LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Dušan Matić

Ići dole 
AutorPoruka
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime1/8/2010, 6:10 pm

Dušan Matić bio je pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama.
Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, kao što je najčešće i slučaj, nego u zrelom dobu. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja "Jedan vid francuske književnosti" (1952), objavio je u pedesetčetvrtoj, a prvu pesničku knjigu, "Bagdala" (1954), u pedesetšestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe te oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao i drugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije jesu: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Pesnik se ne razračunava samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Iz takvog odnosa nastale su njegove najpoznatije, "antipesme" – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 16. decembra 1965, a za redovnog člana 28. maja 1970.

Dušan Matić 190px-Matic_Prudni

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime1/8/2010, 6:10 pm

Пред буру


Нека ноћ буде опет онаква какву ви хоћете
Ја више ништа не знам
Ништа не разумем
До само ноћ како опора и смоласта надолази
Ноћ и ноћ и ноћ.

Место злата и зла и добра и зида очаја
Који се не срвшава о који ударим главом сваки час
Један занос без лика један разум без крика
За дугу ноћ која наилази
Поглед и видик смешни и смешани занавек.

Сем крви која тече између бола сваког и бола сваког
Нема тог виска који ће да им мери дубину.

Заборави своје памћење заборави свој заборав
Ко путник расејани бошчу на непознатој станици
Мост рањав од рана света пружа се преко тих урвина
Преко тог ужаса и блата
Где се ломи навика светлости у сузи неоткупљеној.

Ето на пропланку те језе без дна да бдим и спавам
Ломљив и таван и сам
Дрскост ми ништа не помаже.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime1/8/2010, 6:11 pm

Да именујеш сенке звезда


Да именујеш сенке
И пламен
Да разгрнеш те магле
И камен
Између себе и јасне звезде своје
Смрти да станеш:
Колико топлих трава
Колико болних очију

Колико пута љубав
Колико пустиња
Да кажеш
Ниси стигао.

А грдан један џин на твоме
Прагу да уђе чека
И слабости све те да помете
На твоме дому

Узалуд

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime2/8/2010, 10:50 pm

SAMOCA

Tugu ne mozes opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Covek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ocas planu sume,
nestanu gradovi.
Covek je vaseljenski les koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Covek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime2/8/2010, 10:51 pm

MORE


Spavaš danas, gusta lepoto leta
zriš u srcu avgusta
kao žena koja je poznala da ljubav je
Sve i pepeo i opet neiscrpna
žar što ga prvi dah raspiri
i drugi dah ugasi
i treći dah opet raspiri
i tako redom
za decu rodjenu i decu nerodjenu
bujan talas za to ne mari.

Spavaš, gusta lepoto leta
o ti zaslepljujući nedogledu
sjaj do sjaja, sjaj u sjaju
ambis do ambisa, ambis u ambisu
Svi krici svih brodolomnika u tebi su izjednačeni
i smireni danas u tvom izlišnom dijamantnom skladu.

Spavaj i ti pred tim nedogledom
pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim
spavaj na nemirnom uzglavlju uspomena
krnjih uspomena i promašenih trenutaka
spavaj, pijana od zaborava
spavaj na ivici čarolija koje nisi znala da vidiš
na jalovoj ivici saznanja
na ivici slepila i izgubljenog ukusa
i na dodiru oluja
i tamo gde se deli zora
i gde te nema
ni krikom ni zimzelenom
trajanja.

Spavaj
šta su htele smešne gajde smisla
šta ruke na nepoznatom poslu
post večnosti ja neću ni po cenu ove nedonoščadi
ni po cenu svanuća za decu buduću žena obeščašćenih
kad zemljom prodju bezazleni osvajači
na puste fatamorgane
to su samo ćelavi vrhunci
gde zalaze večeri i pesme nedopevane
sitih sebičnih ljubavnika.

Na prvom krevetu rasklopićeš mapu sveta
ispisaćeš sve koordinate i raširićeš sve šestare
odavde pa do Afrike
isti je stroj, isti je šum vetra, isti zov pustare
i iste turobne ruke u zamci mesa kao u srcu prvog prolaznika.

Bolje spavaj.
Ne smej se kad zavoliš što nisi znala da ćeš zavoleti
glavu svoju obujmi rukama obema
taj obruč od tuči ko će moći da slomi.

Prsnuće damari i kletve tek kad skrušeno
spustiš neuslišene usne na gorke usne
što cepaju svet na užas radosti i na užas patnje.

O ružo slatkog užasa, o ružo nesvarene otsutnosti,
o ista ružo užasa
o divlja ružo pomešane krvi
dan, a nema dana
noć, a nema noći
zvezde i krvotok ugašeni.

Bolje spavaj,
mačka se proteže na osenčenom zidu
Grozdje zri na čokotima
bonaca je polegla nad svetom
spavaj
dva pozna leptira žure varljivom suncu
i dolaskom noći nestaće ih
i dve lepote s njima.

Spavaj, kad ništa drugo ne preostaje ti
spavaj, ljubav čeka na sutra i na tebe i na omamljena
krila prostora gde gore boje večnosti
i kad je tama u korenju tvog vida i u tvojim ranjavim grudima
i kad te mami izgubljena prašuma tvoje krvi
tvoje smrtne istine.

Spavaj,
večnost je taj sjaj, taj nedogled
taj uzaludni sklad nad paperjem brodolomnika
i tvoj san preko svih pravdi i svih nepravdi
večnost je taj talas što nesmiren vrvi pred tvojim
smrtnim nogama
taj talas silan ciklon što lomi katarke
i poslušno pašće pred nemilosrdnom, ljubljenom, zaspalom
nogom tvojom.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime3/8/2010, 5:31 pm

SUTRA OPET

Znam šta me čeka
Tovar prekopane zemlje
Ne nije ni važno neću ni znati
Ne pričajmo o tom.

To nije sutra
To nije vreme što neizbežno nadolazi
I puni jedra i svetlost rascvetava
Nije večnost što brža je od zvuka i
Brža od zvezda:
Munja što iznenadno
Sve vlati krvi veže.

Znam šta me čeka
Ne pričajmo o tom.

To nije sutra
Sutra je opet i opet i opet
Sutra je plima što opet zašumori
Sutra je klupa opet u parku svakojakom
Nad grobljem koje niko i ne sluti
Da tu je pod busenjem trava
(Ekipa arheologa opet će stići kasno
Tek prekosutra)
Imena naša zaborav je zbrisao davno.

Znam šta me čeka
Tovar bačene zemlje
Ne nije važno neću ni znati
To nije sutra.

Sutra je kuća nova
Kuća već stara
Prljavo stepenište
Memljivi zadah soba
Kuća sa zidom žutosivim
Sa zidom punim psovki i imena.
Sutra je kuća stara
Sa zidom okrečenim belim
(Pesma jutarnja)
Sa zidom taman toliko drugim da ipak je zid prekoputa
Taman toliko istim da ipak nije postojan toliko.

Sutra je sunce i očaj
Očaj i sunce.

Znam šta me čeka
Pepeo da razveje ga vetar
To nije sutra
Nije vreme što neizbežno nadolazi.

Sutra je ista patnja i slučajne reči
Nemo što rane
Sutra je isto more što se isto
Ponavlja
Sutra je novi smeh i nova radost
Sutra je vino danas

Sutra je soba nova
U njoj dete neko plače
Sutra je soba druga
U njoj drugo dete pesmu staru
Da razume napamet uči
Sutra je soba treća
U ogledalu budnom i slepom
Golo rame sanja
Sutra je ulica bez straha
Sutra je mirna kavanska terasa
Sutra je polje kom kraja nema
Sutra je vreme što krhko nadolazi.

Sutra su ljudi što krhko vreme nose
Sutra su mrtvi što mrtve sutra prevazilaze.

Sutra je očaj i sunce
Očaj i sunce.

Sutra je nova patnja i slučajne reči
Tebe što hrane
Sutra je novo more što se staro
Ponavlja.

Sutra je isti smeh
Ista radost.

Sutra je vino danas

Znam šta me čeka
Zaborav da upije me bez ostatka
Ne nije važno neću ni znati
Ne pričajmo o tom
Sutra je vreme neizbežno što krhko nadolazi
Sutra su ljudi krhki što vreme neizbežno nose
Sutra je zaborav što zaborav sutra prevazilazi.

Sutra je danas tu već među nama.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime4/8/2010, 12:35 am

Pišeš uvek kao što živiš, kao pred neki
polazak.
Neki konacan odlazak.
I zato je sve nekako nedovršeno.
Nezavršeno. Zadihano.
Kao da ostavljaš nekom drugom,
nekom spokojnom, kome citavo, ravnomerno,
ravnodušno vreme
stoji na raspoloženju do u beskraj, i koji ce sve
to da dovede u red, sve lepo da sredi.
Da misao najzad pliva po talasavom misaonom
moru, kao što
plivac na ledima odmara se na talasima u casu
cistog predaha.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime4/8/2010, 12:36 am

TEKU REKE


Nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose što nose
nisam ovde da prodajem zjala da plačem nad
izgubljenim iluzijama
nad otvorenim provalijama
nisam ruka koja piše zadatke koji se dopadaju
svima
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose mulj
ruža svesti na stolu nek mirno počiva za to
vreme
u kosi svakoj zvezda će kasno da se javi
dok stope se dečije tope kroz polja široka kao
prvi sneg
i stonoga lovi senke pale preko zida
i trava raste do iznad njenog čela
trava zaborava ili trava uspomena nije važno
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek spiraju krv
trava zaborava il trava uspomena to je sve što
još ostaje
nek teku reke, nek nose ljubav
nek sanjaju reke sve dok dođem kraju
nek teku oko statue lepše od mesa jorgovana
lepše od nemog začina trule mesečine
lepše od nemog šapata jezive mesečine
nek lutaju makaze bola po tim proplancima
mesečine
gole mesečine jalove mesečine
bolje da tu lutaju gde greje ledena mesečina
nego u sobama gde spavaju tek usnuli ljubavnici
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke pune
mesečine
nek lutaju makaze bola i turpije bola
da otupe oštre i opore reči što se dižu kao
optužbe sa ovih postelja vatre i izvrnutih
nebesa
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose što nose
nek se došaptavaju sa usamljenicima duž ivica
gradova nek idu ruku pod ruku nek im
presecaju dah nek im podmeću nogu
šta mari
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose blato i bol
ko si ti što dižeš ruku iza ruke svesti na stolu
nek teku reke nek teku reke nek teku reke
ko si ti što turobno vičeš a glave niko da
okrene
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose zlato i bol
ko si ti što pleteš zamke oko zamaka gde umiru
golubovi
nežni i nepoznati
ko si ti što si se toliko zagledala u statuu
ubistveniju od mirisa zumbula
svu od igala iščupanih iz bolnog mesa što nije
dočekalo svoje nade na raskršću gde tako
pozno vetar duva i gde nema nijednog znaka
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
uđi u prvu kuću skreni levo pođi uz basamke
tu desno odškrini
prva vrata
nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči
iz jedne u drugu u treću i tako redom u zadnjoj
gde je širom otvoren prozor naći ćeš gong
i lupi što igda možeš
čuj
ništa
lupi opet u gong lupaj lupaj
samo ne na prozor na prozoru nemoj da igraš
žmurke
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
glavu ne osvrni
na prozoru samo nemoj da igraš žmurke
samo gledaj: nešto se tu snuje
koliko je to smrti ispisano i čije to smrti u slepim
očima statue
ne ne igraj žmurke na ivici prozora
vrtoglavice su lake kao reči
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči
šta je to jedna noć u praznoj sobi kraj gonga u
kojoj lupaš bez prestanka
nek teku reke nek teku reke nek teku reke u
kojima sve noći i ona čak NOĆ
koja ih sve obuhvata
bez senke bez šminke u krošnji jutra zapevaće
PTICA
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose ljubav
šta je to jedna noć čekanja 60x60x12 još
jedanput toliko još jedanput čekanje je
brže od brojanja
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek ponesu nebesa sa sobom nek ponesu i svoja
korita
tj. nas
ti slušaj samo pticu i smeh ovaj crveni i
iznenadni
smeh sa usana statue koju su propustili
da pogledaju pre nego što su napustili trg oko
ponoći
smeh dobri i tebi namenjeni
propustili topli i jednostavni smisao reči koje će
danas mahinalno da ponavljaju
topli smisao koji će samo deca pred izlozima
zagledana danas pre odlaska u školu da
razumeju
nek teku, reke nek teku reke, nek teku reke
nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči
u kosi svakoj zvezda će kasno da se javi
i kasna zvezda u svakoj reči da se javi.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime6/4/2012, 11:44 pm

GODIŠNJA DOBA **

P r o l e ć e
U proleće nešto prpleće
L e t o
Leti sve leti
J e s e n
U jesen sve je sen
Z i m a
Zimi nešto zimi


GODIŠNJA DOBA

U zimi sve zimi,
u proleće sve proleće
u leti sve leti
u jesen sve je sen.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime6/4/2012, 11:46 pm

DALJE SE NE SEĆAM



Jednostavno vežba

Nedostaje pesak da bi se razumelo
Zrak dolazi sa zemlje

Ne počinji pre nego što za
Vršiš
Osveta će biti grozna
Pehar krvi

Čovek budućnosti
Prema predviđanjima nobelovca Hajzenberga
Čovek među svojim tragizmima

Da li eksplozija koja rađa?
Da li eksplozija koja umire?

Mreže su bora iste
Lice se samo menja

Dalje se ne sećam

Život teče dalje

Jednostavno vežba

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime6/4/2012, 11:48 pm

APOLON GLEDA MARSIJASA

Apolon gleda Marsijasa
Okrvavljenog
S uzvišenim pezirom boga

Ali krv mladog frulaša
Pada
Na čelo Uzvišenoga

Njegovo mlado čelo
Blista na suncu

Kao da je od alabastera

Iako su mu kožu
Već
Odrale muze

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime6/4/2012, 11:48 pm

ŠTA JE IZLETELO


Šta je izletelo
Iz jednog crvenog kofera
Otvorenog
Nesmotreno
Posle nedelju dana putovanja

Mladi Spinoza zaključuje:
Deus sine Natura

Udar nađe iskru u kamenu
Ili
Tri krtice na dlanu

Posle nedelju dana putovanja

Udar nađe iskru u kamenu

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime6/4/2012, 11:49 pm

RIBOLOVAC SANJA


Ribolovac sanja

Uslovi života
Menjaju svoja mesta među ljudima
Pošto su ljudi
Pre toga
Promenili mesta uslovima života

Muzika iz filma:
Pesma ostaje ista

Zabeleženo jednom za svagda

Samo sebi postavimo pitanje:
Kud dalje?

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime6/4/2012, 11:52 pm

Pisano pred zoru
(Iz zbirke” Senke zvezda “)

I
Ne lupaj na vrata stare kuće.
Kuće više nema.
Nema više ko da dočeka tvoje kucanje na vratima.
Samo tišina iza koje opet samo je tišina.
Ni na dovratnik se ne nasloni.
Ni dovratnika nema.
Ali klupa je ostala iz detinjstva.
Sedi...

II

Otkuj pogled svoj sa cipela ti prašnjavih i
Izlizanih.
I uspravnu drži još malo glavu tešku
Od godina.
Od uspomena.
Još težu od nesreća. Još težu od sreće što je
bila i što
mine brže no što i dođe.
I grumen leda grumen sumnje i bola što u grudima nosiš bez
Leka
Daj suncu na smiraju: ima još snage možda
da ga isceli....



V

I u najgorčoj zori
Negde za nekog odškrinuti su prozori
i neko za nekog zebe. I čeka.

I u najgorčoj zori
Što mučno se probija iz tunela u tunel jada
Voz što suludo juri neizbežnom kraju
Negde kraj pruge u zagrljaju kestenova
Stanica jedna skrovita čeka. I čeka
Od puta umorna čoveka.

VI

Al uspravnu drži
Još malo glavu tešku
Od godina
Od uspomena.

Bez utehe i bez laži
Ostaje ti
Plamen da si
Da istraješ
Plamen dok si
Dan kad opet krene
Kolo naokolo.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime6/4/2012, 11:54 pm

...Pišeš uvek kao što živiš, kao pred neki
polazak.
Neki konacan odlazak.
I zato je sve nekako nedovršeno.
Nezavršeno. Zadihano.
Kao da ostavljaš nekom drugom,
nekom spokojnom, kome citavo, ravnomerno,
ravnodušno vreme
stoji na raspoloženju do u beskraj, i koji ce sve
to da dovede u red, sve lepo da sredi.
Da misao najzad pliva po talasavom misaonom
moru, kao što
plivac na ledima odmara se na talasima u casu
cistog predaha. ...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime6/4/2012, 11:56 pm

Između dva otkucaja srca


Između dva otkucaja srca
čitava jedna drama stoji
hijatus, sinkopa, seoba
ambis
treba se
po svaku cenu dočepati druge obale
čitava Eshilova Orestija
stoji
ili Šekspirov Hamlet
ili šahovska tabla Kosova
ne znam
ali u svakom slučaju
desetine mogućnih tema za pisce romana
koji dobijaju sve mogućne nagrade
međutim
neizbežno
tu
leži jedna poema
od koje se razlamaju slepoočnice

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime29/3/2019, 1:34 pm

Dušan Matić Dusan_10

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime29/3/2019, 1:35 pm



DONEĆU TI CVEĆE

Doneću ti cveće što raste u snovima
čudno razroko grdno i grdobno
doneću ti cveće usamljenika
snove onih kojima ljubav nije odgovorila
doneću ti cveće što raste u pustinjama
nepojamno otrovno opojno i slepo
doneću ti vatre što bukte u groznicama
vatre što se ne gase vatre od kojih se umire
doneću ti cveće što niče u močvarima
cveće od koga se nećeš nikad da izlečiš
doneću ti mirise svih mora svih sahara
mirise od kojih se nikad nećeš da probudiš
doneću ti sve mržnje da risovi te one čuvaju
doneću ti sve maske da nevidljiva mi budeš
doneću ti nezajaženost svoju da u tebi zanavek gladuje
doneću ti beskraj da se nikad više natrag ne povratiš
doneću ti sve navike teške grivne da smire
ruke ti nemirne sve sumnje da vežu nestalno ti srce
doneću ti sve radosti jake ko začine istoka
da te slome i budeš tiha kao reka ponornica
doneću ti cveće naših nebesa
doneću ti cveće naše krvi
doneću ti nebo naše krvi
doneću ti krv našega cveća
doneću ti krv naših nebesa
doneću ti nebo našeg cveća
da kružiš u meni ko zvezde što u noći smešno i smeteno kruže
da si mi krvotok života da si mi krvotok smrti.

Iz knjige Bagdala, Nolit, Beograd, 1965. / Pesma na dan

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime29/3/2019, 1:36 pm

PUNE SU OČI NOĆI

Pune su oči noći
Pune su noći tog groznog crnog mesa ljudskog
U toj uzaludnoj čaši gde smo mi samo živac vatre.
U barci punoj krvi kad peva najzad golub prvi
Njihovu svetlost daj mi za vrući vrisak ovih zvezda.

A ja ću ti dati parče po parče naše laži
A ja ću ti dati pregršt po pregršt ove neme strasti
A ja ću ti dati kaplju po kaplju ove mrtve draži.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime29/3/2019, 1:38 pm

ZA KAP VATRE

U kojoj zemlji bez senke nikle su tvoje oči
Jer nigde slomljena tišina nije dodirnula toliko telo
Niti je drugi plamen obuzeo te raspevane noći
U dubinama algi gde pratiće me uvek ova čulna magla

Za celu bajku što nije bio život
Dao bih sve reči što nisu ni tajna ni magla
Sve redom padaće miris zvezda stablom žeđi
Za nečujne ptice što odbrodiće mi stravom

O da su ti svi tragovi i ova slabost rekli
Da su ti dani i osmeh tajanstveni kao voda
Da si ta voda gde ću ovlažiti čelo
Ti u jednoj veđi jutro u drugoj veče

Za ruke lude ove ruke za crne za vrele sumorne ruke
Samo si mir samo ranjena zver daljina
Ne delim te više od vere mojih trepavica
Avet ili mramor za kap vatre u svim snovima.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime29/3/2019, 1:42 pm



Sutra

чека нас подсмех вечности
како да сачувам ту драгоцену сагорелу маховину пролазности
то срце нашег срца
на висоравнима где се живот и тишина сливају уједно

топла је топла магла на сантама минута
од којих су саткани и плен и сенка наша
још који час само и нови буљуци крви биће ледени дах само
није на мени да витлам тим сечивима поруге
да судим, да судим тај дим што се витла над
крововима
себичне те наде
тај чичак јадног трајања
јалову срећу ту иза спуштених завеса

бистра јесен отиче сокацима, анђео је дошао по своје
јер шта сам то био хтео
шта сам то толико био неповратно наумио, до ђавола
несварена грумен детињства
пуко иверје младости
замке певања
отрцани грч живота

реке дремају и сведоче меке барке облака које промичу
варке плаветнила
о густе траве лета, о жита успаванке
да брујим, да бројим још до вртоглавице
и да се успавам опет
а шта је тражила смешна мушица немира
паук бдења на ветрометини
у светлости олује зачињен откос снова

анђео је дошао по своје, ађео и слеп и глув и мутав
анђео је дошао по своје, и ја знам шта хоће
све је пред тим налогом пустош и глиб и смеће
прошлости
једноставно треба устати и поћи за њим без речи и без повратка


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime29/3/2019, 1:52 pm

Dušan Matić 11989710


Mislim, dakle postojišbranko


DUŠAN MATIĆ JE BIO OSTRVO JEDNOG DOBA I JEDNE KNJIŽEVNOSTI, ALI OSTRVO SA POSEBNOM UMETNIČKOM FLOROM, FAUNOM I MIKROKLIMOM
(KUKIĆ BRANKO)

Zašto smo zaboravili Dušana Matića?

U njegovoj sudbini ima nečega od Stendalove sudbine. Stendal je rođen početkom XIX veka, umro polovinom, a konačno otkriven krajem tog veka. Kao i za Stendala, i za Matića je znala mala grupa pisaca, uglavnom zatvorenih u svoje krugove, koja ga je sa iskrenošću i naklonošću čitala i slušala. Matića i danas najčešće povezuju sa nadrealizmom. On nije bio izdvajan iz grupe "beogradskih nadrealista" – kao što su, na primer, bili izdvajani Marko Ristić i Aleksandar Vučo (iako je sa ovim drugim Matić napisao roman Gluho doba i poemu Marija Ručara). Matić je, dakle, bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimom.

ZLATO VREMENA: Manje upućeni su nadrealizam shvatali kao puki eksperiment u umetnosti, kao neku vrstu duhovne egzibicije ili kao "automatsko" stvaranje koje dolazi iz podsvesti. Međutim, takve definicije su bile potpuno pogrešne. Od brojnih tumača ovog pokreta, čini mi se da se Matić najviše približio njegovoj suštini. Naime, prema njegovom mišljenju, nadrealizam nije bio namera da se svet okrene naopako, da se tumba, nego da se sintetiše, pa su zbog toga nadrealisti svoje ideje pronalazili u čitavom ljudskom iskustvu. Nadrealizam je trebalo da bude novi način mišljenja koji određuje jasna namera da nas usmeri prema nečem što treba hitno otkriti i uneti ga, odnosno stalno ga ulivati u uvek promenljivu i otvorenu celinu, "da bude čak jedan novi način života, njegova najdublja htenja (...), da izmeni život. Tako nadrealizam pripada i filozofiji i zadire i u druga, društvena i životna pitanja čovečanstva", kako je to mislio Matić. Nadrealizam je bio opšte što se kretalo prema posebnom: to je bio put od Sveta prema Pojedincu. U suštini, Matić ga je shvatio kao "izraz dubokog revolta prema postojećem društvu". Zbog toga je ovaj pokret uvek bio otvoren za sve što se sudaralo i sukobljavalo, za sve što je pulsiralo, brujalo, što se kretalo u svim pravcima istovremeno. Ovo je najbolje definisao Andre Breton rečenicom: "Tražim zlato vremena." Ta potraga je uvek bila suština velikih trenutaka čovečanstva i njegove istorije.

Zbog ovakvog shvatanja nadrealizma kao planetarnog iskustva, i velikih duhovnih pohoda i borbi, Matić je imao i poseban odnos prema istoriji, prihvatajući je ne kao popis i tumačenje političkih i ratnih događaja, nego kao preispitivanje svakog segmenta toka vremena, sitnih promena u njemu, njegovih treperenja, razaranja i pomicanja utrobe vidljivog i nevidljivog. "Istorija je, po meni, stvar svakodnevnog, ona se šeta ulicama i drumovima, u našim je sobama, u našim je glavama i u našem srcu. Ona nije nikakva fatalnost; ona smo mi sa svim svojim protivrečjima", govorio je Matić.

TRADICIJA BUDUĆNOSTI: Za Matića je od površno shvaćene istorije mnogo važnija tradicija. Verovao je da je ona kao drvo – dole u dubinama, u korenu i zemlji proizvodi se hrana koja uzrokuje listanje, cvetanje i rađanje plodova. Posredstvom podzemnih i tišinom prekrivenih svetova tradicije mi smo prisutni u svetlosti ovog vremena, ovog trenutka. Matić je tvrdio da u onome "što je u tradiciji bilo protivrečno i udaljeno jedan pisac može da otkrije najednom duboko jedinstvo". Zar se ovo ne podudara sa Matićevom predstavom nadrealizma – da je on neki vid tradicije budućnosti?

Ali podsećajući šta stvaralac može da načini od tradicije, Matić umetnosti daje pravo na samostalnost, priznajući istovremeno njene zakonitosti i hirove, njen "izuzetan i nepredvidljiv način da reši neke zagonetke", jer "snaga jednog (...) dela je u njegovoj mnogostranosti, u bogatstvu interpretacija koje savremenici ili budući čitaoci u njemu otkrivaju". Zbog toga, prema Matićevom mišljenju, "sve završava u književnosti": "Državnici u penziji, revolucionari, generali i vojskovođe najzad na izmaku pišu svoje memoare, pa i oni ulaze u književnost." Ali taj svršetak svega u književnosti pokreće jednu univerzalnu temu, aktuelnu i u modernim vremenima, a to je pitanje morala u umetnosti, pitanje koje otvara dilemu šta je osnova umetničkog dela. Matić je još 1960, dakle u vreme kada se ovo pitanje postavljalo isključivo ideološki, u intervjuu za Švedski radio odgovorio: "Jedno umetničko delo je lepo ili nije, ono ne može biti moralno ili nemoralno. Međutim, moralna opasnost počinje kada jedno književno delo zlonamerno ljudi iskorišćuju u sumnjive svrhe, i kada se izvesni pisci služe pisanjem ne da bi stvarali istinsko književno delo, već da bi proturili dobru ili lošu, dobronamernu ili zlonamernu propagandu svojih pseudoideja."

Činjenica je da ideologije (ne samo totalitarne) nisu držale do ovakvih "moralnih pravila", nego su prihvatale i propagirale isključivo "utilitarna pravila". Ovo "Matićevo pravilo" ima svoju predradnju: naime, Matić je početkom 1951. napisao da "nema marksističke estetike" i da "na jednoj doktrini ne može da se izgradi život" – "intenzivan deo društva i politike zahteva ogromno polje slobode i stvaranja koje proširuje koncepciju čoveka i života". Ova dva Matićeva mišljenja, ove dve paralelne relacije, govore o njegovom nepokolebljivom ubeđenju da je svet otvoren i da svako sužavanje, zatvaranje ili ukidanje tog suštinskog obeležja vodi u negaciju. Matićeva "prepravka" Dekartovog iskaza u "Mislim, dakle postojiš" tvrdi da otvorenost sveta znači mogućnost postojanja i za Svet i za Pojedinca u njemu. To podrazumeva i drugi novi svet i Drugog kao našeg sagovornika i saputnika. Matić je to sažeo: "Oni koji predstavljaju Drugog na uranku, a ne Drugog na zalasku." U ovome je osnova Matićeve vere u kulturu, budući da kulturu ne treba razumeti jedino kao ono što je prošlo, nego ono što traje, jer "ljudske vrednosti ne postoje da bi ljudi kao pred nepomičnim karijatidama ničice padali, već da te vrednosti i da ta dostignuća ljudskog genija i ljudskog uma unesu u svoj život (...) nasuprot svim tamnim silama ljudskog bića, i ozare njihov jedini život (...). Kultura je proces kome nema kraja, neprekidna traka, koja se ili bogati ili siromaši, ali nikada nepomična, ne stoji." Jer kultura je "eksplozija čoveka".

Na kraju bih hteo da podsetim na nešto što je u vezi sa Matićem zaboravljeno. Naime, za vreme studentskih demonstracija ‘68. Matić je poziv studenata da govori svoju poeziju odbio, uputivši im 8. juna svoju Izjavu, u kojoj je, između ostalog, napisao: "Pozvali su me da čitam pesme. Nisam otišao iz prostog razloga što smatram da vreme nije za književne večeri. Da li sam sa vama? Pa s kim bih mogao biti u ovom trenutku! Vi ste kao plamen. (...) Na meni nije da govorim. Na vama je. (...) Pronađite svoj rečnik. Progovorite jezikom novog vremena." Matićev glas je bio za pobunu i promenu kako bi u nekoj budućnosti bila ostvarena njegova metafora – Poezija je neprekidna svežina sveta. Na koncu konca, i ovde je odgovor na pitanje o moralu umetnika.

Vi današnji, koji imate još zanosa u sebi, koji ste željni smisla i kojima je žudnja za saznanjem barem trunka od tog smisla – uzmite Matića za preteču i vernog pratioca.





******************************************************************

Jedan tekst Dušana Matića
Pismo urbanisti Beograda

Usuđujem se da vam se obratim, nestručan, neuk u stvarima urbanizma, i, sem toga, dovoljno neposvećen u pitanja urbanizma Beograda. Da li je to vašom krivicom, ili mojom, sporedno je. Rado primam na sebe krivicu što se nisam potrudio da dobijem potrebna obaveštenja, srećan ako se, jasna i precizna, mogu dobiti, pa prema tome ovo pismo biće bar sa te strane korisno: dobiću ih najzad u sažetom obliku od vas, makar i naknadno.

Međutim, jedno je sigurno: problemi izgradnje Beograda razdiru vas: to pokazuju planovi koje često objavljujete, i menjate, radovi koje preduzimate, napuštate, i, u drugoj formi, izmenjene, nastavljate. I nas – usuđujem se da govorim u množini – ti problemi preokupiraju: za sebe, znam, mogu da kažem, ponekad me muče. Kad, eto, tako, ulicama koračam. Jer, u jednoj stvari možemo, moramo da se složimo: pitanje kako izgleda, kako će izgledati naš grad, ne interesuje samo one koji planiraju, investiraju, zidaju, već i one koji u njemu žive, rade, kreću se, stanuju, dišu, šetaju se, gledaju (bar u našoj zajednici trebalo bi da bude tako). I one koji vole Beograd, s toliko puno razloga, da ih je već bezbroj, te prevazilaze svaku razložnost, vole ga, jer ga vole, jednostavno.

Ljubav može da bude rđav savetnik u učenim, strogim stvarima urbanizma, osluškujem vaš prekoran glas. I meni su poznate zamke ljubavi. Već vas čujem: može da se voli i ružnoća. Priznajem vam svoju slabost prema Beogradu. Mene uvek trgne – danima se zaboravim – kad mi neki stranac, s kojim sam postao prijatelj, pa se više ne libi da bude iskren, i kaže mi: Beograd nije lep grad, ružan je. I stane da mi priča onu stereotipnu priču da Beograd nije kao ostali evropski gradovi, kao da je meni stalo da Beograd bude "kao ostali evropski gradovi" – najzad šta to znači? – onda mu govorim o našem nebu, ni u jednom gradu nije toliko nad njim i oko njega razmahnuto, nadire sa dna gotovo svake ulice, o našim vodama, u dnu svoje svesti uvek vidim ogromno jezero pod Beogradom, o svetlosti, o našim vetrovima, o olujama koje uzbudljive, uzburkane zavese oblaka, pljuskova, munja i gromova, sručuju od Zemuna na Beograd, kao najlepše romantične pesme. O istorijskim olujama, koje su ga toliko puta ranjavale i rušile. I o tome da još nema punih devedeset godina kako je poslednji vojnik osvajača napustio tvrđavu, da nema ni četrdeset godina otkako je nestalo granice tu na domaku pogleda, na našim vodama. I osećam, moji argumenti padaju u tu istu vodu, znam, Beograd je ružan zaista, ali ne iz razloga moga prijatelja stranca, već, za mene, iz sasvim drugih razloga. Tada ga povedem izvan Beograda, prema Fruškoj gori ili Novom Sadu. Vraćamo se. Predvečerje. Požar zalaska sunca zapalio je okna Beograda. Beo, blistav, zamišljen nad svojim rekama. Ja ga pitam: zar nije lep? Zar nije zaista beli grad, i objašnjavam mu kako je u srednjem veku nastalo njegovo ime. U tim časovima mi zaista postane žao: zašto ne učinimo da Beograd što pre i unutra bude lep i blistavo beo kao posmatran izdaleka.

Zato vam i postavljam neka pitanja, kažem vam svoja čuđenja. Ako budem rekao nerazumnih stvari, nasmejte se et passez outre. Nije ništa opasno. Niti imam moći da poput Osmana naredim prosecanje glavnih arterija kroz labirinte srednjovekovnog Pariza, kao što je taj prefekt pre sto godina učinio, i dao prilike za onaj melanholičan stih Bodlerov: "Jedan grad brže se menja od srca jednog čoveka", niti sam investitor koji će nešto napraviti po svojoj ludoj glavi. Samo me ljubav prema Beogradu inspiriše.

Evo mog prvog čuđenja. Polazim od bojâ, jer u imenu našeg grada dominira jedna boja. Pitam se, zašto u poslednje vreme niču sve češće kuće ružno obojene, da mi se čini kao da se najednom pojavila želja da ime Beograd promenimo u šaren-grad. Ostavljam po strani pitanje tih naših novih kuća, punih nemirnih, krivih, slomljenih linija, balkončića, prečaga, boksova, pregrada, ograda, brise-soleil-a, prozorčića, orgulja, niti pominjem da su se neke od njih tako neočekivano našle na mestu gde se nalaze kao da su s meseca pale. Isprečile se, razroke, ne znaju kamo da gledaju.

Ne. Govorim samo o boji. Možda ćete mi reći da to nije stvar urbaniste, već stvar arhitekata. Izgleda mi da te precizne podele ovde ne mogu da budu nikakav opravdavajući razlog. Jer, ako razumem značenje i smisao pojma urbaniste, na njemu leži da odredi opšte linije, da precizira glavne crte jednoga grada, da ga vidi u celini. A boja ili boje čine sastavni deo jednog fizičkog predmeta, pa prema tome i jednog grada. Ako se iz svake atinske ulice može videti Akropol, onda to znači, neko je, urbanista ili neko drugi, želeo po svaku cenu da ovaj nezaboravni trag atinske lepote, taj najdragoceniji simbol istorije Atine, ostane vidljiv sa svakog njenog mesta, onda je on morao i da diktira arhitektima visinu i položaj njihovih kuća. Nešto slično, čini mi se, treba učiniti i u Beogradu. Beograd je pun boja, neba, zelenila, vode i vidika, pejsaži su na domaku oka, da bi živošću boja svojih kuća imao potrebe da razbija monotoniju i sivost. Ne. Nije reč samo o tome da kuće budu isključivo bele, već onih boja koje neće kvariti prirodno bogatstvo našeg pejsaža i našeg podneblja, koje neće remetiti harmoniju njegovih vidika. O tome bi neko morao da povede računa, svakako i vi, u zajednici sa slikarima, jer to se tiče opšte slike Beograda, one slike koja prva ostane u oku sačuvana zauvek, kada se baci pogled na njega ili se misli o njemu.

Mi nemamo Akropol. Ali mi imamo položaj Beograda, Kalemegdan i Savu i Dunav. I pogled u beskraj Panonske ravnice. Neka nas bar oni iznenade, ako ne na svakom koraku, a ono bar na svakom drugom. To je valjda i smisao Terazijske terase, taj neočekivani pogled na nebo i vode; ona dopušta da usred gradske vreve, u samom centru, bane priroda puna svetlosti. U kom gradu toga još ima?

Ne radi se o tome da na toj padini Beograd dobije još jedan park, već samo da se useče prozor svetlosti i svežine. Varoš, sa svojim krovovima i svojim životom, mirno može pod njim da teče: ima nečeg neizrecivo lepog u krovovima: oni su sastavni deo varoškog pejsaža i poeme. Kad smo već kod savske padine, zašto se zaboravlja da kuće na njoj moraju da imaju dva lica: jedno prema ulici, a drugo prema širokom, sveobuhvatnom bulevaru Save. Zašto bi se naše oko zaustavljalo kad se, sa trga železničke stanice ili sa prilaza Save, podigne ka varoši, na naličjima zgrada.

U vezi s tim evo mog drugog čuđenja: na jednoj strani, eto, otvaramo prozor na Terazijama, a, s druge strane, zatvaramo prilaze nekih ulica. Još ne mogu da razumem zašto je trebalo zazidati prilaz Nušićeve ulice sa Terazija, i napraviti od ove ulice mračan levak, ne mnogo privlačan? Ako je trebalo isključiti jednu ulicu iz kolskog saobraćaja, ne mislim da je bilo potrebno napraviti toliko prepreka, kad jedan običan saobraćajni znak može to da obeleži: ovuda se kolima ne prolazi. Zašto sprečiti da prodor svetlosti i svežine s Terazijske terase ne prodre do Makedonske ulice, do ispred same "Politike"? Zašto je zatvorena Kapetan-Mišina ulica na Studentskom trgu, kad je ona davala jutarnje sunce Dositejevom parku? Zašto se, u planovima o dovršenju Trga Republike, predviđa zatvaranje Francuske ulice i njeno skretanje pored Doma armije i jedino ulivanje u Jugovićevu ulicu. Ili, po meni još paradoksalnije, eventualno zatvaranje Obilićevog venca na raskrsnici kod kafane "Zagreb". Zašto zamračiti Knez Mihailovu ulicu, i lakat Obilićevog venca, kad se tu otvara pogled pored Doma armije daleko na Dunav? Zašto poremetiti to što je još jedino bilo lepo u tom delu Beograda, zbilja beogradski, to otvaranje krilnih ulica duž grebena. Ako već još ne možemo korakom da dopremo jednostavno do Save i Dunava, onda zašto nas sprečavati da to uradimo pogledom?

Evo mog trećeg čuđenja.

Zašto nas onda što pre ne pustite do Save i Dunava? Zašto da nam donji Kalemegdan, čak i kad smo na njegovoj terasi, izgleda dalji od Košutnjaka i Topčidera. Poznate su mi primedbe, naša železnička stanica, pristanište i pruge odvajaju od Save i Dunava, te dok se ne reše ti osnovni krupni problemi itd., i ovo pitanje, ja bih ga nazvao, ljudsko pitanje, ne može da se reši. Mene čudi taj estetizam. Niko od nas, verujem, nije toliko esteta da zaboravlja nužnosti, teškoće, velike probleme Beograda. Ko bi mogao da zameri jednom gradu, što su mu preča od estetskih pitanja, i važnija, železnička stanica ili pristanište.

I evo mog četvrtog čuđenja.

Zašto se hitnije ne zatvore neki razjapljeni prostori u Beogradu? Mislim na trgove. Zašto se najzad ne zatvori, ne uokviri Trg Republike. Ako je zaista težak problem trg kod Slavije i na železničkoj stanici i teško ih je rešiti, jer su u tesnoj vezi sa drugim problemima izgradnje Beograda i saobraćajnih težišta, trg kod Narodnog pozorišta traži samo da se dovrši. Trg kod spomenika ima svoje zaglavlje, vreme i istorija su ga već postavili, zašto ne bismo nešto već primili što je život grada uradio, i to pravilno, prilično skladno zaglavlje, pravim linijama samo završili: povući od pozorišta i od palate Jadran, prave linije na Kolarčevu i Makedonsku ulicu. Svako komplikovanije rešenje, proširivanje trga, svako takozvano originalno rešenje za ovaj trg čini mi se izlišnim i nepotrebnim, pomalo hamletovskim. Nešto od naše najnovije istorije našlo je odjeka na ovom trgu, pa čak i iz daleke prošlosti Beograda mogu se izvući uspomene koje su vezane za njega. Tu je Stambol-kapija, na njemu je sazidana naša prva velika kulturna ustanova, Narodno pozorište, na njemu je objavljeno ubistvo Aleksandra i Drage, na njemu je Nušić krenuo na konju predvodeći demonstracije protivu Austrije u doba aneksije Bosne i Hercegovine, na njemu je 27. marta spaljena Hitlerova slika, na njemu je održan prvi veliki miting posle oslobođenja. Možda će neko, sutra, kroz pedeset godina ili sto, napisati dramu ili tragediju u vezi sa događajima koji su se odigravali na trgu, i zar ne bi bilo uzbudljivo za buduće Beograđane da jedne večeri pod vedrim nebom vide njihovo prikazivanje, kao što mi danas u Dubrovniku gledamo komade na istim onim pjacama na kojima su se oni odigravali. Zašto ne bi pred našim Narodnim pozorištem bio jedan trg, neka vrsta pozorišta pod otvorenim nebom, čija je scena već unapred ocrtana, i zašto ne bismo jednoga dana, zaustavivši saobraćaj, na njemu mogli da čujemo kakav monstr-orkestar ili hor iz cele naše zemlje? Sem toga, u tom centru grada gde dominiraju vijugave linije na Terazijama, jedan miran četvorougaonik dobro bi došao kao smirenje i kao osveženje.

Zašto se na Studentskom trgu, gde su se u poslednje vreme podigle dve zgrade, nije povelo računa da to nisu zgrade u Jugovićevoj ili Vasinoj ulici, već i sastavni delovi tog našeg toliko znamenitog po događajima trga, i da okružavaju jedan park? Na stranu što bismo se mogli pitati zašto Hemijski institut usred grada. I bez obzira što je zbog te zgrade zatvorena Kapetan-Mišina ulica, zaista se možemo začuditi zašto je najednom ostavljena pukotina na jednom krilu, te tako trg ostaje nedovršen i krnj.

Moja pitanja, čini mi se, ne zadiru u vaše osnovne brige, teške probleme koji vas najviše uznemiravaju. Ona se tiču, možda, pre ljudske strane izgleda našega grada. Lepota i lik jedne varoši ne moraju da se sastoje samo u veličanstvenosti njenih palata ili širini njenih bulevara i ulica. Lepota može da bude i skromna i smerna. Veličanstvenost Karijatida na Erehteonu ne leži u njihovoj kolosalnosti, već u skladnosti suzdržane snage, dostojanstva i pitomine. Rešavanje zamašnih problema preobražaja Beograda u zaista veliki, moderan grad, ne bi trebalo da nas spreči da ono što se taloži ne sredimo, ne damo mu našu patinu, i da pred apstraktnim perspektivama budućnosti ne zanemarimo ono što može da dobije svoj konkretan, živi i harmoničan lik.

Izuzetan položaj Beograda zahteva i izuzetna rešenja. Najopasnije bi bilo povoditi se doslovce za primerima. Tu, zaista, vašoj inventivnosti i vašem geniju pruža se vrlo mnogo mogućnosti da se ostvari. Iz tog poštovanja prema vama, usudio sam se i da postavim ova pitanja, ne mnogo skupa pitanja; i ako sam nešto više ili manje od razumnog ili nerazumnog rekao, to je samo zato što volim Beograd naše prošlosti, naše sadašnjosti i naše budućnosti, i što imam nade u vas da ćete ipak rešiti sva pitanja koja stoje pred vama. Ali, nama laicima, koji se inspirišemo samo ljubavlju prema našem gradu, dopustite da kažemo ponekad koju reč, pa makar i naivnu, i pogrešnu, ali koja u svakom slučaju ne može biti štetna.

dušan matić
(iz knjige na tapet dana, matica srpska, 1961)

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime29/3/2019, 1:55 pm

More

Pisao: Dušan Matić
Od prvoga svog dana ovaj pesnik nije prestajao da svedoči o nemogućem kao jedino mogućem životu. Svakako, to dozivanje nemogućeg jeste nadrealističko osporavanje datog oblika sveta, koje će pamtiti Remboovu misao, kao munju bačenu u susret modernome duhu, a ne samo modernoj poeziji: “Mi živimo u nemogućem svetu”, ali nemogućnost Matićeva ima i jednu drugu osnovu, onu koja je u njegovome pragmatizmu, sa samih početaka njegove duhovne pustolovine (...) Postojim, ali mogao sam i da ne postojim. Nije zato u smrti izvor užasavanja za ovaj duh: već je užas od ove mogućnosti našeg nepostojanja, ono “belo ćutanje dece što se neće nikad roditi”,s a što se produžava kroz nas, ovom svešću o našoj nenužnosti, ovom neubeđenošću u sopstvenu stvarnost, koja čini sumnjivim svaku našu tvrdnju i svaku našu rečenicu (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)


Spavaš danas, gusta lepoto leta
zriš u srcu avgusta
kao žena koja je poznala da ljubav je
sve i pepeo i opet neiscrpna
žar što ga prvi dah raspiri
i drugi dah ugasi
i treći dah opet raspiri
i tako redom
za decu rođenu i decu nerođenu
bujan talas za to ne mari.

Spavaš, gusta lepoto leta
o ti zaslepljujući nedogledu
sjaj do sjaja, sjaj u sjaju
ambis do ambisa, ambis u ambisu
Svi krici svih brodolomnika u tebi su izjednačeni
i smireni danas u tvom izlišnom dijamantnom skladu.

Spavaj i ti pred tim nedogledom
pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim
spavaj na nemirnom uzglavlju uspomena
krnjih uspomena i promašenih trenutaka
spavaj, pijana od zaborava
spavaj na ivici čarolija koje nisi znala da vidiš
na jalovoj ivici saznanja
na ivici slepila i izgubljenog ukusa
i na dodiru oluja
i tamo gde se deli zora
i gde te nema
ni krikom ni zimzelenom
trajanja.

Spavaj
šta su htele smešne gajde smisla
šta ruke na nepoznatom poslu
post večnosti ja ga neću ni po cenu ove nedonoščadi
ni po cenu svanuća za decu buduću žena obeščašćenih
kad zemljom prođu bezazleni slučajevi
na puste fatamorgane
to su samo ćelavi vrhunci
gde zalaze večeri i pesme nedopevane
sitih sebičnih ljubavnika.

Na prvom krevetu rasklopićeš mapu sveta
ispisaćeš sve koordinate i raširićeš sve šestare odavde pa do Afrike
isti je stroj, isti je šum vetra, isti zov pustare
i iste turobne ruke u zamci mesa kao u srcu prvog prolaznika.

Bolje spavaj
Ne smej se kad zavoliš što nisi znala da ćeš zavoleti
glavu svoju obujmi rukama obema
taj obruč od tuči ko će moći da slomi.

Prsnuće damari i kletva tek kad skrušeno
spustiš neuslišene usne na gorke usne
što cepaju svet na užas radosti i na užas patnje.

O ružo slatkog užasa, o ružo nesvarene odsutnosti, o ista ružo užasa
o divlja ružo pomešane krvi
dan, a nema dana
noć, a nema noći
zvezde i krvotok ugašeni.

Bolje spavaj
mačka se proteže na osenčenom zidu
grožđe zri na čokotima
bonaca je polegla nad svetom
spavaj
dan pozna leptira žure varljivom suncu
s dolaskom noći nestaće ih
i dve lepote s njima.

Spavaj, kad ništa drugo ne preostaje ti
spavaj, ljubav čeka na sutra i na tebe i na omamljene
krila prostora gde gore boje večnosti
i kad je tama u korenju tvog vida u tvojim ranjavim grudima
i kad te mami izgubljena prašuma tvoje krvi
tvoje smrtne istine.

Spavaj
večnost je taj sjaj, taj nedogled
taj uzaludni sklad nad paperjem brodolomnika
i tvoj san preko svih pravdi i nepravdi
večnost je taj talas što nesmiren vrvi pred tvojim smrtnim nogama
taj talas silan ciklon što lomi katarke
i poslušno pašče pred nemilosrdnom, ljubljenom, zaspalom
nogom tvojom.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Dušan Matić Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Matić   Dušan Matić Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Dušan Matić
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: