Ljubomir Simović

ZAPIS ZLATOM

Medj kvrgavim svećama dočekah zimu 1254. Svake noći, uz horove vukova i
smetova, moje bdenije je dugo kao put plamena sa vrha do dna sveće, kad
gavranovim perom ispisujem listove manastirskog letopisa za leto
Gospodnje 1235.

U ovoj tesnoj ćeliji
prepoznajem leto po prašini po snežnom
prahu prosejanom kroz uske pukotine.

Sveća nad mojim oslepelim očima, kvrgav prst gubavca sa oštrim noktom od
plamena, već godinama pokazuje nebesa Gospodnja, i opominje me:

Nad glavom mi se ljuljaju zvona, veliki, zlatni
stogovi sena, nekad u selu Volujcu.

I snevam da ne postojim,
da me to samo neko sanja,
da je blizu zora,
i onom što me usnu vreme je da se budi.

Snohvatica u kiši

Višnjeva kiša, svetla kiša.
U orahu, u hrastu kiša.
U svakom oknu oko nas
svetli svetica zlatna, kiša.

Vreme je da se dugo spava.
Ko da se baci sedlo na talas,
ko na talasu da se jezdi,
tako duboko da se spava.

Pod mojom bradom njena glava.

Od kiše svetli ceo stan.
Sija petao iz mokre višnje.
Žena se okreće nauznak.
Iz njenog pupka gleda i svetli
veliko zlatno oko kiše.

U svakom oknu gori vatra.
Šušti i blista ceo dan
ta zlatna crkva oko kuće.
Stići ćemo iznad oblaka,
iza zvezda, u svoje lice,
stići ćemo daleko, daleko,
ne izlazeći iz ove kuće.

Na betonu

Šta je, opet ne spavaš, ne da muka?
Misliš nikome nije kao tebi,
nigde pod nebom nevolje kao tvoje?

Otkad si došo, ne dižeš glavu s astala!

Može i takva nevolja da te zadesi
da se ovog jada sećaš kao veselja,
da sam sebi na ovom jadu zavidiš!

S tvojom bi mukom neki mučenik pevao!

Znaš li ti koje je doba?

Kad vidim jade koji me mimoilaze
ja u mome jadu kažem hvala!

Čizme

Vidim da imaš prvoklasne čizme!
Ne pamtim da sam video takve čizme!
To su čizme od najboljeg boksa!
Ne samo iz neke jesenje susnežice:
u tako dobro građenim čizmama
čovek bi se i iz potopa vratio suv!
To su zaista prave državne čizme!
Pogledaj samo kako su potkovane!
To nije samo obuća, to je oružje!
Kad si obuven, ti si naoružan!
Nema toga pred čime će ustuknuti
čovek obuven u tako moćne čizme!
Ti na tim debelim đonovima stojiš
kao kula na temeljima!
Ne samo blato, makadam i sneg:
te velelepne čizme gaze sve!
Gaze prste, gaze zube, gaze usta!
Na đonovima raznose brašno i krv!
Zar se nikad nisi zapitao
zašto su ti obuli te čizme?
Zar zato da, štiteći njihove guzove,
šutiraš i razbijaš naše glave?
Glave kao lubenice i tikve?
Glave kao zemljane ćase i lonce?
Zar se nikad nisi zapitao
da te čizme nisu od kamena,
a gazde te šalju preko vode?
Da li si se ikad zapitao
da li ćeš uspeti da izuješ te čizme?
Zar ih se nećeš nikada osloboditi
i, bacivši ih daleko u trnje,
bos i oslobođen poći prema reci,
bos i oslobođen kroz pčele i cveće,
bos i oslobođen kroz beline snega,
belih rada, oblaka i ovaca?
Dokle misliš da stigneš u tim čizmama?
Zar ćeš obuven u krvave čizme
leći u zemlju, kraj bosih otaca?

Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!
Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja treća ruka otključa!
Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!
Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!
Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!
Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!
I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!
U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!
Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!
Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom.

Hrast

Gospodara voda, vodenica i stada,
magacina, otkupnih stanica,
skela, mostova, žitnica i ljudi,
gledam ga kako vlada,
kako seva i grmi, kako sudi,
sedeći za trpezom pod hrastom
koji će ga nadživeti.
I gledam kako taj hrast,
otac oluje, šumni bog,
bog kome sunce izgreva iz krune,
osviće u nekom zimskom jutru
kao naramak drva kraj furune.
I čujem kako na furuni zuji čajnik,
miris lipe se u snegu oseća,
i vidim kako skočanjene ruke
lončetom čaja greje drvoseča,
čiji sin izlazi u proletnji dan,
vedar, plavičast,
kapu u kaput baca na hrastov panj,
kopa jamu, i sadi novi hrast.
Krilata godina
Sve leti, vrane – i ne samo vrane,
Slepi miševi, golubovi, komarci, -
Nego i puhaći, šarani i svinje,
Krilati, nadleću kovilje i smilje.
Krila je dobio, pa leti i panj
Na kome su nam glave sekli,
I sekira, što ide uz taj panj,
S leptirima leti kroz vedar dan.
Krila je dobilo i što ih nije htelo,
Samo meni ne dadoše ni pero.
A kad bi mi i dali neka krila,
Ta bi krila od kamena bila.

Oslobođenje i buđenje

U tamnicu,
Kad mi smrt gola
Beše ko žena blizu,
Sa čistim vazduhom banuli prijatelji,
Noge mi raskovali,
Ruke otključali,
U jesenje vedrine
Pustili me na sve četiri strane.
Bolje da nisu.
Ruka u snu
Pružila se ka zavesi
Iza koje se krije,
Ni gladna ni žedna,
Golotinja bez nade,
Golotinja užasa,
Al budilnik na kredencu,
Između kutije na kojoj piše BIBER
I kutije na kojoj piše SO,
Probudio me.
Bolje da nije.
Pod Čigotom
Na seniku precvetava
seno, na visokom.
U senu Višnja spava
zagrlivši me nogom.
Vetar duva satima,
duva, zube ledi.
Senik lupa vratima,
hoće da poleti.

Pitalica pod hrastovima

Kad hrast ispuni svoju hrastovu meru,
šta biva kad izraste preko nje,
i prstima se dohvati gornjeg sveta?
Da li on možda ostale hrastove
u nehrastove oblike i visine
preko te mere i granice povuče?
Ili ga ostali hrastovi izopšte,
a neko ga iz tog gornjeg sveta
hrastovim lenjirom
po prstima
tuče?

Prozor

Posle sto godina, u ovoj staroj kući,
probili smo prozor na slepom zidu.
Ko da se na dosad nepoznatu stranu
cela kuća okrenula.
U kuću mesec sija s druge strane,
naopako se okrenule senke,
sve je s neznane strane obasjano.
Jesenji sumrak svetli iglom i koncem.
Kuća sad gleda u neku drugu šumu,
niz neki drugi put, u druge zvezde.
S druge nam strane sada vetar duva.
Putnike koje smo dosad gledali kako dolaze,
odsad ćemo gledati kako odlaze.

Predskazanje

Ne samo oni koji ubijaju,
ni samo oni koji pale i kolju;
niko, ni žrtve,
ni nevini, ni pravedni,
niko neće izaći čist
iz ove krvi!
Ne samo onom koji besno goni,
nego ni onom koji gonjen beži;
ne samo zlatnom šlemu otimača,
nego ni vunenoj kapi siromaška, -
nikome se neće otvoriti,
nikog zakriliti, nikog ogrejati,
to nebo, ljubičastije
od cveta divljeg graška!

Raspodela u mraku

Uzmi to i ne zapitkuj!
Nisam te pitao hoćeš li, ili nećeš!
Ne znam da li ćeš ti da jašeš to,
ili će to da jaše tebe!
Nije moje da mozgam šta ćeš s tim!
Ne pitam te da li si to tražio,
da li ti to treba,
da l si toga gladan!
Ne znam kako ćeš, lopatom ili viljuškom,
vatraljem, kleštima, ili iz bokala!
Ne znam da li ćeš stojeći, ili sedeći!
Ne zanima me znaš li čemu služi,
i kuda vodi!
Uzmi to i kaži hvala!
Sledeći!

Seoba Srbije

U zlo se seli, dobroselica!
Prtenom vrećom ogrnut Negotin,
Beograd sa šlemom na ranjenoj glavi,
Užice s rana razgoneći vrane,
Obrenovac na nosilima.
Valjevo s grobom na ramenu,
sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac noseći odsečenu glavu,
vuku se preko Kosova.
Osta na severu, na vešalima, Kosmaj,
vidik na jugu zatvaraju obrisi grobova;
beži iz svojih šuma Kopaonik,
na drenovu štaku oslanja se Povlen,
ogluveo od topova.
Drvlje i kamenje valjajući, Drina,
Timok, zagrcnut mutnim kišama,
Lab, pun potopljenih topova i svinja,
glibovita Kolubara,
štapom pipajući, slepa Nišava.
Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem,
sija Gračanica u oblaku, iznad rasula,
okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
leti Žiča, lete Visoki Dečani,
puna jabuka, pred njima
Ćele-kula.
Kuća iz kuće izbačena,
drvo iz drveta prognano, -
zaglibljeni već do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
niko nam ruku ne pruža;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata.
Nad barom što nam se popela do brade,
od devet nebesa, osam se smračilo,
a deveto se dimi.
Sve iznad njih se zapalilo!
Gledamo taj plamen
visoko iznad goleti,
gledamo taj plamen,
u njemu još ničeg nema!
Ni onaj ko nas vodi ne zna
hoće li odatle da nam siđe zora,
ili požar u kome ćemo,
grad za gradom, žito za žitom,
izgoreti.
Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici
Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!
Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja trće ruka otključa!
Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!
Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!
Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!
Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!
I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!
U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!
Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!
Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!

Učenje u mraku

One koje krvavi majstori muče,
i koji ne znaju da se brane i bore,
još krvaviji protomajstori uče
da od zla spasava samo gore;
da te od sekire sablja oslobodi,
da te iz poplave izvlače čaklje i kuke,
da te u mutnoj vodi, polumrtvog,
iz usta kečige otimaju štuke;
da se, kad sjaši, dizgini i uzde
oduzmu od plehanog hajduka
zato da ih, uzjahavši, uzme
gvozdena rukavica i ruka;
da se ruke, vezane naopako,
dreše da bi vezale brata jedinoga;
da se od đavola oslobađa tako
što se crnji đavo proglasi za boga.

Vikalica Živane…

Stani, alo! Natrag, alo!
Suknju dižem iznad glave, alo!
Gledaj, alo! Nagledaj se, alo!
Dobro gledaj, alo, da bi znala,
ako bi zagrizla na šta si zinula,
kakva bi te ala progutala!
Poješće ti konje do potkovica!
Poješće ti jezik, srce, krila,
kandže, perje, i ostalo salo!
I sve će joj, alo, biti malo!
Još bi trista stotina takvih ala
u ovu alu nad alama stalo!
Gladni mesa, žedni krvi, doleteli
na krilatim konjima bez uzda,
pogledajte kako zija, kako zeva,
peć, pećina, provalija, ala,
koja bi vas nadušak progutala,
mračni oblaci, zinuli na sva usta!
Zadižem prtenu suknju iznad glave:
evo ovom te alom teram, alo!
Ako više sebi želiš dobra
no što nama misliš zala, alo,
beži, alo, glavom bez obzira,
da te ono na šta si zinula
ne bi progutalo!

Zavetovanje

S rukom na srcu,
svi se zavetuju,
da će svim snagama,
da će do kraja života i sveta,
da će do poslednjeg daha,
i posle njega,
iz pokoljenja u pokoljenje,
iz oblaka u oblak,
u veke vekova,
da prenose zavetnu reč.
Al znam ja dokle će ko
ovaj zavet da nosi:
ozebli do vatre,
do cokula bosi.

Zvezda putnica

Da li te iko na kraju puta čeka?
Je li ti nebo prazno bez čoveka?
Ili si mračna što znaš da gore ima
jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?
Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?
I koliko pepela od jednog sunca ostane?

НА СТОЛУ ХЛЕБ И ВИНО

На столу хлеб и вино, и јеванђеље,
а под столом стружу, гамижу, гребу,
рогови, зуби, канџе, рачвасти језици,
бркови, репови, пипци, чекиње, шапе!

Градимо Дечане, Студеницу, Грачаницу, Жичу,
градимо Псачу, градимо Лесново,
градимо Богородицу Љевишку, и Раваницу,
градимо Сопоћане и Милешеву, градимо Пећ,
да их испуне горња обасјања,
да нас у горње светлости понесу!
А стално су нам за петама,
у стопу нас прате,
свињци, кокошињци и земунице!

Молимо да нам се небо отвори, да нас прими,
да нас озаре Богојавлења, Благовести,
Преображења, Вазнесења, Васкрс,
а шапе и канџе доњега света и мрака
пружају се за нама, да нас врате
у мрак и гмизавце!

(Из Боја на Косову)

СВЕТОМ ЈОАНИКИЈУ ДЕВИЧКОМ

Mолимо Те, свети Јоаникије Девички,
подигни руку,
заштити,
заустави ово расипање,
сабери нас,
врати мраве у мравињак,
светлост у свице,
врати иње и слану у јесен,
дим у зиму,
рибе у Ибар,
ласте у ветрове,
кључ у катанац,
воде у воденице,
волове у плугове врати,
и поцрнело црвенило позлати!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
засветли испред оних који пале,
устани пред оне који кољу,
и њихове лучеве погаси,
ножеве растопи,
окове раскуј,
од њихове их силе ослободи,
једином силом коју имаш,
хлебом и сољу!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
сакриј Девич у браду,
ватру у пепео,
траг у снег,
сакриј пчеле у осице,
птице у мишеве,
лето у јесен,

и бос по путевима,
свети Јоаникије,
Господњим,
кроз бежаније,
кроз пожаре и глад,
заустављај нас,
и подижи нас,
и учи нас,
на страшном месту
да градимо Град
од камења
којим нас каменују!

МАЛИ ОТАЧНИК ЗА ПУТНИКЕ

СВЕТИ САВА НА АТОСУ
Из двора с длана очевог, Свети Сава
босоног оде кроз пелен и чкаљ.
Купином се храни, на камену спава,
маслачак му је светац, невен краљ.

Док га засењује слово, што се бели
у лептиру, док га заглушује
слово што зуји у грожђу и цвећу,
Свети Сава сунчеву светлост дели
с хлебом и маслинама,
а хлеб и маслине
дели са косовима
што му на руке слећу.

СВЕТИ СИМЕОН

Док све српске земље ћуте, занемеле,
чекајући да чују Немањин глас,
он скида круну, отпасује мач,
и са злата у пепео силази, бос.

Ми, који смо га гледали у висинама,
и глас му слушали и с коња, и из грома,
сада га видимо како нем, клечећи,
у пепелу, с челом при темељу,
шапуће у уво глувога камена,
којим слуша, и можда чује, Бог.

ГРОБ У СТУДЕНИЦИ

На гроб Светог Првовенчаног Краља
жене доносе стакла зејтина, флаше вина,
просипљу орасе, јабуке, крушке и дуње,
црнē и белē, кроз стење и борје,

ветрови с брда доносе кудеље вуне.
На гроб Светога Краља сипају жито,
на жито слећу шеве, сенице, врапци,
слећу косови, и житна зрна зобљу,
не зна се јесмо ли на гумну, ил на гробу.

ПОТОМЦИ СВЕТОГА САВЕ

Kаца нам се расушила, бачва расточила,
брашно нам се убуђало, чорба прокисла;
раж нам се затравила, коса увашљивила,
вино се усирћетило, сирће изветрило.

Нашу свећу гасе, жетву пале.

Ми смо у мастионицу Савину песак усули,
од таковског грма кашике издељали.
Све усијано, и осијано, и озарено - угасили,
па, у мраку, сабрано расули,
зашивено рашили, помирено закрвили,
исцељено озледили, утешено уцвелили,
недељиво разделили.

ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМЕ САВИ

1.
Eво у каквом мраку остаје свет
кад се угаси света ватра!
По хлебу хвата се буђ, хвата се лед
по путевима пуним блата.

У овом мраку множе се омче и куке,
свињска куга и међ људе се шири.
У овом мраку стављају на муке
и секу оног који браћу мири.

Све што је крвљу купљено, главом плаћено,
у овом мраку губи цену.
Што дигне главу, скончаће, премлаћено,
и изгореће, у катрану и сену.

Уместо да се сабира, у часу
када ни богови не опстају сами,
оно што се, вековима расипано, не расу,
расуће се у овој зими и тами.
Па око чега браћа да се скупе?
Око свеће?
У свећи нема фитиља!
Око лонца?
У лонцу нема супе!
А осим супе
немамо другог разлога ни циља!

У овом мраку множе се они што могу
да купе све, а не могу ништа да створе.
У овом мраку глинених руку и ногу
биће добро ако не буде горе.
Из овог мрака, што труне и трује,
не чује се позив ослободиоца.
Одакле ће се чути, ако се не чује
са крста, с точка, с Косова и с коца?

2.
У овом мраку,
из овог сурдука,
не види се даље
од хлеба и лука!

Из овог мрака
глас нам не допире
ни до праоца,
ни до праунука!

3.
Брате, који си измирио браћу,
сине, који си подигао оца,
оче, чији пепео синови расуше!

Донео си нам семе вина, семе жита,
ал нема ко у земљу да га баци!
Написао си, ал нема ко да чита,
знак у коме се сабирају сви знаци!

Камен темељац дао си нам у шаке,
ал не дигосмо бедем насупрот сили!
На Твом смо гробу оставили штаке,
ал не стигосмо куд смо наумили!

Паљени опет и гоњени хајкама брзим,
тражимо заклон под настрешницом Твојом!
Не допусти да с гроба Твог отпузимо
на коленима, везаним кожом и чојом!

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,
закопане с ровцима и кромпирима,
путниче који си босим ногама доспео
тамо докле се не допире ни крилима?

4.
Лађо с које се види Јерусалим!

Путе којим се враћа блудни син,
ратник из рата,
с робије робијаш!

Чашо вина,
хлебе,
свето слово!

Шљиво крај извора!

Уље маслиново,
које нас храниш, и које нам сијаш!

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
од звона и клепала који траже спаса!
Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
данас, кад немамо ни језика, ни гласа?

ЧИТАЛАЦ НА РАЈЦУ

Kрушке, с криве крушке усред жита,
жуте му се на плавом тањиру.
А он неку белу књигу чита,
са скакавцем на сламном шеширу!

МИКЕНА

По дебелим зидинама беле се,
напросто процвале, ученице из Енглеске!
Захвата их
неколико хоризоната одједном,
точкови камења,
камени точкови ветра,
цвет кременом укресан,
кланац од кога хвата вртоглавица,
кроз главе им севају златне
ливаде Арголиде,
међ ногама се открива зрно пшенице,
али јунака нема,
ни њихових лађа пред Науплионом нема!
Те ученице личе на цвеће,
то цвеће би могло рађати богове,
кад би се нашли прави људи!
Где су те славне отмице, ти јунаци,
где су та њина чувена силовања?
Брачних постења нигде, ни на лађама,
ни у облаку,
ни на планинском вису!
Враћају се у аутобус.
Неће голотињом спалити Азију.
Неће Микену поздравити са лађе.
Неће се, блеском силоване, пробудити
у цвећу које греје као ватра.
Удовице.
Аутобусом до Атине, па авионом у Енглеску.
Младе и чедне удовице,
с гробова својих мужева,
које ни виделе нису.

ЧИТАЈУЋИ СРПСКОХРВАТСКУ ЛЕКСИКУ РИБАРСТВА ВЕЛИМИРА МИХАЈЛОВИЋА И ГОРДАНЕ ВУКОВИЋ
Институт за лингвистику Нови Сад, 1977.

Где год да отворим овај речник: риба!

Од албалука до шарана и штуке,
једна за другом, гргеч, деверика,
ко у посне дане, петак или среду,
пливају рибе, по азбучном реду!

На овој страници, пун риба, ври бакрењак,
са ове ми се у лице унесе сом!
А на овој, на ушћу Тисе у Дунав,
лето мирише ко биљна апотека!

Листам овај речник: јегуља, јесетра,
листам: кечига, манић, моруна, смуђ,
листам, и читам, и чудим се, и питам се:

Је ли ово речник или река?

МИТСКА СЛИКА НАД ДУНАВОМ

Шта је оно што прелеће Дунав?
Шаран, који има вранина крила,
ил врана, која има шаранов реп?

Та слика ће се разрешити на земљи,
на познат начин: на јесењем имању,
испод неке жуте букве, шаран
завршиће у вранином Тигању!

МИТСКА СЛИКА НАД ДУНАВОМ

Шта је оно што прелеће Дунав?
Шаран, који има вранина крила,
ил врана, која има шаранов реп?

Та слика ће се разрешити на земљи,
на познат начин: на јесењем имању,
испод неке жуте букве, шаран
завршиће у вранином Тигању!

КАО ИЗ КЊИГЕ ПОСТАЊА

Kо је ову планину,
пуну лековитих извора и трава,
и ову отровницу у овој планини,
којим чекићем, питао би Блејк,
на ком наковњу, и у ком диму, сково?

Измилела из Божије руке,
змија на путу се увија и грчи,
као да покушава
да се претвори
у слово!

ПОСЛЕ УЖАСА

Шта се то
- од века
дубље и моћније
сад, кад је све занемело,
гласи
овим треном
кога испуњава
сунцем упаљен
мирис мирођије?

Тај ми се мирис
са зујањем пчеле
испод капака заклопљених,
кроз цело тело,
до врхова прстију,
шири,

и за трен
- дубљи од века
у сунчеве облаке
тај мирис ме носи,
са раном без лека,
са светом без наде,
тај мирис ме
мири.

РУЧАК У КУЈНИ ЗА СЕЗОНСКЕ РАДНИКЕ НА ПОЉОПРИВРЕДНОМ ДОБРУ У ТУРИЦИ

Заслепљен,
дигох поглед
с тањира,
преко стола:

из жетве,
кроз врата нагло отворена,
сукну сунце,

светлост у вратима
полако постаје жена,
та жена прилази,

До пола кујне
то је вила Равијојла
(носи маслину златну),

кад приђе столу
Гина куварица
(спушта салату).

ПРАСКОЗОРЈЕ НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ

Kров кукуриче,
гракће храст,
гуче
буква у којој ће до подне бити поноћ,
ускоро свуда уокруг
цвркуће дрвеће,

ко сенка млека преко света
да је пала,
магла низ Лужницу тече
брзо ко да је неко пије наискап,

поток, и крушка над потоком,
зажуборише у мраку, пуни жара.

Најзад сву земљу,
трешње у цвету,
чашу и бокал,
обасјава

- а при том је можда сјајнији свет угасило

сунце са Овчара и Каблара.

НА СВЕТОИЛИЊСКОЈ ПИЈАЦИ

Kантару се, ко да је конац света,
гвоздено јаје, ког терет покрену,
по гвозденом репу тамо-амо шета,
свему казујући тежину и цену.

Гледајућ на кантару зрно биберово,
шарана баченог на кантар ко на спруд,
ја се питам: где сам, шта је ово,
пазарни дан, или Страшни суд?

Ако тако мере грехове јабука,
грехове грашка, злочине карфиола,
злочине закланих у јаслама, у штали,
како ће мерити нас, који смо клали?

Ако осуђене кромпире, са кантара,
односе и гуле их,
сецкају
и прже,

ако зеље баре,
шарана поре,
ако зоб мељу,
ако лимун цеде
до последње капи,
до последњег грама,

шта чека нас?

Шта ће тек бити с нама?

ЈЕСЕЊИ КРСТОВДАН

И пре него што се - маглама, кишама,
ињем, сланом и мразем - најави зима,
све се са поља збира и уноси:
уносе се шљиве у мишане,
кукурузи у кошеве,
кромпири у трап,
житарице у вреће и воденице;
слажу се у каце главице купуса,
тикве у амбаре,
паприке у корпе,
бели и црни лукови у венце;
разастрт по платнима, на сунцу,
суши се пасуљ црвени и бели:
све се данас, с боговима, збира,
да се сутра с мишевима дели!

СЛОВО О СВЕТЛОСТИ

Са цокулама око врата, бос,
разоружан, раскопчан, слободан,
кроз ослобођена и спаљена поља,
кроз миниране њиве, пуне блата,
враћам се кући из рова и рата!

На кући нигде црепа ни прозора,
у кући ничег, ни столице, ни лонца:
оно што нису опљачкали војници
разградили су и разнели сељаци!

Леђима наслоњен на срушену кућу,
у којој расту коприва и трава,
и око које се више ни лимару,
ни зидару, не вреди трудити,

седим на сунцу, међу маслачцима,
и не знам шта је већа милост и радост:
овом светлошћу огрејан заспати,
или се њоме обасјан пробудити!

СВЕТА ЈЕСЕН

Има ли ичег да ујесен не сија?

На сунцу, у прозору, дозрева парадајз.

Из шаше светли гомила тикава:
јесен доводи тикве до усијања!

Свако дрво сија као црква!

И крекљаво је дрво ујесен златно!

Нема пута да није посут златом!
И до свињца се иде стазом од злата!

И ја ти кажем: није злато злато!
Злато је кукуруз, злато је сунцокрет,
злато је невен, злато је жуманце,
и ова тиква је злато, а не злато!

Кроз све златнију јесен долази рибар,
носи шарана као кило сребра!

НА САВИНИМ ЛИВАДАМА

Дубоко у јесен
продужили се летњи дани.

Греје,
ко да се на неки смртни грех
излива милост,

сија,
као да нечија гладна рука
врапце храни.

ВЕСТ

Преко љубичастог поља,
у касну јесен,
брзо и шумно,
прелете јато врабаца
из букве у храст.

ВИДИК У СЛУТЊИ

Да ли је видљиво маска невидљивог,
познато магла око непознатог
- тешко нама ако није!

тешко нама ако није
овај кромпир варка која крије
нешто од кромпира хранљивије!

ПОГЛЕД СА ТОМЕТИНОГ ПОЉА ПРЕМА ВАЉЕВСКИМ ПЛАНИНАМА

Oве су планине биле степенице
уз које су јунаци ујесен
у облаке носили
овнове и вино;

некад су низ ове планине богови
силазили у села,
да се жене.