Eva Zonenberg

EVA ZONENBERG rođena je 1967. u Zombkovicama u Šleskoj. Živela je dugo u
Vroclavu, gde je završila Muzičku akademiju i nastupala kao
pijanistkinja. Studirala je i književnost. Sada u Krakovu završava
studije filozofije i predaje kreativno pisanje. Već za prvu zbirku
pesama dobila je 1995. prestižnu nagradu Georg Trakl. Na originalan
način kombinuje poeziju s muzikom. Veoma je prevođena. Na sve evropske
jezike. Na srpskom je u obimnijim izborima objavljivana u ProFemini,
Književnom magazinu, Književnom listu i Slovesima. Posebno je prisutna u
Nemačkoj, u antologijama i pojedinačnim zbirkama. Objavila je sledece
pesničke zbirke: Hazard (1995), Zemlja hiljadu notesa/Ispovesti Lindzi
Kempa/(1997), Planeta (1997), Povodac (2000), Bukteći tramvaj (2001),
Čas ushićenja (2005).


KAD BUDEM VELIKA I JAKA

kao pola muškarca i pola heroja
čak ću oprati čarape
biće kao u bajci
povešću te sa sobom pokazaću ti svoje mišiće
velike pripitomljene tigrove i krokodile
osvojene narode novine televizije
nikakvih bonbona nikakvih stihova
siv ispucali zid svakih osam sati na prazan stomak
prestaću da pišem zaboraviću na sve
posebno na ludilo prestaću s naoružavanjem
neće biti preloma revolucija iz tehničkih razloga
s površine zemlje nestaće znak pobune
aklimatizovaću se na letnju temperaturu
prestaću da upražnjavam ljubav s golom istinom poslaću je
tamo gde raste paprika usporiću nadvremenskost
u korist krmenadli i bračnih noći
biće kao u bajci
naučiću bezbolno da izvlačim žaoku
bez sporednih posledića: prošnje i umetnosti
bezvredan exegi monumentum
nikada neću izgubiti čak kada
niko po meni ne pozna
promeniću temu razgovora neću izaći
sačekaću da se interesujem za nežnost
prepustiću se talasu izdržaću
ljudski smrad navići ću se zavoleću
pobediću



ROĐENDANSKA PESMA

Udalji se od mene podjednako u svim pravcima
„Uvek“ u životu odbaci koliko možeš
Toga dana lakša za godinu dana ispusti ga iz ruke
Sudbinski prepusti svako „nikad“
Kraj tih vrata postaću vlastita vrata
Kroz ta vrata izlaziću svakodnevno

Prevela s poljskog Biserka Rajčić

Eva Zonenberg – između poezije i filozofije

Poslednjih dana u Beogradu boravi Eva Zonenberg, poljska pijanistkinja, pesnikinja, eseistkinja, prozaikinja mlađe generacije, predavač na školama kreativnog pisanja koja je zbog svoje originalne poezije rado pozivana na brojne pesničke festivale, prevođena i nagrađivana. A s obzirom na svoje izuzetno muzičko, filozofsko i književno obrazovanje, poznavanje više jezika zahvalan je sagovornik svih vrsta medija.

U Srbiji je tokom poslednje decenije objavljivana u najpoznatijim književnim časopisima, dok je časopis «Treći trg» objavio izbor iz celokupne njene poezije pod naslovom «Imperija suze» u prevodu Biserke Rajčić.

Biserka Rajčić: Od tvoje poslednje pesničke zbirke «Čas ushićenja» u tvom stvaralaštvu je došlo do izvesnih promena u tematici, formi stiha, do okretanja ka mističnoj filozofiji i filozofiji Istoka. Zbog čega?

Eva Zonenberg: - «Čas ushićenja» je bio čas smotrenosti i opažanja. Posle takvog časa prirodno je kretanje u pravcu filozofsko-mistične estetike. Jer, smatram da se vlastita poetika ne može svoditi na jednu jedinu vrstu razmatranja. Tražim raznorodne puteve i rešenja za prenos pesničke poruke. Poezija nije samo jedan, pojedinačan stih, već je i napetost među ostalim stihovima i zbirkama. Zbog toga je moja poezija kao i ja prolazila i prolazi kroz mnoge metamorfoze. U njoj postoji nekoliko nultih tačaka od kojih započinje nešto apsolutno drugo. To su prelomne tačke koje se odnose na svakog od nas tokom života. Misticizam mi je uvek bio blizak. Misticizam nije učenje već vrsta proživljavanja sveta. On je viđenje nevidljivog. Međutim, blizak mi je i misticizam Zapada i misticizam Istoka. I, što je zanimljivo: obe te vrste misticizma raspolažu različitim jezicima, premda govore o istom. U zen filozofiji sam pronašla nešto blisko mom osećanju sveta. Dogen, Iki, Hakuin, Bašo ili Isa inspirišu me i mnogo puta poučavaju kako da živim. Za mene je misticizam postao važan u trenutku krize kroz koju sam pre nekoliko godina prolazila. Zahvaljujući zen filozofiji mogla sam se osloboditi svog ranjenog ja, jer u zenu ja ne postoji. Ne postoji podela na subjekt i objekt. Bio je to period u kome sam napustila sve, preselila se u drugi grad, da bih počela sve iznova. To iznova sam upravo gradila na zen filozofiji. U tom periodu nastala je moja zbirka «Pisanje na pesku». Knjiga u kojoj je najvažnioji dijalog, pri čemu se razgovor odvija na više nivoa: razgovor s voljenim i s prijateljem. S Apsolutim. Gde ja i ti postaju jedno TI.

Osnova tvoje poezije je ritam, muzička slika, muzička sintaksa. Time se razlikuješ od pesnika svoje generacije. Ne samo u Poljskoj. Da li se tu radi o tvojim studijama filozofije posle završenog konzervatorijuma ili o širem interesovanju za Istok, posebno za Japan? Nakon temeljitog upoznavanja s kulturom, književnošću, filozofijom Zapada.

Događa mi se da pre nego što napišem pesmu da je čujem u vidu muzičke fraze. Lirika je supstancijalni ekvivalent muzike. Prema tome, nemoguće je ne povezivati je s muzikom. Važni su ritmovi. Svako mesto, događaj, emocije imaju vlastiti ritam. Svaki čovek ima svoju muziku. Važno je umeće slušanja tih ritmova i te muzike. Hildegarda iz Bignena je govorila da je muzika jezik Boga. Stihovi su male partiture koje svaki čitalac interpretira na svoj način. Jednom sam sanjala da mojim pesmama–partiturama diriguje vetar! Možda se dubina stiha upravo temelji na muzici. Jer, kako je neko rekao, forma nije sve: ni najlepše pakovanje nije ništa ako je kutijica prazna. Da bi stih živeo u njemu mora postojati ritam. Pesnik mora postati neko pisan stihom i ritmom. Mora postati vlastiti stih.

Pored poezije pišeš eseje o piscima i umetnicima. U stihu. Što predstavlja veliku retkost. Uskoro ćeš objaviti knjigu sa tim tekstovima. Šta si otkrila u toj novoj književnoj formi?

Esej je za mene forma u kojoj se osećam potpuno slobodna. Stih nameće određenu shemu, konstrukciju i tačku dolaženja i odlaženja. U mom eseju vlada određena sloboda. Ne usmeravam ja verbalnu materiju već ona usmerava mene. To je neka vrsta apeirona, beskonačnog prostora u koji mogu da smestim celokupni haos savremenog sveta. Možda se pomoću eseja može otkriti nova forma književnosti. Pišem cikluse eseja o muškarcima koji su me fascinirali i inspirisali. O Davinčiju, Koktou, Bekonu, Rembou, Mikelanđelu... Nedavno sam počela da radim na eseju o Vitgenštajnu. Zajedničko svim tih esejima je to da su svi ti umetnici bili homoseksualci.

Pišeš i dijalošku poeziju. Neku vrstu pesničkih traktata koje je primenjivao mali broj pesnika. To je veoma zahtevnu formu. Šta te je navelo na korišćenje te forme? Zbog čega si u svojoj najnovijoj pesničkoj zbirci izabrala Baša za svog sagovornika, nazvavši razgovore sa njim «pismima»? Da li se tu radi o pisanju poezije, a istovremeno o njenoj interpretaciji? O onome što je primenjivala tzv. prva avangarda.

Jedne zimske večeri, na periferiji Krakova, umotana u šalove, zbog upale sinusa, pila sam čaj od maline i čitala Baša. Iznenada sam osetila potrebu da s njim porazgovaram. Tako je nastala zamisao da mu pišem pisma. Sama zamisao bila je zanimljiva, ali se njeno ostvarenje pokazalo teškim. Za mene je dijalog veoma važan, jer je idenje ka nečem, idenje u susret Nepoznatom. To idenje ka drugom licu jeste izlaženje u susret samom sebi, jer u razgovoru s drugim čovekom saznajemo ko smo. Vraćajući se Bašu pomislila sam da bi moj pustinjački stan mogao da porazgovara s njegovim pustinjačkim stanom. Moje putovanje da bude i njegovo putovanje. Moj pustinjački stan skriven među oblacima da može da pronađe pustinjački stan osamnaest predela. I naši pustinjački stanovi tako su počeli da se traže...

Rekla si da u poslednje vreme pišeš prozu. O kakvom tipu proze je reč, tj. u kakvom je ona odnosu prema tvojoj poeziji? Da li se dopunjuju i na koji način?

Proza koju pišem za mene je zagonetka. To je nešto što je u meni bilo duboko sakriveno i pod uticajem nekog impulsa je oživelo na listu papira. Međutim to nije tipična proza već pre neka vrsta monumentalne poeme o usamljenosti i našoj civilizaciji, o paradoksima postojanja i tajni ljubavi, o dramatičnosti života koji je zapravo lepo. To je pokušaj pokazivanja drugačije vrste percepcije, izlaženja izvan utrtih shema mišljenja. Možda je to neka vrsta koana ili huserlovskog epoche, stavljanje u zagradu postojećeg i pokazivanje nevidljive strane sveta. To je neka vrsta književnog, jezičkog i misaonog eksperimenta. Smatram da su svi pokušaji osavremenjivanja književnosti putem jezika varljivi, jer jezik stari. Budućnost, otkrivenje i novo u književnosti nije sadržano u jeziku već u promeni načina mišljenja. Smatram da se pred čovečanstvom nalaze mogućnosti zapanjujućih otkrića novih načina mišljenja.

Pored ritma slika je karakteristika tvog stvaralaštva. Kojom teorijom slike se rukovodiš, s obzirom na tvoje netipično obrazovanje? Veoma malo pesnika je studiralo toliko različitih oblasti humanistike i umetnosti. Otud možda neverovatna raznorodnost književnih pravaca, podpravaca i «međupravaca» koje upražnjavaš?

Od detinjstva me fasciniraju sve oblasti umetnosti, slikarstvo, skulptura, ples, arhitektura, muzika, književnost... Osećam duboku potrebu za unifikacijom jezika ovih umetnosti i za stvaranjem totalne, a ne eklektičke umetnosti. Jer umetnost je neka vrsta znaka i gesta duše koja pokušava da komunicira sa materijalnim svetom. Od izvesnog vremena tragam za zajedničkim tačkama vizuelne umetnosti i književnosti. Horacijevsko ut pictura poesis želela bih da pronađem u savremenim realijama. U takve pokušaje zapravo spada moja Enciklopedija ludaka, objavljena u ediciji časopisa «Rita Baum» u Vroclavu. Još uvek sam u fazi traganja za formom. Formom koja bi mi omogućila da izrazim neizrazivo. Forma prati predosećanje. Ako je predosećanje ubogo i forma je uboga. Ako je predosećanje istinito i forma je istinita. Ako je predosećanje savršeno i forma je savršena. Odnosno, istinitost osećanja je povezana s istinitošću poruke. Želim da svaki moj stih, svaka moja strofa, svaka reč budu magičan i neponovljiv predmet, stih-zaklinjalica koji bi ljudima donosili sreću... Zbog toga u svaki svoj stih, u svaku frazu želim da udahnem svoj dah. Što nalikuje na stvaranje živog organizma. Jer, još je Aristotel u svojoj «Poetici» pisao o organskom i ljudskom karakteru književnog dela. Veoma me je iznenadila Suilvija Plat koja je napisala da je njena pesma mrtva. Ne slažem se s njom, smatram da je prava pesma, prava književnost živa: da je slika stiha telo, a metaforičnost dah duše.

Od nedavno u krakovskom časopisu «Studium» uređuješ poeziju U jesenjem broju želiš da objaviš veći blok (oko deset tabaka) posvećen stvaralaštvu mladih srpskih pesnika, prozaika, književnih, filmskih, likovnih kritičara, fotografa... Kada si se zainteresovala za njihovo stvaralaštvo?

Smatram da je srpska književnost veoma zanimljiva. To je književnost dubine, velikog poetskog senzibiliteta. Smatram da se od srpskih pesnika može mnogo naučiti. Volim pesme Dubravke Đurić, Dejana Ilića, Vojislava Karanovića, umetnika moje generacije. Takođe sam pod velikim utiskom mlađih pesnika, poput Tamare Šuškić i Ane Seferović. Nedavno sam čitala knjigu Marije Knežević «Ekaterini», a veoma zanimljivim mi se čini i Vule Žurić. Fascinira me delatnost Dejana Matića koji veoma mnogo radi za mladu srpsku književnost.

Bila si nekoliko puta u Srbiji, u Beogradu, a nedavno u Sloveniji, Sarajevu i Makedoniji, a pozvana si i u Crnu Goru. Tokom tih boravaka i susreta pre svega si upoznala svoje vršnjake. Čime se razlikuju od pisaca drugih zemalja Evrope? Šta misliš o iskustvu rata kroz koje su prošli? Poljska prevoditeljka te generacije srpskih pesnika, Agnješka Žuhovska-Arent je svoju nedavno objavljenu antologiju njihove poezije (22 pesnika) nazvala «Rat i MP3». Zbog čega? Da li je tim naslovom odredila različitost vaših iskustava, pogleda na svet, interesovanja?

Proživela sam svoj privatni rat i možda mi je zbog toga Balkan veoma blizak. Znam šta znači mešanje u intimu, mešanje u slobodu pojedinca. Paradoksalno je, ali to nasilje vodi tome da pojedinac počinje da traži druge puteve slobode. Umetnost postaje logos slobode, entelechia čovekovih mogućnosti. Stoga mi se čini da razumem i osećam ljude s Balkana. Svojevremeno sam u jednoj pesmi napisala: Tek kada shvatiš vlastitu tragediju, počinješ da bivaš ono što jesi. Možda su zbog toga ovdašnji ljudi pravi ljudi, ljudi od krvi i mesa, nasuprot ljudima Zapada koji mi se ponekad čine ljudima od silikona. Zbog toga ovdašnji umetnici, čini mi se, da imaju veliku šansu da stvore veliku umetnost. Jer je pravoj umetnosti potrebna dramatičnost egzistencije. Tragizam ljudske sudbine otvara nove prostore, prostore lepog, užasa i neponovljivosti.

Starija srpska poezija je dosta prevođena i poznata u Poljskoj. Kažeš da je tvoj omiljeni pesnik Vasko Popa. Zbog čega?

Vasko Popa je genije mašte. U potpunosti realizuje pesničku formulu: maksimum lepog na minimalnom prostoru lista papira. Odnosno, da veliki pesnik uvek ume da stvori vlastiti neponovljivi svet.

Jednom sam upitala Dejana Ilića kakva je poezija Vaska Pope? On mi je odgovorio da je na jednoj železničkoj stanici kupio njegovu zbirku pesama. Popina poezija ga je do te mere zanela da je izgubio tri voza zaredom. Dobra poezija je ona zahvaljujući kojoj možemo da zakasnimo i na vlastitu smrt.

Razgovor vodila Biserka Rajčić
Beograd 2008.

Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost) - Eva Zonenberg

I
Le petit Ram-Pam-Pam
Comment allez-vouz madame?

Pariz dvadesete godine, Pikaso uleće u kubizam, usput menjajući žene kao četkice; Đagiljev efektno ruinira život Njižinjskom; Salvador Dali dolazi taksijem iz Katalonije u Pariz i onaniše u jednom burdelju; dada trijumfuje u Americi; Dišan je docrtao brkove Đokondi; Džozefina Beker pokazuje gole grudi, pri tom pevajući Le petit Ram-Pam-Pam; Nadrealisti godinama tonu u blagi somnabulističko-nadrealistički san; «Bon Soir» je jedan od omiljenih obrta; Man Rej za potrebe umetnosti otkriva KIKI i snima film «L'etoile de mer» prema oniričko-humorističkoj poemi Robera Desnosa; Džojs se spasava bekstvom iz radikalno katoličke Irske, gde za autore opscenih šala nema mesta, objavljuje svog Ulisa i postaje slavan, dok u njegovoj rodnoj zemlji knjiga dospeva na listu zabranjenih; Gertruda Štajn u Rue des Fleurus 27 vodi duge razgovore s Alisom B. Toklas, koja ispija brendi s ledom ili je za volanom forda uverava da nosi šešir s žutim cvećem; Hemingvej se redovno opija i zamera Francuzima što je kod njih alkohol skuplji nego u Americi; Henri Miler u rukama perverzme Anais Nin postaje veliki pisac; Rajner Marija Rilke posle susreta sa mladim Polom Valerijem sadi vrbu u vrtu Chateau de Muzot – u znak zahvalnosti što je svet pozdravio novog pesnika; Eliot zaključuje da je april najokrutniji mesec i to otkriće objavljuje u Pustoj zemlji, poemi koja se sastoji od 433 stiha; na svet dolazi najčudesnija žena veka «Pretty little baby» koju je nemoguće ne voleti i zaboraviti, «Jeanne, Jeannet, Ninnette» koja će ubrzo neumorno pratiti Sandrara u «Transibirskoj železnici»; Andre Breton izdaje časopis «LA REVOLUTION SURREALISTE»; Arto zaključuje da je svuda dobro, ali najbolje u ludnici; Dali i Bunjuel ekperimentišu snimajući filmove: klaviri punjeni kravama, razljućeni mravi, biciklisti, klopke za miševe, ministranti, popovi, bele pudlice, kardinali, ludaci, histerične žene, muškarci demonskih pogleda, sve smešteno pod obećavajuće naslove, «Zlatni vek» i «Andaluzijski pas»; nastaje ciklus ekspresionističkih slika Robera Delonea, s pijanom Ajfelovom kulom; «umetnost ne reprodukuje vidljivo, već stvara vidljivo» piše Paul Kle u svojoj «Teoriji savremene umetnosti»; Vitgenštajn razmišlja šta ima zajedničko sa svojim «Tractatus logico-philosophicus», provodeći usput odmor u Norveškoj s Arvidom Sjorgenom, dok Bertran Rasel piše uvod u englesko izdanje te knjige; aristokratkinje se diskretno utrkuju u dužini bisernih ogrlica; Arnold Šenberg je izveo uspešan puč na sistem dur-moll, komponujući u celini d o d e k a f o n i č n o delo pod naslovom «Serenada»; Kafka stiče klaustrofobiju u tesnoj alhemičarskoj uličici i prisustvuje procesu «Jozefa K.», pokušavajućši da ga spase dopisujući mu različite završetke; nekoliko godina kasnije izdavači štampaju verziju s tragičnim završetkom; Vitkaci je na vrhuncu apsurda, hrani se samo pivom i kokainom i žali se na totalnu dosadu, proričući katastrofističku viziju trijumfa masa prosečnih; Virdžinija Vulf otkriva novu emancipantkinju, a usput i depresiju, emancipantkinja se zove Vita Sekvil-Vest, njenom stilu života može se pozavideti: putovanja po Africi, lude vožnje automobilima, puste palate s divljim vrtovima; upravo zbog nje će deset godina kasnije Virdžinija za samo nekoliko meseci napisati istoriju prvog književnog transeksualiste, naslovljenu sa «Orlando»; Šliman otkriva Troju i od svoje žene čini Lepu Jelenu; Berlin postaje nezvaničan centar homoseksualaca: Odn, Ašervud, Frensis Bekon otkrivaju da su žene samo smetnja; Tristan Cara se preseljava u Pariz, gde pod okriljem Pikabije piše kratak melanholičan anti-poetski tekst: recept za savremeni stih od neprocenjive vrednosti; Emili F. je prva žena koja je avionom preletela Atlantik; Stravinski s pozicije nepopravljivog optimiste komponuje «Praznik proleća»; Pavlova je na sceni Pariske opere uganula nogu u članku; Isidora Dankan ne haje ni za koga, zavodi Jesenjina i oseća se oslobođena; Koleta ne zna za šta da se odluči, počinje da sakuplja leptirove, utvrđivanje pola pričinjava joj ozbiljne teškoće; Žan Mare je lep i mlad; Andre Breton za vreme ručka otkriva da su «puževi fosforescentni, što će javno izneti tek u Njujorku 1959. godine; Gombrovič trči po poljskim plemićkim gnezdima u haljinici do gležnja i plače; ima samo nekoliko godina; Paul Kle slika «Zlatnu ribicu» i od tog vremena njegova Goldenfisch će preplivati s njim mnoge kofe s bojama i suzama; Andre Žid u svom dnevniku beleži: 3. novembar 1920: «S Polom Valerijem i Koktoom na ručku kod Gospođe Milfeld. Nismo izmenili ni tri rečenice, a već sam se iznervirao»; 16. januar 1923: «Juče sam bio u Vje-Kolombjeu, gde je Dilinova trupa igrala «Antigonu» u Koktoovoj verziji, odnosno njegovu «Sofoklovu damu». Nepodnošljiv savremeni sos sa kojim se služi taj sjajan komad; ako je još uvek lep, to nije zbog Koktoa, već mimo Koktoa».



-nastaviće se-

II
«Tajna lepote» i «profesionalna tajna»
Naša tajna će biti ono čega se najviše bojimo

Kokto je pretekst, lakomislen, kao što to umeju da budu preteksti: samovoljni, samoljubivi, ili elegantni; efektan uvod, kao što bivaju efektni svi entree; koketnost kao preduslov utvrđivanja nove koncepcije sveta, novog plana grada, novih pravila igre zvane jezik ili komunikacija između ja i ti, između mi i mi, između dve obale iste reke. Ko zna koji put prepričavati sebe, sebe, ali probajući, uzimajući, kroz Drugo, po ko zna koji put stvarati vlastitu kosmogoniju, teodiceju (da li je smišljen složeniji i idiotskiji izraz?), opravdavati pad i nastanak novog poretka, novog sunčevog sistema u odnosu na zemlju (a šta s drugim planetama?), novih sazvežđa nastalih malčice iz inata, malčice iz potrebe trenutka za novootkrivenim licima i imenima, otkriti uznemirujući kod nekog ti, koji ne mogu sustići neodređeni članovi, nov jezik razumljiv samo osećanju, objaviti novu boju, zvuk i miris mastila:

«Jedan dan u Parizu! Neću vas pustiti. Voleo bih da ispijemo po čašicu vermuta»

Da li će ovako izgledati zvanični pretekst, da bismo se pozabavili Koktoovom umetnošću?
Ne, to će biti poseban eksperiment: Infantkinja Infantilizma (da, ona ista s glavom u oblacima) otkriće da je infantilna, a istovremeno okrutna, da će najpre umreti da bi se rodila još infantilnija i u svom infantilizmu rizikovati grešku, neodgovarajuća tumačenja i pogrešne teroije sve do bezbrižne, mada ne i nekorisne zabave. Zabave. Zabave? Ponovo će početi da piše, staviće bukteću krunu na glavu, na njoj će spaliti noćne leptire prošlosti, vadeći iz pepela kristale veličine svevidećih zenica. Infantkinja ima izvesnu prevagu u predstavljanju potpunog, čak konačnog oblika infantilizma, možda će, a čak je i dužna da počini izvesne sitne ludorije, ne isključujući verbalne ludorije. Nešto što hoće da bude književnost, a nije. Tekst u kome je sve bez značenja, osim nekoliko rečenica. Jer, ma šta pisao, ma šta govorio mimoilaziš se s realijama učenih i odraslih, a ako se ponekad i uputiš u te regione bićeš tretiran poluozbiljno poput reči dece i nikada nećeš biti pročitan i shvaćen ozbiljno; zbog toga Infantkinja Infantilizma može sebi dopustiti sve, čak da prekorači granice dobrog ukusa i pristojnosti. Da ispolji rđave i dobre strane karaktera: kapriciozna i nesnosna, pravi glupe šale i glupe i ružne grimase; sve joj je dopušteno, jer nije samo infantilna već je i Infantkinja! Može podjednako da koristi lepe i ružne reči, da pri tom bude odvratna, ogavna, ganutljiva, osećajna i nepodnošljiva, da guta jedan za drugim glazirane medenjake u vidu srca; ili da kao klupko nerava istupa poput Arijadnine niti, ostajući ipak uvek ista: zapanjena i opravdana. A kraj detinjstva je kao ivica britve, treba paziti na svaki gest, mada je krv tako slatka i munjevito se, kao nikad pre toga, ledi u crnu tačku minuta. Ah! mi vampiri, povremeno se hranimo istančanom inteligencijom i prefinjenim gestovima. I dugo živimo da na kraju postajemo detinjasti, vucaramo se noću po velikim gradovima i obožavamo stare, veoma stare i zagonetne žene. Odsečeni od svakodnevnog života, jedino naše zanimanje je: oblačiti se elegantno i sakupljati lepe predmete, ili lepe ljude, ili lepe trenutke, koji su za nas večno danas. S vremena na vreme bole nas zubi ili tonemo u duboku melanholiju, ili nas prati nesnosan magličast spleen. Ne pomažu nam požuteli, čipkani žaboi na požutelim, izgužvanih pregibima od pre više stotina godina, ni otmene sitnice, ni genijalni umovi renesansnih majstora. Prema tome, da li početi još jednom ispočetka?


- nastaviće se -

Užasne li istorije! nebrojeni počeci. Ima li nekog ko vlada njima, ko ih je prebrojao ili sklopio u nekakvu logičnu celinu? Da li započinjati dan od kraja i noć iznova – to je način. To je način, ali nije tajna, zbog toga Infantkinja Infantilizma će se još jednom malčice postideti i zbuniti i biće tako deli-deli-deli-delikatna (pss) i slatka! stojeći u pozlaćenom centru svoga kraljevstva ko zna koji put će dobiti na poklon nekakvu akustičnu sitnicu: To će biti naša tajna: ludilo voli da se kreće u parovima.
Ulećući u peripetije ludila Infantkinja Infantilizma zaboravila je jedno, da obuče mesečevu haljinu, kada je blago, kao što to čini čelično pero s površinom hartije, gotovo neopaženo prelazila na drugu stranu, u državu koju je osnovao njen preosetljivi prijatelj muzikalnog srca – Žan K. – muzikalnog srca, nepristojno i uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena. Onaj koji je na javnom forumu obelodanio svoje dve tajne (pored uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena), jedna od njih je glasila:

«Sva moja poezija je Tamo: Ja samo kopiram»

I kao da toga nije bilo tajna je ostajala tajna, nakon podizanja jednog vela pojavljivao se sledeći. Infantkinja Infantilizma puderiše svoje lice i Koktoovo lice, usput kreće u malu šetnju ambulantnim kolima (naravno s bučnim i efektnim signalima), tokom cele noći, kroz celu prestonicu mašte, kroz rafinirane arterije krvotoka i pulsa, kroz definiciju lepog, sve do njegove tajne ili pre do pokušaja da objasni šta je tajna. Nešto postoji, ali je nevidljivo? Neuzvišeno? Nešto što nas neprestano prati u vazduhu; sveprisutno, partout, ili kroz sve.

Tajnu neće sačuvati jedna ruka
Moraju se sresti dve različite ruke

Napisala sam posetivši Rodenov muzej u Parizu i posmatrajući njegovu slavnu skulpturu upravo pod takvim nazivom. Ono što šake kriju je bezobličje, nepoznato, kojima treba dati formu i oblik, izvajati, artikulisati, otkriti, međutim ni vajar, ni pesnik, a još manje vlasnik tajni ne čini takvu zloupotrebu. Ako ne čini, ne čini! Nikakvih faux pas i nepozvanih gostiju na beskrajno dosadnu čajanku! Zadatak je znatno teži! Pronaći vreme, tokom koga ćemo započeti bezbednu i opravdanu kontinuaciju, svakodnevno je izbegavajući. «Ovde i sada» neće usmeriti ruku u sigurnom pravcu: kontinuaciju onoga što je započelo u dalekom, premda bliskom detinjstvu. Tajnom lepog?
?:znak pitanja: grafička forma ili nešto više?
«Ako pisanje nije čin ljubavi, onda nije ništa drugo nego piskaranje», zvuči memento-odgovor na otmenoj narandžasto-mrkoj karti s autorovim likom. Dobila sam je na Sen Žermen de Preu, gde se pored slavnih književnih kafana: Cafe de Flore i Les Deux Magots nalaze i slavne knjižare. Koliko se sećam to je bilo jedne zime prošlog veka i sve je bilo moguće. Infantkinja Infantilizma je kupovala knjige na tone i na tone jela tarte du citron, šetala kilometarskim parkovskim alejama i kilometrima se vozila na rolerima, satima ispijala une noissete s'il vous plait kraj Notre-Dame i satima razgovarala telefonom, otkrila dvostruko obličje lepog: pahuljice snega noću i pred svitanje, još uvek ne znajući ko jeste, a ko nije, zavolela je podmuklo finu peckavost mraza i apstrakciju ljubičica kupljenih u decembru.

-nastaviće se-

Oh! Madame, vous etes comme l'androgyne.
Glas nepoznatog muškarca sa psom, zbog čega sa psom, a ne sa gušterom? Zbog čega sa gušterom, a ne sa tigrom? Zbog čega sa tigrom, a ne sa žirafom? Zbog čega sa žirafom, a ne sa krokodilom? Zbog čega glas muškarca i još nepoznatog? Zbog čega taj nepoznati plus muškarac dopušta sebi takvu prisnost?
I to u jednoj slavnoj knjižari s nebrojeno mnogo knjiga nalik na nebrojenu količinu početaka? Infantkinja Infantilizma ubrzava tempo namećućih sumnji, počinje s naporom da diše, i još gore, počinje da se guši. Mon Dieu!
- Oh! Monsieur, j'ai mal a la tete «et a l'univers».
Umetnik na fotografiji čini se veseo i istovremeno siguran je u rečenicu koju je upravo potpisao. Ali, zar taj čin ljubavi s nevidljivim nije isto? Skriveno se pojavljuje u raznim vidovima, poprima različite forme. Skriveno za ljude koji se nalaze postrance, za one koji se mimoilaze, za rascepljene, za pesnika odveć je javno
i uhvatljivo, kao sada:
Nediskrecija kiše
Nediskrecija vetra
Nediskrecija snega
Nediskrecija sunca
Koje od ovih ulagivanja i koketerije prirode izabrati?
S kojim sklopiti tihi pakt o carevanju indikativnih rečenica?
Koja je od tih nediskrecija najdraža? koja najbestidnija?
Koju bi od tih nediskrecija poveo na put? Zbog koje bi odlučio da ostane sam?
S kojom bi pošao na raskošnu večeru?
Zbog koje bi otrovao svoju voljenu mačku?
Iz koje bi isisao svu krv?
Koju bi utamničio u pesmi?
Kojoj bi rekao: ne, više te ne volim?
Zbog koje bi se pretvorio od žene u muškarca i obrnuto?
S kojom bi uveče slušao Mocarta?
Koliko se samo sporova strasno tokom minulih vekova i sjajne karijere nauke zvane estetika vodilo oko tog nevidljivog, interpretiranog na mnogo istančanih načina, najrazličitije zvanog: platonske ideje, peto otkrovenje, nadahnuće i dr. – skladni i podmukli mitovi. Sumnja, uglavnom sumnja u ono što je istinito, a retko u gluposti. Međutim tamo gde je polukrug tamo je i krug, gde je pitanje tamo je i odgovor. Možda je i nešto više od života, nešto više od smrti, iz vazduha otiče ljubičasto (zbog čega ljubičasto?). Zna kuda, premda ne zna pravac. Ako bi se umetnik sreo sa tim Nečim/Nekim, npr. na kafi ili torti s lešnicima umro bi od straha, a zatim bi napisao sledeću pesmu:

Veoma sam nevidljiv
da bih se zaljubio, omrznuo, oslobodio se, potukao, uništio,
lišio, ubio, otišao, pozdravio
dođavola! mi smo besmrtni!
i nema ničeg drugog osim tog jednog jedinog beskrajno zapisivanog razgovora
konačnosti s očiglednošću
samo zato
da malčice pominjemo ljude
iako su se nalazili s iste strane
sa «nekako će biti» i «koliko će to potrajati?»
rizikovali smo prvi korak
i tiho nasumce ulazili smo u bezbedno prozirnu stud
ostajući nasamo sa senkom stranice s intonacijom glasa
u svakoj od tih rečenica s drugačijom temperaturom slova

Zar nije došlo vreme da se otkrije profesionalna tajna?
Ovoga puta nećemo biti ni dvorske lude, ni glupaci, ni samoubice, ni klovnovi, ni vampiri
(premda je... bela doza vrata uvek preporučljiva), ovoga puta postaćemo geniji! «Logika nas primorava da se pred ljudima prikazujemo reprezentativnog izgleda; inače videli bismo samo prazninu»
- Geniji?
- To uopšte nije teško. Dovoljno je manje jesti i manje spavati.
- To je kao kada nosimo odveć tesne ili odveć velike cipele, malo osoba ume da hoda u nečem takvom, a tek da šeta ili pleše.
- To uopšte nije teško. Dovoljno je sve manje i manje toga.
Infantkinja Infantilizma odaje na koji način je nestrpljiva, njeno nestrpljenje kao nestrpljenje svakog deteta može biti nepredvidljivo po posledicama, teško, počinje da lupa nogama i da se jedi: ili obuvam tesne cipele ili završavam ovaj tekst! Tako počinje «bajkoviti fluid, fluid koji je preegzistencija» ono neobično stanje oko koga bismo plovili po jezeru veštačke svetlosti, a iz daljine čuli zvuke muzike i udaljene, veoma udaljene glasove, neke neobične, poznate pesme: «Genije je transcedentna forma ludila». Ako ta pesma i dalje traje onda izlazi iz Afroditinih ustiju ili jedne od devet antičkih sestrica. Zbog čega ne iz Apolonovih ustiju? Pesnici, umetnici postoje samo zato da bi pridavali formu tom ludilu, zabavljali se s Muzama, ispitivali na sebi različite doze «božanskog ludila». Kokto dodaje da umetnost ne može postojati «samo kroz sublimiranu krhkost duše». Krhkost? Krhkost u smislu nepodudarnosti, krhkost koja asocira prekomernost, preobražaje, monumentalnost, bogatstvo, nadmogućnost, nadrealnost. Krhkost koja izdvaja? Izbacuje iz gomile, a obala nije uvek živopisna, bezbedna, njena površina s ostacima, otpacima, smećem užasava, demaskira i skida šminku civilizacije i još brutalnije otima od stvarnosti koju utvrđuju pravila svakodnevnih situacija, sučeljavajući se licem u lice s neograničenim i neuklonjenim. Krhkost, da to je krhkost: služenje jezikom ljudi, a istovremeno izlaženje van njegovih granica.

«Pesnik ne sanja: on planira. S vremena na vreme hoda po živom pesku i njegovo stopalo mnogo puta propada u smrt... (...) Poezija ima natprirodne sklonosti. Pažnja! (Attention!) Hipersenzibilna atmosfera (...) Zbog toga, onaj ko se nađe u toj zemlji može postati čudo. Pesnici žive čudima...».
Pesnici, Infantkinja Infantilizma


-nastaviće se-

III

Ruža (Jerihona, Pustinje, Vetrova i sl. ruže prema Koktou)
«Ružo, vrati se kući
i plači kao
Ahil za Patroklom»

Ako se dogodi čudo.
Između jedne konkretne aktivnosti (pranje zuba?) i druge svakodnevne aktivnosti (pranje zuba?)
postoje pauze za čuda. Ako se dogodi čudo i svet iznova nastane, od prvog proleća u našem životu onda će (obećavam) od prve do poslednje biljke, od prvog do poslednjeg cveta, od prvog do poslednjeg lista, od prvog do poslednjeg korena pripadati tebi i tako će biti tokom svih mogućih proleća proleća, proleća leta, proleća jeseni i onog najvažnijeg, proleća zime, s ledenim, čudesno ledenim pupoljcima smrznutih ruža, tako smrznutih, da ih mraz skrozira, i stud, ima li nečeg nemogućijeg od toga? smislimo ledenu bižuteriju i bićemo ogledala, u kojima se ogledaju zločini, kazne i gresi; u kojima večno traju balovi: od postanja sveta kroz sve epohe istovremeno. Kikotaćemo se istorijskim ličnostima, jer ogledajući se u nama, neće opaziti, da mi, a ne one, znamo nastavak, celokupnu njihovu istoriju od početka do kraja s detaljima, s pikantnim detaljima. I naše pesme biće gorući ledeni breg, sa koga se ptice iskri spremaju za poletanje, pretvarajući najtvrđe karaktere u plamen. Čak smrt čini «gest iznenađenja, a ne pretnje».
Dovoljno je zatvoriti oči. Da znam: «Nikakva podrška ili pomoć ne vode cilju».
Dok konačno ne nađemo vlastitu planetu, proteranu iz dubine noći i otvorenu u osvit, stenovitu i smrtno opasnu, tamo gde nema nikoga, tamo gde je telo praznina između stenja i vazduha, tamo gde Bog pruža u ruke šestar i kaže: Sada je na tebe red. Pokušaj još jednom.
I stavljaš ga na odgovarajući cifarnik s odgovarajućim ciframa i upisuješ svoju kružnicu u kružnicu kosmosa.
I pomisli, još nikada između jednog i drugog napada nije bilo tako neograničine količine cvetova.
I pomisli, to je kao valcer, običan, najobičniji, na jedan, dva, tri.
Da li ti se zavrtelo u glavi?
Ne na jedan, ne na dva:
to je trebalo da bude bekstvo, a bila je šetnja
to je trebalo da bude šetnja, a bio je ples
Da li u duru ili u molu?
I taj jedan falš zvuk bio je najlepši i srušio je celokupan veštački poredak.
I pomisli, za vreme kuge jedini način da preživiš bio je okruživanje ružama i govorenje na francuskom:

«Il faudra a redescendre,
Roses du ciel de lit
Louis Seize;

On ne peut pas toujours
Vivre a cette hauter
D'ame.

Parfois la biere blond
Succede au lait. La rage
Mollit.

Debout, rosier de mai,
Ce demi-dieu te change
En violette.»

I pomisli, prežderavati se tabletama kao čokoladama i ispijati alkohol kao oranžadu s mehurićima.
I pomisli, to je bio onaj poslednji most.
I pomisli, nebo još nikada nije tako poludelo.
Nauka još nikada nije bila tako smešna, da je zbog nje svemir čak pocrveneo.

Mrak je hteo da nas omete, da nam dosađuje i noć je iz svojih zamki ispustila sve zle duhe i demone;
mrak je tako brzo pao da smo se ponovo izgubili i nismo mogli da se pronađemo.
I pomisli, da smo se setili ko smo ostali bismo na zemlji sami.
Dva cveta na jednom ružinom žbunu.
Kako se zove taj vrt?

SUBFEBRILNO STANJE


Vraćam se nekadašnjem gradu svoje mladosti
Tamo gde sam srela prvu ljubav
Tamo gde smo se ljubili na kiši naslađujući se svojim vlažnim telima

Grad u kome sam postala pesnikinja i pisanje preobrazila u strast
Ne birajući emocije i izražajna sredstva

Tamo su se nalazili i bol i zebnja i otkrovenje koji srastaju s osvitom
Tamo gde je ostalo mnogo nezapisanih stihova
Tamo gde sam volela drugi put zbog jedinstvene jeseni za koju sam dorasla
Da bih pokraj tebe bila frivolna i koketna kurtizana koja pleše na mesečini
Dok su moje grudi pevale himnu ljubavi a naša tela bila nepresušna žudnja

Grad u kome sam izneverila muškarca zbog žene
Mršuljave činovnice opsednute muzikom
One koja je volela brze žene i lepe automobile
I ja sam bila brza u onom jedinstvenom skoku u kome sam izgubila delić svoga sveta
Tamo gde drveće nikada nije cvetalo a cvetovi su bili poput mrtvih osmeha
Tamo gde je poljubac bio poljubac izdajnik

Grad u kome su nežne reči bile kao razbijeno staklo po kome treba hodati
Tamo gde su rane bile realnije od reči
Tamo gde je zadavan bol koji se teško može zalečiti
Tamo gde se nepravda spremala za ofanzivu
Tamo gde me je čekalo izgnanstvo

Grad u kome sam igrala šah i izgubila partiju bridža s usudom
Tamo gde sam shvatila da je dobro bespomoćno
Tamo gde sam osetila koliko možeš biti nepotreban
Tamo gde su mesta i datumi služili za huškanje
Tamo gde je tuđinstvo izranjalo iz svake pukotine


Grad u kome sam bila pijana i neuračunljiva
Tamo gde smo noću lutali duž reke da bismo nahranili gladne labudove
Tamo gde smo ispod starog platana pili šampanjac iz zatvarača
Tamo gde sam pijana na zidu ispisivala svoju pesmu
Tamo gde se nalazila šuma jasmina u cvetu


Grad gde je na zidu stajao natpis: «tvoj bol umire» potpisan sa «krik»
Tamo gde sam neprestano u sebi čula krik premda sam ćutala
Tamo gde ne bi bilo mesta za utočište
Tamo gde sam kriknula da bih izazvala gnev neba
Tamo gde su se prijatelji pokazivali neprijateljima
Tamo gde je neprijateljstvo iz dana u dan iskrivljavalo sve


Grad u kome sam gladovala da bih askezu pretvorila u umetnost i živela samo za umetnost
Tamo gde se moje telo uzvisivalo razgovarajući s oblacima
Tamo gde sam spoznala poniznost saosećajući s odbačenima
Tamo gde je procvetao paprat koji ispunjava najneobičnije želje


Grad u kome nisam naučila ni plemenitost ni dobre manir
Podižući svoj pobunjenički svet kao kulu od karata
Tamo gde sam ugledala slobodu: dve ciganke u trku
Tamo gde sam videla oštricu noža pobodenu u stablo drveta

Kao da je neko želeo da kaže da pati zajedno sa mnom
Grad u kome su prosjaci izgovarali naučena pitanja i nestajali iza ćoška
Tamo gde je jedan od njih rekao: «Samo vreme leči takve rane»
Tamo gde je

Grad u kome sam bila izneverena
Nasilno iščupana iz svog životopisa poput ispresovanog cveta u knjizi
Tamo gde niko nije hteo da kaže istinu maskirajući kukavičluk smehom
Tamo gde je silovana moja osetljivost i to nazvano filozofijom

Grad u kome nisam bila
Tamo gde se ravnodušnost nalazila pokraj svakog
Tamo gde je gramzivost u zlatnim cipelama odlazila u lov
Tamo gde je zavist ujedala kao besan pas

Grad u kome sam živela samo na planu
Jer sam realno pripadala drugom kopnu
Tamo gde Most nebesa vodi od Tebe ka meni

Grad u kome sam izneverila ženu zbog muškarca onog jedinstvenog proleća
Koji mi neprestano izlazi u susret renesansnom alejom kiparisa
Taj povratak u detinjstvo dala bih za jedan tvoj osmeh
I ponovo bi cvetala jabuka u bašti mojih dedova ispod koje sam skrivala blaga
Samo ako bi umeo da vratiš ili zaustaviš vreme

Da ponovo oživi ono neobično osećanje da pripadam samo tebi
Da mi ćarlijanje vetra ponovo miluje slepoočnice
Da ponovo dečji naivno berem ljubičice
Grad u kome je postojala najlepša botanička bašta
Tamo gde sam u jezercetu obraslom baruštakom hranila ribe
Tamo gde sam bila gladna i nepoznata žena me je nahranila kolačima
Tamo gde sam mislila samo na tebe dok su naokolo cvetale bele magnolije
Tamo gde sam u kineskoj radnji kupila svilenu haljinu s plavim ždralovima

Grad koji pritiska grdosija tragedije
Tamo gde ne postoji niti može postojati oproštaj
Tamo gde sam lovljena svakom reči i gestom
Tamo gde srdito sunce još nije reklo poslednju reč

Grad u kome me je zavela jedna zima
Tamo gde je svaka pahuljica snega imala značenje
Tamo gde sam žalila one koji su padali na zemlju


Grad preko koga sam prekoračila granice znanja i saznanja
Tamo gde sam na autobuskoj stanici ugledala svetog Avgustina
Tamo gde se pojavio tigar očešao o mene i nastavio dalje

Grad u kome su gorela pozorišta što nije bilo upozorenje za one koji stavljaju maske
Tamo gde se postoji samo zbog toga da bi se odigrala sledeća uloga
Tamo gde su sufleri uvek pijani
Tamo gde je zavesa odavno pocepana
Tamo gde su aplauzi licemrje i intrige

Grad u kome sam bila ekscentrična i luda
Tamo gde sam s akvarijumom u kome pliva zlatna ribica prelazila prometnom ulicom
Tamo gde sam se preobučena u klovna vozila pokretnim stepenicama u supermarket
Tamo gde sam šetala u turskoj nošnji sa zlatnim cekinima koji su svetlucali
Tamo gde me je apeiron ljubičaste kose krunisao u kraljicu
Tamo gde
Sam tom gradu dužna pesmu
Kojom otplaćujem onaj metafizički dug

ŠKOLJKICA

Govorio si: sada samo kiša ume da plače
Kao da si zaboravio devojku koja je plakala svakim milimetrom svoga tela
Ogledajući se u osakaćenoj lepoti suze su postojale samo da bi postidele krajnosti
Skrivao si užas u sleđenosti svojih stopala i trčao da bi dokazao svoju odvažnost
Kao da nisi opažao da je ona devojka ljubeći tvoja stopala ljubila tvoje rane
Otvarala su se vrata u sobu u kojoj se smrt smejala samoj sebi
U svojim prstima negovao si nežnost koju si učio plimi i oseki
Kao da nisi opažao da je ona devojka živela na dnu okeana i
Nije umela da govori jer se u njenim ustima umesto jezika presijavao biser
Svaki put budio si se kao neko drugi
Kao da si plesao na jednom sunčevom zraku ne shvatajući da je ona devojka
Bila ona koja je na rukama donosila svetlost
Ukrao si nekakav stih nepostojeće pesme u kosmosu
Kao da nisi osećao da ona devojka zna jezik zvezda
Dok te je gledala u njenom pogledu nalazio se odgovor jedne od njih
U tebi su se nalazili bezbrojni životopisi među kojima si pokušavao da izabereš pravi
Kao da si se bojao da priznaš da je ona devojka jedina u svemiru
Ogledalski odrazi u telima tebi stranih ljudi doticali su ono čega si se bojao
Ti si ćutao jer si hteo da zaboraviš ime one devojke
Kao da nisi znao
Da ona devojka nema ime

IV

Pisaći sto
«Ako umeš da zaustaviš vreme, umeš li i da ga vratiš?»

Ovo je mesto sa koga Žan vidi svet na svoj način. Ovo je mesto koje mu pruža uslugu.
Izuzetno i za pisca i za njegovo raspoloženje. Zapravo samo taj pisaći sto ga stvarno poznaje.
Iznad pisaćeg stola fotografije Bodlera, Pikasa, Radigea, Marea i majke. Lica koja je voleo,
lica-maske, u kojima je otkrivao svoje pravo lice. Na zidu tapete u dezenu maskirne uniforme.
Na pisaćem stolu mnogo knjiga. Dve žabice. Možda i tri!
Časovnik koji se zaustavio na 8:35. Da li se na ovaj način zapisuju predosećanja?
Nepomične skazaljke budno gledaju u prošlost, sadašnjost, budućnost
prisutne u svakom od ta tri vremenska odeljka. Prolaznost i večnost;
kao da se moglo živeti istovremeno u svim epohama. Da li je na taj način
verno svojevrsnom jedinom vremenu? Koliko vremena već traje isti sat?
Da li bi u zemlji koju je osnovao Kokto na svim časovnicima taj sat trajao nepromenjeno?
Ili bi bio sasvim drugi, nekakvih 20 minuta
na ovu ili na onu stranu, ima li neke razlike? «U stvarnosti duhova vek je jedan minut».
Intuicija, koja je pored ubrzanog rada srca i posebne osetljivosti na formulaciju rečenica
urođena svakoj preosetljivoj i svejedućoj biljci koja se zove pesnik. Okey bio je genije,
samo bledog i tužnog lica. Bledog? da li tužnog zbog elfa? zbog jutarnjih magli?.
Ponekad je i genijima potrebna neka tabla, da imaju za šta da se uhvate
kada propadaju u neobičnu prazninu između vremena i prostora.
«Sve češće ćeš se smejati i biti sve tužnija»
Na pisaćem stolu tri kutije cigareta, nekakvi crteži: portret žene
i muškarca. Da li je za tim pisaćim stolom oživljavao sfingu iz «La Machine infernale»?
Osuđivao je Jokastu na hodanje stepenicama, koje toliko nije podnosila? Možda je tu
pomislio da je madonino srce veoma veliko
da se u njega može smestiti Luvr? Prvi put shvatajući značenje reči: «Veoma»
od tog trenutka «Veoma» je steklo odgovarajuću autonomiju i izuzetne privilegije.
A da li je možda bilo drugačije?
Šta s mastilom koje je «pesnikova krv»? Da li ga je prosipao na onu ploču? Koje boje je bila? Plave?
Crvena je previše, previše drečeća, previše očigledna. Čista Bleu kao plava livada s tajnim kapidžikom prema Kraljici
prema Noći. Ali i»crna krv» kako je hteo jedan njegov stih,
crna kojom je pisao svoje stihove pronalazeći labudov krik.
A vlažni koral ulovljen specijalno za stih?
Minijaturna krila minijaturnih nadahnuća zatvorena u burmi?
Da li pripada samo njemu ili takođe...?
«Krila hrabrosti» koja su poklon straha.
A plaža na kojoj šušte školjke ispod stopala umrle Safo. Umrle?
Recimo, u trenutnoj nedisponiranosti: pa šta, teško je uskladiti harmoniju antike sa bravuroznom savremenošću.
Toliko je toga. Pa ipak neko pleše na dnu mora sa stihijama.
Kao da od njegovog pisaćeg stola počinje put.
Kada je bio pred njim...
Umeo je da se otelovi u svakoga u koga je poželela,
u jednom trenutku nije umeo da odgovori ko je bio, pokušavajući da odgonetne :
Ko nije bio?
S tim pisaćim stolovima uvek je tako, to tako mala, neupadljiva metafizika širi oko sebe nekakve čari.
Ima se utisak da je dovoljno dotaći vrhom prsta i da se otkrije tajna.
Svaki umetnik je tajna, manje ili više otkrivena, ali nikada do kraja,
da nije te tajne
stvaranje ne bi imalo smisla, a umetnost bi jednostavno prestala da postoji.
Tajna je ljubomorna na sledeću tajnu
u «Bisernom ateljeu» s trgovcem suzama kuje tajni plan:
bela suza za mene, crna suza za tebe.
I šta na to kažeš? Zašto? Zbog čega?
Njegove rečenice su kao dim cigarete. Duge, spiralne, secesionističke. Napete i prozračne poput kapi
u uglovima ustiju. Jednom kao svečeva krv, drugi put kao dah svežeg, morskog vazduha.
Ima snažnih i punih stihova poput mišića slučajno sretnutih mornara
i njihovih snažnih ramena. Ima i melanholičnih
poput profila Ž.M. Koliko dečije odanosti i mladalačke ljubavi povezuje njegove rečenice u stihove-slike.
Da li je za istim pisaćim stolom planirao partiju karata s lukavom ženom?
Možda s damom herc koja je vodila ljubav s kraljem karo i s kraljem herc,
siroti Žan
njegov kralj tref bio je izuzetno u lošoj formi,
a zar nisu bolji asovi i to sva četiri u rukavu?
A onaj čovek iz sobe broj 13 koji se posle streljanja diže, da bi ponovo bio
streljan i tako u beskonačno. Kakav kič! Ali kako lep!

D u b r a v k a Đ u r i ć
NOVA POLJSKA POEZIJA

Eva Zonenberg, Imperija suza, Lukaš Manjčik, Affirmative, Erik
Ostrovski, Dar, prevod sa poljskog Biserka Rajčić, Treći trg, Beograd,
2006.

Biserka Rajčić već decenijama prevodi poljsku poeziju. Posle Petra
Vujičića, poljski pesnici i pesnikinje imaju sreće da su u B. Rajčić
našli pasioniranu prevoditeljku. I srpska kultura ima sreće, jer je
zahvaljujući trudu Biserke Rajčić poljska poezija u periodu
postsocijalizma ponovo intenzivno prisutna u srpskoj kulturi. Naravno ne
smemo zanemariti status poezije u Poljskoj i brigu koja se sprovodi
kulturnom politikom, koja neguje i potpomaže pesnike i poeziju, jer se u
Poljskoj kulturi smatra da je ta delatnost, kao i u nekim drugim mnogo
manjim postsocijalističkim kulturama, važan identifikacioni model
savremene poljske kulture. Mnogi pisci i spisateljice o periodu
postsocijalizma pišu kao o periodu kada visoka kultura, a posebno
književnost, a posebno poezija, u kontekstu tržišne ekonomije odlazi na
marginu društva, u nepovoljnom su položaju, a primat dobijaju
komercijalna kulturna dobra. Ipak, i pored i dalje – može se reći –
problematičnog statusa takozvane visoke kulture, posebno književnosti,
poezija u mnogim postsocijalističkim državama čini važan, ministarstvima
finansijski poduprt, segment kulturne proizvodnje.
Moram skrenuti pažnju i na rad Biserke Rajčić. Kao prvo ona je
fenomen prevodilačke delatnosti po tome, što za razliku od drugih
prevodilaca i prevoditeljki koji su se uglavnom usmerili na prevođenje
proze, spada među one retke prevodioce koji nisu pesnici, a strasno, sa
zadivljujućom upornošću i u velikim količinama prevodi poeziju. Zatim,
moram da napomenem i to da prevodioci obično, kao i pesnici-prevodioci,
sebe formiraju na tipu pesničke produkcije koji im generacijski ili
poetički blizak. Fenomen Biserke Rajčić je u tome da je njen
senzibilitet dovoljno otvoren i fleksibilan da je ona sposobna da stalno
neumorno otkriva uvek nove i zanimljive autore i autorke koje zatim
prevodi. S druge strane, kada se čitaju njeni prevodi, zadivljuje i to
koliko je njen jezik fleksibilan i u stanju je da uvek drugačije
pesničke modele predstavi tako da se po jeziku i stilu vidi u drugom
jeziku i u drugoj kulturi distinktivno obeležje svakog od prevedenih
autora i autorki.
Dobrom saradnjom izdavača Treći trg i prevoditeljke Biserke Rajčić, a
zahvaljujući finansijskoj pomoći poljskog Instituta za knjigu i
njegovog prevodilačkog programa, dobili smo jednu vrhunsku SAVREMENO
senzibiliziranu ediciju nove poljske poezije u kojoj su predstavljene
knjige Eve Zonenberg (1967), Lukaša Manjčika (1978 ) i Erika Ostrovskog
(1977). Oni su svi vezani za grad Krakov i svi su u nekoliko navrata
boravili u Beogradu. Poezija ovih pesnika u izboru i prevodu Biserke
Rajčić mi je posebno zanimljiva jer mi govori o tome koliko poljska
poezija, s jedne strane ima snažnu modernističku tradiciju iz koje ova
postmoderna postsocijalistička poezija nastaje nasleđujući visoke forme
modernističke, a zatim i rane postmodernističke poezije. Visoka pesnička
forma u okvirima modernizma je ona koja ne gaji iluziju o prozirnosti
jezika i mogućnosti neposrednog iskazivanja iskustva i ’slikanja’
realnosti. Ona problematizuje svoj medij (pesnički jezik) i pokazuje da
’realnost’ ni u kom smislu nije izvesna niti je tako lako možemo
’preneti’ jezikom, jer je jezik daleko od toga da je neutralni
transparentni medijum.

Mnogi koji su pisali i govorili o novoj poljskoj poeziji, ukazivali
su na značajan uticaj američke bit poezije i poezije njujorške škole. U
mnogim postsocijalističkim državama ovaj impuls je postao dominantan,
tako da se pored Poljske može pomenuti i Slovenija, u kojoj su
poslednjih desetak godina prevedene i objavljene zbirke pesama Frenka
O’Hare i Džona Ešberija. Ali, ako se govori o bivšoj Jugoslaviji,
ukazala bih da je taj uticaj bio izrazit, na primer, na danas u svetu
poznatog i priznatog slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna i na srpsku
pesnikinju Ninu Živančević, koja je petnaestak godina živela u
Sjedinjenim Državama. Ako čitam poeziju Eve Zonenberg u knjizi Imperija
suze, ne mogu se oteti utisku o značaju tog uticaja, mada mi, u
razgovoru sa Evom Zonenberg, prilikom njenog boravka u Beogradu, ona
kaže da nije dobro biti samo pod uticajem američke poezije, što
verovatno govori o tome da se autorka sada okreće drugim poetičkim
obrascima, što je i neophodno, ukoliko pesnik i pesnikinja žele da ne
upadnu u sopstveni manirizam, oni stalno povremeno moraju da nalaze
načine i da se poetički menjaju i razvijaju.
U poetici radikalnih pesničkih praksi, pesnički (muški) narcisizam
je bitan i on se izražava i kroz poetsku praksu. Umetnik u ovom slučaju
pesnik je u kulturama Zapada konstruisan kao muški subjekt, a u poeziji
se taj narcisizam iskazuje opevanjem i slavljenjem tog muškog
konstruisanog pesničkog subjekta. Tako je Vitmen slavio “sebe”,
Hlebnjikov takođe, kao i Alen Ginzberg. Kada pesnikinja to čini, kao na
primer Eva Zonenberg, ona se poziva na autoritet velikog pesnika. U tom
smislu se ženski umetnički, u ovom slučaju, pesnički narcisizam
ispoljava tako što traži legitimitet muškog pesničkog autoriteta i
Zonenberg ispisuje stihove u pesmi “Alergična devojka, studija
egzibicionizma”: “Već dvadesetak i nešto godina dolazi mi (utuvljuje mi u
glavu / ako Ginzberg piše o sebi trebalo bi i Zonenberg)”. Mnoge pesme
Eve Zonenberg ’rade’ sa kulturalnim konstrukcijama ženskosti, tako da su
neki od naslova “Đokonda”, “Glumica”, “Devojčica sa šibicama”, “Kako da
budem velika i jaka” ili “Eva prema Danteu”. U poeziji, koja je do
skoro bila ekskluzivno mesto iskazivanja muškog subjekta i mesto
konstrukcije muškosti, pesnikinje vrše aproprijaciju tog prostora i
prostor poezije pretvaraju u prostor za konstrukciju ženskog subjekta i
ženske subjektivnosti. Ta ženska konstruisana subjektivnost u poeziji
Eve Zonenberg nije esencijalistički ženska u smislu “ženske poezije”
kako je definisana muškom mačo tradicijom, kao prostor konstrukcije
nežnog ženskog plačljivog subjekta. U slučaju Eve Zonenberg ta ženskost
je ženskost postmodernog, postsocijalističkog istovremeno i
decentriranog i centriranog subjekta. Nazivam ga decentriranim, jer taj
subjekt nije konstruisan u formi ispovedne poezije, koja retoričkim
moćima jezika daje utisak da se pesnikinja ili ono što se u poeziji
naziva ’lirskim glasom’, ispoveda i da pripoveda o svom ličnom iskustvu.
Ni Eva Zonenberg niti ostala dva pesnika ne pišu u modelu toliko
popularne ispovedne poezije. E. Zonenberg u pesmama ’radi’ sa
konstrukcijom ženske i muške subjektivnosti na način koji je omogućila
rana i pozna postmoderna poezija koja se, bar u američkom kontekstu
povezuje sa radikalnim (eksperimentalnim) pesničkim praksama, koje manje
ili više dovode u pitanje veliku humanističku lirsku tradiciju, ali je
često i inkorporiraju u sebe. Kada E. Zonenberg piše pesmu “Đokonda”,
transformiše ove mitske evropske konstrukcije ’tajanstvene’,
’neprozirne’ ženskosti (frojdovsko pitanje “Šta žena hoće?”) u savremeno
konstruisanu dugokosu bludnicu, koja se vozi luksuznim automobilima.
Ona stvara palimpsest slika i značenja koje u konstrukciji pesme spajaju
i istovremeno odvajaju tradiciju i savremenost. Mnoge njene pesme
palimpsestno rade sa tragovima kulture. Ali ti tragovi su brisani
tragovi, samo naznake. Pesme ove pesnikinje rade sa površinama, tj.
ekranima, a ne ukazuju na dubinu, u smislu mračnog istorijskog konteksta
(ranog perioda postsocijalizma) koji nostalgično ukazuje na prošlost.
Ova poezija nije nostalgična, ona je savremena, ona je u tranziciji, ona
govori o fenomenima savremene društvene situacije konstrukcije
drugačijih identiteta, ženskosti, muškosti, homoseksualnosti,
heteroseksualnosti, svakodnevice, glamura, potiranja jasne razlike
između visoke i popularne kulture.

U belešci o Lukašu Manjčiku, Biserka Rajčić je napisala “Kritičari
ističu njegovu potrebu za analitičnošću, zanimljivu maštu, opažanje
detalja, preciznost, kondenzovane poetske slike, aforističku načitanost,
koja mu omogućuje intertekstualno pozivanje na poznate pisce, filozofe,
značajne teološke probleme, posebno dostignuća u oblasti jezika.”
Manjčik je pesnik sasvim drugačijeg senzibiliteta u odnosu na Evu
Zonenberg. Na prvi pogled, stil Manjčika je manje ’barokan’ u odnosu na
razigran, često ’drzak’ ’barokni’ stil Zonenbergove. Čini mi se da se
stihovi Manjčika konstituišu između poetičkog obzorja Vislave Šimborske,
poljske nobelovke (u nekoliko pesama se direktno i indirektno ukazuje
na nju, na primer jedna pesma je naslovljena “Oponašanje Šimborske”) i
ukazivanja na američku kulturu i posebno na značaj bit generacije (stih
jedne pesme bez naslova glasi: “kada smo napravili veče beat generation /
svi su trčkali s crvenim mašnicama na repićima / a ti si neprestano
svirala Angie Stonsa). Rekla bih da Šimborska simbolizuje bitnu pesničku
referencu koja ukazuje na razvojni kontinuitet i mene poljske poezije
od socrealizma preko modernizma koji se razvijao u uslovima socijalizma,
do postsocijalističkog postmodernizma. Zanimljivo je da je kao bitna
referenca u mom čitanju postavljena pesnikinja, a ne pesnik, to je
verovatno vezano sa mojom svesnom a možda i sa pesnikovom svesnom ili
nesvesnom tendencijom, koja je važna u ovom vremenu da se autorke
postave kao bitne referentne figure u velikim kulturama. Sigurno je da u
ovoj poeziji postoje i mnoge druge reference koje su mi kao nekome ko
ne poznaje poljsku kulturu neprozirne i ne mogu ih iščitati. S druge
strane, referenca koja ukazuje na američku kulturu a posebno na njenu
poeziju, ukazuje ponovo na to da je američka rana postmoderna poezija, u
svojoj najpoznatijoj verziji bit poezije imala bitan uticaj na
savremene tokove svetske poezije. Zanimljiva je različita upotreba
referenci koje ukazuju na domen religije i njen današnji status. Na
primer jedna pesma bez naslova počinje stihovima “ako postoji Bog
nepotrebno je brinuti / ako postoji Delo ne vredi čitati časopise”.
Interpretirala bih ove stihove u smislu evropskog klasičnog povezivanja
Boga kao Tvorca sa Autorom koji stvara Veliko Delo. Ova analogija
simbolički izjednačava muško umetničko autorstvo sa Svevišnjim Tvorcem. A
reč Delo sa velikim D, ukazuje na visoku kulturu, koja se favorizuje i
suprotstavlja popularnim časopisima, tj. popularnoj kulturi. Na taj
način se pesnik, rekla bih, zalaže za očuvanje visoke kulture nasuprot
popularnoj. Nekoliko pesama se bavi odnosom između generacija i
konstrukcijom “pesnika”. U pesmi “Umesto Pera iz vatre” odnos mlađih i
starijih pesnika se iz duhovito i autokritički pokazuje iz vizure
starijeg pesnika: “... jer sam želeo da predstavim malo mlađe pesnike /
gluplje nego što sam ja sada”. U pesmi “Tri citata” konstruiše se lik
“pesnika džemperologa”. Rekla bih da se pesma odnosi na mitsku sliku
Pesnika koju je stvorio u nekim svojim bitnim kulturološkim
artikulacijama period socijalizma (bar u bivšoj Jugoslaviji). Dakle,
veoma duhovito: “pesnici / džemperolozi / gaje rastavić na placu / i
duge brade / vole devojke / dok su mlade / a stare pesme / uvek vole”.
Zanimljivo je i značajno za savremenu konstrukciju muškog subjekta i
muške subjektivnosti u poeziji da Manjčik daje ovako duhovitu sliku
konstrukcije muškosti u poeziji. Kakav nam je Pesnik tu ponuđen? Kao lik
mudraca (pesnici imaju brade), antiintelektualnog delatnika koji je
blizak prirodi (gaje rastavić na placu, pesnik, umetnik kao neko ko je
divlji i neukroćen talenat), kao ženskaroš (voli mlade devojke,
umetnička, ovde pesnička i seksualna potencija su u konstrukciji
Umetnika Zapada uvek neodvojivo povezane) i umetnički konzervativan
(takvi pesnici uvek vole stare pesme). Manjčikova postmoderna poezija je
eklektična, ali pošto pesme nastaju u poznom postsocijalizmu, koji kao
da se odlikuje dominacijom modernističke paradigme, ta eklektičnost je
istovremeno i suzbijena, ona je data u nagoveštajima. Jedan aspekt koji
mi je posebno značajan a u mnogim pesmama ove zbirke jeste da pesnik ima
svest o poeziji kao umetnosti čiji je medij jezik, koja se konstituiše
zahvaljujući posebnom organizovanju samog jezika na stranici papira.
Svest o tekstualnosti i o tome da mi nikada realnosti ne pristupamo
neposredno, nego uvek posredstvom jezika ili može se reći posredstvom
tekstova kulture, pokazana je u stihovima pesme “Oda Apolonu” koja
počinje ovako: “nema drveća već samo motivi / umesto istorije je
naracija”. Apolon u evropskoj tradiciji se povezuje sa odmerenim,
’trezvenim’ konceptom poezije kao kontrolisane spisateljske prakse, koja
je klasicistička po tendenciji, pesnik pokazuje kako se taj koncept
promenio u kontekstu globalizma, pada socijalizma i dominacije novih
tehnologija i komunikacionih sistema i piše: “sve je sve iskorišćeno /
najmanje nekoliko puta / savršen stih / samo je pitanje vremena / s
obzirom da postoji kompjuter sa kojima je / Kasparov izgubio”.

Poezija Erika Ostrovskog se razlikuje i od poezije Zonenbergove i od
poezije Manjčika. Ova prevedena zbirka počinje poetskom prozom
naslovljenom “Pesnik”. Komentarisaću samo početak ovog teksta koji se
bavi ideologijama modernističkog shvatanja poezije. Jedna od važnih
ideoloških pretpostavki proizvodnje stihova jeste da “od pisca stihova
ne treba tražiti da komentariše ono što piše.” Ostrovski nastavlja: “U
suštini je to tako, i više od toga – ali to ne svedoči dobro o njegovoj
poeziji koja je dužna da se brani sama, jer predstavlja vrstu veoma
osobenog poziva u svet koji je pesnik darovao; svet koji je stvoren u
samoći, iako iskušenja duže usamljenosti ne podnosi.” Mogla bih reći da
pesnik razotkriva paradoks u osnovi ove modernističke umetničke
ideologije. Jer s jedne strane, institucija zapadne poezije od pesnika,
mada u stvari češće od slikara, zahteva da ne sme dodatno da tumači
svoju poeziju. Ali to je već jedna teorijska pozicija, zato Ostrovski
piše da ipak poezija mora dovoljno dobro sama sebe da eksplicira, a to
znači da mora nedvosmisleno da pokaže svoju poetičku, tj. ideološku
poziciju. Poezija je konstituisana kao delatnost koju genijalan pesnik
obavlja u samoći, on je dobrovoljno izopšten iz svakodnevne realnosti da
bi se u samoći posvetio Stvaranju, ali ta samoća je društveno
konstituisana, i društveno uslovljena, zato “dužu usamljenost ne
podnosi”. Zanimljiv je i stav “Takođe smatram, iako je pisac dužan da
bude čuvar tzv. visoke kulture, da ipak ne mora da ocenjuje sudbinu same
poezije...” Bitno je da pesnik poeziju određuje kao područje visoke
kulture, ali s obzirom da živi u periodu poznog postmodernizma, a znamo
da je postmodernizam narušio oštru razliku koju je modernizam uspostavio
između visoke i popularne kulture, Ostrovski ima potrebu da
relativizuje pojam visoke kulture naznačavajući je rečju takozvana. To
je sigurno i odgovor na uslov postkapitalističkih, odnosno
postsocijalističkih društava u kojima popularna kultura postaje
središnja identifikaciona forma i središnje područje konstrukcije
nacionalnih, rodnih, rasnih, klasnih i drugih identiteta. U tom smislu
bih rekla da je jedna od razlika (da li i generacijska) Eve Zonenberg u
odnosu na Manjčika i Ostrovskog u tome što Zonenberg upotrebljava
mitove, ikone i strategije popularne kulture i uvodi ih u visoku
kulturu, dok se Manjčik usredsređuje na tekstualnost i diskurzivnost
kulture, a Ostrovski na model poznog modernizma koji je po intenciji
usmeren na moć jezika, posebno pesničkog jezika da stvara svetove u
jeziku. U belešci o ovom pesniku Biserka Rajčić je zapisala “Poezija
Erika Ostrovskog je na prvi pogled ’reakcija’ na svet koji nas okružuje.
Na drugi pogled vidimo da nije neposredna reakcija, jer u njoj ima malo
od tzv. realnog sveta. To su pre slike koje je pesnik stvorio.”
Ostrovskog bih kao pesnika mogla kontrapunktirati Evi Zonenberg. Eva
Zonenberg kao pesnikinja konstruiše novu postmodernu postsocijalističku
ženskost, koja je u mnogim pogledima transgresivna i daleko je od
pasivne, plačljive ženskosti poetese kakvu je konstruisala muška Zapadna
tradicija u 19. veku, ali koja se održava i do danas. Erik Ostrovski
deluje u konstekstu pozne modernističke tradicije koja je konstruisala
muški subjekt kao univerzalni subjekt. Taj pozni modernizam odlikuje se
minimalizmom, svedenim pesničkim izrazom i insistiranjem na moći jezika
da u jeziku konstruiše svet, svet od reči. Ovaj postupak poznog
modernizma Ostrovski reaktualizira u postsocijalizmu. Navešću kao
karakterističan za ovaj postupak početak pesme “Obožavanje mističnog”:
“Ovde u blizini neba koje je suviše blizu da bi se činilo istinito / U
bliskosti zatvorenoj u zvučno ime / U zvoncima okačenim o istinske
vratove alpskih vrhova...” Kako pesnik konstruiše muškost u smislu
narcisizma umetnika koji je mladi bog, vidi se iz stihova: “Iz mojih
mladica već nastaje bog / I tek od tog trenutka postojim”. U mnogim
pesmama se ženskost konstruiše uspostavljanjem relacije žena-priroda.
Kao primer poslužiće stihovi iz pesme “Pećina”: “I žena upita pećinu Ko
si ti. / Ja sam Ti odgovori pećina. / Izgubila sam se u tebi reče žena. /
Sada smo jedno.”

Moja recepcija poljske poezije izvedena je iz motrišta druge
(srpske) kulture i mog pozicioniranja kao pesnikinje i teoretičarke u
toj kulturi u koju je ona uvedena posredstvom prevoditeljke Biserke
Rajčić. Za mene je važna spoznaja da ovi prevodi govore o tome da je u
poljskoj kulturi urbana moderna i postmoderna poezija neupitno
dominantna paradigma poljske poezije. Nove pesnikinje i pesnici tu
tradiciju nastavljaju, menjaju, prema njoj se kritički ili apologetski
odnose. Nova poljska poezija pokazuje moć transformacije poljskog
društva od socijalističkog ka postsocijalističkom, iako je taj proces
složen i nije bez kontradikcija, ova poezija pokazuje novu integraciju
poljske kulture, kao velike evropske kulture u kontekst opšte kulture
globalizovanog sveta.

Oslikala Filijana...