Ognjen Lakićević

U sobi sa nečijim mačkama

Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.
Pomislim da su kosti mojih nogu,
jer mi umemo da izgubimo noge u ratu,
u vodi,
u snegu,
u blatu.
mi znamo da izgubimo svoje noge,
nekad jednu, nekad obe. Nekad svaku!

Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.
Pomislim da su kosti mojih ruku
koje umem da izgubim u voljenju,
u prostoru,
u čekanju,
u traženju.

Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.
onda presvisnem za svoje ruke
koje znaju da poistovete svačije kosti
sa mesom.

Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.
Beline senki kradom me gledaju
i pomažu mi da se još više plašim
dok mačke u svome mlinu ruke mi,
noge mi svu noć melju.

Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.

i neka se dive njenom savršenstvu.

Reč

Nož u mozgu, u srcu reč
pa boli.

Izgovorimo to teško slovo
i kamen se pomeri pa teče
vreme.

Iz groba reč, u grlu
grob.

Svuda na svetu tako je:
gde stanem grob je i reč
gde mir potražim nemir
reči me progoni.

Pred smrt biramo reči
za ljubav ih nikada
nemamo.

Zagrizem reč kao plod
pa gorka je.

Iza groba reč, u grlu
grob:
Pojmi li ko šta reč
nam uzima?
Pojmi li ko šta ona
nam da?

U srcu kamen zbog
reči
U grobu muklo bez njih.
U mozgu nož
grob je u grlu.

(Gde to grob nije?)

Antigona

Da si imala sedam brata ti bi ipak
njega sahranila. Da si imala sedam
brata ti bi ga otela pticama i psima.
Kad noć dođe na kraju grada čuje se jedan
brod: nije li to glas tvoje zvezde?
Da si imala sedam brata ti bi ipak
otišla sama u grob da pišeš istoriju.
Danas me peva moja pesma i tebe pitam
koliki je bol za bratom. Ja nikada nisam
umeo da pevam moju tugu kao moja misao
što peva o vatri i o sestri. Ja nikada
nisam umeo da volim kao što je mene
pesma volela. Pevajte o male prolaznosti:
ja ovde ćutim i čekam da se jedna zvezda
pomeri na sever. Zvezda jedna seli se iz
moga podneblja - te ptice selice odoše!
Sad znam: nije zvezda zvezda ako sija
kada mora. Nije more more ako se penje
samo kada vetar nadođe. Drvo nije drvo
ako lista samo kada proleće proleti.
Nije sestra ona koja brata voli
samo kad joj poklone donosi. Nije vetar vetar
ako nema smisla bura koju izaziva.
Neka planina sačuva svoje mrtve.
Neka reka pomeri obale da ova pesma
prođe. Ja imam jednu obalu u ruci
drugu sasvim u snu. Jedno malo ostrvo
u sećanju a u oku arhipelag naseljen
pticama, cvetovima i zvezdama koje mirišu.
Danas pevam pesmu sutra će ona mene.
Danas volim ljiljane a sutra će zvona
za njima odjekivati. Budućnost pripada zvonima.
Ona imaju uvek poslednju reč:
Zvona zvone ljiljani cvetaju
noć masline stida oslobađa
noć i jagnje u zverku pretvori.
Noć mi smrt priprema ja je danom
poričem. Ja poričem svoju smrt u ime
svoje pesme. Mene noć osporava ja nju
danom uništavam. Ja je danom ismejavam!

Freska

Ko te prikova za večnost mila posestrimo
Drugarice moja bolu najvičnija
Visina te izda nizina te ne prima
O kako u tvom telu peva provalija

Besmrtnice draga raskošna od suza
Kome si verovala kad te na zid stavi
Zar te strah ne hvata ljubavi nestvarna
Da se tvoje dete ne strmoglavi

U ponor večnosti kao što ti jesi
Lepojko i sliko potavnjela čela
Svi tvoji poroci nek su moji gresi
Ljubimice moja budi mi vesela

O što volim zore kad imaju lice
Kao što su freske - moje miljenice
O što volim kada volim da obolim
I kad glavom plaćam pesmu - život goli

O što volim kad anđeli sa zidova gledaju me
A međ njima neutešna miljenica
Traži prošlost što ne ume
Da joj vrati mladost lica.

Pejsaž

Jedna pesma naslikana
u vazduhu.
Jedna ptica iz detinjstva.
Dva mrava sasvim mala
idu prema suncu.

Jedan uveo list masline pada
prema mome srcu.
More koje očekuje buru.
Vetar koji jedna ptica zavitlava
i dva suncokreta oko kojih se
sunce okreće.

Jedno drvo koje očekuje plod
i buba-mara na jednom belom dlanu.
To je sve što je tog trenutka
stalo u moje oko
To je sve što će ostati
u mom snu.

Dodatak pejsažu

Jedan glas koji je hteo da kaže
Namastir Nemaština Nemoj!
Jedna pesma koja je htela da kaže
Dete Dečani Dan Dinastija Dosta!
Jedan cvet koji raste u
Trpezama Trnu Trnovu Troji.
Jedna litica sa koje se pada u
Pustoš Ponor Pomoravlje.
Jedan jauk jedan strašan jauk:
O nemojte me otimati iz ovog pejsaža
zverima naseljenim kao cvećem!