UPOTREBA COVEKA - ALEKSANDAR TISMA

O delu
Naslov romana upucuje na jedan od cvestranih problema
covecanstva, a to je upotreba coveka , tj stavljanje coveka u funkciju, u
sluzbu nekoga ili neke ideje;manipulisanje coveka zarad nekih ciljeva
ili nekih pobuda.
Razvijajuci roman , Aleksandar Tisma pokazuje kao
rat , uzrokovan raynim interesima ideologijama, zatim niske strasti I
niz drugih nagonskih pobuna u miru mogu biti usmjereni na upotrebu
covjeka .Da bi sto bolje to pokayao na umjetnicki nacin, Tisma je u
sredistu svoga romana stavio tri porodice koje su razlicito
struktuirane. Njih vezuje isto mjesto , isti vremenski i zivotni
kontekst. One su odvojene –svaka od njihzivi u svojo ulici , ali se
medjusobno dodiruju i preko pojedinih clanova i u odredjenim situacijama
zbilizavaju , da bi na kraju doslo do njihovog potpunog rasejanja.

LIKOVI
: DVE PORODICE

Porodica Kroner
Nju cine:
1. Stara
jevrejka, gospodja Kroner
2. Robert Kroner, njen sin
3. Rezika
Kroner , Robertova zena
4. Gerhard Kroner i Vera Kroner, njihova
djeca
Od najistaknutijih licnosti u ovoj porodici je Vera Kroner koju
pratimo skoro kroz cijeli roman. Ona spada medju glavne licnosti
romana.
Vera , nasuprot svome bratu nosila izvesnu dozu
netrpeljivosti prema mesanstvu u porodici jevrejsko-nemacko. Ona se kao
licnosti nije mogla naci ni u jednoj o dove dve nacije..Verino stradanje
zapocinje sa dolaskom rata i egzodusom jevreja. Dosavsi u logor , zene
su izdvajane one koje ce umrijeti I one malo brojne , mlade I privlacnih
tijela, koje ce biti odredjenje za zadovoljavanje vojnickih strasti.
Vera svoju ispovijest o logoru govori u ich –formi , koja prepoznatljiva
za moderan roman, u 19 poglavlju romana. Iz njene ispovijesti saznajemo
o stradanjima nje same I svih jevreja. U Veri je sve bilo podredjeno
jednom cilju to jest da prezivi.
NJena sudbina u romanu je tragicna
tu saznajemo kako covjek biva upotrebljen na jedan surov nacin.
Na
kraju knjige to est u poslednjem poglavlju Sredoje I Vera se srecu I po
prvi put povjeravaju jedno drugom I otvaraju srcai pricaju o izmucenom
zivotu, svoj hod kroz krugove paklakoje je stvorio rat. Pricaju o tome
kako je u ratu vrsena upotreba covjeka I vrseno catiranje svega sto je
ljudsko, cisto I svijetlo.


PORODICA LAZUKIC

Nju cine:
1.Nemanja
Lazukic, glava porodice
2. Klara , njegova zena
3. Ratsko i
Sredoje, njegova dva sina
Jedan od glavnih likova romana jeste
Sredoje Lazukic. Sredoja ce jos kao gimlazijalac, gonjen strastima
poceti da svraca u kucu razonode I druzenja.
Tamo se muskarci predaju
strastima I za novac kupuju ljubav.
Tokom rata Sredoje ce zavrsiti u
Beogradu.Bice primljen u sluzbu da bude upotrebljen na nacin koji drugi
odredjuju I sam je poceo da upotrebljava druge –zene I njihova tijela.
Na
kraju romana susret sa Verom ga donekle mijenja. Tako se oni lijece od
dusevnih rana I brane od avetinje proslosti koja ih je upotrijebila I s
anima se poigrala. Spaja ih dnevnik gospodjice Drestvenik.


PSIHOLOGIJA
DELA
U Tišminoj viziji, krvnik ili žrtva, mučitelj ili mučenik,
lovac ili onaj koga love, u trajnom su koštacu sa neizvesnim, gustim i
nevidljivim mrežama postojanja. Kao nekakva tamna i žitka prapodloga u
njegovim likovima se propinje i stišava, palucka i gasne životna tvar,
podstičući u njima impulse prema hrani, prema produženju životnih
funkcija, prema pravu na slobodu ili iluziju o slobodi. Ali i kad imaju
pun osećaj ili iluziju autonomnoga kretanja, nezavisnosti, slobode -
ljudi samo navlače na sebe nova opterećenja, misleći katkad da su došli
do novih pobeda. Život se zapliće, mrsi, a granice između moći i nemoći
čoveka postaju nevidljive. Gde je granica između slobode i nužnosti,
između plemenitih zamisli i zlih činova, ako čovek nije u mogućnosti da
upravlja ukupnim životnim procesom, ako dela mimo vlastitih zamisli i
izaziva neželjene posledice vlastitim činovima? čovek, razume se, čini
nešto u situaciji, a ne u mislima; on je ispoljavanje onoga što jeste,
što ga čini takvim kakav je; on nije ni čisto ni nečisto, uzvišeno ni
nisko, već manje ili više saobrazno, manje ili više protivrečno nekoj
situaciji. Duh kojim je obeleženo čovekovo postojanje nije iz sfere
sublimnih, čistih predstava o čoveku; u Tišminoj viziji ono je više
sadržaj nečiste, tamne, nikad do kraja shvatljive životne reke.
Protičući životom, misleći pogrešno da gospodari njim, čovek neosetno
postaje njegovo sredstvo. Umesto da u životu kao vajar ima svoju glinu,
materijal za vajanje vlastite veličine, čovek se obrete u njegovim
mrežama kao zarobljenik, kao prevareno biće. Bezazlenost tako postaje
nehotični poraz, vera se katkad završi u nasilju, a idealne zamisli se
zgušnjavaju u dogme; sjaj vrline kojoj se stremilo postaje prepreka
tuđim zamislima o boljem životu. Praosnovne vrednosti kao: pravda,
sloboda, jednakost, sreća čovekova i kad se ne gube sasvim bivaju plen
života, upotrebe čoveka.

Kao svi pisci jake intelektualnosti i
Aleksandar Tišma vidi složena grananja problema sudbine čoveka i nije
sklon da ih zatvori u nekoliko lagodnih dopadljivih formula. U tom
smislu, može se reći sa izvesnim rizikom, da Tišma neguje neku vrstu
egzistencijanog realizma bez metodske i filozofke zatvorenosti u toj
sintagmi. Poštujući udeo onog što pripada horizontu kolektivnog, ali ne
predajući zaboravu ono što pripada horizontu pojedinačnog, iracionalnog
nesvesnog u čovekovoj prirodi, Tišmino delo nam otkriva složeni svet
dijalektizacije, toka izmenljivosti ta dva horizonta, opšteg i ličnog.

Videći
nemilosno oštro, kako đavolsko i čovekovo nije jasno odeljeno u
socijalno-istorijskom procesu i kako proces čovekovog stvaranja tokom
istorije ima nejednostavnu prirodu i pokrete, uočavajući i umetnički
izražavajući kontradiktornost ljudskog u istorijskom procesu, Tišma nas
još jednom više umetnički uverljivo upućuje da vidimo delovanje
"nesvesnih snaga u čovekovom karakteru" i njihovu neiscrpnu zavisnost od
spoljnih uticaja.

Srpska književnost duguje ovom našem značajnom
piscu veliku zahvalnost što je uvideo i izrazio te složene odnose i
izvore tragičnosti između čoveka i sveta.