Impresionizam-Postimpresionizam

Impresionizam
je umetnički pravac koji je nastao u francuskom slikarstvu između 1860.
i 1870. godine kao reakcija na realizam, a njegovu pojavu najavljuju
Englezi Džon Konstebl i Dž. M. V. Tarner ujedno sa francuskim slikarom
Gistav Kurbeom. Najznačajniji predstavnici a ujedno i osnivači
impresionizma su francuski slikari, Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro,
Alfred Sisle, Edgar Dega i Ogist Renoar. Nemački impresionizam
predstavljaju Tribner, Liberman, Korint i Zlevogt.


Istorija impresionizma

Pokret
nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva
remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju'“
(1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju
građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su
bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko
Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na
Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u
kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: K. Mone,
K. Pisaro, F. Bazil, O. Renoar, E. Dega, P. Sezan. Pored njih, i
književnici Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti' i Dire. Počela je da
se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno
udruženje slikara, vajara i gravera'“. Posle francusko-pruskog rata
mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u
ateljeu fotografa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao
svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila
oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luis Leroj, kada je za list
„Šarivari“ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u
podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877.
udruženje izlaže pod novim imenom.

Impresionizam je bio izazvan
nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla
dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je
elemenat pojava fotografije 1839. Dager je primenjivao svoju
dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata
fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez
premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se
prati krpz kasnije “izme”. I najzad činjenica je da je u optici
definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna
analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta- svetlost
različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja
spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću
boje nego pomoću neboja bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri
osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu
komplementarnosti boja, sve do pojave velikana koji su to činili pomoću
susedstva boja. Princip komplemantarnih boja koristili su ne samo
inpresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema
svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim
bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su
bogati svetlosnim efektima ( rani Mane, Mone). No posle se impresionisti
služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake
dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po
sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta
te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za
svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i
eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma
postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim kod impresionista
se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati
jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija.
Impresionizam je rastočio crtež- crtež je nestao i impresionizam tražeći
senzaciju za oči je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu
impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen
usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujuči nisko
svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili
postimpresionizam a on ge je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati
pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao
za zatvoreni prostor pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa
Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili
da se oblici stope. S jedne strane u jazu između impresionista i
akademista primećuje se postepeno nijansa konpromisa- akademisti
otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu a
metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih
optičkih eksperimenata nadomeštaju tehnički postupci gradnje slike
pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen
kao kod Serata. Degas uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene-
podižući liniju horizona. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem
Maneta bio je Henri Tulus Lotrek koji čistu boju polaže relatovno
kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru.
Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i
uhvati oblik, on ne konturira samo forme on površinu oživljava grafičkim
elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao
je protiv klasične kompozicije slike tako da on seče sliku na mestima
koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu dao je slikarstvu
drugi karakter “starao sam se da izrazim istinito ne i glavno”. Svoju
ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom
oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i
smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista ali
je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik- arhitekturu. Kratke
poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i
površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure
kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno
analitičko optičkoj metodi impresionista teži za sintezom oblika i
dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim
oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz
rane faza impresionista pored Eduard Manea i Klod Monea može se pomenuti
i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečije glave i spada u onaj
krug slikara u koji je rado priman a Cezane iako osetljiv a po prirodi
povučen odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila
problemom sinteze možemo priključiti i Pol Gogena i Vincent van Goga.
Van Gogh je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza-
prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov
preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje- boje
impresionističke on je postepeno napustio elemente impresionizma.
Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu
komplementarnih boja, “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim
ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore
vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima.
Priklonio se velikim bojenim površinama i suprostavljao ih rastočenoj
impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim dožovljavanjem
prirode ide na otočije Tihog oceana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu
ekspresionizna Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma.


Impresionisti
napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i
Kanala zajedno sa šumom Fonteneblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog
novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne
impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog
kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova
istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja:
crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste,
ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene
površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim
slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i
transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne
pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u
prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti.
Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod
Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa
istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“,
„Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“.

Tehniku
impresionista nagovestio je još Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze
različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih,
tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim
tretmanom dobijali su iluziju treperanja svetlosti, svetlucanja vode,
odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je
potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak,
zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje,
Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i
hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena,
poput isečka iz života.

Pored svetlosti, impresionisti su
istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se
proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke,
scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao
po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu
svetlosti.

Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka
nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni
predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize
boje da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija
na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa
unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana,
Vinsenta Van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča
moderne.

Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije
izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti može biti
predstavljen. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne
impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog
pravca.

Najpoznatiji slikari impresionisti


Lusi Bejkon
Frederik Bazil
Žan Bero
Meri Kasat
Gistav Kajebo
Pol Sezan
Lovis Korint
Edgar Dega
Pol-Anri Diberže
Džordž Varton Edvards
Frederik Karl Frajsek
Eva Gonzales
Arman Gijomen
Nazmi Zija Guran
Čajld Hasem
Johan Jongkind
Lora Manc Lajel
Maks Liberman
Eduar Mane (iako on sebe nije smatrao impresionistom, smatra se za impresionistu)
Vilard Metkaf
Klod Mone
Berta Morizo
Vilijam Mekgregor Pakston
Lila Kabot Peri
Kamij Pisaro
Ogist Renoar
Teodor Robinson
Zinaida Serebrijakova
Alfred Sisle
Džon Henri Tvočmen
J. Alden Weir
Konstantin Juon

Impresionistička tehnika
Impresionisti
su se interesovali za svetlo, i njegove promene koje izaziva u toku
dana odnosno godine. U svojim tehnikama su slomili sve ono što je do
tada bilo predavano na akademijama i ovaj pravac predtavlja početak
savremenog slikarstva, a tehnika se sastojala od;

oni su slikali
kratkim potezima kista, čiji su tragovi bili vidljivi u slici i nisu se
opterećivali pojedinostima odnosno detaljima glavno inpresionističko
sredstvo postaje inpresionistička ovako stvorena fleka koja zahvata sve
promene i hvatanje trenutka,
nisu mešali boje na paleti već direktno na platnima,
nisu upotrebljavali crnu neboju, već su nijanse dobijali mešanjem komplementarnih boja,
otkrili
su igre svetla i senke i promene boje koje se događaju na dve uporedo
stojeće površine koje su različito obojene i proučavali ove efekte,
za slike senki u prirodi su upotrebljavali plavu boju što je doprinosilo otvorenosti slike,
nove slojeve boje su dodavali pre nego što su se stari slojevi osušili i tako dobijali mekše konture i bolje mešanje boje,
nisu se zanosili slikanjem lazurnim bojama već su boje nanosili u slojevima,
slikali su u pleneru i nisu se obazirali na tradiciju već su slikali onako kako su hteli.
Inpresionisti
su lakše radili sa bojama koje su sada bile u tubama (od 1870. godine
su se pojavile gotove spravljene boje), do tada su slikari morali sami
da spravljaju boje od boje u prahu koje su morali mešati sa uljem kao
vezivom za boje.


Impresionizam u skulpturi
U vremenu
impresionizma se pojavljuju skulpture koje se karakterišu mekim
modulacijama i kao i u slikarstvu živom igram svetlosti i senke.
Značajni su predstavnici Ogist Roden i Burdel Antoan.

Roden,
Ogist (1840—1917) jedan od najvećih skulptora XIX veka, koji izlazi iz
studija antike, gotike, renesanse i orijentalne umetnosti. Za osnov
svoje umetnosti je smatrao prirodu kojoj ostaje veran do smrti. Ljudsko
telo je bilo za njega najbolje sredstvo kojim se moglo izraziti svako
duševno stanje.

Burdel, Antoan (1861—1929 ) bio je jedan od
najtalentovanijih Rodenovih učenika ali za razliku od svoga učitelja
obraćao je pažnju na dela koja su arhaičnija od Fidijinih i
Mikelanđelovih koje je proučavao njegov učitelj i stvorio je vlastiti
stil. Stvorio je nekoliko monumentalnih spomenika i aeliki broj
plastika.


Književnost
Impresionizam u književnosti se
javlja pre svega u osnaženju liričnosti i muzičkog stiha bazira se na
intimističkoj poeziji. Dalje je došlo do izražavanja nagoveštavanjem
opisa emocija i raspoloženja što je vodilo do nekog zbližavanja sa
simbolizmom.

Iz toga logično proizilazi da se impresionizam
pojavljuje u pesmama gde je dobro izražavati osećenja i raspoložanja a
ako se pokazao u prozi ili drami bilo je kod likova opisa osećenja i
raspoloženja što je vodilo u otrošljavanje radnje i zbog toga ta dela
nisu imala uspeha.


Muzika
Impresionizam je u muziku, u
kojoj je takođe ostavio svoje tragove, uneo nova sredstva. Za tvorca
muzičkog impresionizma se smatra Klod Debisi koji je nadovezao na mnoge
muzičke uzore i snažno uticao na muziku XX veka.

Klod Debisi
(1862—1918) je francuski kompozitor koji se smatra za osnivača muzičkog
impresionizma, njegovo stvaralaštvo je prevazičlo granice impresionizma,
pisao je opere, balete, dela za violončelo i klavir, preludije kao i
zborove i pesme.

Постимпресионизам
је израз који је сковао британски уметник и сликарски критичар Роџер
Фрај (Roger Fry) 1914. године, како би описао развој европског
сликарства након Монеа. Џон Риволд (John Rewald), један од првих
професионалних сликарских критичара који се посветио настанку ране
модерне уметности, ограничио је овај период на године између 1886. и
1892. у свом пионирском издању Постимпресионизам: Од Ван Гога до Гогена
(1956.). Риволд је ово издање сматрао наставком своје Историје
импресионизма (1946.), и истакао да ће "наредно издање бити посвећено
другој половини постимпресионистичког периода"[1] - Постимпресионизам:
Од Гогена до Матиса - требало је да уследи, и да покрије остале
сликарске правце с краја XIX и почетка XX века — уопште, сликарске
правце који су поникли из Импресионизма.

Уметнички циљеви постимпресиониста
Крајем
19. века уметници који су се инспирисали импресионистичким теоријама,
почели су да одбацују многе принципе тог покрета. Најзначајнији уметници
међу њима су били: Пол Сезан, Пол Гоген и Винсент Ван Гог. Ова три
пионира модерне уметности били су зачетници најважнијих уметничких
израза или праваца двадесетог века. Група ових револуционара добилa je
назив „постимпресионисти“, прилично нејасан термин који буквално значи
„они који следе иза импресиониста“ и који не описује далекосежне циљеве
ових уметника. Најбитинији међу њиховим циљевима су били:
повратак структуралној организацији пиктуралне форме,
наглашавање декоративне организације композиције у циљу целокупног јединства и
више или мање свесно претеривање изгледа природе ради презентације емоционалног односа према моделу.
Може
се рећи да Сезаново дело представља први од ових циљева, Гогеново
други, а Ван Гогово трећи. Међутим, сваки од њих је у свом начину
изражавања имао одређених примеса наведених одлика остале двојице
сликара. Те сличности су биле разлог да их се сврста у једну посебну
групу, иако за разлику од импресиониста имају, сваки за себе, веома
наглашен лични израз и самостално су тежили сваки своме циљу.

Ипак,
Сезан заузима доминантно место у постимпресионистичком покрету. На
начин који је био супротан случајној организацији композиције и формама
кратког даха импресиониста, Сезан је гледао на уметничко дело у смислу
међусобних односа целине и њених делова. Иако би га се прије могло
назвати аналитичарем стварности него њеним преписивачем, Сезан иде даље
од чистог анализирања. Стварност по њему није била објекат у природи из
којег би црпио инспирацију, него је представљала збир свих креативних
закључака до којих је долазио у процесу стварања. Реалност је схватао не
као израз који потиче од изгледа природе, него као резултат њене
трансформације коју врши уметник. Стога, иако је Сезан почињао од
природе (као што је тада било уобичајено), у исто време је био и први
уметник који је сматрао да је пиктурална форма битнија од природне форме
објеката и модела.

У овом тражењу своје властите реалности,
гледао је испод површине у саму бит предмета, тражећи универзалну или
непромењљиву суштину. Једном је писао своме пријатељу да је запазио да
се сви природни облици могу свести на једноставне геометријске форме као
што су купе, лопте и коцке. Суштина ових геометријских облика изгледала
је Сезану постојанија него лице природе подложно променама. Ради
интелектуалног процеса укљученог у развијање и реализацију ових форми,
Сезан се сматра класицистом по духу, али и револуционаром ликовне форме,
као и претечом кубизма и осталих интелектуалних апстрактних форми
двадесетог века.

Као супротност архитектонском и тектонском
карактеру структуре Сезанових форми, сликарство Пола Гогена се сматра
открићем живог, симболичног света схваћеног кроз декоративну
организацију композиције. Његово сликарство свој посебан карактер дугује
формама које срећемо у средњовековним фрескама и мозаицима, али и
утицајем далеке прекоокенаске културе са Тахитија. Иако су његова
инспирација били управо ти далеки егзотични народи јужних мора, његова
дела увек показују извесну рафинираност типичну за европску уметност.
Љупкост изгледа форме је константно присутна у његовом сликарству и даје
му квалитет који подсећа на слике старих мајстора упркос жарким бојама и
доста слободном цртежу. Декоративни стил и колорит у Гогеновим делима,
ће постати једна од главних инспирација фовистима почетком двадесетог
века.

Сликарство Винсента Ван Гога, трећег пионира
постимпресионизма, представља почетак новог, снажног субјективног израза
који налазимо у многим облицима савременог сликарства. Карактер
експресионизма, како у својој фигуративној, тако у апстрактној форми,
дугује много жестоким потезима његовог киста и драматичним дисторцијама
боја и форми.

Џон Риволд се фокусирао на изузетне ране
"постимпресионисте": Ван Гога, Гогена, Сера, Одилон Редона, и њихове
односе, као и на уметничке кругове у којима су се кретали (или којима су
се супротстављали):

Неоимпресионизам, познат међу савременим
критичарима и уметницима као Поентилизам; Сера и Сињак би преферирали
друге изразе: Дивизионизам на пример
Клоасонизам, израз кратког века
који је 1888. увео критичар Едуар Дижарден (Edouard Dujardin), је
требало да промовише рад Луја Анкетена (Louis Anquetin), а касније је
примењен и на тадашње радове његовог пријатеља Емила Бернара (Émile
Bernard)
Синтетизам је још један израз кратког века скован 1889.
године да раздвоји новија дела Гогена и Бернара од традиционалнијих
"импресиониста" који су сви заједно излагали у кафеу Волпини.
Школа Пон-Аван означава само да су ти уметници радили неко време у Пон-Авану или неком другом месту у Бретањи.
Симболизам
је термин који је био веома цењен међу авангардним критичарима 1891.
године, када је Гоген напустио Синтетизам чим је проглашен предводником
симболизма у сликарству.
Штавише, већ у уводу у "Постимпресионизам",
Риволд најављује други том који треба да представи Тулуз-Лотрека, Анри
Русоа, Набија и Пол Сезана као и Фова, младог Пикаса и Гогеново последње
путовање у јужна мора; требало је да се тај период прошири бар на прву
декаду XX века – али овај други том остао је незавршен.

Ревизије и прилагођавања
Приступ
Џона Риволда историјским подацима је више описан него аналитичан, јер
је сматрао да је довољно да се "изворима дозволи да говоре сама за
себе."[2] Риволд је, такође, отворено признао да "израз
'постимпресионизам' није нарочито прецизан, али је веома прикладан."
Прикладан је, јер се по дефиницији ограничава на француску визуелну
уметност која је поникла из импресионизма након 1886.

Алтернативним
изразима као што су модернизам или симболизам није било тако лако
користити се, јер су се они односили и на књижевност, архитектуру и
друге уметности, као и на друге земље.

Модернизам се данас сматра
средишњим покретом у оквирима западне цивилизације, који потиче из
Француске, и који обухвата период од пре Француске револуције до
Просветитељства.
Симболизам представља концепт који је настао читав
век касније у Француској, и који се односи на индивидуални приступ.
Локалне националне традиције као и индивидуалне поставке стога могу да
стоје раме уз раме, тако да су од самог почетка разнолики уметници
користили неку врсту симболичких детаља, који су се кретали између
различитих крајности.
Док се чини да је граница између класичног
импресионизма и постимпресионизма јасна и да је чини 1886. година, о
датуму краја периода постимпресионизма се још увек расправља.

Историјски преглед
Постимпресионизам
у исто време представља и наставак импресионизма и напуштање његових
ограничења. Постимпресионисти настављају да користе јарке боје, дебели
слој боје, јасне потезе четкице и стварни живот као тему својих слика,
али су више склони да наглашавају геометријске облике, да изобличе форму
ради постизања експресивног ефекта, и да користе неприродне боје.
Постимпресионисти нису били задовољни тривијалношћу тема и недостатком
структуре у импресионистичким сликама, али не постоји једнообразни
правац који су они даље развијали. Жорж Сера и његови следбеници су
одабрали поентилизам, систематски употребљавајући тачкице боје. Пол
Сезан је решио да поврати осећај реда и структуре у сликарство. Он је то
постигао тако што је свео објекте на њихове основне облике,
задржавајући при томе импресионистичке свеже боје. Винсент Ван Гог је
користио боје и изражајне усковитлане потезе четкице да пренесе своја
осећања и стање ума. Иако су често заједно излагали, нису били
јединствени покрет. Радили су у географски различити областима и у
различитим стилским категоријама, као што су фовизам и кубизам.

NASTANAK.
Iako je u predmetnom pogledu nastavak realizma, impresionizam uspostavlja
nov odnos prema svetu. Slikari se više ne zadovoljavaju preobražavanjem
i razvijanjem tradicionalnih formula, kao što su to činili
neoklasicisti i romantičari, već tragaju za novim načinom vizuelnog
izraza. Iz tog novog načina proizilazi i nov odnos prema predmetu. U
početku je impresionistiki postupak bio analitički, ali ubrzo mrlje
čiste boje počinju da brišu uobičajeni izgled predmeta. Od
impresionizma počinje eksperimentisanje sa predmetom, koje se nastavla
do naših dana.

KARAKTERISTIKE.
Glavna razlika između slikara impresionista i realista, čiji su radovi ponekad
bili veoma slični, tiče se načina rada. Dok su realisti dovršavali
platno u ateljeu nakon skica urađenih na otvorenom i radili na platnu
sa pripremljenom smeđom podlogom koja je njihovim slikama davala
jedinstven štimung, impresionisti su koristili belo grundirano platno i
obično, mada ne uvek, čitavu sliku radili u pleneru.
Spontan odnos prema svetu, a ne određen odnos prema jednoj, uglavnom evropskoj,
kulturi, kao što je bio, recimo, odnos neoklasicista prema antici, ili
romantičara prema Šekspiru i gotici, omogućio je impresionizmu da
koristi likovna iskustva svih, a ne samo evropskih stilova. Nije
slučajno da su se impresionisti divili japanskim drvorezima - estampama
- i japanskoj umetnosti uopšte. Susret umetnosti Dalekog istoka i
impresionizma odlična je prekretnica u svetskoj istoriji umetnosti,
prekretnica koja je počela da ostvaruje ideju o tome da je umetnost
sredstvo komunikacije svih naroda, bez obzira na njihovu nacionalnu
umetnost i tradiciju.
U suštini, pojava impresionizma se podudara sa trenutkom kada je izvan
naučnih krugova prihvaćeno Njutnovo otkriće spektra i njegov zaključak
da je bela svetlost sastavljena od boja. Bilo je potrebno 150 godina da
jedno naučno saznanje postane deo opšteg iskustva. Impresionistička
slika je impresija - rezultat neposrednih vizuelnih utisaka o Sunčevoj
svetlosti i predmetima obasjanim njome.
Saznanje da je svetlost sastavljena od boja, da u njoj nema bele i crne, već
samo toplih i hladnih boja kojima je moguće izraziti svetlost i senku,
našlo je punu primenu u slikarstvu impesionista.Slikajući bojama
Sunčevog spektra impresionisti stvaraju radosno i svetlo slikarstvo
sposobno da izrazi treperenje vazduha i drhtaj Sunčevog odbleska.
Živosti impresionistički slikanih prizora posebno je doprinosio kratak,
zapetast potez čistim bojama, koje se, gledane sa distance, međusobno
mešaju u oku posmatrača. Takav način rada davao
je njihovim slikama svežinu tonova nepoznatu u dotadašnjoj umetnosti i
omogućavao kolorističke, a ne samo tonske kontraste. Da bi istakli svoj
pristup umetnosti, impresionisti su kao najčešće motive birali pejzaže
sa rekom, scene regata i izletišta, sneg, nebo sa oblacima, plast sena,
lokvanji na vodi i sl, jer je u njihovom predstavljanju takav potez
doprinosio dočaravanju odblesaka svetlosti na vodi, treperavoj igri
senki i, uopšte, prikazivanju fluidnih i nepostojanih aspekata
stvarnosti. Za njih su ti fenomeni predstavljali analogije
nepostojanosti i promenljivosti realnog sveta kao vrednosti značajnih
za senzibilitet modernog čoveka.
Poseban problem koji se postavljao u impresionističkoj organizaciji slike,
zasnovanoj pre svega na svetlosti i boji a ne na motivu koji se slika,
kao i želja da se na slici zabeleži neponovljivost trenutka nasuprot
stalnim i trajnim svojstvima sveta, ticao se uklapanja ljudske figure u
takav koncept. O izazovu koji je taj problem predstavljao za umetnike,
svedoče brojne slike figure u pleneru, među kojima se motiv žene sa
suncobranom javlja kao jedan od najpostojanijih.

NAZIV.
Za razliku od Gustava Kurbeta, Mane nije dao nikakvo ime stilu koji je
stvorio. Kad su njegovi sledbenici počeli sebe nazivati
impresionistima, odbio je da prihvati to ime za svoje delo.
Impresionistima je bilo potrebno duže vreme da steknu međunarodno
priznanje. Zanimljivo je da su Amerikanci bili njihovi prvi
pokrovitelji i da su brže reagovali na novi stil nego Evropljani. U
doba kada ih nijedan francuski muzej nije prihvatio, impresionistička
dela ušla su u javne zbirke u Sjedinjenim Američkim Državama, a
američki slikari su bili među prvim sledbenicima Manea i njegovog kruga.
Pošto su već deset godina mlađi umetnici bili isključeni iz zvaničnih krugova
sada su odlučili da stvar uzmu u svoje ruke. Mone, Renoar, Pisaro,
Sisli, Dega, Sezan i mnogi drugi, u nameri da prikažu svoj rad
nezavisno od Salona, osnovali su "Udruženje nepoznatih umetnika,
slikara, vajara, grafičara i drugih". Nova umetnička grupa svoju prvu
izložbu otvorila je 15.4.1874. u starom ateljeu koji je pripadao
poznatom fotografu Nadaru na pomodnom bulevaru Kapucina. Ova njihova
izložba nije imala uspeha kod publike. Osam do deset hiljada posetilaca
hrlilo je u Salon svakog dana; izložba impresionista privukla je prvog
dana tek 175 posetilaca, a poslednjeg samo 54, od kojih je većina došla
c namerom da se šali na račun izloženih dela. Ta je izložba, u stvari,
novom pokretu dala ime. Tako je Luj Leroj, neprijateljski raspoložen
kritičar, danima u podrugljivim člancima punim oštre kritike u časopisu
"Le Charivari" pozajmivši reč iz naslova Moneove slike mora "Impresija
- rađanje sunca" krstio novu umetnost: "Impresija - sasvim tačno! I
upravo sam rekao sebi da ako neka impresija tako utiče na mene, nečeg
tu mora biti. Kakva sloboda i lakoća u potezu! Nedovršene tapete mnogo
su završenije nego ova morska slika."... " Ako njihovi ciljevi treba da
se opišu u jednoj jedinoj reči, morali bismo da izmislimo reč
impresionisti. Oni su impresionisti u tome što ne reprodukuju pejzaž,
no izražavaju utisak koji on ostavlja na posmatrača".

ZAKLJUČAK.
Danas se impresionizam ne posmatra kao revolucionarno stvaranje nove
ere, ili kao dostignuće jednog umetnika; radije ga gledamo kao dalji
razvitak ideja, tehnika i opažanja koja su nastala i razvila se u toku
prve polovine XIX veka, premda su ga Mane i njegovi sledbenici
primenjivali na vrlo radikalan način. Impresija je bila vizuelni
kontakt, u jednom jedinom trenutku, sa pejzažom ili drugim motivima.
Oko nema sposobnost da primeti sve vidljive detalje u momentu; ono samo
pilji u zgrade, prolaznike i druge stvari duže nego što mi pojedinačno
posmatramo prozore, dekorativne ukrase fasada, moderni šešir ili
plemenito lice, a dužim posmatranjem naš mozak stičeprvu impresiju i
koristi zbir iskustava, običnih zapažanja i mašte. Ono što su
impresionisti uopšte, a posebno Mone, nameravali da prikažu bila je
vizuelna svežina prvog brzog trenutka, oslobođena kategorija
posmatranja i uobičajene percepcije. Kada Mone otvori svoje oči, on
vidi komade boje, išaranu površinu, mnogo vazduha određenog svetlom, i
i predmet njegovog slikanja je impresija koju prima. Pol Sezan je
okarakterisao Monea svojom čuvenom izjavom: " On je bio samo oko - ali
kakvo oko!". I njegove reči su zapravo osnovna koncepcija Moneovog
slikarstva. To što je Mone nazvan umetnikom trenutka postalo je njegovo
životno delo, jer cilj je bio zamršena nerešiva suprotnost - da se
prolaznost sačuva u trajnoj formi.

Impresionizam je umetnički pravac koji je nastao u
francuskom slikarstvu između 1860. i 1870. godine kao reakcija na
realizam, a njegovu pojavu najavljuju Englezi Džon Konstebl i Dž. M. V.
Tarner ujedno sa francuskim slikarom Gistav Kurbeom. Najznačajniji
predstavnici a ujedno i osnivači impresionizma su francuski slikari,
Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisle, Edgar Dega i Ogist
Renoar. Nemački impresionizam predstavljaju Tribner, Liberman, Korint i
Zlevogt.


Istorija impresionizma [uredi]
Pokret nastaje
šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela:
„Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju'“ (1865) u
zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa
koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i
Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila
grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i
Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua,
nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: K. Mone, K. Pisaro, F.
Bazil, O. Renoar, E. Dega, P. Sezan. Pored njih, i književnici Zola i
Astrik, kao i kritičari Duranti' i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o
novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara
i gravera'“. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od
Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Nadara,
na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija,
rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“
upotrebio je Luis Leroj, kada je za list „Šarivari“ napisao članak o
izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije
odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom.

Impresionizam
je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono
što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti.
Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Dager je primenjivao svoju
dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata
fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez
premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se
prati krpz kasnije “izme”. I najzad činjenica je da je u optici
definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna
analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta- svetlost
različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja
spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću
boje nego pomoću neboja bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri
osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu
komplementarnosti boja, sve do pojave velikana koji su to činili pomoću
susedstva boja. Princip komplemantarnih boja koristili su ne samo
inpresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema
svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim
bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su
bogati svetlosnim efektima ( rani Mane, Mone). No posle se impresionisti
služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake
dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po
sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta
te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za
svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i
eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma
postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim kod impresionista
se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati
jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija.
Impresionizam je rastočio crtež- crtež je nestao i impresionizam tražeći
senzaciju za oči je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu
impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen
usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujuči nisko
svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili
postimpresionizam a on ge je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati
pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao
za zatvoreni prostor pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa
Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili
da se oblici stope. S jedne strane u jazu između impresionista i
akademista primećuje se postepeno nijansa konpromisa- akademisti
otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu a
metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih
optičkih eksperimenata nadomeštaju tehnički postupci gradnje slike
pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen
kao kod Serata. Degas uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene-
podižući liniju horizona. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem
Maneta bio je Henri Tulus Lotrek koji čistu boju polaže relatovno
kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru.
Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i
uhvati oblik, on ne konturira samo forme on površinu oživljava grafičkim
elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao
je protiv klasične kompozicije slike tako da on seče sliku na mestima
koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu dao je slikarstvu
drugi karakter “starao sam se da izrazim istinito ne i glavno”. Svoju
ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom
oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i
smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista ali
je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik- arhitekturu. Kratke
poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i
površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure
kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno
analitičko optičkoj metodi impresionista teži za sintezom oblika i
dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim
oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz
rane faza impresionista pored Eduard Manea i Klod Monea može se pomenuti
i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečije glave i spada u onaj
krug slikara u koji je rado priman a Cezane iako osetljiv a po prirodi
povučen odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila
problemom sinteze možemo priključiti i Pol Gogena i Vincent van Goga.
Van Gogh je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza-
prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov
preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje- boje
impresionističke on je postepeno napustio elemente impresionizma.
Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu
komplementarnih boja, “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim
ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore
vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima.
Priklonio se velikim bojenim površinama i suprostavljao ih rastočenoj
impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim dožovljavanjem
prirode ide na otočije Tihog oceana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu
ekspresionizna Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma.


Impresionisti
napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i
Kanala zajedno sa šumom Fonteneblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog
novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne
impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog
kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova
istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja:
crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste,
ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene
površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim
slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i
transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne
pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u
prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti.
Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod
Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa
istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“,
„Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“.

Tehniku
impresionista nagovestio je još Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze
različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih,
tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim
tretmanom dobijali su iluziju treperanja svetlosti, svetlucanja vode,
odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je
potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak,
zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje,
Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i
hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena,
poput isečka iz života.

Pored svetlosti, impresionisti su
istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se
proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke,
scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao
po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu
svetlosti.

Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka
nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni
predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize
boje da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija
na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa
unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana,
Vinsenta Van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča
moderne.

Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije
izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti može biti
predstavljen. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne
impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog
pravca.

IMPRESIONIZAM








NASTANAK. Iako
je u predmetnom pogledu nastavak realizma, impresionizam uspostavlja
nov odnos prema svetu. Slikari se više ne zadovoljavaju preobražavanjem i
razvijanjem tradicionalnih formula, kao što su to činili neoklasicisti i
romantičari, već tragaju za novim načinom vizuelnog izraza. Iz tog
novog načina proizilazi i nov odnos prema predmetu. U početku je
impresionistiki postupak bio analitički, ali ubrzo mrlje čiste boje
počinju da brišu uobičajeni izgled predmeta. Od impresionizma počinje
eksperimentisanje sa predmetom, koje se nastavla do naših dana.

KARAKTERISTIKE. Glavna
razlika između slikara impresionista i realista, čiji su radovi ponekad
bili veoma slični, tiče se načina rada. Dok su realisti dovršavali
platno u ateljeu nakon skica urađenih na otvorenom i radili na platnu sa
pripremljenom smeđom podlogom koja je njihovim slikama davala
jedinstven štimung, impresionisti su koristili belo grundirano platno i
obično, mada ne uvek, čitavu sliku radili u pleneru.

Spontan
odnos prema svetu, a ne određen odnos prema jednoj, uglavnom evropskoj,
kulturi, kao što je bio, recimo, odnos neoklasicista prema antici, ili
romantičara prema Šekspiru i gotici, omogućio je impresionizmu da
koristi likovna iskustva svih, a ne samo evropskih stilova. Nije
slučajno da su se impresionisti divili japanskim drvorezima - estampama -
i japanskoj umetnosti uopšte. Susret umetnosti Dalekog istoka i
impresionizma odlična je prekretnica u svetskoj istoriji umetnosti,
prekretnica koja je počela da ostvaruje ideju o tome da je umetnost
sredstvo komunikacije svih naroda, bez obzira na njihovu nacionalnu
umetnost i tradiciju.

U
suštini, pojava impresionizma se podudara sa trenutkom kada je izvan
naučnih krugova prihvaćeno Njutnovo otkriće spektra i njegov zaključak
da je bela svetlost sastavljena od boja. Bilo je potrebno 150 godina da
jedno naučno saznanje postane deo opšteg iskustva. Impresionistička
slika je impresija - rezultat neposrednih vizuelnih utisaka o Sunčevoj
svetlosti i predmetima obasjanim njome.

Saznanje
da je svetlost sastavljena od boja, da u njoj nema bele i crne, već
samo toplih i hladnih boja kojima je moguće izraziti svetlost i senku,
našlo je punu primenu u slikarstvu impesionista.Slikajući bojama
Sunčevog spektra impresionisti stvaraju radosno i svetlo slikarstvo
sposobno da izrazi treperenje vazduha i drhtaj Sunčevog odbleska.

Živosti
impresionistički slikanih prizora posebno je doprinosio kratak,
zapetast potez čistim bojama, koje se, gledane sa distance, međusobno
mešaju u oku posmatrača. Takav način rada davao
je njihovim slikama svežinu tonova nepoznatu u dotadašnjoj umetnosti i
omogućavao kolorističke, a ne samo tonske kontraste. Da bi istakli svoj
pristup umetnosti, impresionisti su kao najčešće motive birali pejzaže
sa rekom, scene regata i izletišta, sneg, nebo sa oblacima, plast sena,
lokvanji na vodi i sl, jer je u njihovom predstavljanju takav potez
doprinosio dočaravanju odblesaka svetlosti na vodi, treperavoj igri
senki i, uopšte, prikazivanju fluidnih i nepostojanih aspekata
stvarnosti. Za njih su ti fenomeni predstavljali analogije
nepostojanosti i promenljivosti realnog sveta kao vrednosti značajnih za
senzibilitet modernog čoveka.

Poseban
problem koji se postavljao u impresionističkoj organizaciji slike,
zasnovanoj pre svega na svetlosti i boji a ne na motivu koji se slika,
kao i želja da se na slici zabeleži neponovljivost trenutka nasuprot
stalnim i trajnim svojstvima sveta, ticao se uklapanja ljudske figure u
takav koncept. O izazovu koji je taj problem predstavljao za umetnike,
svedoče brojne slike figure u pleneru, među kojima se motiv žene sa
suncobranom javlja kao jedan od najpostojanijih.

NAZIV.
Za razliku od Gustava Kurbeta, Mane nije dao nikakvo ime stilu koji je
stvorio. Kad su njegovi sledbenici počeli sebe nazivati impresionistima,
odbio je da prihvati to ime za svoje delo. Impresionistima je bilo
potrebno duže vreme da steknu međunarodno priznanje. Zanimljivo je da su
Amerikanci bili njihovi prvi pokrovitelji i da su brže reagovali na
novi stil nego Evropljani. U doba kada ih nijedan francuski muzej nije
prihvatio, impresionistička dela ušla su u javne zbirke u Sjedinjenim
Američkim Državama, a američki slikari su bili među prvim sledbenicima
Manea i njegovog kruga.

Pošto
su već deset godina mlađi umetnici bili isključeni iz zvaničnih krugova
sada su odlučili da stvar uzmu u svoje ruke. Mone, Renoar, Pisaro,
Sisli, Dega, Sezan i mnogi drugi, u nameri da prikažu svoj rad nezavisno
od Salona, osnovali su "Udruženje nepoznatih umetnika, slikara, vajara,
grafičara i drugih". Nova umetnička grupa svoju prvu izložbu otvorila
je 15.4.1874. u starom ateljeu koji je pripadao poznatom fotografu
Nadaru na pomodnom bulevaru Kapucina. Ova njihova izložba nije imala
uspeha kod publike. Osam do deset hiljada posetilaca hrlilo je u Salon
svakog dana; izložba impresionista privukla je prvog dana tek 175
posetilaca, a poslednjeg samo 54, od kojih je većina došla c namerom da
se šali na račun izloženih dela. Ta je izložba, u stvari, novom pokretu
dala ime. Tako je Luj Leroj, neprijateljski raspoložen kritičar, danima u
podrugljivim člancima punim oštre kritike u časopisu "Le Charivari"
pozajmivši reč iz naslova Moneove slike mora "Impresija - rađanje sunca"
krstio novu umetnost: "Impresija - sasvim tačno! I upravo sam rekao
sebi da ako neka impresija tako utiče na mene, nečeg tu mora biti. Kakva
sloboda i lakoća u potezu! Nedovršene tapete mnogo su završenije nego
ova morska slika."... " Ako njihovi ciljevi treba da se opišu u jednoj
jedinoj reči, morali bismo da izmislimo reč impresionisti. Oni su
impresionisti u tome što ne reprodukuju pejzaž, no izražavaju utisak
koji on ostavlja na posmatrača". ZAKLJUČAK.
Danas se impresionizam ne posmatra kao revolucionarno stvaranje nove
ere, ili kao dostignuće jednog umetnika; radije ga gledamo kao dalji
razvitak ideja, tehnika i opažanja koja su nastala i razvila se u toku
prve polovine XIX veka, premda su ga Mane i njegovi sledbenici
primenjivali na vrlo radikalan način. Impresija je bila vizuelni
kontakt, u jednom jedinom trenutku, sa pejzažom ili drugim motivima. Oko
nema sposobnost da primeti sve vidljive detalje u momentu; ono samo
pilji u zgrade, prolaznike i druge stvari duže nego što mi pojedinačno
posmatramo prozore, dekorativne ukrase fasada, moderni šešir ili
plemenito lice, a dužim posmatranjem naš mozak stičeprvu impresiju i
koristi zbir iskustava, običnih zapažanja i mašte. Ono što su
impresionisti uopšte, a posebno Mone, nameravali da prikažu bila je
vizuelna svežina prvog brzog trenutka, oslobođena kategorija posmatranja
i uobičajene percepcije. Kada Mone otvori svoje oči, on vidi komade
boje, išaranu površinu, mnogo vazduha određenog svetlom, i i predmet
njegovog slikanja je impresija koju prima. Pol Sezan je okarakterisao
Monea svojom čuvenom izjavom: " On je bio samo oko - ali kakvo oko!". I
njegove reči su zapravo osnovna koncepcija Moneovog slikarstva. To što
je Mone nazvan umetnikom trenutka postalo je njegovo životno delo, jer
cilj je bio zamršena nerešiva suprotnost - da se prolaznost sačuva u
trajnoj formi.