Puskin-poezija

Puškinova ljubav prema ženama rađala se veoma brzo, takoreći trenutno, a umirala je često dugo i u mukama. Takva je bila i njegova ljubav prema Amaliji Riznič. . .
Amalija je bila visoka, stasita lepotica sa plamenim očima, neverovatno belim tenom i gustom, dugom crnom kosom. Muž joj je bio bogati trgovac. Ponašala se ekscentrično, volela veseo život, provod, ples, karte i bila okružena čitavim rojem obožavalaca.
U leto 1823. godine u Odesu je doputovao Puškin i strasno se u nju zaljubio. To je bila vatrena, omamljujuća, senzualna strast, koja je Puškina jedno vreme potpuno bila obuzela. Uskoro su se među njima, najverovatnije, uspostavili vrlo bliski odnosi.

N O Ć

Sav čežnja, milošta, moj glas čim si preda mnom,
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći -
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili . . . tvoja sam . . . da, tvoja sam, jedini.

1823.
(Lav Zaharov)

Međutim, Puškin je imao suparnika, suparnika koju mu je zadavao mnogo muka i patnje . . .

* * *

Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred poklonika što za tobom lete
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim - sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me, jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ večeri i zore,
Što njega ti u čase primaš kasne?
No voljen sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su pune duše tvoje:
Tebi su, znam ja, smešne muke moje.

Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.

1824. (M. Pavić)

Tako se završava ova pesma puna ljubavi, ljubomore, bola i radosti. Ali Amalija je nadahnula Puškina i za stvaranje drugih lirskih bisera.

U maju 1824. godine ona je otputovala u Italiju na lečenje, a početkom 1825. umire od tuberkuloze. Puškin je, u svojoj mihajlovskoj zabiti, saznao o tome tek godinu dana kasnije. I napisao pesmu . . .

* * *

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena . . .
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.

1826.

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem.
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noći duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teška vam je seoska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.
...................
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čeka me; nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!

Završih! Da pročitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…

( Puškin )

Šta ime moje za te znači


Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...

TRENUTKA JA SE SJECAM SJAJNA


Trenutka ja se sjecam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko prividjenje, kao tajna,
i ko ljepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje taste,
tvoj njezni glas mi pjevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu maste.

No, doba minu.Vihor njezni
rasprsio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj njezni
i lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatocenju,
bez zanosa, bez suza ranih,
bez nadahnuca, nalik mrenju.

Al stize dusi probudjenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano prividjenje
i ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruce,
nov zivot u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuce,
i ljubav sja, i teku suze.

POSLANICA U SIBIR

U rudnicima, u Sibiru
Strpljenje vaše nek' ne klone,
Jer vaša dela ne umiru,
Ni uzvišene težnje one.

Nada, ta verna sestra zala
U podzemlje će mračno sići
Da bi vam bodrost održala
I željeno će vreme stići.

Drugarstvo, ljubav će vam doći
Kroz brave što nad vama stoje
K'o što do vas kroz memlu noći
Slobodne reči stižu moje.

I pašće teške negve vaše,
Sloboda će vas dočekati,
Sve tamnice će da se spraše
I mač će vama braća dati.

SPOMENIK PODIGOH SEBI


EXEGI MONUMENTUM

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

Ali Puškin ne ostaje ravnodušan prema ocjeni koju narod daje o njemu. Najbolji primjer za taj njegov odnos prema narodu je pjesma »Spomenik sebi podigoh«. Ovo djelo je svojevrsni pjesnikov pogled na sopstveni pređeni stvaralački put. I karakteristično je da što on, u okviru toga, ističe da je svojim djelima stvorio sebi spomenik do koga staza kojom prolazi narod nikada neće zarasti u travu.
U pjesmi, dakle, nema više ni traga ideji o izolovanosti od narodnih problema. Puškin ođe pjesnika predstavlja kao integralni dio naroda i narodnog života. A to što je, u cjelini gledano, ovakav odnos prema umjetnosti, stvarnosti i narodu utkao u cjelokupnu svoju liriku – nesumnjivo je jedan od činilaca Puškinovog izuzetno velikog značaj u istoriji ruske književnosti.



SPOMENIK PODIGOH SEBI


EXEGI MONUMENTUM

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

DOK ŠUMNIM ULICAMA ŠETAM

Dok šumnim ulicama šetam,
Il’ ulazim u prepun hram,
Nerasudne mladiće sretam,
Ja samo jednu miso znam.

Ja kažem: godine će stići,
I svi, koliko ima nas,
Pod večne ćemo svode sići
I već je nekom blizu čas.

Kad vidim hrast nasred poljane,
Ja mislim: starina će ova
Preživeti i moje dane,
Ko dane mojih pradedova.

Detence pomilujem često
I reknem “zbogom” u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
Ti bićeš cvet, ja biću prah.

I svaki dan, i svaki minut
Ja pratim kao kobnu nit,
Sve čekam da l’ će slutnja sinut
O času gde je kraj moj skrit.

I gde će doći smrt po mene?
U boju, il’ u valu plime,
Il’ susedne doline sene
Već spremne su da gosta prime?

I makar da je hladnom telu
Svejedno gde će najzad biti,
Al’ ipak sve bliže rodnom vrelu
Svoj grobni san bih htio sniti.

I neka smrt za među šalje:
Kraj nje će mladost sjati ista,
I mirna priroda će dalje
Lepotom večitom da blista.

POD SINJIM NEBOM JE...

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeñ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
za senku koju smrt mi uze
Za secanje na zivot nepovratni moj,
ne nalazim ni bol ni suze.

Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli.
San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim.
Pod arnjem poluzastrvenim
Kraj točkova se oganj štedar
Svetluca. .. Obed svud se sprema,
U ravnom polju konji pasu,
Za šatorom na svome tasu
Nevezan medved mirno drema.
Celom se stepom živost rasu:
Posluju mirni poslenici
Pred novi put do bliskih stepa;
Čuju se pesme, deca, krici,
I s nakovanja putnih klepa.
No neće moći da se opre
Tabor spokojstvu noći sane;
Sad samo još u stepu dopre
Kad konj zanjišti, pas kad lane.
Zgasnule vatre, mirno sve je,
Samo s visine neba plava
Svetlošću svojom mesec veje
I tihi logor ozarava.
Starac pod jednom čergom starom
Pred ugljevljem još budan leži;
Greje ga vatra zadnjom jarom,
A pogled mu u stepu beži
Zaogrnutu noćnom parom.
Njegove mlade kćeri nema;
Svikla divljini i slobodi
Po pustoj stepi sama hodi...
Da, doći će .. . Al' noć se sprema
I ubrzo će mesec mladi
Iz oblaka izaći bledog .. .
Zemfire nema .. . vetar hladi
Ubogi obed starca sedog.
No evo je. Sakriven senom
Za njom se žurno mladić stvori
Nepoznat sasvim ocu njenom.
»Evo me, oče«, ona zbori,
»Dovodim gosta, nisam sama;
U stepi me je putnik sreo;
Na noćište ga pozvah k nama;
Da bude čergar, on bi hteo.
Zakon mu preti. Biću s njime,
Brigu o njemu ti povedi.
Aleko mu je, oče, ime,
I svud je gotov da me sledi.«

POSVEĆENO...

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća.

POZIV

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .

O, dođi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

PREPOROD

Umetnik-varvar tromim kistom
Sliku genija crni, eno,
I crtež svoj nezakoniti
Preko nje crta besmisleno.

Al' boje tuđe s godinama
S ljuskom trošnom spadaju s nje:
I delo genija pred nama
Sja od lepote negdašnje.

I zablude se tako smiču
Sa duše moje, pune rana,
I snovne slike u njoj niču
Prvobitnih čistih dana.



* * *

Preživeo sam želje svoje,
Napustio sam snova brod
I samo bol mi ostao je,
Pustoši u mom srcu plod.

Pod udarima sudbe rane
Mom cvetnom vencu prođe maj:
Usamljen, tužan tečem dane
I čekam: da l' će doći kraj?

Tako kad vihor duhne rani
Ubijen mrazom, suh i čist
Na obnaženoj crnoj grani
Zaostali treperi list.

POSETIO SAM OPET
...Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Već deset leta proñe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju sećanja me živo;
I čini mi se: još sam sinoć luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne čujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuću. Evo
Šumovitog huma gde sam često
Sedeo nepokretan, gledajući
Na jezero i sećao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukući za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjača naherena, na vetru,
Okreće jedva krila -
A na meñi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treći
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesečini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao čeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neću ja
Tvoj moćni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek čuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraća sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrčini proñe pored vas
I pomisli na mene.
(PUSKIN)

Ancar


U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.
Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.
Kroz koru otrov stalno tece,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne vece
U smolu gustu on se stvara.
To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež' dalje.
A kad oblak daždom mije
Njegov ucmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, cist.
Al' gle, coveku covek rece,
Drveta toga da se lati,
I covek pode kad padne vece
A s otrovom se zorom vrati.
On smrtonosnu smolu nosi,
S ucmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo celo rosi,
Kad zadihan u šator banu.
Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko macem posecen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.
A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih ude,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tude.

CVIJETAK



Uveli cvijetak bezmirisni

pušten u knjizi gledam ja.

I gle, već mnoštvom čudnih misli

duša se moja puni sva.



Kog proljeća je cvao cvatom

i čijom rukom skršen bi?

Da l' poznatom il nepoznatom?

Zašto ga'ovdje ostavi?



Možda za spomen na poznanstvo

il na rastanak možda dug?

Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,

kroz tiho polje, tamni lug?



Živi li on il ona živi,

gdje li je njihov kutak sad?

A možda su i uvenuli

ko ovaj ovdje cvjetić mlad?

VREME JE, DRUŽE MOJ!







Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,



Za danom leti dan i svaki časak nosi



Života delić svoj, života delić krt;



Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!



Ne svetu mesto sreće sloboda, mir postoje,



Već davno udes nov privlači srce moje,



Već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,



Daleku obitelj i nasladu uz trud.

Aleksandar Sergejevič Puškin







Podaci o piscu







A.S.Puškin je rođen 6.juna 1799.godine u staroj ruskoj plemićkoj
porodici,čije se ime vijekovima sreće na poveljama i drugim važnim
ispravama istorije.Djed po majci mu je Abram Petrovič Hanibal,
Etiopljanin kraljevskog roda,otkupljen kao rob i poklonjen caru Petru
Velikom.Od domaćih učitelja Puškin rano uči francuski jezik i mnogo
vremena provodi u bogatoj očevoj biblioteci.Čita Homera,Vergilija,
Horacija,Lafontena,Voltera,Rusoa i mnoge druge.1811.godine upisuje se na
licej u Carskom Selu gdje provod 6 godina internatskog života.Sluša
predavanja Galjiča koji govori protiv klasicističke književne teorije.
Stihove koje je počeo sastavljati još u djetinjstvu,počinje da
objavljuje krajem 1811.godine u licejskim časopisima.1814.godine štampa
prvu pjesmu pod nasloovom "Drugu stihotvorcu".U junu 1817.godine
završava licej,a zatim stupa u kojegij spoljnih poslova.



Književna djelatnost protiv reakcionarnog režima pod carom Aleksandrom
Prvim donose mu neprijateljstvo dvora i kaznu-progonstvo u Sibir.Na
zauzimanje prijatelja kazna je zamijenjena progonstvom na jug,u
Besarabiju.U maju 1820.godine upućen je u kancelariju za koloniste
južnog kraja.Ubrzo zatim odlazi s porodicom Rajerskog na Kavkaz gdje se
zadržava tri godine. Tu se sreće sa izbjeglicama iz Srbije i bilježi
srpske narodne pjesme.Jula 1823.godine prelazi u Odesu,a u maju iste
godine počinje da piše "Evgenije Onjegin",roman u stihovima.1824.godine
odlazi u Mihajlovsko kod svojih roditelja i pošto njegov otac Sergej
Ljvovič preduzima nadzor nad postupcima i prepiskom sina dolazi do
teških porodičnih nesuglasica i Puškin ostaje sam.



Aprila 1829.godine prosi sedamnaestogodišnju moskovsku ljepoticu
N.N.Gončarovu ali ne dobija određen odgovor.Razočaran po drugi put
odlazi na Kavkaz.Nakon izvjesnog vremena ponovo prosi Gončarovu ali ovaj
put sa uspjehom.Nakon vjenčanja seli se u Petrograd gdje je primljen u
kojegij spoljnih poslova.U Petrogradu odnosi između dvora i Puškina
odnosi su sve zategnutiji.Okružen spletkama na dvoru i obasut anonimnim
pismima o vezi njegove žene sa oficirom Dantesom izaziva na dvoboj
Dantesa.Dvoboj je održan 27. januara 1837.godine u okolini
Petrograda.Smrtno ranjen prenijet kući umire 29.januara 1837.godine.

RAZGOVOR IZDAVAČA S PESNIKOM


Izdavač

Za vas su pesme razonoda:
Tu samo valja malo sesti,
A slava odmah tajnu oda,
Prijatne već se šire vesti –
Kažu, poema opet neka,
Novi plod uma, sve se prenu.
Rešite, dakle; ja vas čekam,
Odredite joj sami cenu.
Pesme ljubimca muze, gracija,
Za novce kupujemo naše,
U hrpu suvih asignacija
Listiće pretvaramo vaše.
Zašto me pogledaste preko,
Meže l' se znati?


Pesnik

Bejah daleko:
Spomenuh ono vreme davno,
Kad bezbrižan u svome jatu,
Gajeći nadu, pisah slavno
Iz nadahnuća, ne za platu.
Ka videh utočište stenja,
Samoće krov i tople suze,
Kad sam na piru sanjarenja
Nekada prizivao muze.
Tamo je pema slađa bila;
Tamo su jarka priviđenja
S lepotom nestvarnih stvorenja
Lebdela, nada mnom se vila
U časove ponoćnog bdenja.
Sve plenilo je nežni um:
Mesečev sjaj, u lugu cvanje,
U starom satu bure šum,
Starice čudesno predanje.
Neki je demon vladao
Igrama mojim, dokolicom;
Za mnom se on prikradao,
Umilne pesme skladao,
I teškom, mučnom nesanicom
Beše mi omamljena glava;
I rojile se misli bujne,
U zvuke sticale se strujne
Sve moje reči kao lava,
U rime kovale su brujne.
U harmoniji takmac moj
Šum gorja beše, vihor čujni,
Il' strnadice žarki poj,
Il' gluhi noćni mora boj,
Il' šapat reke tihostrujni.
Tada, uz truda blagostanje,
Ne bejah nikako u stanju
Da delim zanos s ruljom tamnom,
I muze slatko darovanje
Ne kaljah trgovinom sramnom;
Je bejah njihov čuvar glupi:
Baš tako, u gordosti tupoj
Od oka rulje licemerne,
Dar mlade ljubavnice skupi
Ljubavnik čuva sujeverni.


Izdavač

Al' slava vama ipak smeni
Utehu tajne mašte, nade
Publika traži vas i ceni,
Dok silne prašnjave gromade,
Bajata proza i poeme
Čekaju zalud svoje vreme
Varljive hvale i nagrade.


Pesnik

Blažen ko samo za se budi
Visoka duhovna saznanja
I, ko od grobova, od ljudi
Ne ište nikakva priznanja!
Blažen ko ćutke pesnik biva
I, neokrunjen vencem slave
Nečujno ode, gorde glave,
Dok rulja prezrena ga riva!
Varljivija od pustih snova
Šta je to slava? Dah čitača?
Vijanje ljudi niskog kova,
Ili glupaka radost jača?

BAJKA O RIBARU I RIBICI
U dalekoj
zemlji nekoj,
iza brda, iza gora,
na obali sinjeg mora
koliba je bila jedna
vrlo stara, trošna, bedna.
U njoj živi deda stari
krpi mrežu i ribari,
a baba mu ručak kuva
i kolibu ona čuva.
Naokolo nigde sveta,
niko tuda da prošeta.
Trideset i više leta
žive oni tako sami,
deda peca, baba čami.
Jedno jutro (beše tmurno)
deda mrežu uze žurno.
Babi reče: -Ručak kuvaj,
kuću čuvaj,
a ja odoh po svoj čamac.
Poneo sam dobar mamac,
pa se nadam, neću kriti,
da će danas ribe biti.
Naveze se on na more
u osvitak bele zore.
Mrežu baca, pa se sladi
ruke trlja, bradu gladi,
ali mrežu-praznu vadi,
ne zna više šta da radi.
Sunce zañe, već se smrači
i nebo se naoblači,
ali ribe nigde nema
i deda se kući sprema.
Tad još jednom mrežu spusti,
sa čela mu oblak gusti
rasturi se i nestade.
U mrežu mu riba pade.
Neobična riba neka,
gleda u nju s čudom deka.
Velika je pola hvata,
a sjaji se kao od zlata.
Da bi čudo bilo veće,
riba ljudskim glasom reče:
- Šta god tražiš, ja ću dati,
samo me u more vrati.
Ispuniću želju tvoju
- bilo koju...
...Sad se deda smilostivi,
pusti ribu neka živi,
ali želju on ne reče.
Spustilo se već i veče
kad se kući vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa će reći:
- Sedi ovde pokraj peći.
Doneo si praznu torbu,
ješćeš sada samo čorbu.
Deda sede
i, dok toplu čorbu jede,
poče da joj, tako s reda,
čudan slučaj pripoveda.
Kad je baba čula ovo,
održa mu strašno slovo:
- Od muke ću sad pući.
tebe, deda, treba tući.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?
Natrag hitaj, žuri, juri.
Korito mi staro curi:
neka riba, kako znade,
odmah meni novo dade.
I u tmini crnoj, gustoj,
na obali morskoj pustoj,
u pučine beskraj gleda
i poziva ribu deda.
- Oj, ribice, gde si da si,
doñi sada, mene spasi.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Morske vale repom seče,
ljudskim glasom ona reče:
- Kaži, deda, svoju želju,
pa se vrati u postelju.
I deda joj onda reče
kakva želja babu peče.
- Idi kući, deda, samo,
korito će biti tamo.
Obećanje riba dade
i u trenu već nestade.
Čim se deda kući vrati,
do korita odmah svrati,
a korito lepo, novo.
No, baba mu reče ovo:
- Imam sada želju vruću,
hoću sutra novu kuću.
Ne bude li kuća nova,
ovde više nemaš krova,
već odavde ti se seli,
čuješ šta ti baba veli...
...I ujutru deda poñe,
na obalu morsku doñe
pa povika ribu glasno
i reče joj sasvim jasno
tu babinu želju novu.
- Ispuniću želju ovu -
riba reče
i - uteče.
Kada kući doñe deda,
on u čudu samo gleda:
od kolibe sve od pruća
stvorila se nova kuća.
Kraj prozora baba sedi
i strogo mu sad besedi:
- Neću više kuću ovu,
imam opet želju novu.
Hoću sada kuću drugu!
Hoću u njoj bezbroj slugu.
Ode deda, ribu zove
da joj želje kaže noove.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Čula riba šta ga mori,
pa ovako njemu zbori:
- Idi odmah babi kaži,
ispuniću to što traži.
Sazidaću kuću drugu,
biće u njoj bezbroj slugu.
Riba reče
i - uteče.
Vesela je baba bila,
želja joj se ispunila.
Dobila je kuću drugu,
a služe je bezbroj slugu.
Ali deda baš zlo proñe.
Čim on natrag kući doñe,
zlobna baba viknu samo:
- Sluge moje, hajte amo!
odvedite ovog starca
sad u štalu kod magarca.
Živi deda i u štali,
na sudbu se on ne žali.
To je bilo u nedelju
kad ispuni babi želju,
ali, eto, već u sredu
sluge opet zovu dedu:
- Hajde, deda, baba zove,
ima, kaže, želje nove.
Mal od čuda nije pao
kad je babu saslušao:
- Smesta idi, ribu traži
i želju joj moju kaži.
Sad carica ja ću biti,
to mi mora ispuniti...
...Ode deda, ribu zove
i govori reči ove:
- Aoj, ribo, muke velje,
baba ima nove želje.
Postala je sasvim luda,
traži opet svaka čuda.
A ja, eto, nemam kuda,
moram da te zovem, molim,
da joj čudi udovoljim.
Čula riba šta on želi,
pa ovako njemu veli:
- I to će se ostvariti,
carica će baba biti.
Tako reče
i – uteče.
Carica je baba bila,
na njoj samo čista svila.
I biseri oko vrata
i prstenje sve od zlata.
Blaga silnog ona ima,
zapoveda sada svima.
Kad u petak pade veče,
tad slugama baba reče:
- Dovedite onog starca,
u štali je kod magarca.
A kad deda pred nju kleče,
strogo ona njemu reče:
- Idi sada ribu traži,
pa joj carsku želju kaži.
Dosadno mi carstvo ovo,
hoću opet carstvo novo.
Na dnu mora hoću sada
da mi bude nova vlada.
Zlatna riba, a ne druga,
da mi lično bude sluga.
Hajde, starče, ne prkosi,
carsku želju ribi nosi...
...Kada ribu dozva deda,
on ponizno u nju gleda,
pa joj veli:
- Mene, ribo, ne veseli
što sad opet tebi hodim,
moram babi da ugodim.
Snašla su me grdna čuda.
Jeste moja baba luda,
ali ne smem da se gložim,
moram s njome da se složim.
Željama joj nikad kraja.
Dva dana joj carstvo traja,
a već neće carstvo ovo,
traži, veli, carstvo novo.
Na dnu mora hoće sada
bezumnica da zavlada.
Ovo carstvo da joj pružiš
i ti lično da je služiš.
Kada ovo kaza deda,
riba njega samo gleda.
Ćuti riba, reč ne reče,
pracaknu se i uteče.
Čeka deda, čeka tamo
sve dok nije danak svano,
ali ribe nema više,
dedu nade napustiše.
On umoran poñe kući
kraj obale posrćući.
Kad se blizu kuće nañe,
ne mogade da se snañe.
Dvora sjajnog više nema,
pred kolibom baba drema.
Gleda deda čudo ovo
- ni korito nije novo.
Neskromne su želje bile,
pa se nisu ispunile.