Naivna umetnost

Rađanje moderne umetnosti nije uslovilo nastajanje naivne umetnosti, ali je svojim antiakademizmom doprinelo njenom priznavanju i prihvatanju. Ipak, od samog početka ovu umetnost i u Srbiji prate mnoga pitanja i dileme: od razilaženja u terminološkom određenju (izvorna, narodna, primitivna, samouka, ruralno amaterska, naivna...) do suštinskog definisanja. O svemu tome može se raspravljati, ali se naivnoj umetnosti, nikako, ne mogu sporiti svežina i izvornost. ona ima svoju estetsku egzistenciju i duhovnu ulogu.

Pojavu naivne umetnosti u Srbiji vezujemo za početak četvrte decenije ovog veka, kada se s prvim slikarskim radovima oglasio Janko Brašić, slikar iz sela Oparić.

Socijalna noga i gorak prizvuk staleške nejednakosti obeležili su tridesetih godina prve radove naših naivaca. Ti radovi su nosili poruku nezadovoljstva i revolta zbog svih životnih nedaća.

To je karakteristično i za Janka Brašića, najstarijeg srpskog "naivnog" slikara i predstavnika oparićkog kruga. On je tumač izvornog kolektivnog života ruralne sredine, ilustrator narodnih običaja i tradicije i veoma dobar portretista. Za 60 godina rada stvorio je bogat opus: više stotina slika, crteža, freski, ikona i skulptura. Osnovne oznake njegovog stvaralaštva jesu spontanost i neposrednost likovnog izraza kao i u većine naivnih umetnika Srbije. Žanr-scenama i portretima predstavlja svakodnevni život ljudi iz svoje sredine - radove u polju, setve, žetve, oranje, kosidbe, praznike, legende, običaje, predanja. Njegova dela, uz to, imaju u sebi nešto od one neposredne naracije i verodostojnosti. Oko njega se godinama okupljala grupa mlađih autora kojima je bio uzor.

Krajem četrdesetih godina ovog veka velike društvene promene nisu mimoišle ni Srbiju. Tehnički, ekonomski i civilizacijski razvoj zemlje, promene uslova života kao i oslobađanje ličnosti povukli su seljake da napuste selo i "nagrnu" u grad, gde, zarobljeni u "betonu", tuguju za ambijentom koji su ostavili. U gradskom okruženju i atmosferi pojaviće se pedesetih godina više samoukih slikara koji će, nesputani likovnim pravilima i formulama, proslikati samosvojno i iskreno, unoseći u svoja platna osećanja za arhaično i mitološko.

Bilo je to vreme ekspanzije naivne umetnosti. Slikali su mnogi, ali su samo najdarovitiji postigli uspeh. Nekolicina njih dostigla je vrh naivne umetnosti Srbije i sveta.

Pre svega, tri slikara izuzetne darovitosti i mašte koji su se pojavili šezdesetih godina dali su pečat i obeležje srpskoj naivnoj umetnosti. To su Milan Rašić, Milosav Jovanović i Dušan Jevtović. Zajedničko im je seljačko poreklo i traganje za odbeglim detinjstvom, prošlošću naroda, i izgubljenim rajem. Spadaju u najznačajnije autore autentičnog i specifičnog likovnog govora. Mnoštvom detalja, s minucioznom i plošnom obradom vertikalnih i horizontalnih površina, stvaraju slike koje su dramatične i ekspresivne (Jevtović), impresivne, slojevite i mitske (Jovanović) te lirski nadahnute i senzibilne (Rašić).

Milan Rašić u vertikalnom formatu prikazuje život seljaka i kolektivna zbivanja na selu. Bojom i tradicionalnom ikonografijom Rašić daje opise pune vedrine, idile i rajskog dekora. Arhitekturom i temama - svoje slike smešta u podneblje svog kraja, slike naglašene idealizacije, imaginacije i snoviđenja, dekorativnog stilizovanja flore, poznavanje tradicije i običaja.

Milosav Jovanović je jedan od retkih slikara koji svoje motive nalaze u narodnoj mitologiji. Mašta i snovi osnove su odrednice njegovog slikarstva. Njegov likovni jezik je zgusnut, metaforičan, sveden na gnomu i simbol. On ne priča, ne prepričava, već konsultuje, otkriva i podstiče na razmišljanje.

Dušana Jevtovića mnogi kritičari smatraju "najdoslednijim ekspresionistom u našoj naivi". Na njegovim slikama život je slavlje. Konji - beli, plavi i crveni - dinamično i u ritmu kasaju i lete na njegovim slikama, simbolišući snagu, prkos i junaštvo. Menjao je kolorit i plan slike. Od zelenog kretao se prema plavom tonalitetu, a kasnije prelazi na goruće tonove boje krvi i mladog vina. Površine preseca polukružnim planovima poput reljefa svog zavičaja, a horizont pomera visoko u gornji deo slike.

U Srbiji se izdvaja nekoliko različitih sedišta u kojima se naivni umetnici pojavljuju kao grupe. Pored oparićke, poznata je i u svetu grupa slikara banatskog sela Kovačica, koje je naseljeno etničkim Slovacima. Izolovan i hermetizovan, taj etnos brižljivo čuva i neguje moralne, društvene i istorijske osobenosti svojih predaka. To je slikarstvo za koje se može reći da se najviše oslanja na tradiciju i folklor. Predstavljaju ga Jan Sokol, Mihal Bireš i Martin Paluška, ali je najveći uspeh postigao Martin Jonaš. Njegov likovni govor zgusnut je u nekoliko prečišćenih poteza, u simbol i metaforu lišenu naracije, u prizor i anegdotu. Stavljajući čoveka u središte svog sveta i prikazujući život u prirodnim bojama, nesvesno je stvorio formulu "hipertrofiranja ekstremiteta", zaustavljao ih i beležio na slikama sažimajući i pojednostavljujući svoju stvaralačku misao.

Nedaleko od Kovačice, u etnički rumunskom selu Uzdin, šezdesetih godina proslikala je grupa žena, zamenivši iglu i konac kistom i bojom. Likovni kritičari svrstavaju ih u ruralne amatere, a i njihovo slikarstvo definišu kao folklor. I danas se značaj njihovog slikarstva vidi samo u poetskom transponovanju unutrašnjeg lirskog doživljaja sveta, ulepšanog i čistog. Najznačajnije među njima su: Anujka Miran, Marija Balan, Florika Puja, Ileana Olđe i druge. Njihove slike odupiru se zaboravu folklora i običaja.

Nakon osnivanja Muzeja naivne umetnosti (nekada Galerije samoukih likovnih umetnika), 1960. godine, formira se grupa slikara iz Jagodine i okolnih sela. Na njihovim slikama vidljivi su uticaji graditeljstva Moravske škole i "rašićevskog manira" slikanja. Najznačajniji su Dobrosav Milojević, Slobodan Živanović i Vladimir Kepić.

Još jedna grupa naivnih umetnika javlja se šezdesetih godina u Vojvodini, u Novom Bečeju. Nazvana je "Selo", osnovao ju je Dragiša Bunjevački. Bez čvrste koncepcije i jasnog opredeljenja, entuzijasti, zanesenjaci i likovni animatori doprineli su buđenju likovnog ukusa i likovnog osećanja u svom kraju. Pored Bunjevačkog, značajniji su i jezikom prepoznatljivi Janoš Mesaroš i Tivadar Košut.

Izvan pomenutih grupa, u Srbiji postoje i slikari koje ne odvaja samo geografska udaljenost već i razlika u likovnom izrazu, izboru tema i tehničkom postupku. To su: Emerik Feješ, Sava Sekulić, Ilija Bašičević Bosilj, Sava Stojkov, Pal Homonai i Dobrivoje Stevanović.

Naročito mesto pripada Emeriku Feješu, iz Novog Sada, koji je poput francuskog umetnika Vivena, u imaginarnim putovanjima po metropolama slikao na izrazito originalan način čuvene gradove s čudesnom i nestvarnom arhitekturom. Izuzetan je već i po tome što njegova inspiracija nije imala za izvorište život i običaje. Njegove slike liče na magične izmaštane dopisnice. Sanjareći, putovao je širom sveta ne mičući se iz Novog Sada.

Sava Sekulić je slikar slojevite originalnosti, koja pulsira u svim slojevima njegove slike, prožima njegove teme, njegovu stilizaciju i njegov dah. Mnogi kritičari su ga svrstali u rubne slikare, slikare l'art brut-a.

Ilija Bosilj, slikar iz Šida, po mnogo čemu je poseban i jedinstven. Njegovo delo je spoj arhaičnog i modernog, na raskrsnici naive i l'art bruta, ali i dečjeg slikarstva. Iznad svega rezultat jedne iskonske mudrosti izražene pojednostavljenim rukopisom i infantilnim znacima, koji tako deluju samo na prvi pogled. obuhvata nekoliko tematskih celina, među kojima su najznačajnije one čiji su koreni u Svetom pismu, s temama iz srpskih srednjovekovnih legendi i epova, kao i s prizorima iz sveta životinja. Značajan je i ciklus "Ilijada", koji nije nastao po Homerovom epu, već iz tajanstvene vlastite vizije sveta.

Skulptura naivnih umetnika - kao deo naivne umetnosti - ne predstavlja usamljen fenomen. Ona se pojavljuje na početku šeste decenije. Nepravedno je dugo bila potisnuta, jer su u njoj stvorena prva remek-dela. Zbog svojih estetskih vrednosti uživa izuzetan glas u svetu.

Negujući monumentalnu plastiku i plastiku manjih dimenzija, koristeći najčešće drvo kao likovni materijal (ređe kamen, glinu i metal), naši naivni vajari bogatom i stvaralačkom maštom uobličavaju vizije sopstvenih i vrlo različitih doživljaja sveta. Među najstarijim i najznačajnijim je Bogosav Živković iz Leskovca, sela kraj Stepojevca, nadomak Beograda, zatim Milan i Dragiša Stanisavljević, Ilija Filipović, Milovan Mijajlović Pop, Dragutin Aleksić i drugi. Za razliku od naivnog slikarstva - koje ima evolutivan put i doživljava preobražaj stila, izraza i ikonografije - skulptura ostaje u svom početnom obliku i izrazu. Kao i naivno slikarstvo, i skulptura se u početku javlja u ruralnoj sredini. Uklopljena u ambijent, tradiciju i nasleđe, nastala iz nagona i iskonske potrebe za izražavanjem doživljaja sveta, skulptura naivca je raznovrsna u sadržaju, formi, izrazu, poruci i temi.

Bogosav Živković, svojom magično-poetskom plastikom, predstavlja izuzetnu pojavu i svakako je najznačajniji predstavnik srpskih naivnih vajara. Na totemskim stubovima stabala niže svoja mitska snoviđenja i ređa glave i figure u harmoničnom ritmu i skladu. Uprkos deformisanoj i fantastičnoj formi, njegova dela u biti izražavaju i realni svet i svet bajki, predanja, vlastitog detinjstva. Plitkim reljefom i jednostavnim rezačkim alatom postiže dubinske efekte svetla i senki. Elementima tanane ornamentike uokviruje pojedine scene, likove i odeću, izdvajajući ih iz celine i mase, što je i posledica ranijeg bavljenja ćurčijskim zanatom.

Ukratko, naivna umetnost Srbije kao segment savremene likovne umetnosti predstavlja živ organizam u kome ništa nije konačno, u kome je sve u kretanju i razvoju.

Svoju punu afirmaciju srpska naivna umetnost počinje predstavljanjem na svetskoj izložbi naive 1961. godine u Baden Badenu. Potom je za tri decenije predstavljena na preko sto izložbi u svetu, od kojih su najznačajnije Svetski trijenale u Bratislavi, međunarodne izložbe u Frankfurtu, Minhenu, Stokholmu i Cirihu.

Posebna uloga u afirmaciji ove umetnosti pripada Muzeju naivne umetnosti iz Jagodine, jedinoj ustanovi te vrste u Jugoslaviji i jednoj od najvećih u svetu. Ovaj muzej je organizovao izložbe naše naive u velikim svetskim centrima kao što su Buenos Ajres, Tokio, Rim, Bon, Pariz, London, Vašington i Melburn.''

Naivnu umetnost karakteriše jednostavnost. Velika je generalizacija
pretpostaviti da se naivna umetnost pravi od strane ljudi koji nemaju,
ili imaju vrlo malo formalnog znanja umetnosti.

Termin „naivna umetnost“ pretpostavlja postojanje umetnosti koja je
suprotna akademskom, generalno prihvaćenom i izučavanom načinu
stvaranja umetničkog dela, najčešće slika. U praksi ipak postoje škole
naivne umetnosti. Tokom vremena, naivna umetnost je postala prihvaćen
stil.





Karakteristika naivne umetnosti je čudan odnos prema formalnim
vrednostima slikanja. Poteškoće sa slikanjem i perspektivama koje
rezultuju šarmantnim, čudnim i često osvežavajućim vizijama, česta
upotreba šablona, nedorađene boje i jednostavnost pre nego spontanost,
su sve pretpostavljene odlike naivne umetnosti. Naivna umetnost je
međutim postala prilično popularan i prepoznatljiv stil, da se neki
primeri mogu nazvati pseudo-naivom.

Dok naivna umetnost idealno opisuje rad umetnika koji nije imao
formalnu edukaciju u umetničkoj školi ili na akademiji (na primer Henri
Rousseau ili Alfred Wallis), „pseudo-naiva“ („pseudo naïve“ ili „faux
naïve“) opisuje rad umetnika koji stvara u više imitativnom ili
samosvesnom načinu i čiji rad se može gledati više kao imitiranje, nego
originalnost.

„Primitivna umetnost“ je drugi termin koji se često koristi za
opisivanje umetnosti onih bez formalnog znanja. Ovaj termin se
razlikuje od samosvesnog pokreta - primitivizma. Još jedan termin vezan
za naivnu umetnost je (ali nije kompletan sinonim)