Jovan Jovanovic-Zmaj 1833-1904

Kaži mi, kaži
Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hoću li reći:
"Diko", ili "snago",
Ili ću "lane",
Ili "moje blago";
Hoću li "dušo",
Ili "moje drago" -
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al' ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

J.J.Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj(1833-1904)





Život i delo

Jovan Jovanović Zmaj je najplodniji srpski pesnik iz druge polovine XIX veka. Njegovo pesničko delo je široka i verna slika narodnog života iz jednog burnog perioda naše nacionalne istorije. Stalna aktivnost u društvenom životu omogućila je Zmaju da kroz pedesetogodišnji književni rad postane najverniji književni tumač oslobodilačkih težnji narodnih masa.


Rodio se 24. novembra 1833. u Novom Sadu, u jednoj od uglednih građanskih porodica. Osnovnu školu završio je u Novom sadu, a zatim je tu počeo gimnaziju, koju je zatim nastavio u Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije, studirao je pravne nauke u Pešti, Pragu i Beču. Za njegovo konačno književno i političko obrazovanje od posebnog značaja bio je boravak u Beču, gde su se okupljali mnogi kulturni i politički radnici iz svih južnoslovenskih pokrajina.
Posle završenih studija, Zmaj se vraća u Novi Sad (1860), i postaje činovnik u novosadskom magistratu. Tu se upoznaje sa Ružom Ličanin i među njima se razvija iskrena i nežna ljubav koja će se uskoro završiti brakom. Ova ljubav i srećan porodični život nadahnuće Zmaja da napiše poznati ciklus pesama pod nazivom Đulići.
1870. godine, Zmaj završava medicinske studije, vraća se u Novi Sad i tu započinje lekarsku praksu. Ovde ga ubrzo stiže i teška porodična nesreća: umiru mu deca, a najzad i žena Ruža. Iz ove njegove porodične drame, rodio se niz potresnih elegičnih pesama, objavljenih kasnije pod nazivom Đulići uveoci. Posle smrti svoje dece Zmaj je počeo intenzivnije da se bavi dečijom poezijom, mada je i ranije sarađivao sa dečijim listovima koji su pokretani u Novom Sadu.
Zmajevo književno delo je veoma obimno. Izdao je sledeće zbirke pesama: Đulići (1864); Sve dojakošnje pesme (1871); Pevanija (1882); Đulići uveoci (1888); Druga pevanija (1895); Snohvatice (1895); Čika Jova srpskoj deci (1899); Devesilje (1900); i Čika Jova srpskoj omladini (1901). Od proznih radova poznata mu je pripovetka Vidosava Branković i šaljiva igra Šaran.
Zmaj je poznat i kao prevodilac, i to prevodilac najbolje vrste. Prevodio je sa mađarskog, koji je znao od detinjstva, a takođe i sa ruskog, nemačkog i francuskog. Iako nije bio strog u izboru, Zmaj je svojim talentom ponekad davao prevode koji su nadmašivali original. U prevodima je želeo da sačuva autentičnost originala samo u mislima i osećanjima. Prevodio je Getea, Puškina, Ljermontova, Hajnea i čitav niz manje poznatih nemačkih pesnika.
Zmajevu pesničku plodnost najbolje ilustruje činjenica da je njegov najdraži list, Neven, čak i 1911, sedam godina posle pesnikove smrti bio punjen prilozima koji su se našli u Zmajevim neobjavljenim spisima.
Umro je u Sremskoj, danas Zmajevoj Kamenici - 3. juna 1904. godine.

Đulići i Đulići uveoci

Najpoznatije Zmajevo delo iz oblasti subjektivne lirike su dve zbirke pesama pod nazivom Đulići i Đulići uveoci. U njima je Zmaj neposredno i iskreno opevao najznačajnije trenutke iz dana kad je kao srećan otac gledao svoju decu u atmosferi tihe, građanske porodične idile, i kasnije - iz vremena u kome je smrt pokosila celu njegovu porodicu.
Osnovni motiv u Đulićima je iskrena ljubav prema ženi, izražena osećanjima srećnog čoveka čiji je život ulepšan porodičnom idilom i prvim glasovima njegove dece. Skala osećanja u ovoj zbirci je veoma široka, kreće se od prvih stidljivih ljubavnih izjava, pa preko zanosa i ustreptalosti do spokoja bračne sreće. Nekoliko početnih pesama sa crnim slikama i mračnim tonovima više su izraz modnih romantičarskih sklonosti nego iskren doživljaj. Zmajeva ljubav u Đulićima nije nesrećna, bajronovski kobna ljubav. Ona je građanski pristojna, realistički mirna i u granicama koje određuje patrijarhalni porodični kult. Zmaj je svoja ljubavna osećanja opevao jednostavnim pesničkim metaforama i bez mnogo artističkog kićenja. Svojoj dragoj pesnik daje bezbroj nežnih imena i čini mu se kako se i slavuji sa njim nadmeću da bi opevali njenu lepotu. U ljubavnoj ushićenosti on traži najlepše ime za svoju dragu:

Kaži mi kaži, kako da te zovem
kaži mi kakvo ime da ti dam

Hoću li reći: diko ili snago,
ili ću: lane, ili: moje blago

Hoću li: dušo, ili: moje drago,
kaži mi kakvo ime da ti dam!


Čitava zbirka obojena je diskretnim bojama tradicionalnog patriotizma pesnikove epohe. Čak je i majčina uspavanka sinu u kolevci patriotski naglašena.
Ali, Zmajeva sreća nije dugo trajala. Umrla su mu deca, a ubrzo i žena. Pustoš smrti pokosila je njegovu porodičnu baštu i ostavila ga usamljenog da gorčinu svoga života poveri poeziji. Zato su Đulići uveoci prožeti tragikom smrti koja živi u većini tih njegovih stihova. Osećanja u Uveocima su izražena snažnim realističko lirskim doživljajima. Zmaj je svoju porodičnu tragediju beležio hrabro i bez roptanja, ne krijući grčeve soje ucveljene duše. On je dozvolio da jedan neizmerno dubok bol poteče slobodno, potresno i doživljeno.
Zmajevo pomirenje sa neminovnostima u životu nije prešlo u rezignaciju niti u skepticizam. On je u potpunosti sačuvao vitalnost i veru u lepote života:

Bol neka vas diže,
nek vas ne obara!

Pored Đulića i Đulića uveoka, Zmaj ima i znatan broj drugih lirskih pesama. Ali se one ni po dubini misli ni po snazi osećanja ne mogu meriti sa pesmama njegove intimne lirike. Poznate su i Zmajeve istočnjačke pesme Lem-Edim i Selim-Beg, kao i zbirke Snohvatice i Devesilje, ispevane u duhu narodne lirske pesme, ali toliko verno da potpuno podsećaju na narodnu poeziju.

Rodoljubivi pesnik

Zmaj je želeo da kao pesnik bude u neprekidnom dodiru sa narodnim životom, da svoj narod moralno podiže i hrabri. Iz te težnje je i ponikla njegova rodoljubiva poezija. U njegovo doba, kod znatnog broja slabijih pesnika, poezija je počela da se pretvara u zabavu duha, u golu i praznu igru reči, bez povezanosti sa životom i bez stvarnih osećanja. Zmaj se nije poveo za tom pomodnom književnošću, već je poeziju shvatio kao živu buktinju koja osvetljava put i pojedincima u čitavom čovečanstvu.
Teme njegove rodoljubive poezije su sloboda, pravda, Srpstvo, junaštvo hajduka i savremenih junaka proslavljenih kod Sentomaša. Svoje misli o ulozi poezije Zmaj je najbolje izrazio u Pesmi o pesmi. Pesnikova reč treba da snaži klonule, da skepticima vraća veru, pesma je uteha bolu i propovednik ljubavi među ljudima. A da bi odgovorila ovakvoj plemenitoj nameni, pesma ne sme biti "pusta igra" već mora da potiče iz plemenitog i zdravog srca.

Dečji pesnik

Od celokupnog Zmajevog dela, najtrajniju vrednost ima njegova dečija poezija. Po toj poeziji on je ostao nenadmašan i danas. Svoju uzvišenu ulogu pesnika pesnika slobode i pravde Zmaj je upotpunio patriotskom delatnošću na vaspitanju dece i omladine kroz poeziju:

U deci je sveta klica,
nova moć se u njih krije.

Bolji svet bi mog'o nići
kad bi znali razviti je.

Zmajeva velika ljubav prema deci iznikla je u prvom redu iz njegove roditeljske tragedije. On je svoje pesničko delo za decu shvatio kao zavetni dug prema svojoj rano umrloj deci:

Sada često u snu čujem
dečice moje glas:

"Gde god da je Srpče koje
ljubi ga radi nas!"



Ali njegova ljubav prema deci nije bila samo rezultat porodične nesreće. Ona je ustvari bila deo njegovog karaktera, njegove prirode. Zmaj je imao istančan smisao i očiglednu obdarenost za uživljavanje u dečiji život, u njihovu psihologiju, osećanja, čežnje, radosti i maštu.
Vrednost Zmajeve dečije poezije je u njenoj nenametljivoj diktačnosti. Dete, osećajući da su to pesme o njemu i za njega, uvek je znalo da odvoji lepo od ružnog po samoj realnosti života koja je u pesmi prikazana. Kod Zmaja nema sladunjavosti i nametnutog moralisanja. Zato što pruža sve u nenameštenim scenama i slikama, ova poezija može da snažno ukoreni smisao za dobro i pravično, da razvije osećanje lepoga, a isto tako i da suzbija nagon za rđavo i ružno. Slikajući decu, Zmaj je to uvek činio sa smeškom dobronamernog vaspitača i zato je svaka njegova pesma puna duha, vedrine, zdravoga smeha i duhovite šale.

Zmajevo književno delo je veoma obimno, raznovrsno i po tematici i po sadržini, ali i nejednako po umetničkoj vrednosti. Ono nije ni do dan danas u potpunosti ispitano i klasificirano. U njemu ima raznovrsnih uticaja, naročito nemačkih pesnika, koje je rado čitao i dobro poznavao. Posebno je bio jak uticaj nemačkih pesnika-orijentalista.
Zamoran lekarski poziv i težnja da kao pesnik prati sve pojave u životu naroda, gonili su ga da radi brzo, na juriš i da još nesasušeni rukopis šalje u štampariju. Otuda kod njega pored vanredno uspelih pesama ima i takvih koje su bez pravog pesničkog nadahnuća. On je umeo vrlo lepo da piše stihove, ali je često, zbog žurbe, suviše zloupotrebljavao "pesničke slobode" i stvarao sasvim slabe pesme.
Ali osnovu za većinu njegovih pesama stvaralo je toplo i snažno pesničko nadahnuće. Ono što pritom treba naočito istaći, to je činjenica da je njegovo nadahnuće uvek imalo koren u stvarnosti, u životnim potrebama masa, u čiju je budućnost uvek optimistički verovao. Zato Zmaja ne izučavamo kao romantičara u doslovnom smislu te reči. Po svojoj razboritosti, jednostavnosti u izrazu i smislu za poimanje životne realnosti, po zdravom realističkom duhu, on je mnogo brži realističkom shvatanju društvene uloge književnosti.