LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Istorija smrti

Ići dole 
AutorPoruka
Vesperis

Vesperis

Ženski
Broj poruka : 77
Godina : 37
Location : Negde izmedju svetova
Humor : na oko neprimetan
Datum upisa : 03.06.2009

Istorija smrti Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija smrti   Istorija smrti Icon_minitime15/7/2009, 8:02 pm

Razmisljao je o mnogim stvarima. Seda kosa, duboke bore i ruke koje su se tresle odavale su na prvi pogled koliko je zivotnih bitki prosao. Bio je poseban. Odrastao kao siroce u jednom selu. Majka mu je umrla donoseci ga na svet, a otac se ubrzo ponovo ozenio. On ga je voleo i rado je bio docekan kao gost u ocevoj i macehinoj kuci. Bio je gost, ne i clan porodice. Bio je sam, a ziveo sa dedom. Od malena cuvao stoku, radio na njivi teske poslove. Borio se. Kad je malo stasao selio se cesto, radio i isao u skolu. Izucio dva zanata i dve srednje skole. Znao je dobro kakav je ukus bede, gladi i samoce. Znao je sta ne zeli i gde se nece vise vratiti. Mogao se osloniti samo na sebe. Ozenio se dobrom zenom. Voleli su se. Skladno su ziveli par godina, nisu imali dece. Razbolela se i umrla. Opet je bio sam. Radio je naporno. Skupilo se malo para za maleni kucerak. Ozenio se ponovo. Dobio decu u cetrdesetim godinama zivota. Mi smo dosli kao iznenadjenje, prava radost njemu i majci koja isto nije bila u cvetu mladosti. Dobio je smisao koji je trazio. On majka, su se lavovski borili za nas. Stanovi, jedan drugi, kola, skole -drzavne i privatne. Buducnost koja obecava. Vec je poceo da se razboljeva lagano. Godine stresa nosile su danak. Poceo je rat i kriza. Zivci su mi se od tad poprilicno stanjili. Pogresan potpis na pogresno mesto i zivot je odneo skoro sve za sta se borio. Ostalo je malo para za jedan kucerak, ali smo svi bili na broju. Tesko je podneo da gleda kako sve nestaje, a on nemocan da ista ucini.I ja sam mu zadavala muke:
- “Sine nemoj u medicinu. Znam ja sta je to i u sta ces da gledas. Od kad sam se razboleo provodim dosta po bolnicama. Kazi bilo sta i ja cu ti ispuniti,samo tp ne.”
Tvrdoglava sam na njega. Odustao je. Video je da to volim pa se vremenom pomirio.


Suncevi zraci su padali po svezoj, zelenoj, mirisnoj, rosom okupanoj travi. Jutro je obecavalo divan letnji dan. Stajala sam na terasi I posmatrala vozove koji su prolazili tiho.
Stao je pored mene I rekao:
- “To je za Novi Sad, kasni 15 minuta.”
Nasmesila sam se:
- ”Da li je moguce da gubis vreme na to pamteci kada ce koji voz proci?”
Prosao je pored mene I seo na stolicu. Vec dugo je tesko hodao. Sedeo bi na istom tom mestu danima posmatrajuci vozove. Smirivalo ga je . Kada sam sela pored njega rekao je: - ”Da sam znao da ce sve ovako da ispadne, ne bih se ja toliko nervirao u zivotu zbog svega!”
Dosao je samo na kratko iz bolnice, morao je da se vrati. Radili su mu testove, srce mu je radilo jos 15%. To su rekli dva dana pre. Cekali smo trenutak. On nista nije slutio. Otisla sam da pristavim kafu. Usao je u kucu I seo na njegovu fotelju,a noge otekle podigao na tabure. Pricao je sa tetkom i majkom. Miris przene kafe sirio se domom. Crna tecnost slivala se u bele porculanske solje.

- “Trne mi, trne mi…”- uspeo je da izgovori.
Svaki misic u telu mi se sledio. Ostala sam paralisana nekoliko delica sekunde. Trne mu srce. To je to. Sta sad? Mama skace da mokru krpu mu stavi za vrat, to je slog! Zvala je hitnu pomoc. Oni dolaze. Prisla sam mu. Pogledala preplasene zelene oci koje sam beskrajno volela. Shvatio je sta se dogadja. Jedna suza mu se otrgla i krnula da se kotrlja niz lice. Zelela sam da nestanem.
- “Idem da sacekam kola hitne pomoci,” rekla je mama.
- “Ne, nemoj. Evo idem ja!”-viknula sam. “Ostani sa ocem,”glasio je odgovor,”ti ces mu pomoci.”
Znala sam da necu, ne mogu, ne znam… Ostala sam da ga gledam kako nestaje. Suze su krenule da mi naviru na oci. Nije voleo da njegova devojcica place. Prisla sam mu iza ledja da me ne vidi, pocela da ga mazim po kosi i tiho, sto sam mirnije mogla. Saputala sam nezno da se smiri, da je sve u redu, doci ce pomoc, bice mu dobro. Poslednji put me je svesno pogledao i poceo mirnije da dise. Vise se nije osecala panika. Ne secam mu se sta sam mu pricala, neke lepe stvari, samo da ne misli sta se desava i da na sekund ne pomislim ja jer necu izdrzati. Pocela bih da urlam na sav glas. Nisam znala da toliku snagu nosim u sebi. Prisla je tetka. Stala ispred njega i pocela da rida na sav glas:
- “On ode, on umre…” Prva osoba koju sam ikada izbacila iz kuce.
- “Ne diraj ga! Pusti ga na miru! Ne pred njim!”- viknula sam.
Zenice su mu se vec ukocile gledajuci u bezvremensku tacku, oko vrata mu se crtala tamna ogrlica. Jos malo vremena nam je ostalo. Usao je lekar. Sve je bilo jasno. Pogledao me je.
- “Ja idem u medicinsku skolu, nisam sigurna sta treba da radim.”
- “Koliko ti je godina?”
- “Sad sam napunila 18. Sta da radimo?”- pitala sam zacudjeno.
Smestili smo ga u kola. U pratnji sam isla ja, prilicno nevoljno. Bila sam umorna od svega, pitala sam se kad ce kraj. Pokusali su da ukljuce kiseonik, ali je boca bila u kvaru.Mama je krenula za nama kolima. Stigli smo. Prisla je dezurna doktorka koja me nije videla.

- “Sto ste mi doveli ovog krsa kad ce da mi umre za pet minuta. Zadrzavate me sa infaustnim pacijentima, ne mogu da se skoncentisem na druge…”-brbljala je bez prestanka.
Opet sam se skamenila. Ovo je doktor? Ovo treba nekoga da leci? Nema reanimacije, nema hitne jurnjave, pokusaja da se spasi… On je za nju samo mrtav covek koga niko nije obavestio da je umro. To cu ja da postanem jednog dana? Ne hvala! Dosta sam videla za ovaj dan i do kraja zivota. Nesto su tiho govorili, pojavila se mama. Primili su ga u mali sobicak i stavili na kiseonik. Bio je to les koji jos pomalo dise. Mama mu je nesto pricala, a ja sam samo gledala u to sto vise nije ni moj otac.


Nisam sigurna koliko je proslo. Mama je zvala silne telefone. Ljudi su putovali do nas. Javili su da je mrtav. Nisam isla da ga identifikujem sto je naislo na zgrazavanje malogradjanstine.
- “Ja sam ga mrtvog vec videla i necu videti nista novo. Ni ono mi nije trebalo, ali me niko nije pitao.”
I sahrana. Masa ljudi dolazi ,prolazi. Meni je sve jedno. Sve je moglo bez toga. Svi me nesto grle, maze, tese… Ljudi nije mi nista! Daj samo da prebacimo zemlju preko njega i to je to. Sad mu vise ne mogu pomoci. Svi me guse. Prebacili carsave preko ogledala, ugasili muziku, navukli mi crninu. Pa zar vam nikad nije dosta? A ne! Ja sam nezahvalna! Treba da mi bude drago sto sam imala cast da mi otac umre na rukama, a njemu je sigurno drago sto se desilo u mojoj blizini! Palim cigaretu, a mama vristi o mom obecanju dato ocu da vise necu pusiti. Da, obecala sam, jer sam znala da nece dugo pa toliko mogu da se strpim, sad nemam zasto.Terajte se u…
Videli me drugovi i odvukli na stranu. Zanli su da nisam bas tip koji ce tako lako da pokaze sta oseca. Krece zezanje. Nije vazno sta i kome, samo da se smejemo, samo da smo pozitivni. Bilo je, masnih viceva i sumanutih komentara. Konacno sam se osetila dobro. Svi odlaze kuci. Ostao je samo moj decko. Neko ko treba da je tu da me podrzi.
- “Da ti kazem. Tako se mlade dame ne ponasaju. Nevaspitana si. Ona tvoja drugarica je bas fina i tiho se smesila sve vreme. Bila je fina i nije se glupirala.”
- “A sto ti sreco moja ne bi bio sa njom kad je vise po tvom ukusu od mene.”
- “Mozda bih i bio da nisam sa tobom!”
O Boze ima li kraja?! Pa les mu se jos nije skroz ohladio! Da nije mrtav sad bi umro kad bi cuo ove gluposti!

Vreme je prolazilo. Borila sam se da prezivim nekako svaki dan. Vise nije bilo smisla. U jednom danu sam izgubila oca; porodicu koja me je gledala kao stranca; decka koji je bio tu jer nisam imala snage da raskidam; zivotni poziv koji sam prezrela i nisam nista o tome htela da cujem. Prijatelji su me zvali, a ja sam bila duboko u sebi, daleko od njih.
Godinama o tome nism rec progovorila. Pokusala sam da studiram nesto drugo. Kako, kad sam se ceo zivot spremala za moj poziv. Stvorila sam i porodicu. Tek mi onda nije bilo jasno kako se sve to desilo. Dok sam gledala moju bebu pitala sam se da li bi ja nju ostavila da gleda smrt svog oca. Ne! Sudila sam svima. Bili su mi krivi sto se to desilo i sto su svasta rekli, a nisu ni bili svesni koliko su me povredili! Prolazilo je vreme. Zivot mi se dogadjao. Lep i ruzan. Dok sam se okrenula proslo je osam godina.
To se dogodilo na danasnji dan. Topao i lep kao ovaj. Zivot me je demantovao! Nisam bila u pravu. Sada radim svoj posao. Znaju i meni da posalju nekoga bez nade. Gledam u oci nesretno bice i njegove najblize koji se krvnicki bore da ga odrze jos dan, dva, bar kao biljku. Dodje mi da ih zaustavim i kazem:
- “Ne cini to. Pusti da umre. Ne znas kako izgleda pakao! Koliko se muci! Iza ovih vrata to vise nije zivot! Ako stvarno nema nade, pusti da umre na miru!”
Znam da bi me gledali kao sto sam ja gledala u onu doktorku koju vise je ne mrzim. Razumem je. I moja majka, u to vreme nije smela da prizna da se smrtno uplasila i da ona to ne bi mogla da podnese. Znala je da sam jaca. To jos dodje kao kompliment. Oni koji su davali fantasticne izjave spasli su moj zivot, jer ko zna koliko bih vremena bespotrebno potrosila na njih, a ne bih znala da ne vrede ni minuta.
Sve je to bas trebalo tako da bude, ako ni zbog ceg drugog, bar da mene nauci da se ista stvar moze gledati iz mnogo uglova i da ne mora bas sve uvek da mi bude jasno, a da ipak bude u redu.

ZIVOT JE SEBE ZAMISLIO BOLJE NEGO STO SAM TO UCINILA JA. ON JE ZAISTA PRELEP, PR
AVE
DAN[/color] I SAVRSEN.

Beograd,15.07.2009.god
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija smrti Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija smrti   Istorija smrti Icon_minitime17/7/2009, 7:49 pm

Sanjam te...ti si neko ko mi dolazi u san ti si neko ko je stalno u mom polusnu.Ne zelim ovde da ostavljam ni jednu ispricanu pricu o nama jer ti si prica koja je imala divan...pomalo cudan pocetak u moj zivot a tako tragican kraj.Taj kraj nezelim da prihvatim...guram ga od sebe i nezelim da ga nazovem krajem.Znas i sam da kada si ti disao disala sam i ja stobom,cutanjem smo se razumeli...daljinom smo se voleli.Ti si jedini uspeo kod mene da vidis samo ono sto moze da vidi poneko ...neko ko je imao srce a ne samo razum bez srca.I to srce te je na kraju izdalo...tada kada si mi cini mi se bio najblizi.Znam...on to vise ne vidi,ne cuje,ne oseca...ali dok god sam ja ziva i dok god disem bices moja misao,moj osmeh koji cuva moj dan.Bices moj andjeo...Prepustam se tim delicima savrsenstva koje si mi pruzao i s osmehom prihvatam kao more blazenstva,istinu skojom sam se tog dana srela.Smejem se...jer znam da bi ti to tako zeleo.I kad god pun mesec obasjava tamu.moje oci govore vise od hiljadu reci,i svaka suza u oku potvrdjuje,ono sto srce tiho sapuce.
Neko je nekada rekao:Neke ljubavi su nemoguce...nasa je bila bas takva sve nas je u toj ljubavi razdvajalo...i na kraju nas je razdvojila tvoja smrt...da nasa ljubav je imala tuzan kraj ali je bila velika ljubav.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Istorija smrti Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija smrti   Istorija smrti Icon_minitime28/12/2009, 8:09 pm

Svice. Jutro jesenje kisovito,prohladno. Miris opalog lisca golica nozdrve i budi secanje. Uspomene na neke prosle dane srece, na zivot koji sepreko noci promeni i postade pakao. Cesto sam zamisljala da je ovo samo jedan ruzan san i da cu se probuditi s glavom naslonjenom na njegove grudi kao nekad. Ali evo godina je vec minula a to se jos nije desilo, i nikad se vise nece desiti. Samo je ostalo jedno veliko zasto koje ce me u nocima pratiti.
Secam se jutra slicnog ovom, mokrog asvalta i mojih pospanih ociju, mojih misli.Jos samo malo pa stogli smo, jos samo par sati i konacno kuci. Kroz trepavice pogledah to lice za volanom, taj profil koji me godinama prati. Bio je uvek tu uz mene, naucio me je voleti i ziveti, voleo je i davao bez uslovno nesebicno. Duga noc za
volanom ostavila je tragove na tom tamnoputom coveku ali nije
zeleo stati. Nastavio je voziti uz tihu muziku koja je isla na
radiju neke italijanske radio stanice. Obuzeo me je osecaj
srece sa smeskom na licu udobno zavaljena i sediste sklopila sam
za trenutak oci prisecajuci se zadnjih pet dana mora, sunca palmi
i naseg smeha koji mi je odzvanjao usima. Trenutak taj kobni
trenutak. Bol..!pokusavam otvoriti oci ali su kapci teski.
Kakvi su to sumovi oko mene? Ciji su to glasovi? Sta se
desava. Vristala bih ali mi glas zastaje u grlu, gusim se ruke su
nepomicne telo mrtvo. I ponovo tonem propadam u svet snova u snove posle kojih se vracam u stvarnost... skripa guma podrhtavanje auta tup udarac......mrak. Duga tisina prekinuta sirenama nepoznatim glasovima i ljudima. Ponovo tama necujni krik bola jecaj duse. Budim se u polumraku te hladne bezlicne sobe, osmeh zene u belom nadvite nad mojim krevetom plasi me, zle
slutnje mi srce stezu.
-Dobro jutro Ksenija. Dugo ste spavali bilo je vreme budjenja-
Gde sam ja to sta se desilo gde je nestao G.... ? Toliko pitanja koja lebde negde izmedju mojih misli iglasa a ipak ostaju ne izgovorene.
Sledeceg jutra sam saznala bolnu istinuod starog sedokosog lekara koji mi je nezbo brisao suze..
-Zao nam je Ksenija, ali za G.... nismo mogli vise nista uciniti-
Suze su nezaustavljivo tekle mada suoci bile cvrsto sklopljene. Zar je to kraj jedne srece zar je to kraj snova. Kakva ironija sudbine tacno na deseti dan naseg vencanja, deset godina ostaju na ivici auto puta italije. Obuzeo me je osecaj krivice, da nisam samo sklopila oci i zaspala u onom trenutku bio bi jos tu. Sigurna sam da bi jos bio tu. Zasto sam zatvorila oci? Zasto, to zasto jos uvek lebdi nadamonom poput senke. Zasto?
Nazad na vrh Ići dole
vučko

vučko

Muški
Broj poruka : 1382
Godina : 65
Location : Beograd
Humor : može biti...
Datum upisa : 09.04.2010

Istorija smrti Empty
PočaljiNaslov: Istorija smrti   Istorija smrti Icon_minitime27/5/2010, 8:32 pm

Začet sam u trenu tužne ljubavi,
ljubavi dvoje koji se rastaju u suzama.
Nosila me tužna ljubav,porodila me tuga,
tužne me žene dolije i tužni ljudi prihavtili.
Odgajan sam u ljubavi koja više na tugu liči.
Naučio sam još od malena da se nosim sa njom,
tuga je moje utočište,moja suština.
U stvari najbolje se osećam kada sam tužan,
kada mi duša peva tužne pesme.Za druge i ne znam.
Iz svih mojih tuga proizašla je jedna vedra i svetla
tačka moga života.To je moja mogućnost razumevanja
takvih duša i misija mog života.Davati se nesebično
za svaki osmeh,za svako radosno lice,za sjaj u nekom
zatamnjenom oku,za svako razigrano srce i probuđenu dušu.
Samo to tražim od života i ništa više.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Istorija smrti Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija smrti   Istorija smrti Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Istorija smrti
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Naša autorska dela- piše se i čita u temama ispod naslovne :: Proza-
Skoči na: