Ivo Andric

Иво Андрић је био српски књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и уметности.

Живот
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

Делa

Ex ponto, стихови у прози, 1918.
Немири, стихови у прози, 1920.
Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
Мост на Жепи, 1925.
Аникина времена, 1931.
Португал, зелена земља, путописи 1931.
Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
Разговор са Гојом, есеј 1936.
На Дрини ћуприја, роман 1945.
Деца, збирка приповедака.
Госпођица, роман 1945.
Травничка хроника, роман 1945.
На Невском проспекту, 1946.
На камену, у Почитељу,
Прича о везировом слону, 1948.
Проклета авлија, новела 1954.
Игра 1956.
О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
Јелена жена које нема, роман 1963.
Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно1918.
Омерпаша Латас, објављена постхумно 1977.
На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно

Citala sam dosta knjiga od Andrica,jednog od nasih velikana pisane rijeci.

" Gospodjica " je prica o zivotu jedne djevojke u Sarajevu, za vrijeme ratnih godina.Kasnije prati njen zivot u Beogradu.Bila je tvrdica i tome podredila citav svoj zivot.Prica me jako podsjeca na Balzakovu " Evgeniju Grande ".

" Travnicka hronika " opisuje konzulska vremena 1807 -1814 g.prvo je bio francuski,pa austrijski konzulat.Opisuje francuskog konzula, njegovo prezivljavanje i uklapanje u bosanski mentalitet.Prati i istorijske dogadjaje ( Napoleona ), prevrate na turskom dvoru i vezire koji su boravili u Travniku.

" Na Drini cuprija " u okviru lektire i " Prikleta avlija " odlicno djelo.

" Pripovijetke " : Anikina vremena, Mara milosnica, Ljubav u kasabi,Corkan i Svabica, Zena na kamenu, Igra, Zena od slonove kosti, Bajron u Sintri, Jelena, zana koje nema.

" Ex Ponto " djelo koje mi se i najvise svidja ,jer opisuje unutrasnje borbe covjeka, razmisljanja o sudbini covjeka koji odudara od drugih ljudi.

" Nemiri " gdje najvise razmislja o Bogu, tamnovanju, o gladnoj djeci aprila 1917 g.

" Lirika " pjesme po meni veoma uspjesne.

EX PONTO” IVO ANDRIC (odlomci ) II

Neumoljivo krute I nepomicne planine gledaju s oblacna visa.Visoko ukoceno nebo.Tvrda nemilosna zemlja.
Ne,nista se nece dogoditi! Ne ,planine se nece soriti.Nebo ce ostati gordo I hladno na visini!
Izmice se daljina,gubi zvuk,boje mru u sivom: da se vidi i cuje ropsko krvavo srce kako kuca.
U grmljavini i oblacima dolaze buduca stoljeca i gledaju moj sram.Pred ocima pokoljenja lezi moja dusa naga i bespomocna kao prelomljen mac.Zeze me samilostan pogled nerodjenih.
Koga li ljubi sada ona mlada zena? Ona mlada zena koju sam nasao jednog ljeta lijepu i dozrelu od sesnaest godina prolazi – bogzna zasto- jutros mojim sjecanjem.
Koga ljubi sada ona mlada zena?
Jednom sam na maloruskoj ravni nasao crven i krupan cvijet: njegova socna caska kratka cvata nudila je, u siroko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prasnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada zena?
Nikada nije bilo izmedju nas rijeci ( ja sam tesko I razumijevao njen jezik ) Inas odnos nije imao nikada odredjenog imena.Pod zvijezdama sam je ljubio do umora I do ponoci sam lezao na travi s glavom u njenom krilu.
To je bila zena stvorena za ljubav I predavala se nijema od strasti I suznih ociju sapcuci isprekidane rijeci o vjernosti.
Koga li sada ljubi ona mlada zena?
Mnogo samujes I dugo cutis ,sine moj, zatravljen si snovima,izmoren putevima duha.Lik ti je pognut I lice blijedo; duboko spustene vjedje I glas kao skripa tamnickih vrata.Izidji u ljetnji dan,sine moj!
- Sta si video u ljetnji dan,sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka I nebo vjecno, a covjek slab I kratkovijek.
-Sta si video, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vjecna.
- Sta si video,sine moj, u ljetni dan?
- Vidio sam da je ovaj zivot stvar mucna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha I nesrece, da zivjeti znaci slagati varku na varku.
- - Hoces da usnes,sine moj?
- Ne,oce,idem da zivim.

Kad sam video kako su svijetle magle u daljini I kad sam cuo sta govore sume svojim licem koje se uvijek mijenja I vrhovi planina koji su izgubili zelen I ljepotu ali stoje mirni, goli I vjecno jednaki; kad sam video neumoljivi I dostojanstvrni hod sjene I svijetla po dolovima ispod mene I osluhnuo im glas u krvi mojoj,uplasio sam se pred snagom otkrica koja je dana covjeku.- Uvidio sam odmah da cu biti los govornik I nepouzdan svjedok.-Zastao sam casak I bio sam malen I sam sa neizrecivom tugom svijetlih kratkih dana koju samo covjek poznaje.Cutao je Bog I svijet.

U noci.Umara me miso o postojanju tolikih bica I svijetova u mraku.-Tako dugo traje sve! I svijetu se otvaraju uvijek novi dani kao rane.

Meni od svega sto sam video plamte oci.Velik svijet.Velik teret I velik umor.Duboka noc. A covjek sam.

EX PONTO

Кад невоља порасте и страдања заредају, кад бол заболи одвећ, онда се у мени душа окрене, испуне ме пркос и дрска, злобна равнодушност, и црни понос оних који одвише пате.

Најтеже је човјеку кад сам над собом осјети сажаљење.

Последњи израз свих мисли, и најједноставнији облик свих настојања јесте – шутња.

У здрава човјека је центар мишљења: живот и његова питања; а у меланхолика: смрт и њене тајне.

Од страха су људи зли и сурови и подли, од страха су дарежљиви, чак и добри.

Све се нижи вишега боји. А онај који нема никога да се боји, тај преза пред страхом ког му рађа његова сопствена болесна машта, јер страх је као зараза која испуњава све мозгове.

EX PONTO


Дању, док сунце влада, боре се у мени захтјеви тијела са истинама и завјетима душе; и душа је увјек побједница, јер под ћутањем крије врисак и у одрицању утапа жеље и страхове.

Понос човјечије душе које не могу да се одречем, и смјелост коју душа силом отима тијелу, проводе ме дању, док сунце влада.

Али ноћу, у сновима, кад усне болна али јака свијест дана и моје осамљене личности, и кад лежим беспомоћно изложен ноћи и њеним тајним силама, тада догађаји добивају страховито лице у сновима; тијело, које дању спутавају мисао и понос, долази до својих права; смела, дивна душа човјекова лежи мртва као камен на дну мора, а тијелом господаре бестијалан страх и неразумљива паника живаца.

Увијек су ноћи биле мом животу кобне. Чуда су у мени ницала и каоси хујали. Обуздавао сам велике страсти, био битке, трпио поразе и славио побједе.

EX PONTO

Разнолики су и многи болови који задешавају људе на овој земљи, где се „љепшом душом дубље јеца“, али кога је један само од ових истински великих болова задесио, брат је мој и пријатељ.

Ко зна од срећних и слободних шта је то самоћа?

Има незнана формула која одређује однос између радости и бола у нашем животу.

Ја имам велику слободу оног који ништа нема, и мир оног који је прежалио и коначно се растао.

Али ту, за мојим вјеђама – склопим ли само очи – живи сва величина живота и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје, све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени.

Na mahove, usred aktivnog zivota, osetim odjednom kako sve odlazi, kako stvari napustaju svet i covek coveka. Tada se vracam svojoj samoci, pravom zavicaju moje svesti. A moja samoca, to nije tisina i nepomicnost, mrak i besvest; to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i zivotnih zahteva, od postanka sveta do danas, to je vihorno kruzenje bezbrojnih sunaca, prema kojima je ovo sto nas greje samo igracka, to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. I kroz tu vasionu bez kraja i imena, poboden je, od vrha do dna, kao stozer, mac od svetlosti - moja svest.

...

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

...

U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju."


"Znakovi pored puta" - Ivo Andric

Mostovi - Ivo Andric
Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak-tak-tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češća i življa. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.

Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovito i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koja je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.

"Jelena, žena koje nema"

'Cesto mi se cini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespucima.
Cesto me obraduje misao da je ocaj, haos i bludnja samo nuzan prelazni oblik.
Cesto mi se cini da osecam kako izlazim, jos nesiguran i slomljen, iz svega sto je bilo, i
da stajem na cvrsto mesto, van sebe, odakle pocinje pucati vidik, sirina i sloboda.
Cesto mi se pricinjava da sam jak i stalan, da sam vec dovoljan sam sebi, da sam se
izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i polozim ruku na
dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i odusevljeno kao stari
zlatari. Cesto mi se pricinjava.
Ali me dan jos cesce povuce sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga,
od coveka do coveka, od lazi do lazi i od bola do bola ...'

Ex Ponto- Andric

Iz Znakova pored puta

*

Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak
ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije
jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja
čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to
bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost i u tom
pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.

Tu školu nismo još prošli i taj nauk potpuno izučili. Taj nedostatk
mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat
manje vrednosti koji se na da sakriti.

O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.

*

Nad Beogradom sunce sija kao da nikad neće zaći. Ali kad stane da
zalazi, u ove jesenje dane, gasi se kao žeravka u vodi. Izgleda mi kao
da ne zalazi sunce samo, nego i zemlja s njim. Potone zajedno sa suncem i
modra gorska kosa u daljini, a zatim počne da se gubi i sremska
ravnica, da se savija kao naslikano platno.

Savijaju ćilim. Svršena predstava.

Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući traga, kao nerazumljiva
jeza uz kičmu.

U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila
je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. Samo i tu je bio jedan
trenutak straha i plača.

Kad su posle prve scene, akrobacija i šala, počeli da savijaju
ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu, dete je udarilo u plač. Molilo
je starije da ne dozvole da se smota lepi veliki ćilim koji mu je
izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna
igra akrobata i klovna. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka,
da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. Dete
je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i
bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. I dok se,
zadivljeno, ponovo smejalo, suze su mu se same sušile na licu.

Sunce je davno zašlo. Trenutna iluzija iščezla. Opet se pojavljuju
znani, nepomični vidici. Ravnica se mrači i postaje kruta, sa odsečenom
crtom na horizontu. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda
kao igračka za divove.

*

- Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se
saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno,
kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno, ispravlja sve što je ikad
bilo naopako i krivo, vraća sve što je utajeno ili oteto, dosipa onom
kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog
postojanja pravo postavlja i - ukoliko to zavisi od čoveka - do kraja
rešava. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda
caruje.

-Ah, pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti
da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji, može li se znati gde je i
kako se dolazi do njega?

-Može. Ono je među nama, ovde gde sada stojimo.

-?!?

- Da! Budi hrabar, iskren i postojan, čovekoljubiv, razuman i
pravedan - i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne.


*

Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovito izvan
moje volje i moga znanja i saznanja. Ono što sam bio, hoteći da to
budem, takvo je da u većini slučajeva, ne vredi mnogo, a ponekad čak ne
služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti, i bolje bi bilo da nije
nikad ni bilo, ili da se bar može zaboraviti, kad se već ne može
izbrisati.

Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i
karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti.

Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu, a ko
je onaj drugi koji, ne poznavajući sebe, živi u istoj koži sa mnom,
stideći se svog nerazdvojnog parnjaka.

*

Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni
prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba.
Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne
govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i
usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i
ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa
polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru,
savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge
govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme
je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje
ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve
vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne
prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često
mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u
pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i
zloćudnih monologa i dijaloga.

Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na
to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti
da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

*

Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se
to pitanje postavlja i u mlađim godinama, a kod većine sa prvim pojavama
starenja), to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta
će sa nama. Jer, ne živimo mi život, kao što u svojoj slepoj
egocentričnosti mislimo, nego život upotrebljava nas, upravlja nama i
odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim
ciljevima.

Posle toga mi još „živimo“ neko vreme, ali samo po inerciji,
krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima, dok nas taj život ne skloni
sa piste kao smetnju svom živom saobraćaju.

Dešava se, naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam, da
izgubim račun o vremenu i o sebi u njemu, da mi posve nestane utvrđeno
osećanje vremena, kao što čoveku nestaje daha, da gubim brzinu i padam
kao mrtav predmet, sopstvenom težinom. Tada se gubi najpre sećanje, pa
svest o sebi i svojim dimenzijama, planovima, dužnostima i potrebama,
naglo slabi volja i odliva se snaga od nas.

U tom stanju, kad bi potrajalo, ne bi se moglo živeti ni onoliko
koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane, jer od njega postaje
živo ništa koje se gubi u opštem, bezimenom postojanju.

*

Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti,
oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam
propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.


*

Budite nepoverljivi prema sebe, svojim osećanjima i raspoloženjima.
Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete
preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti
bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite
opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je
to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema
samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji
znak da u nešto vama nije u redu.

*

Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa.


*

Kad ljudi počnu da stare, sve radi protiv njih, ne samo vreme,
njihov glavni neprijatelj, nego sve u njima i oko njih. Njihovo telo
uporno, samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju
dane života. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja, podmlađuje
ili bar održava u snazi i svežini, a naprotiv, taloži i razvija u sebi
sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost.

Kao da to nije dovoljno, po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu, u
ostarelom čoveku se, uporedo sa opadanjem svih snaga, smanjivanjem
mogućnosti i sužavanjem izgleda, javlja odjednom preterana želja za
savršenstvom u svemu, a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo
samim sobom i (još više) drugima, zlovolja, beznadežnost i očajanje.
Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima, a u isto vreme sve veća
biva potreba za tim istim ljudima, za toplinom, poverenjem, čistotom i
odanošću.

*

Ne, nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. Na
žalost. Ostane nešto, ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i
nesavršen zaborav. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan
jezik i govorio tečno, pa ga zaboravio s vremenom tako da mu retko samo
pojedina reč iskrsne u sećanju, i podseti ga nejasno na vremena kad je
živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik.

*

U stvari, svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani
početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine
teže, pa zatim o letenju, da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek
zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje.

*

Da bi se stvorilo jedno umetničko delo potreban je ogroman rad
mašte. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i
uspelo nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prilikom rada i što
će nama čitaocima i gledaocima zauvek ostati nepoznato. Kad se pomisli
na sve to, čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. Kako mu u
rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto
da stvara po njegovoj volji. Ali izgleda da su oni koji rade takve
opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja, u
samom srcu opasnosti.

*

U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje
umeju da pišu za svoje vreme, za ljude svoga vremena i njihova shvatanja
i raspoloženja. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi
pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena
i ljudi i shvatanja u njemu. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i
trenutna raspoloženja.

*

Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku
neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo
zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: „Je li mogućno? Hoće li
se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao
koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko
nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo
ovako video i osetio?“

A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo
nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo
najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami
nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim
nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa
drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje
nam „naš“ pisac otkriva.

To je spasonosno.

*

Pre podne radim svež i čio. Prečitavam ono što je napisano, brišem i
popunjavam, nastavljam tamo gde sam stao, mirno i samo sa manjim
oklevanjima. Sve je jasno i pregledno. Otvaraju se preda mnom
perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. Sve tęži napred i sluti
na dobro, iako ne tako brzo kao što bih hteo.

Ali čim prođe prva polovina dana, moji planovi postaju manje jasni,
put se gubi. Kad se zapali svetlost, sve se zbrka i potamni. Noć ima
svoje puteve i zahteve. Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put
gledam. Ne mogu da poimim ni ono što sam toga dana do podne napisao, a
kamoli da vidim dalje napred.

A sutradan ujutru, čim otvorim oči, počinjem da pronalazim i
sređujem ono što je mrak bio prekrio. I sve je opet poznato i
razumljivo. Radim i napredujem, čas brže, čas sporije, sve do posle
podne. A tada se jučerašnja igra ponavlja.

*

Iz Svezaka

Za pripovetku

Jedan od znakova njihove slabosti, to je njihova potreba da se
mere i upoređuju sa drugima.

*

Znakovi

Kuća u kojoj stanujem nosi mnogo ožiljaka od bombardovanja 1941. g.
i 1944.g. pa iz šestodnevne ulične borbe 1944.g. Iznad moga prozora ima
jedno udubljenje u veličini muškarčeve pesnice, to je trag tankog
nemačkog topovskog metka od 20 mm. U toj okrugloj udubini vrapci su ove
godine savili gnezdo. Posmatrao sam ih kako su odlazili, dolazili, svaki
put sa slamkom ili nekim vlaknom u kljunu, dok nisu svu tu udubinu
„tapacirali“ mekom i toplom steljom koja na krajevima poviruje napolje.
Još rade nešto unutra.

*

Za pripovetku

Karakterističan deo lepote ženskog tela je - vrat. Kod mladih i
lepo građenih žena vrat je monolitan sam po sebi i u isto vreme bez
vidljivog prelaza povezan i sjedinjen sa glavom i grudnim košem. To
statuarno jedinstvo čini veliku i naročitu draž tela; ono je bitna
oznaka mladosti. S godinama, telo počinje da se račva, veza između
pojedinih muskula i kostiju počinje da se naslućuje, pa da biva
vidljiva. I sam vrat nije više onako sliven iz jednog komada, kao što je
bio; počinju da se ocrtavaju, naročito kod pokreta, mišići i tetive, a
ako s godinama nastupe neke naslage sala i kružne bore i prevoji na
koži, to je već kraj lepote.

*

Za pisca

Nijedna stvar, nijedan položaj čoveka ili pojavu u prirodi ne treba
opisivati kao usamljene i izdvojene. Kod opisa mora treba u našoj
svesti da je uvek prisutno, duboko potisnuto i nevidljivo ali prisutno -
kopno, kod opisa bola - zadovoljstvo, kod zla - dobro. Ukratko:
nevidljivi opositum. Samo tada će u našem pričanju opisivani predmet
biti zaista i u punoj meri ono što jest, potpun, stvaran i živ.

Ali isto tako važi i obrnuto od toga: u opisu samom opisivani
predmet treba da je izdvojen i apsolutan u svom postojanju i pisac ceo
sa svim što ume, zna i može sav u njemu, isključivo posvećen njemu.

To izgleda protivrečno, ali umetnost je osnovana na toj prividnoj
protivrečnosti i živi od nje.

Pisac je u tome sličan lekaru. Kod svakog pojedinog slučaja lekar
je sav u njemu, sa bolešću i bolesnikom kao svojim jedinim vidikom, ali i
sa svim iskustvima i sa zdravljem kao ciljem - opositom u sebi.

*

Diplomatija

Čini mi se da u diplomatskoj službi svih zemalja ima, više nego i
ujednoj drugoj, „promašenih ljudi“, ljudi koji su pogrešili vrata pa
sada niko ne može da ih izvede a oni ne umeju da nađu izlaz i da se
vrate. U drugim strukama takav „zalutao“ čovek ostaje neprimećen, peva u
horu, ne pomaže ali i ne kvari, pa se njegov glas i njegov sluh i ne
mogu proceniti. U diplomatskoj službi prilike prisile većinu ljudi da
moraju pre ili posle da istupe samostalno i da pokažu kakvi su i šta
umeju.

Nisam pročitao mnogo od onog što je pisano o diplomatskom pozivu,
ali sve što sam pročitao izgledalo mi je površno i nedovoljno. Ja bih
bio u velikoj neprilici kad bih morao da dam određenu definiciju i bitne
karakteristike toga poziva. Samo na negativan način mogao bih da kažem
nešto o njemu. I samo na osnovu iskustva.

Ne samo da diplomatija „nije za svakog“ nego se može slobodno reći
da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i zvanja za taj posao.
Naravno, mnogo je teže reći kakvi bi trebalo da budu ti ljudi. No,
pokušajmo.

To su ljudi dobre ali jednostavne pameti, ljudi uprošćene i
ograničene osetljivosti i hladna srca, ali ne i lišeni srca i bez svake
osetljivosti; sposobni za pretvaranje, ali nezatvoreni i tajanstveni,
još manje podli, snažni, ali ne grubi; brzi i odlučni, ali ne preki i
brzopleti; stvarni, trezveni, ali ne i suvi i dosadni. Oni treba da
znaju dosta, ali na tom što znaju ne smeju da se vide tragovi učenja i
pedanterije, a svojim znanjem treba da prijatno iznenade pa možda i
zadive onog sa kim govore, ali da ga nikad ne zbune, ne uvrede i ne
postide njime. Isto tako je i sa njihovom hrabrošću; treba da imaju, i
da je sigurna i dobra, ali da je ispoljavaju samo u krajnjem slučaju i
da je nose kao što se nosi oružje za koji svi znaju da ga imate, ali ga
ne pokazujete. Moraju da imaju i mašte, ali samo u određenoj količini,
koliko da čovek vidi svaku stvar sa svih strana i sa svima njenim
mogućnostima i neposrednim posledicama; sve što je više od toga opasno
je po njih i štetno po službu koju vrše.

Ko da utvrdi i pobroji šta sve moraju da imaju oni koji hoće da se
posvete toj službi? Treba biti mnogostruk i jednostavan. Ne biti ličan,
ali biti prirodno ponosan, čak i gord ponekad: ne prezirati sitnice
(nipošto, i ni u čemu!) ali umeti se zadržati negde na granicama
sitničavosti i pedanterije; biti svestan u svemu, ali bez preterane
revnosti [dovde] ceniti trenutak i uvek se koristiti njime, ali umeti
ostaviti vremenu da vrši svoje dejstvo; [ubačeno]: imati mnoga i
raznovrsna interesovanja za ljude, predmete, umetnosti, igre, i
razonode, ali se ne prepustiti strasti ni prisnosti u kojoj čovek
zaboravlja potpuno sebe [dovde]; biti malo čovek, ali ne biti nikad
nečovek; biti spreman na sve i sposoban za sve, ali ne biti bezdušnik ni
čudovište. To u stvari znači: živeti stalno na dva plana, na ličnom,
čovečanskom i na službenom, neljudskom, ali nikad ničim ne pokazati i
nikom ne odavati na kom se planu u tom trenutku nalazite, ili još bolje:
ni sam ne biti potpuno svestan toga, što je najsigurniji način da se
nećete odati.

Ukratko, treba biti čovek naročite vrste a nimalo ne ličiti na to,
nego uvek i u svemu imati izgled običnog, prosečnog čoveka. Stotinu
sposobnosti treba imati, ali strogo i na sto načina doziranih. Uopšte bi
se za tu vrstu ljudi moglo kazati da je njihova sposobnost više u
dobrom i pravilnom srazmeru između raznih osobina nego u vrednosti tih
samih. Otprilike tako da svaka pojedina od njihovih osobina bude
osrednja a celina koju one čine da bude originalana i iznad osrednjosti.


I još mnogo toga ima što bi u toj službi trebalo imati i - ne
imati. Sve što je o njoj rečeno i što bi se još moglo reći može biti
manje ili više tačno, ali pogrešno bi bilo misliti da je to dovoljno i
[da] se ona da kratko i prosto, za svagda i za sve i svakoga definisati.
Ali jedno je sigurno: ko nema barem neke glavne od pobrojanih osobina
ni barem u osnovi svoga temperamenta, karaktera i vaspitanja i ko nije
sposoban da ih u toku rada razvije i praktički primeni - za toga je
bolje da nikad ne ulazi u takvu službu. [ubačeno]: A međutim upravo ta
služba ima svoje spoljne, sjajne strane kojima privlači i vara ljude.
Stoga u njoj ima više nego i u jednoj drugoj službi ljudi koji su
pogrešili vrata, pa sada niko ne može da ih izvede napolje, a oni sami
ne umeju da neđu izlaz i da se vrate. To je velika nevolja i za službu i
za njih lično. [dovde] Pogreška u izboru zvanja plaća se u svim
službama, ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatiji. U drugim
strukama kakav zalutao čovek može da se izgubi u množini i ostane
neprimećen, da peva u horu u kom ne pomaže ali i ne kvari, pa se njegov
glas i njegov sluh i ne mogu proceniti. U diplomatskoj službi prilike
prisile čoveka da mora pre ili posle da istupi samostalno i da pokaže
kakav je i šta ume. Ko taj ispit ne položi postaje i smešna i žalosna
figura u službi za koju nije a koje više ne može da se oslobodi, olupina
koja još dugo i dalje plovi. To truje život i podriva dušu i stvara
nesrećnike naročite vrste. Od njih ta neobična i neobično teška struka
koja i u najpovoljnijem slučaju troši i deformiše čoveka, stvara
nastrane ljude, mizantrope i kandidate za samoubice.

Tako izgleda stvar prikazana u shemi, ali razume se da je ta shema
pomalo veštačka i da ni ovde nema mnogo čestih i izrazitih tipova
uspelih i neuspelih diplomata, a ima čitava skala onih koji se kreću
između te dve krajnosti. Poluuspelih, za četvrtinu uspelih. Takvih koji
su posle prvih neuspeha imali snage ili veštine ili sreće da ne potonu i
da nađu svoje mesto. I obrnuto, takvih koji su imali sjajan početak ali
nisu uspeli da se održe i sada žive od svoje ranije slave i u senci
nekog skromnog mesta čekaju srećnu priliku koja se ne javlja.

I sve to vrvi i kreće se u neprestanoj utakmici i trci za uspehom i
priznanjem, u strahu od profesionalne nedaće, zavisiti iz zla slučaja
koji vreba. Jer u toj službi koja izgleda uniformisana i ukroćena kao
nijedna druga nema ničeg stalnog ni izvesnog nego čovek ide kao kroz
maglu u kojoj svetlost koja povremeno prosijava više zbunjuje i vara oči
nego što pokazuje put i omogućuje čoveku da se snađe.

Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakše neshvaćeno shvatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić


Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji
je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista
malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji,
uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto
bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao
zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s
lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz
provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali.
("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj
zeni.)
Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo
brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je
knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je
gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo
milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi
razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da
ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika
koji mu je on odredio.
Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je
bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede.
Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u
cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".
Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone
knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da
im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim
znacenjem njegove sutnje.
I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u
kojoj se ona razbolje.
To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od
svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po
hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke
nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona
podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji
razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:
-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem
njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena
moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces."
Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se
ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i
cekase tako sve dok nije otisla.
Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje
dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze
svakog da zadesi.
Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova
pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom
krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.
Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U
nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena
jednak. Ali svaka ih ima.
Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj
ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise
se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A
pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave.
Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u
nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom
toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put
vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred
saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj
tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.
Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje
i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u
glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je
razapinju da urla od bola i umire od sramote.
A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli
jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu
boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na
svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na
trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim
podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni
njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove
koje mu je Bog dao.
Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena
knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima
koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim
bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu
zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao
spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.
-- Pfu!
Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda
je raznesose na maceve.
Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila
mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj
nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje
bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.
I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne
nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke
mladicima, zavrsavaju rijecima:
"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu
vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Ivo Andric - Lica


Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se covjek nece moci nagledati.
Gledas i gledas, i sve je vidjeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je
cvijet na toj biljci koja se zove covjek. Cvijet koji se krece, mijenja
izraz od smijeha, zanosa, ili zamisljenosti do beslovjesne tuposti ili
do nepomicnosti mrtve prirode.
Od kako znam za sebe, covjekovo lice je za mene najjace osvjetljeni i
najprivlacniji djelic koji me okruzuje. Pamtim predjele i gradove, i
mogu da ih izazovem u sjecanju kad hocu i zadrzim pred sobom koliko
hocu, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se
sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mucno dugo ili bolno kratko,
zive pored mene ili nestaju cutljivo i trajno, da ih vise nikakav napor
sjecanja izazvati ne moze. Biva da naidje jedno jedino i lebdi preda
mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine,
hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet.
I dok gradove i predjele gledam kroz svoj dozivljaj i kao dio sebe,
moj razgovor i obracun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene
ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve zelje i
potrebe ljudske, sve mogucnosti covjekove, sve sto ga drzi, i sve sto ga
truje i ubija; sve ono o cemu covjek masta, a sto rijetko biva ili
nikad nece biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas.
Pojedinacno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom.
Neka iskrsavaju nijema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka
se javljaju, kao na ugovoren znak, na rijec ili recenicu koja ih prati.

Ivo Andric-znakovi pored puta

"Kad dodje vreme povratka,ti sredi svoje stvari u neveliki kovceg,sve ono sto uvek sa tobom ide i sto je neophodno za tvoj jednostavan zivot.Ne boj se onog sto te tamo negde ceka,i ne zali suvise za onim sto ostavljas tu na morskoj obali koja i nije tvoje stalno boraviste.
A sa sobom ponesi jos,kao nevidljivi prtljag bez tezine i obima:
parce neba medju granama pinija,terasu sa tri betonska stuba i kameni sto sa zelenim rosnim smokvama,rakijom lozovacom,nacetim dobrim hlebom i dobrocudnim nozem kraj njega.
Tome ce se sami od sebe pridruziti :
grancica ruzmarina,dva-tri lista lovorike,struk moraca,
i malo soli od koje si se zagrcnuo prilikom poslednjeg kupanja u moru.
Neka ti to bude uspomena koja ce te pratiti nekoliko dana ili meseci,sve dok ne dodje vreme da,bez zaljenja,ustupi mesto nekom drugom secanju nekog novog i drugacijeg sveta"

Ivo Andric znakovi pored puta

Ponekad se sav svet ispreci preda mnom kao nedogledan,mracan tesnac,ne siri od iglenih usiju kroz koji mi valja proci ili tu pred njim jadno propasti.A znam dobro da proci ne mogu,ali ni da propasti ne smem.

Mara milosnica


(...)


Drugog dana pred podne, vraćajući se s vježbališta, naiđe paša s
pratnjom kroz čaršiju. Oprezno su jahali po poledici koja se kravila.
Bio je pazarni dan i kod Garića ekmeščinice zakrčiše im put neki
seljački konji, natovareni drvima. Dok su se uplašeni seljaci ustrčali
oko upornih konja, paša baci pogled u pekarnicu. Kraj zatvorene peći
stajao je stari Ilija ekmeščija, pognut, s upaljenim prestarelim očima,
iz kojih su neprestano kapale suze na velike brkove. Na prostranom
ćepenku, među hljebovima i tepsijama sa pitama ili mesom, bila je kći mu
Mara. Klečeći i odupirući se jednom rukom, ona je pružala drugu za
nekom tepsijom u dnu. Kad ču viku vojnika i topot seljačkih konja, ona
podiže glavu i paša je viđe onako izpruženu i poleglu po ćepenku, i
zagleda joj se u široko djetinje lice i vedre oči.


Kad je popodne opet projahao tuda, ekmeščinica je bila pusta,
ćepenak napola presavijen, a na njemu je kunjao bjel mačak nagorjele
dlake.


Naredi da mu se traži i dovede ta djevojka. Ustrčaše se podoficiri i
zaptije. Zadržao se trećeg dana popodne dok mu ne javiše da će stvar
moći urediti. Djevojka nema nikog do oca. Majka joj je bila čuvena Jelka
zvana Hafizadićka, jer ju je stari Mustaj-beg Hafizadić držao nekoliko
godina kod sebe pa je onda udao za svoga Garića, koji je bio miran i
slabouman mladić i kome je on i otvorio ovu pekarnicu. Paša ostavi nešto
novaca i preporuči stvar svome starom poznaniku Teskeredžiću. A krajem
marta, jednog pazarnog dana, dovedoše mu djevojku u Sarajevo.


Paša se nije prevario. To je bila ta vrsta ženska koju je on uvek
tražio i naročito cjenio, koja ga je jedino još privlačila. Bilo joj je
nepunih šesnaest godina. Imala je velike oči golubinje boje, ugašena
porculanskog sjaja, koje su se polagano kretale. Imala je sasvim
svjetlu, tešku i tvrdu kosu, koja se retko viđa kod žena iz ovih
krajeva. I lice i ruke su joj bile obrasli, kao maškom sitnim svijetlim
maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide. Što je na njoj bilo
neobično, to je da i oni djelovi kože koji nisu u stalnom dodiru sa
vazduhom i svjetlom, u nje nisu jednolično bijeli i otužni, kao obično
kod plavih žena, nego joj je sve tjelo imalo tu svijetlu a zaruđelu boju
koja se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i
plahovitim strujanjem krvi, i tada bivala još zagasitija. Imala je posve
djetinjsku ruku, kratku i rumenu.


Paša je oživeo. Prvih dana se bavio samo njom. Bila mu je prijatna i
misao da i sad, kao nikad, može po jednoj ispruženoj ruci da pozna
vrstu žene i njenu pravu vrednost. Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a
tri-četiri mjeseca docnije, čini mu se, već bi precvala. Ovo joj je
pravo vreme. Bila je odvojena od svojih, ustrašena, usamljena, upućena
potpuno na njega. Pokatkad mu se činila kao zvijerka koja, pritjerana uz
liticu, drhti a zjenice joj zapadaju. A to je pojačavalo ljubavnu
strast i, protivrječnim zakonima muškog srca, izazvalo u njemu želju da
dariva i usrećuje i štiti.


Stanovala je nedaleko od pašine kuće, u zasebnoj kućici koju joj je
on najmio i namjestio. Nikad nije išla i niko joj nije dolazio osim
Hamše Ciganke, koja je posluživala, i baba-Anuše s Bistrika, koja joj je
bila neki rod i živila s dvoje unučadi u velikoj sirotinji. Cio dan
provodila je u dvije polumračne sobe, radeći one svakojake sitne poslove
koji su nevidljivi, a koji ženama tako lako ispune dan. Pred veče bi
dolazio po nju pašin momak i ona bi se umotala i pobulila sve do očiju, i
oborene glave polazila za njim u pašin konak.


Prvih dana, kad su je tek doveli iz Travnika, ona nije mogla nikako
sebi da dođe. Fizički bol ovlada potpuno njome; i tek kad on poslije
prvih noći, poče da iščezava, pojavi se, da je muči nejasna ali mračna i
teška misao o grijehu i sramoti. Ona se bojala paše, gadila one Sare
Jevrejke, i stidila dana i svijeta. Nije mogla da spava, a i u snu se
osjećala prokletom.


Ipak se polako približavala Sari, koja je bila ćutljiva i dobra i
opremala je, i pomagala u svemu, s nekom tužnom usrdnošću. Teže se
privikavala na pašu i njegova milovanja; i kad je uminuo bol i prvi
strah, ona ih je primala ukočenmo, detinjski zbunjeno. Ali s vremenom
poče da se privikava. Zavolje naročito miris njegove kože. Nikad nije
mogla da potpuno bez straha gleda u njegove neobično mirne oči, ni lice
sa onim strašnim lišajem na njegovom obrazu i s mrkim oborenim brkovima,
koji su uvek bili malko vlažni i lagano treptali pri govoru, kao
resasta trava u šumskoj mračnoj vodi. Ali dah koji je njegovo tjelo
širilo od sebe sve ju je više privlačio, krijepio i veselio; i udisala
ga je satima, sklopljenih očiju i s glavom na njegovim grudima ili
njegovom dlanu.


Mučila se samo još noću kad bi je, kao što se često dešavalo slao da
sama spava. Tada bi se po nekoliko puta budila s jasnom svijesti -
kakva samo može u mraku da se javi - o tom šta je ona i ko je ona sada, i
sa ustima punim plača zatiskivala lice između dušeka i jastuka i
grcala:


- Turčin...


U tami bi misao koja ju je mučila uzimala oblik vječite kazne i
paklenih muka, a ne zemnog srama i propasti, kao danju.


Ali bi sutra popodne opet dočekivala pašu s jednolično rumenim
licem, i sa bezglasnim smješkom koji je sav od bjelih zuba i sjajnih
očiju.


Tako je bivalo svako predveče. On bi dolazio s vježbe ili s jahanja,
malo znojan i zarumenjen, a ona bi ga dočekivala previjenih ruku na
grudima. On bi se tada raskopčavao. Sara bi donosila hladnu vodu, a
djevojka iznosila čizme.


Pošto bi se oprao i rashladio, dao bi da se otvore vrata i svi
prozori, sa izgledom na cjelo Sarajevo i na trebevićku kosu. Tako bi
sjedeo na promaji dok Sara ne bi unjela bocu mastike i sahan sa
maslinama i sitno narezanim komadićima hljeba. Poslije toga bi momak
Salih donio nargilu na kojoj je u raspaljenoj tumbečiji tinjala žeravka,
a u kristalnoj boci, na bistroj vodi, plivale dvije trešnje. I Sara i
momak bi iščezli, a iz pokrajnje sobe bi se vratila Mara, spremna, i
spušatala mu se u krilo. To se između njih dvoje zvalo „sjesti u
kutiju“.

_________________

DAN U
RIMU


U ono doba kad su se naši rasuli po svijetu, izbjegao je i Nikola
Kriletić, dobrovoljački potporučnik, Mostarac. S teškom ranom na
koljenu, koja je sporo zarastala, i s velikim odlikovanjem na grudima,
koje je samo praznakom nosio, prošao je kao dobrovoljac i kurir većinu
evropskih prijestonica.


I nigdje se, kažu, nije začudio.


Njegovi sudovi o zemljama i gradovima bili su zanosni ili oštri, ali
uvijek kratki. Najkraći je bio o Rimu.


»Sve sam goli hajduk!«


Razloge nije imao običaj da navodi. Uistinu je u Rimu proveo samo
jedan dan, a u zoru drugog dana je otputovao na Krf.


Stigao je jedne večeri u martu, i pošto je predao pukovniku poštu,
odveo ga je Stanić u hotel. Taj Stanić je bio crn i dežmekast
Dalmatinac, koji je nekad kao student teologije prebjegao u Srbiju, a
sad je bio pisar poslanstva i vještak za izbjegličko pitanje. Obeća da
će doći sutra po njega da mu pokaže Rim.


Pošto je izvadio civilno odijelo iz kofera i metnuo pantalone ispod
dušeka, da bi sutra imale formu, i pošto je ćemer sa ušteđenim
napoleonima metnuo pod jastuk, Kriletić leže i zaspa odmah.


Sutra ujutro bijaše mutan dan. Kriletić se upravo bio obrijao i
umivao se glasno, kad Stanić dođe po njega.


U Via Nacionale ih uhvati kiša. Škropac je tukao po asfaltu da su
klobuci vode skakali kao gusti cvjetići. Utrčaše u kapiju neke crkve.
Uđoše najprije u predvorje, u kome bijaše poredano mnogo mokrih kaputa
od gume, koje je čuvao neki starac. I oni prisloniše amrele. Uđoše
polako u crkvu, iz koje je dopirao krupan glas. U prostranoj crkvi, u
svjetlu kišna dana, bješe malo svijeta; sa amvona je grmio plećat i
obrijan prezbiterijanski pastor. Sjećajući se londonskih crkava,
Kriletić odmah poznade da nije katolička.


Pastor ućuta, a jedan visok čovjek s bradom i naočarima sjede za
harmonijum i poče da pjeva u basu, prateći se sam. Žene iz klupa
prihvatiše. Kad se pjesma svrši, pastor opet poče da grmi i gestikulira.
Kriletić zijevnu, primače glavu Staniću i upita ga šapćući:


— Koliko ima katoličkih crkava u Rimu?


— Na stotine.


— A engleskih?


— Biće da je ovo jedina.


— Hm! Pa baš da ja u tu upadnem.


Opet ućuta pastor i opet poče pjevanje, otegnuto i jednostavno sa
kadencom u refrenu:


Jesus Crist, my love!


Kriletić udahnu vazduha i poče da pjevuši za njim, najprije tiho pa
jače, dok se konačno kod svakog refrena nije razabirao njegov bas. Sjeti
se kako je u Londonu u oficirskom klubu pjevao: It is long way ... i
dođe mu prijatno da uz otegnutu pratnju harmonijuma i reske glasove
Engleskinja pusti glas.


Stanić ga poteže za kaput.


— Bogami se nam ukrasti amrele!


Kad se svršila pjesma i opet počeo pastor, Kriletić reče gotovo
glasno:


— Pa da idemo.


I na veliko čudo i negodovanje onih koji su sjedili oko njih, digoše
se obojica u po službe.


Kad su izišli, Kriletić samo promrsi:


— E, gdje ja neću upasti!


I nije više htio da govori o crkvi. Odoše da traže piva.


Popodne i veče odluči da sam prođe gradom i da se provede. Poslije
ručka reče Staniću:


— Ne treba ti da dolaziš.


Težak od obilna ručka i piva, spavao je dugo. Razvedrilo se i
spremao se svijetao suton poslije kiše, kad se uspeo na Pinčio. Park pun
svijeta. Trešti vojna muzika. Kako se lako ide, ispavan i umiven, po
stazama još vlažna pijeska za koje se ne zna kuda vode! Sunce zalazi
pored kupole Svetog Petra.


Kriletić stupa.


Djevojčice na klupama uvlače noge pod suknje; strepe od njegova
pogleda.


Na terasi, naslonjeni na kamenu balustradu, ljudi što posmatraju Rim
i sunce koje zalazi. Talijani. Englezi sa fotografskim aparatima. Neki
bradat jermenski episkop, sa pratnjom. Parovi koji se čvrsto drže za
ruke. Pošto je bacio jedan ravnodušan pogled na polje od krovova,
tornjeva i kupola, ugleda pod sobom prolistala stabla i uz ogradu
jorgovan napola procvao. Odmah se sjeti kuće i djetinjstva, kad je u
jedan šupalj direk iza jorgovana krio niklen novac što je krao maćehi,
pakosnoj ženi zelenih očiju. Zagolica ga na smijeh i nasmija se
poluglasno. Neko ga pogleda. Brzo je sišao niz brijeg.


Dolje u gradu već se smrkava. Vreva i bezbrojan svijet. Ulice se
dulje i savijaju. Svaki ugao obećava da će se nešto prijatno dogoditi.
Veče miriše na avanturu. Svirka izdaleka. (»Kao u Odesi«.) Lovio je
poglede žena. Za jednom koja se smijala uđe u kapiju.


Tako je prošao mnoge ulice i bilo je već devet sati kad na jednoj
maloj pjaci, sa fontanom koja je visoko bacala vodu, osjeti miris pržene
ribe i glad i žeđ u isti čas, i uđe u restoran.


Malen restoran. U njemu gusto poredani stolovi, maleni i bijeli. Već
rijetki gosti. Prijatno svjetlo.


Kriletić sjede u kut. Teško se sporazumijeva za jelo; goni kelnera
srpski, ali gazda, riđokos i okretan, uvjerava stranca da će on da ga
zadovolji. Vino, bijelo, u boci opletenoj tankim šašem, resko i dobro.


Kriletić pije.


Bješe u njega drug, zajedno su istjerani iz trgovačke škole, pa kad
se napije žilavke (malo je slična ovome!), a on nasred mostarske ćuprije
razvezuje kravatu, »vrijeme je« kaže »da se spava«. A popodne je, i
svijet se smije.


Kriletić puši. Čačka zube i ispira vinom. Jedna od onih večeri kad
je cigareta slatka a vino pitko, i nema želja, sem jedne velike koja ga
ispunjava svega, a sama po sebi je radost. Udahnu duboko vazduh i onda
ga šumno izbaci naduvši obraze. Neki gosti se okrenuše. Tek tada spazi
blizu sebe jedan par. Ćelav muškarac i vitka crnka; ispod stola joj vire
prebačene noge u crnim čarapama. Kriletić pogleda u noge pa u nju. Ona
je pušila i gledala za dimom. Kriletić poruči još vina. Nakašlja se,
žena ga pogleda, a on joj namignu lijevim okam lagano, obješenjački

ĐERZELEZ NA PUTU

Na Uvcu je Đerzelez preskočio rijeku i podbio konja tako da su imali svi binjedžije i pribojski džambasi posla; privijali su mladu balegu na kopita i prali ih mokraćom od muška djeteta, a Đerzelez je samo ćutao, sagibao se, ogledao kopita, i nije smio da u oči pogleda konju. Nudio je zdravu medžediju ko mu ga izvida i povrati mu stari kas.


Bio je šutljiv i nemiran i, što je rijetko bivalo, Đerzelez nije mogao da jede! Otkako je iz Višegrada, odbila mu se hrana. On je sjedao za sofru i pušio bez svake mjere mnogo, ali mu se gadilo i od same pomisli na jelo.


Drugo veče je izišao iz kahve, prigledao konja i bio zadovoljan jer je vidio da ide nabolje: Uputio se nekim puteljcima prema drumu. Bila je tamna noć s mnogo zvijezda, i studeno. Vrludao je dugo, a vraćajući se hanu sustiže na drumu jednog kaluđera. Bio je poguren, ili se samo pravio da bi izgledao stariji.


— Jesi li ti, papaz, odavde?


— Nisam beže, nego zanoćio — veli kaluđer meko, a nikako mu nije drago što se sreo ovako dockan s ovolikim Turčinom.


Đerzelez je koračao napred i sam se čudio što govori s kaluđerom.


— A bogati, papaze, jesi li ti nahodio u vašim knjigama, je li đunah po vašem zakonu da djevojka vaše vjere — gleda Turčina?

Kaluđer se uzvrtio i utanjio pa sve uvija, dok se konačno, valjda vidjevši da je Turčin u nekoj brizi, ne osmjeli i spretno ne završi nekom pričom: kako je Bog dragi stvorio svakojaka šarena cvijeća, pa tako i ljude raznih vjera; da je htio da smo svi jedne vjere, On bi to, bezbeli, i učinio, a ovako kad je On tako uredio, onda treba da se svak moli Bogu po svom zakonu i da svak gleda i uzima svoju vjeru.


Kao i uvijek kad sluša drugog, Đerzelezu se činilo da govori pravo. U razdražljivoj šutnji on je nastavio put. Nije mislio ni na šta. Najedanput se okrenu lice u lice kaluđeru, kao da ga pita za nešto što je on lično skrivio.


— A reci ti meni zašto se vaše žene ne kriju?


— Eto tako — u nas zar taki adet, šta li. Ko ti zna; ženska ćorava posla. To mi kaluđeri ne znamo; nemamo žena pa i ne znamo.


— Hm!


Još jedan čas ga je gledao, a onda se hladno okrenu i pođe brže. U tišini se čulo kako mu škripi koža na bensilahu i tozlucima. Kaluđer je, u čudu, kaskao za njim. Kad su bili kod hana, Đerzelez pođe uz basamake; još se jednom obazrije.


— Laku noć!


— Bog ti na pomoć, beg-efendija; ejsadile! — vikao je kaluđer odmičući brzo.

Ujutro su Đerzeleza u ranu zoru probudili glasovi, smijeh i pjesma. To su bile Ciganke što su se umivale ispod mlinova, prskale vodom, i uz vrisku šibale vrbovim grančicama. Bio je Đurđevdan.

U kahvi zateče dva brata Morića. To bijahu sinovi onog starog sarajskog Morića što je bio čuven zbog svog bogatstva i svoje pobožnosti i što je umro na hadžiluku. A oni bijahu lole i rasipnici, nasilni i sramotni, daleko poznati po zlu.

Mlađi je učio stambolsku medresu, pa pobjegao čim mu je otac umro, i dao se s bratom na skitnju i raspušten život, ali je uvijek nosio bijelu ahmediju oko fesa. I pored svih strašnih pijanki i skitanja ostalo je njegovo lice kao što je bilo, golobrado i rumeno s napućenim usnama kao u razmažena djeteta, samo su mu oči, nečedne i zelene, starile i pod nabuhlim kapcima kao da su venule. A stariji je bio visok i blijed, nekad najljepši momak u cijelom Sarajevu, s teškim crnim brkom i velikim tamnim očima u kojima je uvijek plivao zlatan odraz. Samo je sad već njegovo lice bilo hladno i mrtvo; on se raspadao potajno od pogane bolesti, a niko mu nije znao lijeka do jedan berberin s Bistrika koji ga je liječio hapovima i kadovima, a nikom nije htio reći od čega ih pravi. Ali u posljednje vrijeme nisu braća smjela u Sarajevo, jer su dočuli da je na sve tužbe zbog njihovih zuluma i ispada stigao iz Stambola konačan odgovor: da se obojica Morića uhvate i posijeku, pa su ih sad oko Sarajeva tražile zaptije i vezirove Toske. A i inače su bili već pri kraju. Sve su kmetove bili isprodavali, još im je ostao samo veliki han na Varoši i njihova čuvena morićevska kuća na Kovačima. U toj kući im je živila stara majka i jedina sestra, malo, grbavo i bolešljivo djevojče.

Upitaše se za zdravlje (oni su bili stari znanci) i uzeše piti. Braća opaziše promjenu na njemu i stadoše ga zapitkivati i dražiti.

— Šta je, šta si se smrko? Ostarilo se, Đerzeleze, bogami!

— Pozdravila te Darinka iz Pljevalja; kaže, otkako si ti otišao spava sama.

Đerzelez je ćutao. Stariji Morić je govorio neveselim i pomalo dobrostivim tonom očajnih propalica; i sa samim Đerzelezom on je govorio povjerljivo i prijateljski. Mlađi se tek smiješio.

— Asli si ćunup jutros — smije se stariji Morić, bezglasno i kratko.

A on ih samo gleda. Sve je u njemu mirno, bol se slegao i srdžba se ohladila, samo mu je još teško. Gleda ih i dolaze mu kao djeca, neuka i luda, kao dijete mu je svak ko nije vidio tanku Vlahinju, u širokoj haljini od zelena somota, s malom glavom iznad ovratnika od krzna. On je ćutao. Nagovarali su ga da iza podne pođu na dernek. On se nećkao. Tek iza ručka osjeti dosadu, popusti i pristade.

Navrh brežuljka bila je zelena ravnica okružena velikim i rijetkim borovima, a otvorena prema zapadu. Tu je bio ciganski dernek. Gorile su vatre. Tukli bubnjevi, udarale krnete i šargije. Kolo nije prestajalo. I na suncu vedrog dana su igrale boje šarenih ciganskih haljina; prevladavala je crvena. Pilo se, jelo, trčalo, smijalo, valjalo i bez prestanka pjevalo.

Kraj jedne vatre sjedili su Đerzelez, Morići i neki momci iz Priboja. Pili su rakiju; Đerzelezu se isprva činilo da je kisela. Ali svi su ga nudili mezetom, a dan je bio topao i lijep; pilo se, i kad god bi iskapio do dna, on bi vidio vrhove tamnih borova kako se njišu na proljetnom nebu.

Upravo mu je jedan bakal govorio: — Kad sam čuo, džanum, da si ti došo, zatvorio sam namah dućan; idem, rekoh, da ga vidim, pa eto... — kad ga prekidoše pljesak i smijeh, i svirka se zbrka i pomiješa; na ljuljašku se popela Zemka.

Ta Zemka je bila puštenica, i to već po treći put, vitka, zelenih očiju i bijela mimo sve ostale Ciganke. Kažu, niko joj nije mogao nakraj stati. Ljuljaška je bila svezana na jednoj takiši i vila se visoko zajedno sa Zemkom, s leđa su je otiskivale Cigančice, a ona se raskriljenih ruku čvrsto držala za konopac i uzimala sve veći zamah. Imala je blijedo lice i zaklopljene oči, prelazila je liniju brijega i ocrtavala se na horizontu, njene dimije su se plele i vile u sto nabora, lepršale i šibale nebo. Đerzelez je, sjedeći nisko kraj vatre, pratio očima njen zamah i svaki put kad bi se digla i ocrtala gotovo vodoravno na nebu i vraćala u strmom padu u dubinu, njega je prolazila neka slatka tjeskoba i jezovita strepnja kao da je on na ljuljašci. Pio je brže i veselije. Zemka se nije zaustavljala; vidilo se da teško diše i da je bljeđa, ali ona se dizala i dizala, i svaki put kad bi bila na najvišoj tački otvorila bi oči da u slatkom užasu pogleda oranicu i rijeku pod brijegom. Isprva su je svi ćutke udivljeno gledali, ali domalo započe smijeh i pijana graja. Cigani i pribojski momci počeše podvriskivati i dovikivati ženi koja nije ništa čula. — Aha! 'Vamo pogledaj, Zemko! — Nemoj, pašće, jadna! — Ako, na meko će! — Evo joj jastuka! — Ha, ha, ha-a-a-a! — Jih! Ljuljni, Zemko! A Zemka se umorila. Cigančice je prestadoše otiskivati, zamasi su bili sve manji, još se nihala samo svojom rođenom težinom, sve manje, sve manje, dok joj se noge ne dotakoše trave i ona siđe, zanesena i nasmijana. Đerzelez sjedi i gleda, topi se i širi ruke — zbogom pameti! — ponijelo ga veselje i ljepota i one dimije od džambasme što lepršaju kao barjak i miješaju se sa vrhovima borova i s vedrim nebom. Kao da se njegovoj žalosti prohtjelo da se sva odjednom prometne u obijest i veselje. Samo jedan čas mu bi nekako žao i stidno što se tako brzo odriče svoje tuge i one gnjevne odluke s druma da neće u svojoj blizini više nikad »ništa što je žensko... Ni mačke! ... Ni mačke! ...« Ali najednom Ciganke, poslije duga sašaptavanja i dogovora, složno zapjevaše: Razbolje se Đerzeleze, aman, aman! Diže se hajnak i vriska, svi pogledaše u njega, a on ne vidje više nikoga. Oči mu zažagrile i lice sja, a osjeća da je nemoćan, i lak je, a nikako ne može da se digne. Tu su pjesmu ispjevale srebrničke Ciganke neke godine, kad je Đerzelez sve proljeće ležao u Srebrnici, jer ga je neko mučke ranio jednog petka kad je dohodio Nuribegovoj kćeri pod pendžer. A on se ne sjeća ni onog petka, ni pendžera, ni Nuribegove kćeri, koju je davno zaboravio. Samo se sjeća kako je slab i ranjen ležao; ispod otvorena prozora mu pljuska i šumi nabujao potok, na brijegu je đurđevdanski dernek i Ciganke prvi put pjevaju o njemu, pjesmu im dodaje brijeg brijegu, ječi i šumi sva srebrnička kotlina od pjesama i potoka, a on leži i tako je slab da ne može sam ni maštrafu s limunadom da ustima prinese. Sjeća se, sjeća, ali ne može da razdvoji ovaj dernek od onoga što ga je bolestan slušao, nego mu se sve miješa, pjesme i svirka i piće i čeljad od onda i odsada, a preko svega toga se ljulja Zemka u velikom smjelom luku, i on je lovi očima i jeza ga prolazi, čas vrela čas hladna, ispod slabina. U posljednje dane nije gotovo ništa jeo, pa ga piće obuzima naglo. Sunce je zašlo. Ide hladan vjetar, šume borovi; dim sa vatara biva modar, sumrak se spušta. Đerzelez naređuje Ciganinu da mu svira iznad glave, na tanku žicu, pa svaki čas uzmahuje rukom i hoće da ga bije i psuje mu ćemane i onoga ko mu ga je napravio, a stariji Morić mu zaustavlja ruku i miri ga. Onda se diže pa hoće da ide da hvata Zemku za ruku. Zadržavaju ga Morići i smiju se; osmjelili se i oni momci iz Priboja pa se smiju. Grohot i tresak, a Đerzelezu se jezik plete. — Ona je ... moj dušmanin. Otima se, diže ruke i polazi put Zemke, koja stoji među Cigankama kraj ljuljaške i glođe crvene arnautske šećerleme. Raspasao se pa mu spadaju i boraju se čakšire, a ionako kratke noge mu izgledaju još kraće i još deblje; otpasao mu se pojas od ibrišima višnjeve boje pa se vuče za njim, poliven rakijom i umrljan pepelom. Jedva se drži na nogama, krivuda i smjera čas lijevo, čas desno. Ciganke vrište od smijeha, i Cigani se ubezobrazili. Svirka staje. — Ha, drži ga, zemljo! — Povuci, potegni! — Jaalah! A Cigančad što su se ispela po granama gađaju ga iz potaje suhim šišarkama. Vraća se, sjeda i pije i upada u pjesmu. Mrak pada. Svijet se pomalo razilazi, a Moriće i njihovo društvo tek poduzelo piće, terevenče i jednako tjeraju šalu s Đerzelezom, koji napreže oči da u mraku razazna Zemkin lik, dok mu se sve pred očima pomiče i kovitla. Svirači hoće da im odu; oni ih zaustavljaju najprije lijepim pa onda na silu, psuju im majku cigansku, nude im novce i tuku ih, naizmjence. — Dockan je, pustite nas, slatke age! — Ne vidi se, more, daleko nam je kućama, izginućemo! Najednom mlađi Morić skoči, njegovo je golobrado lice problijedilo i došlo podbulo i zlo kao u čovjeka koji je na sve spreman. — Posvijetliću ja vama sad, za dušu vam se firaunsku! On se diže i uze veliku glavnju smrečevine; držeći je u stranu, jer ga je dim gušio i iskre obasipale, uputi se, lagano se povodeći, ravnicom. Na zapadnom, otvorenom obronku je stajao plast sijena, ograđen plotom od ševara i očupan i izgrizen sa strana, dokle su mogla goveda da dohvate. Nađe plast u mraku, ali zadugo nije htjelo sijeno da uhvati plamena; tek kad nalomi suvih grančica od plota i naloži ispod sijena, primi se uokrug plasta vatra koja se sve više penjala, dok se konačno ne pretvori u velik stup plamena koji se na vjetru širio i naličio na ognjeno jedro. Pucketalo je sijeno i rojile se iskre, crvena je svjetlost zalila borove i ravnicu i zaostalu čeljad. Svi se stadoše razilaziti, kud koje. Svirači su drhtali. — Aman, aga, šta učini? Povješaće nas kadija sve. — Sikter, more, i ti i kadija. — Ne, neće oni na vas, nego nas Cigane; reći će: eto, Cigani zapalili kadijino sijeno. Uh! I one čaršilije se prepale, ali su i pijane, vide: odviše je. Samo oba Morića sjede, pucaju iz malih pušaka, pijuckaju i gledaju u plamen trepćući. A Đerzelez posrće, podalje u polumraku, za posljednjim Cigankama i lovi Zemku. Usiljava se da trči što bolje i bijaše je dobro pristigao, kad ona najednom zakrenu nalijevo i izgubi se na putu koji vodi između njiva. Đerzelez se nije nadao tako naglom zaokretu; onako krut, težak i pijan, kad se jednom zaletio, on se nije mogao zaustaviti, pređe obronak ravnice i otisnu se niz visoku strmu obalu put potoka. Isprva se dočekivao na noge, ali kako je obala bivala sve strmija, izgubi ravnotežu i skotrlja se kao klada sve do u potok. Pod rukama osjeti vlažno kamenje i glib, i odmah poče da se diže. U očima mu je još titrao sjaj, ali tu je bilo mračno. Napipa vodu i stade da hladi ruke i čelo. Tako je sjedio dugo. Noć je odmicala. U neko doba osjeti studen i neugodnu drhtavicu, pribra se i odluči u tupoj glavi da se izvuče iz potoka. Penjao se i otisikivao, pridržavao rukama za travu i ogranke, odupirao se koljenima, idući sve više nalijevo gdje je obala bila manje strma; i sve je to činio kao u snu. Nakon duga vremena i napora on se nađe na rubu ravnice na kojoj već davno nije bilo žive duše. Bilo je tamno. Osjeti ravno i tvrdo tlo pod nogama i tek tada iznemože potpuno. On pade na koljena, dočeka se na ruke i osjeti nešto toplo i prhko pod sobom; bio je izišao na mjesto gdje je izgorio plast sijena. Tako je ležao potrbuške, odupirući se na ruke. Bilo mu je mučno. Pod njim je u hrpi crnog gara bljesnula još gdjekad pokoja iskra. Čulo se kako psi reže i glođu ostavljene kosti. Sa jednog bora pade šišarka i dokotrlja se do njega. On se osmjehnu. — Ne gađaj se, Zemko, rospijo ... 'vamo dođi! Nikako ne može da se sabere. Prisjeća se da je htio nekog da bije; htio je nekog da upita šta je ovo s njim, ali bilo se naoblačilo, i kasna noć; i nikog nije bilo, ni koga da pita, ni s kim da se bije.

Đerzelez odmah đipi na noge, omahnu oko sebe spreman da se bije, da trči ili baca kamena, ne znajući više šta radi ni zašto radi i sav presrećan da je došao čas kad će snaga da progovori.

Iziđoše na ravan, pred han. Na direk od ljuljaške objesiše o koncu uvelu crvenu jabuku, zategoše kanap ispred dvojice trkača i skupiše se svi, podgurkujući jedan drugog i neprikriveno se smijući.

Jedni se užurbali oko trkača, a drugi gledaju izdalje. Fočak zasukuje rukave i nagoni u smijeh sve oko sebe, a Đerzelez se raskopčao i glavu povezao čevrmom, pa došao još zdepastiji i manji. Jedni se klade za Đerzeleza, drugi za Fočaka. Mostarac dade znak; kanap puče, a oba trkača jurnuše.

Leti Đerzelez kao krilat, a Fočak se nakon dva-tri koraka zaustavio i tapće nogama na mjestu, kao kad varamo djecu da trčimo tobože za njima. Đerzelez trči kao da zemlju ne dira, Fočak tapše rukama, a gledaoci se savijaju od smijeha. Pljesak, vrisak i smijeh.


— Ha, Đerzeleze!


— Ačkosum, magarče!


— Ha, poteci, Đerzeleze, sokole!


— Aferim, kenjčino!


Odmiče Đerzelez i biva sve kraći, kao da mu noge ulaze u tijelo. Poduzela ga bijesna snaga, čini mu zadovoljstvo ovaj napor, meka ledina i svježa struja zraka. Čini mu se kao da osjeća za sobom neprestano topot svoga protivnika i to ga podstrekava i goni. Kad bi kod direka, maši se rukom za jabuku, ali alčaci objesili jabuku hotimice visoko pa je ne dohvati prvi put, nego se morade zaskočiti i onda je otrže s koncem zajedno.

Među gledaocima urnebes. Jedni taru suze, a drugi polegli po travi pa se samo valjaju od smijeha. Debeli beg iz Posavine drži se rukama za trbuh i othukuje. I suhi, službeni Dizdar-aga stao na kapiju pa se smije krezubim ustima.

Đerzelez je stajao časak onako s jabukom u ruci, a onda se okrenu, vidje da nema Fočaka i odmjeri ih, kao da ih iz daljine bolje vidi. Nisu mu mogli razabrati izraz lica, ali taj pogled je bio opasan. U jedan čas kao da svi osjetiše da su pretjerali. Daljina i odstojanje su mu vraćali sve što je izgubio u društvu s njima. Sad kad je bio tri stotine koraka daleko od njih i valjao se prema njima, mrk i težak, kao da ih naglo osvijesti taj razmak; i najbezbrižnije među njima ispuni strah. Više nije bilo sumnje da je srdit i da nešto smišlja. Prvi iščeze Mostarac, a zatim jedan po jedan stadoše otpadati u svoje sobe. Neki zađoše za han i izgubiše se u ljeskovoj šumi.


Dok se Đerzelez primakao, ne osta na ledini ni žive duše. U travi se bijelila jedna marama, ostavljena u hitnji i strahu. Ta praznina ga dokraja razljuti.


Onako raspojas i zadihan, on je razroko, još uvijek u nedoumici, gledao u kapiju gdje su se izgubili. I pod tom tvrdom, debelom lubanjom kao da se počelo galiti i svitati: da se tu s nekim ruglo tjera i da bi to sve moglo biti besposlenjačka komedija. Na tu ga misao svega prože plamen. Bijesno i neodoljivo zaželje kaurkinju, da je vidi, da je ima, da zna na čemu je, ili inače da pobije i polomi sve oko sebe. I kad je tako, gegajući se umorno u bokovima i mašući rukama, prolazio pored kapije, ukaza mu se najednom, pred zamagljenim pogledom, uvrh stepenica, široka zelena haljina i bijel veo. On samo što jeknu i, onako razgolićen i uzrujan, pruži ruke put nje, da sa dva skoka dotrči do nje, kad se zelena haljina lagano zaniha i iščeznu za sobnim vratima iza kojih se ču jasno ključ u bravi.

Đerzelez je spustio ruke niza se, malko oborio glavu i dahnući vas znojem i muškom snagom stajao tako časak, mrk kao oblak i jak kao sama zemlja. Nije znao šta da počne, na kog da udari. Onda se okrete, i po hanu stade ršum i lom. Neko dijete koje se, ne znajući šta je, ne bješe sakrilo, ispusti iz ruke đugum i pobježe pod minderluk ispod kog su mu virile bose i ispucale noge.

Čuše se konji u štalama, a u svem ostalom hanu nije bilo ni mačke; sve se živo posakrivalo i ućutalo od straha i zorta. Ta tišina je Đerzeleza još više dražila i izazivala. Udario je na vrata, ali su sva bila, kao ukleta, zatvorena.

Ne znajući ni sam, od srdžbe, šta čini, stao je sedlati konja i puniti bisage. Opremio se sve zagledajući ne bi li koga vidio i onda je, trgnuvši žestoko dizginom, izveo uzrujana bijelca na avliju i zajahao s panja na kom se meso siječe. Konj ga je ponio; na njemu zveknu srma i oružje; odmah se u njemu stao slijegati gnjev. Otpljunu, izjaha iz avlije i kao u snu pođe ledinom koju je maloprije pretrčao. A kad malo poodmače, on vidje, i nehotice, u samom uglu hana udubljen njen prozor. Gledajući taj prozor, zatvoren, hladan i zagonetan, kao ženski pogled i ljudsko srce, diže se u njemu svom snagom već zaboravljen gnjev i jad; i u bezumnom prohtjevu da ubija i vrijeđa, pa ma koga, on diže ruku s dlakavom šakom put toga prozora i mahnu njom, rastvarajući pesnicu kao da baca kletvu.


— Kučko! Kučko!


Glas je bio tup od ljutine.


Jahao je kasom, mekotom i prečacem; da on vidi kakvi su to provaljeni puti i koji su to otplavljeni mostovi koje on ne može preći! Da on vidi!


Za njim je ostajao ham, još uvijek u prestrašenom ćutanju.

Ivo Andrić misli, izreke, poslovice, mudrosti:

~ Najveća budala nije onaj koji... ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina. ~

~ Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu~

~Ovaj svet u kom živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen~

~Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo~

~Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu~

~Ništa ljude ne veže tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća~

~Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih~

~Srećni i zadovoljni ljudi ne pišu nikako, ili jako kratko~

~Naš čovek ne ume da se pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu~

~Ima ljudi čiji je život tako dobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabre~

~Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebelo. Trebalo je živeti~

~Čudno je kako je malo potrebo da budemo srećni, a još je čudnije kako nam baš to malo nedostaje~

~Da je ćutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju~

~Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati~

Noc

Ne znam kada je pala ova noc i ne pomisljam da ce se ikad svrsiti. Zaboravio sam da je ikad bio dan.
Jedna velika i vecna noc na oci ljudi, caske cvetova, u paruske lisca, nad ogledala reka.
Nebo i zemlju je spojila, more i kopno izjednacila; san je java, jer ljudi i stvari imaju boju ljudskih snova.
I sjaj retkih, dalekih zvezda ne menja nista, od njina mirnog, nemocnog sjaja noc je jos jaca, tama jos tamnija.
Dusa je sveta udovica sa crnim velom, a misli ljudske uplaseni nocni leptiri.
Dan je tek uspomena, a sunce san.

"O prici i pricanju" - "Biti covek"

Govor prilikom primanja Nobelove nagrade

"U izvrsavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Svedske akademije resio je ovog puta da pisca jedne, kao sto se kaze, male zemlje, odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena medjunarodnim razmerama, znaci veliko priznanje. Neka mi je dopusteno da, primajuci to priznanje, kazem nekoliko reci o toj zemlji i dodam nekoliko opstih razmatranja u vezi sa pripovedackim delom koje ste izvoleli nagraditi.

Moja domovina je zaista "mala zemlja medju svetovima", kako je rekao jedan nas pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih zrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim podrucjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono sto joj je neobicno burna i teska proslost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na knjizevnost te zemlje i tako privukli paznju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je nasa knjizevnost nizom novih imena i originalnih dela pocela da prodire u svet, u opravdanoj teznji da svetskoj knjizevnosti i ona da svoj odgovarajuci prilog. Vase priznanje jednom od knjizevnika te zemlje znaci nesumnjivo ohrabrenje u tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srecan sto u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime knjizevnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.

Nesto tezi i slozeniji je drugi deo mog zadatka: da kazem nekoliko reci u vezi sa pripovedackim delom pisca kome ste ukazali cast svojom nagradom.

Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio umetnicko delo, pored toga sto nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, ocekuje da kaze nesto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo vise skloni da na tvrce umetnickih dela gledamo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo misljenja da je govor umetnickih dela cistiji i jasniji ako se ne mesa sa zivim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Jos Monteskije je tvrdio da "pisci nisu dobre sudije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad procitao Geteovo pravilo: "Umetnikovo je da stvara a ne da govori!", kao sto sam mnogo godina docnije sa uzbudjenjem naisao na istu misao, sjajno izrazenu, kod neprezaljenog Albera Kamija.

Stoga bih zeleo da teziste ovog kratkog izlaganja postavim, kao sto je po mom misljenju pravo i umesno, na razmatranje o prici i pricanju uopste.

Na hiljadu stranih jezika, u najrazlicitijim uslovima zivota, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pricanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedaca koja izlaze u ovom trenutku iz izdavackih kuca u velikim svetskim centrima, ispreda se prica o sudbini covekovoj, koju bez kraja i prekida pricaju ljudi ljudima. Nacin i oblik toga pricanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pricom i dalje ostaje, a prica tece i dalje i pricanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da covecanstvo od prvog bleska svetlosti, kroz vekove prica samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluca i ritmom svoga bila, stalno istu pricu. A ta prica kao da zeli, poput pricanja legendarne Seherezade, da zavara krvnika da odlozi neminovnost tragicnog udesa koji nam preti, i produzi iluziju zivota i trajanja.
Ili mozda pripovedac svojim delom treba da pomogne coveku da se nadje i snadje? Mozda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od zivota-krvnika, nisu stigli da se izraze?
Ili to pripovedac mozda prica sam sebi svoju pricu, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah?
Ili je cilj tog pricanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas zivot cesto baca, i da nam o tom zivotu, koji zivimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaze nesto vise nego sto mi, u svojoj slabosti, mozemo da saznamo i shvatimo, tako da cesto
tek iz reci dobrog pripovedaca saznamo sta smo ucinili a sta propustili, sta bi trebalo ciniti a sta ne. Mozda je u tim pricanjima, usmenim i pismenim, i sadrzana prava istorija covecanstva, i mozda bi se iz njih mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije.
I to bez obzira da li odredjuje proslost ili sadasnjost.

Kada je rec o pripovedanju koje ima za predmet proslost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o proslosti trebalo da znaci prenebregnuti sadasnjicu i donekle okrenuti ledja zivotu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi slozili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog sto se zove sadasnjost u ono sto smatramo prosloscu, da sa lakocom kao u snu, prelaze pragove stoleca. Najposle, zar se u proslosti kao u sadasnjosti ne suocavamo sa slicnim pojavama i istim problemima? Biti covek, rodjen bez svog znanja i bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Moras plivati. Postojati. Nositi identitet.
Izdrzati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredvidjene postupke svoje i tudje, koje po najcesce nisu po meri nasih snaga. A povrh svega, treba jos izdrzati svoju misao u svemu tome. Ukratko: biti covek.

Tako, i s' one strane crte koja proizvoljno deli proslost od sadasnjosti pisac susrece tu istu covekovu sudbinu koju on mora uociti i sto bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane zivo tkanje price koju on zeli da
saopsti citaocima, i to sto lepse, sto jednostavnije, i sto ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim nacinom i kojim putevima? Jedni to postizu slobodnim i neogranicenim razmahom maste, drugi dugim i pazljivim proucavanjem istorijskih podataka i drustvenih pojava, jedni poniranjem u sustinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kaprizcioznom i veselom lakocom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: "Sta je istorija? Klin o koji ja vesam svoje romane". Ukratko, sto nacina i puteva moze postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino sto je vazno i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objasnjenje svega, i to svima jednom i zauvek, drevne reci: "Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui". (Razmisljao sam o drevnim danima i secao se godina vecnosti.)

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, obicaja. Sve je to manje ili vise zanimljiva igra duha povodom jednog dela ili oko njega. Nije uopste toliko vazno da li jedan pripovedac opisuje sadasnjost ili proslost, ili se smelo zalece u budunost; ono sto je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova prica, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne moze biti propisa ni pravila. Svak prica svoju pricu po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasledjenih ili stecenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izrazajnih mogucnosti; svak nosi moralnu odgovornost za ono sto prica, i svakog treba pustiti da slobodno prica. Ali dopusteno je, mislim, na kraju pozeleti da prica koju danasnji pripovedac prica ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mrznjom ni zaglusena grmljavinom ubilackog oruzja, nego sto je moguce vise pokretana ljubavlju i vodjena sirinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer,pripovedac i njegovo delo ne sluze nicem ako na jedan ili na drugi nacin ne sluze coveku ili covecnosti. To je ono sto je bitno.
I to je ono sto sam smatrao za dobro da istaknem u svom kratkom, prigodnom razmatranju koje cu, ako mi dopustite, zavrsiti kao sto sam i poceo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti."

IVO ANDRIĆ:
PRIPOVIJETKE



Bilješke o piscu:
Ivo Andrić, istaknuti romanopisac, pripovjedač, pjesnik i esejist.
Rođen je 9. 10. 1892. godine u siromašnoj obrtničkoj porodici u Travniku.
Rano je ostao bez roditelja. Djetinstvo je proveo u Višegradu gdje je
završio i osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Sarajevu gdje je i
maturirao. Mladost mu nije bila ni laka ni bezbrižna; sa mnogo napora i uz
dosta teškoća i prepreka Andrić je stekao sveučilišno obrazovanje.
Studirao je filozofiju, odsjek slavenske književnosti i povijesti u Zagrebu,
Beču, Krakovu i Grazu, gdje je 1923. godine i doktorirao sa disertacijom
„O duhovnom životu Bosne pod turcima“. Kao srednjoškolac i student
Andrić sudjeluje u naprednoj djelatnosti revolucionara omladine – Mlada
Bosna - koja se bori za nacionalno oslobođenje. Za vrijeme drugog
svjetskog rata živi povučeno u okupiranom Beogradu, ne dozvoljavajući
nikakvo preštampavanje i objavljivanje svojih djela. Prve književne
radove, stihove, objavljuje kao maturant 1911. godine u časopisu
Bosanska vila, a nešto kasnije i svoje prijevode O. Župančića,
M. Aleksandra, V. Levstika… Godine 1918. objavljuje knjigu lirske proze
Ex Ponto, a 1920. godine svoju prvu pripovjedačku knjigu
Put Alije Derzeleza. Iste godine objavljuje i knjigu pjesama u prozi Nemiri.
Između dva svjetska rata objavljuje tri knjige, a poslije rata objavljuje
romane Na Drini ćuprija, Travnička kronika, Gospođica, Prokleta avlija,
a od pripovijedaka Nove pripovijetke, Priča o vezirovom slonu, Lica…
Od rane mladosti bavi se publicistikom i esejistikom.
Među njegove najpoznatije tekstove ove vrste ubrajaju se: esej o Goji,
Razgovor s Gojom, esej o Njegošu, Vuku, Kočiću…
Godine 1956. dobio je povelju za životno djelo, najvišu književnu nagradu
u zemlji, a 26. 10. 1961. godine dodijeljena mu je Nobelova nagrada za
književnost.


Priča o kmetu Simanu

Mjesto radnje: Kraj oko Sarajeva

Vrijeme radnje: Kraj 19. stoljeća

Kratki sadržaj:
Godine 1876. bosanski narod digao se na ustanak protiv turaka u malome
gradiću Nevesinju. Tu je poražena turska vojska, i time slabi čitavo
tursko carstvo. Usporedo s tim austrijska vojska jača i postaje najveća
politička i vojna sila u tom dijelu Europe. Godine 1878. Austrija je
okupirala Bosnu i Hercegovinu. Kmetovi su mislili da će austrijska vlast
donijeti nove uvjete života, međutim za njih nije bilo nikakve promjene,
kmet je i dalje ostao kmet, a age su ostali age. Promijenilo se samo ime
države i vlasti a sve ostalo, naročito društveni položaj kmeta, nije se ni u
čemu poboljšao. Nastala su teška i nesigurna vremena za bosanski narod.

O djelu:
U djelu Ive Andrića prikazuje se vjekovna borba između kmetova i turskih
feudalaca. Kada je u Bosni austrijska okupacija zamijenila tursku, kmetovi su povjerovali da je došao kraj iskorištavanja.

U djelu je dat primjer sukoba kmeta Simana Vaskovića i age Ibraga
Kološa. Kad su austrijanci okupirali Bosnu kmet Siman suprotstavio se agi
i nije više htio da mu daje trećinu uroda. Mislio je da je s promjenom
vlasti donešena i promjena o daćama kmetova. Ali Siman se grdno
prevario, vlast je još uvijek bila na strani age. Siman je tako iz dana u dan
provodio vrijeme na raznim suđenjima, misleći da je u pravu.
Simanu su umrla dijeca, žena otišla kod rodbine, a on se odao pijanstvu.
Tvrdoglavo se pridržavao svog stava i tako je upropastio svoj život.

Analiza likova:
Siman Vasković:
Kmet koji je živio svojim mirnim, uobučajenim životom. Siman je tražio
svoje pravo, ali ondašnje “visoko društvo” nije dozvoljavalo da običan
kmet traži pravdu jer je nikada nije ni imao. Siman se prerano digao u
borbu za pravdu, jer da je još malo pričekao uz njega bi bilo još mnogo
bosanskih kmetova kojima se kasnije počela buditi svijest. Siman se nije
imao na koga osloniti, a pratile su ga same teškoće. Smirenje je nalazio u
alkoholu, a zapao je u najlošije društvo, među pijance i propalice.

Ibraga Kološ:
Turski feudalac. Razlikovao se od drugih aga. Nije bio loš čovjek, naprotiv,
u mnogočemu je popuštao Simanu. Kao ni jedan aga, Ibraga je sam
dolazio po urod. Ali kada mu se Siman suprostavio i nije mu htio davati
daće, aga ga je tužio sudu i dobio ono što je tražio.
Od Simana je stvorio propalicu.

Veletovci

Mjesto radnje: Na granici Bosne i Srbije

Vrijeme radnje: Početak 19. stoljeća

Tema:
Ova kratka Andrićeva pripovijetka prikazuje nam junaštvo, veliku hrabrost
i borbenost hajduka.

Kratki sadržaj:
Turci su odlučili da potpuno očiste planine i oslobode putove u tom kraju.
Otpor su im davala dva hajduka koja su već pet godina bili klica bune na
tom području. Jedan od njih je bio Stojan Veletovac iz malog sela
Veletovci nedaleko od granice. Turci su opkolili tu dvojicu koji su se
nalazili u kuli koja je pripadali porodici Crnojevića. Stojan je sa svojim
drugom pružao veliki otpor i turci ni nakon desetak dana nisu uspjeli
uhvatiti hajduke. Jedan od turaka se dosjetio kako bi mogli izmamiti
Stojana, pošto su ubili Stojanovog prijatelja. Varka se sastojala u tome
što su trebali dovesti Stojanova strica kojeg je ovaj jako volio.
Tako su i učinili. Stojanov stria čiča Miloje trebao je na nagovor turaka
pozvati Stojana na predaju. Ali čiča Miloje, iako u smrtnoj opasnosti,
nije to učinio već je savjetovao sinovca da se ne preda turcima,
a pogotovo ne živ. Turci ubiše čiču Miloja. Bila je oluja koju je Stojan
iskoristio i tu je noć pobjegao. Turci su se morali vratiti u Užice i umjesto
Stojanove glave poslali su čiča Milojevu glavu i glavu Stojanova prijatelja
u Beograd. Tako se čičina glava ni kriva ni dužna našla na beogradskom
bedemu, kao i glave mnogih drugih vojnika, hajduka.

Analiza djela:
Ivo Andrić u svojima djelima najčešće piše o događajima u našim
krajevima u vremenskom razmaku od dolaska turaka pa do danas.
Piše o samovolji, tvrdoglavosti i o patnjama naroda. Na poseban način
opisuje likove u svojim odlukama, zaključcima, mišljenjima, doživljajima.
On to opisivanje prikazuje na početku pripovijetke kako bi u daljnem
pisanju još više obradio njihove postupke, i to na takav način da izazove
čitateljevo razmišljanje i zaključke.

Zaključak:
U svojim pripovijetkama Ivo Andrić slika život Bosne,
njene ljude i pejzaže, kao i posebnu atmosferu njenih sela i gradova.
Kroz njegove pripovietke prodire osjećaj o praznini ljudskog života,
o njegovom nestajanju da se suprostavi strastima i bolu, te osjećaj o
njegovom vječnom i neizbježnom padanju u siromaštvo i smrt.
U njegovim pripovijetkama dolazi do izražaja društvena problematika koja
je savršeno iskazana u stilu i ljepoti njegovih rečenica.
Sa uzbudljivom radnjom Ivo Andrić je stvorio poseban stil kojem nema
premca u našoj književnosti.

Pismo iz 1920. godine

Dragi prijatelju,

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) � tampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.
_________________

U vodenici

Jos od svanuca nose se sunce i magla zimskog jutra. Nit sunce moze da rastera magle, niti magla moze da zaseni sunce. Tako se menja i osvetljenje u fra-Petrovoj sobi, provetrenoj i mirnoj. Jedan prozor je malo podignut i od njega se oseca hladan mlaz kako polagano i stalno nadolazi i gubi se u sobnoj toplini.

Fra Petar je lezao, potpuno odeven, pribran i nepomican, po nogama i do pasa pokriven velikom sivom kabanicom. To je ta >>officirska<< kabanica za koju su nekad neki revnosni fratri govorili da je protivna reguli i krojem i bojom, a za koju je fra Petar odgovarao: Hvala Bogu kad je sve ostalo u manastiru i u Provinciji po reguli, a Bog je velik i milostiv pa nece valjada zapeti za jednu kabanicu. -- Sada, otkako je uzet i vezan za minderluk, ona mu je sluzila danju kao pokrivac. Njen crveni porub na pesevima i rukavima blestao je jutros na suncu, kao nov.

Dok smo tako bili u razgovoru, u sobu je usao momak Marijan, rumen i dobrocudan decak, sa velikim plavim ocima i sirokom licu, sa tragovima dorucka u uglovima usana. Dosao je da iznese sudove i uz put ispricao da je u velikom dvoristu graja i trka. Doveli, kaze, mlinara iz Graovika. Usao djavo tamo u njega, pa stekce i lomi se, pljuje crkveni prag i kao prut drhti od misnickog blagoslova. A gvardijan kaze: nije, nego pijan. I kaze: da ga poliju vodom i dobro istabanaju, pa ce proci.

To govoreci, momce pokupi brzo prazne sudove i istrca napolje da ne bi izgubilo nista od onoga sto se dole u dvoristu desava i sto je za njega tako strasno i toliko zanimljivo. -- Zatvorio sam vrata koja je decak u hitnji ostavio samo pritvorena i okrenuo sam se u sobu.

Fra Petar je lezao na svom uzdignutom lezaju, sa glavom i gornjim delom tela visoko podignutim. Donju polovinu tela pokrivala je sura kabanica sa crvenim gajtanima i padala u sirokim naborima po zemlji. Na belom jastuku bio je oko fra-Petrove glave savijen venas prosede kose. U licu, koje je belo kao kod ljudi koji dugo leze i boluju, odudarale su zive smedje oci, guste obrve i jaki brkovi.

Sa lakim osmejkom, fra Petar je govorio kao za sebe.

-- E, ne moze narod zamisliti mlin bez djavola ni mlinara bez grijeha. Ono je, kazu, bio jednom neki mlinar mimo ostale i tvrdo odlucio da ne gubi duze i da ne krade od ujma i ne vara na dari. I da bi se sto bolje sjecao Boga i duse, objesio u mlinu jedno raspelo. Pa, ha mu ruka podje dublje u tudji arar, ili kantar pritegne na njegovu stranu, on pogleda u razapetog Isuskrsta i vrati odmah onu pregrst brasna natrag. Tako danas, tako sutra, moj ti mlinar sve siromasniji i siromasniji. Djeca gola, kuca prazna, i jos navalili i vjerovnici. Kad je vidio da ce pasti sasvim na tanke grane sa svoga postenja, a mlinar ti ode u vodenicu, okrene se raspelu i kaze: >>Oprosti mi, lijepi moj Isuse, ali ovako dalje ne moze. U ovoj vodenici nema mjesta za nas obojicu; jedan od nas dvojice mora napolje.<< I tako mlinar izbaci raspelo i pocne od toga dana da prikracuje svijet na ujmu i da stipka od meljavine, kao sto cine i sve ostale njegove esnaflije. I otada, kazu, nema izuzetka medju mlinarima.

Smejao sam se glano i dugo, a fra Petar je, sa lakim osmejkom, gledao preda se kao da misli na nesto posve drugo i daleko.

Brzo su nestalo tragovi osmejka oko njegovih ociju. Gledao je pravo u svetlost koja je sada plavila kroz prozor i od koje su njegove oci postajale jasne, a zenice u njima tanke i ostre. Ne trepcuci, nekim dubljim glasom fra Petar je govorio polagano.

-- Sala, maskara! Ne znam sta govori iz ovog mlinara, djavo li je rakija li je, ali se sjecam da sam davno, kad se ovaj mlinar nije bio jos ni rodio, cuo djavola u mlinu kod Graovika. Ima otada... Eto toliko ima: bio sam manji od ovog naseg Marijana i sluzio kod fra-Filipa, ucio knjigu i cuvao krave.

Nema vise takvih fratara kao sto je bio pokojni fra Filip. To je bio nesmira covjek. Tijesan mu je bio Dolac. Ja i danas ne znam kad je taj spavao. Jazuk sto mu bog nije dao pasaluk mjesto zupe. Razgradjivao je plot, pregradjivao kapelu, krpio, kradom od Turaka, krov na crkvi, prekopavao bastu koju su juce uskopali. Timario je konja da pokaze kako se radi a kako se ne radi, samarao momka, mjerio bir, dovikivao babu iz mutvaka, huktao, perjao, frktao, vikao. Nikom nije dao dekike s mirom da sjedi. I kad bi mrak pao i vise se nista nije moglo napolju raditi, sakupio bi nas u kucu da cesljamo vunu ili da trijebimo grah.

Kao da ga sada gledam. Bez habita, u pamukliji i plavim cohali caksirama, tezak, crven u licu, sa kapicom zaturenom na potiljak, sjedio bi na tronoscu i cesljajuci i sam bunu ispitivao nas nauk ili tjerao da pjevamo Credo. (?) Jedva smo gledali od umora i sna, pobadali smo nosomu vunu i pogresno grgutali melodiju. Ali fra Filip nas je dizao vukuci nas dusmanski za usi, da su nam suze frcale, i krupnim hrapavim glasom popravljajuci pjevao:

-- ... et venturus, veeenturus est judicare vivos et mortus, mooortuoos. (?)

A kod svakog ponovljenog slova povukao bi jace za uho. Ne znam kako nam svima nisu usi izrasle vise glave. Pa bi nam onda davao dobru i obilni veceru, salio se s nama, pa bi nas onda opet brzo-brzo tjerao da peremo noge, molimo Boga, i idemo spavati.

A prijet zore, sa prvim orozima, on je vec vikao, namjestao, orginjao i sve zivo po kuci budio i tjerao na posao. Odsvud je, cini mi se, dopirao njegov tezak i promukao glas:

-- Ustaj, besposlenjace! Protari te krmelje, nehljebovicu! O, muko Isuskrstova, lijena svijeta!

Jedino je misu govorio lijepo i sabrano. Ali odmah poslije toga pocinjala je huka i angarija.
Taj isti fra Filip je govorio da ne valja onaj domacin kome bar polovina kucne celjadi ne zeli smrt.
Nego, ja se zapricao. I uvijek se zapricam kad se sjetim pokojnog fra-Filipa, Bog mu dao pokoj vjecni!


Tu fra Petar prdje na svoju pricu o djavolu koji mu se nekad prikazao u vodenici ispod Graovika.

Cuvaju fra-Filipove krave po strnistima, dete se jednog dana sklonilo u hladovinu kod te vodenice. Uza samu vodenicu rastao je orah i grane su mu isle pod kroz i plele se sa gredama. Mali se popeo na orah i izgubio u granama, medju gustim liscem i jos nezrelim orasima. I kako deca brzo zaboravljaju ozbiljne stvari i posloe a lako se predaju igri i dokolici, decak je sa oraha presao na gredu pod krovom. Otud je, izmedju razmaknutih starih dasaka, pogledao u mlin. Kroz tu pukotinu video je samo sredinu vodenice, onaj prostor medju kosevima, sa punim i praznim vrecama od kostreti.

Bila je susa i radio je samo jedan zrvanj, na pola vode. Cuo je kako mlinar nesto struze i kucka oko nacava, ali ga kroz uzak otvor nije mogao videti. Odjednom cu kako se naglo otvorise vrata na vodenici. Pade sjaj po vrecama i daskama i cim se vrata zatvorise, opet se ugasi. Ukrstise se dva glasa. Zenski, ostar i uzbudjen, i muski, tezak i zabrinut, ali oba sapatom i nerazumljiva.

Decak prisloni jace lice uz daske, zaboravljajuci od cudnog ljubopitstva i na krave i na sebe i na neobicno mesto na kom se nalazi. Sapat je postajao jaci, ali se jos jendako mesao sa tutnjem vodenice i bio nerazumljiv. Malo-pomalo, pocese da rastu njihovi glasovi i da se odvajaju od huke i badnja, podrhtavanja kosa i ceketanja ceketala. Odjednom se izvi zenski glas, ostro i jasno:

-- E, lijepo, kad je tako, ti radi sta hoces, ali ja ovako dalje ne mogu, da se s tobom vidjam a da njega trpim kraj sebe. Ne mogu!
-- Slusaj, prekide je covek.
-- Necu da slusam - vikala je zena.
-- Cekaj - govorio je muski glas priguesno - ama cekaj da ti kazem...
-- Ne cekam ja vise, nego ubij ga, kao sto smo dogovorili, pa me vodi kud hoces i cini sa mnom sta znas.
-- Ama, stani...
-- Ubij ga! Ako si pri prijasnjoj rijeci, pa da bjezimo preko svijeta.
-- Stani! Znas li ti da ima zaptija u svijetu i da se za krv ide u Vidin il na vjesala i da...
-- Ne znam nista. Ubij ga! - ciktala je zena jasnim glasom.

Mlinar je tada govorio nesto tiho i nerazumljivo, po svoj prilici sasvim prislonjem uz zenu. Odmah zatim culo se otimanje, sustanje dimija:
-- Ne! Ubij ga, pa...

Tu se ponesose preko vodenice, u prepirci i otimanju, s kraja na kraj. U drugom uglu gubili su se njihovi glasovi i postajali opet nerazumljivi, mjesajuci se sa muklim pskanjem mlinskog kamena.

Tek tada se trgnuo decak i, kao razbudjen, jedva odvojio od vrelih dasaka po kojima je bio polegao. Uhvati ga strah. Oseti kako mu naglo bije srce. Spusti se brzo i oprezno niz orah i poce da bezi uza stranu.

Pod grlom mu je tukla krv, a u usima odjekivala lupa vodenice pomesana sa zeninim glasom koji je nerazumljivo ponavaljao >>ubij ga<< pa >>ubij ga<<. Nista nije razumeo od onoga sto je malocas slusao, niti je za njegove godine moglo biti jasno sto moze da se plete izmedju zene i coveka u ovakvim razgovorima. Osecao je samo da treba da trci sto brze i sto dalje. Bezao je tako od samog nerazumljivog straha koji ga je pratio u stopu kao i tutnjava njegovog rodjenog razigranog srca.


Tu je fra Petar prekinuo pricanje i zastao za trenutak. A zatim mu se glas prelomi, podize i postade jasniji. Videlo se da ce, kao obicno, naglo i brzo zavrsiti pricanje.

-- Nego, dok sam ja vrat lomio po mlinu i orahu, upade mi jedna krava u tudji bostan. E, te veceri me je zbog toga fra Filip isibao dugackim cibukom od udikovine na dva dana nisam mogao sjesti kako treba. U toj muci sam zaboravio i nerazumljivi razgovor iz milna. Sta dijete nece zaboraviti? Ali sam dugo zazirao od vodenice i klonio se toga kraja. Mlad sam bio i lud, i nisam znao ono sto cu tek docnije, prolazeci svijetom i po narodu, razabrati: da taj djavo melje, suska i sapuce po cijelom svijetu, svukud pomalo, a ne samo u mlinu ispod Graovika.

"Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći.
Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom."

Ivo Andrić "Pismo iz 1920."

Kad slusham rechi oko sebe,ja mislim da su sve one uzaludne,jer ni jedna ne nalazi odjeka u meni,i kad slusham danju ili nocu sate koji izbijaju,ja znam da ni jedan od tih bezbrojnih sati nije moj.Kad dobro osluhnem,ja ne chujem nishta od kisha i vetrova u kojima je moja dusha kao njiva,tamna i bez glasa.Ali ja se smeshkam u vreme,a moja strpljivost je sestra vechnosti.
Iskucavaju svetom sati,a moje vreme je daleko a moji dani josh ni klice pustili nisu.
Ali i ovako,sam i nepoznat,ja bivam vedriji sa svakim danom i jachi sa svakom noci.
Nikad nisam slutio da ovako umem chekati i ici polako i stisnutih zuba,dok mi u krvi gori buducnost kao groznica i sve shto ce josh biti, vri u meni kao taman bol ....

Ali dani su isli, ni brzi ni spori, nego jednomerni i sudjeni, i sa njima je dosao
i svadbeni.
Poslednjeg cetvrtka u avgustu mesecu (to je bio taj sudjeni dan) dosli su Hamzicu
na konjima po devojku. Pod teskom novom feredzom, kao pod oklopom, Fata je posadjena
na konja i povedena u kasabu. U isto vreme u avliji su tovareni konji sa sanducima
devojackog ruha. U mescemi je pred kadijom obavljeno vencanje. Tako je odrzana rec kojom
je Avdaga dao svoju kcer za Mustajbegova sina. Zatim je mala povorka krenula put Nezuka,
gde je bila spremljena svecana svadba.
Presli su polovinu carsije i pijac, deo onoga puta bez izlaza koji je Fata u mislima toliko
puta presla. Bilo je tvrdo, stvarno i obicno, gotovo lakse nego u mislima. Ni zvezda ni prostranstva,
ni ocevog mukog kaslja, ni zelje da vreme ide brze ili sporije. Kad su naisli na most devojka
oseti jos jednom, kao za letnjih noci pored prozora, svaki deo svoga tela, snazno i odvojeno, a narocito
grudi u lakom grcu kao u panciru. STigli su do kapije. Kao sto je radila mnogo puta u mislima za proslih noci,
devojka se nagnu i sapatom zamoli najmladjeg brata, koji je jahao pored nje, da joj prikrati mala uzengije,
jer sad dolazi onaj strmi prelaz sa mostaa na kamnei put koji vodi u Nezuke. Zastali su, najpre njih dvoje
pa onda malo podalje, ostali svati na konjima. Niceg neobicnog nije bilo u tome. To nije ni prvi ni poslednji
put da svatovi zastaju na kapiji. Dok je brat sjahao, zaobisao konja i prebacio uzdu preko ruke,
devojka je priterala svoga na sam kraj mosta, stupila desnom nogom na kamenu ogradu, vinula se,
kao okrilatila, sa sedla, preko zida, i poletela preko zida u hucnu reku pod mostom. Brat koji se ustremio za njom
i celim telom polegao kao ogradi jos je dotaknuo rukom uzvitlanu feredzu, ali je zadrzati nije mogao. Ostali svati su
poskakali s konja sa najneobicnijim uzvicima i ostali pored kamene ograde, u cudnim polozajima kao skamenjeni.
Jos istog dana predvece pala je kisa, obilna i neobicno hladna za to doba godine. Drina je nadosla i zamutila se.
Sutradan je nabujala zuckasta voda izbacila Fatin les u jedan plicak kod Kalate. Tu ga je primetio jedan ribar i odmah
otisao i prijavio stvar mulazimu. Malo posle stigao je mulazim sa muktarom, ribarom i Salkom Corkanom. Jer bez Corkana
ne biva ni jedna ovakva zgoda. Les je lezao , u menkanom mokrom pesku. Talasi su ga zapljuskivali i s vremena na vreme
potpuno prelivali mutnom vodom. Nova feredza od crne coje, koju voda nije uspela da svuce, posuvratila se i prebacila preko
glave; tako je pomesana sa dugom i gustom kosom, sacinjavala zasebnu crnu masu pored belog i bujnog devojcinog tela, sa kog
je bujica potrgala i svukla tanke i svadbene haljine. Namrsteni, stegnutih vilica, Corkan i ribar su zagazili u plicak,
prihvatili nagu devojku i oprezno i sa snebivanjem, kao da je ziva, izvukli je iz vlaznog peska u koji je bila pocela da tone,
izneli na obalu i tu je odmah pokrili njenom feredzom, mokrom i punom mulja.
Jos istog dana davljenica je sahranjena na najbllizem turskom groblju, u strmoj strani, ispod glavice na kojoj se dize Velji Lug.
A predvece okupljali su se dokoni ljudi u mahani oko ribara i Corkana sa onim nezdravim i ruznim ljubopitstvom koje je narocito razvijeno
kod sveta ciji je zivot prazan, lisen svake lepote i siromasan uzbudjenima i dozivljajima. Castili su ih rakijom i nudili duvanom
ne bi li culi od njih neku pojedinost o lesu i ukopu. Ali nista nije pomagalo. Ni rakija nije mogla da im razdresi jezik. Cak ni
Corkan nije nista govorio Pusio je bez prestanka i jedinim sjajnim okom gledao za mnom koji je snaznim dahom odbijao sto dalje od sebe....


(Na Drini cuprija)

IVO ANDRIĆ : " STAZE,LICA, PREDJELI "
STAZE

Na tim stazama koje vjetar mete i kiša pere, a sunce okužuje i raskužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i ljepoti svijeta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvijesti, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.
I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živio sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i ljepoti stvorenog svijeta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i osjetna oštra višegradska staza, od dana kad sam je napustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odmjeravao svoj korak i podešavao hod. Cijelog vijeka me nije napuštala.
U trenucima kad me zamarao i trovao svijet u kom sam po zlu slučaju živio i čudom se održavao u životu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vjernik molitveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku stazu koja liječi svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u životu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan dio tog puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, neviđeno i potajno, ipak prijeći suđenu dužinu višegradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gdje završavaju sve staze, gdje nestaje puteva i bespuća, gdje nema više hoda ni napora, gdje će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagorjeti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.

SUDIJE (1914-1920)

Najpre činjahu zulume žuti. Pa beli. Pa modri. Pa crveni.

Isprva se sudilo po starom, opširnim paragrafima, nemilosrdno ali dugo i pažljivo, gotovo pravedno. Posle uzeše da sude po skraćenom postupku, oštro ali trezveno, i - brzo, brzo.

Kako su učestali sukobi i rasla oskudica, i sudjenje bivaše sve brže. Presude su se još uvek izricale, ali zadihano i radi jednostavnosti - samo smrtne.

Najposle bi ukinut i onaj skraćeni postupak. Čitala se samo presuda. Dok jedan smeo duh - beše modri po stranci - pun rodoljubivog zanosa ne iznese predlog, nov i važan: da se jednom za svagda pročita jedna opšta presuda kojom se svi i sve osudjuje na smrt i sramotu i gubitak svega što se izgubiti može. I to bi primljeno.

Ali modrog ubiše crveni, bez presude kao što je sam predlagao.

Tada otpoče oštro razlikovanje i strogo ispitivanje medju crvenima. Ispitivani su i sudjeni polucrveni, cinoberski, ružičasti itd. Njima je brzo sudjeno, kao što su i sami sudili.

Svet se sada delio još samo na sudije i osudjenike. Ali se ljudi brzo dosetiše i svi se proglasiše sudijama. Uzalud se istraživalo ko ima prava da sudi, a ko ne. i kako se to pitanje nije moglo nikako raspraviti ni istina jasno utvrditi, počeše se osudjivati i ubijati sudije izmedju sebe.

A u proleće sedme godine umrije i poslednji čovek iz tog naroda. U strogoj pozi, zakrvavljenih očiju, razlivene žuči i zapenjenih usta, on je grmeo osudu u mrtvu tišinu oko sebe, kad pade od srčane kapi.

Nad sudijama je rasla mirna i ćutljiva trava.



I.Andrić

Jedna i velika vječna noć na oči ljudi i čaške cvjetova, u paruške lišća, nad ogledala rijeka. Nebo i zemlju je spojila, more i kopno izjednačila; san je java, jer ljudi i stvari imaju boju ljudskih snova.
Duša je svijeta udovica sa crnim velom, a misli ljudske uplašeni noćni leptiri.
Nad vrtom je užas i noć.
Događaju se strahovite stvari; mru pupovi, prosipa se sjeme u mahovima i trune,biju se bitke za grumen zemlje.
U jednom kutu vrta, gdje, kao što biva u jesen, raste najraznoličije cvijeće zajedno, isprepleten i bez reda, kako je koga vjetar nanosio ili voda naplavila, diže se nad svim sitnim sudbinama Suncokret.
Visok i žilav kavalir na ogoljenoj mišićavoj stabljici, koja se već dobro pognula, valjda prema onoj strani, gdje glava ispijena od ognjene strasti, a od njegova divnog mundira ostalo je još malo, latice zlatnog sljema danas su trule i ljepljive.
Njemu je noć najteža, ali on je najsrčanije podnosi.
On, vatreni ljubavnik svih zora, sveštenik sunca i poklonik ognja, nebeski avanturist, gine i propada u mraku, ali ga nada nikada ne napušta, a prkos mu nije manji nego posljednjeg dana, kad je sijalo krepko jesenje sunce i oko glave mu zujale pčele. Odmah pod njim je Žuta lala; nju je zatekla noć u cvatu, na još nerascvelu čašku pala je studen i tama, i njen je uski list dobio blijedu, samrtničku boju cvijeća, koje raste u podrumima. Jutro nije održalo obećanje, svijetlo nije cjelivalo list, i vjetar nije donio pelud;
prevarena je žuta lala i uvenut će u noći s malo žalbe i malo tuge, kako već podnose žene svoje velike i male jade.

Ladolez ,koji nikad u životu nije bio samostalan, kloni prvi.
Pao je i sad leži nevoljno za plotom, niko neće vidjeti, kako će poginuti u tami.
Crveni karanfil, koji je nekad, kad bješe dan, bio ohol i plodan i crvenio se u zapućcima tisuća ljudi, sad je malen i nevidljiv, uvukao latice, da sakrije crvenu boju, i kao da bi najvolio, da se nikad nije ni crvenio. On ima čudno mišljenje, da je sva ta noć i jad samo jedan nesporazumak i da bi se sunce dalo nadomjestiti,
sad već ne znam na koji način. Uostalom, on da je već odavno to prorekao.
Rezede, brižne mlade domaćice, vode svoje kućanstvo u mraku i nastoje da se, kako najbolje umiju, prilagode bijedi. I još uvek mirisu jedva osjetno.

Krupne ljubičice , koje se ne miješaju nikad ni u što, ali imaju mnogo srca i razumijevanja za sve, što se zbiva, obnevideše i umriješe od tuge gledajući plavim očima nesrećni Suncokret, u kog su uvijek bile potajno zaljubljene.
Tulipani, što rastu uz ogradu, visoki su i tušti kao i prije. Ko zna, otkud oni vuku sok i kako uspijevaju bez sunca. Njih očito ne boli nikad ništa, dobro im je i oholi su, ali im cvijet zaudara na đubre.

Crna buba , što stanuje u jednom busenu rondoa i živi od otpadaka cvijeća, tuži se bez prestanka na teška vremena. Po njenu mišljenju je ova noć kazna božja, koja pogađa evo i nedužne zajedno s krivcima.
“I bili su dojadili, mrmlja ona, čim bi sunce zašlo samo za oblačak, a oni svi u jedan glas: Sunce, sunce, sunce, gdje si?! Uvenusmo, izgibosmo od vlage i studeni; gdje si da nas izbaviš i pridigneš, sunce, brate naš? Eto im sad! Tako je, ko traži hljeba nad pogaču” (Crna buba zna mnogo poslovica i njima podupire obično svoje tvrdnje).
O suncokretu ne govori drugačije nego kao o usijanoj glavi, koja je dobila ono, što je tražila, a i ostali su svi, manje ili više krivi. Crna buba sabira po vazdan mrvice po rondou i vuče u svoju jamu pod busenom i po vazdan proklinje čas i sat, kad se rodila.
A oko svega cvijeća na svakom busiću slobodne zemlje raste sitna trava, koja duboko krije žile. Ona je ublijedela i tavori sada crna vremena, ali nije je mnogo i ona će se, ma kako gažena i ništena, podići i klisnuti u vis, čim dođe bolje vrijeme.
Tako izdiše vrt u noći.
*
Vi me pitate za ljude.
Oduvijek je bivalo da su iskušenja silazila na svijet i da je čovjek ćovjeku zlo činio,
da je cvijeće venulo i da su nevini stradali, da su pjesnici govorili jezikom tajnovitim u polujasnim slikama, pa kad vam govorim o cvijeću, zašto me pitate za ljude?

Ivo Andrić

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces."

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

IGRA



Napolju toplo i svetio. Ceo vidik ispunjava more, potkićeno nizom oniskih bledozelenih tamariska, kao nepomičan dekor. Na otvorenoj verandi velikog restorana beli se dug niz malih zastrtih stolova. Lazar sedi za jednim od njih, sam. Za stolom prema njegovom dvoje mladih ljudi. Muškarac mu je okrenut licem, a žena, koja sedi bliže, leđima. On je plav, dugokos, široka negovana lica, pažljivo odeven. Ona je u posve lakoj, širokoj haljini svetle boje, na crvene pruge. Žena mu zaklanja muškarca, i on može da ga vidi samo na mahove i samo malo, kad se pomeri ulevo ili udesno. Nju vidi dobro, iako samo s leđa. Bujna i živa kosa, zaobljen ali još vitak vrat, prava kičma. Sve sama mladost.
Kad je prošao pogledom naniže, niz drveni naslon stolice, na parketu je ugledao dve njene noge, bez čarapa, u plitkoj mokasinskoj obući. Fini zglobovi, ni suviše slabi ni jaki. Koža mlada i zagasita, u prigušenoj senci široke suknje i stolice. Sve je bilo obično i svagdanje, samo su živi pokreti tih nogu zadržali njegovu pažnju. Žena se neprestano izuvala i obuvala. Čas bi izvukla jednu nogu iz mokasina, čas drugu, čas obe odjednom, da ih nekoliko trenutaka docnije obe veselo sakrije u svoju meku crvenu obuću.
Celo ženino telo bilo je gotovo nepomično. Ona nije pomerala glavu ni kretala ramenima, nije mahala pri govoru rukama. Izgledalo je kao da i ne govori, ili vrlo malo i vrlo tiho. Ali noge mlade žene, ni suviše velike ni suviše male, nekako izdvojene i same u svom skloništu, nisu mirovale jednog trena, niti su dopuštale njenoj obući da miruje.
Taj par bosih nogu i par crvenih mokasina kretali su se kao četiri figure u pozorištu lutaka, koje neki vešt i smeo reditelj, nevidljiv, pokreće nevidljivim koncima po smislu nekog nepoznatog teksta, prema ritmu neke nečujne muzike, u duhu neke fantastične režije. Parket i na njemu četiri noge stolice, prekrivene sa tri strane svilom široke suknje, sačinjavali su pozornicu na kojoj su te četiri figure izvodile svoju skrovitu i samo sa Lazarovog sedišta vidljivu igru. Sa njegovog mesta izgledalo je kao da toj ženi nije stalo do razgovora ni do ljubavi ni do hoda; da joj je glavno i jedino važno: igra.
Život celog nepomičnog tela te žene bio je, izgleda, u nogama; upravo, u stopalima. Ona su ulazila, za trenutak, u svoju obuću, pa bi se odmah izvlačila iz nje, jedno pa drugo, ili oba odjednom. I sa njima je žena tada izvodila čudnu pantomimu kojoj je Lazar uzalud nastojao da prozre ili pogodi smisao. Njene dve bose noge bi kružile, svaka za sebe, kao da crtaju, i odmah brišu, nerazumljive i čudne znakove, zatim bi se sastavile i grlile, pripijale i milovale u nežnoj, bezazlenoj igri. Samo ni to nije trajalo dugo, jer bi odmah stale da se taru, kuckaju i sudaraju nestašno i ljutito, da se ponašaju kao dva rđavo vaspitana deteta. Ponovo bi se razdvojile, a njeni lepo sadelani, kao izdubljeni tabani, sveži i neizmučeni, jer ne nose velik teret tela i jer ga ne nose odavno, otpočinjali su svoju igru. Previjali su se u svim pregibima. Bečili su se jedan na drugog, cerili se i mrštili, grčili i borali u ljutite grimase. Naglom promenom, njena stopala gubila bi svoju lepotu i sveži-nu, i odjednom izgledala kao da su stara i jadna, zbrčkana, čak pomalo nečista, sa nečim životinjskim, majmunskim u sebi. Odmah zatim, ta stopala su se mešala dalje i u neprestanim pokretima prelazila ceo prirodni razvitak, od najnižih vrsta do čoveka. Ona su bila peraja pa nerazvijeni udovi izumrlih vrsta gmizavaca, pa nezgrapne šape, pa su opet postajala stopala smelo ispravljenog dvonošca. I sve to bez prelaza, bez reda, u strelovitim skraćenjima, i napreskok.
Pa bi onda odjednom sve stalo. Na njenim devojačkim stopalima, koja su sad mirno počivala jedno uz drugo, tabani bi se izravnali i stajali nepomični, snažni i glatki, kao vajani.
Zatim su te ljudske noge, postavši opet ono što su, počele da prolaze kroz nove mene i metamorfoze. Oduprevši se snažno prstima o pod, postajale su odjednom kratke i bezoblične, nalivene krvlju, onaj najniži, nosački, robovski deo tela na kom počiva sva težina, koji je osuđen da tu težinu doveka nosi i koji se ne odvaja od zemlje, osim u skoku, i samo za tren oka, da bi još teže i bolnije na nju pao. Ali igra se nije zaustavljala tu. U daljem nizu preobražaja, te noge su se lako i živo odvajale od tla kome inače robuju, tanjile se, menjale boju, bledele, i treperele jedno vreme kao krila koja, dok žive, ne znaju šta je dodir sa zemljom. Pa su postajale žive, gipke, izrazite kao ruke, čas lekovito i darežljivo dobre, čas razbludno nežne i nevino čiste. I po nečem se moglo zaključiti (on ne zna kako i ne zna po čemu) da od njih bije onaj neodređeni, bezmirisni, sveži dah koji samo ženino telo može ponekad da ima za željna čoveka.
Ali to bi, kao i sve ostalo, trajalo samo kratko, kao neophodan prelaz od jedne igre i promene do druge. Nov nemir je ubrzo ulazio u te noge. One su, onako bose, počinjale da metu parket i dobijale pri tom neki trezven, brižan, domaćički izraz. A odmah zatim žena je nervozno tražila svoje cipele, nalazila ih, pokušavala da navuče levu na desnu nogu, i obrnuto. Pa bi onda napuštala svoj pokušaj, dizala samo jednu navrh palca i balansirala njom neko vreme. Ali tada bi drugom nogom ćudljivo poremetila ravnotežu, daleko odbacila mokasin sa palca, i odmah počinjala istom nogom da ga slepo i uzbuđeno
traži i privlači.
Tako se igra nastavljala i predvideti se nije moglo dokle će trajati ni kuda će otići, šta će sve moći da postanu i budu te dve male noge u igri koju igraju same sa sobom i samo za sebe, na svojoj zaklonjenoj i pokrivenoj pozornici kojoj je Lazar jedini, slučajni i neslućeni gledalac.
A za sve to vreme, celo telo mlade žene bilo je i ostalo nepomično. Pravo i mirno držanje devojke sa dobrim i strogim vaspitanjem. Mišić jedan nije se kretao na njoj, ni vlas u bujnoj kosi, ni volan lake svilene haljine. I razgovor njihov bio je tih i diskretan; ni do Lazara, koji im je najbliži, nije dopirala nijedna razgovetna reč. Ništa. Samo su stopala pod stolicom igrala svoju čudnu i nerazumljivu pipirevku.
Lazar je jeo sporo i nepažljivo. I jedući, nije prestajao da, neprimećen, posmatra tu igru nogu, koju osim njega niko nije mogao da primeti, i da po njoj nagađa kako može da izgleda u licu ova mlada žena i kakve je prirode razgovor koji se vodi između nje i njenog druga za stolom. (Kad god bi podigao oči i uspeo da sagleda za trenutak njegovo lice, ono je bilo mirno, veselo i razvučeno u zadovoljan osmejak!) Da li ta igra njenih nogu prati smisao njenih reči? Ili odgovara na njegove! Ili nije ni jedno ni drugo, nego izražava njene neizrečene misli i skrivena osećanja? Nešto što ona ni sama ne sluti i ne zna? Ili, na kraju, te noge igraju zbog sebe i za sebe svoju igru, nezavisno od svega što njih dvoje govore, žele i misle?
Nije nalazio odgovora. U jednom trenutku odvojio je oči od prizora pod stolicom, pogledao na sat i - trgnuo se. Video je da će zadocniti na brod ako odmah ne krene. Dovršio je brzo ručak i, ne sačekavši kraj te igre, koja valjda i nema kraja, digao se i zaputio na obalu. Prošavši pored mladog para nije se okrenuo ni video kako izgleda ta žena nemirnih nogu, koju neće nikad više videti ni s ledja ni u licu.
Ali igru nije zaboravio.

CIRKUS

Dan, jos protkan maglom, prilicno je odmakao, a niko nije naisao ispod otvorenih prozora ni dozvao me, niti je zazvonilo zvonce na kapiji mog dvorista. Obradovao sam se tom zatisju kao zasluzenom odmoru i neocekivanom
poklonu. Odmah posle dorucka izisao sam i popeo se stepenicam akoje vode u strmu bastu iznad kuce da prosetam i udahnem vazduha. Tu sam osetio da me stalno prati neko daleko i nejsno secanje: mnogo tame i mnogo jarke svetlosti; trube, bubnjevi, zadivljeni poklici, knjski topot , miris smrceve strugotine, dah , sarenilo i zvuci cirkusa, i teska tisina prohaldne palanacke noci; bezrazlozni veliki zanos i isto takva i tolika potistenost. Sve je to u vezi sa snom koji sam usnio minule noci, i odmah ga zaboravio. Ali uporedo sa danom, koji je jacao dole nad gradom i ovde oko mene raslo je, zgusnjavalo se i dobijalo
sve nove i sve jasnije crte i to moje sacanje na dogadjaj iz detinjstva, izazvano nocasnjim snom. Na samom pocetku te skolske godine, kad sam stupio u treci razred osnovne skole, stigla je u nas grad uzbudljivan novina.
Na prostranoj povrsini Velikog pijaca poceli su jednog dana da slazu neke grede i letve i da bomilaju sanduke. Iduci iz skole, mi smo se zaustavljali i osmatrali zaposlene ljude, strance i domace, kako predano, ocigledno s nekim planom, posluju oko tih stvari, i kako u tom radu svaka od njih dobija svoje mesto, svoj nov izgled i time objasnjenje i opravdanje. Sve zajedno: podize se cirkus.
Jos pre nego sto je dovrsena velika satra od sivog platna, u nasoj kuci poceo je razgovor o tome da li treba ici na prvu predstavu toga cirkusa, i da li treba povesti i mene. Nisam razumeo sve sto su moji roditelji govorili, ali mi se cinilo da je nemogucno da nece iskoristiti srecu koja im se pruza. Manje je bilo izgleda da ce odvesti i mene. Takvo resenje ucinilo mi se isuvise lepo
i povoljno, a prema tome neverovatno i nedostizno. I unapred sam osecao ukus uzdrzanih suza i camotinju veceri u kojoj cu ostati sa baba-Smiljanom da "cuvam kucu". Unapred sam znao da cu i ovoga puta savladati ogorcenje, da necu zaplakati ni pokazati koliko mi je tesko, i da ce mi zbog toga biti teze. A ipak su me poveli Suze su nestale negde u meni, ogorcenje sam zaboravio. Uostalom, ono se svekolko pretvorilo u radost. Carolija je vec pocela.
Sve je bilo izmenjeno. Jednolicni zivot koji sam toliko mrzeo , sav je preplavljen uzbudjenjem, a uzbudjenje - to je za mene pravi oblik zivota, jedini dostojan da se nazove tim imenom.
Ranije se veceralo, svecano obuklo. Iz kuce smo izisli sa prvim mrakom, kad se inace redovno pregledaju prozori i zakljucavaju i kucna i avlijska vrata. Spustala se noc, a meni je izgledalo kao da svice. Izdaleka se videlo da je Veliki pijac osvetljen, a u toj svetlosti kretali su se ili stajali ljudski likovi kao crne siluete. Iznad ulaska u satru podrhtavalo je siroko obasjano platno na kome je pisalo crvenim slovima: "Cirkus Veler". Nemirna srca i pritajena daha usao sam sa svojima u cirkus koji je bio jarko
osvetljen. Nekoliko redova sedista od neoblanjanih smrcevih dasaka sacinjavali su pravilan krug oko cirkuske arene posute debelim slojem meke i zuckaste strugotine.
Cudo je vec osvajalo moj acula. Igra je pocinjala da se razvija. Osecao sam kako mi se lice zari i oci plamte, a u dzepovima sam grcevito stiskao hladne prste. Kroz vrelu maglu ukazivala su mi se medju gledaocima poznata lica nasih gradjana, a ja sam se u cudu pitao otkud oni tu, i odmah ih gubio iz vida i zaboravljao kao poslednje ostatke zivota koji smo ostavili iza sebe i koji
sad sve vise bledi i nestaje.
U arenu su, uz smeh i radosno pticije kliktanje, upala dva klovna. Trcali su , preturali se, praskakali jedan drugog; sporazumevali
su se samo mimikom i dovijali se kako da jedan drugog nadmudri i sto bolje nasamari. Ova dva smesna coveka u sarenim odelima, sa nabeljenim
licima iz kojih su sjale ljudske i ljudski umeni i tuzne oci, zasenila su sve sto je dotle za mene znacilo svet. A to je bio tek uvod pravu
igru.
Grunula je muzika od limenih instrumenata i bubnjeva. Preda mnom se kao svetlo, sareno i nemirno platno razvijao neki zivot kakav nisam
mogao slutiti da postoji, a koji sam, u sebi, nesvesno, odavno ocekivao. Javljalo se, izgleda, upravo ono sto mi je u cestim caosovima decacke
potistenosti toliko nedostajalo. "To je, to je to!" - govorio sam sam sebi i uzivao kao zasebnu, izdvojenu slast svaki trenutak vremena koje je
brzo prolazilo i svaku pojedinosti prizora koji su se prada mnom odigravali.
Za klovnovima dosla su dvojica artista na trapezu. Njihovi zamasi i skokovi izazivali su divljenje, a kad bih njihova vratolomna smelost dosla
do vrhunca, poneka zena u publici prekrila bi oci rukama i njen prestrasen i prigusen povik odjeknuo bi cirkusom.
-Aaah!
Zatim su dosle vezbe sa dresiranim konjima. Sa strane je stajao direktor cirkusa u jahacem odelu; na glavi cilindar, na nogama visoke cizme tesnih sara.
Ufitiljeni brkovi na nepomicnom licu. Vitlajuci dugackim bicem u ruci, on je mirno i nadmocno, kao neko bise bice, upravljao cleom igrom. Ugojeni i sjajno
timareni belci i vranci obilazili su u krug, propinjali se ili padali na kolena na pucanj bica, i na isti takav znak odlazili iz arene. Poslednja slika
izazvala je odusevljenje i burno odobravanje gledalaca. Na vrancu bez obelezja i svetle pege, koji je trcao izmedju dva belca niza od njega, jahao je snazan
i plecat jahac u raskosnom kostimu, a iza njega nabeljena i narumenjena zena u svetlom trikou, samo sa kratkom pelerinom od modre svile, vezanom oko vrata.
Posto su nekoliko puta ucinili krug, zena se na pucanj bica vinula i popela jahacu na ramnea, a on je tada, ocigledno velikim naporom, olako i oprezno poceo da se dize.
Vec iduceg trenutka on se, zavaravsi oci gledalaca , ispravio i lakim pokretom stao vrancu na pas, pridrzavajuci samo prstima leve ruke zenu koja mu je stajala na ramenima. Pripijeni jedan uz drugog, tri konja su jurila, bacajuci kopitima strugotinu po prvim redovima gledalaca; na srednjem je stajao snazni jahac sa pobednickim izrazom lica, a na njegovim ramenima, uspravna i sjajna zena u trikou boje tela, kao naga, dok je za njom vijorila njena modra pelerina. Posle toga velicanstvenog prizora izisli su radnici, prostrli saren cilim i stali da zatezu zicu iznad arene, s jednog kraja na drugi. Ti ljudi u svojim obicnim radnim odelima izlgedali su kao zalutali ovamo iz onog davno nestalog sveta u kome sam i ja nekad ziveo. Na zicu se ispela narocitim stepenicama mlada igracica iz Madjarske o imenu Etelka. Direktor joj je pri tom
pomogao ceremonioznim pokretima. Bila je sitna, neznija i na izgled slabija od one jahacice, ali njeno telo je bilo savrseno vajano, u trikou od crne svile, sa posve kratkom zelenom suknjicom, jako nabranom oko kukova, dok je zut jelek stezao struk i slabo prikrivao grudi. U desnoj ruci drzala je laki kineski suncobran. Najpre se kretala oprezno i sporo. Izgledalo je neverovatno da ce preci preko te zice. Nekoliko puta se zapinjala i zastala kao da ce pasti, ako da vec pada, ali krajnjim naporom, masuci levom, slobonom rukom i
svojim suncobranom, ipak odrzal ai produzila da klizi o zicu . Meni se u tim trenucima srce od uzbudjenja steglo pelo u grlo. A kad je stigla na kraj zice, vratila se krecuci se vec lakse i sigurnije. Na licu joj je stalno lebdeo lak i bezbrizan osmejak.
To za mene vise nije bio cirkus! Ta zica je bila razapeta od planine do planine, iznad nekog proletnjeg predela, a devojka na njoj prelazila je lebdeci, slobodnija od ptice i laksa od leptira s jednog kraja sirokog vidika na drugi, zajedno sa svojim skupocenim osmejkom. Cista i kao sestelesna, zveda a ne zena.
Izgledalo mi je da cudu i lepoti nema kraja, da ti ljudi sve mogu i ostvaruju svo sto zamisle. Znaju sta hoce, a sto nece, to mogu. Nisu im potrebne reci ni objasnjenja. Govore pokretima,ne oklevaju, ne grese, ne dosadjuju se kao mi. Ne lazu, jer im to nije potrebno, i ne dopustaju nikom i nicem u sebi ni oko sebe da slaze ili izneveri. U pouzdanju i izvesnosti se krecu i zive. Ne znaju za nesporazume i nedoumice. Preskacu , lebde ili lete iznad svega toga. Okrenuli su ledja onom sto se tamo napolju zove zivot, ali samo zbog savrsenijeg i lepseg zivota. Srecni su.

Čudo u Olovu


Sve sto se radjalo i zivelo u Bademlica kuci bilo je veselo, lakomisleno i nasmijano. Samo Kata Bademlicka, zena najstarijeg od brace Bademlica, bila je izuzetak. Bila ja visoka, koscata, plava, modrih ociju prodirna i hladna pogleda. Dovedena prije dvadeset i sest godina u tu bogatu i prostranu kucu, ona je iz godine u godinu bivala sve mracnija, teza i cutljivija. Nije bila srecna sa covjekom, a nije joj se dalo u djeci.

Njen covjek, Petar Bademlic, najstariji brat u toj bogatoj porodici, ozenio se vrlo kasno. O njegovoj mladosti svasta se pricalo. Pa i kad je Katu doveo, iako vec izmozden i uveo, imao je u rijeci, pokretu i narocito u osmijehu jos uvijek nesto od onog svog bijesa i nevaljalstva. To je bio jedan razliven, tup i culan osmijeh, koji se na crnomanjastim licima Bademlica javljao kao pecat koji se ne da sakriti. U njemu je bilo nesto sto je nju, koja je dolazila iz zdrave i svjeze livanjske porodice, kroz sve ove godine, i do dana danasnjeg, ispunjavalo strahom i gadjenjem.

S djecom je bilo jos gore. U prvih dvanaest godina izrodila je devetoro djece, gotovo sve muske, i sva su joj redom umirala kad bi dosla u najljepse godine. Poslije desetog djeteta jedva ostade ziva. Otada prestade i da radja. To je posljednje dijete bilo je zensko, i ono ostade zivo. Sve do seste godine djevojcica je rasla; bila je sitna, ali plava i tako mila da se svijet u crkvi za njoj okretao. Licila je u svemu na majku i njenu zdravu livanjsku rodbinu. ALi kad joj bi oko sest godina, poce da opada i ruznja. Odjednom se zgrci u koljenima i povi u pasu, ogrubi joj lice i natekose ocni kapci. Tako, zgrcena, uvijek poluotvorenih usta, puzala je c jednog minderluka na drugi i lezala godinama u mracnim i studenim sobama Bademlica kao kucna nesreca i bozje pokaranje. Sad joj je bila petnaesta godina. Ali se slabo razvijala tjelesto, a jos slabije dusevno. Nije mogla da se ispravi ni da hoda dok je ko ne pridrzava. Govorila je malo, samo najobicnije stvari, i muklo i nejasno. S majkom se najbolje razumjevala. A stara Bademlicka je lebdila nad tim djetetom; nije pustala nijedne sluskinje oko nje, nego ju je sama prenosila, hranila, mila i presvlacila.

Cinila je sve sto je mogla da je izlijeci. Posto je obisla sve ljekare i vracare, i probala sve lijekove i sve sto joj je ko kazivao, i uzalud placala mice i molitve, ona se jednog jutra pred Bogorodicinim oltarom zavjetova da ce o Maloj Gospojini bosa otici u Olovo i odvesti bolesnu kcer Gospinom vrelu kod manastira.

Kao svi ljudi koji su mnogo zla podnijeli i mnoga umiranja vidili oko sebe, i koji zive odvojeno i samo u sebi, ona je u svemu vise vodila racuna o silama onog svijeta koji se ne vidi, i bila im prisnija i bliza. Kad je ucinila zavjet, dugo se jos molila, i kad se digla, ponovila je svoju molitvu i svoj zahtjev Bogorodici.

-- Ja vise ne mogu. Nego, daj od dva derama jedan: ili mi je ozdravi, ili je uzmi sebi, u raj, kao i ono devetoro.

Nekoliko dana poslije toga zavjeta, krenuli su putnici, prije svitanja, iz Bademlica kuce. Stara je povela sa sobom zaovu, boginjavu staru djevojku. S njima su isla i dva momka da djevojcicu nose, jer se nije mogla drzati na konju. Vodili su dva konja u povodu, za povratak. Svitalo je kad su izisli na prve visove iznad Sarajeba. Djevojcica, koja se dotle mnogo zalila, neckala i plakala, sad je pocivala u jednom narocito udesenom plitkom sepetu, koji su nosili momci na dvije sohe provucene sa strane. Zamorena i opijena svjezinom, spavala je, sa glavnom na desnom ramenu. Pokatkad bi, kod potresa, otvarala oci, ali videci nad sobom zeleno granje, nebo i rumen sjaj, ponovo bi ih zatvarala i, misleci da sanja, smijesila se finim smijeskom bolesna djeteta koje se oporavlja.

U neko doba prestade uspon. Prolazili su gustim sumama, a put je bio siri i blazi. Tu vec pocese da susrecu, u skupovima, svijet iz ostalih mjesta. Bilo ih je tesko bolesnih, koji su, natovareni kao vrece na konje, muklo jecali i kolutali ocima. BIlo je ludih i bjesomucnih, koje su rodjaci pridrzavali i smirivali.

Stara Bademlicka je isla ispred svojih, probijala se izmedju svijeta i, ne gledajuci ni u koga, molila sapatom krunicu. Nosaci su jedva stiazli. Dvaput su se odmarali u bukovoj sumi pored puta. Za vrijeme rucka prostrijese po travi zagasit iram i na njega polozise bolesnicu. Ona je protezala utrnule noge i zgrcen stas, koliko je mogla. Prepade se kad pored sebe vidje majcine noge, bose, pomodrile i sve krvave od nenavikla puta. Ali stara uvuce brzo noge pod dimije, a djevojcica, padosno zbunjena tolikim novim stvarima oko sebe, zaboravi odmah na to. Sve je bilo novo, neobicno i radosno: gusta i tamna sumska trava, teske bukve, sa pecurkama kao policama na srebrnastoj kori, price koje su padale konjima na zobnice, i sirok vidik sa svijetlim nebom i duguljastim oblacima koji sporo brode. I kad bi konj odmahnuo glavom i ptice poletile ustrasene oko njega, djevojcica je, iako umorna i sanjiva, morala da se smije, dugo i tiho. Gledala je kako momci jedu sporo i ozbiljno, i u tom je takodje bilo nesto smijesno i veselo. I sama je slatko jela. Pruzala se na svom cilimu koliko je vise mogla. Razgrnuvsi rukom hladnu travu, ugleda cvijet, zvan babino uho, sitan i jarko crven, pri crnoj zemlji, kao izgubljen. Viknu lako od uzbudnjenja. Stara, koja je bila od umora zadrijemala, prenu se i ubra joj ga. Mala ga je dugo gledala i mirisala, drzeci ga na dlanu, a onda ga je pritisnula na obraz, i kad osjeti kako je kadifast i hladan, zaklopi oci od slasti.

Pred vece stigose u Olovo. Oko manastirskih rusevina i presvodjenog basena, iz kojeg se muklo culo kako pada topla voda Gospina vrela, bio je jedan vasar svijeta. Gorile su vatre, peklo se, kuvalo i jelo. Vecina je spavala na ravni. U jednoj dascari je bilo mjesto za imucnije i bolje. Tu se smjestise Bademlicevi. Obje zene su ubrzo crvsto zaspale. A djevojcica je cijelu noc provela kao u nekom polusnu, gledala kroz prozor zvijezde nad crnom sumom: toliko zvijezda koliko ih nikad nije vidjela. Osluskivala je glasove koji svu noc nisu prestajali da zamore oko vatara, i tako se zanosila u san; pa bi je onda konjsko rzanje ili nocna svjezina budili; slusajuci ponovo zagor i glasove, nije mogla nikako da razabere i da sazna: kada sana a kad je budna.

Sutra u rano jutro odose vrelu.
Prvo se ulazilo u jednu nisku i polumracnu sobu, u kojoj se svlacilo. Podnice su bile mokre i natrule. Pored zidova su stajale drvene klupe na kojima su ostavljane haljine. Otale se niz tri drvena basamaka silazilo u vecu i malo svijetliju prostoriju u kojoj je bio basen. Sve je bilo od kamena. Kroz je bio kamenit, sveden, a visoko pri vrhu bili su mali okrugli otvori, kroz koje je padala cudna svjetlost u mlazevima. Koraci su odjekivali i kameni svod je uvecavao i vracao svaki i najmanji zvuk. Sum vode odbijao se od svodova i umnogostrucen i uvecan ispunjavao cio prostor, tako da se moralo vikati pri govoru. A ta vika se opet lomila i udvajala pod svodovima. Isparavanje je otezavalo dah. Sa zidova i svodova se cedila voda, ispod koje se hvatala zelena siga, kao u pecinama.

Voda je padala u debelom mlazu iz jednog kamenog oluka. Bila je topla, bistra, puna srebrnastih mjehurica; razlivala se po kamenom basenu, i tu je od sivih ploca dobivala zelenkastu boju.

Naizmjence su se kupali, muskarci pa zene. Kad je dosao red na zene, nastade guranje, prepirka i dozivanje. Jedne su odjevene, samo se izule i gaze vodu koja im je do koljena, druge se skinule sve do kosulje. Nerotkinje cuce do vrata u vodi i sklopljenih ociju sapucu molitve. Neke hvataju vodu s mlaza u dlanove i ispiraju grlo, usi i nozdrve. I svaka je toliko zauzeta molitvom i mislju o ozdravljenju da niko ni od koga ne zazire, kao da jedna drugu i ne vide. Mlo se poguraju i porjeckaju radi mjesta, pa odmah opet zaborave i svoju prepirku i jedna drugu.

Stara Bademlicka i zaova joj uvode djevojku u vodu. Iako su svi zaneseni i zabavljeni svak o sebi, opet njima svi prave mjesta, jer bogat i otmen svijet ne gubi nikad i nigdje svoje prvenstvo.

Onako zgrcena, djevojka drhti i boji se vode i svijeta. Ali se pomalo sve dublje spusta u vodu, kao da zeli da se sakrije. I da je ne pridrzavaju izpod pazduha, ona bi sjela na dno. I ovako joj je voda dolazila do podbratka. Nikada u zivotu nije vidjela toliko vode ni cula toliko glasova i cudne jeke. Samo pokatkad, kad bi usnila da je zdrava, da moze da hoda i trci, sanjala je da se sa ostalom djecom kupa u nekoj vodi, i da joj po tijelu poigravaju, ovako kao sada, bezbrojni svijetli i sitni mjehurici. Zanosila se. Kao iz sve vece daljine cula je glasove zena oko sebe. Osjeti kako je nesto golica po ocima. Steze cvrsce vjedje, ali golicanje ne prestade. Konacno s mukom otvori oci. Kroz jednu od onih okruglih rupa na svodu prodirao je mlaz sunca i padao joj na lice. U svijetlu je titrala i dizala se vodena para, kao sitna prasina, zelena, modra i zlatna. Bolesnica je isla pogledom za njom. Odjednom zadrhta i trznu se nekoliko puta, pa poce s naporom da se dize iz vode. Iznenadjene, majka i tetka joj pocese da je pustaju, pridrzavaju je sve slabije. A zgrcena i uzeta djevojcica odjedno mse ispravi, kao nikad dotle, pusti ruke koje su je podrzavale sa strane i, jos uvijek malko pognuta, podje polgano i nesigurno kao malo dijete. Rasiri ruke. Na tankoj i mokroj kosulji ukazase se malene dojke tamnorumenih vrhova. Izmedju teskih trepavica bljesnu vlazan sjaj. Pune usne se razvukose u neocekivan, tup i culan osmijeh. Podize glavu i, zagledana gore, visoko , u onaj mlaz svjetla, viknu odjednom nekim neocekivano jasnim i prodirnim glasom:

-- Eno ga, silazi na oblacima! Isuse! Isuse! Aaah . . .!

Nesto stravicno i svecano bilo je u tom glasu. Sve se zene povise pod njim. Niko se nije usudjivao da podigne glavu i pogleda bolesnicu ili njeno prividjenje, ali sve su ga osjecale nad sobom. Neke pocese na sav glas da se mole, neke su se zagrcavale i molitva im se pretvarala u plac i glasno jecanje. Culo se kako se biju rukama u mokre grudi. I svi su ti glasovi bili neobicni i cudni, kakve ljudi daju od sebe samo onda kad su u zanosu od bola ili radosti, i kad zaborave ljudski obzir i stid. A zvonka jeka je te glasove uvecavala i otezala, i sve se to mijesalo sa hukom vode koja je jednolicno i sumno padala sa visine.

Jedina koja nije prignula glavu bila je stara Bademlicka. Ona se popela na drugi basamak, tako da je samo do clanaka jos bila u vodi, i otale napregnuto i strogo posmatrala kcer, i njene pokrete kao u snu, i nov smijesak na njenom licu. I onda odjednom, odgurnusi zaovu, pridje djevojci, obujmi je oko pasa, poduhvati drugom rukom ispod koljenja, i gnjevnim, krupnim koracima, kao da skriva neku sramotu, iznese je u sobu gdje su bile haljine.

Tu je bilo polumracno i tiho. Spusti dijete. Ogleda se. Nema nikog. Mala je od nagle promjene drhtala i, ponovo zgrcena, lezala na goloj zemlji; ali joj je na licu jednako ostao onaj razliven i nezdrav osmijeh culnog blazenstva.

Iz banje su dopirali glasovi molitve i povici o cudu i ozdravljenju. A stara je stajala nepomicna, porazena, jos stroza i teza nego obicno. Jer, jedino ona je znala da je to Bademlica smijesak, i da tu nema zdravlja i da je sve bilo uzalud. I kao da je jedva cekala da pobjegne od svijeta i da ostane nasamo sa Bogorodicom, s kojom ima jos nerijesen zavjet, ona se okrenu prema mracnom kutu i prosapta priguseno i ostro:

-- Uzmi je sebi! Uzmi je sebi!

Ponovila je nekoliko puta te rijeci, i nije se ni osvrtala na djevojcicu koja je drhtala pored njenih nogu.

Cirkus

Takvoj sreci, cinilo mi se, idemo u susret i mi. Zivot kojim smo do sada ziveli natkriljen je, i potpuno i zauvek otisnut. Sve su prepreke oborene. Igra ce odsad biti smisao i sadrzina zivota, a smelost i lepota njegovi redovni zakoni. Svi cemo ziveti kretati se tako i izvoditi
slicne i jos vece podvige.
Krut i zanemeo od tih otkrica, bio sam zaboravio sve drugo oko sebe, ne samo svoje sugradjane nego i roditelje sa kojima sam dosao . Cinilo mi se da sam potpuno sam, da i nemam nikog svog, da sam tu dosao jedino da saznam i vidim kako se zivi u tom velikom svetu igre, bleska i velicine, a posle da produzim i sam tim putevima da, jasuci ili lebdeci u smelim skokovima, savladjujem kao igrajuci sa prostranstva, radosno i lako, sa osmejkom na licu, srecan sto me ljudi gledaju i sto mi se dive.
Ali upravo tada kad sam hteo da se osmehnem tome trenutku u susret, desilo se ono sto sam najmanje ocekivao. Kad je igracica srecno izvela i drugi put svoj hod
po zici i vratila se na polaznu tacku, zagrmeo je bubanj i pobednicki pisnula truba. Lepa zena je digla visoko svoj kineski suncobra, vesto se poklonila gledaocima na sve
cetri strane, a zatim kao da je bez tezine, skliznula u narucje svom direktoru, koji je odbacio bic i docekao je kao hladnokrvan i uzvisen spasilac.
Taj trenutak velikog trijumfa neobicno se produzio. U meni se javila sumnja, pa strah. Prva pomisao de bi to moglo nagovestavati kraj ove igre. Muzika je trestala, u
publici je zavladao radostan zagor, neki su ppustajali sa svojih mesta; u arenu su upali klovnovi i preturali se i okretali na rukama kao zivi tockovi. Usli su i ostali izvodjaci
programa, klanjali su se i dobacivali poljupce publici.
Jedno po jedno , svi su oko mene poustajali. Ja sam ostao na mestu, nepomican, drzeci se obema rukama za dasku na kojoj sam sedeo. Bolno otreznjen, sa nevericom sam slusao i gledao sta se desava oko mene. Sve je bilo u pokretu. Prve lampe su se gasile, konji su rzali, klovnovi su vristali, direktor pucketao bicem. Izgledalo je da mi se svi smeju. Kraj, kraj , kraj!
Tako dakle! Zar te stvari imaju kraj? Pa to je onda kao da i ne postoje! Zar igra i lepota mogu da lazu? Zar su to sam blestavi, nestalni i prolazni prividi koji nas lako osene i zavladaju
nama da bi nas isto tako brzo i neocekivano napustili? Zasto su zametali oni igru kad su znali da nece i ne moze trajati? I sta vredi sve to ako ne traje?
Jedva su me urazumili i odlepili od sedista. Na izlazu sam se jos jednom okrenuo i video kako radnici savijaju sareni cirkuski cilim, a dva klovna trce oko njih i saplicu se uz veselu ciku i kreveljenje. Kraj! Savijaju cilim - sve je gotovo. Kraj!

Ivo Andric - Priča o kmetu Simanu


- vrijeme : krajem 19. stoljeća

- mjesto : kraj oko Sarajeva

Godine 1876. Bosanski narod digao se na ustanak protiv Turaka u malome gradiću Nevesinju. Tu je poražena Turska vojska, a time slabi i čitavo tursko carstvo. Usporedo s tim, Austrijska vojska jača i postaje najveća politička i vojna sila u tom dijelu Evrope. Godine 1878. Austrija je okupirala Bosnu i Hercegovinu. Kmetovi su mislili da će austrijska vlast donijeti nove uvjete života međutim za kmeta nije bilo nokakove promjene, kmet je i dalje ostao kmet, a age su ostali age. Promijenilo se samo ime države i vlasti, a sve ostalo, naročito društveni položaj kmeta nije se ni u čemu poboljšao. Nastala se teška vremena i nesigurna za bosanski narod.

U dijelu Ive Andrića prikazuje se vjekovna borba između kmetova i turskih feudalaca. Kada je u Bosni Austrijska okupacija zamijenila Tursku, kmetovi su povjerovali da je došao kraj iskorištavanja.


U dijelu je dat primjer sukoba kmeta Simana Vaskovića i age Ibraga Kološa. Kad su austrijanci okupirali Bosnu kmet Siman suprotstavio se agi i nije više htio da mu daje trećinu uroda. Mislio je da je s promjenom vlasti donešena i promjena o daćama kmetova. Ali Siman se grdno prevario, vlast je još uvijek bila na strani age. Siman je tako iz dana u dan provodio vrijeme na raznim suđenjima, misleći da je u pravu. . Simanu su umrla dijeca, žena otišla kod rodbine, a on se odao pijanstvu. Tvrdoglavo se pridrćžavao svoga stava i tako je upropastio svoj život.

Siman Vasković: kmet koji je živio svojim mirnim, uobučajenim životom. Siman je tražio svoje pravo, ali ondašnje “visoko društvo” nije dozvoljavalo da običan kmet traži pravdu jer je nikada nije ni imao. Siman se prerano digao u borbu za pravdu, jer da je još malo pričekao uz njega bi bilo još mnogo bosanskih kmetova kojima se kasnije poćela buditi savijest. Siman se nije imao na koga osloniti, a pratile su ga same teškoće. Smirenje je nalazio u alkoholu, a zapao je u najlošije društvo, među pijance i propalice.

Ibraga Kološ: Turski feudalac. Razlikovao se od drugih aga. Nije bio loš čovjek, naprotiv, u mnogome je popuštao Simanu. Kao ni jedan aga Ibraga je sam dolazio po urod. Ali kada mu se Siman suprostavio i nije mu htio davati daće, aga ga je tužio sudu i dobio ono što je tražio. Od Simana je stvorio propalicu.

http://www.diskusije.net/obrazovanje/lektire-kratak-sadrzaj-i-analize-3069/strana8.html

Ivo Andric - EX PONTO

Počevši pisati Ex Ponto (naslov je uzet prema pjesmama Epistulae ex Ponto latinskog pjesnika Ovidija, u kojima ovaj pjeva svoje patnje i utiske iz progonstva u Pontu - na obali Crnog mora, kamo ga car Oktavijan August biješe prognao), Andrić nije htio da da nikakav opis svoga tamnovanja, već je iskreno i prosto davao iz sebe unutrašnje slike, niz časovitih raspoloženja, fragmente sjećanja, koji se miješaju sa utiscima sadašnjosti. On je iznosio misli i slike onako kako su u zatočenju ležale u njegovoj svijesti poredane, i zato su tu grijesi i molitve upordo, i zato nas ni protuslovljava ni vrijeđaju, jer baš ona daju skladnu sliku razvoja jedne duše.

Osnovna nota ove, sadržajem i oblikom neobične poezije jeste jedna duboka melanholija. Da ovu crtu potpuno razumijemo, nije dosta pomišljati na dugo tamnovanje i samovanje, jer ni najteži slučaj ne bi mogao da ucepi nešto ovako intezivno i duboko u jednu dušu, ako to nije bilo u njoj već od početka urođeno. Ivo Andrić, kao što sam o sebi veli, došao je na ovaj svijet već malko umoran...

Svjestan svega zla što ga ima svijet, a imajući u sebi strune osjetljive na svaki i najmanji jecaj boli, on je u isto doba svjestan i svoje duševne snage, i uvjeren da ona ne može da bude tu zato da tome zlu služi, već da se nad njime uzdigne. Pretopivši sve svoje u opšte i lišivši se zahtijeva lične sreće, on radosno pjeva "budućima", onima što će živjeti u obilju i radosti dok on bude "nijem i neznan kao kamen koji stoji u temelju". On sanja jednu apsolutnu "dobrotu bez granica", i ne očajava što njegova nada vene, već prkosno kliče : "dvije godine je mraz bije, a ona iznova pupa". U časovima ekstaze pjeva: "Sav sjaj što ga Bog svijetom prosipa plavi oči moje", a jedini realni događaji, koje iznosi, jesu razgovori sa stablima, snjegovima, vjetrovima i pticama.

I tu je veza njegove ljubavi i vjere sa religioznim osjećajem, a donekle i sa mistikom. Već na prvim koracima patnje, u Mariboru, Andrić počinje instiktivno da osjeća da nas vjetar ne nosi kao lišće i da smo sitni dijelovi beskonačnog mozaika, kome on ne može naslutiti ni smisao, ni oblik, ali u kojem je našao svoje mjesto i stoji "pobožno kao u hramu".
__________________
http://www.diskusije.net/obrazovanje/lektire-kratak-sadrzaj-i-analize-3069/strana9.html

ZEKO

Ako dobro razmislimo, videćemo da mnogi od onih koje mi, sudeći po spoljašnjosti, smatramo potpuno ništavnim ljudima, nisu baš sasvim takvi, i da mi u svojim mislima i ocenama volimo da bacamo što više nula iza sebe, kako bismo na taj način podigli vrednost one brojke koju, po svom mišljenju, predstavljamo.

Ovakva velika opšta stradanja dovode ljude u strašne i teške položaje u kojima su im pomoć i uteha drugog čoveka preko potrebne, a upravo ta strahota i tegoba sprečavaju ih da jedan drugom budu od pomoći i utehe.

Stvarna i najveća opasnost nije u opasnostima koje nam zaista prete, nego u strahu koji je u nama... Jer, misao koja se ustali u čoveku i na?e oslonca u njegovom karakteru, to je onošto čini čoveka malim ili velikim.

... jer se svaki put crveneo i saplitao se u govoru i, kao što biva, ponekad, po čudnoj logici ljudskih osećanja, stideo se onog što je najlepše u njemu... Velike stvari se teško kazuju, ali se lako naslućuju.

Ivo Andric

Kad tako jedna vlast, i sa njom jedan red stvari, dotraje i oslabi i
počne da se ruši, njeni službenici ne samo da olinjaju odelom i opremom,
nego se odnekud i fizički promene. Utanji im se glas, uznemiri pogled,
poviju ledja i kolena, kao da im neka nevidljiva tavanica iznad glave ne
da da se isprave. U takvim prelaznim vremenima svi se odnosi pomere.
Tada se ne zna pravo šta je dopušteno a šta nije. Tada je sve mogućno. I
tada se pridignu i osile kokošari.

Na to starac tumači naširoko kako ima neko predanje da božje
providjenje, koje budno bdi nad ovom zemljom i ljudskim sudbinama,
zaklopi oči svakih sto godina, otprilike, na nekoliko trenutaka koji za
nas smrtne znače nekoliko godina. I tada sve na ovom svetu krene
naopako. Zli zavladaju a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni
progovore a čestiti i mudri umuknu, pravoverni izgube nadu i pravac u
životu. I da tako potraje duže, sve na zemlji bi se ucrvalo i propalo,
dete u majci i seme u zemlji. Ali Bog se smiluje, te se opet sve ispravi
i okrene na dobro.

Ivo Andric "Svadba"

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić

Bio je jedan knez (ali uistinu
bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu
knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on,
kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje
zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja
nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne,
osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade
teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te
oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je
rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)
Ali knez nije
mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj
zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila
odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od
trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati
kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice
na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi
zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.
Nasred
knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo
najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici
su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj
knezevini pod imenom "Najsladje Voce".
Cesto su cak iz najdaljih
zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih
primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili
ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.
I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.
To
je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih
slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima.
Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u
zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do
slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore
zene kad istinski ljube:
-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti
zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom
dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene
sto hoces."
Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana
nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse,
okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.
Od kad su
zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika
koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.
Ona
podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije
vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i
ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.
Ali ima dana u godini kad
se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj
tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.
Takvi
dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci.
Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u
nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled
joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je
knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim
pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda
kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu
malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i
poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u
plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.
Dani idu a bol nece da
predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi
i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka
je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire
od sramote.
A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i
ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i
finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada,
pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i
izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen
svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u
sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve
darove koje mu je Bog dao.
Svi se zacudise da u to doba i na
neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva
gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali
ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne
poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao
paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! --
pljunu mu glasno i zestoko u oci.
-- Pfu!
Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.
Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez
ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i
odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj
nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje
bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.
I
zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze
samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima,
zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Enlarge this image

To su one orijentalske laži koje turska poslovica velida su istinitije od svake istine.

A,opet, naš čovek je takav da bolje neguje i više voli svoju priču o
stvarnosti nego stvarnost o kojoj priča... jer naše budale misle da tu?e
zlo mora svakako biti njihovo dobro.

Teški su zli gospodari, ali su još teže njihove nasilne i drske sluge i čankolizi.

Tako je to već odavno ovde u nas: ko je srčan i ponosan, taj brzo i lako
gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji povije glavu i preda
se strahu, taj opet toliko izgubi od samog sebe, toliko ga strah
pojede, da mu život ne vredi ništa.

Jer, ono je moglo biti rešeno smo lukavstvom, a lukavstvo ide uz
bogatstvo, ono mu i prethodi i prati ga doveka... Nigde kletve i žalbe,
sašaptavanja i planovi ne ostaju dugo na samim rečima, a ponajmanje u
Bosni... Dečaci ili mladi i nepromišljeni ljudi redovno su prvi koji
na?u snage i domišljatosti i počnu da ostvaruju žalbe i nemoćne pretnje
starijih.

Ivo Andric – “Prica o vezirovom slonu”

“MOST NA ŽEPI”

Cetvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost.
Borba je trajala cijelu zimu i proljece. (Bilo je neko zlo i hladno proljece, koje nije nikako dalo ljetu da grane.)
A sa mjesecom majem izidje Jusuf iz zatocenja kao pobjednik.
I život se nastavi, sjajan, miran, jednolican.
Ali od onih zimskih mjeseci, kad izmedju života i smrti i izmedju slave i
propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u
pobjedniku veziru nešto stišano i zamišljeno.
Ono neizrecivo, što iskusni i napaceni ljudi cuvaju u sebi kao skrovito
dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvjesno odražava u pogledu, kretnji
i rijeci.
Živeci zatocen, u osami i nemilosti, vezir se sjetio življe svoga porijekla i svoje zemlje.
Jer, razocaranje i bol odvode misli u prošlost.
Sjetio se oca i majke. (Umrli su oboje još dok je on bio skroman
pomocnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im se opervaze grobovi
kamenom i podignu bijeli nadgrobni nišani.)
Sjetio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.
Bilo je prijatno, tako u nesreci, misliti na daleku zemlju i raštrkano
selo Žepu, gdje u svakoj kuci ima prica o njegovoj slavi i uspjehu u
Carigradu, a gdje niko ne poznaje i ne sluti nalicje slave ni cijenu po
koju se uspijeh stice.
Još toga istog ljeta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz Bosne.
Raspitivao se, i kazivali su mu.
Poslije buna i ratova bijahu naišli nered, oskuda, glad i svakojake bolesti.
On odredi znatnu pomoc svima svojima, koliko god ih još ima u Žepi, i u
isto vrijeme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od gradjevina.
Javiše mu da ima još cetiri kuce Šetkica, da su ponajimucniji u selu,
ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio, da im je džamija oronula i
ogorjela, cesma presahla; a najgore im je što nemaju mosta na Žepi. Selo
je na brijegu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad
ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušca.
Kakav god most nacine od brvana, voda ga odnese.
Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao i svi gorski potoci, pa
podrije i otplavi grede; ili nadodje Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu
kod ušca, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo.
A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi.
Ko bi im tu most podigao, ucinio bi im najvece dobro.
Vezir dade šest cilima za džamiju, i novca koliko treba da se pred džamijom podigne cesma sa tri lule.
I u isto vreme odluci da im podigne most.
U Carigradu je tada živio jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigarda i po njima se procuo.
Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.
Stigli su još za snijega u Višegrad.
Nekoliko dana uzastopce su gledali zacudjeni Višegradjani neimara kako,
pognut i sijed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameniti most,
tucka, medju prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka, i kako
premijerava koracima okna.
Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz koga je vadjen kamen za višegradski most.
Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i boricima.
Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i bijelji od onog kojim je zidan višegradski most.
Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mjesto gde ce biti skela za prevoz kamena.
Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vrati u Carigrad s racunom i planovima.
Neimar ostade da ceka, ali nije htio da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišcanskih kuca ponad Žepe.
Na uzvisini, u onom uglu što ga cine Drina i Žepa, sagradi brvnaru -
i u njoj je stanovao.
Sam je sebi kuhao.
Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suho voce.
A mesa, kažu, nije nikad kupovao.
Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.
Uto se iz Carigrada vrati i onaj cinovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trecinom potrebnog novca.
Otpoce rad.
Svijet nije mogao da se nacudi neobicnom poslu.
Nije ni nalicilo na most ono što se radilo.
Najprije pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa izmedju njih dva
reda kolja, prepletoše prucem i nabiše ilovacom, kao šanac.
Tako svratiše rijeku i jedna polovina korita ostade suha.
Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog dana, negdje u planini, oblak, i zacas se zamuti i nabuja Žepa.
Tu istu noc provali vec gotov nasip po sredini.
A kad sutra osvanu dan, voda je bila vec splasla, ali je pleter bio isprovaljivan, kolje pocupano, grede iskrivljene.
Medju radnicima i u narodu podje šapat da Žepa ne da mosta na se.
Ali vec treci dan naredi neimar da se pobija novo kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede.
I opet je iz dubine odjekivalo kamenito rijecno korito od maljeva i radnicke vike i udaraca u ritmu.
Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovucen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci.
Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, bijeli od kamene prašine kao vodenicari.
A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i mjerio im svaki
cas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu.
A tacno u po ljeta bi posao dovršen.
Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi
se most, vitak i bijel, sveden na jedan luk od stijene do stijene.
Na svašta se moglo pomisliti prije negoli na tako cudesnu gradjevinu u rastrganu i pustu kraju.
Izgledalo je kao da su obje obale izbacile jedna prema drugoj svaka po
zapjenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali
tako za jedan trenutak, lebdeci nad ponorom.
Ispod luka se vidjelo, u dnu vidika, parce modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapjenjena i ukrocena Žepa.
Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleci što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi.
- Valja rodit vezira! - odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po
kamenitoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova kao da je od sira
rezana a ne u kamen sjecena.
Još dok su prvi putnici, zastajkujuci od cudjenja, prelazili preko
mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa
spravama i hartijama, i zajedno s onim vezirovim ljudima krenuo put
Carigrada.
Tek tada podje po varoši i po selima govor o njemu.
Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i
jedini zalazio u njegovu brvnaru, sjedi po ducanima i prica, bogzna po
koji put, sve što zna o strancu.
- Asli i nije on covjek k’o što su drugi ljudi.
Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otidji po desetak-petn’est dana.
A kad dodjem, a ono sve neraspremljeno k’o što sam i ostavio.
U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od medjedine na glavi, umotan do
pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struže
ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše.
Sve tako.
Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim ocima, a obrve mu se nakostriješile, bi rek’o proždrijece te.
A nit govori nit romori.
Ono nikad nisam vidio.
I, ljudi moji, koliko se namuci, eto godinu i po, a kad bi gotov, podje u
Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se
jednom obazrije jal’ na nas jal’ na cupriju!
Jok.
A neimar je dotle putovao i, kad bi, dva konaka do Carigrada, razbolje se od kuge.
U groznici, jedva se držeci na konju, stiže u grad.
Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca.
A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.
Vec iduceg dana, ujutro, izvjestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale racune i nacrte mosta.
Neimar je bio primio samo cetvrti dio svoje plate.
Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih nasljednika.
Poslije dužeg razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dijela
jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hljeb
i corbu.
I ovoga jutra je vezir bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; ocni
kapci su mu bili teški, a lice kao sledjeno u svježini jutra.
Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja ce jesti njegovu zaradu.
Mislio je na daleku brdovitu i mracnu zemlju Bosnu (oduvijek mu je u
pomisli na Bosnu bilo neceg mracnog!), koju ni sama svjetlost islama
nije mogla nego samo djelimicno da obasja, i u kojoj je život, bez
ikakve više uljudjenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor.
I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svijetu?
Koliko divljih rijeka bez mosta i gaza?
Koliko mjesta bez pitke vode i džamija bez ukrasa i lepote?
U mislima mu se otvarao svijet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim oblicima.
Tako ostade most bez imena i znaka.
On je, tamo u Bosni, blještao na suncu i sjao na mesecini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku.
Gledan sa strane njegov bijeli i smjelo izvijen luk je izgledao uvijek
izdvojen i sam, i iznenadjivao putnika kao neobicna misao, zalutala i
uhvacena u kršu i divljini.

I.Andric

Staze

Na pocetku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji
ostro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Visegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim
putevima, gde je sve suvo i cemerno, bez lepote, bez radosti, bez
nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji
covek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde
zega i vetar i sneg i kisa jedu zemlju i seme u zemlji i sve sto
ipak nikne i rodi se, zigosu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad
bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u
bezoblicje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani saraju brda i
padine oko varosi, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u
zelenim vrbacima. Nagon ljudi i zivotinja nacrtao je na te puteve
a nuzda ih ugazila. Tu se tesko i polazi i ide i vraca. Tu se sedi
na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu,
radi odmora, radi molitve ili seljackog prebrajanja pazara. Na tim
stazama koje vetar mete i kisa pere a sunce okuzuje i raskuzuje,
na kojima se sreta samo izmucena stoka i ljudi cutljivi, tvrda
lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta.
Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srecan opojnom srecom
do nesvestice, srecan od svega onoga cega tu nema, ne moze da
bude i nikada nece biti.

Ivo Andric