Mitovi i legende

Legenda o zlatnom gradu

Kada su stigli Spanci posle Kolomba (Pisaro i Kortez) i poceli
osvajanje Juzne Amerike, Indijanci su im se suprotstavljali kako su
znali i umeli...
Iako su bili u velikoj brojcanoj prednosti, bili su neuporedivo slabije
naoruzani od Spanaca, losiji ratnici i nisu mogli da im se ozbiljnije
suprotskave, iako ima plemena koja nikad nisu bila pokorena od nikoga
(naprimer ratoborno pleme Karibe, po kojem su i more i sva ostva i
obala dobili ime).

Kada vec nisu mogli da uniste Spance vojno, Indijanci su pribegli
lukavstvu: znajuci za spansku pohlepu za zlatom izmisli su pricu o EL
DORADU, zlatnom gradu u kome je sve od zlata: i kuce i plocnici i sve
ostalo...Taj grad su navodno napravila neka davno izumrla indijanska
plemana...



El Dorado se nalazio negde u najguscoj dzungli i mocvari, niko nije znao tacno gde..
I pohlepni Spanci su progutali udicu: masovno su kretali u dzunglu da traze Zlatni grad..
Odlazili su u zlatnoj groznici...i nikada se vise nisu vracali...
Nestajali su u zivom blatu dzungle..
Jer tropska dzungla je cudo prirode: u njoj vlada neobicna mistika, gde
sve cega se masite je otrvno, bode, stipa i ujeda, od prekrasnih
Difenbahija do zmijica koje sa drveca padaju za vrat i totalno su
smrtonosne...O krpeljima, skorpijama, komarcima, slepim misevima,
anakondama, krokodilima svih velicina - da i ne pricamo..
Da li ste se nekada zapitali zasto u J. Americi nema velikih zivotinja
kao recimo u Africi? Zato sto bi im brzo kojekakvi insekti, gmizavci i
mali sisari isisali svu krv..
I tako, bajka o EL DORADU je ubila vise spanskih okupatora nego svi Indijanci zajedno...
Jos i danas ubija ljude...
Na mestu gde bi trebao biti El Dorado, na teritoriji Venecuelanske Amazonije, nalazi se najstravicniji zatvor na svetu.
Koga posalju tamo, vise se nikad ne vraca. U Venecueli zvanicno ne postoji smrtna kazna, ali postoji El Dorado..
Tamo se umire polako, ali sigurno..
Kada bi me, ne daj Boze, osudili da treba da idem tamo zbog nekog

Trajan
je bio mitsko biće iz folklora starih Slovena koje se ponekad smatralo i
božanstvom. Njegov kult bio je vezan za ruševine zamkova i utvrđenja
rimsakog cara Trajana zbog čega se smatra da je slovenki bog Trajan
zapravo samo deifikovani rimski car. Ovu tezu ipak ne treba prihvatiti
zdravo za gotovo jer se za Trajanovo ime vezuju mnoge legende koje nisu
ni u kakvoj vezi sa rimskm carem Trajanom.

Postoje brojni
istorijski izvori koji nam pružaju saznanje o slovenskom bogu tj. demonu
Trajanu. O Trajanu saznajemo iz hrišćanskih srednjevekovnih spisa
Otkriće Svete Marije božje o paklui Apokalipsis apostolakoji Trajana,
Peruna, Horza i Velesa proglašavaju lažnim bogovima, odnosno
deifikovanim istorijskim ličnostima. Trajan se opisuje kao rimski car
koji je proglašen božanstvom dok se Perun i Horz vezuju za Grčku i Krit.
Slovo o polku Igorovu spominje Trajana četiri puta, a Rusiju zove
zemljom Trajanovom. Pored pisanih izvora iz kojih saznajemo o postojanju
Trajana, širom teritorije koju su naseljavali Sloveni mogu se naći
brojni spomenici koji su podignuti u čast rismkog cara Trajana, ili se
na neki drugi način vezuju uz njegovo ime. Ovakva mesta sedište su
Trajanovog kulta i za njih se vezuju brojne legende.
U kijevskoj
guberniji se, recimo, nalazi mesto poznato kao Trojanov Val dok
brojni toponimi i mesta oko kojih kruže legende o Trajanu postoje i u
Bugarskoj i Rumuniji. Rumunska mesta koja u sebi sadrže Trajanovo ime su
Valul lui Trajan, calea lui Trajan, masa lui Trajan i pratul lui
Trajan a ovakvih toponima ima i u Bugarskoj: Trajanov drum i Trajanov
grad, varoš Ulpia augusta Trajanai mnogi drugi. Što se tiče teritorije
bivše Jugoslavije, u Mostaru postoji jedan most koji se naziva
Trajanovim mostom, dok se u Dalmaciji nalaze ruševine Trajanovog zamka.
Na reci Dunav nalazi se, pak, spomenik poznat pod nazivom Trajanova
tabla.

Pored brojnih spomenika posvećenih rimskom caru Trajanu na
teritoriji bivše Jugoslavije nalazimo i na legende o mitskom biću po
imenu Trajan. Srbima je poznata bajka o caru Trajanu koji je od naroda
krio svoj neobičan fizički izgled. Naime, on je imao kozje uši koje je
video samo njegov berberin. Tu je i legenda o demonu Trajanu koju je
Vuk Karadžić a koja govori o tome kako je ovaj demon izlazio svake noći
iz svoje trvđeve blizu Šapca da bi imao odnose sa lepim seoskim
devojkama. Trajan je veoma pazio da se vrati u tvrđavu pre izlaska sunca
koje bi ga svojim zracima spžilo. Ipak, ovakvu sudbinu Trajan nije
mogao da izbegne. Nakon što su seljaci odsekli jezike petlovima koji su
Trajana upozoravali na dolazak zore, Trajan je, nemajući vremena da se
vrati u tvrđavu pre izlasla sunca, bio spržen. Ova legenda veoma podseća
na neku od priča o vamprima kao i na legendu o ukrajinskom knezu
Višeslavu koji je žurio da dođe do svog zamka na Krimu pre izlaska
sunca. Još jedna od srpskih legendi govori o troglavom demonu po imenu
Trojan koji je živeo planini Cer. Jedna Trojanova glava gutala je
životinje, druga ljude a treće ribe. Kao i Trajan iz priče koji je
zabeležio Vuk Karadžić i cerski Trojan bio je kažnjen na isti način-
zraci sunca spžili su ga dok je pokušavao da pobegne u svoje utvrđenje.

Spomenuli
smo već da mnogi istraživači smatraju da Trajanov kult nastao na osnovu
verovanja u ukletost mesta koja se na neki način povezuju sa rimskim
imperatorom Trajanom. Istraživač Jagić smatra da su Sloveni sve ruševine
počeli postepeno povezivati sa carem Trajanom zbog čega je on postao
demon ruševina, odnosno, biće koje naseljava ostatke nekadašnjih zamkova
i utvrđenja. Na ovaj način, Trajan je stekao i status božanstva pa se
smatrao jednakim Perunu, Horzu, Velesu i ostalim bogovima koje spominje
Apokalipsis apostola. Autori ovog spisa zapravo su iskoristili činjenicu
o ljudskom poreklu boga Trajana i na osnovu ove činjenice proglasili i
ostale slovenske bogove lažnim. Ipak, treba imati u vidu da nisu sve
legende o Trajanu povezane sa nekadašnjim rimskim carem. Njegovo drugo
ime, Trojan, sugeriše da se ovde radi o entitetu čije je jedna od odlika
trostrukost. U srpskom jeziki postoji, štaviše, epitet trojan koji
upravo označavo nešto što je trostruko. U Trojanovom slučaju,
trostrukost je vezana za njegove tri glave koje su nanosile zlo ljudima i
životinjama.

Velesova knjiga takođe spominje Trojana, i to u
kontekstu slovenske religioznosti, naime, ovde se ime Trojan odnosi na
jednog od slovenskih patrijarha. Trojan iz Velesove knjige bio je,
dakle, jedan od magova, odnosno, sveštenika a iz poštovanja prema ovoj
ličnosti jedan period slovenske istorije nazvan je Trojanovim vekovima.
Spomenuli smo već da Slovo o polku Igorovu naziva Rusiju Trajanovim
zemljom. Velika verovatnoća je da se ovde radi o patrijarhu Trojanu a ne
o rimskom caru Trajanu koji je, doduše, dolazio u kontkakt sa Rusima i
Skitima ali nikad nije zašao u njihovu zemlju.

Kako god shvatili
Trojana moramo uzeti u obzir da se ovde radi o jednom posebnom biću koje
ni na koji način nije povezano sa rimskim carem sličnog imena već da je
najverovatnije da je kult ovog bića, bio on mag ili demon predstavljao
osnovu kulta rimskog cara Trajana. Jer i kao demon, Trajan je morao
postojati u ljudskoj svesti nezavisno od postojanja imperatora Trajana, a
u prilog ovoj tezi govore sledeće činjenice. Bića muškog pola koja pod
okrijem noći imaju odnose sa ženama postoje u legendama mnogih naroda pa
nije ni čudo što se ovakav entitet pojavljuje i u mitovima Slovena.
Jedno od imena ovakvog entiteta je inkubus dok je ženski obik ovog
demona, koji ima odnose sa muškarcima sukubus. Da je Trajan na neki
način povezan sa seksualnom energijom govori i činjenica da se on
opisuje na sličan način kao i Pan, pohotno biće iz rimskog folklora.
Demon je delimično čovek a delimično jarac budući da ga srpske legende
opisuju kao čoveka sa kozjim ušima.
Rimski car koji je živeo u prvom i
drugom veku nove ere nije, dakle, sam od sebe mogao da postane objekat
obožavanja, da se u slovenskoj mitologiji već nije nalazilo biće sičnog
ili istog imena. Deluje krajnje neobično da se jedna slovenska zemlja,
Rusija, naziva zemljom rimskog cara koji je u svojim osvajačkim pohodima
otišao najdalje do obale Dunava. Čak i da je imperator Trajan na ovaj
način deifikovan ostaje pitanje zašto nisu i ostali rimski carevi takođe
proglašeni bogovima ili demonima od strane Slovena.

Starisloveni

"Ptica
od Sunca nastala" jedno je od najneobičnijih bića koja se pojavljuju u
Velesovoj knjizi. Ovaj božanski entitet opisuje se kao solarna ratnička
boginja koja se slovenskim ratnicima prikazuje u obliku ptice čije se
perje presijava u hiljadu boja. Mater Sva je, po predanju, naše pretke
pozivala u boj, sokolila ih i pevala o njihovoj ratničkoj slavi. Ona je
takođe imala i proročke moći pa je stare Slovene upozoravala na dolazak
neprijatelja, dajući im istovremeno razne strateške savete. Poštujući
savete Mater Sva, Sloveni su odnosili mnoge pobede a kada bi gubili,
Mater Sva je jačala njihov duh i obnavljala u njima ratničku strast. Kao
kakva slovenska Valkira, Mater Sva je odvodila pale u ratnički raj-
Perunovu zvezdu, koja je zapravo ništa drugo do planeta Mars. Njen muž
je Perun, koji je po Aleksandru Asovu i Juriju Miroljubovu takođe
ratničko božanstvo, a zbog svoje veze sa Perunom ova boginja se u
Velesovoj knjizi naziva i Perunicom. Međutim, Mater Sva ili Mater Slava,
kako je njeno drugo ime, nije smo ratnička boginja. Ona je i majka
svojih Slovena, naša praroditeljka. Majčinski aspekt ove boginje biće
podrobnije analiziran budući da se većina autora čija dela imaju za temu
slovenski paganizam zadržala upravo na ovom aspektu Mater Sva.

Autori
kao što su Aleksandra Bajić i Ljubivoje Jovanović smatraju da
rodonačalnik Slovena nije biće muškog pola već ženska boginja-Roda. Za
razliku od Roda, koji je po ovim autorima postao praroditelj Slovena tek
u patrijahatu, Roda je vezana za matrijahat kao prvobitno društveno
uređenje u kome su živeli naši preci. Dolaskom patrijahata, slovenska
pramajka - Roda bila je zamenjena svojim muškim korelatom - Rodom a ovaj
bog je kasnije, za vreme perioda takozvanog dvoverja bio proglašen i
samim stvoriteljem Univerzuma. Pomenuti autori smatraju da je pramajka
Slovena imala ptičji oblik, naime, oblik rode i da je legendarna Mater
Sva koju spominje Velesova knjiga niko drugi do roda – praroditeljka. Za
ovu teoriju postoje i materijalni dokazi. Naime, Dunavska stela,
spomenik koji potiče iz prvog milenijuma nove ere prikazuje upravo rodu
kao božansku pticu koja stoji između Svaroga i Peruna. Iako Aleksandra
Bajić i Ljubivoje Jovanović nisu pronašli odgovarajući slovenski mit
koji govori o stvaranju sveta od strane Rode, nešto slično tome pronašli
su u pelaškom mitu o stvaranju sveta. Kao što znamo, Pelazgi, pleme
koje mnogi smatraju proto-Slovenima nastajanje svemira opisuju kroz mit o
boginji Eurinomi. Ova bogija je u liku golubice izronila iz svetskog
Okeana i uz pomoć severnog vetra Boreja stvorila kosmičko jaje iz koga
je nastao Univerzum.

Bez obzira na činjenicu da ne postoji
sačuvan mit o stvaranju sveta od strane boginje u liku ptice,
informacije koje nam pruža Velesova knjiga dosta nam govore o Mater Sva
kao o davateljici života. Naime, Mater Sva tokom borbe poji ratnike
"živom vodom", odnosno - suricom, neobičnim pićem koje su Sloveni
spravljali od fermentisanog mleka i raznoraznih biljaka. Profesor
Radivoje Pešić, koji je pripremio Velesovu kjigu za naše tržište
identifikuje Mater Sva sa Boginjom zemljom koja u borbi daje snagu
svojim sinovima, slovenskim ratnicima. Kako god shvatili ovu boginju, ne
možemo negirati činjenicu da ona zauzima važno mesto u sistemu
slovenske duhovnosti. Ona predstavlja onu kariku koja nedostaje u ovom
sistemu, kariku koju možemo naći samo u Velesovoj knjizi, bila ona
autentična ili ne. Jer Svarog je kao vrhovno božanstvo morao imati svog
ženskog parnjaka, budući da onaj koji sve-rađa (Sva-rog) morao svoj
božanski presto deliti sa onom koja sve-rađa (Mater Sva, odnosno Roda-
roditeljka). Da je ovakvo božanstvo zaista moralo postojati u mitologiji
starih Slovena govori i činjenica da mnoge slovenske bajke spominju
neobičnu pticu čije se perje preliva u svim mogućim bojama. Tako imamo
rusku bajku o Ivanu careviću i žar ptici koja krade jabuke njegovog oca
kao i srpsku bajku sličnog zapleta "Zlatna jabuka i devet paunica". Tu
je i ptica Gamajun koju takođe spominju ruske bajke. Momir Janković
štaviše smatra da je srpski mit o Kosovki devojci zapravo jedna
varijanta legende o Mater Sva koja umorne i ranjene ratnike na bojnom
polju poji "vodom živom". Tu je i indijska Materisvan, boginja Vedejaca
čijom naslednicom možemo smatrati slovensku Mater Sva.


Starisloveni