Emil Zola

Емил Зола (Париз, 2. април 1840. - Париз, 29. септембар 1902.) је француски романописац и оснивач и представник натуралистичког правца.

Биографија
Од оца Италијана насљеђује жив темперамент и неисушну енергију којом ће бранити своје књижевне и друштвене погледе. Године 1898. уплетен је у "аферу Драјфус" лично пишући предсједнику републике ("Оптужујем !" - "J'accuse"), у којем је тражио ревизију процеса.

Иако је у књижевност ушао као романтичар, Зола се у каснијим дјелима не задовољава методама објективног реализма, већ под утицајем наглог развоја природних наука покушава да и у литеретури уведе научне методе, те развија теорију тзв. експерименталног романа.

Своје теоретске погледе настојао је остварити у циклусу Ругон-Макартови или Природна и друштвена историја једне породице под Другим царством (Les Rougon-Macquart, 1871. - 1893.), гдје је у 20 романа приказао физичко и морално пропадања појединих чланова породице Ругон-Макарт услијед њиховог хередитарног оптерећења; уједно је и дао и пресјек кроз разне друштвене средине у доба Другог царства и оживио преко 1000 лица.

Међу романима из тог циклуса нелазе се и најпознатија Золина дјела као Трбух Париза (Le Ventre de Paris, 1873.), Јазбина (L'Assommoir, 1877.), Нана (1879.), Germinal (1885.), Човек-звер (La Bête Humaine, 1890.) и др.

Мање су значајнији његови каснији циклуси Три града (Trois Villes - Lourdes 1894, Rome 1896, Paris 1898.) и недовршена тетрологија Четири еванђеља - Плодност, Рад, Истина и Правда (Les Quatres Evangiles - Fécondité (1899.), Travail (1901.), Vérité (1903.),Justice (недовршено).

Мада је Зола несумњиво један од најзначајнијих француских књижевника, високу умјетничку вриједност достиже једино о описима масовних сцена, гдје је правом епском снагом знао приказати инстинкт гомиле, док му је главни недостатак у површној карактеризацији ликова и недостатку психолошке увјерљивости.

Библиографија
Клодова исповест (La Confession de Claude) (1865.)
Тереза Ракен (Thérèse Raquin) (1867.)
Madeleine Férat (1868.)
Експериментални роман Le Roman Experimental (1880.)
Рогон-Макартови или Природна и друштвена историја једне породице под Другим царством
Богатство Ругона La Fortune des Rougon (1871)
Ловина La Curée (1871-1872)
Трбух Париза (1873)
Освајање Пласана La Conquête de Plassans (1874)
Грех опата Муреа La Faute de l'Abbé Mouret (1875)
Његова екселенција Ежен Ругон Son Excellence Eugène Rougon (1876)
Јазбина (1877)
Једна љубавна страница Une Page d'amour(1878)
Нана (1880)
Pot-Bouille (1882)
Au Bonheur des Dames (1883)
Животна радост La Joie de vivre (1884)
Жерминал Germinal (1885)
Дело L'Oeuvre (1886)
Земља La Terre (1887)
Сан Le Rêve (1888)
Човијек-звијер (1890)
Новац L'Argent (1891)
Слом La Débâcle (1892)
Доктор Паскал Le Docteur Pascal (1893)
Три града

Лурд Lourdes (1894)
Рим Rome (1896)
Париз Paris (1898)
Четири јеванђеља
Плодност (1899)
Рад (1901)
Истина (1903)
Правда (недовршено)

" Nana " ,slicno stivo i stil Balzaka, slicne teme,kurtizane,zrele licnosti, samosvjesne u svijetu slabih muskaraca,opisi zabava,tragican kraj Nane,koja umire od zarazne bolesti,lijepo slikanje zenske duse.

" Trovacnica ", socijalna prica o porodici u kojopj i muz i zena zavrsavaju kao alkoholicari.Kroz knjigu provejava ljubav karakteristicna za radnicki sloj, bez mnogo emocija, zasnovana na osnovnim zivotnim potrebama, bez teznje za necim visim. Dato je lijepo i realno.

" Kod zenskog raja ", interesantan roman o zacecima veletrgovina u Parizu, o pojavama velikih robnih kuca,koje unistavaju male specijalizovane tekstilne radnje.Odlicno zapazanje svih drustveno-socijalnih promjena, prikazi niza licnosti i njihov odnos prema novom drustvenom poretku, uspjehu velikasa i mrznji vlasnika malih radnji,koji propadaju. Kroz sve tece ljubavna prica, a data je i sudbina nekoliko porodica, vrlo slikovito.Malo je previse detaljisano oko tkanina i kupovine, ali toliko uvjerljivo i znalacki, da ostaje upecatljivo.

Nana - ( Emile Zola )
EMILE ZOLA:
NANA



Bilješka o piscu:
Emile Zola (1840. – 1902-), francuski romanopisac, značajni teoretičar
naturalizma i društveni borac. Do knijževnog uspjeha proživio je težak
život, radeći između ostalog i kao novinar.

Eksperimentalnu metodu iz prirodnih nauka i medicine Zola prenosi
prenosi u stvaralački književni postupak. Čovjeka treba proučavati s
biološko-fiziološkoga i socialnog stanovišta opažanjem i eksperimentom.
Život je pojedinca uvjetovan nasljeđem i sredinom, i u njima teba otkriti
mehanizam općih zakona. Zato će Zola otkriti svijet proroka, pogubnih i
tiranskih strasti, nasilničkih nagona, bioliških i animalnih strana u
čovjekovu biću - potpunije i grublje nego itko prije njego u svjetskoj
književnosti.

Prvi veći uspjeh postiže romanom Theresea Raquin, s temom o mržnji i
dubokim nesporazumima između muškarca i žene.

Godine 1868. završen je plan ciklusa romana pod naslovom Prirodna i
društvena povijest jedne obitelji pod Drugim carstvom, po ugledu na La
comedie humanie Honore de Balzaca. U nizu romana Zola prikazuje
različite sredine u kojima se kreću članovi obitelji Rougon-Macquart, ali
pod teškim i sumornim pritiskom nasljeđa, bolesti i društvene depresije.
U triologiji Zola se bavi više društveno-političkim problemima, obraćajući
se poraznom kritikom na crkvenu organizaciju. U tetralogiji Zola otvara
nešto svjetlije perspektive u pogledima na ljudsko društvo i njegovu
budućnost. U skladu s teorijskim postavkama naturalizma Zola donosi u
svojim djelima obilnu građu i obilje podataka iz vanjskog svijeta s
naglašenom težnjom da bude što objektivnije i prirodonaučnije.
Ali u osnovi svega leži Zolna strasna, lična priroda, i on je dao više svoju
ličnu sliku zamišljenog svijeta, nego objektivnu, prirodnim zakonima
strukturiranu stvarnost.











Ponešto o djelu “Nana”:
“Nana” je odličan naturlistički roman, koji uz Germinal zasigurno čini
najbolje djelo Zolina književna rada. Temeljnu ideju roman pisac daje u
samom romanu uspoređujući Nanu sa muhom.

“... muhom boje sunca, koja dolazi sa smetišta, muhom koja uzima smrt
sa stvarima duž ceste, pa zujeći, plešući i prelijevajući se kao drago
kamenje, samo što stane, truje ljude po palačama, u koje ulazi kroz
prozor.”

Zola Nanu prikazuje kao predivnu prenosnicu klice smrti. Tokom cijelog
romana pisac se najviše bavi Naninim likom, ističući njenu ljepotu i
snagu koju suprotstavlja njenoj otrovnosti.

“Nana, vrlo visoka, vrlo razvijena za svojih osamnaest godina, u bijeloj
tunici boginje, sa dugom plavom kosom rasutom po plećima...”

“On je vidio njene poluzatvorene oči, poluotvorena usta, njeno lice
ožareno zaljubljenim osmjehom, i pozadi opuštena kosa pokrivala je leđa
kao u lavice. Savijena i zategnutih udova, ona je pokazivala svoje jake
kukove, svoje tvrde dojeke kao u kakve amazonke, jake mišiće pod
svilenom kožom. Fina linija, jedva ustalasanih ramena i kukova klizila joj
od koleta do stopala”

Roman izgleda kao niz slika iz života kurtizane Nane i tek pomalo se
nazire optužba nemoralom tadašnjeg društva. Zola Nanu ne opisuje kao
neku pokvarenu djevojku, već je u cijelom romanu čini privlačnom
opravdavajući njene postupke. Ona se preko svojih ljubavnika izdigla
visoko, ali je istovremeno propadala dok se nije utopila u nemoralnoj
prljavštini.

Zola je u promatranju destruktivnog ponašanja svoje glavne junakinje,
njoj potčinio svaki detalj svog pripovijedanja. Pomoću Naninih različitih
ljubavnih pokreta pisac ju je prikazao kao fotografski snimak stvarnosti
što je i temelj naturalizma.

Nana je svoje ljubavnike, Steinera i Muffata, podnosila samo zato što joj
je trebao njihov novac. Ona je grabila zlato ne razmišljajući o
posljedicama, povodeći se samo svojim instinktima. Pojavom Fontana
javlja se u njoj neki novi osjećaj koji je do tada zanemarivala, Nana se
zaljubljuje i upravo ta njena ljubav prema Fontanu dovodi je do propasti.
Sanjajući o sreći ona trpi sve Fontanove udarce i tu je Zola prikazuje kao
slabu i podložnu ženu koja je prepuštajući se u potpunosti svojim
instinktima i osjećajima morala doživjeti pad. Odavši se ponovo prostituciji
da zaradi za život dala se izbaciti iz vlastita stana.



U svim svojim ljubavnim, odnosno možda ipak poslovnim pothvatima ona
je tražila korist. Bez obzira na njenu destruktivnu stranu ličnosti ona je
bila jaka osoba, uspjela je od svojih ljubavnika dobiti ono što je željela.
Nana bila je kurtizana koja je uz svu nemoralnost ipak imala neki svoj
ponos.

“To je smiješno, bogati ljudi zamišljaju da mogu sve dobiti za svoj
novac... E pa lijepo! A ako ja neću?... Nije meni stalo ddo tvojih
problema. Kad bih mi ponudio cio Pariz, opet bi rekla da neću, i uvijek
neću...”

Iza Naninog ponosa ipak se krije lukavstvo, unaprijed je proračunavala
metode kako bi nešto izvukla iz svojih ljubavnika i možda je jedan koji je
najlošije prošao bio baš grof Muffat kojemu je Nana oduzela razum.

“Ti uzimaš - prihvati ona odlučno - ti ćeš udesiti da mi je do uloge.
On je ostao iznenađen. Zatim reče uz očajan pokret: - Ali to je
nemoguće!
Ti si sama rekla da to ne zavisi od mene.
Ona ga prekide skvršivši ramenima:
Ti ćeš sada ići dolje i reći Boreknoveu da tražim tu ulogu... Ta nemoj da
budeš toliko naivan. Bordenaveu je potreban novac. Pa lijepo ti ćeš mu
ga pozajmiti jer ga imaš toliko da ga možeš kroz prozore bacati.”

Nana nikada nije skrivala svoj prezir i mržnju prema bogatim osobama i
takozvanim poštenim ženama koje su bile poštene samo izvana, ali su se
kako Nana kaže skrivećki provodile, daleko od očiju javnosti.

Nana je bila ustvari jedna priglupa djevojka koja je raspoklanjala čitavo
bogatstvo, a nije imala što jesti. Sa svim svojim slabostima i greškama
predstavljala je vid jedne francuske povijesne epohe. umrla je u jednoj
hotelskoj sobi od boginja dok je svugdje odjekivalo: U Berlin! U Berlin!
U rat! Spremao se rat koji je upleten u igru ljudske strasti.

Zola Nanu prati u odnosu s ostalim muškarcima. On je neprestano prati,
slijedi portretirajući svaki njen dio, svaki pokret. Zola je pristupio
pokretima s takvom vjerodostojnošću, opisujući svaki najmanji detalj, kao
fotografija. Čak prilikom Nanine smrti Zola je upotrijebio svu svoju
opisivačku umješnost i opisao joj lice puno gnoja, ali uvijek ističući Naninu
ljepotu.

“To je bila jedna masa, gomila gnoja i krvi, hrpe smrdljivog mesa, bačena
tu na jastuke. Gnojane bubuljice raširile su se po cijelom licu, jedna do
druge, skvrgnute sa sivim izgledom blata, one su već ličile na neku
plijesan zemlje, na ovoj bezličnoj koži gdje se crte više nisu poznavale.
Lijevo oko se potpuno izgubilo u ključanju gnojiva, drugo udubilo se kao
crna pokvarena rupa. Iz nosa je još curio gnoj. Velika crvenkasta krasta
pružala se od jednog obraza i prelazila preko usta iskvarivši ih u grozan
sijeh. I na ovu užas i gtotesnu masku ništavila kosa lijepa kosa, sadržavši
svoj plemeni sjaj sunca klizala je, prelijevajući se kao zlato. Venera se
raspadala.”

Zola kao pisac naturalizma smatra da u svom radu treba primijeniti
postupke znanstvenika. Stvaralački rad određen je s tri momenta:
sredinom, rasom, trenutkom. On je to primijenio u “Nani”. Nana je bila
destruktivna ličnist koja je često grešila, a sredina u kojoj je živjela i
vrijemo koje je bilo teško natjeralo ju je da bude to što je bila.

Zolin cilj bio je uzdići roman u sfere nauke. On je na živim tijelima vršio
analitički rad koji kirurzi vrše na leševima. Smatra da likovi moraju biti
fotografski snimak stvarnosti. Pristupanje djelu s naučne strane i isticanje
krajnje objektivnosti oduzimalo je piscu subjektivan odnos prema svijetu o
kojem govori. Zola je bio pisac masa, opisivao je sve društvene slojeve
tako da je često bio napadan.

Roman “Nana” jedan je od onih romana u kojima je prikazan životni put
glavnog junaka, njegovi padovi, usponi i razočaranja te podlost jednog
društva i vremena. Prolaznost, smrt od kojih se svi plaše prikazana je
ovdje na najgori mogući način, što i jest osnova naturalizma. Nana,
nekadašnja ljepotica, pretvorila se u rugobu. U njenom posljednjem
opisu prikazana je stravično, gadljivo, a uostalom to i jest cilj svega,
nestanak.

Najveći dio radnje romana odvija se u potpunoj tmini i mraku,
u zagušljivim i prljavim prostorima sa odvratnim i gadljivim ljudima.