LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 David Albahari

Ići dole 
AutorPoruka
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: David Albahari   David Albahari Icon_minitime20/3/2009, 5:13 pm

David Albahari Thumbs_200705190138

Давид Албахари (рођен 15. марта 1948. у Пећи) је српски писац јеврејског порекла који тренутно живи у Калгарију у Канади. Албахари углавном пише романе и кратке приче које су често аутобиографске. Такође је и преводилац са енглеског језика.

Биографија
Давид Албахари је у Загребу студирао енглеску литературу и језик. Прву збирку кратких прича „Породично време“ је објавио 1973. Постао је популаран у књижевним круговима другом књигом „Опис смрти“, за коју је добио награду „Иво Андрић“.

1991. године је постао председник Федерације јеврејских заједница Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. 1994. године се преселио с породицом у Калгари, где и даље живи. И даље пише и објављује на српском језику. Добитник је НИН-ове награде за роман „Мамац“ 1996. године.

Давид Албахари је писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime20/3/2009, 5:14 pm

Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу „Породичног времена“ да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности“, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика“. Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски...

Касних осамдесетих, Албахари је започео прву формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији.


Библиографија

Збирке прича
„Породично време“ (1973)
„Обичне приче“ (1978)
„Опис смрти“ (1982)
„Фрас у шупи“ (1984)
„Једноставност“ (1988)
„Пелерина“ (1993)
„Изабране приче“ (1994)
„Необичне приче“ (1999)
„Други језик“ (2003)

Романи
„Судија Димитријевић“ (1978)
„Цинк“ (1988)
„Кратка књига“ (1993)
„Снежни човек“ (1995)
„Мамац“ (1996)
„Мрак“ (1997, 2008)
„Гец и Мајер“ (1998)
„Светски путник“ (2001)
„Пијавице“ (2006)
„Лудвиг“ (2007)
„Брат“ (2008)
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime22/6/2009, 10:09 pm

Neke stvari treba tako citati: rano ujutru, potom popodne, pa
uvece, pa u gluvo doba noci. Svaki put te reci, iako na izgled iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana, uvece moze
da bude poziv; ostrine u podne obicno otupljuje negde oko ponoci;
po naglom budjenju, reci su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije
od sardina.

David Albahari-"Snezni covek"

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Ellen

Ellen

Ženski
Broj poruka : 1051
Godina : 41
Location : Beograd
Datum upisa : 26.06.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime5/10/2009, 8:36 pm

Ružni snovi

Naša kuća je puna ružnih snova. Moja žena sanja ružne snove, naša deca takođe, čak i naš pas noću skače sa svoje prostirke i žalostivo zavija. Ne znam odakle ti snovi izviru, ne znam šta predskazuju, ali znam da neću moći još dugo da im se odupirem. Uveče, kada se, iscrpljeni od snova iz prethodne noći, svi stropoštamo u krevete, jedino ja odmah ne zaspim, već ležim na leđima, s rukama prekrštenim ispod potiljka, i osluškujem. Kuća se hladi, drveni pod pucketa, voda šušti u cevima, zidni sat odbrojava sekunde, stepenice škripe. To se snovi prikupljaju, siguran sam. Uskoro će se Ivanka, naša ćerka, probuditi naglo, uz krik, uz suze koje će nakvasiti gornji deo moje pidžame dok je privijam uz sebe i pokušavam da utešim. Zoran, naš sin, budi se postepeno: prvo mu iz grla počinje da dopire muklo stenjanje, koje postaje sve duže i sve glasnije, dok se ne probudi uz gromoglasnu viku, uz mlataranje rukama i silovito odupiranje svakom mom nastojanju da mu spustim glavu na jastuk i vratim ruke pod jorgan. Za to vreme moja žena naizgled mirno spava, ušuškana, ali kada se primaknem, vidim kako joj se usne povremeno pomeraju i kako joj, ispod uzdrhtalih kapaka, očne jabučice jure u svim pravcima. Malo kasnije, izgovoriće nešto šapatom, jednu reč ili samo jedno slovo, pa će onda, posle kraće pauze, reći dve-tri reči, potom možda celu rečenicu, pa drugu, treću, sve dok reči ne poteku iz nje kao bujica, sve glasnije i sve nerazumljivije, dok se ne kraju ne pretvore u bolni urlik, uz koji će ona otvoriti oči i s potpunim neprepoznavanjem piljiti u moje lice, tik nad njenim. Kada napokon uvidi da sam to ja, okrenuće se i ponovo će utonuti u san. Ja, međutim, ostajem budan, pokušavajući da shvatim strategiju koju su ružni snovi odabrali za tu noć: nekada su im ta tri buđenja dovoljna; nekada ona samo predstavljaju uvod u niz buđenja koja se sustižu; a nekada se svi troje, i deca i moja žena, bude u isto vreme, uz jauke i stenjanje koji se obrušavaju na mene kao delovi paklene kantate za tri glasa i nemi orkestar. Pred zoru, kada se bledilo novog dana pokaže između proreza zavese, ipak utonem u san. Osetim, prvo, kako mi se donja vilica opušta i počinje da tone prema mojim grudima; potom mi hladan vazduh nagrne u ždrelo, kapci otežaju, disanje postaje glasnije; uspem još da pomislim da ne smem da zaspim, i posle toga više ništa ne znam. Verovatno hrčem.
Ujutru, međutim, nije lako nešto doznati. Sedimo oko stola, mažemo margarin i džem od jagoda na prepečen hleb i pijemo čaj. Svi smo podbuli, svima su oči pomalo zakrvavljene, svi povremeno uzdišemo kao da na leđima nosimo težak teret. Čak i ako pitam šta su te noći sanjali, neću dobiti nikakav precizan odgovor. Pokušao sam već nekoliko puta, ali uvek uzvraćaju nepovezanim rečima i iskrzanim rečenicama, i na kraju odmahnu rukom. Ivanka je, doduše, jednom rekla da je videla lice koje je pretilo da će je pojesti, dok je Zoran, istog tog dana, pomenuo da ga u svakom snu neko juri, ali da nikada ne zna ko je to. Čuje dahtanje iza svojih leđa, rekao je, koje se sve više približava, tako da u jednom trenutku počne da oseća vrelinu daha svog progonitelja, i tada, i to je, rekao je, zapravo najgore od svega, krajičkom oka, onako u trku, ugleda kako se vrhovi nečijih prstiju polako spuštaju na njegovo rame.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime31/10/2009, 9:51 pm

Умеће љубави

Давид Албахари

Ако она треба да дође у шест, онда је све спремно већ у пет. Преостаје ми само да је чекам, као што ми после, када она дође, преостаје само да је спречим да оде.
„Спречити“ можда није најбоља реч, али у недостатку једне свака друга реч може да послужи. Зашто правити разлику између нечега што не постоји и нечега другог што такође не постоји?
Било како било, спречавање (за мене) означава вештину или умеће да се, чинећи нешто на изглед сасвим различито, учини оно што човек доиста намерава да учини. Стварност се тако показује као привид, док се права стварност одиграва неприметно. Покрет руке, на пример, само је маска за трептај ока или примицање бутине. Кашљање је прави параван. Коса се склања с чела да би стопало лакше дисало. И томе слично.
Дакле, она долази, седа, повлачи сукњу преко колена. Када прекрсти ноге, чује се како јој се тару чарапе. Лице јој је румено, очи црне, прсти фино обликовани. Боја лака на њеним ноктима узнемирава, али не обавезује. Њено чело, међутим, сасвим је глатко; не памтим да сам на њему икада видела неку бору.
Прво измењамо неколико учтивости. Обичне ствари о времену, послу, дневим догађајима. Пре него што проговори, она мало напући усне. Некад је пустим да прича; некад намерно наставим управо онда када помисли да ћу заћутати; тада јој усне остају напућене све док их не овлажи језиком. Видим само врх језика, али лако могу да замислим остатак.
Или онај тренутак када уграбим прилику да је ухватим за ручни зглоб. Морам, пре свега, да одглумим изненађење или узбуђење или неку сличну именицу, затим да је ухватим за руку, да пазим да стисак није прејак и да не траје предуго, да је пустим као да је нисам ни ухватила. А онда посматрам како отисци мојих прстију, како црвенило нестаје. Увек сам се питала куда одлази? Како то да је један час румено, а други бело, равно? Зар отисак нема право на опстанак?
Једном ми је рекла да однедаво мисли да јој је живот окончан и да сада живи након живота, у неочекивано добијеном времену.
Као мртвац, рекла сам.
Она се насмејала. Први пут сам тада чула њен смех. Зар ти личим на мртваца?, питала је.
Пожелела сам да јој дотакнем образ и кажем нешто о лепоти брескве. Не, рекла сам, не личиш. Нисам се померила: руке су ми остале скрштене у крилу.
Када бих ти све испричала, рекла је, мислила би да сам луда.
Затворила сам очи, па сам их поново отворила.
Имам осећај, наставила је, да сам прошла кроз врата која су се за мном затворила, то је све. Окренула сам се и помислила: то је, значи, мој живот.
Ако заплаче, казала сам у себи, длановима ћу јој обујмити слепоочнице и благо, али у исто време силовито, привући главу на своје груди.
Понекад јој придржим капут само зато да бих на трен задржала дланове на њеним раменима.
Да ли она уопште зна зашто је позивам?
Да ли ја уопште знам зашто она долази?
Сваки пут кажем себи: Не плаши се речи. Али када отворим врата и она уђе у предсобље, овлаш ми додирне образ у имитацији пољупца и каже прву ствар која јој падне на памет, осетим како се негде дубоко у себи крећем према тишини.
Додуше, моја тишина је као њен живот. Говорим, али осећам да сам прешла ону границу када речи имају значење.
Она се сагиње, чеше зглоб, па лист, па опет зглоб, онда искреће главу и гледа ме одоздо.
Тај чудни угао дозвољава ми да ухватим пеге на њеном врату, одсјај на златном ланчићу, шналу у коси.
Једном смо причале о страсти. Она је само одмахивала главом, одбијајући да поверује. Када сам рекла да је страст мера љубави, рекла је: Шта ти знаш о љубави? Рекла је то повијене главе и истог часа врховима прстију леве руке дотакла врхове прстију десне руке. Направила сам се да нисам чула, иако сам ја њу могла да упитам шта она зна о страсти. Онда сам видела да су моје руке, до тада прекрштене у крилу, поновиле њен покрет: врхови прстију су се сјединили и направили круг. Могла сам да кажем: Страст је подударност, љубав је кретање ка истоветности. Али нисам. Ћутала сам. Она је одвојила прво палчеве, потом остале прсте. Поновила сам њене покрете: прво палчеви, потом остали прсти. Онда је она, али то више није важно.
Важно је ово: никада не губи онај ко воли; губи само онај ко је вољен.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime24/5/2010, 8:56 pm

PRIZOR, PROZOR

U subotu uveče ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom snu on je bio živ, a ja mrtav. Ležao sam na krevetu; kratak beli čaršav pokrivao mi je bedra; stopala i skočni zglobovi upijali su preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na njegovom licu pokazivalo se očajanje; rukama je katkad prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao šake na kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i počeo da čita. Video sam kako se ljulja napred-nazad, dok se hebrejske reči lome u njegovom grlu. Čulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, počeo da kašlje, i naočare su mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do kolena, na pod.

Ujutru sam otišao na groblje.

Zašto mi to radiš? pitao sam ga.

Stajao sam pred širokom nadgrobnom pločom koja je još uvek bila pokrivena rosom.

Zašto mi to radiš? ponovio sam.

Ćutao je.

Ako mi štogod zameraš, rekao sam, zašto to ne kažeš?

Negde iza mene nešto je šušnulo.

Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otišao sam do velikog oraha i zavirio mu među grane kao što ženi gvirim ispod suknje.

Pomislio sam na veverice, voleo bih da vidim veverice kako nose orahe u svoja legla, ako sada ima oraha i ako sada ima veverica.

Nigde nikoga.

Ponovo sam prišao očevom grobu.

Na drugoj strani staze video sam svežu humku s drvenim obeležjem. Na obeležju je pisalo »Flora Monitijas, 1903—1985«.

Kada smo pre nekoliko godina sahranili moga oca, ovaj deo groblja bio je sasvim pust. A sada, ako ne grešim, preostalo je još samo desetak slobodnih mesta. Kada i ona budu popunjena, groblje će prestati da živi. Jevreji će morati da potraže drugo mesto za svoj počinak, za očekivanje trenutka kada će se Mesija pojaviti, kada će se na gradskim zidinama Jerusalima, sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata.

Pod uslovom, naravno, da Mesija ne propusti svoj trenutak. Jer ako ga tog puta propusti, kao što mu se to verovatno desilo u nekoliko navrata u prošlosti, ništa nas više neće spasti.

Tvoj osećaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko je neprirodan, toliko izveštačen, da može da predstavlja samo svoju karikaturu, svoju parodiju.

Možda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privlačila različitost stvari, njihova izuzetnost.

Otac je odmahnuo rukom. Ako želiš da stvari budu drugačije, rekao je, onda ih prvo moraš načiniti istim. Tek posle toga možeš uzeti da ih menjaš.

Što je značilo: prvo moraš da budeš kao svi ostali, a tek kada ovladaš tim umećem možeš da počneš da se razlikuješ.

Postoji određeni redosled stvari koji se ne može izmeniti.

Udaljio sam se od očevog groba i pronašao kamenčić neobičnog oblika. Stavio sam ga na rub spomenika, pomilovao mermer prstima, pa usnama, i pošao.

Zatvorio sam grobljansku kapiju. Pored mene je protutnjao tramvaj. Jedna Ciganka, pa još dve, ponudile su mi bukete cveća. U kiosku više nije bilo dnevnih novina. Prijele su mi se viršle. Samousluga je bila dobro snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim stolicama. Na stepenicama je ležao ispražnjen tetrapak. Semafori su se prilagođavali saobraćaju kao kameleoni. Pekle su me oči. Čačkao sam uši. Poštar nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se osećala prašina.

Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.

U to vreme već je bio bolestan, koža mu je bledela, oči gubile sjaj, kosa postajala sve ređa, prsti otkazivali poslušnost, creva proizvodila neprijatne zvukove, usne se krivile, desni se sve više sušile, tako da su veštačke vilice klizile, ispadale, bežale niz jastuk mokar od znoja.

Prozor je zatvoren, rekao je bolesnik na susednom krevetu.

Soba u kojoj su ležali bila je mala, tesna, dva kreveta i čiviluk, noćni stočići, umivaonik, dve stolice bez naslona, zavesa, fotografija nekog primorskog mesta na zidu.

Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika na susednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvi bakrači? O čemu on to priča?

Od »prizora« mu se učinilo da si rekao »prozor«, rekao sam.

Lud je, rekao je moj otac i pokušao da uhvati vilice.

Možda je bio lud, ali u onome što je rekao bilo je neke istine. Svet se sastoji od prizora, ali prozor je zatvoren, bolje rečeno: došlo je vreme, kucnuo je čas da se prozor zatvori i da nas ostavi bez prizora. Kada više nema prizora, nema ni sveta.

Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je da ga pokriju i bacao je svaki pokrivač sa sebe. Tvrdio je da mu je vrućina i da mora da leži go. U klonuli penis zabili su mu cevčicu koja je sprovodila mokraću u providnu plastičnu kesu. U očima mu je bleštalo ludillo, koje je u stvari bilo razumevanje koje nikad u životu nećemo dosegnuti. Naše posete pretvarale su se u uzaludne pokušaje da ga ubedimo da treba da jede, da mirno leži, da uzima lekove, a on se otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao čaršave, cepao potkošulje, prevrtao tanjire, prosipao čaše s vodom.

Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom pokretu prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokušao sam da ponovim pokret, ali podudarnost mi nije polazila za rukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo mi se dešavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s dlanovima prekrštenim ispod glave, osetio bih da sam on, i ako bih u retkom mraku sobe otvorio oči, ugledao bih svet onakav kako ga je on video. Trzaj lica koji bih u prolazu, u predsoblju, spazio u ogledalu, bio je njegov, pripadao samo njemu. U tim magnovenjima on je živeo umesto mene, vraćao se kao što ću se ja vraćati u telo moga sina.

Svaki čovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca. Itd.

Ako želiš da budeš siguran, govorio je moj otac, onda moraš prvo da ovladaš nesigurnošću. Tek kada doznaš šta znači biti nesiguran, moći ćeš da se prepustiš sigurnosti.

Kada sam se probudio, ostao sam da ležim zatvorenih očiju. Čuo sam svaki poznati šum u našem stanu: kucanje zidnih satova, šuštanje vode u kupatilu, bruj prozorskih okna prilikom prolaska autobusa. Plašio sam se da pogledam. Šta ako sam se probudio kao moj otac? Prstima desne ruke dotakao sam levu nadlakticu, potom sam prstima leve ruke dotakao desni ručni zglob. Mogao sam to da budem ja, a mogao je to da bude i neko drugi. Opipao sam lice: čelo, kapke, obraze, usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati oči da bi doista doznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavice nazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, u dnu kreveta, svoja stopala. Zgrčila su se, ispravila. Moram još mnogo da učim, pomislio sam. Tako je počeo dan.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime7/9/2010, 8:39 pm

MOJA ŽENA IMA SVETLE OČI


Ovo je jednostavna priča, pomišljam, i u njoj neće biti složenih
rečenica.


Smešno, kaže moja žena, pa već ta rečenica je dovoljno složena.


Okrećem se i gledam je. Gledam je onako kako je nikada do sada nisam
gledao, ali ona to ne zna. Šta si ti, kažem, čitač misli?


Moja žena ne odgovara na postavljeno pitanje. To je jedna od njenih
veština. Ali zato kaže nešto drugo: Ako si slagao čitaoca već u prvoj
rečenici, kako možeš očekivati da ti veruje u drugoj?


Gledam u prazni list papira pred sobom. Nisam ga slagao, kažem, jer
nisam ništa napisao.


Ali si pomislio, kaže moja žena.


Ovo mi liči na početak iscrpljujućih bračnih rasprava iz priča i romana
Džona Apdajka. Nemam vremena za to. Prelazim, stoga, na suštinu stvari.
Po tebi, kažem mojoj ženi kao da je neki evanđelista, po tebi, ponavljam
zbog unutrašnjeg ritma, proza mora da bude istinita.

Pitaš ili tvrdiš? pita moja žena.

Pitam.

Tvrdim, kaže ona.


U tom slučaju, kažem, ako bih tebe opisivao morao bih da napišem
»bradavice njenih dojki nisu stajale na istoj visini«, ili: »nabrana
koža njenog vrata«, ili: »mršave noge prošarane venama«.


Pa šta? kaže moja žena.


Njen mir je već poslovičan. O tome ne treba govoriti.


Ne bi ti smetalo, pitam, da ljudi znaju istinu o tebi?


Ne bi, kaže ona, jer ionako ne veruju da je ono što pitaju istinito.


Ovo je previše! Ustajem da bih izbegao beskorisno opisivanje, ali ipak
uspevam da joj kažem da preteruje. Prvo mi kažeš da moram da govorim
istinu da bi mi verovali, vičem, a onda ispada da im je svejedno šta
čitaju, jer, uprkos svemu, ipak ne veruju! Kako to!? Kako to
objašnjavaš?


Moja žena nije ni trepnula. Njen mir je već poslovičan, itd. Ona kaže: U
pitanju su dve različite vrste verovanja. Ne razumem zašto urlaš?
Dužnost pisca jeste da uveri čitaoca u istinitost svojih namera, ali
čitalac, i pored svega, ipak ne veruje, ne može da veruje u zbilju
fikcije. Fikcija je fikcija — ništa drugo, zar ne?

Šta je sad ovo, kažem, gde si to pročitala, kod Škreba, možda?

Sada sam stvarno ljut, ljut i žedan. Otišao bih u kuhinju da popijem
čašu vode, ali bojim se da ću nešto propustiti.


Ništa nećeš propustiti, kaže moja žena i podiže bretelu koja joj je
spala. Bretela joj uvek spada u trenutku kada ona to želi, što je samo
lep način da ponovo skrene razasutu pažnju na sebe, da je usmeri, kao
kroz levak, na oblinu svog ramena.


Na mladež na ramenu, kaže moja žena, koji su ljubili mnogi.


U redu, kažem, na mladež na ramenu, ali kako to da je tebi poznata svaka
moja misao? Ko je ovde junak u čijoj priči? Ili si ti, uzvikujem,
doista veštica?


Ne seri, kaže moja žena.


To je još jedna od njenih veština: sposobnost da vlada situacijom, da
pronađe prikladne reči, da spreči larpurlartizam u bilo kom obliku.


Slušaj, kažem pomirljivo, još uvek nije kasno, možemo da se dogovorimo,
možemo da odredimo gde se svako od nas nalazi, možemo tačno da utvrdimo
kako će sve početi i kako će se završiti...


Ako nešto ne želim u životu, kaže moja žena, to je izvesnost.

Ali ja ne govorim o životu, kažem.

Moja žena vrti glavom. Ako imaš književnost na umu, kaže, tek si onda u
pravom sosu. Izvesnost je smrt za literaturu.


Zastajem, u stvari: krećem, jer malopre sam rekao da stojim, ali odmah
zastajem. Možda je, napokon, moja žena u pravu? (Ona će reći da je uvek u
pravu, ali ja neću to da zapišem.) Možda je izvesnost u doslovnom
smislu reči »smrt za književnost«? Krećem ponovo, ali ne otkrivam da li
sam se uputio u kuhinju, u kojoj bih popio čašu vode iz gornjih redova,
ili se vraćam radnom stolu, za kojim sam sedeo pre nego što je moja žena
počela da mi čita misli.


Sve u svemu, kaže moja žena i uzima štrikeraj, pisanje je zaludan posao.
Šta si, u stvari, hteo da napišeš?


O, kažem, mešto sasvim jednostavno.


Kao?


Kao: bila jedna žena, i posle četiri, ne, šest, posle šest godina braka,
u jesen, ponovo sretne ljubav iz mladosti, jednog sentimentalnog,
istrošenog profesora, ostavlja muža i dete, dečaka od pet godina, možda i
devojčicu, i odlazi s profesorom. Završetak se odigrava na nekom
prašnjavom putu. Na jednom kraju stoje muž i dete, na drugom čeka
profesor, žena dotiče muža po obrazu, čučne ispred deteta, dete trepće, i
onda ona odlazi, polako, gotovo posrće, a zatim počinje da trči, sve
brže i brže, sve do profesora koji je čeka raširenih ruku. Dete tada
kaže: Gde je onaj čika odveo mamu?, ali muž ne može da odgovori jer će
zaplakati. U tom času s drveta otpadne prvi list.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime8/9/2010, 8:22 pm

Garsonjera .....


Svako ima svoj recept protiv samoce. Moj je jednostavan: dva-tri prsta vinjaka, upaljen televizor, slani stapici u zdelici na stolu. Zatim papuce, meke, koje nece stiskati nozne prste.
Vinjak je najgore pice, smrtonosni napitak. Kazu da zivotinjska iznutrica ostavljena nekoliko sati u koka-koli, u zatvorenoj posudi, potpuno propada: izjedu je hemikalije, secer i ugljenik. Ne znam da li je neko pokusao da izvede slican opit, ako se to moze nazvati opitom, sa vinjakom, ali uveren sam da bi rezultati bili jos bolji. Sto znaci: gori.
Medjutim, ako je ono sto imate da pijete vinjak, onda se ne vredi zavaravati da pijete francuski konjak. Covekova masta je prevrtljiva, ali covekovo telo zna samo ono sto doznaje. Ukus se ne moze izmisliti.
Samoca, na primer. Niko ne voli da je sam, s tim cu se sloziti. Ali greska koju mnogi cine - zeleci da ne budu sami kada sami jesu - proizvod je njihove maste. Telo se ne ljuti kada je samo; samoca mu ne smeta, i bice savrseno zadovoljno bez obzira na to da li se nalazi u ovom ili onom uglu. Onaj ko zeli da ne bude sam u svojoj samoci razara svoje telo kao alkohol jetru. Dusa je koka-kola u kojoj telo pluta.
Kada sam sam, dakle, onda znam da sam sam, i to je sve. Odem polako do ormana, otvorim bife, nalijem dva ili tri prsta vinjaka, i sednem. Prethodno sam upalio televizor, obuo papuce, prosao prstima kroz kosu. Vinjak ima odvratan ukus. Jednoga dana, pomisljam dobicu od njega plikove na jeziku.
Moj stan je mali; jednosobna kutija na pretposlednjem spratu solitera. Kada sednem u fotelju i pruzim ruku, dotaknem zid. Zid je pokriven tapetama. Pod prstima, pod vrhovima mojih prstiju, tapete otkrivaju hrapavu geografiju svoje povrsine. Posle cetvrte ili pete case vinjaka, iako televizor i dalje gori, zatvaram oci i prepustam se geografiji mojih tapeta. Kada ih kasnije otvorim, ugledam jarko beli ekran, nesto sto je daleko od svakog zemljopisa.
Kuhinja je deo predsoblja. Kupatilo je zapusteno. Jednom sam, kod neke devojke, stajao u kupatilu koje je, od poda do tavanice, bilo oblepljeno plavim plocicama; i tavanica. U jednom uglu, nekakvom bojom, bilo je nacrtano sunce. Po zidovima, uglavnom u visini grudi, lebdeli su naslikani beli oblaci. Devojka je usla za mnom u kupatilo, dok sam ja jos stajao na plavim plocicama u sredini, i pitala me: Zar se neces svuci? Okrenuo sam se i pogledao je. Vec je bila gola. Treba li da se svucem? pitao sam je. Nasmejala se. Jos nikoga nisam videla da se kupa obucen, rekla je. Odgovorio sam: Covek se uci dok je ziv. Klekla je, postavila zatvarac na otvor u kadi, i pustila vodu. Raskopcao sam pantalone i one su skliznule do clanaka. Devojka se okrenula i sklonila kosu sa cela. Oblizala je usne i prihvatila ga sirom otvorenih ustiju. Jedan od oblaka, primetio sam ostao je nedovrsen.
Druga greska, koju ljudi prave jeste prozor. Kada su sami, oni cuce na prozorima kao ptice selice na telegrafskim zicama. Ja nikada ne izvirujem, nikada ne odmicem zavesu. Covek nije glumac koji brine koliko ljudi ce doci na njegovu predstavu. Covek koji je sam ne sme da gleda ni napolje ni unutra; zato u mojoj sobi gori televizor. Njegovi prizori dovoljno su snazni da bi vas podstakli na razmisljanje. Cak i kada zatvorim oci, kada se upustim u geografiju mojih tapeta, ja ne stvaram u sebi nikakve slike. Tonem, prazan, u blagodeti praznine.
Posle druge case, ukupno: sest prstiju vinjaka, uzimam jedan slani stapic. Grickam ga polako, parce po parce. Prvo oblizem krupnija zrna soli, potom ga stiskam prednjim zubima i odlamam parce odredjene duzine. Moj ritam je spor. Ponekad mi jedan stapic ostane u ruci sve do kraja programa. Ponekad ispraznim zdelicu pre nego sto se zavrse poslednje vesti. Ali ritam ostaje isti jer ga ne vezujem za protok vremena.
Kasnije, kada se program okonca i ekran se zabeli, ustajem i namestam lezaj. Carsav, jastuk, jorgan. Gasim svetlo i skidam se u mraku. Sljapkam do televizora i pritiskam dugme. Iako se onaj jaki sjaj gubi istog casa, ekran i dalje ostaje osvetljen. Lezem u krevet, posmatram trnuci odblesak i nastojim da utonem u san u ksladu s njegovim iscezavanjem. Sklapam kapke i virim kroz trepavice. Ponekad zaspim u isto vreme. Najcesce, medjutim, moram da se pretvaram. Pravim se da spavam, zmurim, ali osecam kako mi se kapci trzaju.
Pre nekoliko veceri, mozda u sredu, prvi put kako pamtim, sto ne mora da bude pouzdano, trgao sam se iz sna. Sirom sam otvorio oci i polozio levi obraz na jastuk. Televizor je bio mrtav. Prozor je piljio pravo u crno nebo. Zdelica sa slanim stapicima opasno se priblizila rubu stocica. Casa je stajala u nekakvoj senci, Nisam mogao da vidim papuce, ali znao sam gde se nalaze. Znao sam da se desna malo ispela na levu, a da leva dotice obe carape. Nisam mogao da vidim ni carape. Video sam zavesu, video sam drvenu kamilu na televizoru, video sam mesto na rubu fotelje koje sam uvek doticao malim prstom.
Nisam znao zasto sam se probudio.
Onda je zvono na vratima ponovo zazvonilo.
Okrenuo sam glavu i spustio desni obraz na tkaninu jastucnice.
Uzvisice na tapetama bacale su sitne senke na nenastanjene doline. Ugao jastuka podizao se visoko iznad svih nas. Pitao sam se da li da ustanem i upalim televizor. Uz utrnuce novog belila mozda bih mogao iznova da zaspim ....


iz zbirke '' Opis Smrti ''

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime11/9/2010, 6:33 pm

Dve fotografije

Kada su sarajevski Jevreji počeli da pristižu u Beograd uoči izbijanja ratnih sukoba u Bosni, u njihovim skromnim prtljazima jedna stvar je bila ista: gotovo svi su poneli albume sa fotografijama. Fotografije su, slutim, doslovno postale zamena za život koji su ostavljali za sobom, svojevresna potvrda da je prošlost doista postojala. Tada sam se setio da je i moja majka tokom četvorogodišnjeg izbeglištva u Drugom svetskom ratu takođe svugde nosila pozamašan album sa fotografijama iz života koji se odigravao u godinama pre rata. Ne pamtim, doduše, da ga je ikada razgledala, premda je dozvoljavala mojoj sestri i meni da ga listamo i spremno odgovarala na naša pitanja. U oba slučaja fotografije su predstavljale očigledan pokušaj da se sačuva vera u nepromenljivost sveta, odnosno, u onu konstantu nepromenljivosti koja kazuje da je vlasnik fotografija, uprkos svemu, ostao isti.

Razmišljao sam o tome danas dok sam pokušavao da unesem neki red u albume i kese sa porodičnim fotografijama, istovremeno se trudeći da izbegnem šamaranje nostalgije koja je, činilo se, čučala u svakoj od njih. Kada sam se ja otisnuo na put pre desetak godina, nisam poneo nijednu fotografiju. Doduše, moj odlazak nije bio prinudan kao u slučaju sarajevskih Jevreja, koji su se sklanjali od rata, ili moje majke, koja je bežala iz Zagreba pred ustašama, ali ipak verujem da nikada ne bih poneo album sa fotografijama. Slike iz mog života su dovoljno jasne u mojoj svesti, a i znatno su življe, te nije potrebno da nosim njihove ukočene i katkad neizoštrene kopije. Ali, danas sam se ipak upitao koju bih fotografiju poneo kada bih morao da se odlučim za samo jednu od njih. Istog časa, čim je ta misao prostrujala kroz mene, znao sam odgovor: trebalo je samo da pronađem fotografiju. Nezadovoljan lakoćom izbora, poželeo sam da doznam koja bi bila druga, i taj proces odlučivanja je znatno duže trajao. Sveo sam izbor na četiri fotografije, potom na tri, pa na dve, i onda samo na jednu, koja je, zapravo, bila druga. Te dve fotografije, pomislio sam, zamenjuju ceo moj prethodni život. One su moj svet.

Prva fotografija
David i mama
David Albahari Daimama



Voleo bih da znam šta moja majka drži u rukama. Ranije sam mislio da mi ona daje novac, da joj uzimam sitninu sa dlana, ali sada uviđam da u rukama, po svemu sudeći, drži poslužavnik. Majka me nudi kolačima, ili možda pitom, i ja biram parče koje ću uzeti. Ali, ako ona doista drži poslužavnik sa kolačima, ili možda sa pitom, zašto smo napolju? Naime, mi se nalazimo ispred ulaznih vrata vile u kojoj smo stanovali u }. Ono što sliku čini tajanstvenom jeste činjenica da taj ulaz, ukoliko me sećanje ne vara, nismo koristili: ulazili smo na stražnji ulaz, kroz zastakljenu terasu, koji je vodio u kuhinju. Zašto smo onda majka i ja bli ispred ulaznih vrata? Da li se nešto događalo u prednjem dvorištu, u ružičnjaku koji je gledao na glavnu ulicu? Sudeći po mojoj levoj nozi, zaostaloj na višem stepeniku, izgleda kao da sam samo trenutak ranije izašao, mada to može da bude i pokret koji pokazuje da me je majka pozvala i ponudila kolačima, ili možda pitom, upravo kada sam se spremao da uđem u kuću. Vidi se to u nekoj vrsti poluokreta moga tela, kao i u položaju mog desnog stopala. Sve to povećava sumnju u moju tvrdnju da taj ulaz nismo koristili. Doduše, ukoliko je u pitanju bila neka specijalna prilika i gosti se doista nalazili u ružičnjaku, otvaranje tih vrata skraćivalo je put od kuhinje, u kojoj se spremalo posluženje, do gostiju u ružičnjaku, i sve onda deluje uredno i jasno – bar do trenutka dok ne pomislim da to ipak nije poslužavnik: onda sve postaje odviše zamršeno. Ali ionako sam hteo nešto drugo da kažem: odabrao sam tu fotografiju zato što u majčinom pokretu vidim istovremeno apsolutnu ljubav i neprikrivenu brigu, kao što u svom pokretu vidim potpuno poverenje. Da ne drži poslužavnik, ili možda nešto drugo, u rukama, ona bi se sagnula još niže da mi podigne zarozane čarape, kao što je to bezbroj puta uradila. Bio sam nemiran dečak i, dok bi ih podizala, sigurno sam se otimao. Ona me, međutim, nije puštala, a ja sam prestajao da se ritam i utapao se u miris koji je ispunjavao prostor između njenog vrata i ramena.
Druga fotografija
David u avionu


David Albahari Avion

Nije lako pisati o šestogodišnjem dečaku koji sedi u drvenom avionu. Avion se nalazi u Vrnjačkoj Banji (tako piše, očevim rukopisom, na poleđini fotografije) i ne zna se da li je dečak upravo doleteo ili se sprema da poleti, odnosno, da li maše onima koji su ga dočekali ili onima koji ga ispraćaju. Dečak pamti česte odlaske u Vrnjačku Banju, mekike koje su kupovali od prodavaca na šetalištu, česte očeve uzvike upozorenja: Pazi, balega! U pitanju je verovatno konjska balega, zaostala posle prolaska nekog fijakera, i dečak je tada, nakon očevog uzvika, visoko podizao nogu. Visoko je podigao nogu i kada se penjao u drveni avion. Osećao se pomalo neugodno, ali je doista verovao da može da poleti. Neko mu je rekao da podigne ruku, i on ju je nevoljno podigao, kao da u šaci drži težak kamen. Bez obzira na to, čudi me što na licu nema srećniji izraz. Postoji nagoveštaj osmeha, to je tačno, ali prisutniji su sumnja i nepoverenje. Doduše, možda je sve to varka, možda je taj izraz samo posledica prejake sunčeve svetlosti koja je sijala pravo u dečakove oči? Voleo bih da mogu bolje da mu vidim oči, kao što bih voleo da znam da li je nosio kratke pantalone. Zanima me i ko je autor fotografije. Ne verujem da je otac: verovatno je avion stajao negde u parku, nedaleko od već pripremljene kamere banjskog fotografa kome je, kada se dečak smestio, preostalo samo da pritisne dugme. Fotograf je napravio ko zna koliko stotina takvih fotografija i bilo mu je sasvim svejedno kakav izraz deca imaju na licu. A dečak je, u stvari, otvorenih očiju sanjao kako posmatra kuće i ulice sa velike visine, i kako mu sa proplanka mašu otac i majka. Zato je i podigao levu ruku. Desnom rukom, koja se ne vidi, stiskao je upravljačku palicu ili volan ili ono što je neko smislio za takav avion. Posle, kada je fotografisanje privedeno kraju, nevoljno se podigao sa pilotovog sedišta i skočio na zemlju. Sačekao je da otac plati fotografu i onda su krenuli dalje. Tu negde, ispred ili iza njih, bili su majka i sestra. Sunce je i dalje sijalo, ali senke su postale duže. Dečak će videti tu fotografiju tek mnogo godina kasnije, kada bude preturao po kutiji sa porodičnim slikama, i upitaće se, gotovo s nevericom, da li je dečak na njoj doista on. Da, dečače, ti si to. To sam ja.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime16/9/2010, 10:20 pm

Svici

za Evu Kose

Priča «Svici» napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard Šlink, Dragan Klaić i drugi.

Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći.


odabrane priče

1. Svici

Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokrivena preko glave, posmatrala je kako zrnca svetlosti lete kroz svoj ogranični svemir. Svici su naletali na staklo, klizili prema dnu tegle, a Eva je osećala kako joj se polako sklapaju kapci. U poslednjem trenutku, pre nego što bi je savladao san, gurnula bi teglu ispod kreveta, gde je čekala sve do naredne večeri. Do tada, većina svitaca nije se više kretala, ali u kutiji od šibica, u kojoj su se nalazila i dva palidrvca, Eva je već imala nove svice, i kosmos u tegli bi ponovo oživeo. Svetlost se mrvila kao bajat hleb, letela na sve strane. Tako nekako, napisala je Eva u svom dnevniku, zamišljam da je nastao svet: kao haotično raspadanje svetlosti i mraka. Nekoliko dana kasnije, dopisala je grafitnom olovkom: Bez tegle, naravno.

A onda, jedne večeri, tegla je ostala na polici, i narednog jutra, kada se probudila, Eva je, povremeno trljajući pospane oči, zapisala: Juče sam porasla, i od danas nisam više dete. Svice je prosula u žbunje, teglu bacila u đubre, zajedno s poklopcem, premda je posle pomislila da je mogla da je sačuva i upotrebi za nešto drugo. U međuvremenu su naišli đubretari, i kada je Eva zavirila u kantu, u njoj nije bilo ničega. Zakasnila sam, pomislila je Eva. Osetila je kako je obuzima talas tuge i načas je morala da se prihvati za rub kante, sigurna da će pasti.

Nije pala. Nastavila je da raste. Sasvim je zaboravila na svice, mada je i dalje volela da joj noću u spavaćoj sobi gori svetlo, bez obzira da li je bila sama u stanu ili je u njemu, uz nju, bio još neko. Ako bi je pitali za razlog, pričala je razne priče o trenucima straha, o strašnim snovima koje zapravo nije nikada sanjala, o tome kako su je roditelji jednom, sasvim nenamerno, doduše, ostavili samu u kući, kao i o zimskoj noći u kojoj je neki neznanac naslonio lice na njen prozor i dugo piljio u nju, pritiskajući usne na okno. Htela je da vrisne, da dozove pomoć, ali strah joj je okovao grlo i načinio je nemom, i ona je samo mogla da posmatra kako se njegov topli dah pretvara u kapi, kako se kapi stvrdnjavaju u led.

Prvi put je ponovo pomislila na svice posle dvanaest godina. Sedela je na klupi u parku i čekala mladića koji je trebalo da je odvede u bioskop. Veče se spuštalo niz nebo kao tamni čaršav koji se prostire posle pranja. Mladić je kasnio, uvidela je Eva kada se okrenula i pogledala sat na gradskoj većnici, i tada, u tom okretu, ugledala je svica. Ugledala je, u stvari, blesak njegove svetlosti, i potom, nekoliko sekundi kasnije, blesak svetlosti drugog svica, udaljenog tri-četiri koraka. Potom je prvi svitac ponovo blesnuo, drugi mu odgvorio, a onda se svojim svetlom oglasio treći, pa četvrti i peti, i ubrzo su dva žbuna i trava oko njih svetlucali kao da su ukrašeni za Božić. Eva ih je posmatrala sve dok nije osetila bol u vratu. Podigla je pogled prema satu i shvatila da je film odavno počeo. Nije, međutim, osećala nikakvu ljutnju. U stvari, rekla je devojci sa kojom je tada delila stan, bila sam srećna.

Devojka se nasmejala kada je čula šta je dovelo do toga da Eva priča o sreći. Za nju su, rekla je devojka, svici bili sinonim za napast, jer tamo gde je ona živela pre nego što je došla u glavni grad da studira, svitaca je ponekad bilo toliko puno, da prosto nije moglo da se diše. Cela polja, rekla je devojka, palila su se i gasila u isto vreme, kao kakve svetlucave reklame. Jednom je gledala, dodala je, kako se nekoliko žbunova naizmenično pale i gase, jedan za drugim, tako da se svetlost prenosila od najbližeg do najdaljeg, i onda vraćala nazad, onako kako putuje vest poslata dimnim signalima. Sva deca u njenom kraju, rekla je devojka, uvek su u džepovima imala kutije pune svitaca, a onda bi svici nestali i svi smo znali, rekla je, da je letu došao kraj. Poneki bi još malo proživeli u našim kutijama, rekla je, ali je njihova svetlost brzo trnula, a kada bi se sasvim ugasila, počinjala je škola. Još jedan razlog da ih ne volim, rekla je devojka i ponovo se nasmejala.

Eva se takođe nasmejala, i tada se setila svoje tegle. Setila se i trenutka kada je otišla do kante za đubre, podigla poklopac i ubacila praznu teglu među otpatke, a potom se prisetila i onog drugog trenutka, kada je morala da se pridrži za rub kante da ne bi pala. Čudno je to, pomislila je Eva, ali mi najčešće tugujemo za izgubljenom prazninom, za prostorom koji više ne naseljavaju oni koje smo voleli. Posle se ispravila i devojci sa kojom je delila stan rekla da su u pitanju oni za koje smo mislili da ih volimo, jer nikoga ne možemo stvarno da volimo, osim, naravno, rekla je, same sebe. Devojka joj nije poverovala, videlo se to po njenom sumnjičavom pogledu i odmahivanju glavom. Uostalom, ona je već šest godina bila sa istim mladićem, te joj svet, zaključila je Eva, već izgleda kao dobro utvrđeno gradivo

U tom pogledu, rekla je Eva dvojici momaka koje je upoznala u baru za samce, ja sam večni ponavljač i još uvek idem u prvi razred. Nasmejala se, udarila dlanovima po šanku, a momci su se pogledali, okrenuli se i otišli. Neću plakati, pomislila je Eva, ali suze su joj već kapale na salvetu. Obrisala ih je nadlanicom, i tek tada, kada je ugledala raznobojne pruge na koži, prisetila se šminke na koju je utrošila više od pola sata pre nego što je krenula u bar, posvetivši posebnu pažnju svetlucavim ukrasima za slepoočnice i kapke. Nije lako biti svitac, šapnula je u salvetu. Tada su joj se već ramena tresla od plača, i barmen je morao da pozove taksi da je odveze kući. Dao joj je i kesicu kikirikija za put, i dok je lizala so sa krupnih zrna i posmatrala treperava neonska svetla, Eva je obećala sebi da će sve početi iz početka. Okrećem novu stranicu mog novog života, rekla je taksisti. Taksista je ćutao. Znam da mi ne verujete, rekla je Eva, ali videćete da to ozbiljno mislim. Najozbiljnije, dodala je. Taksista je tada počeo tiho da zviždi, ali Eva, ma koliko se trudila, nije mogla da se seti naziva te pesme.

Mnogo godina kasnije, možda u proleće, setila se jedne druge pesme, ali nju je tiho pevušio drugi muškarac. Sreli su se u knjižari. Eva je preturala po knjigama o insektima, a on je, kada je video kako ona razgleda velike fotografije buba i leptirova, prestao da pevuši i ponudio da joj pomogne. Bio je entomolog, objasnio je, i insekti su, zapravo, činili osnovu njegovog života. Zanimaju me svici, rekla je Eva. Ah, rekao je čovek, svici su divni, ali nije im lako, jer na pedeset mužjaka dolazi jedna ženka. Nemojte da mi kažete, rekla je Eva, da oni svetle da bi pronašli ženku. Tačno tako, odgovorio je čovek, prvo blesne mužjak, koji leti nisko iznad trave, onda blesne ženka, koja nema krila i čuči na nekoj travci ili grančici, i posle šest-sedam takvih razmena svetlosnih signala, oni počnu da se pare, s tim što neke ženke, kada se to okonča, prožderu svog ljubavnika. Nisam to znala, rekla je Eva. Osetila je mučninu u stomaku i usne su joj iskrivile od gađenja. Čovek se osmehnuo. U svetu insekata to se često događa, rekao je, ali parenje ne prestaje, čak ni onda kada se plaća životom. Ima stvari, rekla je Eva, koje nikada neću razumeti.

Narednog jutra, posle tuširanja, zagledala se u odraz svoga tela u ogledalu. Kada bi bila svitac, pitala se, koji deo tela bi joj svetleo? Zamislila je žućkasto-zelenkasti sjaj na trbuhu, zatim na čelu i obrazima, i na kraju se odlučila za grudi. Obukla je bluzu, zakopčala je, ali sjaj se probijao kroz tkaninu, nalik na male oreole. Svici žive najviše nedelju dana, rekao je čovek, i za to vreme ne rade ništa drugo osim što šalju svetlosne signale. Onda je zaspao. Ako obučem još nešto, tešila se Eva, sjaj će se sasvim izgubiti. Otvorila je plakar, podigla ruku i dotakla naslaganu odeću. Pomislila je u tom času na svice koji u tih nedelju dana ne uspeju da nađu put do ženke, i više, ma koliko se trudila da se priseti, nije znala šta traži.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime17/9/2010, 10:57 pm

JOŠ O CIBULKI

Ma, jebe se Cibulki za ceo svet, to je sve što mogu da kažem. Gledam ga danas kako povraća kao svinja na beogradskoj železničkoj stanici: nabio glavu u korpu za otpatke i sve grokće dok mu bljuvotina natapa otpatke i u nizu šarenih potočića razliva se preko perona. Gde mu je sve to stalo? Izbljuvao je brat bratu deset litara, ako ne i više, ali skoro sve sama tečnost, gledao sam posle kada je otišao, tek po neki komad salame "podriguše" i pregršt zelenih krugova koji liče na kolutove kiselih krastavaca. Pored njega prolazi mršava, namontirana devojka, s gađenjem okreće glavu i još stiska njušku kučetu koje joj viri iz torbe. Kuče bi odmah polapalo izbljuvak, nema tu šta da se priča, takvi su psi, dobro je što ga je pritisla, samo, jebi ga, nije morala da kaže za Cibulku da je stoka, nije fer. Svaki čovek je božje biće, pa i Cibulka, kakve veze ima što povraća? I to je za ljude, pogotovo za one koji dan ranije strpaju u svoju mešinu četrdeset litara piva. U stvari, jebi ga, dobro je što je Cibulka uopšte živ, moglo je to silno pivo da ga uguši iznutra. Zato valjda i bljuje toliko, ne staje. Na kraju briše usta nadlanicom, onda nadlanicu otire o guzove, tako da mu se na pantalonama pojavljuje vlažan trag, kao da je u vozu sedeo na mokrom sedištu. Sad mu je lakše, vidim to odavde, mada ga još muči želudac, stiska se i podiže, tera ga da zeva kao riba na suvom, da odmahuje glavom kao vo koji tera obade. Onda prdne. E, Cibulka, jebi ga, baš si se srozao, ekonom fudbalskog kluba a povraćaš i prdiš da te svi čuju na beogradskoj štajgi. Kako si počeo, još ćeš da se usereš, a onda ti ništa više ne vredi. Nisam mu to rekao, naravno. Ostao sam da stojim iza stuba, ko ga jebe, što bi mu ja pomagao, nije ni on meni onomad, posle utakmice, kada me je Dule Zlatnik lemao iza Cibulkine gajbe. Znam da je sedeo u sobi, šćućuren na stolici da ga ne bismo videli kroz otvoren prozor, ali bez obzira što sam kukumavio i molio Duleta da ne udara tako jako, otpadoše mi bubrezi, Dule, imaj milosti, brate, taj gad Cibulka nije se pomerio. Jebi ga, Dule, rekao sam napokon, i to baš glasno, i još gledajući u Cibulkin prozor, ubićeš me ako tako nastaviš. Povetarac je pirkao, zavesa na prozoru je vijorila, ali od jebenog Cibulke ni traga ni glasa. Pa, šta oćeš, zastao je Dule, da te ubijem ili da te jebem? Prvo mi reci šta sam ti uradio, rekao sam gutajući krv, pa da odlučim. Možda da te ubijem, pa da te jebem mrtvog, kazao je Dule, i kroz krv i suze mogao sam da vidim da se ozbiljno zamislio. Ajde da nešto popijemo, rekao sam mu, pa da se na miru dogovorimo. Ajde, rekao je Dule Zlatnik, pomogao mi da ustanem, čak mi je dodao papirnu maramicu da obrišem lice. A i ti lako krvariš, govorio je dok sam se brisao, ko li te takvog rodi? Jesi za pivo, pitao sam ga, i odmah, čim je čuo tu čarobnu reč, eto ti Cibulke na prozoru. Šta je, momci, pita, šta radite, kao da me je Dule lemao sto kilometra odatle a ne ispod njegovog simsa, a siguran sam da je sve čuo, čak i klokotanje krvi koja mi je curila iz nosa i razjebane usne. Eto ti šta pivo može da uradi od čoveka. Navlaka je to, gora od vutre, znam.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime17/9/2010, 10:57 pm

Na kraju ti olabavi trbušne mišiće i razvuče želudac, pa dobiješ onu oklembešenu mešinu, tako da kaiš moraš da vezuješ preko muda da bi ti pantalone ostale na mestu. Cibulka još nema takvu trbušinu, priznajem, ali ako nastavi da loče pivo onoliko koliko ga sada pije, ranije ili kasnije ostaće bez gaća. Rekao sam mu to, ali on neće da sluša. Napalio se na Rušku, pa ako ona ima sto dva’est kila, mora i on da ima toliko, pa računa da će ga pivo, brže od svega, načiniti takvim. A lepo mu rekao Dule Zlatnik dok smo se nalivali pivom ispred samousluge: Možeš ti da jebeš Rušku kol’ko hoćeš, ona će da ode kad ona to bude htela. Neće, odgovorio mu Cibulka. Hoće, kaže Dule. Ma, jebi ga, neće, ponavlja Cibulka, ali glas mu više nije isti, treperi k’o travuljina u plićaku. Hoće, hoće, uzvikivao je Dule, i to pre nego što misliš. Ništa ja ne mislim, rekao je Cibulka i počeo da plače. E, jebi ga, Cibulka, kako si to mogao da nam uradiš? Ko god je krenuo u samouslugu, ili s punim kesama izašao iz nje, mogao je da vidi kako si se zarozao od suza. Dule popizdeo, pena mu izbila na usta, malo je falilo da Cibulki razlupa flašu o glavu. Meni žao Cibulke, a opet drago mi je što je Dule Zlatnik zaboravio šta je hteo sa mnom da uradi. Nije lako umreti, pa još posle toga da ti razvaljuju bulju. Nikome to ne bih poželeo. Idemo, rekao je onda Dule, pusti pizdu da cmizdri na miru. Krenuo sam za njim, pa sam zastao. Cibulka se nije pomerao, samo je, nepokretan k’o spomenik, jecao i stenjao, ušmrkivao sline, gutao pljuvačku. Šta je, dreknuo je Dule, je l’ ćeš sad i ti da počneš da balaviš? Neću, rekao sam i pošao za njim, a lepo sam osetio, jebi ga, kako mi se nešto prevrće po srcu. Nisam znao šta je, i verovatno neću nikada saznati, ali kada smo prešli ulicu, okrenuo sam se. Cibulka je i dalje stajao na istom mestu. Mislio sam da se nikada više neće odatle pomeriti, a danas sam video kako bljuje u mrežastu korpu za otpatke kao da je sam na svetu. Pored njega prolaze ljudi, obilaze ga, preskaču preko potočića kojim plove nesažvakani komadi salame i neki zeleni koturići, grde ga, prete policijom. A Cibulka, ništa. Jebe se njemu za sve. Eto, kada se bude ispovraćao i otreznio, neće mu ništa biti, a mene srce odonda ne prestaje da žiga. Jebi ga, tako je to u životu, nije Cibulka kriv za sve što ne valja. Srce je usamljeni lovac, tako sam pročitao na koricama jedne knjige u izlogu knjižare, uvek je u opasnosti da se pretvori u lovinu. Hteo sam to da kažem Cibulki, čak sam se uputio prema njemu, ali on tada podiže glavu, osmehnu se i krenu žustrim korakom prema izlazu. Zna da ga Ruška čeka, da se već vrpolji i osluškuje, još malo pa će početi da gviri kroz prozor, da osluškuje iza vrata. Cibulka ubrzava, prelazi u trk. Ne boj se, Cibulka, mislim dok gledam kako nestaje, neće ona nikad da ode. Nema Dule Zlatnik pojma o ljubavi, peder jedan, nek’ crkne.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime13/10/2010, 8:39 pm

Horizont

Prvo vidite samo horizont. Liniju. Ali ne znate šta ona razdvaja. Nebo od neba možda? Hm.
Pruža li vam to neku utehu? Nadu?
Ubrzo vas ni to više ne zanima.
Gledate radije golubicu kako, u odredjenom trenutku svemira, odleće da se više nikada ne vrati.
Ili otkrivate sebe, sklupčanog, u utrobi atoma.
Presipate, iz ruke u ruku, belu pregršt morskog peska."


("Obične priče")




Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oči.
"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve cemo učiniti da Vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene".
Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.
"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?"
Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...
Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste, kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći po naglom buđenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina.
I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje, posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočištu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utočišta", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu "tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".



Mamac

"Odakle da počnem'', kaže majka. Istog trenutka pružam ruku i pritiskam dugme na magnetofonu. Magnetofon je star. Danima sam obilazio prodavnice i raspitivao se gde mogu da nabavim takav aparat, marka nije bila važna. Prodavci su bili ljubazni, smeškali se, slegali ramenima, pokazivali mi najnovije modele kasetofona. Jedan od njih, u tržnom centru u severnom delu grada, priznao mi je da nikada nije video magnetofon. Mislio je, doduše, da je njegov otac, zapravo očuh, imao takvu "spravu". Nije imao bolju reč za to, rekao je, jer u poređenju sa današnjim uređajima, rekao je i dotakao niz novih japanskih modela, i ne može se govoriti drugačije. Dao mi je svoju posetnicu. Za svaki slučaj, rekao je, ukoliko se predomislim. Pamtio je, takođe, koturove s trakama, koje nije smeo da dira, izuzev onih praznih, od crne ili bezbojne plastike, koje je ponekad, to mu je bilo dopušteno, kotrljao preko poda. Jedino je bio siguran, rekao je, da je njegov očuh stalno slušao snimke Badija Holija. Posetnicu sam stavio u mali gornji džep na sakou. U isti taj sako, kada sam se pripremao za odlazak, poređao sam svoje trake. Sako se, presavijen, nalazio na vrhu kofera, i ne bi mogao da ih sačuva od nekog snažnijeg udarca, više bi ih, uostalom, sačuvale kartonske kutije u koje su bile upakovane, ali rukavi sakoa koje sam prekrstio preko njih, učvrstivši ih elastičnim trakama, ublažavali su nesigurnost koju sam osećao. Nisam želeo da otputujem, kao što nisam želeo da ostanem, i praznina rukava koji su grlili glas pretvoren u elektromagnetni zapis mogla je samo da doprinese mojoj nedoumici, međutim, upravo su ta dva odsustva učinila da spustim poklopac i zaključam bravice. Presavio sam spisak sa stvarima — odevni predmeti, peškiri, nekoliko knjiga, patike, higijenski pribor — i ugurao ga medu papire sa adresama i brojevima telefona u novčaniku. Trake se nisu nalazile na spisku. Dodao sam ih naknadno, kada je kofer već bio spakovan. Pakovao sam ga na podu, klečeći, a onda sam se uspravio, prišao ormanu s knjigama i, sa mesta na kojem su počivale otkako su snimljene, iza tomova Akademijinog Rečnika srpsko-hrvatskoga jezika, izvukao prašnjave, crvene kutije s trakama. Nisam ih dotakao četrnaest godina, ako ne računam poslednje krečenje, pre sedam godina, kada sam sve knjige skinuo sa polica, svaku obrisao mekom krpom i protresao, i onda smestio u velike kutije, naslagane nasred sobe, is-pod lustera uvijenog u plastičnu kesu. Iako nisam prethodno otišao, po njih sam se u stvari vratio, pomislio sam dok sam odizao gornji deo sakoa, smeštao ih između nabora tkanine i prekrivao presavijenim rukavima. Pre četrnaest godina, ne, pre šesnaest godina umro je moj otac. Umro je brzo, u jednom treptaju, kako je govorila moja majka, premda sam ja bio uveren da je umirao polako, godinama, i da se zarazio smrću onog trena kada se, četrdeset godina pre toga, našao iza ograde od bodljikave žice u nemačkom logoru za zarobljene oficire. Majka je, naravno, to poricala. Umire se samo jednom, govorila je, niko ne hoda okolo kao živi mrtvac. Moji prijatelji su stali na njenu stranu. Ti gledaš na istoriju, govorili su mi, poput nekog romantičara, na sudbinu kao na pastoralnu scenu u kojoj, iz prikrajka, vrebaju zli dusi. Ne, govorio sam, postoje niti koje vezuju čoveka sa prelomnim trenucima, kada duša popušta, i život je posle toga samo odmotavanje kalema, sve dok nit ne dođe do kraja, zategne se i iščupa, nema druge reči, dušu iz njenog pohabanog boravišta. Prijatelji su odmahivali rukama, majka je dolivala rakiju u čašice, žene su donosile vruće kiflice sa sirom iz kuhinje. To je bilo posle sahrane. Rabin je tako tiho izgovarao molitve, da su se ljudi podizali na prste ne bi li ga bolje čuli. Narednog dana, dok smo se još sudarali u novoj praznini stana, rekao sam majci da želim da snimim njenu ispovest. Premotavam traku i pritiskam dugme na kojem piše "Start". "Odakle da počnem", kaže majka, i istog trenutka ponovo zaustavljam traku. Nisam znao šta da joj kažem. Sedeli smo za stolom u trpezariji, preda mnom je ležao papir na kojem sam prethodnog dana napisao "Majka: život", pred njom je, na metalnim nožicama zapetljanim u heklani stolnjak, stajao mikrofon, koturovi su se zaludno okretali, a ja sam piljio u njene tamnosmeđe oči, usađene duboko ispod obrva. Pretpostavljam da me sada plaši ta tišina.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime27/10/2010, 7:24 am

Maramice

Nikada me nisi volela, kaže sin ostareloj majci, uvek si imala lepe reči za moju sestru i mlađeg brata, ali ne i za mene, kao da ja nisam postojao, kao da sam bio manje vredan od njih, kao da si želela da me zaboraviš. Majka ne odgovara. I zašto sada ćutiš, pita sin, zašto nešto ne kažeš, zašto me ne razuveriš? Majka ćuti. Ili je, možda, nastavlja sin, sve doista onako kako ja kažem? Majka vadi maramicu, briše uglove očiju. A ne, kaže sin, te krokodilske suze čuvaj za nekog drugog. On otima majci maramicu, baca je na pod i gazi nogama. Majka iz rukava izvlači drugu maramicu i ponovo briše uglove očiju. Sin ščepa maramicu, ali ona mu se izmigolji iz ruke i pobegne ispod fotelje. Sin se čudi, odmahuje glavom. To nije moguće, kaže. Jeste, kaže majka, naravno da jeste. I vadi treću maramicu koja joj se mazi oko prstiju kao mali beli pas.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime5/11/2010, 1:33 pm

Ritam kalipsa

Svi smo ustali u iščekivanju himne, ali orkestar je zasvirao kalipso. I nije samo svirao, već i igrao. Ceo orkestar, uključujući dirigenta, složno je igrao kalipso, i ubrzo se taj ritam preselio na nas, provlačio se kroz naše ruke i noge, gnezdio se u stomacima i stražnjicama, i onda nam se pridružio počasni vod, diplomate na tribinama, deca sa cvećem, čak je i posada aviona sišla na pistu, a zatim su i predsednici počeli da cupkaju, prvo naš, potom njihov, pa onda zajedno, držeći se za ruke, i tada su i televizijski snimatelji počeli da se njišu, ne ispuštajući kamere, tako da je slika na televizijskim ekranima širom zemlje treperila i skakutala, ali niko se nije požalio, niko nije telefonirao, ni tada ni kasnije, pa ni mnogo kasnije, kada su čak i članovi orkestra tvrdili da se to nije desilo.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime19/11/2010, 2:34 pm

KRAJ DETINJSTVA

Sam u sobi, dečak se oseća kao da ga reči napuštaju. Neke od njih čak vidi kada zasvetlucaju u mraku, a tri su, sasvim je siguran, proletele kroz zlatnu traku pri dnu zatvorenih vrata. U sobi je tmina, svetlo gori u holu, na prozoru su drvene rešetke, poluspuštene. Tišina se oglašava u probranim zvucima: tupo tapkanje psećih šapa, meškoljenje golubova, zvižduci u daljini. Dugme prekidača na lampi je komad leda. Dečak podine ruku i dotakne čelo: zglob blago kvrcne. Poslednja reč se istog časa rascveta ko raketa. Više je nema. Palcem druge ruke dečak opipa rub pidžame. Tajanstvena je gipkost lastiša, mudra je simetrija dugmadi. Nisu to dečakove reči. Njegov je muk. Njegove su kratke pantalone na stolici, sandale ispod kreveta, školjke u kutiji, krpice od svile. A potmuli bat, koji kao da dopire iz ugla sobe i za koji je dugo mislio da je glas skrivenog prijatelja, možda patuljka, potiče u stvari iz njegovog srca. Nema prijatelja, nema zbližavanja, samo strahotno razdvajanje od vlastitog bila, zaludno traganje za izvorom odjeka. Sada to zna. Star kao Stena. Dok sanja.


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime26/12/2010, 12:56 pm

Price koji jedan drugom pricamo

U trenucima potpune usamljenosti priljubljivao sam lice uz okno i pomno
pratio dolazak autobusa. Nishta me nije moglo sprechiti da verujem:
sledeci dolazak je onaj pravi, gospodar tvoje sudbine stizze. Niko nije
dolazio. Iz mog daha odvajale su se teshke kapi, klizile nanizze,
ostavljajuci za sobom tanak, srebrnast trag, slichan otisku puzzevog
stopala. Kad bih se okrenuo, a znao sam, otac je chitao novine, majka
plela, sestra stajala pred ogledalom. Sve je mirisalo na jednolichnost :
popodnevna crna kafa, televizijske vesti u pola sedam, izlazak na kej
jedan sat kasnije. Vracao sam se malaksao od shetnje, ali misleci na
mesec i odsjaje u reci. U sobama se osecalo svezze posteljno rublje i
opojnost sna. Otac je dremao u stolici, ne bi chuo skripu vrata. Majka
se uplasheno trza : Gospode bozze, kazala bi, hiljadu puta sam mu rekla
da legne, zashto muchi sebe? Ne samo sebe, odgovarao sam. A otac se
neochekivano budio, pogledao na ekran : O, kazao bi, opet su nekog
ubili! Jadni ljudi....


David Albahari

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime9/1/2011, 2:12 pm

Eseji









David Albahari Empty


David Albahari Davidbg1
1
Jedan
moj prijatelj, prozni pisac, zna napamet tri ili četiri poslednje
strane monologa Molly Bloom. Naučio ih je, kaže, pre mnogo godina da bi
ostavio utisak na devojku koja mu se dopadala, ali kada je završio
recitovanje monologa, devojka je ustala i ćutke otišla. Verovatno je
otišla, kažem, zato što Molly na kraju kaže “da”; da je rekla “ne”,
možda biste i dalje bili zajedno. Moj prijatelj odmahuje glavom. Ne
bismo, kaže, jer da je Molly rekla “ne”, promenio bih to u “da”. Gledam
ga nepoverljivo i pitam: A Joyce, šta bi radio s njim? Ništa, kaže moj
prijatelj, jer koliko je njemu poznato, Joyce je odavno umro, osim ako
ja ne znam nešto novo? Ne znam ja ništa, kažem. Sada moj prijatelj
odmahuje glavom. Onda kaže da moram da ga razumem, jer doista je želeo
da ta devojka kaže “da”. Kada je rekla “ne”, svet se ugasio u njemu kao
kakva islužena planeta. Ali, kažem, ona nije rekla “ne”, ćutala je. Nije
rekla, kaže moj prijatelj, ali je sigurno tako mislila, jer zašto bi
inače otišla? Možda upravo zbog toga, kažem, što je pomislila “da” i
očekivala da je zaustaviš, što ti nisi učinio. U tom slučaju, kaže moj
prijatelj, ceo njegov život je jedna velika greška, odnosno, jedno
veliko ništa.

2

Malo posle, on odlazi dok ja ostajem sa
pitanjem da li život, bilo čiji život, može da bude greška? Da li doista
postoje trenuci u kojima jedna nepromišljena reč ili lakomisleni pokret
pretvaraju život u grešku? Znam da to zvuči kao početak razgovora o
sudbini, ali uopšte ne pomišljam na sudbinu u ovom trenutku. Uostalom,
kada je o sudbini reč, odavno sam se odlučio za tumačenje koje je dao
biolog Jean Monnet: Sudbina postoji, ali pod uslovom da se događa.
Dakle, sudbina nije unapred data, već mora da se odigra, odnosno, ona
nastaje kao proizvod naših slobodnih izbora i kada se oni odigraju, tada
sudbina postaje nepromenljiva.
Moje pitanje, međutim, ne odnosi se
na sudbinu, već na trenutak u kojem naš dotadašnji život kreće drugim
pravcem, odnosno, kada nešto u tolikoj meri utiče na nas da, hteli to
ili ne, menjamo smer naše plovidbe i, iako smo i dalje u mornarskom
odelu, postajemo nešto drugo. U tom smislu, promena koju je pomenuo moj
prijatelj postaje potpuno prihvatljiva: do jednog trenutka, uveren u
uspeh Mollynog monologa, spremao se da proživi svoj život na određen
način, ali ako je doista pogrešno protumačio devojčin postupak, onda će
njegov život najvećim delom predstavljati odstupanje od onoga što je
njegov život mogao da bude. Zvuči zapetljano, ali neke stvari su takve i
što više pokušavamo da ih raspetljamo, sve više se beznadežno
zapetljavamo, tako da u ovom trenutku nisam uopšte siguran šta je moje
polazište. Imam li uopšte neku polaznu tačku ili sam, kao u kakvoj
kratkoj priči, jednostavno kročio na pokretnu traku sadašnjeg trenutka?
In medias res, naravno, jer drugačije i nije moguće.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime9/1/2011, 2:12 pm

3

Priča o mom prijatelju trebalo je da posluži kao uvod u temu o
kojoj sam doista hteo da pišem. Naime, nameravao sam da pišem o “ništa” ,
ali zavela me je priča mog prijatelja, koja je trebalo da posluži kao
zbirka primera (“ništa” se u njoj pojavljuje tri puta), međutim, otrgla
se i počela da živi svojim životom. Tako je “ništa” postalo “nešto”,
kako se već obično događa. U stvari, onog trenutka kada počnemo da
govorimo o “ništa”, ono počinje da iščezava. “Ništa” postoji samo kada
je samo, izdvojeno, udaljeno od svega ostalog. Da li to znači da je
“ništa” sasvim nedostupno, budući da je dovoljna samo jedna pomisao da
ono počne da iščezava? Ne, ne da iščezava već sasvim suprotno – da
nastaje. “Ništa” je, u tom slučaju, neostvareno “nešto”, ali kako je
onda uopšte stvoreno “ništa”? Na šta je mislio onaj koji je stvorio sve
oko nas (ukoliko je to doista bio on) kada je rekao “ništa”, u šta je
bio uperen njegov kažiprst? I zar već sama reč nije označila promenu,
odnosno, doprinela da imenovano bude nešto drugo?
U međuvremenu, neko
je pitao da li mislim na “ništavilo”. Ne mislim. U stvari, mislim da ne
mislim. Za mene, “ništavilo” je stanje u koje naš duh ili mentalni
sklop može da uplovi ukoliko ispuni određene preduslove, dok je “ništa”
doista ništa.
Recimo, “ništa” nije “nula”, jer je i “nula”, poput
“ništavila”, nešto. “Ništa” je “ništa”, nema drugog objašnjenja. “Ništa”
je ono na šta mislimo kada kažemo “sve ili ništa”, dakle, ne samo
odsustvo svega već postojanje ničega. Jezik, primećujete li, već počinje
da se sapliće, jer je naš jezik kabast kada su u pitanju negacije,
odnosno, u našem jeziku negacija se udvaja. Ne može se reći “Vidim
ništa”, već se mora, krajnje apsurdno, uvesti negacija i u glagolski
oblik, odnosno, mora se reći: “Ne vidim ništa.” Umesto “Pričam ništa”,
sleduje “Ne pričam ništa”, dok “Imam ništa” mora da bude “Nemam ništa.”
Zašto se jezik odupire? Oseća li nešto što nama izmiče? U engleskom
jeziku, na primer, negacija se ne udvaja i nema razlike (u formi
rečenice) između “I see something” (Vidim nešto) i “I see nothing”
(Vidim ništa). Glagol tu dominira rečenicom, odnosno, gleda se i kad se
nešto vidi a i kad se ništa ne vidi. Eto, ponovo se tu javila dvostruka
negacija, premda je sada osećam kao potvrdu tvrdnji izrečenih nešto
ranije. Mislim na tvrdnju da je naš jezik kabast u nekim situacijama.
Njegova kabastost najbolje je izražena upravo kabastošću same reči kojom
je ona prikazana. Kabast jezik, to baš lepo zvuči, iako ne verujem da
bi lingvisti to prihvatili kao odrednicu kvaliteta nekog jezika. Ali,
zašto da ne? Nameštaj može da bude kabast i nepodesan za selidbe, dok bi
kabast jezik bio onaj koji je nepodesan za učenje i koji se stalno širi
i rasplinjava umesto da se sažima.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime9/1/2011, 2:13 pm

4

Jezik je, u stvari, jedno veliko ništa. Ne, ne jezik, jezik je
ipak nešto, jer je zapisan, klasifikovan i ima za sobom dokumentovanu
istoriju. Mislio sam na govor, na sam čin izricanja reči, na pitanje (do
kojeg bismo ranije ili kasnije svakako došli) ko govori, zašto i kako, i
da li doista govori samo jedan subjekt ili ih u isto vreme ima nekoliko
u nama, u svakom od nas? Kada pišem priču, kada od “ništa” pravim
“nešto”, koliko glasova, tj. govora, istovremeno teku u meni? Ako kažem,
recimo, “knjiga o ništa”, ko me ispravlja govoreći “ne, ne ‘knjiga o
ništa’ već ‘knjiga ni o čemu’”? Znam da sam ja onaj koji odmah to
poništava, jer “ništa” ne bi trebalo da se menja, ali ko se onda
oglašava tvrdnjom da ‘igram igru u kojoj sam pravim pravila onako kako
meni odgovara’? Previše je pitanja, čuje se još jedan glas, toliko
autoritativan da moram da zaćutim, a u tome se krije nevolja, jer
ukoliko budem ćutao, tekst će ćutati takođe.
Stoga brzo nastavljam da
govorim i, da ne bih gubio vreme, odlazim u biblioteku, gde nalazim
knjigu pod naslovom koji sam pomenuo u prethodnom pasusu: The Book of
Nothing. Ime autora: John D. Barrow. Zaprepašćeno zurim u nju, a onda,
da ne bih gubio vreme, počinjem da je listam. Da, kao što sam slutio,
njegovo “ništa” je daleko sveobuhvatnije od mog “ništa”, te on u “ništa”
uključuje nulu, vakuum, ništavilo, nebitak i nebiće, i još mnogo toga.
Odmah, da ne bih gubio vreme, okrećem završno poglavlje. Umesto neke
vrste sažimanja i izvlačenja zaključka, poslednje poglavlje nosi naslov
“Početak i kraj vakuuma”. Vakuum je, naravno, naš svemir kome, bar prema
ovom autoru, sleduje smrt, beživotnost, kraj. “Možda je dobro što tada
nećemo biti tamo” - glasi poslednja rečenica. Zašto? Da li zbog toga što
bismo tada morali da se suočimo sa konačnim Ništa? Ali, otkuda autor
može da bude toliko siguran da nećemo prisustvovati “kraju vakuuma”?
Nije li to mogućnost koja je, u stvari, stalno u igri? Nismo li osuđeni
na neizvesnost? I, na kraju krajeva, kako možemo da budemo sigurni da se
“kraj vakuuma” nije već odigrao, odnosno, da je naše postojanje tek
odsjaj stvarnog sveta, egzistencija sa negativnim predznakom, trajanje s
druge strane nule?

5

Da ne bih gubio vreme, ne vraćam se
onome što sam napisao. Uostalom, to što sam napisao samo je bledi odraz
onoga što sam želeo da zabeležim i nisam se ni malo primakao osnovnom
pitanju: zašto “ništa” u našem jeziku ne ostaje “ništa”, već se svaki
čas menja u nešto drugo? Zašto ne možemo da razgovaramo o “ništa” nego
samo “ni o emu”? Da li postoji mogućnost da se sačuva Shakespeareovo
“ništa” iz naslova drame Much ado about nothing, koji u prevodu na
srpski postaje “Mnogo vike ni oko šta”? Znam, ne morate mi skretati na
to pažnju, da se “ništa” lepo vidi u tom prevodu, tačnije rečeno, vidi
se razdeljeno na slogove posredstvom reči “oko”. Iako ona tu ne označava
organ vida, zamišljam da to čini i da nečije oko pozorno prati šta se
oko njega zbiva. Veliki Brat nikada ne spava.
I ja sve manje spavam.
Neki kažu da to ide s godinama, drugi su uvereni da je to deo nečije
prirode (ima onih koji dugo spavaju i onih koji malo spavaju, to je
sve), treći povezuju san sa dnevnim aktivnostima i ishranom, četvrti se
slažu sa svime što ostali navode, peti zahtevaju da se obrazuje posebna
komisija koja treba da izuči sve činjenice i donese zaključak kako da se
ovakva situacija više ne ponovi, šestih nema, već su otišli, a sedmi,
poslednji, nisu ni došli. Sve je to posledica, kaže glas, loše
organizacije i činjenice da niko ne kontroliše šta pojedini autori rade.
Kako inače objasniti, pita glas, da neko piše esej o ničemu iako je
jedino dozvoljeno da se piše esej ni o emu? Subverzivni elementi nisu
dobrodošli ni u koje vreme, kaže taj glas, pogotovo danas, kada treba
biti posebno oprezan…
Stvarno, o emu ja to pišem? Kako se manjak sna
pretvorio u diskurs koji miriše na terorizam? I otkud meni uopšte reč
“diskurs” koju nikada ne koristim? A tek terorizam? Pa još njegov miris!
Kako uopšte miriše terorizam?
Na cimet, kaže onaj glas.
Koješta, kažem, to ne miriše terorizam već pita od jabuka. Upravo je izvađena iz rerne i hladi se na stolu u kuhinji.
Hm, kaže glas, ako je već tako, da li ću i ja dobiti parče?
Naravno,
kažem i odlazim po tanjiriće, viljuške i nož. Ako tako nastavimo,
mislim, preći ćemo u priču, a ovo je ipak esej ili bi bar trebalo da
bude esej. Stoga prestajem da mislim na pitu i iskradam se iz kuhinje.
The Book of Nothing stoji tamo gde sam je i ostavio. Dugo sam je listao
prošle noći; odavno je prošla ponoć kada sam je spustio na nahtkasnu,
ugasio svetlo i okrenuo se na bok. Ubrzo sam zaspao i sanjao da pravim
palačinke. Palačinke su bile velike i tanke i lelujale su na promaji kao
veliki čaršavi zakrivljenog prostor-vremena. Neko, koga nisam mogao da
vidim, govorio je monotonim glasom o tome kako ćemo svi jednog dana
iščeznuti u crnim rupama. Govorio je o njima sladostrasno, kao da su u
pitanju posebno privlačne turističke atrakcije, a onda je naglasio da
kompanija ne snosi odgovornost ukoliko neko upadne u crnu rupu, jer iz
nje, nasmejao se, povratka nema. Jednom u rupi, zauvek u rupi.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime9/1/2011, 2:13 pm

6

Dok podižem knjigu, pitam se da li da zabeležim taj san. San
koji se ne zabeleži uvek iščezava, možda ne odmah, ali ranije ili
kasnije san trne, rastvara se u stvarnosti i nema ga više. E sad, da li
sam sanjao ili je Leonardo da Vinci doista rekao: “Među velikim stvarima
koje se nalaze među nama, Ništa je najveća”? Ako se uzme da je Ništa
isto što i nula, vakuum, ništavilo, nebitak, itd, onda je Leonardo
doista u pravu. Zapadnjačkom duhu, posvećenom logici i analitičkoj
filozofiji, trebalo je mnogo vremena da prihvati Ništa kao nešto što ne
podrazumeva samo negativne odlike, činjenicu sa kojom je istočnjački duh
baratao od samog početka. The Book of Nothing o tome govori i njen
autor prati kako je Ništa polako osvajalo svoj prostor na Zapadu. Zato,
slutim, knjiga i nema pravo završno poglavlje; naime, to osvajanje nije
još potpuno. Istočnjački duh i dalje se sagledava kao uljez, dok Ništa
lako postaje predmet podsmeha. Ništa je na Zapadu esto samo jezička
zavrzlama, bez obzira na to da li se tim pojmom bave pisci, pesnici ili
filozofi.
Beatlesi, na primer, u jednoj pesmi pevaju “Nothing is
real” (“Strawberry Fields Forever”). Možemo to da prevedemo kao “Ništa
nije stvarno”, ali ako želimo da glagol prevedene rečenice bude u
potvrdnom obliku kao u originalu, onda moramo da je promenimo u “Sve je
nestvarno”. Da li su te rečenice iste? I kako bi se, onda, na engleskom
reklo “Ništa nije nestvarno”? Trpi li engleski trostruku negaciju? No,
sve su to nagađanja – nisam lingvista, nisam filozof, nisam poznavalac
logike; doduše, voleo bih da budem nešto od toga, Wittgenstein, na
primer, ali sumnjam da bi Wittgenstein bio voljan da menja mesto sa
nekim ko nije siguran gde mu je mesto. Naravno, pitanje je šta
Wittgenstein misli o svemu tome (uz nečiji glasni šapat: Wittgenstein je
mrtav); ako je mogao da se odrekne onoga što je napisao u prvoj fazi
svog stvaralaštva, zašto onda ne bi mogao da se odrekne i druge faze?
(Isti šapat: Mrtav je Wittgenstein, m-r-t-a-v!) S tim što bi mu najmanje
muka zadavalo oglašavanje s one strane – nije li se on uvek nalazio na
drugoj strani, nije li uvek bio onaj koji ne pripada?

7

A
to, ako se ostvari, odjednom me vraća na sam početak ovog eseja. Sada je
jasno zašto je početak pripao Joyceu – jednostavno zato što i on nije
nigde pripadao, što je znao da se nalazi u posebnoj kategoriji,
oformljenoj samo za njega, što ga je, na neki čudan način, u očima onih
koji zavide, pretvorilo u jedno veliko Ništa. Prisećam se mog prijatelja
i njegovog recitovanja kraja Mollynog monologa. Između “da” i “ne”,
zapravo, i nema neke velike razlike budući da su sve reči ionako
pogrešne. Ne pomaže tu ni Wittgensteinova logika, ni jadikovke moga
prijatelja, ni dubinska analiza svega što je rečeno; najbolje je izaći
napolje i u laganoj šetnji probati da se sve postavi na svoje mesto.
Č^udesne su takve šetnje, pogotovo rano ujutru, dok još rosa vlaži travu
a senke se pospano protežu. “Ništa” tada izgleda tako jasno, tako
opipljivo, tako mazno kao mačka koja je ostala da spava na našem krevetu
i koja će posle navaliti na šerpicu sa mlekom, neoprezno zaboravljenu
na stolu, i ak umočiti šapicu u belu tekućinu, ostavljajući tragove do
pola sobe, a tu, tačno ispod lustera, tragovi će odjednom nestati, kao
da je mačka skočila u “ništa” ili postala “ništa”, ono isto “ništa” za
koje niko ne zna emu služi ili na šta je mislio onaj koji je imenovao
stvari. Priča se da je, kada je u dugoj koloni stvari i bića za
imenovanje, pred njega stupilo “ništa”, on prvo pokušao da ga ignoriše,
potom je morao da popusti i, ne gledajući ga, rekao: A ti, ti budi
ništa. I tako je bilo. “Ništa” se malo zarumenilo od stida, okrenulo oko
sebe i niko ga od tada nije više video.
Naravno, mačka koja nestaje
pripada Lewis Carollu ili, možda, Alisi, a čim postoji pripadanje,
“ništa” postaje “nešto”. Nijedan put koji pokušavam da napipam u mraku
ne nudi nikakav prolaz. Ranije ili kasnije, dakle, ostaću bez ikakvih
mogućnosti, bez reči, upleten u pipke mraka i niko neće doći da mi
ponudi utehu. Lepo mi je neko rekao: Ko se s “ništa” druži, taj postaje
“ništa”. Ali, da li zbog toga treba da žalim ili da likujem? Brzo
prelistavam stranice nekih knjiga i nailazim na reči kabaliste Davida
ben Avrahama ha Lavane, koji kaže da “ništa ima u sebi više bića nego
bilo koje drugo biće na svetu, ali budući da je ništa jednostavno, i da
su u poređenju s njim sve ostale jednostavne stvari veoma složene, onda
ga zbog toga nazivamo ništa”. On to zapisuje krajem 13. veka, u
Š[paniji, a “ništa” o kojem govori je veoma važno za kabaliste. Oni,
naime, unose novu dimenziju u tumačenje postanja, tvrdeći da je “ništa”
neka vrsta nedefinisane manifestacije Boga, što bi značilo da svet ne
nastaje iz doslovnog “ništa” (creatio ex nihilo) već iz “ništa” koje je u
suštini nešto. Drugim rečima, “ništa” je, takođe, Bog, odnosno, sve je
“ništa” a “ništa” je sve. Da li to znači da je Bog, stvarajući svet,
stvorio i sebe? Ne znam, nisam ja ovde da bih davao odgovore, eventualno
mogu da postavim neko pitanje i odmah potom da zaćutim, što me podseća
na činjenicu da je tišina takođe jedno veliko “ništa”, i to “ništa”
nabijeno značenjima. Š[to duže ćutimo, sve je nejasnije zašto to činimo,
jer s porastom broja mogućih značenja, opada verovatnoća pravog izbora.
Ne znam da li je bilo potrebno to objašnjavati, ali izvesno je da
nesigurnost teksta utiče na nesigurnost autora. Trebalo bi to da bude
obratno, čuje se nečiji glas, ali sada je kasno: tekst je more a autor
je brodolomnik. Talasi postaju sve veći, horizont sve mračniji i sve
dalji, daska za koju se autor drži je slaba uteha, niko nije u tako
hladnoj vodi izdržao duže od nekoliko minuta, iz “ništa” dolaziš i u
“ništa” se vraćaš, misli autor i onda pušta dasku, prestaje da mlatara
rukama i nogama, i strpljivo čeka da počne da tone.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime9/1/2011, 2:14 pm

David Albahari 6103470-lg

Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na
koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo
šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da
bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim
ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni
komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam
nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno
srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom
imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom
pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne
bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam
došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas
stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o
sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige
poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati [i]samo
tri
knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak
potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još
bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno,
čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih
besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo,
beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se
doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao
pouzdani čistači duše.
Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti
izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča,
izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem,
po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo
bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i
nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se
neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj,
grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i
onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem.
Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već
postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i
kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora
knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još
jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo
pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen
pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi,
naravno, ne dolaze u obzir!)

David Albahari

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime9/1/2011, 2:14 pm

Zapis o Ludvigu

Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur
adipisicing elit, sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore
magna aliqua. Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipisicing elit,
sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore magna aliqua.

Ludvig
nije roman u kojem treba tražiti jednog pisca, već je to opis stanja
duha. Pitanje, dakle, nije «Ko je Ludvig?»; pravo pitanje glasi: «Zašto
smo takvi?» Ludvig je bilo ko, Ludvig je svako, i svako od pisaca ima
svog Ludviga ili je nečiji Ludvig. U stvari, najbliža istini je tvrdnja
da svako od pisaca nosi u sebi svog Ludviga. Da, Ludvig to sam ja!
Ludvig je grad Beograd, odnosno, svaki veliki grad, gde god da se
nalazi. U središtu svakog velikog grada nalazi se meko testo
provincijalnosti, mlečnobela masa koja za tren oka može da se uveća do
neslućenih razmera. Tada guta sve pred sobom i sve izjednačava, nema
razlike, nema individualnosti, ostaje jedino duh palanke, duh
zajedljivosti i poraza.

Znam, naravno, da gornje objašnjenje neće
zadovoljiti mnoge čitaoce. Za njih, Ludvig je doista Ludvig tek kada
dobije ime i prezime. Sve ostalo, kažu oni, najobičnija je
mistifikacija. Ludvig ne bi bio Ludvig, kažu oni, da nije pravi Ludvig.
Presreću me na ulici, telefoniraju, šalju elektronske poruke, ponavljaju
svoje pitanje kao kakvu mantru ili, još bolje, kao bajalicu koja treba
da me hipnotiše i učini da odgovaram mimo svoje volje, bez odbrane.

Moj
odgovor ipak ostaje isti. Ludvig je napisan, pre svega, kao odavanje
počasti Tomasu Bernhardu, velikom majstoru proze, sarkazma i crnog
humora. On je, naravno, kritikovao Beč, i prema njegovoj slici Beča
uobličena je moja slika Beograda. Slika je nesumnjivo preuveličana, jer
jedino tako se vidi ono što se želi pokazati: preteruje se jer se inače
ne bi ništa primetilo. Stoga Beograd prikazan u Ludvigu nije odraz
stvarnog Beograda, već onog Beograda koji, sasvim izopačen, postoji u
svesti pripovedača, a pripovedač, to se bar zna, nisam ja. To "ja" je
neko drugi.

Ali, ako je sve tako, upitaće neko, ako ništa nije
onako kako u prvi mah izgleda da jeste, gde je onda stvarni pisac, gde
je stvarno delo? Odnosno, ako ništa nije onako kako je prikazano, zašto
uopšte tome verovati (ili ne verovati, svejedno)?

Na to pitanje
svako mora da odgovori za sebe. Neko veruje da postoji koprena koja
skriva svet; drugi veruju da je nema; treći su skloni tvrdnji da je
koprena nekada postojala, da je onda delimično uništena, pa sada svet i
mi u njemu ponekad delujemo jasno, ponekad ne; četvrti ne znaju šta da
misle o svemu tome; peti ne misle ni o čemu; šesti se unapred slažu samo
da bismo ih ostavili na miru; itd. Eto, ni poetički tekstovi nisu ono
što su nekada bili. Nekada se, naime, u takvim tekstovima doista pisalo o
autorovoj poetici a ne o tamo nekim koprenama. Pisalo se da bi se
rastumačilo a ne da bi se sve gurnulo u još dublji mrak. Pisalo se zato
što se verovalo u moć stvaralačke reči a ne zbog toga što se veruje u
tišinu. (A i cela ta priča o tišini, i ona je sumnjiva, pogotovo posle
dvadesetak objavljenih knjiga. Ovako ispada da se najviše razmeće
tišinom onaj koji je najmanje koristi.)

Tako nekako izgleda
sporenje sa Ludvigom koji čuči u onome koji marljivo, kao da se ništa ne
događa, ispisuje ove redove. Nikada se, najverovatnije, neće doznati ko
je on, zašto to radi, otkud Ludvig u njemu i otkud on u Ludvigu. On to
zna manje od svih; on, zapravo, najmanje zna i često razmišlja o sebi
kao o posudi koju neki glas ili glasovi neprekidno pune rečima, tako da
on nema drugog izbora osim da marljivo zapisuje te reči, tačno onako
kako su se ulile u njega, nadajući se da će jednom dospeti do kraja reči
i onda, možda, otkriti odakle dolazi taj glas. On bi voleo, zašto bi to
krio, da je izvor glasa neka lepa, tajnstvena mlada žena, ali sluti da
neće biti tako i da glas počinje sam od sebe, da praznina zbori u
praznini, iako niko, pa ni ona, ne zna čemu sve to, kakva je korist od
reči, vrede li rečenice, znače li nešto tačke i uskličnici?

Sve
to deluje beskrajno udaljeno od «Ludviga», pogotovo ako se prisetimo
pištolja pri kraju knjige. Nije li on, od svih likova, ponajviše Ludvig?
Ne zna se, doduše, kako Ludvig izgleda, ali hladna nezainteresovanost
pištolja nameće se kao glavna odrednica. Uzalud govorim da Ludvig ne
ubija, niko me više ne sluša, čak se i onaj koji ovo piše povukao u
svoju ljušturu, ogrnuo koprenom sa početka teksta, umočio pero u mastilo
i spremio se da nastavi dalje ili da počne iz početka, kako već glas
bude odlučio ili onaj ko o svemu odlučuje, uključujući i onoga koji ovo
čita i kaže: Zar je to kraj?

Da, kažem, jeste. To je kraj.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime22/2/2011, 8:18 pm

Svici

za Evu Kose

Priča «Svici» napisana je za Evu Kose,
urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske
prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su
pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan.
Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David
Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard šlink, Dragan Klaić i drugi.

Početna
rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih
enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što
sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila
naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe
govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira
da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se,
izgleda, ne može pobeći.

Kada je bila mala, Eva je volela da
hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokrivena preko
glave, posmatrala je kako zrnca svetlosti lete kroz svoj ogranični
svemir. Svici su naletali na staklo, klizili prema dnu tegle, a Eva je
osećala kako joj se polako sklapaju kapci. U poslednjem trenutku, pre
nego što bi je savladao san, gurnula bi teglu ispod kreveta, gde je
čekala sve do naredne večeri. Do tada, većina svitaca nije se više
kretala, ali u kutiji od šibica, u kojoj su se nalazila i dva palidrvca,
Eva je već imala nove svice, i kosmos u tegli bi ponovo oživeo.
Svetlost se mrvila kao bajat hleb, letela na sve strane. Tako nekako,
napisala je Eva u svom dnevniku, zamišljam da je nastao svet: kao
haotično raspadanje svetlosti i mraka. Nekoliko dana kasnije, dopisala
je grafitnom olovkom: Bez tegle, naravno.

A onda, jedne večeri,
tegla je ostala na polici, i narednog jutra, kada se probudila, Eva je,
povremeno trljajući pospane oči, zapisala: Juče sam porasla, i od danas
nisam više dete. Svice je prosula u žbunje, teglu bacila u đubre,
zajedno s poklopcem, premda je posle pomislila da je mogla da je sačuva i
upotrebi za nešto drugo. U međuvremenu su naišli đubretari, i kada je
Eva zavirila u kantu, u njoj nije bilo ničega. Zakasnila sam, pomislila
je Eva. Osetila je kako je obuzima talas tuge i načas je morala da se
prihvati za rub kante, sigurna da će pasti.

Nije pala. Nastavila
je da raste. Sasvim je zaboravila na svice, mada je i dalje volela da
joj noću u spavaćoj sobi gori svetlo, bez obzira da li je bila sama u
stanu ili je u njemu, uz nju, bio još neko. Ako bi je pitali za razlog,
pričala je razne priče o trenucima straha, o strašnim snovima koje
zapravo nije nikada sanjala, o tome kako su je roditelji jednom, sasvim
nenamerno, doduše, ostavili samu u kući, kao i o zimskoj noći u kojoj je
neki neznanac naslonio lice na njen prozor i dugo piljio u nju,
pritiskajući usne na okno. Htela je da vrisne, da dozove pomoć, ali
strah joj je okovao grlo i načinio je nemom, i ona je samo mogla da
posmatra kako se njegov topli dah pretvara u kapi, kako se kapi
stvrdnjavaju u led.

Prvi put je ponovo pomislila na svice posle
dvanaest godina. Sedela je na klupi u parku i čekala mladića koji je
trebalo da je odvede u bioskop. Veče se spuštalo niz nebo kao tamni
čaršav koji se prostire posle pranja. Mladić je kasnio, uvidela je Eva
kada se okrenula i pogledala sat na gradskoj većnici, i tada, u tom
okretu, ugledala je svica. Ugledala je, u stvari, blesak njegove
svetlosti, i potom, nekoliko sekundi kasnije, blesak svetlosti drugog
svica, udaljenog tri-četiri koraka. Potom je prvi svitac ponovo blesnuo,
drugi mu odgvorio, a onda se svojim svetlom oglasio treći, pa četvrti i
peti, i ubrzo su dva žbuna i trava oko njih svetlucali kao da su
ukrašeni za Božić. Eva ih je posmatrala sve dok nije osetila bol u
vratu. Podigla je pogled prema satu i shvatila da je film odavno počeo.
Nije, međutim, osećala nikakvu ljutnju. U stvari, rekla je devojci sa
kojom je tada delila stan, bila sam srećna.

Devojka se nasmejala
kada je čula šta je dovelo do toga da Eva priča o sreći. Za nju su,
rekla je devojka, svici bili sinonim za napast, jer tamo gde je ona
živela pre nego što je došla u glavni grad da studira, svitaca je
ponekad bilo toliko puno, da prosto nije moglo da se diše. Cela polja,
rekla je devojka, palila su se i gasila u isto vreme, kao kakve
svetlucave reklame. Jednom je gledala, dodala je, kako se nekoliko
žbunova naizmenično pale i gase, jedan za drugim, tako da se svetlost
prenosila od najbližeg do najdaljeg, i onda vraćala nazad, onako kako
putuje vest poslata dimnim signalima. Sva deca u njenom kraju, rekla je
devojka, uvek su u džepovima imala kutije pune svitaca, a onda bi svici
nestali i svi smo znali, rekla je, da je letu došao kraj. Poneki bi još
malo proživeli u našim kutijama, rekla je, ali je njihova svetlost brzo
trnula, a kada bi se sasvim ugasila, počinjala je škola. Još jedan
razlog da ih ne volim, rekla je devojka i ponovo se nasmejala.

Eva
se takođe nasmejala, i tada se setila svoje tegle. Setila se i trenutka
kada je otišla do kante za đubre, podigla poklopac i ubacila praznu
teglu među otpatke, a potom se prisetila i onog drugog trenutka, kada je
morala da se pridrži za rub kante da ne bi pala. Čudno je to, pomislila
je Eva, ali mi najčešće tugujemo za izgubljenom prazninom, za prostorom
koji više ne naseljavaju oni koje smo voleli. Posle se ispravila i
devojci sa kojom je delila stan rekla da su u pitanju oni za koje smo
mislili da ih volimo, jer nikoga ne možemo stvarno da volimo, osim,
naravno, rekla je, same sebe. Devojka joj nije poverovala, videlo se to
po njenom sumnjičavom pogledu i odmahivanju glavom. Uostalom, ona je već
šest godina bila sa istim mladićem, te joj svet, zaključila je Eva, već
izgleda kao dobro utvrđeno gradivo

U tom pogledu, rekla je Eva
dvojici momaka koje je upoznala u baru za samce, ja sam večni ponavljač i
još uvek idem u prvi razred. Nasmejala se, udarila dlanovima po šanku, a
momci su se pogledali, okrenuli se i otišli. Neću plakati, pomislila je
Eva, ali suze su joj već kapale na salvetu. Obrisala ih je nadlanicom, i
tek tada, kada je ugledala raznobojne pruge na koži, prisetila se
šminke na koju je utrošila više od pola sata pre nego što je krenula u
bar, posvetivši posebnu pažnju svetlucavim ukrasima za slepoočnice i
kapke. Nije lako biti svitac, šapnula je u salvetu. Tada su joj se već
ramena tresla od plača, i barmen je morao da pozove taksi da je odveze
kući. Dao joj je i kesicu kikirikija za put, i dok je lizala so sa
krupnih zrna i posmatrala treperava neonska svetla, Eva je obećala sebi
da će sve početi iz početka. Okrećem novu stranicu mog novog života,
rekla je taksisti. Taksista je ćutao. Znam da mi ne verujete, rekla je
Eva, ali videćete da to ozbiljno mislim. Najozbiljnije, dodala je.
Taksista je tada počeo tiho da zviždi, ali Eva, ma koliko se trudila,
nije mogla da se seti naziva te pesme.

Mnogo godina kasnije,
možda u proleće, setila se jedne druge pesme, ali nju je tiho pevušio
drugi muškarac. Sreli su se u knjižari. Eva je preturala po knjigama o
insektima, a on je, kada je video kako ona razgleda velike fotografije
buba i leptirova, prestao da pevuši i ponudio da joj pomogne. Bio je
entomolog, objasnio je, i insekti su, zapravo, činili osnovu njegovog
života. Zanimaju me svici, rekla je Eva. Ah, rekao je čovek, svici su
divni, ali nije im lako, jer na pedeset mužjaka dolazi jedna ženka.
Nemojte da mi kažete, rekla je Eva, da oni svetle da bi pronašli ženku.
Tačno tako, odgovorio je čovek, prvo blesne mužjak, koji leti nisko
iznad trave, onda blesne ženka, koja nema krila i čuči na nekoj travci
ili grančici, i posle šest-sedam takvih razmena svetlosnih signala, oni
počnu da se pare, s tim što neke ženke, kada se to okonča, prožderu svog
ljubavnika. Nisam to znala, rekla je Eva. Osetila je mučninu u stomaku i
usne su joj iskrivile od gađenja. Čovek se osmehnuo. U svetu insekata
to se često događa, rekao je, ali parenje ne prestaje, čak ni onda kada
se plaća životom. Ima stvari, rekla je Eva, koje nikada neću razumeti.

Narednog
jutra, posle tuširanja, zagledala se u odraz svoga tela u ogledalu.
Kada bi bila svitac, pitala se, koji deo tela bi joj svetleo? Zamislila
je žućkasto-zelenkasti sjaj na trbuhu, zatim na čelu i obrazima, i na
kraju se odlučila za grudi. Obukla je bluzu, zakopčala je, ali sjaj se
probijao kroz tkaninu, nalik na male oreole. Svici žive najviše nedelju
dana, rekao je čovek, i za to vreme ne rade ništa drugo osim što šalju
svetlosne signale. Onda je zaspao. Ako obučem još nešto, tešila se Eva,
sjaj će se sasvim izgubiti. Otvorila je plakar, podigla ruku i dotakla
naslaganu odeću. Pomislila je u tom času na svice koji u tih nedelju
dana ne uspeju da nađu put do ženke, i više, ma koliko se trudila da se
priseti, nije znala šta traži.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime31/5/2011, 9:12 pm

Bicikl

Priča «Bicikl» je napisana kao istovremeno poigravanje sa
elementima dva veoma različita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i
Isaka Baševisa Singera. U stvari, priča o Salcburgu i opsednutosti
jednog pisca životom i delom Tomasa Bernharda ispričana je u maniru
Singerovih priča o malim prevarantima i mućkarošima. Stvarni elementi iz
Bernhardovog života - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani
su sa izmišljenim (pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle može
da odvedu opsesija i strast. Tu je dodatna veza sa Singerom, jer se
jedna od njegovih najboljih zbirki priča upravo zove Strast. Priča je
napisana za zbirku Svake noći u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom
kolu Srpske književne zadruge (2008). Priča je, na neki način, započeta
prilikom mog poslednjeg boravka u Salcburgu i posvećena je Ludvigu
Hartingeru i Karlu Markusu Gausu koji su podstakli moju inspiraciju.

U
Salcburgu, na železničkoj stanici, gde je čekao voz za Minhen, Radovan
je naručio šolju crnog čaja. Nije blagovremeno izvadio kesicu sa čajom
iz šolje, tako da je sada na jeziku osećao gorčinu koja je rasla svakim
novim gutljajem. Do polaska njegovog voza ostao je još ceo sat, a on
nije imao nikakvu knjigu, nije imao čak ni olovku i papir na kojem bi
mogao nešto da zapiše. U stvari, imao je sve to, ali i knjiga i olovka i
papir nalazili su se u njegovom malom koferu, uredno zaključanom, kao
što je uvek radio kada je putovao. Uveren da voz polazi u devet sati,
smatrao je da mu ništa neće biti potrebno i stoga je sve stavio u kofer,
da bi tek na stanici shvatio da ima rezervaciju za voz koji polazi u
jedanaest. Mogao je, naravno, da traži zamenu, ali to mu se učinilo
odviše komplikovanim za rano prepodne, i tako se odlučio da uđe u mali
restoran i, posle kraćeg oklevanja, naruči čaj.

Kada mu je
devojka za šankom pružila otvorenu kutiju sa raznim čajevima, Radovan je
prvo posegnuo za kesicom sa zelenim čajem, ali je onda pomislio da bi
trebalo da bude otvoreniji za nova iskustva. Uvek je pio zeleni čaj,
pomislio je i pomerio ruku prema drugoj strani kutije, neodlučno
preturajući po obilju kesica, ali odlučio se tek kada je devojka za
šankom ljutito šmrknula. Tako je odabrao crni čaj i gorčinu koja mu se
uopšte nije dopadala, ali nikada ne bi on to priznao devojci za šankom,
čak i kada bi ga upitala.

Dodao je još šećera u šolju i srknuo
preslađenu tečnost koja je i dalje bila gorka. Možda bi mogao da pojede
parče kolača od slatkog sira i tako se spase neželjene gorčine? Mahnuo
je devojci, naručio kolač i čašu vode, i odmah, čim je devojka spustila
tanjir pred njega, strpao veliko parče kolača u usta. Bio je u pravu,
gorčina je nestala pred navalom slatkog sira i osetio je da mu se vraća
dobro raspoloženje koje ga je pratilo celog jutra, od trenutka kada je
ustao u hotelu «Cum hiršen» sve dok nije uzeo crni čaj.

Da bude
iskren, dobro raspoloženje ga je iznenadilo. Kada je otvorio oči,
očekivao je sasvim suprotno osećanje, te je stoga morao ozbiljno da se
upita da li se tog jutra probudio kao neko drugi. Naime, Radovan je
prethodnog dana doputovao u Salcburg da bi u lokalnom Domu knjige održao
književno veče. Veče je održano pred malobrojnom publikom, kao što su
bile sve njegove književne večeri, međutim, domaćin i voditelj programa
bio je ushićen. «Sedam osoba na promociji romana mladog pisca iz Srbije!
Možemo da budemo više nego zadovoljni.» Radovan, ipak, nije bio
zadovoljan, i to ne toliko zbog malog broja posetilaca (ni toliko ih
nije očekivao), već zbog toga što mu domaćin nije organizovao posetu
kući Tomasa Bernharda, pisca sa kojim je Radovanov književni kosmos
počinjao i završavao se. Dok je putovao – prvo avionom do Minhena, potom
vozom do Salcburga – nije prestajao da zamišlja trenutak kada će
stupiti u tu kuću koja je, u Radovanovoj svesti, bila pravi hram.
Nekoliko dana pre polaska na put, poslao je elektronsku poruku u
salcburški Dom knjige u kojoj je izneo svoju molbu, i ubrzo dobio kratak
odgovor organizatora da će učiniti sve što mogu da bi udovoljili
njegovoj želji.

Međutim, kada je stigao u hotel «Cum hiršen»,
nikakvo obaveštenje nije ga sačekalo na portirnici, a kada je kasnije,
čim se smestio u svoju sobu, pozvao brojeve telefona Doma knjige, niko
se nije javljao. Uprkos njegovom znanju nemačkog jezika, snimljena
poruka ga je zbunila i kada mu je pištavi signal dao znak da snimi svoju
poruku, tako se zapetljao u pokušaju da bude razumljiv da je, na kraju,
ispao krajnje nerazumljiv. Napolju je padala sitna, gusta kiša koja je
gušila svaku pomisao da sam krene u potragu za Bernhardovom kućom, tako
da je naredna dva sata proveo u grozničavom hodanju s kraja na kraj
sobe, vodeći sa sobom katkad glasnu, katkad nemuštu raspravu. Kiša je u
međuvremenu prestala, mada se nebo nije razvedrilo, ali tada je bilo
kasno za polazak u potragu za kućom, te je Radovan uzeo jaknu i sišao u
predvorje hotela da sačeka dolazak osobe iz Doma knjige.

Umesto
domaćina i voditelja programa, po Radovana je došla oniska devojka koja
je insistirala da govori engleski, bez obzira na to što je Radovan
odgovarao na nemačkom. Kada je čula ime Tomasa Bernharda, usne su joj se
razvukle u osmeh, mada nije umela ni na jednom jeziku da kaže gde se
nalazi njegova kuća. «Tomas – mrtav», neprekidno je ponavljala i, pomalo
neprikladno, smatrao je Radovan, prevlačila kažiprstom preko svog
vrata. Da bi to pokazala, zabacivala je glavu unazad, prestajući pritom
da gleda kuda vozi i Radovan je za to vreme grčevito stiskao ivicu svoga
sedišta, kao da bi to moglo da mu pomogne.

Domaćin Doma knjige
bio je neposredan i precizan. Jeste, dobio je Radovanovu poruku, ali
jednostavno nije imao vremena da bilo šta organizuje. Kuća nije baš
blizu, naglasio je, a potrebno je prvo sve blagovremeno dogovoriti sa
Bernhardovim polubratom, jedinom osobom koja brine o stanju u kojem se
kuća nalazi. Osim toga, dodao je domaćin Doma knjige, Bernhard nije
voleo posetioce, pa se postavlja načelno pitanje da li onda treba uopšte
dovoditi posetioce u njegovu kuću. Ako vas neko ne voli, zaključio je
domaćin Doma knjige, zašto biste vi voleli njega?

Radovan nije
mogao da porekne logiku tog pitanja, ali je ipak želeo da obiđe
Bernhardovu kuću. On je voleo Bernharda uprkos svim njegovim
zajedljivostima, cinizmu i mrzovolji, i odlazak u njegovu kuću smatrao
je činom odavanja pošte piscu od kojeg je, kako je govorio, naučio sve
što zna o književnosti. Pritom nije mislio na puko preuzimanje
Bernhardove forme, kako su to radili neki srpski pisci, već na ono što
je činilo osnovu Bernhardove proze: onaj usredsređeni pogled koji je,
poput skalpela, rezao kroz sve maske građanskog društva, izvrgavajući ga
nemilosrdnom podsmehu i neprekidno pronalazeći nova nezaštićena mesta,
ne obazirući se na bol.

S bolom ili bez njega, ništa se tu više
nije moglo učiniti. Domaćin Doma knjige rekao je nešto slično dok su se
opraštali ispred hotela, obećavši da će u prvoj narednoj prilici učiniti
sve što je u njegovoj moći da mu obezbedi obilazak onih lokacija u
Salcburgu i okolini koje su povezane sa Bernhardom. «Na bilo koji
način», rekao je, potapšao Radovana po ramenu i krenuo prema svojim
kolima. «Na bilo koji način», ponovio je pre nego što je ušao u auto i
odvezao se u noć. Radovan je još neko vreme stajao ispred hotela. Uprkos
koverti sa honorarom koja mu je šuškala u džepu, osećao je ukus poraza.
Pomisao da ga čekaju još tri nastupa – u Minhenu, štutgartu i
Frankfurtu – budila je u njemu očajničku želju da sve ostavi i odmah se
vrati u Beograd, iako je znao da nikada ne bi tako postupio. Otišao je
do ugla ulice, pogledao na sve strane, ali nigde nije mogao da vidi
nikakav trag noćnog života. Doduše, crvena svetleća reklama izazovno se
palila i gasila u daljini, na suprotnom kraju ulice, dovoljno daleko,
međutim, da Radovan odustane od namere da ode do nje. S jedne strane,
rekao je sebi, ko zna šta ona reklamira, a s druge strane, podsetio se,
trebalo je rano ustati da bi stigao na voz koji je polazio u devet.

Da
je znao, pomislio je gurajući novo parče kolača od slatkog sira u usta,
da ima rezervaciju tek za voz u jedanaest sati, drugačije bi razgovarao
sa domaćinom Doma knjige. Sada je bilo kasno i za to, i ništa više nije
moglo da se uradi u preostalih pedesetak minuta. Ostao mu je samo kolač
i, naravno, gorak crni čaj. Oslonio se laktovima na šank i zagnjurio
lice u šake. Zbog toga, shvatio je malo kasnije, nije video čoveka koji
je seo na stolicu pored njega. Nije ni osetio njegovo prisustvo, već se
iznenađeno trgnuo kada je čovek, tik uz njegovo uvo, šapnuo: «Ako vas
zanima Bernhard, imam nešto što će vas obradovati.»

Radovan je
obazrivo provirio kroz prste. čovek koji je sedeo pored njega izgledao
je kao univerzitetski profesor: glatko izbrijan i sveže podšišan, nosio
je crni somotski sako, svetloplavu košulju i izbledele farmerke. Kada je
shvatio da ga Radovan posmatra, nasmešio se i mahnuo levom rukom. Desnu
ruku je pružio prema njemu i rekao: «Kurt Langhajm, vama na usluzi.»

Radovan se osvrnuo oko sebe, potom prihvatio pruženu ruku i upitao: «Kako znate da me zanima Tomas Bernhard?»

Kurt
Langhajm je slegnuo ramenima. «Neke stvari ne mogu da se objasne»,
rekao je, «ali kada se potpuno nekome posvetite, onda naučite da
prepoznajete one kome taj neko takođe nešto znači.»

«Hoćete da kažete», upitao je Radovan, «da ste se potpuno posvetili izučavanju Bernhardovih dela?»

«I života», požurio je da doda Kurt Langhajm.

«Naravno», složio se Radovan, «i dela i života.»

«Teško da ima pisaca kod kojih su delo i život u tolikoj meri povezani», rekao je Kurt Langhajm.

Radovan
je klimnuo glavom. «To je tačno», rekao je, «ali zanima me kako ste me
prepoznali? Po čemu ste osetili da Bernhard i mene opseda?»

Kurt
Langhajm se nasmejao i protrljao ruke. «Lako je to pitati», rekao je,
«ali teško je objasniti. Jednostavno, dok koračam ulicom ili se zateknem
u nekom javnom prostoru, kao sada na železničkoj stanici, ponekad
osetim da treba da priđem osobi koja se, u tom trenutku, obično nalazi
nedaleko od mene. Malopre sam ovde ušao i naručio kafu, i dok sam čekao,
osetio sam da ste vi, da tako kažem, bernhardovac. Ostalo znate.»

«A šta to imate», upitao je Radovan, «što bi moglo da me zanima?»

Kurt Langhajm je pogledao levo-desno, onda se nagnuo prema Radovanu i šapnuo: «Imam njegov bicikl.»

«Bicikl», ponovio je Radovan, «šta će meni njegov bicikl?»

«Kakav
ste vi to ljubitelj Tomasa Bernharda kad ne znate za njegov čuveni
bicikl? Mnogi bi dali sve što imaju samo da bi se jednom provozali na
njemu. Nudim vam pravo bogatstvo, ali vi to, izgleda, ne razumete.» Glas
Kurta Langhajma je zadrhtao na kraju kao da se spremao da zaplače.

Radovan
je mogao da oseti kako mu obrazi gore od stida.Pokušao je, ali nije
mogao da se seti nikakvog Bernhardovog bicikla. «Dobro», rekao je
pomirljivo, «gde se taj bicikl nalazi?»

«Na bezbednom mestu», odgovorio je Kurt Langhajm, «ništa ne brinite.»

«Ne
brinem», rekao je Radovan i osetio kako ga obuzima nova ideja. «šta vi
radite ovde», upitao je Kurta Langhajma, «čekate nekoga ili negde
putujete?»

«Ni jedno ni drugo», rekao je Kurt Langhajm. «Prolazio sam pored železničke stanice i poželeo da popijem šolju kafe, to je sve.»

«Odlično»,
uzviknuo je Radovan, «u tom slučaju poći ću da vidim taj bicikl, ali
posle toga morate da me odvedete da vidim Bernhardovu kuću.»

«Bernhardovu kuću», iznenadio se Kurt Langhajm, «ali to je daleko odavde. Ne dolazi u obzir.»

«Onda ni kupovina bicikla ne dolazi u obzir», oštro je rekao Radovan. Mahnuo je devojci za šankom i zatražio račun.

Kurt
Langhajm se kao crv uvijao na svojoj stolici. «Morate da me razumete»,
rekao je na kraju, «nedavno sam bio tamo i sada nije baš zgodno da se
ponovo pojavim.»

«Zbog bicikla?»

«Zbog bicikla i raznih drugih stvari.»

«žao
mi je», rekao je Radovan, «ali ako ne odemo u Bernhardovu kuću, nema
ništa od kupovine bicikla.» Uzeo je kusur od devojke za šankom, ustao i
posegnuo za malim koferom. Imao je još pola sata do polaska voza i nije
znao šta da radi, ali morao je da pokaže da je ozbiljan u svojim
izjavama.

«čekajte», povikao je Kurt Langhajm za njim, «imam
drugi predlog. Ne mogu da vas vodim u Bernhardovu kuću, ali zato mogu da
vas odvedem u stan njegove ljubavnice. Nije daleko odavde.»

«Bernhard je imao ljubavnicu? To nigde nisam čuo», rekao je Radovan.

«Svako
ima ljubavnicu», odvratio je Kurt Langhajm, «zašto bi Bernhard bio
drugačiji od ostalih ljudi? No», nastavio je nestrpljivo, «šta ste
odlučili?»

Radovan se nije dugo premišljao. Karta za voz važila
je i za kasnije polaske, a čak i ako pođe u dva ili tri popodne, stići
će u Minhen na vreme za promociju, zakazanu tek za osam uveče. «Idemo»,
rekao je. «Gde je bicikl?»

Bicikl nije bio tako blizu kao što je
Kurt Langhajm tvrdio i Radovan je ubrzo izgubio predstavu gde se nalazi u
odnosu na železničku stanicu. Nadao se da će se kasnije, kada budu
krenuli u stan Bernhardove ljubavnice, ponovo približiti stanici. U
svakom slučaju, tešio se, Salcburg nije toliko velik da se čovek potpuno
izgubi u njemu, mada je ipak odahnuo kada je Kurt Langhajm otvorio
kapiju na jednoj zgradi i uputio se u stražnje dvorište. Tu je prišao
jednoj od četiri drvenih kućica, otključao katanac i skinuo lanac.
Povukao je daščana vrata i, stvarno, pred Radovanovim očima ukazao se
bicikl.

«Evo ga», rekao je Kurt Langhajm, «čuveni bicikl koji je
detaljno opisan u jednoj od njegovih memoarskih knjiga. Imao je samo
osam godina kada je seo na ovaj štajrvafen bicikl i krenuo u Salcburg
kod svoje tete.»

Bicikl je očigledno poticao iz nekog drugog
vremena, ali bio je dobro očuvan. Radovan mu je prišao i dotakao ručke,
sedište, gume. Zamislio je malog Tomasa Bernharda na njemu i osetio kako
ga prožima jeza. Nije znao šta će da uradi sa biciklom, ali je znao da
mora da ga poseduje. Pogledao je Kurta Langhajma i upitao ga: «Koliko?»

Kurt Langhajm nije gubio vreme na razmišljanje. «Petsto evra», rekao je.

Radovanu
se zavrtelo u glavi. Istina, sinoć je dobio trista evra kao honorar za
promociju u Domu knjige, a isti honorar ga je čekao i posle preostalih
nastupa, ali za nekoga iz Beograda petsto evra je bila izuzetno velika
suma, pogotovo što je imao druge namere u vezi sa trošenjem tog novca.
Bilo bi mi pametnije, upozorio je sebe, da se smesta okrenem i odem,
međutim, znao je da više ne može da zamisli svoj život bez Bernhardovog
bicikla i gurnuo je ruku u unutrašnji džep sakoa u potrazi za
novčanikom. Izbrojao je petsto evra i položio ih na dlan Kurta
Langhajma. On ih je još jednom prebrojao, zatim je izgurao bicikl iz
šupe i predao ga Radovanu. «Ako vas neko pita», rekao je, «našli ste ga
na ulici. Mene nikako ne pominjite, je l' to jasno?»

Radovan je
prihvatio ručke bicikla i, dok je osećao kako ga obuzima teško opisivo
zadovoljstvo, klimnuo glavom. Sačekao je da Kurt Langhajm zaključa
katanac i uzme mali kofer koji je Radovan do tada vukao za sobom, a onda
je počeo da gura bicikl za njim. I dalje nije znao gde se nalaze, ali
sada mu je nekako bilo svejedno. Bicikl ga je činio spokojnim, iako bi,
imajući u vidu nemire koji su opsedali njegovog bivšeg vlasnika, trebalo
da ga čini uznemirenim i nesigurnim. Kurt Langhajm je hodao sve brže,
ulice su postajale šire i na njima je bilo sve više prolaznika, i jednom
se Radovanu već učinilo da ga je izgubio iz vida. Kada ga je sustigao i
požalio mu se, Kurt Langhajm je samo odmahnuo rukom. «Još malo i stigli
smo», rekao je, «nema još mnogo.»

Ispostavilo se da je to
značilo još dvadesetak minuta brzog hoda i mukotrpnog provlačenja između
ljudi, a onda su se napokon zaustavili ispred jedne bezlične
trospratnice, tipične za Salcburg, sa malim prozorima i bez balkona.
Kurt Langhajm mu je rekao da ga tu sačeka, zazvonio i potom prormljao
nešto u interfon. Vrata su se otvorila i on je ušao u zgradu. Radovan je
disciplinovano čekao ispred kuće, pomalo oslonjen na bicikl koji je,
primetio je, privlačio znatiželjne poglede prolaznika. Nebo je u
međuvremenu posivelo i počela je da pada kiša. Radovan se nije usuđivao
da se pomeri, premda je privukao bicikl bliže sebi, kao da bi to moglo
da ga zaštiti od kišnih kapi.

Onda je začuo glas Kurta Langhajma i
ugledao ga na jednom od prozora na drugom spratu. Mahao mu je i pozivao
ga da dođe gore. Pored njega je stajala žena čije lice Radovan nije
mogao dobro da vidi. Kurt Langhajm je nestao sa prozora i ubrzo se začuo
zvuk interfona. Radovan je prišao vratima, otvorio ih i s naporom
ugurao bicikl u hodnik. Počeo je da ga nosi uz stepenice kada se pojavio
Kurt Langhajm i upitao ga šta to radi, ali pre nego što je Radovan
uspeo da odgovori, uzeo mu je bicikl i vratio se do ulaza. Ne mora da
brine, rekao mu je, bicikl je tu na bezbednom mestu, niko ga neće
dirati. Osim toga, dodao je, i on će ga čekati, a sada neka požuri na
drugi sprat, stan broj dvanaest, vrata su otvorena i Bernhardova
ljubavnica ga očekuje.

Vrata su doista bila otvorena i Radovan
je, brišući kapi znoja i kiše sa čela, stupio u mračno predsoblje.
Zatvorio je vrata za sobom i polako se uputio prema drugim, otškrinutim
vratima koja su se nalazila na suprotnom kraju predsoblja. Gurnuo ih je i
ugledao ženu koja je sedela u fotelji. «Znala sam ja Tomasa», rekla je
žena, «često je dolazio kod mene, ponekad i dva puta dnevno. Fin čovek,
jedino što se pomalo bojao života. Stalno je govorio o smrti, premda
nije strepeo od nje. Strepeo je od života.»

Zaćutala je i
zagledala se u Radovana. Radovan je osetio kako ga obliva rumenilo i
rekao: «Vi ste bili zajedno, mislim, hoću da kažem...»

Žena se
nasmejala. «Da», rekla je, «bili smo ljubavnici, jedino što nismo
zajedno izlazili napolje. Naš svet je bio u ovom stanu. I sada, kada
poželim, mogu da ga vidim. Često je stajao tačno na tom mestu gde vi
sada stojite.»

Radovan se nelagodno pomerio. «Imate li», nakašljao se, «neku njegovu fotografiju?»

«Tomas
je mrzeo fotografisanje», odgovorila je žena, «i čak je smatrao da je
fotografija jedno od najvećih nesreća dvadesetog veka.»

«Dobro»,
rekao je Radovan. Nije ni pokušao da pita da li bi smeo da fotografiše
ženu i njenu sobu, jer je slutio odgovor. Upitao je nešto drugo: «Kada
je poslednji put bio ovde?»

Žena se zamislila, protrljala čelo i potom rekla: «Ne znam, pitajte Hajnca.»

«Hajnca», pitao je Radovan, «ko je Hajnc?»

«Čovek koji vas je doveo», rekla je žena. «Zar se on ne zove Hajnc?»

Radovan
nije odgovorio, već se samo okrenuo i izašao iz stana. Strčao je niz
stepenice i odjurio do ulaza. Njegov kofer je stajao pored vrata, ali
bicikl više nije bio tu. Izleteo je iz kuće, osvrnuo se levo-desno,
nigde ni traga od čoveka sa biciklom. Nije ni pokušao da se ponovo popne
na drugi sprat i zakuca na vrata sa brojem dvanaest, jer je znao da se
neće otvoriti. Mogao je da pozove policiju, ali šta bi im rekao? Da mu
je ukraden bicikl koji je navodno pripadao Tomasu Bernhardu, da je lopov
onaj koji mu ga je prethodno prodao i da se krađa odigrala dok je on
bio u poseti kod navodne Bernhardove ljubavnice? Nije bila potrebna neka
naročita mašta da bi zamislio kako bi policajci reagovali, pogotovo
kada bi mu zatražili dokumente i ugledali srpski pasoš. Pogledao je na
sat. Ako požuri, mogao bi da stigne na podnevni voz za Minhen. Zaustavio
je prvog prolaznika, upitao ga gde je železnička stanica i krenuo u
naznačenom pravcu. Dok je žurio i vukao mali kofer koji je poskakivao na
neravnom trotoaru, setio se da mu je, kada je prvi put došao u
Salcburg, neko pričao o izuzetno velikom broju samoubistava u gradu i
čak ga odveo na Menhsberg, na mesto koje je, rekla je ta osoba, bilo
popularno među samoubicama. Odatle se, ako je Radovan dobro upamtio,
pružao divan pogled i nije mogao da razume kako bilo ko, suočen sa
takvom lepotom, može da odabere smrt. Sada je, možda, to mogao bolje da
razume. Pisak lokomotive potvrdio je da je na pravom putu i da se
približio stanici. Ali zašto bi to bio pravi put? Stao je, osvrnuo se,
pogledao ponovo ispred sebe. Lokomotiva je još jednom pisnula, kao da ga
doziva. Zapušiću uši, pomislio je Radovan i okrenuo se u suprotnom
pravcu, prema Menhsbergu, premda nije znao šta da radi sa koferom dok
dlanovima pritiska ušne školjke.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime12/1/2012, 8:18 pm

Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da
kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda
se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek
je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju.

Albert Mejson je verovao da je svaka biografija zaludna u istoj meri u
kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan,
mislio je, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava
biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt
biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, po njemu, bila bi nam
potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi
odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

I to je bilo to zbog čega ga je Marta tako bezumno volela. On je tu
knjigu imao u svojoj glavi po njenom misljenju. Njegova prirodna
inteligencija je za nju bila afrodizijak kome nije mogla da odoli. Cak i
njegovo cutanje je belezila u svoj poeticni spomenar, lepila srca oko
tog cutanja i obozavala ga iz daljine. „Život bi se mogao sažeti u pola
sata predivnih trenutaka sa njim“ – pomislila je i sa uzdahom zatvorila
spomenar.

David Albahari – „Albert i Marta“

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Moon Child

Moon Child

Ženski
Broj poruka : 151
Location : Beograd
Datum upisa : 03.11.2011

David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime12/4/2016, 8:37 pm

Umm, zanima me da li je ova prica "Umece ljubavi" Albaharijeva ili je on radio prevod? Posto mi nije jasno zasto je pisana u zenskom rodu posto to nije bas njemu svojstveno.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




David Albahari Empty
PočaljiNaslov: Re: David Albahari   David Albahari Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
David Albahari
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: