LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 What you do is what you get...

Ići dole 
AutorPoruka
AlAnyah

AlAnyah

Ženski
Broj poruka : 87
Godina : 30
Location : Beograd
Humor : sarkazam
Datum upisa : 10.08.2009

What you do is what you get...  Empty
PočaljiNaslov: What you do is what you get...    What you do is what you get...  Icon_minitime29/11/2010, 12:42 pm

„Зашто то радиш?“

Зачуо се поново исти пригушени крик. Све је било проткано тамом а глас је, чинило му се, допирао са свих страна. Звучало је као да просторија јечи. Није умео да разазна одакле се заиста чуло питање. Неколико пута је покушао контра питањем да дозна о чему се ради али одговора није било. Плашио се, први пут у животу био је стварно уплашен.

Потражио је упаљач у џепу од панталона. Наравно, трапав какав је увек био, успео је да га испусти. У мрак. Чуо се тресак металног предмета о тло. Дивно, сад ће морати да се спусти на све чет'ри да би пронашао једини могући извор светла. Спустио се на лево колено, али се одмах придигао. Тло је било мокро и љигаво. Нема шансе да сјебем нове фармерке, помислио је. Покушавао је чизмом да претражи тло око себе и да нађе упаљач, када се неко закашљао. Био је то прави пушачки кашаљ, тежак чак и за слушање.

„Ко је тамо?“

Покушао је да сазна идентитет пушача, али као одговор добио је само још један напад кашља. Јачи од претходног. Најежио се. Осетио је да му неко или нешто прилази у тренутку кад је врхом чизме коначно напипао упаљач. Брзометно се спустио и подигао блатњави 'Зипо'. Подигао га је и креснуо. Пламичак је обасјао испошћено бледо женско лице. На њему није било очију. Само рупе. Вриснуо је, угасивши пламен упаљача својим дахом.

Одмицао се што даље од онога што је видео, све док леђима није ударио о зид. Хладна влажна камена зидина натерала га је да тихо зајечи. Поново је креснуо упаљач, како би видео прилику да му се полако примиче.

„Зашто то радиш?“ прилика је поновила питање које је одјекивало просторијом.

„Шта радим, јеботе? И ко си ти? И где сам?“

Глас му је био испрекидан и преплашен. Прилика је испустила звук налик смеху. Деловало је као да се храни његовим страхом. Зурио је у њене очи, тачније у рупе, плашећи се да га одговор – ако га уопште и буде – неће усрећити.

„Ја сам Жена. Можеш ме тако звати, слободно. Чудно је то што ме не препознајеш, а толико си ноћи провео са мном.“

Изговорила је то тихо и благо, као мати која теши своје уплакано чедо. Њен глас га је опустио, престао је да дрхти, мада се још увек плашио чудовишта које га је посматрало рупама. Покушао је да, уз помоћ упаљача, види цело њено тело, али није успео. Удаљила се од благе светлости којом је покушавао да је шчепа.

Када се опоравио, онолико колико је то уопште могуће када стојите пред рупооким чудовиштем, упитао ју је:

„Ја... провео ноћи... са тобом?“

„Наравно. Звала сам се Јелена, Тамара, Ивана, Сања, Ђина, Јована, Маријана, Драгана... Са свима њима си био и говорио им како су једине и најбоље. А онда си одлазио. И ниси се враћао. Сада сам се вратила ја. Да видиш шта си направио од свих њих.“

Наслоњен на зид и даље је ситним корацима покушавао да се одмакне, као да жели да пробије зид и побегне. Тог трена је осетио како му нешто мили по грудима. Спустио је поглед и видео бршљан који га обмотава.

„Шта кој'...“

„Предострожности ради“, рекла је, „не желим да нам поново побегнеш.“

„Где да побегнем, јеботе? Не знам ни где сам!“

„Налазиш се у свом сопственом мозгу. Сад тек видим колико ти је близак ум кад га ни не препознајеш. То можда објашњава све неприлике које си стварао за живота.“

„За живота? Ја... Умро сам?“

Сама помисао на то га је најежила. Чекај, како је могуће да сам мртав, ако и даље осећам и бол и страх, помислио је. Било му је хладно. Хладно и нелагодно. Чекао је одговор, али Жена је само стајала наспрам њега и посматрала га.

„Ниси... Још.“

Окренула се и, по њеним корацима, закључио је да одлази. Топот потпетица бивао је све тиши. Зачула се шкрипа тешких металних врата. Отимао се, узалуд. Што би се он више отимао то га је бршљан све чвршће стезао и обмотавао се даље по његовом успаниченом телу. Зидови су почели да светле тако да је успео да разазна обрисе просторије. Тек је сад видео разрушене камене зидове, који су бивали све светлији. Под је био прекривен муљем по коме су гамизале бубе. Врата су се поново отворила. Ушло је десет прилика у дугачким рубинцрвеним одорама. Имале су капуљаче и лица им се нису видела. За њима је ушла и једанаеста, у белој хаљини. Била је то Жена, препознао ју је по очима. Односно, по недостатку истих.

Пришла му је и дугим ноктом прешла дуж његовог тела. Бршљан се повлачио. Кожа јој се, чинило му се, тањила из секунде у секунд. Закашљала се и пљунула. Погледао је доле и видео зубе који тону у муљ. Осетио је мучнину и нагон за повраћањем. Одвратио је поглед од тла, али ни Жена није изгледала претерано привлачно. Без зуба, без очију, са истањеном кожом кроз коју се провидила лобања, деловала је застрашујуће. Исплазила је језик и запалацала у његовом правцу. Чуло се шиштање. Сетио се филмова о Харију Потеру које је морао да гледа са својим сестрићем и схватио је да је то немушти језик. Какав апсурд...

Када је шиштање престало, Жена је нестала. Испарила је, а њена бела хаљина само се срушила у муљ пред његовим ногама. Десет црвених прилика скинуло је своје капуљаче. Ни оне нису имале ни очи ни зубе. Подигле су руке и приметио је да уместо прстију имају ножеве.

Прилазиле су му једна по једна и, кад би завршиле свој посао, нестајале би као и Жена. Прва му је ископала очи, друга му је отфикарила уши, трећа га је пољубила на силу угурајући огавни језик у његова уста. Следећа му је и језик одсекла, да би пета и шеста са свих двадесет ножева прешле по његовим грудима, расекавши га тако да је видео сопствена ребра. Да, видео је, иако је и он имао рупе уместо очију. Последње четири жене пришле су му полако. Пресекле су бршљан којим је био везан, па је немоћно пао у муљ. Клечале су поред њега и свака је сецкала неки уд. Руке и ноге су му ускоро биле исецкане, као да су правиле котлете.

Четири последње жене једине нису испариле. Биле су срећне, видео је то на њиховим истањеним лицима. Рекло би се и да су се волеле јер су се ускоро два пара жена љубиле пред његовим очима. Односно, рупама. Било је грозно гледати их како се љубе иако се распадају. Грозно, но ипак...

Док је умирао, осетио је како му се диже. Грохотом се насмејао.
Nazad na vrh Ići dole
http://www.blogjob.from.rs
 
What you do is what you get...
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Naša autorska dela- piše se i čita u temama ispod naslovne :: Proza-
Skoči na: