Aleksandar Sergejevic Puskin

Александар Сергејевич Пушкин (рус. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин) (6. јун 1799. — 10. фебруар 1837), руски књижевник, многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности популарне у западној Европи. Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму.

Биографија
Пушкин је рођен у Москви 6. јун 1799. (26. маја по старом календару) у неимућној, образованој, аристократској породици. Прадеда по мајци му је био црни Етиопљанин, Ибрахим Петрович Ганибал, кога је у Цариграду купио српски гроф Сава Владиславић Рагузински, тренутно на послу за цара Петра. Гроф Сава је његовог прадједа поклонио цару по повратку у Русију, који га је потом и присвојио за своје кумче Петра Великог. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године.

Након школе, обезбедио је место у Савету спољних послова у Санкт Петербургу. Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију (званично је само премештен по дужности), где је остао од 1820. до 1823. Након тога је годину дана провео у Одеси, где му је цветао друштвени живот, а упустио се и у две афере са удатим женама. Међутим, пошта му пресреће писмо, у којем исказује позитиван став према атеизму. Пушкин је по други пут протеран, овај пут у северну Русију, на сеоско имање своје мајке - Михајловско.

Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су се одржали протести и код пуно учесника су пронађене Пушкинове песме. Иако он сам није учествовао у протестима, спалио је сав материјал за који је сматрао да може да га компромитује. 1826. Пушкин је написао петицију за пуштање на слободу и након пријема код цара Николаја I, пуштен је. Цар Николај је одлучио да он лично постане цензор Пушкинових дела. Иако је добио de jure слободу, Пушкин није добио слободу кретања и писања.

Од 1826. до 1831. године Пушкинов друштвени живот се уозбиљио. Знало да се да Пушкин тражи жену и да циља на неке од најлепших Рускиња. 1829. године упознао је Наталију Гончареву, којом се и оженио 1831. Две године касније, Пушкин је проглашен за Камерјункера. У питању је дворски чин, који се обично додељује младим аристократама. Ово је увредило Пушкина, између осталог зато што је веровао да му је тај чин додељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.

Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмницу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који није донео зараду. Коначно, 1837. године Пушкин је изазвао Д'Антеса на двобој, због сумње да је флертовао са његовом супругом.

Двобој
Двобој је одржан 8. фебруара 1837. На једној страни је стајао славни руски песник, Пушкин, а на другој Д'Антес, особа коју је Пушкин оптужио за завођење његове жене. Двобоји су били честа појава у Русији и прихватљив начин, иако годинама незаконит, брањења части међу руском аристократијом. Прво би пуцао један учесник, па затим други, уколико је у стању.

Први метак је опалио Д'Антес. Погодио је Пушкина у стомак. Овај се ухватио руком за рану и пао напред у снег. Рукама се придигао на колена, уперио пиштољ и покушао да опали. Међутим, пиштољ је био поквашен. Пушкин је затражио да замени пиштољ, што му је и дозвољено. Опалио је, али је метак је само окрзнуо Д'Антеса. Пушкин је убрзо пренет у кревет, где је доктор покушао да му санира рану. Ипак, Александар Сергејевич Пушкин је преминуо два дана касније, 10. фебруар 1837. (29. јануара по старом календару).

Изабрана дела
Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе.

Од 1817. до 1820. његова политичка активност је утицала на његова дела. Између осталог, написао је дело Ода слободи. Због ових дела је прогнан. Током првог изганства (1820-1823) написао је дела Кавкаски затвореник, Браћа разбојници и започео је Чесму Бахчисараја. Такође је започео рад на једном од својих најпознатихијих дела: Евгеније Оњегин.

Током кратког периода слободе, завршио је рад на Чесми Бахчисараја, и написао је Цигане. Током другог периода у егзилу (1824-1826), започео је рад на Борису Годунову. То дело је издао тек 1831. и право на то је добио као поклон за венчање. Евгенија Оњегина је издао 1833. године.

Белкинове приче (пуно име: Приче покојног Ивана Петровича Белкина), издате 1831, нису постале посебно популарне за време Пушкиновог живота, али су данас веома цењене. Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози и да намерава да направи нову руску књижевну традицију.

Citala sam " Kapetanovu kci ",pripovijetku ,koja je ostavila jak utisak na mene.

Citala sam i poemu " Cigani ".

Citala sam i " Pikovu damu ",djelo napisano kroz cetiri price: Pikova dama, Mecava,Pucanj,Arapin Petra Velikog.

Bajka o ribaru i ribici - ( Aleksandar Sergejevič Puškin )
ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN:
BAJKA O RIBARU I RIBICI



Bilješke o piscu:
Aleksandar Sergejevič Puškin rodio se u Moskvi 1799. godine.
Pohađao je elitnu školu za plemićku djecu, gdje je već pokazao pjesnički
dar. Umro je u 38. godini života od posljedica zadobivenih na dvoboju.
Njegova najpoznatija djela su Evgenij Onjegin, Kapetanova kći, Bajke,
Boris Godunov i Belkinove pripovijesti.

Mjesto i vrijeme radnje:
Obala i more. Ribar i njegova žena stanovali su u kolibi na obali mora,
a zlatna ribica je živjela u moru.

Tema:
Zlatna ribica

Ideja:
Čovjek ne smije biti pohlepan

Bilješke tijekom čitanja:
- Stari ribar i njegova žena
- Zlatna ribica koja ispunjava želje
- Pohlepna i zločesta starica koja od ribice traži korito, kuću,
želi biti vlastelinka, svijetla carica i na kraju vladarica mora
- Žao mi je starog ribara, a ne sviđa mi se njegova pohlepna žena
- Smatram da je na kraju starica zaslužila da bude opet siromašna u
staroj kolibi

Kratki sadržaj:
Na obali mora živjeli su starac i starica. Starac je lovio ribe, a njegova
žena je prela pređu. Jednog dana je starac lovio ribe i uhvatio je zlatnu
ribicu koja govori. Ribica je molila starca da je ne ubije, već je pusti
natrag u more, a ona će njemu ispuniti njegove želje. Starac ju je pustio
u more, ali nije ništa tražio od ribice. Kad je ribar to ispričao svojoj ženi
ona ga je grdila i nazvala prostačinom i budalom i tražila da od te ribe
traži novo korito. Kad je to dobila, tražila je novu kuću, željela je biti
moćna vlastelinka, a zatim i svijetla carica. Živjela je u dvorcu, imala je
sve što je poželjela dok je svoga muža poslala da radi u staji. Na kraju je
željela biti vladaricom mora i da joj zlatna ribica služi. Ribica se na to
razljutila i ništa nije na tu želju odgovorila, a kada je ribar došao kući,
našao je opet svoju kolibu, ženu i prepuklo korito.



Analiza likova:
Stari ribar - dobar i pošten starac
Starica - zla, pohlepna i nikad zadovoljna
Zlatna ribica - dobra ribica koja održava svoje obećanje

Dojam o djelu:
Ova kratka bajka mi se dosta svidjela jer je u njoj opisana zlatna
ribica koja ispunjava želje. Ja bih isto htjela imati takvu ribicu koja
bi ispunjavala sve moje želje.