LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Ruske bajke

Ići dole 
AutorPoruka
majacvet

majacvet

Ženski
Broj poruka : 491
Godina : 47
Humor : Male stvari me silno razvesele
Datum upisa : 04.10.2009

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime8/12/2010, 9:03 pm

Морски цар и Василиса Премудра
Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се мисли, размисли па рече:
- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други пут каже:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео даје сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:
- Пусти ме на слободу!
Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да лети, па замоли:
- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!
Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на земљу и рекао:
- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.
Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора. Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!
Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се у Бога надао да ћеш ме извући.

Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и пита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.
- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити, да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!
После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.
- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.
- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?
- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога
брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:
- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:
- Иза нас се црвени кућа. А орао ће нато:
- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на тебе напујдала.
Летели су, летели па орао поново запита:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?
- Над нама је небо, а под нама земља.
- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?
- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.
Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега. Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су, летели па орао рече:
- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:
- Иза нас се црвени кућа.
- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе моја мајка и најстарија сестра.
Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара срдачно и с поштовањем дочекају.
- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.
Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:
Nazad na vrh Ići dole
http://beskraj.serbianforum.info/
majacvet

majacvet

Ženski
Broj poruka : 491
Godina : 47
Humor : Male stvari me silno razvesele
Datum upisa : 04.10.2009

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime8/12/2010, 9:05 pm

- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.
Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима - узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво. Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:
- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?
Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:
- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?
- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако мали ковчег?
- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми даш оно што не знаш да имаш код куће.
Цар се замисли:
- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Размисли и пристане.
- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.
Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и миловати и горке сузе проливати.
- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?
- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића. Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако обрадова да и заборави да мора да преда сина.
Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:
- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!
Nazad na vrh Ići dole
http://beskraj.serbianforum.info/
majacvet

majacvet

Ženski
Broj poruka : 491
Godina : 47
Humor : Male stvari me silno razvesele
Datum upisa : 04.10.2009

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime8/12/2010, 9:07 pm

Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо, угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га Бог негде довести. Ишао је ишао и обрео се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.
„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.
- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?
- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.
Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде. Баба-Јага му рече:
- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом - ваљаће ти у неприлици.
Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће. Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити доброга јунака.
- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се наћи и помоћи.
Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.
Угледа га водени цар и вели му:
- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!
Nazad na vrh Ići dole
http://beskraj.serbianforum.info/
majacvet

majacvet

Ženski
Broj poruka : 491
Godina : 47
Humor : Male stvari me silno razvesele
Datum upisa : 04.10.2009

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime8/12/2010, 9:09 pm

Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор од своје собе, угледа га и упита:
- Зашто, царевићу, сузе рониш?
- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да држим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.
Похвали га водени цар.
- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и упита га:
- Што плачеш, царевићу?
- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.
Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне. Похвали га водени цар:
- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те убију.
Nazad na vrh Ići dole
http://beskraj.serbianforum.info/
majacvet

majacvet

Ženski
Broj poruka : 491
Godina : 47
Humor : Male stvari me silno razvesele
Datum upisa : 04.10.2009

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime8/12/2010, 9:11 pm

Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:
- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми изнад главе мува летети.
И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.
- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.
- Нека дође!
Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње капи попијено.
- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у твоје здравље.
- Нека дође!
Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му дају. Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.
- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.
- Нека се напари!
Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.
- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра - он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!
- Хајдемо - каже царевић.
Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.
- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра - да се не чује за нама потера?
Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:
- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.
Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?
- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.
Потера се врати воденом цару.
Nazad na vrh Ići dole
http://beskraj.serbianforum.info/
majacvet

majacvet

Ženski
Broj poruka : 491
Godina : 47
Humor : Male stvari me silno razvesele
Datum upisa : 04.10.2009

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime8/12/2010, 9:13 pm

- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара, а по води плива котлић.
- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то време били већ далеко одмакли.
Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога попа, а себе у оронулу црквицу - зидови само што јој се не сруше, сва у маховину зарасла. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?
- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад био и ову цркву градио.
И друга потера се врати воденоме цару:
- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога попа и оронулу цркву.
- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и сам крене за царевићем и Василисом Премудром.
Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља, царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.
Nazad na vrh Ići dole
http://beskraj.serbianforum.info/
majacvet

majacvet

Ženski
Broj poruka : 491
Godina : 47
Humor : Male stvari me silno razvesele
Datum upisa : 04.10.2009

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime8/12/2010, 9:14 pm

Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:
- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, аја ћу те овде причекати. Само упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако не учиниш, заборавићеш ме.
Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.
Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству: колико год да има православног народа сви нека изађу да честитају младожењи и невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.
- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.
- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у дворац ићи, младенце даривати.
- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.
- Ево ти, пеци и нека ти Бог помогне!
Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави голуба и голубицу и направи пирог.
Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:
- Голубице, дај и мени сира!
- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић заборавио своју Василису Премудру.
Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.
Nazad na vrh Ići dole
http://beskraj.serbianforum.info/
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime9/12/2010, 10:56 pm

hepi

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime30/12/2010, 1:37 pm

Bajke sveta - Rusija

FARHAD I ŠIRIN

Nekada davno, kada su ptice i zveri umele da govore, a ruže su u stvari bile zacarane devojke, živeo je u jednoj dalekoj zemlji nekakav siromah.
Siromah je imao sina Farhada.
Ostari siromah, sseti da mu se kraj bliži i pozva svoga sina, te mu rece:
- Ja nemam ni zlata ni srebra, nemam šta da ti ostavim u naslede, osim ove motike, sine moj. Ako budeš radio, biceš i srecan. Zbogom. Zajedno sa mnom pokopaj i ovaj kovcežic, ne otvaraj ga, jer ce se nesreca dogoditi.
Tako siromah umre.
A Farhad ne ispuni ocev zavet, nego, iz radoznalosti, otvori kovcežic. U njemu nade jedno ogledalce.
Pogleda Farhad u ogledalo i vide u njemu cvetnu livadu, a po livadi se šetaju lepotice. Medu njima beše jedna - lepa i prelepa, baš kao vila. Farhad ne mogade odvojiti oci od nje i sruši se na zemlju bez svesti.
Dugo bi tako Farhad ležao da k njemu ne dode njegov drug šapur.
Vide šapur kako njegov drug leži kao da je mrtav, a u ruci stegao ogledalo.
šapur uze ogledalo i ugleda lepoticu: lice joj kao u vile, oci kao u gazele, kosa kao sunce sija. Sunce i mesec se prepirahu oko toga postoji li na svetu lepše devojke od nje.
šapur istrca na ulicu, zahvati vode iz bunara i pljusnu njome Farhadovo lice. Farhad dode k sebi, ugleda ogledalo u rukama šapurovim i odmah se seti nepoznate lepotice. I smrknu se Farhad, tuga ga obuze, ništa ne može ni da okusi.
Tugovao on tako, tugovao, i reši najzad da pode sa šapurom da traži prekrasnu vilu.
Preko mnogih stepa i brda su prošli, u mnogim gradovima boravili.
I tako dodoše do grada Begovata. Oko njega se behu nadnele visoke planine.
Farhad pogleda i zacudi se. Iako beše leto, drvece ne beše zeleno, nego lišce sa njega opadaše, kao u duboku jesen. Poda behu suva, a biljke uvele. Kraj presahnulih kanala stajali su ljudi izmršaveli od teška i naporna rada. Motikama i ašovima su kopali stenu.
- Ej - povika Farhad - ko ste vi i zašto kopate stenu?
I ljudi mu ispricaše kako vec tri godine kopaju u steni kanal za navodnjavanje, kako bi pustili vodu u grad.i oživeli polja i vrtove koji su se osušili od žege i vruceg vetra garmsila.
Tri godine vec ima kako ljudi prolivaju suze i znoj, iznureni od preteškog rada, a stena, jaka kao gvožde, ne može se razbiti, tako da su svi napori uzaludni.
- šapure, prijatelju moj - rece Farhad - ovi ljudi umiru od gladi i žedi.
I Farhad, zasukavši rukave, uze u ruke ocevu motiku i udari po steni. Velika snaga beše u Farhadovim rukama, pa ipak stena se ni ne pomaknu, a motika ode sva u komade. U besu, Farhad naredi da mu se donesu svi pijuci i
ašovi, založi vatru u kovacevom ognjištu, pretopi ih sve i iskova, zajedno sa šapurom, jedan veliki ašov, koji ni stotinu ljudi ne bi mogli pomaci s mesta.
Farhad uze u jednu ruku ašov, zamahnu njime, zamahnu još jedanput - i stvori se kanal veci od onoga koji su ljudi kopali vec tri godine. Farhad udari još jedanput ašovom, pa onda još jedanput - i planina sva zadrhta. Sruši se stenje. Obradovaše se ljudi i stadoše da pomažu Farhadu.
Gradom Begovat vladala je tada sultanija Gulcehra, koja imadaše rodaku širin.
širin je posmatrala sa visoke kule i videla kako jedan snažan junak ruši planinu. Tada ona otrca svojoj tetki Gulcehri i, umiljavajuci joj se, izmoli je da pode i vidi junaka.
- Ja sam se zaklela da cu se udati za onoga ko okrene Sir Darju u Gladnu stepu - rece širin.
A Farhad se beše toliko zaneo u posao da ni ne primeti kada je došla sultanija Gulcehra sa širin.
Htede Farhad da obriše znoj sa lica, zastade za trenutak i pogleda one koji se behu okupili oko njega, a u tom casu vetar zadiže zar sa lica širin - i Farhad vide onu istu lepoticu iz ogledala.
Samo mu se ote jedan uzdah iz grudi i Farhad pade na zemlju bez svesti.
Svi se zacudiše šta se to desi sa Farhadom. Samo je njegov verni prijatelj znao šta je posredi, ali se ne usudi ništa da kaže.
Kad Farhad dode k sebi, pogleda širin i ne skide ociju sa nje. Postide se širin i pogleda Farhada samo ispod trepavica, koje behu nalik na oštre strele.
I odjednom devojka zateže uzde konju, ovaj se prope i pojuri. Konj se spotace i stade hramati. Farhad dotrca, uhvati jednom rukom konja zajedno sa širin, stavi ga sebi na leda i potrca. Kada dotrca do dvorca, spusti konja zajedno sa prekrasnom princezom kraj kapije.
Farhad ode bez reci, cak ni ne pogleda širin. Lepotica se zacudi i nekakva tuga joj se svali na srce.
što je Farhad dalje odlazio, sve mu je teže bilo. "Zar može ona, onako tanana, rodena u svili i baršunu, da zavoli mene, prostog kamenoresca?"
I on ne htede da se vrati na kanal, vec pode u planinu, sede na kamen i nasloni glavu na ruke.
A sultanija Gulcehra priredi gozbu u cast nepoznatog neimara. I glasnici pohitaše da traže Farhada. Tražili su ga, tražili, ali ga ne nadoše i vratiše se sultaniji. Tek ga poslednji glasnik pronade na samom vrhu planine.
Dovedoše Farhada u dvorac, posadiše ga na pocasno mesto.
Farhadu beše milo što može da vidi širin, ali ne znadaše šta da cini.
I zapoce vesela gozba. Odjekivahu dutare, a devojke, vitke ko gazele, plesahu. A mladici se naticahu u snazi i veštini. Sve je bilo divno: i pesme, i jestiva, i igre, samo tu ne beše širin. Farhad postajaše sve tužniji i mracniji.
Tada izide pred goste širin. Lica gostiju se ozariše. Muzika je veselije odjekivala, igracice su se sve brže okretale. A Farhad i širin nikoga nisu gledali. Za sve vreme gozbe niti su jeli niti pili, vec su samo jedno drugo posmatrali.
Iznenada se pojaviše izaslanici iz carstva Iran. Glas o lepoti širinoj preneo se po citavom svetu i tako dode i do padišaha te zemlje - starog i celavog Hosrova. Hosrov reši da dode do takvog blaga i posla prosce Gulcehri.
Tuga smeni veselje, ucutaše zlatostruni sazi, nigde se smeh ne cuje. Gulcehra je znala da ce se Hosrov ako ga odbije, razgneviti, i da ce krenuti u rat protiv Begovata, rušeci sve pred sobom.
- Ej, ženo - rece izaslanik Gulcehri - moj gospodar Hosrov, car nad carevima, stoji na granici tvoje države sa mnogobrojnom vojskom i porucuje ti: "Ako princeza širin ne pode za mene, ni kamena na kamenu necu ostaviti od Begovata, a ohola širin i ti poci cete, sa konopcem oko vrata, za mojim konjima. Odgovaraj!"
Gulcehra pognu glavu i rece izaslanicima:
- Princeza širin je još mlada, ona je nežna i plašljiva kao divokoza džejran; širin voli strele, konje i lov, a na udaju ni ne pomišlja.
Hosrov se razgnevi što ga širin odbi i pode s ogromnom vojskom na grad sultanije Gulcehre.
Hosrovljeva horda se kao crni oblak približila zidinama grada Begovata.
Stadoše da dobuju veliki ratni doboši, zacuše se bakarne trube, zapališe se vatre. Gradani podoše na zidine da se brane od neprijatelja.
"Meni nije mesto ovde, u gradu", rece u sebi Farhad, "muškarcu ne prilici da se krije od neprijateljskih strela."

Farhad pode na planinu, izlomi svojim gigantskim ašovom dve stene, od kojih svaka beše velika kao kuca, i stade ih u vazduh bacati i na ruke docekivati.
Kada neprijateljski vojnici to videše, tako se uplašiše da otrcaše Hosrovu.
- Veliki šahu - rekoše oni - tamo, na planini, strašni div se igra stenama kao jabukama.
Hosrov izide iz šatora, stavi dlan iznad ociju i vide kako na planini odista stoji snažan junak i baca uvis stene.
- Ej, covece! - povika Hosrov - ko si i šta tamo radiš?
- Ja sam bacac kamena - odgovori Farhad, a ni disanje mu ne beše ni malo ubrzano, iako svaka stena imadaše u sebi po cetrdeset pudi. - Odlazi odavde, šahu Hosrove, zajedno sa svojim vojnicima, inace cu ja ove igracke poceti da bacam u tvoj logor.
A Hosrov se ne uplaši, nego naredi cetrdesetorici odabranih vojnika u zlatnim šlemovima i sa zlatnim štitovima da podu na planinu i da dovedu Farhada, živog ili mrtvog.
Cetrdeset vojnika krenuše na planinu, a Farhad hitnu na njih stenu tako da od njih ni mrlja ne ostade.
A šaha Hosrova obuze silan gnev. Posla još cetrdeset odabranih vojnika, ali i oni behu iste sudbine.
Hosrov htede da pošalje na Farhada celu svoju mnogobrojnu vojsku, ali mu tada pride lukavi vezir i šapnu mu na uvo:
- Nedostojno je velikom šahu, sa mocnom vojskom, da se bori sa nekakvim kamenorescem. Ako ti, o, šahu, pobediš Farhada - slava tvoja ce biti veca, a ako tebe pobedi Farhad, što alah nece dopustiti, sramota ce se sruciti na tvoju glavu.
- A šta ti savetuješ? - ljutito rece Hosrov. - Brže govori, inace cu dželata pozvati i. . .
- Zašto da zoveš dželata - odgovori lukavi vezir - gde se ne može pobediti macem, pobeduje se umom. O, šahu, ti želiš ruku lepotice širin. Ona mašta o sreci narodnoj, i prica se da se zaklela da ce se udati za onoga ko prvi prokopa kanal kroz planinu i pusti vodu na zemlju Gladne stepe, koju iscrpljuje suša.
Hosrov se još više razgnevi na svoga vezira i povika:
- Ja sam veliki šah velike države, a ne zemljoradnik umazan glinom. šta, zar hoceš da me prinudiš da u ruke uzmem ašov i da kopam zemlju? Ne, to se nece desiti.
Vezir se lukavo osmehnu i dade savet Hosrovu.
I poslaše Hosrov i vezir poslanike u Begovat. Dodoše oni u dvorac Gulcehre.
Nisu vikali, nisu pretili ratom, laskavo i smerno su se osmehivali i klanjali se do zemlje.
- Naš šah - rekoše oni - hteo je samo da iskuša hrabrost Begovacana. I on izražava svoje divljenje i poštovanje prema njima. Ne želi Hosrov silom da stice naklonost lepotice širin. Ne. Hosrov je cuo da ce predivna širin poci za onoga ko prvi okrene reku Sir Darju u Gladnu stepu. Nije li tako?
Tada se diže širin, spusti stidljivo svoje prekrasne oci i rece samo jednu rec:
- Da.
Poslanici se pokloniše i skromno se udaljiše. Uskoro stiže u dvorac, u pratnji raskošne svite, i sam šah Hosrov.
- O, najslada medu svim princezama - rece on -ja cu pokušati da ispunim tvoju želju. Nocas ce Sir Darja poteci suvom zemljom Gladne stepe.
širin se iznenadi. Nešto je steže u srcu, jer je lepota i junaštvo Farhadovo behu u samo srce ranili. Pohita ona, sa svojim dvorkinjama, iz dvorane u kojoj Gulcehra beše primila Hosrova i potrca u svoje odaje.
širin naredi da se okupe glasnici i zapovedi im da podu na sve strane, zaustavljajuci se kraj svake kolibe, svakog kucerka, svake kuce, da u doboš lupaju i objave:
"Ljudi, onaj ko danas bude okrenuo Sir Darju u Gladnu stepu, dobice ruku princeze širin."
Otrcaše glasnici na sve strane, pronoseci tu vest.
Kada cu poziv glasnika, Farhad zgrabi svoj ašov i pode na kanal. Zadrhta, zaljulja se planina pod snažnim udarcima ašova, polete kamenje, pregradujuci put brzoj reci.
Hiljade ljudi sjati se da posmatra junaka Farhada, hiljade ljudi dade se na posao, kako bi pomogli Farhadu u njegovom plemenitom poslu.
A Gulcehra priredi u dvorcu veliku gozbu u cast šaha Hosrova. Pade i noc. Usred gozbe u salu necujno ude vezir Hosrovljev i šapnu na uvo nešto svome gospodaru. Tada se Hosrov diže i, poklonivši se Gulcehri, rece:
- O, mudra Gulcehro, želja tvoje rodake, predivne širin, ispunjena je. Voda tece u stepu.

Svi pojuriše na krov dvorca.
širin ugleda kako u daljini blista mesec u cistom i prozracnom ogledalu vode. O njoj je narod toliko maštao - to beše voda.
Hoerov se još dublje pokloni:
- O, širin, ispuni svoje obecanje.
Zašto se tako bolno steglo širinino srce? "O, Farhade. gde si?" mišljaše širin. U bezumnoj tuzi, htede ona da se baci u provaliju, ali je bila dala svoju rec. Ako se baci i pogine, Hosrov ce se tada svetiti. Od grada nece ostaviti ni kamen na kamenu, a narod ce pobiti.
A širin nije znala da se pod mesecevim zracima nije blistala voda, vec da to behu asure ciji je sjaj odbijao svetlost, i da one behu prostrte po zemlji i stepi, po naredenju lukavog vezira.
I otpoce svadbena gozba.
Kao mesec na tamnom nebu blistala je neopisivom lepotom širin medu Hosrovljevim gostima. Na usnama prekrasne neveste lebdeo je osmejak, a u ocima - suze. Srce njeno cepalo se i želelo da se otrgne tamo kuda ga je zvala ljubav. "Nadi ga, nadi ga!" ridalo je srce.
Zavijali su karnaji, udarali su doboši. Sto je bio pun i prepun raznoraznih jela: pilava, pecenih ovnova, kokošaka, vina, oraha, slatkiša - svega beše tu u izobilju.
Tako širin postade Hosrovljeva žena.
Svanu jutro, i nocna varka išceznu zajedno sa jutarnjom izmaglicom. širin i ostali videše da tu nema nikakve vode.
Ljudi se baciše na varalicu Hosrova, ali se on samo smejaše, okružen silnom vojskom.
Neutešna, prevarena, širin prolivaše suze.
A Farhad je celu noc radio bez odmora. Svojim snažnim ašovom lomio je stene i bacao u reku, ali ih bujica odnosaše sobom. Obuze gnev Farhada te dograbi planinu, nape se i pomeri je s mesta.
Zapeva Farhad pesmu o lepotici širin, o sreci i ljubavi. Još samo malo, i reka ce promeniti svoj tok! Tada Farhad zapita:
- A gde je širin? Neka dode i pogleda kako ja radim! Svi cutahu pognutih glava. Cutao je i Farhadov prijatelj šapur. Samo je vetar tužno zašumeo:
- Farhade, Farhade, širin je postala Hosrovljeva žena. On ju je prevario, ona ga ne voli!
Strašnom vešcu potresen Farhadu se ucini da mu vetar kaže: "Voli ona Hosrova."
Ne htede više Farhad da sluša šta mu vetar šapuce. On samo cu kako mu srce tiho rece: "Zašto da pevaš, Farhade - slavuj ne peva tebi. Zašto da gledaš, Farhade - oci lepotice ne gledaju tebe. Zašto da dišeš, Farhade - ruže mirišu u tudem vrtu."
U ludome bolu, polete Farhad prema gradu. Na njegovoj steni stajala je širin, gorko placuci.
Kad Farhad vide svoju ljubljenu, pode k njoj, ali izmedu njih se valjala brza Sir Darja. Pruži Farhad ruku lepotici širin i skameni se od tuge.
Pode širin ka Farhadu, gorke suze prolivajuci, i pretvori se u kristalno prozracnu recicu.
I dan-danas stoji u blizini Begovata na obali Sir Darje velika stena Farhad, a njoj u susret, u dubokoj dolini, teku tihe suze lepotice širin.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7795
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime21/2/2011, 10:15 pm

Чаробно копље




Живео једном младић по имену Данило. Али, сви су га звали Несрећни Данило. И поред тога што је, јадник, био вредан — ништа му није полазило за руком. Изнајми се он, тако, код неког газде и почне да ради на њиви. Изорао Данило њиву, засејао је пшеницом и чека да сазри. Искласала и сазрела пшеница - дивота погледати! Али, баш кад је дошло време жетви удари такав град да све уништи. Крене Данило другом газди, па се погоди да му чува коње. Напаса Данило коње и тимари их да не може бити боље; и баш кад се, задовољан, упупио газди да му их покаже - бану из шуме вуци и растргну коње. Наљути се Данило, па пође и трећем газди. Каже он њему:

- Газда, радићу ти све послове за овај камен у дворишту. Камену се бар не може ништа догодити!

Газда пристане и Данило почне да ради. Труди се он колико може, али кад дође време да узме свој камен као награду - а оно нема камена, неко га украо из газдиног дворишта.

- Па добро, кад си толико несрећан - кажу људи Данилу - пођи до цара, можда ти он може нешто помоћи.

Послуша их Данило и пође к цару, а овај га лепо прими у своме двору. Каже цар како је већ чуо за његову невољу.

- Него, хајде - рече цар - узми и ради нешто. Хоћу да се уверим да ли си заиста несрећне руке.

Нареди цар слутама да докотрљају три бачве. У једну наспе злата, у другу угља, а у трећу - песка. Затвори бачве и позове Данила.

- Хајде, покушај своју срећу! - осмехује се цар.
- Ако изабереш бачву са златом - постаћеш цар, ако изабереш бачву са угљем - постаћеш ковач, а ако покажеш прстом на бачву са песком - онда си, заиста, несрећан и ја ћу ти дати коша да идеш из мог царства.

Приђе Данило бачвама, гледа он, гледа не би ли погодио у којој је злато. Двоуми се. Стрепи. И, најзад, показује руком:

- У овој је злато!

Отворе бачву - кад тамо - песак.

И тако цар се увери: Данило је заиста несрећан. Подари му коња да га носи из царства. И још му дадне козачко одело, копље и сабљу.

- Иди из мог царства - наређује цар - потражи на другом месту своју срећу.

Појаше Данило коња, и крене у далеки свет. Јаше дан, два, три. Свуда око њега степа. А он нема ни залогај хлеба да окуси. А његов коњ нема ни травке да чупне. Трећег дана утледа Данило стог сена.

— Добро је — мисли Данило — бар ће се коњ најести.

Али, тек што је пришао стогу — стог се запали.

Заплака се Данило од муке.
„Ето, тако је то кад је човек несрећан!"

Наједном чује како неко запомаже из стога:
— Спаси ме, Данило, горим!
— Како да те спасем, не могу ни да та приђем? — гласне ће он.
— Испружи своје копље и ја ћу се ухватити за њега! — запомаже глас из ватре.
Испружи Данило своје копље и извуче велику змију.
— Ух — згрози се Данило.
— Баш си страшна!

А змија му каже:

— Кад си ме већ извукао из ватре, онда ме однеси и до куће.
— А откуд бих знао где је твој дом?
— Стави ме испред себе на седло и како ти ја показујем главом тако ти окрећи коња.

Данило тако и уради. Змија подигла главу и окреће је час на једну час на другу страну, све док нису стигли до велелепног дворца.
Диви се Данило лепоти дворца, а змија склизне са седла и говори: ».' ■."".

— Ово је мој дом. Причекај ме, Данило, ја ћу одмах изаћи.

Чека Данило, чуди се откуд змији тако леп дворац. Чека он и види: из дворца излази лепотица, обучена у раскошне хаљине. Данило није могао очи да одвоји од ње. Стајао је као зачаран.

— Уђи, Данило — каже лепотица. - Ти си мој спасилац.

Уведе Данило коња у двориште. Кад тамо — два бунара. Захвати девојка из једног бунара пола ведра, успе у њега прегршт овса и каже:

— Ево ти за коња. Нек се наједе!

„Шта она хоће? — размишља Данило.

— Три дана нисмо јели ни пили, а она мисли да ће мога коња нахранити са једном прегршти овса."

Тако премишља Данило. Али, ништа не говори. Гледа и чуди се шта се то са њим збива. У том га и лепотица позове:

— Изволи, Данило, да те угостим!

Пође Данило са лепотицом у гостинску собу и угледа на трпези чашу с водом и корицу хлеба.

— Хајде, Данило, прихвати се јела — понуди га лепотица, показајући на корицу хлеба и чашу с водом.

— А шта да једем? — наљути се Данило.

— Па овде нема хране ни за један залогај.

— Само ти једи, па ако ти буде мало — ја ћу ти дати још. Загризе Данило корицу и сркне воду из чаше. Намах осети како је сит и како му се снага повратила. Поједе затим корицу и попије воду.

— Хоћеш ли још? — пита га лепотица и смешка се.

— Не бих више могао ии мрвице. Толико сам се најео да се једва крећем.
Лепотица оде у своју одају и отуда изнесе копље и кошуљу. Каже она Данилу:

— Мене су зле виле зачарале. А ти си ме спасао и ја ћу да те наградим. Даћу ти чаробно копље и чаробну кошуљу. У њима ћеш бит непобедив. Кога год дотакнеш својим чаробним копљем он ће бити побеђен. А чаробна кошуља ће те штитити од сваког оружја.

Узме Данило чаробно копље и навуче чаробну кошуљу. Опрости се од лепотице, захвали јој се на гостопримству и остави јој своје старо копље за успомену.

Али, тек што изађе из дворца, угледа он народ —како у гомилама некуда бежи.

— Хеј, људи, шта се догодило? — пита Данило.

Људи препознаше Данила. Били су то његови земљаци. Бежећи, они су му казивали:
— Ех, Данило, откако си ти отишао снашла нас је велика невоља. Напали су нас туђинци. Цар тражи јунака који би могао да спасе царевину од туђинаца.

Чим то зачује одмах јурне на прву групу нападача, растури их и упути се ка цару. Каже он цару:

— Ја ћу да спасем царевину.

— А колико ти војске треба, Данило? — пита га цар.

— Мени не треба нико — каже Данило. -Ја ћу сам растерати нападаче.
И пребаци Данило чаробно копље преко рамена, па се упути ка нападачима. А ови, чим га угледају — јурну на њега.

— Хајде, враћај се одакле си дошао! — вичу туђинци.

— Враћајте се ви! — одговара им Данило и скида копље са рамена. Спрема се за љути бој.

Напада туђинска војска стрелама и копљима, али чаробна кошуља штити Данила. А он јури напред. Па кад стигне међу непријатељску војску, размахне својим копљем. И кога год дотакне — тај се сруши на земљу.
Видеше туђинци да не могу победити. Прикупе још војске. И навале са свих страна. А Данило размахује својим копљем. И пустош прави међу непријатељима.
Устукнуше нападачи, беже главом без обзира. Видеше да силом не могу наудити Данилу, па одлуче да се послуже лукавством. Пошаљу неку бабу и она стане да се распитује:

— Реци ми, Данило, где се крије твоја снага?

Види Данило да баба хоће да га искуша лукавством, па одговара:

— Ето, у овим чизмама је моја снага.

Сачека баба да Данило легне да спава, па му замени чизме.

Сутрадан туђинци навале са још већом војском. Истакли на једној мотци Данилове чизме и вичу:

— Предај се, Данило, ево твојих чаробних чизама.

А Данило се смеје и јури на нападаче. За тили час растера их на све четири стране. Опет долази баба к Данилу и распитује се:

— Реци ми, храбри Данило, где је скривена твоја снага?

— Ево, у овом појасу је сва моја снага — одговара Данило, а добро зна да га то баба куша.

Баба сачека да се Данило поново успава, па узме Данилов појас и подметне му други. Онда однесе Данилов појас његовим непријатељима, а ови се обрадују што ће најзад победити Данила.
Сачекају да сване дан, па навале са још већом војском на Данила. Машу Даниловим појасом и вичу: -

— Хајде, Данило, предај се. Украли смо ти чаробни појас!

Данило се смеје и још брже растерује велику непријатељску војску.

Поново долази баба да искуша Данила.

— Реии ми, Данило. где је твоја снага?

— Хоћу, баба, сад ћу ти истину рећи. Моја је снага у овом чаробном копљу и овој чаробној кошуљи. А да би видела и како се борим јахаћеш сутра са мном, на коњу.
И ма колико се баба изговарала да она то не жели, Данило јој није допусттио да оде.

Сутрадан чека туђинска војска на граници, чуди се зашто нема бабе. Па кад угледа Данила на коњу са бабом иза леђа, уплаши се да баба није открила њихове логоре, па побеже да се више никад не врати у ову царевину.
Обрадује се народ што се ослободио овако велике невоље, па не зна како да се захвали Данилу.

Обрадује се и цар, па каже Данилу:

— Јуначе, чиме желиш да те наградим?

— Честити царе, ево моје молбе: допусти ми да се вратим у домовину и доведем лепотицу коју сам спасао из ватре док сам лутао по беломе свету, а која ме је наградила чаробним копљем и чаробном кошуљом.
Цар радо пристане и приреди велику свадбу, а када су гости били најрасположенији он саопшти своју одлуку:

— Народе, ја немам деце! Данило је спасао моје царство и народ од нападача. Одређујем га за свога наследника. Док сам жив владаће заједно са мном, а после моје смрти он ће ступити на престо као цар.
Народ поздрави цареву одлуку. А Несрећног Данила од тада су звали — Срећни Данило.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime22/2/2011, 7:42 pm

Ruska bajka - Mala Ziharka

Bajka koju je uralski kozak ispricao svojoj cerkici.

U davna vremena ziveli su kovac Macak i Vrabac. Oni su
kovali razne korisne stvari i vozili ih na vasar da prodaju.
Sa njima je zivela mala dobra devojcica - Ziharka.
Tako su je zvali. A Ziharka je jako volela da se igra,
i igrala se ona od jutra do veceri....
-Ha, ha, ha - govorila je preskakajuci Macka.
-Hi, hi, hi - govorila je skrivajuci se pod metlom...
Dovece bi legla i slusala price koje joj je Macak citao.
-I onda je iz peci iskocila Baba Roga, ruzna i cupava i
pocela je da hvata neposlusnu decu i da ih nosi kod sebe u pec.
Pred sam san bi govorila..
-Odlazi Baba Rogo, odlazi, ja sam dobra...
Jednog dana Macak i Vrabac su krenuli na vasar.
-Ja sam Baba Roga , Baba Roga, Baba Rogaaaaaa - skakutala je mala
Ziharka i uzvikivala na pragu kuce pozdravljajuci se sa Mackom i Vrabcem..
-Dosta je nestasluka Ziharka, ostajes kod kuce da cuvas kucu, a mi cemo ti darove s
vasara doneti - govorio je Macak.
Dok im je mahala pored kuce protrce Zeka-Peka.
-Zeko, Zeko, hajde da se igramo, hej Zeko, hajde da se igramo, heeeeeeej, Lisice,
pa haaaaaajde da se igramoooo???!!
Lisici zeka pobeze i lisica vide kako je mala devojcica sama kod kuce.
-Kakva rumena devojcica je ostala u kuci Macka i Vrabca, mogla bih je pojesti!!
Zgrabi devojcicu i krene da trci ka sumi.
-Aaaaaaaaaaa,aaaaaaa, golicas me lisice, pusti me , hahahahahah, aaaaaa lisice cujes li!!?
To culi Macak i Vrabac i brzo krenuse nazad, kad su je stigli lisica nije imala kud, spusti
malu Ziharku na travu i rece:
-A, jel ovo vasa devojcica seta po mostu? Pa dobro...- spusti devojcicu i otrca.
Kad su je vratili kuci Macak rece:
-Ziharka, zakljucaj vrata i Lisici ne otvaraj, vrzmaju se ovde, razumes, svakakvi!
I odose kolima pevajuci. A lisica sve po starom, sacekala je da Macak i Vrabac odu sto
dalje za brdo i opet ode kod Ziharke.
-Kuc, kuc - pokuca lija.
-Meni su Macak i Vrabac naredili da ti ne otvaram vrata! - viknu Ziharka.
-Ja, ja sam samo htela da se poigram s tobom!:
-Daaa? A, cega cemo se igrati?
-Igracemo se, hm!..
-Hajde da se igramo kao ti sa zekom, da se jurimo. Ja cu biti zeka, a ti lisica. Uhvati me
heheheheh...
I tako su se jurile dok Ziharka nije promenila pravac i iz sve snage udarila Lisicu u stomak.
Besna lisica uze sargarepu i spusti ne na zemljuu ne bi li je uhvatila. Ziharka stade, uze
sargarepu i lija iskoci i zgrabi je. Znala je da ce se zanimati dok gricka i da se nece
smejati i vikati. Ali, lija se saplete i Ziharki ispade sargarepa.
-Ej, lisice, pala mi je sargarepa! Saaaaargarepa je pala pusti me lisice, kome ja govorim!!!
I krene da cupa liju. Lisica je ispusti i malena krene da trci ne bi li nasla sargarepu. To vikanje
culi Macak i Vrabac i za tili cas se stvorise u sumi. Uletese sa podignutim macevima, posekose
nekoliko stabala i rekose kako ce je sledeceg puta rascerupati, samo ako je opet vide blizu
Ziharke. Opet su Ziharku vratili kuci i Ziharka im rece:
-Ali, ja joj vrata nisam otvorila, mi smo se samo igrale.
-Ziharka, sa lisicom se ne smes igrati, razumes, razumes, razumes!?!?!Ako ne budes slusala Baba
Roga ce doci!
-Dobro - rece Ziharka. Opet su seli na kola, vrabac zasvira i krenuse. Na pola puta su stali,
sakrili se iza jednog plasta sa senom i cekali, ali lije nije bilo na vidiku. Posto su pomislili
da se lija bas puno uplasila, resili su da nastave.
-Izgleda da smo je dobro uplasili, idemo da nam se vasar ne zavrsi. Ali, ovoga puta je lisica sacekala
da odu duboko u sumu!
-Uh, koliko moram da cekam da ne bi culi ovu malu, ovu malu ludu devojcicu, uh! Napravi masku sa zecijim
likom, stavi pufnicu da lici na zeciji repic i zakuca.
-Kuc, kuc!
-Ko je to? - rece Ziharka
-Ja sam, Zeka-Peka!
-A sta hoces?
-Pa da se igramo, sama si trazila?!
-A, lisice nema u blizini, jel tako?
-Cini mi se da je nema!
-Super, hajde kao sa lisicom, ja cu biti lisica, a ti zeka. Hajde, bezi od mene! Beeeeeeeezi zeeekoo!!!
I tako su se jurili i jurili dok lija nije opet uhvatila Ziharku.
-Hej zeko, zeko, ja sam te uhvatila!! Haahahahaha...
-Ali ja, ja uopste nisam zeka!! - i tada je Ziharka opet pocela da vice, ali posto su Macak i Vrabac bili
jako daleko nisu mogu da je cuju.
-Macak, Vrabac pomozite, mene je lisica ukrala, aaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!
Lisica je odvede u svoje suplje drvo i spusti na stolicu.
-Mene je lisica ukrala, ukrala, lisica ukrala, ukralaaaaaaaaa.... Ziharka nije prestajala da vice i vice, da je
lisica morala jastuke na usi da stavi, iznenada povika:
-Dosta dreke!!
-Ja necu da ti mene jedes!!
-Ma necu ja tebe jesti!
-Neces!?
-Ne, samo cemo da se igramo djevreka.
-Mozda, bureka?!
-Ne, djevreka, sedi ovde a ja cu sad brzo. - Otrcala je i zalozila pec!
-A , kako se igra taj djevrek?
-Djevrek sedne na lopatu....
-Auuuuuuuuu....
-A onda ga gurnu u pec. - Stavi Ziharku na lopatu i gurne je, ali Ziharka se cvrsto drzala!
-A sta posle?
-Posle zatvoris vrata i peci pet minuta dok ne porumeni. Ajde , ajde pusti lopatu i savi se kao djevrek!
-A kako to, ja ne umem tako da se savijem.
-Sta kako - viknu lisica!
-Pa hocu li ja nesto jesti danas!
-Drzi lopatu, pokazacu ti. Legnes na lopatu, savijes sapice pod sebe, njusku pokrijes repom, razumes??!
-DA!!! Razumela sam, djevrek na lopatu, stavim u pec, zatvorim vrata i cekam pet minuta dok ne porumeni! - gurnu
liju ko sto je i rekla, zatvori vrata i sede na stolicicu.
-Jao, uskoro ce se vratiti Macak i Vrabac, donece mi darove, djevreke i bureke. Lisice, moram da idem, sutra cemo
se igrati i zavrsiti. - A lija, lija je skakutala i skakutala po vrelom zaru i vikala na sav glas. Ziharka je
izasla iz drveta i stala.
-A joj, ali ja ne znam kojim putem? - utom lija iskoci kroz odzak i poce da vice:
-Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!!!!
-Joj, Baba Roga je dosla, Macka i Vrapca nisam poslusala, igrala sam se sa lisicom, ukrasce me Baba Roga. - I
krenula je da trci jer nije znala da je iz odzaka izasla sprzena Lisica. I trcala je i trcala koliko je noge
nose. Na pola puta je srela zeku i zamolila ga da ponese na ledjima.
-Trci zeko, trci, bezi zeko, Baba Roga ide, bezi zeko , beeezi!!! - I tako su trcali i trcali , preskakali kamenje,
reke i potoke. Iznenada su ugledali kucu.
-Evo je moja kucica zeko, stani zeko stani - skoci sa zeke i poce da vice:
-A sad trci zeko , trci. - Zakljucala je vrata i sve sto je u kuci pronasla na njih je naslonila, sakrila se
pod metlu i cekala. Lija je dosla do vrata i pocela da lupa, sprzena i iscrpljena na kraju je sela. Tada stigose
Macak i Vrabac
-Ko je ovo, Vestica? Lisica! Lisice, lisice, opet ti lisice po svom, sada cemo mi pepeo sa tebe stresti - to cu
Ziharka i povika:
-Joj, Macak i Vrabac su se vratili! - I sva srecna otvori sirom vrata. A lija koliko je teska i siroka pade preko sobe.
-Aaaaaaaaa, Baba Roga! - macak i Vrabac izbacise lisicu, a ona krenu nazad kukajuci:
-Joj, jadna sam ti ja i gladna i iznemogla, joj, kakava je ovo zivot, tesko mi je!! AAaaaaaaaaaaaaaaa!!! - a Ziharka
rece:
-Baba Roga ode kuci, ona zivi kod lisice u peci!!!
-A mi smo ti Ziharka poklone s vasara doneli!
-Kolacici, kolacici, jupi, kolacici! - dok je jela i puna usta napunila, pocela je da prica:
-Baba Roga je dolazila zato sto sam se sa lisicom igrala,i ja i zec smo tako brzo trcali, ali lisica nije htela
da me jede, ona je bila djevrek, samo nismo zavrsili igru. A Baba Roga je htela i zeca i mene kod sebe u pec da
odnese. A pec je kod lisice tako prljavaaaaaaaaa, i bube ogromneeee trceeeeee!!!!

Eto, i od tada lisica vise nije malu Ziharku krala, jer, previse je problema s tim malim Ziharkama.

Poklon Mesecevoj rosici:)

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Ruske bajke Empty
PočaljiNaslov: Re: Ruske bajke   Ruske bajke Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Ruske bajke
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Ponešto i za klince - piše se u temama ispod naslovne :: Bajke-
Skoči na: