Pisci-biografije

HARUKI MUKARAMI (1949 - )



Haruki Murakami rođen je u Kjotu, ali je veći dio svog odrastanja proveo
u Kobeu. Njegov je otac bio budistički svećenik, a majka kćer
veletrgovca iz Osake. Oboje su predavali japansku književnost.

Unatoč toj činjenici, Murakamija više interesira američka književnost, što ga i izdvaja iz glavne struje japanske književnosti.

Studirao je dramu na Sveučilištu Waseda u Tokiju, gdje se i upoznao sa
svojom budućom ženom, Yoko. Njegovo prvo zaposlenje bilo je u trgovini
gramofonskih ploča. Nakon završenog studija 1974. godine otvara jazz bar
„Peter Cat“ u Tokiju, koji radi sve do 1982. godine. Tema mnogih
njegovih romana, kao i sami naslovi povezani su s glazbom, uključujući
Dance, Dance, Dance (od R&B grupe The Dells), Norveška šuma
(Norwegian Wood, po pjesmi Beatlesa) i Južno od granice, zapadno od
Sunca (South of the Border, West of the Sun, prvi dio naslov je pjesme
Nata Kinga Colea).

Murakami je započeo s pisanjem u svojim ranim tridesetim godinama. Kako
je sam rekao, gledajući košarkašku utakmicu odjednom je osjetio
neobjašnjivu inspiraciju za pisanjem svog prvog romana (Hear the Wind
Sing, 1979.). Nekoliko narodnih mjeseci pisao je samo nekoliko sati
nakon završenog radnog dana u baru, tako da je uspijevao samo pisati
kratka poglavlja. Nakon što ga je završio, roman je poslao na jedini
natječaj koji je htio prihvatiti rad takve dužine i osvojio je nagradu.

Taj prvotni uspjeh ohrabrio ga je da nastavi s pisanjem. Godinu kasnije
izdaje nastavak Pinball 1973. Godine 1982. izdaje Lov na divlju ovcu (A
Wild Sheep Chase). Godine 1985. objavljuje Tvrdo kuhana zemlja čudesa i
kraj svijeta (Hard-Boiled Wonderland and the End of the World).

Svjetski poznat Murakami postaje objavljivanjem Norveške šume (Norwegian
Wood), nostalgične priče o gubitku i seksualnosti. Milijun kopija
prodano je u Japanu. Među mladim Japana Murakami je postao
superzvijezda. Knjiga je tiskana u dva dijela, koja su prodavana
zajedno. Jedna je imala zeleni, a druga crveni ovitak. Najzagriženiji
obožavatelji izražavali su svoju naklonost jednom od dijelova noseći
odjeću zelene, odnosno crvene boje. Godine 1986. Murakami napušta Japan,
putuje Europom i nastanjuje se u SAD.

Predaje, između ostalog, na Sveučilištu u Princetonu. Baš u to vrijeme i
nastaju romani Dance, Dance, Dance i Južno od granice, zapadno od sunca
(South of the Border, West of the Sun).

Kratke su priče važan dio Murakamijevog opusa. Priče napisane u periodu
između 1983. i 1990. godine objavljene su pod naslovom Slon nestaje (The
Elephant Vanishes). Poslije potresa (After the Quake) također je zbirka
priča.

F. Scott Fitzgerald, Raymond Carver, Truman Capote, John Irving, Paul
Theroux, samo su neki od autora čija je djela Murakami prevodio.

Sokrat



Pošto Sokrat (Atina, oko 470-399. g.p.n.e.) nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu.

Sokrat je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan život.

Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Optužba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne poštuje Bogove koje poštuje država i da kvari atinsku omladinu učeći je da ne poštuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomešali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o važnim pitanjima (šta je pravda, znanje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu.

Najviše mu je zamereno što ga je delfijsko proročište proglasilo za najmudrijeg čoveka. Sokrat kaže da se i sam začudio tom proročanstvu. Kasnije je zaključio da se to desilo zato što najviše od svih "zna da ništa ne zna", odnosno, zna koliko je pravu istinu teško dostići i koliko je nesavršeno ljudsko znanje.

Sokrat je ipak bio osuđen na smrt, između ostalog i zato što nije hteo da se pokaje pred sudom. Ispio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski građani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tužioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov učenik Platon u delu "Odbrana Sokratova".

Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom mišljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno. Čak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponašamo kao da taj odgovor može biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podržavamo sva mišljenja. Doduše, lakše ćemo videti koji odgovor nije dobar, nego što ćemo pronaći onaj pravi. Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer će nas ono sigurno pomeriti napred ka istini.

Ovo važi i kod najvažnijih pitanja o tome šta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi način, mogu doći do pravih odgovora na pitanje šta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja.

U svojim razgovorima Sokrat se trudio da ljude navede da sami u sebi otkriju gde je istina. Ovaj deo njegove metode naziva se majeutika - babička veština, samo što je ovde "trudna" duša, a ne telo. Ispitujući druge Sokrat se pravio da sam ne zna odgovor, što je element ironije u njegovoj metodi. Cilj razgovora je uvek bio da se postigne što ispravniji opšti pojam o nečemu.

Sokratova metoda se naziva dijalektika. Dijalektika je metoda razgovora koji se vodi sa ciljem da se otkrije istina, kroz svestrano ispitivanje predmeta. Pri tom sama stvar o kojoj se govori treba da dođe do izražaja, a ne želja da se sagovornik pobedi pred publikom.
Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.

Ovu obnovljenu nadu u "put uma", razvio je dalje Sokratov učenik Platon.

MIGEL DE SERVANTES (1547- 1616)



Мигел де Сервантес Сааведра (шп. Miguel de Cervantes Saavedra; Алкала де Енарес, 29. септембар 1547. — Мадрид, 23. април 1616) је био шпански песник, драматург и изнад свега прозни писац. Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента.

Живот Мигела Сервантеса је до 18. века био непознаница и постављао je многе недоумице. Систематско истраживање јавних и приватних архива почело је тек у 18. веку и наставило се до данас, чији је резултат обимна документација коју данас поседујемо о овом великом шпанском писцу, песнику и драматургу. Међутим, још увек постоје делови Сервантесовог живота о којима се мало или готово ништа не зна, као нпр. период између 1597. и 1604. који обухвата време од његовог одласка у затвор у Севиљи до преласка у Ваљадолид, или на пример о мотивима многих пресудних одлука које је донео у животу: одлазак у Италију, одабир војничке службе, повратак у Шпанију који је био осујећен гусарским нападом, његово лутање по Андалузији између 1587. и 1597. као сакупљач пореза, дефинитиван повратак у Мадрид 1608. и повратак писању.

Одатле и многа погрешна намерна или ненамерна надомештања мрачних лагуна у Сервантесовом животном путу често погрешним тумачењима Сервантесовог дискурса у делима који би се могао протумачити као давање аутобиографских података. Сервантес је ретко говорио у своје име и више је волео да даје податке о себи преко измишљених ликова као што је то био маварски приповедач Сид Бенанџелија из Дон Кихота, или у својим пролозима, посветама и у „Путу на Парнас“, где даје шкрте и разбацане описе аутора, тј. себе, који се не могу тумачити са сигурношћу. Тако се зна да је крштен 9. октобра 1547. године у цркви Санта Марија дел Мајор (шп. Santa María la Mayor), али се тачан датум рођења није могао утврдити. Претпоставља се да је то било 29. септембра, на дан св. Михајла[3] (Мигел — Михајло/Михаило на шпанском), али и по том питању постоје многе недоумице.

Такође треба напоменути да је своје друго презиме, Сааведра, вероватно узео од неког даљег рођака након повратка из алжирског заробљеништва. Најранији документ на ком се Сервантес потписује са ова два презимена (Сервантес Сааведра), датира неколико година након што се вратио у Шпанију. Почео је да додаје друго презиме, Сааведра, око 1586. или 1587. у званичним документима као што је на пример био документ у вези са његовим браком са Каталином де Салазар.


Katalina de Salazar

Neposredno prije svoje smrti, veliki španski pisac Miguel Servantes pozvao je ispovjednika i rekao mu:
“Ja ću uskoro otići na onaj svijet i želim otkriti svoje grijehe i tajne.
Pa dobro, reći ću ih:
želio sam mnogo, dobio sam malo,
volio sam mnogo, ljubio sam malo.
Pisao sam mnogo, govorio malo.
To je sve!


Migel de Servantes - izreke

Katkad za grešnike plaćaju pravednici.

Svakoj sudbini ljubav otpor daje.

Zlato zadaje brige bilo da ga imaš ili ne.

Svaki čovjek je dijete svojih postupaka.

Činjenice su neprijatelji istine.

Nema knjige, a da se u njoj nešto dobro ne nađe.

Na ludom temelju još nikad nije podignuta pametna zgrada.

Ženski savjet nije bog zna šta, ali glup je onaj ko ga ne primi.

Marljivost je majka sreće, a ljenost, njena suprotnost nikad čovjeka nije dovela ni do jednog od njegovih ciljeva i želja.

ŽAN-POL SARTR (1905 - 1980)



Jean-Paul Sartre, rođen 21. juna 1905. godine, bio je francuski filozof,
romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog
egzistencijalizma. Posle gimnazije upisuje prestižnu Visoku školu normi
(1924), u kojoj će sresti svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar,
kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.

Po završetku studija radi jedno vreme u Avru kao profesor filozofije,
zatim odlazi u Berlin, gde proučava Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u
Avr, objavljuje (1936) filozofske eseje ‚‚Transcendencija Ega'' i
‚‚Imaginacija'', zatim (1939) ‚‚Skicu teorije emocija'', kojima u
Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle
putovanja u Italiju (1936) nudi „Galimaru“ roman ‚‚Melanholija''.
Poznati izdavač ga odbija. Ovo delo postaće 1938. ‚‚Mučnina''. Od tada,
pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom,
književnom i političkom.

Njegova najznačajnija filozofska dela su ‚‚Biće i ništavilo'' (1943),
trotomni ‚‚Putevi slobode'' (1945 — 1949; ‚‚Zrelo doba'', ‚‚Odlaganje'' i
‚‚Ubijene duše'') i ‚‚Kritika dijalektičkog uma'' (1960).

Sartrovi pozorišni komadi ‚‚Iza zatvorenih vrata'' (1945), ‚‚Prljave
ruke'' (1948) i ‚‚Đavo i Gospod Bog'' (1951) stekli su svetsku slavu.
Sem ‚‚Mučnine'', od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka
‚‚Zid'' (1939) i autobiografska proza ‚‚Reči'' (1964). Najbolji eseji su
mu ‚‚Bodler'' (1947), ‚‚Sveti Žene, glumac i mučenik'' (o pesniku Žanu
Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o
Floberu - ‚‚Porodični idiot'' (1971).

Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je
jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih
godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u
Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od
retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje,
Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960).
„Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za
istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964.
godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz
obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se
ravna sa institucijama.

Umro je 15. aprila 1980. godine u Parizu.


Zan Pol Sartr – izreke:


Nekima se moze pomoci samo tako da im se ne pomaze.

Nekima se moze pomoci samo tako da im se ne pomaze.

L'important n'est pas ce qu'on fait de nous, mais ce que nous faisons nous-même de ce qu'on a fait de nous.
(Nije važno ono što čine od nas, već šta mi sami činimo od onoga što su od nas učinili.)

ALOJZ GRADNIK (1882 –1967)ALOJZ GRADNIK (1882 –1967)



Slovenski pisac i prevoditelj, Gradnik je bio profilirani autor. Tijekom
svog života, između 1916. i 1944., objavio je devet zbirki pjesama i
ostavio je velik broj neobjavljenih radova. Zajedno s Izidorom Cankarom i
Ivanom Pregeljem, Gradnik je pripadao onim slovenskim autorima koji su
slijedili prvu modernističku generaciju u slovenskoj književnosti (Ivan
Cankar, Oton Župančič, Dragotin Kette i ostali).

Gradnik je uvelike bio pod utjecajem radova pjesnika Josipa Murna
Aleksandrova, a vjerojatno je bio među prvima koji su priznali Murnov
pjesnički genij. Kao i Murn, Gradnik je u svoju poeziju inkorporirao
impresionističke prikaze ladanja i seoskog života. Gradnikov stil i
rječnik bili su jednostavni sa složenim motivima i sadržajima.
Gradnikova rana poezija bila je jednako jako inspirirana starijim
generacijama slovenskih pjesnika (modernisti, ali i Simon Gregorčič i
France Prešeren) i europskim dekadentnim pokretom. J

edna od specifičnih osobina Gradnikove rane poezije bila je intenzivan
fokus na odnosu između Erosa i Tanatosa: to jest, između erotske strasti
i motiva smrti. Kasnije se odmaknuo od dekadentizma, ponovo otkrivši
svoju rimokatoličku vjeru i okrenuvši se više mističnim temama,
zadržavajući jednostavan i jasan jezik. Također je pisao domoljubne
pjesme, u kojima je iznio intimne osjećaje boli, nade i razočarenja zbog
tragedija u suvremenoj slovenskoj povijesti.

VASKO POPA (1922 — 1991)



"Vasko Popa je rođen 1922. godine u Grebencu u Banatu. Studirao je u
Beogradu i Bukureštu, a bio je i urednik izdavačkog preduzeća NOLIT.
Umro je u Beogradu 1992. godine."

Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih
pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina
zbirka pesama Kora pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U
literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su
bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike iideologije, pojava
Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok.
Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom
oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont
očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila
nerazumljiva i besmislena, jer njihov lenji duh nije bio spreman da zađe
dublje od prvog nivoa razumevanja i tamo pronađe prava značenja i
smislove. Tokovi poezije, međutim, neumitno su se kretali ka modernom
izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti.
Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom
linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao
ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene
srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja
poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude
podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila
Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne
strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani,
mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je
nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio
je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja,
iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu "od
zlata jabuke" postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i
arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta,
predmetnosti i ljudske egzistencije.

Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja.

Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj
poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što
izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ali ti sitni i
na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične
stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan
način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Svet nije
ništa nego Nepočin-polje — arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Otuda
obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu
poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom:

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu.
Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza.
Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju
odlikuje "leksičko bogatstvo i sintaksička strogost" (M. Pavlović).
Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod
Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim
prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i
razbaškare — stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe
značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i asocijativnost. To je bio
novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove
poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. To su
kompozitori vrlo dobro osetili. Dušan Radić je komponovao muziku za tri
ciklusa iz knjige Kora: Spisak, Predeli i Opsednuta vedrina.

Vasko Popa je vrlo plodan pesnik — objavio je osam knjiga pesama: Kora
(1953), Nepočin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja
(T972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975),
Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka — antologija
narodnih umotvorina (1958), Urnebesnik — antologija poetskog humora
(1960) i Ponoćno sunce — antologija pesničkih snoviđenja (1962).

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ (1833 – 1904)



Rođen 1833. u uglednoj novosadskoj porodici, Jovan Jovanović Zmaj je
studirao prava u Pešti, Pragu i Beču. Književno i političko obrazovanje
duguje pesniku Branku Radičeviću, vođi prečanskih Srba Svetozaru
Miletiću i filologu Đuri Jakšiću, koje je upoznao u Beču. U Novom Sadu
je 1860. postao službenik magistrata i oženio se svojom velikom ljubavi
Ružom Ličanin. Napustivši državnu službu, pokrenuo je časopis "Javor",
pa satirične listove "Komarac" i "Zmaj", čiji je naslov igra rečima 3.
maj, dan kada je održana srpska skupština 1848. Odatle je dobio i
nadimak. Po završenim studijama medicine, otvorio je lekarsku praksu u
Novom Sadu. Porodična ljubav, potom tragedija, kada su mu umrla deca i
supruga, nadahnuli su ga da napiše najbolje zbirke pesama "Đulići" i
"Đulići uveoci". Skoro četvrt veka je izdavao "Neven", najbolji srpski
dečji list svih vremena.

O Jovanu Jovanoviću Zmaju kao pesniku ispisane su mnoge stranice, ali se
o njemu kao prevodicu malo zna. Tako su gotovo nepoznati prevodi oda,
pesama pohvalnica čuvenog antičkog pesnika Horacija, pali u senku
njegove poezije. U tome ne bi bilo mnogo toga neobičnog, pošto su se
učeni ljudi 19. veka vremena često bavili raznovrsnim zanimanjima, da
sam Zmaj u svom latinskom kolegi po peru nije video dosta zajedničkog.
Pre svega, prevodeći Horacija, prevodio je pesnika koji je, kao i on,
imao dosta iskustva u preovlađivanju razuma nad osećanjima. Daleke 1911.
godine dr Đorđe Dera u Letopisu Matice srpske pohvalio se da se
znameniti pesnik prevođenjem Horacija pozabavio na njegovu inicijativu.
Naime, dr Dera, kao profesor klasične filologije, nameravao je da o
Horaciju napiše studiju. A da bi ga kao pesnika prikazao što potpunije,
bili su mu potrebni njegovi stihovi na srpskom jeziku, pa se za uslugu
obratio Zmaju.

Kvint Horacije Flak rođen je poslednjih decenija pre nove ere kao sin
roba, ali se učenošću i pesničkim genijem uspeo do vrha rimskog društva.
Dok je još bio siromašan i nepoznat, radio je kao pisar u kvesturi, a
na glas je došao pevajući o ljubavima i prijateljstvima. Prelomni
trenutak bio je kada ga je prijatelj pesnik Vergilije upoznao sa
Mecenom, moćnim zaštitnikom umetnika, a ovaj sa samim Oktavijanom
Avgustom. Ipak, zalažući se za život u zlatnoj sredini, Horacije je
odbio ponudu rimskog cara da mu bude sekretar. Nastojao je da zadrži
svoju pesničku, duhovnu, mislilačku samostalnost. Najvažnija Horacijeva
dela su "Epode", "Satire", "Ode" i "Poslanice". Ističe se i čuvenom
poslanicom "O pesničkom umeću", na kojoj su se vekovima odgajali
Evropljani koji bi se latili pera.

On se, međutim, isprva ustezao, ali je ipak, u pismu 9. novembra 1900.
godine, poslao dr Deri prevod ode "Melpomeni". Pismom od 13. novembra
zatražio od Zmaja prevod druge dve Horacijeve pesme. Sedam dana kasnije
Zmaj je poslao i te dva prevoda, zahtevajući najstrožu anonimnost.

Ode koje je preveo Zmaj spadaju među najlepše i najpoznatije, te ih je
dr Đorđe Dera zato i izabrao kao najdostojnije da ukrase delo o
Horaciju.

Poznati filolog Julije Cezar Skaliger reći će da je oda Melpomeni, kako
se izrazio, "slađa od ambrozije i nektara", rekavši pri tom kako bi više
voleo da je pesnik koji je napisao takve pesme no kralj od Aragonije.

Stevan Josifović, saradnik "Srpskog književnog glasnika", baveći se
Zmajem kao prevodiocem, primetiće kako je treća prevedena oda
"Bandusija" uvek izazivala dopadanje svojom lepotom i ljupkošću, dok je
oda Lidiji prevodiocu sigurno zadala mnogo glavobolja.

- Nije bilo lako prevesti takve pesme - zaključuje Josifović. - Naročito
pri prevodu ode Lidiji, usled njene umetničke kompozicije, vanredne
elegancije i finoće nijansi u izrazu originala, teškoće za prevodioca
osobito postaju velike, gotovo nesavladive. I doista, prevod ode Lidiji
zaostaje za ostalim prevodima. Pri prevodu te ode primećuje se, pre
svega, odsustvo svakog metra, tj. pesničkog ritma.

Josifović, u tekstu objavljenom u "Srpskom književnom glasniku" 1929.
godine, naglašava kako bi bolje bilo da je Zmaj tu odu preveo u metru
srpske narodne poezije. Zmaj i sam u pismu dr Deri kaže da taj prevod
"nema određenog metra, to bi se samo moglo zvati ritmička proza". Stevan
Josifović konstatuje da su u Zmajevim prevodima Horacija greške
neznatne i da ih je manje no u drugim prevodima ovog pesnika. Horacijeve
ode Zmaj je prevodio prema grčkom originalu.

- Na svaki način, pak, za ove se prevode bar ne može reći da je Zmaj,
kao što je govorio Skerlić, "izostavljao i dodavao po volji izokrećući
često ne samo smisao pojednih strofa, no i duh celog komada" - podvlači u
"Srpskom književnom glasniku" Stevan Josifović.
Napustivši državnu službu, pokrenuo je časopis "Javor", pa satirične
listove "Komarac" i "Zmaj", čiji je naslov igra rečima 3. maj, dan kada
je održana srpska skupština 1848. Odatle je dobio i nadimak. Po
završenim studijama medicine, otvorio je lekarsku praksu u Novom Sadu.
Porodična ljubav, potom tragedija, kada su mu umrla deca i supruga,
nadahnuli su ga da napiše najbolje zbirke pesama "Đulići" i "Đulići
uveoci". Skoro četvrt veka je izdavao "Neven", najbolji srpski dečji
list svih vremena.

STEVAN RAIČKOVIĆ (1928 - 2007)



Srpski pesnik, prevodilac, esejist i akademik, rođen je 5. jula 1928.
godine u Neresnici, kod Kučeva, u istočnoj Srbiji. Uz roditelje učitelje
koji su često menjali mesta službovanja, detinjstvo je proveo u više
sela i gradova Srbije. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj
Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu. Maturirao je 1947. godine u
Subotici. U svojoj devetnaestoj godini došao je u Beograd, gde je jedno
vreme studirao na Filozofskom fakultetu (grupa Jugoslovenski jezici i
književnost), a zatim radio kao novinar i literarni saradnik. Od 1945.
do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda a do
1980. godine urednik u Izdavačkom preduzeću ‚‚Prosveta". Za dopisnog
člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za
redovnog 1981. godine.

Stevan Raičković je jedan od naših najvećih i najpoznatijih pesnika.
Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija.
‚‚Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme
plavetnilom i prozračnošću. Ali, kako sam kaže, priroda je u njegovim
pesmama 'samo materijalni okvir za one suštine koje sam nameravao da
izrazim'. Tako i iza poetskog okvira pesme treba tražiti njeno misaono i
lirsko jezgro."

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu,
nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio
je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je
prva zbirka pesama ‚‚Detinjstvo", da bi već sledećom knjigom pesama
‚‚Pesma tišine" iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke:
‚‚Pesma tišine", ‚‚Balada o predvečerju", ‚‚Kasno leto", ‚‚Tisa",
‚‚Kamena uspavanka", ‚‚Prolazi rekom lađa", ‚‚Slike i prilike" i druge.
Objavljivao je pesme u ‚‚Književnosti", ‚‚Mladosti", ‚‚Književnim
novinama" i u ‚‚Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i
pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka
pripovedaka ‚‚Veliko dvorište", a zatim zbirka pesama ‚‚Družina pod
suncem" za koju je 1960. godine dobio nagradu ‚‚Neven". Poema ‚‚Gurije"
bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio
prepeve modernih ruskih (Ana Ahmatova, Marina Cvetajeva, Josif Brodski,
sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka) i slovenskih pesnika
(‚‚Sedam ruskih pesnika" i antologiju ‚‚Slovenske rime") kao i niz eseja
i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i ‚‚Deset ljubavnih
soneta" Frančeska Petrarke.

Prevođen je na više jezika. Izbori iz Raičkovićeve poezije objavljeni su
na ruskom, slovačkom, bugarskom, českom, poljskom, mađarskom,
makedonskom, slovenačkom jeziku...

‚‚U svom stvaralaštvu Raičković je napustao poeziju i prihvatao se
proze, ali on je uvek i svuda potvrđivao očitu istinu, da je bio i ostao
— pesnik."

Stevan Raičković preminuo je 6. maja 2007. godine u Beogradu, u 79. godini.




U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vrijeme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš…

ANATOL FRANS (1844 – 1924)



Jacques Anatole François Thibault, francuski književnik, rođen u
porodici poznatog pariškog knjižara, rano ulazi u svijet knjiga, među
kojima će kao književnik i bibliotekar provesti sav svoj život. Alfred
Drajfusova afera, u kojoj se oštro založio za reviziju procesa, znači
prekretnicu u njegovom životu i stvaranju - izlazi iz knjiške izolacije,
pristupa socijalistima i prelazi na ideološki angažovanu književnost.

U prvom radoblju svog književnog rada Frans je prije svega esteta i
diletant, te objavljuje stihove u duhu Parnasa, impresionističke kritike
i romane, u kojima, bez obzira tretira li savremenu ("Zločin Silvestra
Bonarda", 1881.) ili istorijsku tematiku ("Tais", 1890., "Pečenjarnica
kraljice Pedik", 1893. i dr), dominira skepticizam i esteticizam.

Nakon Drejfusove afere daje oštru društvenu kritiku u "Savremenoj
istoriji"' i u nizu filozofsko-satiričkih romana ("Ostrvo pingvina",
1908., "Bogovi žeđaju", 1912, "Pobuna anđela", 1914.). Napisao je i
nekoliko djela autobiografskog karaktera ('"Knjiga moga prijatelja"',
1885, '"Mali Pjer"', 1918. i dr.).

Mada nije nikad postigao široku popularnost, Frans je bio jedan od
najistaknutijih književnika na razmeđu vekova i glas svijesti svoje
generacije, a skepticizmom, duhovitošću i ironijom, rafiniranim smislom
za ljepotu i izvanrednim stilom, privlači i danas intelektualnu
književnu publiku.
Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost za 1921. godinu.

ALOJZ GRADNIK (1882 – 1967)




Alojz Gradnik (3. kolovoza 1882. – 14. srpnja 1967.), slovenski pisac i
prevoditelj. Gradnik je bio profilirani autor. Tijekom svog života,
između 1916. i 1944., objavio je devet zbirki pjesama i ostavio je velik
broj neobjavljenih radova. Zajedno s Izidorom Cankarom i Ivanom
Pregeljem, Gradnik je pripadao onim slovenskim autorima koji su
slijedili prvu modernističku generaciju u slovenskoj književnosti (Ivan
Cankar, Oton Župančič, Dragotin Kette i ostali). Gradnik je uvelike bio
pod utjecajem radova pjesnika Josipa Murna Aleksandrova, a vjerojatno je
bio među prvima koji su priznali Murnov pjesnički genij. Kao i Murn,
Gradnik je u svoju poeziju inkorporirao impresionističke prikaze ladanja
i seoskog života. Gradnikov stil i rječnik bili su jednostavni sa
složenim motivima i sadržajima. Gradnikova rana poezija bila je jednako
jako inspirirana starijim generacijama slovenskih pjesnika (modernisti,
ali i Simon Gregorčič i France Prešeren) i europskim dekadentnim
pokretom. Jedna od specifičnih osobina Gradnikove rane poezije bila je
intenzivan fokus na odnosu između Erosa i Tanatosa: to jest, između
erotske strasti i motiva smrti. Kasnije se odmaknuo od dekadentizma,
ponovo otkrivši svoju rimokatoličku vjeru i okrenuvši se više mističnim
temama, zadržavajući jednostavan i jasan jezik. Također je pisao
domoljubne pjesme, u kojima je iznio intimne osjećaje boli, nade i
razočarenja zbog tragedija u suvremenoj slovenskoj povijesti.



PISMA

Nikad mi više možda neće biti
dano da te vidim. Ipak jedna
duša smo samo, i znam da nijedna
sila nas više neće rastaviti.
Spojila nas je tuga nevidljiva
i mi smo zdenca dva, na površini
zemlje daleka, ali u dubini
ipak se jedan u drugoga sliva.
Smrt? Da ostavim te i ruku joj dadem,
da me zamami u sne što se zlate
i da kod nje tako čekam na te?
A ako je san taj dubok i bez nade
u drugi život? Ako li Nirvana
zauvijek guta sve što tako jako
iz mene vrišti? — Ne mogu nikako
da otrgnem se od tvojih usana.
Kad nam već usud drugi život ne da,
čemu li bježiš? Gledaj, moja prsa
ko snijeg su bijela, ko plodovi trsa
usta su moja slatka. Iz njih meda
samo se napij! Isrči mi iz žila
svu krv moju, vrelu od bjesnila,
da srvan budeš vapio od slasti,
i kada jednom ovaj život zađe
da smrt u meni tad ništa ne nađe.



POLJEDNJI GOST

O srce, kome još otvaraš vrata?
Skoro će zima, ceste su sve tiše,
pred kuću slijeću vrana gladna jata,
I živa duša ne prolazi više.
Gdje li je ono što si ti bez mjere
sipalo svuda, nuđalo bez cijene?
Gdje vreli mošt je tvoje slatke vjere,
gdje sok je njegov, gdje njegove pjene?
Zidovi goli, okviri raznijeti,
razbita okna, čaše su ispite.
Ni jedan trag u tužnu noć ne svijetli,
trpeze velom prašine pokrite.
O srce, ti si krčma prazna, nijema,
bez kore kruha i bez kaplje vina.
Od gostiju ni jednog više nema,
progutala ih bez traga tišina.
Još jedan gost nas mora posjetiti,
al neće reći oko kojeg sata,
tražiti neće ni jesti ni piti,
samo će tiho zaključati vrata.




TUŽNA PESMA

Nemoj otići, tu ostani sa mnom,
i daj mi ruku da se moja zagrije,
nek’ sve se vrati što je bilo prije,
pa makar da je davno pokopano.
Makar je mračno, ti ne pali luči,
sve vidi tko je proplakao noći,
nema želja tko je vječno, u samoći
čekao, znajuć’ kako usud muči.
Pred nama sad su samo krhotine.
U srce moje gledaj: kako malo
od svih je riječ med nama ostalo.
Kajanje osta, što neće da mine.
Nemoj otići, ne govori ništa,
nek’ teče dalje slijepih snova rijeka
i nek’ u čunu nosi dva čovjeka,
a svejedno je gdje su pristaništa.

RADE DRAINAC (1899 – 1943)



Rade Drainac (Radojko Jovanović) je rođen 17. avgusta, 1899. godine, u
selu Trbunje kod Blaca (Toplica). Na krštenju je dobio ime Radojko i to
ime zameniće 23 godine kasnije, pesničkim imenom – Rade Drainac. Školu
je učio u Blacu, Prokuplju, Kruševcu… Zajedno sa ocem prešao je albansku
golgotu u Prvom svetskom ratu, odakle je stigao u Marselj, gde uči u
liceju kraj Liona, stiže i u Pariz (1919), piše pesme, članke, priče,
naročito po povratku u zemlju, i u Beogradu postaje jedna od
najviđenijih ličnosti umetničke boemije.

Prećutkivan, jer nije mogao biti uklopljen u komunistički kliše
književno-političke politike, odmah posle II velikog rata. Ne baveći se
formom toliko koliko drugi pesnici njegovog doba, tražeći stalno u
okviru jednog i sličnog on je bio uveren da je nepatvoren pesnički govor
važniji od forme i to mu je u onim najsrećnijim trenucima polazilo za
rukom. Njegova anakreontska strofa, kada je koristi, sa naglim ritmičkim
rezom u četvrtom stihu, čini ga neponovljivim u našoj lirici.

BANDIT IL PESNIK

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!


U njegovom autobiografskom ljubavnom romanu glavni junaci su bili Marko
Marković i Nela Obrenović, mada je javnost znala da se iza tih imena
krije Milica, Cica, lepa Šapčanka (rodom iz Aranđelovca) iz bogataške
porodice, nesrećno udata, koja je Drainca srela početkom maja 1928.
godine. Drainac, novinar i pesnik, i sam oženjen (nesrećno),
prijateljima je u kafani recitovao stihove koje je sročio voljenoj
Šapčanki, a svoja pisma joj piše sa uživanjem, bilo da govori o strasti
ili o patnji: “…Nikada sebi ne oprostih što se ne otrovah one noći
kada si ti to želela, sva pripijena uz mene, topla i polugola. Tako bi
se večno zadužili makar i u paklu kao oni Danteovi ljubavnici – Paolo i
Frančeska de Rimini. Možda te interesuje kako živim? Glavno je da ne
pijem i da ne idem noću po kafanama. Koji put sa Palivičinijem (Petrom,
poznatim vajarom) odem do ‘Mladog Arapina’ na večeru i to je sve… Ljubim
te, ljubavi moja i patim, patim užasno…”

Često joj je pisao i pisma sa erotskim nabojem: “Daj mi malo
nežnosti, malo tvog mirisnog daha! Ja hoću tvoje grudi, tvoje male ruke,
tvoje jecanje u poljupcu i tvoje toplo telo. Ja želim da osetim kako ti
drhte dojke, kako goriš i sklapaš oči, kako se sva upijaš u mene kao
neizlečena rana…”

Umro je u 43. godini (1. maja 1943.) u Beogradu – sahranjen je
sirotinjski, o trošku beogradske opštine, a veliki glumac, njegov
prijatelj Milivoje Živanović, odrecitovao je čuvenu pesmu “Nirvana”…
Sahranjen je na parceli 38 (grob 509), bez mesta stanovanja, i bez
najbližih srodnika na sahrani, kako je napisano u registru umrlih.


EPITAF NA MOME GROBU

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite “Bog da prosti!”
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
- Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.
Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
“Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!

HORHE LUIS BORHES (1899 – 1986)



Jorge Luis Borges (kako se njegovo ime piše na španskom) rođen je 24.
avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u uglednoj porodici učenih ljudi.
Odgajila ga je engleska guvernanta. Baba po ocu je bila Engleskinja u
čijoj biblioteci je pronašao svoju prvu lektiru, još od malena je čitao
Šekspira na engleskom. Otac, advokat i profesor psihologije sa
literarnim aspiracijama, otkrio mu je snagu pesništva i naučio ga da
reči nisu samo sredstvo opšetnja, već magični simboli i muzika. U svojoj
šestoj godini Horhe je napisao svoju prvu priču pod uticajem Servantesa
i jedan tekst o grčkoj mitologiji. U devetoj godini je preveo sa
engleskog ‚‚Srećnog princa" Oskara Vajlda. ‚‚Otac mi je uz to, a da toga
nisam bio ni svestan, dao prve lekcije iz filozofije. Kad sam bio još
sasvim mlad, pokazivao mi je, pomoću šahovske table, Zenonove paradokse:
o Ahileju i kornjači, nepomičnoj streli odapetoj s luka, o nemogućnosti
kretanja."

Otac je ubrzo oslepeo i bio prevremeno penzionisan, pa se porodica zbog
lečenja seli u Evropu. Nastanili su se u Ženevi gde je mladi Borhes
naučio francuski i završio čuvenu ‚‚Kalvinovu" gimnaziju. U tom periodu
je puno čitao francuske pisce Voltera, Bodlera, Flobera, Mopasana,
Remboa, da bi kasnije, po preseljenju u Lugano, naučio nemački i upoznao
se sa delima Hajnea, Šopenhauera, Mejrinka. Posle prvog svetskog rata,
nekoliko godina su živeli u Španiji, gde je učestvovao u književnom
pokretu zvanom ultraizam i sarađivao u avangardnim časopisima. Tu
objavljuje svoju prvu pesmu ‚‚Himna moru'' pisanu u stilu Volta Vitmena.
Po povratku u Buenos Aires, započinje karijeru pisca objavljujući
poeziju i eseje u mnogim književnim časopisima u čijem osnivanju i radu
aktivno učestvuje. Objavljuje knjigu priča ‚‚Opšta istorija besčašća'', a
zatim i zbirku eseja ‚‚Istorija večnosti''. Posle očeve smrti,
doživljava tešku povredu glave, te zbog trovanja krvi lebdi između
života i smrti. U bolnici provodi nekoliko nedelja i u neviđenom
kreativnom nadahnuću piše nekoliko svojih najpoznatijih priča koje se
pojavljuju u zbirci ‚‚Bašta sa stazama koje se račvaju.'' Kasnije slede
zbirke priča ‚‚Maštarije'', ‚‚Alef'', a još kasnije knjiga poezije i
kratke proze ‚‚Tvorac''.

Iako pod stalnom policijskom prismotrom, kao predsednik Udruženja
argentinskih pisaca predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog
režima. Posle proterivanja Perona iz zemlje, preuzima katedru engleske
književnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, postaje član Argentinske
akademije za književnost i direktor Nacionalne biblioteke. U to vreme i
sam rapidno gubi vid i govori o veličanstvenoj Božijoj ironiji da mu
istom trenutku podari 800.000 knjiga i totalni mrak. Majka tada preuzima
ulogu njegovog ličnog sekretara, vodi mu poslove, odgovara na pisma,
prati ga na putovanjima, čita mu i zapisuje njegova diktiranja, sve do
smrti u svojoj 99. godini. Tada njenu ulogu preuzima Marija Kodama, koju
je Borhes oženio u poslednjim danima svog života. Znajući da mu se
bliži kraj, vratio se u Ženevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos
Airesa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe. Pesma
‚‚Trenuci'' je za sada poslednja poznata objavljena pesma H.L.Borhesa.
Umro je u Ženevi, 14. juna 1986. godine.


CITATI

Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene. Trudim se
da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustižu i ja pišem da ih se
oslobodim.

Videti u smrti san, u smiraju Sunca tužno zlato, takva je poezija,
besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj Sunca.

Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku.

Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet.

Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo čovek reči, koji ličnu
konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo
filozofijom, pretvara u literaturu.

MILAN KUNDERA (1929 - )



Milan Kundera rođen je 1. travnja 1929. godine u Brnu (Čehoslovačka,
danas Češka). Rodio se u obitelji srednjeg sloja. Njegov otac, Ludvík
Kundera, svojedobno učenik skladatelja Leoša Janáčeka bio je češki
muzikolog i pijanist, a bio je i na čelu Janáčekove Muzičke akademije u
Brnu. Milan je naučio svirati glasovir od oca i kasnije je otišao na
studij muzikologije i kompozicije. Muzikološki utjecaji i referencije
brojni su u njegovom književnom opusu. Kundera je, također, u Pragu
studirao književnost i estetiku, no nakon dva semestra prešao je na
prašku filmsku akademiju, gdje je slušao predavanja iz režije i
scenaristike. Nakon što je 1952. diplomirao, ondje je počeo predavati
svjetsku književnost.

Kundera je pripadao generaciji mladih Čeha koji su stekli malo ili
nimalo iskustva s predratnom demokratskom Čehoslovačkom Republikom. Na
njihovu su ideologiju znatno utjecala iskustva Drugog svjetskog rata i
njemačke okupacije; tako, godine 1948., Kundera se još mladić pridružio
vladajućoj Čehoslovačkoj komunističkoj partiji. Godine 1950. on i još
jedan češki pisac, Jan Trefulka, bili su isključeni iz partije zbog
„antipartijske djelatnosti“. Obojica su književno obradila taj incident:
Kunderu je on nadahnuo za glavnu temu romana „Šala“ (1967). Kundera je
ponovo primljen u Komunističku partiju godine 1956., da bi naposljetku
po drugi put iz nje bio isključen godine 1970. Zajedno s drugim češkim
umjetnicima i književnicima, poput Václava Havela, i Kundera se
angažirao u Praškom proljeću (1968), kratkom razdoblju reformističkog
optimizma koje je ugušila sovjetska invazija Čehoslovačke u kolovozu
iste godine. Kundera je i dalje ostao angažiran u reformi češkog
komunizma i oštro je javno, u tisku, polemizirao s Havelom, govoreći da
bi svatko trebao ostati staložen, jer „nikoga još ne zatvaraju zbog
mišljenja“, a „značaj Praške jeseni mogao bi u konačnici biti veći od
značaja Praškog proljeća“. No na kraju je Kundera napustio svoje
refromističke snove i odselio se u Francusku godine 1975. Francuski je
građanin od 1981. godine.
Kundera je počeo objavljivati 1953. godine. Pisao je i na češkom i na
francuskom jeziku. Zadnje je romane napisao na francuskom.
Već je svojim prvim romanom „Šala“ (1967) stekao slavu u domovini i
svijetu. Priča o osveti bivšeg studenta Ludvíka koji, da bi
impresionirao kolegicu, na razglednicu nepromišljeno napiše: „Optimizam
je opijum za narod. Zdrava atmosfera zaudara na glupost. Živio Trocki!“,
zbog čega biva izbačen s fakulteta i iz partije te završava na
prisilnom radu u rudniku, očarala je onodobnu kritiku pa je godinu dana
nakon objavljivanja roman nagrađen nagradom Udruženja čehoslovačkih
pisaca. Knjiga je iste godine doživjela i ekranizaciju – na veliko
platno ju je prebacio češki novovalac Jaromil Jireš.

Ekranizacije Kunderinih djela su brojne, a kao mali kuriozitet ističe se
srpska ekranizacija iz 1968. godine drame „Vlasnici ključeva“, koja
pripada onom izbačenom dijelu Kunderina opusa. Godine 1988. Philip
Kaufman ekranizirao je drugi Kunderin hit, roman „Nepodnošljiva lakoća
postojanja“, objavljen 1984. u Torontu. U njemu Kundera na primjeru
nekad uspješnog kirurga Tomáša, baš kao i u „Šali“, opisuje kako
represivni državni aparat razara relativno normalne živote.

Iako se sličnom tematikom bavi i u svojim ranijim djelima – „Oproštajnom
valceru“ (1972) o zgodama iz jednih čeških toplica; „Život je drugdje“
(1973) o životu i padu samoživog pjesnika Jaromila te u „Knjizi smijeha i
zaborava“ (1978), romanu kojeg sačinjava 7 odvojenih priča - Kunderi
skice iz života Češke u vrijeme Praškog proljeća i sovjetske okupacije
služe samo kao kostur kojeg nadograđuje sebi svojstvenim postupcima o
kojima naširoko piše u teorijskom eseju „Umjetnost romana“ iz 1985.
„Umjetnost romana“ daje nam ključ za čitanje Kundere, iza čije se
nevjerojatne erudicije skriva i zakučasta, no razrađena teorija u kojoj
Kundera ustraje u tome da njegovi romani nikako nisu psihološki. U
njima, navodi u „Umjetnosti romana“, svijet pokušava spoznati uz pomoć
egzistencijalne šifre svakog pojedinog lika – šifre koja se sastoji od
nekoliko pojmova koji su bitni za razumijevanje tog „eksperimentalnog
ega“ pomoću kojeg propituje brojne mogućnosti postojanja.

Složenost egzistencije u modernom svijetu Kundera u svojim romanima
pokušava zahvatiti pomoću triju osnovnih pretpostavki vlastitog pisma –
„korjenitog ogoljavanja“, „romanesknog kontrapunkta“ i „specifično
romanesknog ogleda“. Prva se odnosi na potrebu za zgušnjavanjem bitnog,
druga na ravnopravnost glasova (fabula, tema) i nedjeljivost cjeline,
dok se treća odnosi na meditativne esejističke umetke koji određuju ton
romana - u „Šali“ bi to bila Jaroslavova muzikološka teorija, u
„Nepodnošljivoj lakoći postojanja“ to je umetnuti esej o kiču itd.

Kundera, koji od sredine '80. godina piše na francuskom jeziku, strašno
je osjetljiv na prijevode svojih djela te je, ne jednom, po tom pitanju
urgirao kod raznih izdavača. Francuske prijevode svojih čeških romana
nadgleda osobno pa se smatraju autorskim djelima i potpisuju se njegovim
imenom.


Odlomak iz knjige: “Oprostajni valcer”

"- U ovoj zemlji ljudi ne cijene jutro. Bude se na silu uz pomoć
budilnika koji im razbiju san kao oštricom sjekire i od tog trenutka
znaju samo za žurbu. Recite mi kakav može biti dan koji počinje takvim
aktom nasilja? U šta se pretvaraju ljudi koji uz pomoć budilnika
dobijaju svakog jutra po jedan mali elektrošok? Oni se na taj način iz
dana u dan privikavaju na nasilje, a odvikavaju od zadovoljstva.
Vjerujte mi, karakter ljudi uslovljavaju njihova jutra."

POL VERLEN - (1844 – 1896)




Pol Verlen (fr. Paul Verlaine), rođen u Mecu, u Francuskoj, 30. marta
1844. godine, bio je francuski pisac. Njegova pesma „Pesničko umeće“
(fr. L'art poetique) prihvaćena je kao manifest simbolizma („Romanse bez
reči“, „Galantne svečanosti“, „Elegije“ i „Mudrost“). Prvi je koji
upotrebljava izraz „ukleti pesnici“ da bi opisao stvaralaštvo
simbolizma.

Pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je opterećen
porocima i slabostima, isto toliko obilno nagrađen darovima, a pre svega
lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i
iskrena, po obliku savršena, a po zvučnosti muzikalna, bila je takođe
zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku
neprekidne borbe između dobra i zla, između pobožnosti i bogohulništva,
između lepog i ružnog, između razuma i ludila. Baš kao i njegov život.
Verlen je rođen u oficirskoj porodici. Kad mu je bilo deset godina, otac
ga je upisao u Licej, na veliku žalost majke. Pri prvom susretu sa
učenicima, kod svih je proizveo nepovoljan utisak svojom neprivlačnom
pojavom: imao je nesimetričnu lobanju, dve izbočine na čelnim stranama,
oči duboko usađene i neodređene boje, nos širok i spljošten, jabučice
isturene, obrve guste i nakostrešene. Drugovi su zapazili još i njegovu
preteranu stidljivost i nespretnost. Njegov najprisniji drug, koji ga je
jako zavoleo, govorio je: „Njegova duša najdivniji je poklon koji se
poželeti može“. Kad ga je isti drug doveo svojoj kući, roditelji su ga
šapatom upitali: „Kakvo si nam to čudo doveo u kuću?“ U doba polnog
sazrevanja, oko svoje petnaeste godine, ispoljava dve nove osobine:
počeo je da piše pesme (najpre po ugledu na Viktora Igoa, a kasnije na
Bodlera), a zatim se kod njega razvija strast i ljubav (ljubav koja nije
bila kao kod većine njegovih drugova, idealna i platonska, s prvim
poljupcima i uzdasima, nego telesna i pohotljiva, bez duhovnog uvoda i
izražaja, i to najčešće sa izvikanim prijateljicama noći). Posle odlično
položenog ispita zrelosti i završenog pravnog fakulteta, dobio je
službu opštinskog zvaničnika u Parizu.

Njegovo pesničko stvaralaštvo je u punom poletu, ali ga u isto vreme
obuzima alkoholičarska strast. U to vreme objavljuje svoju prvu zbirku
pesama, ‚‚Saturnske poeme'', koja od njegovog imena stvara ime velikog
pesnika. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa
bolje. Među tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se
isticala po lirizmu ‚‚Jesenja pesma'', a isto tako i pesma ‚‚Moj
porodični san'', pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čežnji
za traženom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je, nedugo posle prve,
objavio i drugu zbirku, ‚‚Galantne svečanosti'', njegov prijatelj Šarl
de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom
Matildom, koja je obožavala muziku i pevanje. Već pri prvim njenim
rečima, osetio je ličnost koju je dugo u snu tražio, pa i nakratko
viđao. To svoje osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu je uzvratila
ravnom merom: „Volim Vas, jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete
muziku“. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova,
priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog
rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata
obavljeno venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka,
‚‚Dobra pesma'', koju je Viktor Igo propratio rečima da je to „Prava
kita cveća usred pakla kanonade“.

Brak kao da je preporodio pesnika: odrekao se apsinta i kafanskog
društva i posvetio se svojoj voljenoj ženi. Posle tri meseca skladnog
bračnog života, pesnikova osećanja prema ženi postaju sve hladnija i on
se vraća boemskom životu: vraća se kući u zoru, pijan, svađa se sa
ženom, tuče je, i ona beži dvaput svojim roditeljima. Verlen se posle
svakog neuračunljivog ispada iskreno kaje i pokušava da se popravi.
Izbija pariska komuna. To izaziva nove svađe: on je oduševljen
revolucijom i stupa u službu Komune, dok su mu žena i njeni roditelji
odlučni protivnici. Posle pada Komune, kad je Pariz počeo da se vraća
svom predratnom životu i izgledu, pesnik je izgubio volju da se vrati na
svoje staro radno mesto i predaje se poeziji i noćnom životu. Uskoro je
dobio pismo od sedamnaestogodišnjeg provinciskog pesnika Artura Remboa,
iz malog grada Šarlvila u Ardenima. U pismu Rembo zaljubljeno hvali
poeziju svog velikog učitelja Verlena i ujedno prilaže svoje prve pesme.
Ove pesme deluju na Verlena, kako sam kaže, žestinom groma, i iskre su
mladićkog i prkosnog genija. Mladi pesnik je, na kraju svog pisma,
izrazio samo jednu želju: voleo bi da dođe i da se nastani u Parizu, ali
nema novca. Verlen je, bez dvoumljenja, odmah poslao novac i pismo,
koje je završio ushićenim rečima: „Dođi, lepa, velika dušo, zovu te, svi
te čekaju!“ Kroz dva dana mladi pesnik stigao je pravo u dom Matildinih
roditelja, kod kojih je tada Verlen stanovao. Mladi gost bio je
džinovskog stasa, sirovog izgleda, čupave kose i zapuštene
spoljašnjosti, a od prtljaga imao je samo svoju zbirku pesama ‚‚Pijani
brod''. Konzervativni roditelji i žena zanemeli su. Za stolom, na
večeri, vladala je grobna tišina, koja je sve kazivala. Jedini je
progovorio Verlen. Kad je iskapio prvu čašu vina, rekao je na adresu
svojih ukućana prkosno: „Živeli psi! Psi su jedini pravi liberali!“
Sutradan je gostu otkazano gostoprimstvo i Verlen mu je našao drugi
stan.

Verlen i Rembo, srodne duše, sklopili su veoma brzo ne samo verno
pobratimstvo, već i ideološki savez. Kraj niza ispijanih čaša apsinta,
pošto bi ushićeni pročitali svoje pesme, razvijali su svoju novu teoriju
poezije, uveravajući jedan drugog da moraju postati vođe, učitelji,
preteče, vidoviti, sinovi Sunca. Verlen je odvodio svog mladog
prijatelja na večeri pesnika na kojima su se čitale pesme i o njima
raspravljalo. Mladi prorok javno je izvrgavao ruglu sve pesme drugih
pesnika, a jednog pesnika je, čak, napao Verlenovim štapom. Kružok je
posle toga zabranio Verlenu da dovodi tog mladog pesnika-siledžiju na
večeri, ali je on odgovorio nabusito i odlučno: „Nikad! Mi ćemo dolaziti
obojica ili nijedan!“ Pobratimi su tako i postupili. Nisu odlazili u
društvo pesnika, ali su nastavili da se druže sami po kafanama ne samo
uz apsint, već i uz hašiš. Verlen je u to vreme dobio sina. To ga je
ponovo vratilo domaćem životu, ali nakratko. Nastavio je noćni život sa
Remboom i vraćao se kući pred zoru, uvek u pijanom stanju. Posle
uzaludnih prepirki i svađi, žena mu je odlučno poručila: „Kad Rembo bude
napustio Pariz, moći ćeš da se vratiš našoj kući!“ Verlen je popustio:
dao je svom pobratimu novac za putne troškove i vratio ga u njegov
Šarlvil, a on se vratio porodičnom životu.

Taj rastanak je bio kratak. Posle nekoliko meseci, Verlen je, slučajno,
sreo na ulici Remboa, i odmah su se dogovorili da, uz novčanu pomoć
Verlenove majke, napuste Pariz i sklone se u Brisel. Za Verlenom su
dojurile žena i njena majka da ga nagovore da se vrati kući. On se
pokajao i pristao na povratak. Međutim, usput se predomislio, vratio se u
Brisel i s Remboom pobegao u London. Tamo su iznajmili bednu sobicu,
živeli u prisnom prijateljstvu i nastavili pesnički rad, ali su se ubrzo
posvađali i Verlen se vratio u Brisel. U nastupu očajanja, rešen da se
ubije, kupio je revolver. Kada je odustao od svoje očajničke namere,
Verlen poziva Remboa da nastave zajednički život, ali Rembo zahteva
odlučno da se vrate u Pariz. Među njima se izrodila oštra svađa; Verlen
poteže revolver i ranjava svog pobratima. Osuđen je na dve godine
zatvora u Monsu, doživljava teške dane i gorko razočarenje: Rembo ga
napušta i vraća se u Šarlvil, žena dobija brakorazvodnu parnicu, a
izdavači odbijaju da mu izdaju knjigu pesama, jer je izgubio ugled u
javnosti.

Slomljen duševno i moralno, u svom unutrašnjem bespuću, kod njega se
javila nova crta karaktera: potražio je spas u bogu i ispevao zbirku
duboko pobožnih pesama ‚‚Mudrost''. Po izlasku iz zatvora, saznao je da
se Rembo nastanio u Štutgartu, u jednoj porodici, i da je prilegao na
učenje nemačkog jezika. Verlen, privezan za Remboa tajanstvenim i
zagonetnim vezama, čim se našao na slobodi, dolazi k njemu s pokajničkim
brojanicama u rukama, da bi se samo tri sata kasnije odrekao boga,
govorio je Rembo. Na obali reke Nekar, u šetnji, među izmirenim
pobratimima ponovo izbija žestoka, zagonetna svađa, i seljaci nalaze na
poljani Verlena u besvesnom stanju. Utučen, prezren i napušten od svih
prijatelja, prokleti pesnik, kako ga je zvao ceo svet, dao se u skitnju.
Najzad je dobio službu nastavnika u malom mestu Retelu, gde je upoznao i
zavoleo jednog osamnaestogodišnjeg seljačića, Lisijena, kao rođenog
sina, ali, koga su mu, očekivano, zabranili da viđa. Kad je zbog
pijanstva izgubio službu, preselio se u Lisijenovo selo. Mladi usvojenik
je, međutim, uskoro umro i to ga je dotuklo.

U potpunom očajanju, tražio je spas u alkoholu i poeziji. Tada je
ispevao novu zbirku pesama, ‚‚Negda i nedavno'', koja pokazuje nov uspon
u njegovom stvaralaštvu. U bezizlaznom očajanju i pod dejstvom
alkohola, odlazi u Aras da iznudi od majke novac, i kad u tome ne
uspeva, pokušava da je udavi. Zbog toga ponovo dopada zatvora. Kad se
opet našao na slobodi, kao čovek koga su napustili svi prijatelji,
skitao je i prosjačio, lutao po drumovima, šumama, selima i gradovima,
ili je nalazio skloništa u azilima, bolnicama i sobicama prostitutki.
Dok je ležao u bolnici, dobio je poslednje, neočekivano priznanje:
javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je
jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro
je 8. januara 1896. godine kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke
u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu ‚‚Razočaranje''.


SAN MRAČAN I TEŽAK

San mračan i težak
na život mi pade:
spavajte, sve želje,
spavajte, sve nade!

Već ne vidim ništa,
ni lepa ni ružna
ne sećam se više...
O povesti tužna!

Kolevka sam samo
koju ruka njiše
u podrumu tamnom:
tiho, samo tiše!

ERNESTO SABATO



Rođen je 24. juna, 1911. godine u Buenos Ajresu, bio je argentinski
književnik. Doktorirao je na ‚‚Universidad de La Plata" fiziku i
filozofiju. Spada među najznačajnije argentinske pisce. Pre književne
karijere bavio se fizikom, najprije u okviru „Fondacije Kiri“, a potom i
kao profesor na Univerzitetu La Plata. Nauku ostavlja 1945. godine i
započinje književni rad.

Iako veliki pisac, napisao je samo tri romana, i mnošvo eseja. Ti romani
su trilogija. Bave se problemom ludila i mračnim stanjima uma kao što
su nasilje, rodoskrvnuće, manija proganjanja, a kao najbolji primer je
deo romana „O junacima i grobovima“ koji se zove „Izveštaj o slepima“.
Kombinujući iskustva egzistencijalističke poetike (roman „Tunel“) sa
elementima magičnog realizma (‚‚O junacima i grobovima"), te narativnim
strategijama karakterističnim za postmodernu (‚‚Abadon anđeo
uništenja"), Sabato je stvorio poseban, neponovljiv literarni
kaleidoskop i svrstao se u red najznačajnijih pisaca druge polovine 20.
veka.

Između ostalog, Sabato je politički angažovan pisac koji je u svojim
romanima kritikovao vojnu diktaturu u Argentini, te ga stoga nazivaju
„anti Borhesom“, jer Borhes nije dopuštao nikakav uticaj dnevne politike
u svoja djela, iako dele zajedničko zanimanje za metafiziku, s tom
razlikom što Borhes traži ono nadsvesno ili Boga, dok Sabato traži ono
podsvesno ili uzroke ludila. Sreli su se par puta i njihove diskusije su
objavljene u knjizi. Sabato je bio predsednik komiteta koji je tragao
za nestalim osbama tokom vladavine vojne hunte u Argentini. Umro 30.
aprila 2011. godine u Santos Lugaresu.

IZREKE:

Moja je glava mračan labirint. Ponekad kao da bljesne munja i osvijetli
nekoliko hodnika. Nikako da saznam zašto činim neke stvari.

Zasmejavaju me ta gospoda koja se kite skromnoscu Anstajna ili njemu
slicnih. Odgovaram: Lako je biti skroman onome ko je slavan; htjedoh
reci praviti se skroman.

VOJISLAV ILIĆ (1862 – 1894)



Pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo
kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za
učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog
uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi,
aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine,
ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom
bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se
kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri.

Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa
u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za
učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar
ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po
njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga
primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire. Vojislav IlićU
životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je
menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki
deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više
pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao
proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega
petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo.

Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba
dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu.
Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i
Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. Po
Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak
godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom.
Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s
Markovićevim programom i s realističkom poetikom.

U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar
kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija,
gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične
književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i
formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je
podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi
ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe,
poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje
vlastito umetničko biće.


ELEGIJA

Prestaću i ja skoro. I sa mnom, zanavek možda,
spomen ljubavi tajne zelena pokriće trava-
i večni zaborav s njome.
Na mome spomenu surov istrven natpis biće tad.
No ti ,kojoj sam pev’o mlad,u tavnoj,jesenskoj noći,
slušajuć’ poznate zvuke,
hoćeš li s tugom tada pobožno sklopiti ruke
za pokoj umrlog znanca?
Hoćeš li pojmiti tada nejasne reči moje,
i teret ljubavnih jada,
i tajni uzdah moj?
O,znaj da ljubav moju ni večnost otela nije,
ni gusta,zelena trava,što sunce nada mnom krije,
ni hladni prekor tvoj.

STEVAN RAIČKOVIĆ (1928 - 2007)



Bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu,
Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom
fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u
„Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945.
do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do
1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“.
Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972.
godine, a za redovnog 1981. Objavio više od dvadeset zbirki pesama,
sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja.

Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom
„Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske
pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je
izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i
antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike.
Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska
Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom,
češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom,
slovenačkom i makedonskom jeziku.


NEBO

U toj dubini
Plavoj
I bez ruba
Tražio sam,odavno,
Goluba.
Al sve što se iznad diglo
Nestalo je.
Gore su još samo plave boje.
Tražiću ga još po krugu
Vrtoglavom:
Makar oči izgubio
Sam
U plavom.

DUŠKO TRIFUNOVIĆ (1933 - 2006)



Pesnik Duško Trifunović je rođen 13. septembra 1933. godine u selu
Sijekavac, kraj Bosanskog Broda. Nije bio član sekcija, ni mladi pesnik
pionir. Prvu pesmu je napisao tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. U
Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće
godine izdaje prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio
dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Smatra se
zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano ‚‚sarajevska rok en
rol škola''.

Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca
znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u
Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad.

Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo
dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik
sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao
što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo
luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, ‚‚Tešku
industriju'', Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, a poslednje
poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma
„Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno,
a svega 3 pesme u životu je napisao na muziku.

Duško Trifunović je prvenstveno pesnik, ali napisao je i nekoliko romana
i drama. Preko trista njegovih pesama je komponovano, a najpoznatije su
one koje su izveli Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Arsen Dedić, Neda
Ukraden i Vajta. 1958.godine dobio je Brankovu nagradu, a tih godina
postao je i stanovnik Novog Sada i Sremskih Karlovaca (koji su tada bili
jedan grad).

28. januara 2006. godine preminuo je u Novom Sadu. U Sremskim Karlovcima
na ispraćaju (30. januara) nikada niko, posle Branka Radičevića, na
Stražilovu nije okupio više ljudi.Na Palama se jednom godišnje održava
književna manifestacija „Dani Duška Trifunovića“, gde se okupljaju
pjesnici iz Srpske, Srbije i Crne Gore.

Duško Radović
(1922-1984)

Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik "Pionirskih novina", urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista "Poletarac", novinar "Borbe" i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu.

Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981),aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi.

Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen.

Неке од његових песама су постале хитови за децу у извођењу Дечијег хора "Колибри":
Мрак
Шта је на крају
Песма о млеку
Татин музичар
Здравица (Све што расте хтело би да расте...)


Познати афоризми

„Родитељи туците своју децу чим видите да личе на вас.“
„Тешко је бити дете и бити добар.“
„Ако решите све проблеме своје деце, они неће имати других проблема сем вас.“
„Имати пријатеље, то значи пристати на то да има лепших, паметнијих и бољих од вас. Ко то не може да прихвати, нема пријатеља.“

Мошо Одаловић


Мошо Одаловић (1. април 1947) српски песник за децу и младе. Добитник је више награда: Невен, Забавникова, „Златног кључића“ града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанове плакете, Грачаничке повеље, a носилац је и „Змајевог штапа“ - почасне награде Змајевих дечјих игара итд.



Рођен је у Старом Грацком (Липљан), на обали реке Ситнице, под Голеш-планином.
Основну школу завршио је у Липљану, гимназију у Косовској Митровици, а на Филолошком факултету (тада Филозофском) студирао књижевност.
У „Јединству“ је радио као новинар, уредник „Јединства за децу“ и главни уредник „Ђурђевка“.
Од 1994. године живи у Смедереву, „у својих 7,5 ари коначне отаџбине“, као слободан уметник.
Писац је, сликар, илустратор и калиграф. Имао више самосталних изложби - „Мошове занимације“: слике, илустрације, скулптуре, уметничка столарија, уметничка фотографија... Најлепше достигнуће: о Никољдану умеси славски колач, украси га, испече.

Песме за одрасле:

Тако и толико, 1973.
Лирски покер, епистоларна лирика,1994 (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем)

Песме за децу:

Врло важно, 1975,
Пегави генерал, 1981,
Од амебе до бебе, 1982,
Неко је украо ласту, 1987,
Мама је глагол од глагола радити, 1986,
Друже тата, кућни команданте, 1986,
Овде нешто није у реду, 1988,
Ветар ми однео панталоне, 1991,
Том Сојер у Црној Гори, 1991,
Лирски покер, 1994, са Трифуновићем, Ршумоивићем и Радуловићем
Тако је било, пчеле ми, 1995,
Рече ми једно дијете, 1997,
Косовчице, 1998,
Брза књига, 1999,
Петорица из српског, 1999,
Буквар, завичајни појмовник, 2001,
Јабуко мирисна
Завичајни буквар (мешавина поезије, причања, афоризама, досетки, каламбура, пошалица и ћаскања, духовитих и мудровраголастих поука и упутстава за игру и одрастање). У овом делу појављује се као комплетан аутор, писац, илустратор и калиграф.
Поправљамо низбрдице, 2006
Црталиште игралиште за предшколце и основце, 2007 (У овом делу такође се појављује као комплетан аутор, писац, илустратор и калиграф).
Где је лампино дете, 2008
Жича пчелино чедо, 2009

Романи:

Баба је ту, ја сам у Јапану, 2003
Ево сецкам воду за хрчка, 2008


Награде:

„Горанова плакета“
„Невен“
Забавникова
„Курирчек“
Златни Гаша
Златни кључић Смедерева (награда Смедеревске песничке јесени)
Књижевна награда Змајевих игара и почасна – Змајев штап (као домаћину игара).
Новосадско Звонце популарности
Грачаничка повеља