LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Gabriel Garsia Marques

Ići dole 
AutorPoruka
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime20/3/2009, 10:40 pm

Gabriel Garsia Marques Thumbs_354px-Gabriel_Garcia_Marquez_1984
Gabrijel Hose Garsija Markes (šp. Gabriel José García Márquez; rođen 6. mart 1928.) je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivist.
Gabrijel Garsija Markes

Rodio se u gradu Arakataka, departman Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Trenutno najveći deo vremena provodi u gradu Meksiko Siti.

Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.

Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodano je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao nešto najobičnije.

Dela

* Sto godina samoće
* Ljubav u doba kolere,
* Pukovniku nema ko da piše
* Dvanaest hodočasnika
* Hronika najavljene smrti
* Jesen patrijarha
* Sretan put, gospodine predsedniče!
* Sahrana Velike Mame.
* Vest o jednoj otmici
* Riba je crvena
* O ljubavi i drugim demonima
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime20/3/2009, 10:40 pm

Markesa sam citala davno,jos u srednjoj skoli i svidjao mi se. Procitala sam " Sto godina samoce ", i " Pukovniku nema ko da pise ".
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime22/6/2009, 10:13 pm

<BLOCKQUOTE>M A R I O N E T A</BLOCKQUOTE>
<BLOCKQUOTE>Kad bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta
i darovao mi nešto malo života,
iskoristio bi ovo vrijeme najbolje kako znam.

Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam,
ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem.
Cijenio bi stvari prema njihovom značenju,
a ne prema njihovoj vrijednosti.
Spavao bih malo, više bih sanjao,
znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla.
Hodao bi kad se drugi zaustave,
budio bi se kad drugi spavaju.

Kad bih imao mrvicu života, obukao bi se jednostavno,
okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, ali i svoju dušu.
Uvjeravao bih ljude, kako se varaju,
kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti.
Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!

Djeci bi napravio krila,
ali uzeo bi im ih dok se ne nauče letjeti.
Starijim osobama bi kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću
već s napuštenošću.
Toliko stvari bi se naučio od vas, ljudi...

Naučio sam da svi žele živjeti na vrhu planine,
zaboravljajući da se istinska sreća skriva u
samom načinu penjanja na vrh.
Naučio sam da kad novorođeno dijete
uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek.
Naučio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgora
samo onda kad mu hoće pomoći da bi se podignuo.

Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti,
ali u stvarnosti nemam baš puno od toga, jer kad me polegnu u
grob, to ću zaboraviti.

Govori uvijek što osjetiš, a čini što misliš.

Kad bi znao da te danas posljednji put vidim pospanu,
snažno bi te zagrlio i molio se
da mogu biti tvojim anđelom čuvarom.
Kad bi znao da su to posljednje minute što te vidim,
rekao bih ti 'volim te' i ne bi glupo pretpostavljao da to znaš.

Uvijek ima nekakvo sutra
i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo,
ali danas je sve što mi ostaje,
htio bih ti reći da te veoma volim.
Sutra nema nitko zagarantirano-niti mladi, niti stari.
Možda danas posljednji put promatraš one koje voliš.
Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas,
jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš,
žaliti ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme
za jedan osmijeh, za jedan poljubac,
da si bio prezauzet da bi im prenio posljednje želje.

Budi stalno blizu onih koje voliš,
govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš
i budi prema njima dobar;
nađi vremena i reci im 'žao mi je','oprosti','molim te','hvala'
i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ.
Nitko neće pamtiti tvoje skrivene misli.
Zato se moli za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.
Pokaži svojim prijateljima i bližnjima
kako su ti veoma potrebni.


Gabriel Garcia Marquez
</BLOCKQUOTE>

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime22/6/2009, 10:15 pm

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju .

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic zivota, moguce je da je ne bih kazao sve sto mislim , ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje , sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedem zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno , izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Boze moj, kad bih ja imao jedan komadic zivota ... ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darivao krila ali bih prepustio da sama nauce da lete, stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...

Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca,
da ga je zauvek uhvatilo. Naucio sam da covek ima pravo da gleda grugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da ustane da se uspravi. Toliko toga sam mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem."

Oprostajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Helem

Helem

Muški
Broj poruka : 356
Datum upisa : 25.06.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime29/6/2009, 2:59 pm

Govori uvijek što osjetiš, a čini što misliš.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime9/7/2009, 9:41 pm

Spavao bih manje, sanjao bih više

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao bih više - shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivernim ne samo telo, već i dušu.

Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...

Bože moj, kad bih imao još samo jedan mali komadić života... ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.

Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.

Toliko sam od vas naučio ljudi ...

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a ne zna da je istinska sreća u savlađivanju litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zazuvek.

Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od velike koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.



Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime9/7/2009, 9:45 pm

Licno najvise od svega volim njegovu knjigu "100 godina samoce" .... "Jesen Patrijarha" sam pocela nisam je jos uvek zavrsila malo nemam vremena malo mi je teza za citanje.







____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Vesperis

Vesperis

Ženski
Broj poruka : 77
Godina : 37
Location : Negde izmedju svetova
Humor : na oko neprimetan
Datum upisa : 03.06.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime9/7/2009, 11:03 pm

Obozavam Markesa. Citala sam davno Sto godina samoce, Vest o jednoj otmici, Pukovniku nema ko da pise. Ostavio je utisak u mom zivotu, a to je retko. Na najlepsi nacin me je podsetio da zivot ne posmatram pravolinijski.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime25/5/2010, 9:02 pm

dubok utisak na mene je ostavilo i ovo Markesovo pismo:

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa
Spavao bih manje, a sanjao više



Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem...



____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime25/5/2010, 9:02 pm

Nobelovac Gabrijel Garsija Markes u grozničavoj žurbi
piše memoare

JESEN U MAKONDU

Poznati pisac danonoćno piše memoare, kako bi pretekao tešku bolest s kojom se nosi već godinama

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost Gabrijel Garsija Markes otima svaki dan, svaki minut, kako bi stigao sebi zadati cilj: da završi memoare. Nobelovac je upravo proslavio 75. rođendan u krugu najbližih i sa, u poslednje vreme, neizbežnom pisaćom mašinom koju sada zamenjuje - kompjuter.

Markes je, uprkos bolesti, s kojom se nosi već godinama, čvrsto rešen da mora da živi barem dok ne završi poslednji od tri planirana toma svojih memoara. Da bi to ostvario podneo je, za njega, najveću žrtvu, napustio je krajem prošle godine Bogotu i svoje "čedo" list " Kambio" i preselio se u omraženi mu Los Anđeles.

Vedri, bučni, energični Markes vise ne liči na sebe: povukao se, živi u potpunoj izolaciji, nedostupan svima osim najbližim članovima porodice. Uz njega su supruga Mercedes i unuci, a vezu sa redakcijom u Bogoti održava telefonom.

Američki lekari pokušavaju da velikom piscu, kod koga je 1999. godine otkriven rak limfnih žlezda, produže vek ali ishod je neizvestan.

Gabo, kako ga od milošte zovu prijatelji, već jednom je imao " bliski susret" sa opakom bolešću pre osam godina kada mu je uklonjeno desno plućno krilo. Tada su mu lekari preporučivali da napusti posao glavnog urednika i glavnog akcionara "Kambia", ali ih Markes nije poslušao. On se sa jos više elana bacio na pravljenje lista po sopstvenoj meri. Saradnici su mogli da ga vide u redakciji u svako doba dana sa zasukanim rukavima spremnog da popriča o svakom tekstu, da ponudi savet, pročita rukopis kao da tek počinje karijeru u novinarstvu.

A novinarstvo mu je oduvek, uz pisanje knjiga , bilo najveća strast, čak i onda kada je po želji roditelja studirao pravo. Za vreme studija Markes je uporedo radio kao reporter u listu "El Ekspektador" i objavljivao prve kratke priče.

Objavljivanje prvog romana "Oharaska" 1955. u kojem se prvi put pominje njegov mistični Makondo, za izvesno vreme ga je odvuklo od novinarstva, ali on ga se nikada nije sasvim odrekao i stalno mu se vraćao u svojoj literaturi. "Priča brodolomca" i "Izveštaj o kidnapovanju" su dela pisana u formi novinske reportaže koje istovremeno imaju i sve kvalitete njegove literature.

Otac "magičnog realizma" i pisac koji je najviše doprineo da latinoamerička literatura bude u centru pažnje svetske kulturne javnosti podjednako vešto beži u začarani svet nastanjen likovima iz njegovog detinjstva i dočarava surovu realnost u tradiciji najboljeg novinarstva.

To ga je i podstaklo da odabere svoju spisateljsku karijeru i život završi pisanjem memoara koji je trebalo prvobitno da imaju šest tomova. Surova bolest koja uzima maha primorala ga je da planove prepolovi i prvi tom memoara je vec stigao izdavaču.

Nemačka izdavačka kuća Bertelsman najavila je da će prvi tom biti štampan do maja ove godine. Markes u njemu priča o najranijem detinjstvu u malom karipskom gradu Arakataka gde je rođen 6. marta 1927. godine. Okružen ljubavlju dede a posebno bake koja mu je pričala čudesne priče i kako sam kaže "probudila mu imaginaciju" Markes će zauvek poneti taj svet detinjstva u sebi i iz njega će se "roditi" Makondo.

Prvi tom se završava objavljivanjem prvog romana, dok drugi treba da obuhvati najplodniji spisateljski period od 1955. do 1982. kada mu je uručena Nobelova nagrada.

U trećem tomu piše o najbližim prijateljima među kojima je i vođa kubanske revolucije Fidel Kastro, kao i o ljudima koje je sretao na mnogobrojnim putovanjima širom sveta.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime4/7/2010, 5:30 pm

Gabiel Garcia Marquez – Ljubav u doba
kolere



Florentino je Ariza tako nedužno počeo svoj tajni život usamljenog
lovca. Od sedam sati ujutro sjedio bi sam na najneupadljivijoj klupčici u
perivoju, pretvarajući se da, u sjeni badema, čita knjigu stihova, sve
dok ne bi vidio kako prolazi nemoguća djeva u odori na modre pruge, u
dokoljenkama stegnutim gumicom, u muškim cipelama prekriženih vezica, a
jedna joj je jedina debela pletenica, vezana pri dnu mašnom, padala sve
do struka. Kretala se prirođeno ponosno, uzdignute glave, netremična
pogleda, brzim korakom, šiljasta nosa, torbu knjiga prekriženim je
rukama privijala na prsa, a kretala se košutinim hodom, kojim kao da je
prkosila sili teže. Uz nju je jedva držala korak teta u smeđoj halji,
opasana užetom svetoga Franje, a nije davala ni najmanju priliku za
približavanje. Florentino ih je Ariza gledao pri odlasku i povratku,
četiri puta na dan, i jedan put nedjeljom, na izlazu s pjevane mise, a
bilo mu je posve dovoljno vidjeti djevojčicu.
Malo-pomalo ju je idealizirao, pripisivao joj nevjerojatne vrline i
zamišljene osjećaje, a već nakon dva tjedna mislio je samo na nju.
Odlučio joj je poslati jednostavno ljubavno pismo, ispisano na objema
stranama njegovim prelijepim pisarskim rukopisom. No nekoliko ga je dana
nosio u džepu, razmišljajući kako bi joj ga predao, a dok je
razmišljao, napisao je još nekoliko listova prije nego što bi legao,
tako da se prvotno pismo pretvaralo u rječnik udvornih riječi,
nadahnutih knjigama koje je naučio napamet tijekom dugoga čekanja u
perivoju. (…)
Isprva je mislio da je sat štiva ispod badema slučajna promjena,
možda zbog beskonačnih radova u kući, ali je sljedećih dana shvatio da
će Fermina Daza biti ondje, dostupna mu pogledom, svakog popodneva u
isto vrijeme, tijekom tromjesečnih praznika, a ta mu je sigurnost
ulijevala novu nadu. Nije imao dojam da je viđen, nije uočio nikakav
znak zanimanja ili odbijanja, ali je u njezinoj ravnodušnosti bio neki
drukčiji žar, koji ga je naveo da ustraje. Odjednom je, jednog popodneva
potkraj siječnja, tetka odložila na stolicu vezivo i ispred ulaza
ostavila nećakinju samu, na sagu žutoga lišća, popadalog s badema.
Potaknut nenadanom pretpostavkom da je to smišljena prilika, Florentino
Ariza prijeđe ulicu i stane ispred Fermine Daze, tako joj je bio blizu
da je osjećao dašak njezina disanja i cvjetni miomiris koji će s njom
poistovjećivati ostatak života. Obratio joj se uzdignute glave,
odlučnošću koju će smoći tek nakon pola stoljeća, zbog istoga razloga. -
Molim od vas samo da primite moje pismo - rekao joj je.
Fermina Daza nije očekivala da ima takav glas: zvučan i samouvjeren,
nije imao veze s njegovom čeznutljivošću. Ne dižući pogled s veziva,
odgovorila mu je: “Ne smijem ga primiti bez očeva dopuštenja.”
Florentino je Ariza protrnuo od topline toga glasa, čiju prigušenu
glazbu neće zaboraviti dok je živ. No ostao je čvrst i odmah odgovorio:
“Postignite dopuštenje!” Na to je zapovijed ublažio molbom: “Pitanje je
života ili smrti.” Fermina ga Daza nije pogledala i nije prestala vesti,
ali njezina je odlučnost odškrinula vrata kroz koja je mogao ući cijeli
svijet. - Vratite se svakog popodneva i čekajte dok promijenim mjesto -
rekla mu je.
Florentino je Ariza tek sljedećega ponedjeljka shvatio, kad je s
perivojske klupeice vidio uobičajeni prizor, s jednom jedinom promjenom:
kad je teta Escolástica ušla u kuću, Fermina Daza je ustala i sjela na
njezinu stolicu. Florentino je Ariza, s bijelom kamelijom u zapučku
kaputa, prešao ulicu i zaustavio se ispred nje. “Ovo je najuzvišeniji
trenutak u mom životu”, rekao je. Fermina ga Daza nije pogledala, samo
je obuhvatila pogledom okolicu i vidjela puste ulice u dubokoj sparini
suše, vrtlog otpalog lišća koji je nosio vjetar. - Dajte mi ga - reče.
Florentino joj je Ariza htio predati onih sedamdeset listova, koje je
već znao napamet, toliko ih je puta pročitao, ali se uto odlučio za ono
trijezno i jasno ljubavno pismo na pola stranice, u kojemu joj je
obećavao samo najvažnije: svoju neugasnu vjernost i vječnu ljubav.
Izvadio ga je iz unutarnjega džepa i prinio očima smetene vezilje, koja
ga se još nije usuđivala pogledati. Vidjela je modru omotnicu, uzdrhtalu
u ruci okamenjenoj od užasa, digla je okvir veza kako bi na nj spustio
pismo, ali nije mogla priznati da je vidjela kako mu dršću prsti. Tad se
to dogodilo: prhnula je ptica iz bademove krošnje, a njezin je izmet
pao na vezivo. Fermina Daza odmakne okvir, skrije ga iza stolice kako on
ne bi video što se dogodilo i prvi ga put pogleda, sva zajapurena u
licu. Florentino Ariza, mrtav-hladan, držeći pismo u ruci, reče: “Za
sreću.” Zahvalila mu je svojim prvim osmijehom, gotovo mu je istrgnula
pismo, presavila ga i skrila u prsluk. Tad joj je pružio kameliju koju
je imao u zapučku. Odbila ju je: “Cvijet je to obveze.”
Tad se, svjesna da je vrijeme isteklo, povukla u svoju staloženost.
- Sad idite i ne vraćajte se dok vam ne poručim. (…)
Bila je to godina vatrene ljubavi. Ni on ni ona nisu živjeli ni za
što drugo osim zato da misle jedno na drugo, da sanjaju jedno o drugome,
da iščekuju pismo podjednako tjeskobno kao što su na njih otpisivali.
Nikada tog bunovnoga proljeća, a ni sljedeće godine, nisu imali prilike
izmijeniti usmeno koju riječ. Dapače, otkako su se prvi put vidjeli pa
sve dok joj - pola stoljeća poslije - nije ponovio svoju odluku, nikad
nisu imali ni jedne prilike da se vide u četiri oka ni da govore o
svojoj ljubavi. No u prva tri mjeseca nije prošao dan, a da jedno
drugomu nisu pisali, katkad i dva puta na dan, sve dok se teta
Escolástica nije prestrašila proždrljivosti lomače koju je i ona pomogla
upaliti.
Od prvoga pisma, koje je u poštu odnijela potaknuta žeravicom osvete
zbog svoje sudbine, dopustila je gotovo svakodnevnu razmjenu poruka
tijekom uličnih susreta, koji su se doimali slučajnima, ali nije imala
hrabrosti kumovati njihovu razgovoru, ma kako banalan i kratak bio. No
nakon tri je mjeseca shvatila da se nećakinja nije prepustila
mladenačkomu hiru, kao što joj se isprva činilo, a ljubavni požar
prijeti i njezinu životu. Escolástica Daza nije imala drugog izvora za
život osim bratove milosti, a znala je da joj taj silnik nikad ne bi
oprostio sličnu zlorabu povjerenja. No u vrijeme završne odluke nije
imala srca zadati nećakinji istu nepopravljivu nesreću koja je nju
svrdlala još od mladosti pa joj je dopustila da se posluži varkom koja
se doimala posve bezazleno. Nadasve jednostavna metoda: Fermina bi Daza
ostavila pismo u nekom skrovištu, na svakodnevnom potezu između kuće i
škole, a u tom bi pismu označila Florentinu Arizi gdje očekuje odgovor. I
Florentino je Ariza isto tako postupao. Tako su ostatak godine
grizodušje tete Escolástice preuzele krstionice u crkvama, duplje
drveća, pukotine trošnih kolonijalnih utvrda. Katkad bi našli pokisla i
zablaćena pisma, oštećena prirodnim protivštinama, a neka su se, iz
raznih razloga, zagubila, ali uvijek bi našli načina da opet uspostave
vezu.
Florentino je Ariza svake noći pisao, bez milosti za sebe, trujući
se, od slova do slova, dimom svjetiljaka na palmino ulje u prostoriji
iza sitničarske prodavaonice, a pisma su mu postajala sve dulja i luđa
što se više trudio oponašati svoje omiljene pjesnike iz Pučke
biblioteke, koja je u to doba već stigla do osamdesetoga sveska. Majka,
koja ga je tako gorljivo poticala da u mukama uživa, počela se
zabrinjavati za njegovo zdravlje. “Iskapit ćeš mozak!”, vikala mu je iz
spavaće sobe kad bi čula prve pijetlove. “Nema žene koja bi to
zaslužila.” Nije se sjećala da je poznavala ikoga u takvu stanju
zaluđenosti. Nije je slušao.
Katkad bi došao u poštu nakon neprospavane noći, kose buntovne od
ljubavi, nakon što bi ostavio pismo u dogovorenom skrovištu, kako bi ga
Fermina Daza uzela na putu u školu. Ona je, zbog očeve budnosti i
iskvarene redovničke sumnjičavosti, jedva stigla ispuniti pola lista iz
svoje školske bilježnice, zatvorena u kupaonici ili pretvarajući se da
bilježi na satu. No ne samo zbog žurbe i straha da je ne otkriju, nego i
zbog njezine naravi, njezina su pisma izbjegavala bilo kakvu
sentimentalnu pogibelj i svodila su se na iznošenje zgoda iz njezine
svakodnevice, marljivim stilom brodskoga dnevnika. Zapravo su to bila
pisma zavaravanja, namijenjena održavanju žeravice, ali ruku u vatru
nije gurala, dok je Florentino Ariza izgarao u svakom retku. Želeći je
zaraziti svojim ludilom, slao joj je ministihove, urezane brošem na
kamelijinim laticama. On je, a ne ona, smogao hrabrosti pa u jedno pismo
stavio pramen svoje kose, ali nije primio željkovani odgovor, to jest
cijeli pramen iz pletenice Fermine Daze. Ipak ju je gurnuo korak dalje,
jer otad mu je počela slati sasušene listove iz rječnika, leptirova
krila, perje čarobnih ptica, a za rođendan mu je darovala četvorni
centimetar habita svetoga Petra Klavera, koje su u to doba tajno
prodavali po cijenama nedostupnim učenici poput nje.
Jedne se noći Fermina Daza neočekivano probudila, preplašena
violinskom serenadom i vječito istim valcerom. Protrnula je, shvativši
da je svaka nota zahvala na laticama iz njezina herbarija, na vremenu
koje je otela aritmetici kako bi mu pisala, na strahu pred ispitima, jer
je više mislila na njega nego na prirodopis, ali nije se usudila
povjerovati da je Florentino Ariza sposoban za sličnu nerazboritost. (…)
Florentino je Ariza, u svom pismu od toga dana, potvrdio da je on
svirao serenadu, sam je skladao valcer i dao mu ime kojim je u srcu
nazivao Ferminu Dazu: Okrunjena božica. Više ga nije svirao u perivoju,
nego na mjesečini, na probranim mjestima, kako bi ga ona, u spavaćoj
sobi, bez straha slušala. Jedno je od njemu najmilijih mjesta bilo
sirotinjsko groblje, izloženo suncu i kiši na ubogom brežuljku, na
kojemu su spavali lešinari, a gdje je glazba natprirodno odjekivala.
Poslije je naučio raspoznavati u kojem smjeru puše vjetar pa je tako bio
siguran da njegov glas dopire onamo dokle i treba.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime5/7/2010, 11:38 am

Skoro sam sa neta skinula " Dvanaest hodočasnika", kratke priče i treba da ih pročitam.

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime18/7/2010, 6:49 pm

U svojoj prici mogu da budem samo na jednom mestu u isto vreme, ako hocu
da nadem put izmedu mesta i saznam kako sam dosla od jednog do grugog,
ovog u kome sam sad. Ali kada zatvorim oci, dusa se nade u sredistu
svega. Zvukovi sveta i sopstvenih misli medusobno se mesaju u istoj
nevidljivoj prostoriji postojanja. I mozda nikada ne bismo bili toliko
slepi, kao kada bismo se pogledali u oci da bismo se prepoznali. Mora da
ima mnogo toga drugog, mnogo vise u coveku od onoga sto se prica i
onoga sto se uopste moze ispricati. Vecina nas se izgubi medu recima.
Prikazuje se samo u vidu oklevanja, pre nego sto progovorimo, kao tisina
kada gledamo u pod ili kroz prozor i ne znamo tacno sta da kazemo. Kada
nestanemo zauvek, ostaju samo price. A postoje pitanja koja se mogu
postaviti samo jednom i samo u odredeno vreme. Ponekad postoji samo
jedna sansa i ako se ne pita na vreme, ona je prosla. I covek moze da
zivi i od jedne reci, samo ako u njemu ima jos resenosti da se bori. Da
borbom odrzava sopstveni zivot. U toj borbi za i protiv samog sebe,
covek moze da se lomi i odvaja u sebi. Moze da pada i da se dize u
svojim ocima. I kako prolazni trenuci mogu da budu zanosi, kako su
neodredeni i zamrseni dok traju, tako se skupo placaju i gorko okajavaju
kad produ. Tako covek masta od detinjstva o velikim gradovima, slavnim
popristima i svojim prvim koracima u tesko shvatljivom svetu odraslih.
Ali stvarne bitke, one odlucne za odrzanje sopstvene licnosti i
ostvarenje svega sto ona u sebi nagonski krije, moraju da se biju tamo
gde nas sudbina baci, na nekom uskom i bezimenom prostoru bez sjaja i
lepote, bez svedoka i sudije. I niko ne zna sta znaci ziveti na ivici
izmedu dva sveta totalno razlicita jedan od drugog. Niko ne zna sta
znaci poznavati i razumeti i jedan i drugi, a ne moci uciniti nista da
se oni objasne medusobno i zblize, voleti i mrzeti i jedan i drugi,
kolebati se i dvoumiti celoga zivota. Tesko je biti kod dva zavicaja bez
ijednoga, biti svuda kod kuce i ostati zauvek stranac. Zivot razapet
izmedu stvarnosti i iluzije. I na kraju, ako je dovoljno hrabar da
pogleda sam sebe u oci i prizna istinu, coveku ostaje samo da se bori –
sa vremenom koje neumoljivo prolazi i tisinom koju nosi u sebi.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Gabriel Garsia Marques Empty
PočaljiNaslov: Re: Gabriel Garsia Marques   Gabriel Garsia Marques Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Gabriel Garsia Marques
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: