Italo Calvino

Italo Calvino (15.10., 1923 – 19.9., 1985.) (izgovor [ˈiː.ta.lo kalˈviː.no]) bio je italijanski novinar, pripovjedač i romanopisac. Njegova najpoznatija djela su trilogija Naši preći trilogy (1952-1959), zbirka novela Cosmicomics (1965), te romani Nevidljivi gradovi (1972) i Se una notte d'inverno un viaggiatore (1979).

Stil mu je teško kvalificirati; veliki dio njegovog djela odiše laganom fantastikom koja podsjeća na bajke (Naši preci, Cosmicomics), iako mu je stil pisanja ponekad "realističniji" i odiše scenskim opažanjima (Teške ljubavi). Neka od njegovih djela su nazvana "postmodernim", što se odnosi i an književnost i na način čitanja, dok su ga neki nazvali "magijskim realistom", neki basnopiscem, a neki jednostavno "modernim". Dvanaest godina prije smrti je pozvan da se priključi grupi eksperimenatlnih pisaca po imenu Oulipo.

Biografija

Roden je u Santiagu de las Vegas, mjestu u blizini Havane na Kubi, gdje su mu roditelji Mario i Evelina Calvino, radili u laboratoriju kao botaničari. Ubrzo nakon toga se porodica vratila u rodnu Italiju, gdje je Italo Calvino proveo veći dio života. Mladost je proveo u San Remu, ali mu je mirno djetinjstvo prekinuto izbijanjem drugog svjetskog rata. Otprilike u isto vrijeme sem, u skladu s porodičnom tradicijom, upisao na Agronomski fakultet u Torinu. Torino je opisivao kao grad "ozbiljan i tužan". Počeo se za zanimati za politiku, a zbog lijeve orijentacije je nakon nekoliko mjeseci prešao u ilegalu, odbivši se javiti na mobilizaciju. Postao je članom Komunističke partije Italije a nekoliko mjeseci je proveo kao partizan u brigadi „Garibaldi“. Nakon završetka rata je studije nastavio na Filološkom fakultetu u Torinu, gdje je godine 1947. diplomirao na temu djela Josepha Conrada.

Svoja prva djela Calvino je objkavio zahvaljujući prijateljstvu s Cesareom Paveseom, a zapolčeo je pisati za listove kao što su L’Unita, Il Politcehnico i drugi. U to vrijeme je počeo raditi za izdavačku kuću Einaudi, prvo kao akviziter, potom kao reklamni agent, a na kraju i kao urednik zajedno s Paveseom i Elio Vittorinijem. S tom kućom je surađivao - kao pisac, stručni suradnik i urednik, sve do 1981.

Bibliografija

* Il sentiero dei nidi di ragno (1947)
* Ultimo viene il corvo (1949)
* I giovani del Po (1951)
* Taccuini di viaggio in URSS di Italo Calvino (1951)
* Il visconte dimezzato (1952)
* L'entrata in guerra (1954)
* Fiabe italiane (1956)
* Libreto za La panchina, operu Sergija Liberovicija (1956)
* La gran bonaccia delle Antille (1957)
* Il barone rampante (1957)
* Racconti (1958)
* Il cavaliere inesistente (1959)
* I nostri antenati (1960)
* Marcovaldo ovvero Le stagioni in città (1963)
* La giornata di uno scrutatore (1963)
* La speculazione edilizia (1963)
* Le cosmicomiche (1965)
* La nuvola di smog (1965)
* La formica argentina (1965)
* Appunti sulla narrativa come processo combinatorio (1967)
* Ti con zero (1968)
* La memoria del mondo e altre storie cosmicomiche (1968)
* Il castello dei destini incrociati (1969)
* Gli amori difficili (1970)
* Orlando furioso di Ludovico Ariosto raccontato da Italo Calvino (1970)
* Le città invisibili (1972)
* La taverna dei destini incrociati (1973)
* Autobiografia di uno spettatore (1974)
* Se una notte d'inverno un viaggiatore (1979)
* Una pietra sopra. Discorsi di letteratura e società (1980)
* Libreto za La Vera Storia, operu Luciana Berija (1982)
* Palomar (1983)
* Collezione di sabbia (1984)
* Cosmicomiche vecchie e nuove (1984)

Posthumna izdanja:

* Sotto il sole giaguaro (1988)
* Lezioni americane. Sei proposte per il prossimo millennio (1988)
* Sulla fiaba (1988)
* La strada di san Giovanni (1990)
* Perché leggere i classici (1991)
* Prima che tu dica "pronto" (1993)
* Eremita a Parigi (1994)

Citala sam Itala Kalvina " Nasi preci ",koja je sastavljena iz tri price " Vitez koji ne postoji ", " Raspolovljeni viskont " i " Barun penjac ".
Kroz njegovu neobicnu fantastiku,koju je ispoljio u ovim pricama,provlace se i neki istorijski dogadjaji, ratovi,pobune, formiranje masonskih loza.Zadivio me nacin na koji je sve to smislio,jako neobicno za mene,jer ne volim nikakvu fantastiku, ali ovo mi se jako svidjelo.
Procitala sam i knjigu " Ako jedne zimske noci neki putnik ". Nije losa, ali me nije ni odusevila nesto posebno.

Kalifornijski dnevnik


U ovim zemaljskim rajevima gde zive americki pisci ne bih boravio ni mrtav. Tamo jedino moze da se opija. Jedan mladic koji se zove Denis Marfi ili nesto slicno, autor bestselera The Sergeant, nedavno preveden kod Mondadorija u ediciji Meduza - upravo mu je stigao primerak i pokazuje mi ga, misli da je to neki mali izdavac - dolazi ujutru sa isecenim rukama. Prethodne noci se opio i rukama porazbijao sva stakla u svojoj vili. Za Henrija Milera, koji zivi tu u Big Suru, vec znamo da nikoga ne prima jer radi na novim rukopisima. Ovaj pisac kome je preko sedamdeset godina, i koji odnedavno ima novu zenu od devetnaest, svoju preostalu snagu posvecuje pisanju kako bi pre smrti zavrsio knjige koje jos zeli da napise.

Pacifik
je zaista jedno sasvim drugacije more, sa ovim okomitim obalama koje nisu stenovite vec zemljane, ovim lukama od visokih drvenih palisada. Morska vegetacija je takodje drugacija: talasi izbacuju na obalu drvenaste alge, savitljive poput siba, dugacke po tri-cetiri metra, sa majusnom bradatom glavom. Sa tim veoma dugackim i veoma zilavim algama moguce je upriliciti prave dvoboje u bicevanju. Ispod vodene povrsine i na obali nije ni pesak ni stenje, vec neki porozan i vazdusast aglomerat morskih organizama. Morsko dno je zivo: poplocano otvorenim skoljkama koje se poput ociju zatvaraju i sirom otvaraju pri svakom naletu talasa. A nad okeanom treperi, i onih dana prepunih sunca, neka snena izmaglica, kao prozirni plast pare.

Dnevnik sa Jugozapada


Depresivno podrucje

Autobus prolazi kroz Novi Meksiko, pocinje da pada mrak i u prvom selu gde staje, u jednom od onih prepoznatljivih bircuza za predah i okrepljenje, sve je vec drugacije: neopipljiva patina bede (koju sam u Kaliforniji posve zaboravio) ovde je sveprisutna, ljudi su pretezno Indijanci obuceni u indijansku nosnju, siromasne zene s decom sto cekaju autobus, pijanac, prosjak, poznate i neobjasnjive slike iz svih nerazvijenih zemalja. Novi Meksiko, veliki egzoticni eskapisticki i lorensovski zabran za intelektualce i umetnike iz Sjedinjenih Drzava (iako vecina njih vise voli onaj sirovi, nepatvoreni Meksiko, koji je vec postao nezaobilazna meta putovanja svih intelektualaca, i rudnik pokucstva zbog cega su domovi gotovo svih njujorskih intelektualaca pravi mali meksicki muzeji; a Meksiko je postao za SAD isto ono sto je Grcka za Evropu), zapravo - kao izvor civilizacije - nista posebno (tragova prehispanske kulture ima veoma malo i nisu od veceg znacaja; kod novospanskih rusevina ne znas gde zavrsava izvorno a gde pocinje lazno - nisam badava bio u holivudskim studijima! - Albukerke nije bogzna sta, Santa Fe je veoma lep, ali kad malo bolje pogledas, shvatis da je pre svega odlicno nasminkan) mada, ipak, pruza sliku zivota u jednom nerazvijenom podrucju - nerazvijenije od ovoga tesko je i zamisliti - udenutom u nedra najmanje nerazvijene zemlje na svetu.

Procitala sam par pripovedaka od ovog izuzetnog italijanskog pisca,zavrdjuje u svakom slucaju dosta paznje mada mi je zao sto vise njegovih dela nisam imala prilike da procitam.

25. februar


Danas sam bio u Taosu i veoma mi se dopao, velicanstven planinski krajolik i nadasve autenticno utociste intelektualaca, indijanski pueblo je izvorni, intelektualci koji tamo zive veoma su simpaticni a ne samo komercijalizovani, knjizevno nadahnuce - D. H. Lorens - i te kako zivo, buduci da su svi njegovi prijatelji jos zivi, ima neverovatnih zbirki indijanske i novospanske robe (u vlasnistvu poznate sekte flagelanata koja se ovde i dan-danas odrzala) i, na samo nekoliko milja odatle, dve skijaske postaje: sve u svemu, ne bih imao nista protiv da neko vreme uzivam u toj lepoti. Veceras sam pozvan u Santa Fe kod nekog poznatog franko-americkog dekoratera arhitekte, rodjenog u Firenci, koji ima kucu prepunu predmeta iz meksickog folklora, nemam reci, jednostavno bozanstveno, ni sanjao nisam takvu lepotu, nikada ranije nisam video nista slicno. Veceras je u Santa Feu veliko slavlje jer se u pozoristu prikazuje jedina predstava u godini: ruski balet iz Montekarla! Ja ne idem jer sam propustio - u jednom od svojih retkih napada razborite stedljivosti - jedinstvenu priliku da dobijem kartu koju je neko hteo da preproda, ali ucestvujem u sveopstem uzbudjenju ove male zajednice dobrovoljnih izgnanika; uzivam da se zateknem u varosima za vreme vanrednih prilika, kada ljudi trepere od uzbudjenja i zadovoljstva. Da se vratim na prethodnu pricu o nerazvijenima: nema sumnje, ovo je zemlja pustosara, farming se sastoji od nekoliko basti i vocnjaka za domacu upotrebu, nema fabrika, cak i Indijanci uzivaju u blagodetima koje im daje Nedj Deal i necista savest Amerikanaca, i primaju pomoc za nezaposlene, oslobodjeni su svih dazbina, imaju zemlju, sume, zabrane ribe (oni zive u svojevrsnom primitivnom komunizmu i vlasti bezuspesno pokusavaju da ih poduce prednostima privatne inicijative), besplatne bol- nice, skole i prednost kod zaposljavanja (osim toga, svesrdno koriste cinjenicu da su velika turisticka atrakcija te drzave). Da se razumemo, beda ostaje beda, ali s obzirom na znatno nepovoljnije geografske uslove nego u bilo kakvoj Lukaniji, mozemo slobodno reci da oni u Lukaniji mogu samo da sanjaju o takvom zivotu. Mudar narod, Indijanci su mozda jedini narod tog depresivnog podrucja koji nije bas proliferan, a ipak je njihovo stanovnistvo, kome je pretilo istrebljenje, poslednjih godina u blagom porastu.

POSLEDNJI JE GAVRAN



Brzak bese kao mreza od neznih i
prozirnih nabora, sa vodom sto je tekla u sredini. Svaki cas bi na
povrsini sevnuo treptaj srebrnih krila: blesak ledja pastrmke koja bi
odmah potom krivudajuci uranjala u vodu.

- Puna je pastrmki - rece jedan od ljudi.

-
Ako bacimo unutra bombu, sve ce isplivati na povrsinu, izvrnute na
ledja - rece drugi; skide bombu s pojasa i poce da odvrce kapicu.

Tada
istupi decak koji ih je posmatrao, brdjansko seljace, s licem poput
jabuke. - Daj - rece i uze pusku od jednog od ljudi. - Sta hoce ovaj? -
rece covek i htede da mu oduzme pusku. Ali decak je uperio pusku ka
vodi, kao da nisani u metu. "Ako pucas u vodu uplasices ribe i nista
drugo", htede da kaze covek ali ne stize. Na povrsini se pracaknu jedna
pastrmka i decak je zasu mecima, kao da ju je upravo tu cekao. Pastrmka
je sada plutala, sa stomakom koji se belasao. - Boga mu - rekose ljudi.

Decak
je repetirao pusku i ponovo nanisanio. Vazduh bese bistar i napregnut:
razaznavale su se iglice borova na drugoj strani obale i mreza vodene
struje. Jedan nabor sevnu na povrsini: jos jedna pastrmka. Zapuca:
plutala je mrtva. Ljudi pogledase u pastrmku a onda u njega. - Ovaj
dobro gadja - rekose.

Decak ponovo zanjiha puskom po vazduhu.
Bese cudno, kad se bolje razmisli, biti tako okruzen vazduhom, razdvojen
metrima vazduha od drugih stvari. Ako bi, medjutim, nanisanio, vazduh
je postajao prava i nevidljiva crta, razapeta od otvora puske do necega,
do sokola sto je promicao nebom, s krilima koja kao da behu nepomicna.
Kada bi pritisnuo obarac, vazduh je i dalje bio staklast i prazan, ali
tamo, na drugom kraju crte, soko bi sklopio krila i pao poput kamena. Iz
zatvaraca se sirio prijatan miris baruta.