Desanka Maksimovic

Čežnja u tuđini



Da mi je da ne umrem u tuđini
Lepe su sve bukove u zemlji ceste,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.


Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.


U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rođeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

Na buri

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u nas beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

Strepnja

Ne, nemoj mi prići
Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići
Ima vise draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići
Našta to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva

Balkanac



Ne stidim se sto sam-
kako vi velite-
varvarin sa Balkana
tla prljavstine i bure.
Cucete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tudjina.
Vi mozete da pijete
a da svakom ne pruzite
case vina.

A kod nas su jos obicaji grubi
mi pustamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se jos i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,
kod nas svaki covjek ima
citavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi,doista,imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog covjeka po jednoga
imaju ga drumovi i polja,apsane i skole,
a kod nas,kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu,mole.

Vi,istina,za svaki kut zivota
imate sprava i masina,
sve ste sracunali i sve znate
izumi vasi su za divljenje,
a mi jos imamo starinske alate,
ali sve je kod nas jos zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje,i radjanj,i zivljenje.

Vi imate citave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas pise i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno zivimo
i nekog prirodnog drzimo se reda
slicno ognju,vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tacno propisano
kako se jede,govori i oblaci,
a mi kad govorimo,vicemo
i masemo rukama
i corbu glasno srcemo
i u rukavicama smo
obucu nosimo od svinjske koze,
puno je kod nas seljackih navika i stvari
i kraljevski preci nasi
doista su bili govedari.

Narod nas,zbilja,u gnevu moze da kolje
rusi i pali,
ali mi nismo oni sto smisleno tlace
mi ne smatramo da je svet celi nase polje
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prasumski da zbog nas place.

Dusa je nasa prostrana
iako smo brojem mali.

Krvava bajka



Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Neko se seca detinjstva




Kaska sivaca masina
preko debeloga platna
za kosulje vojnika.
Poznajem dobro taj kas
zadihan kao kasalj
plucnih bolesnika.

Secam se detinjstva naseg
kad je mati sva umorna i zuta
vazdan sila:
po osam haljina,
osam kaputa,
osam kratkih kosuljica,
sve dok bi svetlost s brda
kroz prozor lila.

Nad masinom vecno nagnuta
bila su joj pleca i glava:
krpila je po sesnaest nogavica,
po sesnaest rukava;
povazdan zeljni smo bili
njenog osmeha i lica.

Zemlja bi se opasati mogla
nizom dugih poruba
sto ih je ispod igle izvukla
njena ruka,
okorela od rada gruba.

Ucutkala se masina,
digla se umorna svalja
da svetlost upali;
brdo vojnickih kosulja
oko skuta joj se valja.

Pa opet kaska igla
potrci, potrci pa stane.
Secam se detinjstva naseg,
tog vremena i svetlog i tuznog,
iz kog od igle majcine
jos nosim ostre rane.

SMRT LIŠĆA




Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?

Možda pričaju vetrovi da su selice
pomrle od umora
i podavile se u dalekom moru?

Možda su doneli vetri
na svom krilu
uplašeni krik ždralova?

Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?

Možda vetar priča da se sunce umorilo
i palo u vodu
i da nikad više neće doći?

Ko bi mi mogao reći
zašto lišće bledi i opada?

DODIR


Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

Prekasno

Možda ćeš u besposlici,
jedan dan
prići telefonu i okrenuti broj
u sećanju tvom davno izbrisan..

Na nestrpljiv zvuk zvona
niko neće odgovoriti,
nikoga ovamo neće biti,
niko ovde više ne strada,
niti voli,
niti pati...

Meni je sad svejedno...
Sad me ne boli ništa više...
Sad mi je od oblaka lakša
tuga nekadašnja.
Svi su puti do moje ravnodušnosti
davno prekinuti.

NEMAM VIŠE VREMENA




Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad ne pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

BLIŽI SE LETO


Bliži se, bliži, leto;

U duši već ga slutim.

Pomalja zlatnu kosu

U zrelim njivama žutim.

Zrikavci su mi rekli

Koje u putu sretoh:

"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.

Pomalja usne rujne

U bulkama crvenim.

Mirišu livade bujne

I polja i šumarci.

Koje u putu sretoh:

"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.

Kao sjajna carska kruna.

Zlatna mu svetluca kosa

Rumenih svitaca puna.

Svi su mi oni rekli

Kad ih u putu sretoh:

"Bliži se, bliži leto."

MOJI ZEMLJACI

U Brankovini sad se drva seku
i u grad voze da prodadu.
Siromasi obaraju šumu mladu:
bukve čija kora se još kupa u mleku,
ceriće što tek počinju da rastu.

Ceo bogovetni dan pognuti seku,
dogod sunce ne pređe svoj put nebom.
Tek kad sveštenik na večernje siđe niz reku,
sednu na panjeve i maše se torbe s hlebom.

Sutradan na vočiću jedinom silaze gradu,
na leđima komad proje za ručak nose.
Ostaju im gole kraj kuće bregova kose.
Promiču polako po tuđeg drveća hladu.

Hlad svoje šume u gradu će prodati,
gledaće očajno u njih bregovi goli.
Doneće kući samo opanke i sveće
i nekoliko grumenova kamene soli.

Ja dobro znam:

U molitvi njegovoj moje ime biti neće, nikada
pred ljubavlju mojom neće on ruke sklopiti
i ako misao na mene njegovim srcem ikada
zaluta, pobedom davnom samo će ga opiti.

Ali od istina ne živim ja... Ja vidim hram,
u sred planine. Ćuti hrast do hrasta...
Tiho, s neba, pada snega pram
i stazom hode srne vita rasta.

Tu život vodi on, o suzi i kruhu
i na kamenu sleđenome kleči
i moli, u surom kostretnome ruhu -
"Gospode, dušu patnja mi izleči,

ja sam joj dobra uzvraćao zlima
dok skrušen pred njom ne padnem po tlima
ni dan ni zora nema za me draži

ili smrt moju, Gospode, uskori...
U snu i javi, pogled njen me kori
i reč, reč jednu, s duše moje traži!"

Desanka Maksimović

ZA NAIVNE


Za one kojima se čini
da su jednaki
siromah i bogati,
slabi i jaki,
nesuđen i onaj koji se sa robije vrati,
bezruki i čovek sa rukama obema,
miropomazani i odlučen od vere,
zvani
i onaj što pred vratima čeka,
za njih, za sebe,
za svakog čoveka
tražim pomilovanje.

PTICE NA ČESMI

Divno li je iznenada
naići na gorsku česmu:
još je ne ugleda oko,
a njenu začuješ pesmu
negde pod brdom duboko.
Ti potrčiš kao dete
u pravcu njenoga glasa,
kupina te u hodu splete,
probijaš se kroz gustu čestu
ili kroz paprat do pasa.
A kada stigneš zadihan,
od divljenja staneš u mestu:
poređale se na žilu
pod kojom voda se rađa
senice, grmuše i žune
pa razvezale priču
kao žene na perilu.

A ti, od straha da se
ne preplaše i ne zbune,
da ne pobegnu u granje,
sakriven iza žbuna
slušaš radosnu česmu
i njino čavrljanje.

A i tebe to molim

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta biva kad se brat i sestra
i mati i prijatelj polako raziđu
i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
i treba li se bojati pauka savesti
i šta on među crvima i stonogama znači.

Javiću ti ima li razlike
između grumena zemlje i čoveka,
između suza i voda ponornica,
i treba li strepeti od izjednačenja
sa biljkom, kapljom i mineralom,
a i tebe to molim.

Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca,
i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime sećanja
i da li će te naneti kadgod na moje obale,
a i tebe to molim.

Kad odu naših majki majke


Kad odu naših majki majke,
i stvari koje su se činile večne
odu u nepovrate,
spuste se u podrume, na tavane zabacane,
kao sa otrovom srče
da ih ruke dečje ne dohvate.

Kada sahranimo naših majki majke,
sahranimo s njima i pozdrave
koji su nekad, još s desetak koraka
znali da jave
da nam dobra želi
namernik koji se bliži,
iz šume ili iz mraka.

Odbace se praznici davni
kao stari haljetak,
stane prošlosti da se sudi,
postanu ravnopravni
ne samo nedelja, utorak i petak,
nego svetitelji i ljudi.

Đurđevski uranci, petrovdanske lile,
vrbice pune zelenoga sjaja,
u sećanju nam se zatru,
prestanu se bojiti uskršnja jaja,
samo pustinjacima u planini
položajnik čara vatru.

Počnemo sahranjivati drevne običaje
pošle k nama još sa Himalaja,
iza Karpata,
već posle postanja sveta.
Kada umru naših majki majke,
zatvorimo njinom rukom otvorena
vekova vrata.

Slatko je ćutati.

Čini mi se dam njiva što pod snegom sniva,
da sam u zemlji skriveno zrno žita.
Ne tiče me se šta se u svetu zbiva,
ni za čim ko u životu hita.

Ne znam prolaze li vekovi ili minuti.
Niti mi se šta pita, niti saopštava.
Dobro mi je kao steni što u mraku ćuti,
kao kome ko pod travom spava.

Sada mi sasvim drukčije izgleda
sve što je među ljudima bilo,
i nečije reči i nečija ruka bleda,
i sto za kojim se smejalo i pilo.

Samilosno sad gledam, kao iz raja,
kroz ćelijska mutna stakla,
ljudske žudnje i grehe bez kraja
i sve čega sam se nekad srcem takla.

I ništa više nemam da kažem kome,
i što bih čuti mogla za mene nije.
Čini mi se da sam školjka nad kojm se talasi lome,
da sam njiva iznad koje vetar vije.

(Desanka Maksimović)

Molba mladosti

O mladosti, mladosti,
da brzo prolaziš, ljudi kažu.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
Jednog bola i jedne radosti;
Oko vrta svog zasadiću visoke
Borove i bršljane i paviti;
Vetrove i reke široke
Bujicom ću naviti
Svud oko našega brega;
A vidik u krug ću zaviti
Cičom i smetom snega.

O mladosti, nemoj od mene otići:
niko neće moći u tvojoj suzi
biti ovoliko ludo lud,
ni ovako sumoran u tvojoj radosti.
O mladosti, mladosti,
Ni u čijem srcu neće tvoja žud
U ovoliko sunce porasti;
Niko neće ovoliko čistih
Imati grehova ni strasti.

O mladosti, mladosti,
Da sobom odnosiš, ljudi kažu,
Svoje bolove i svoje radosti.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
Jedne ljubavi što mene voleće;
U vrtu svome zasadiću proleće;
Sve mirise slatke zarobiću
Što bregom nihaju leti,
Sva sunca, sve zvezde zadobiću
Na nebu da našem rumene;
Pa nećeš ni moći, ni hteti
Nikad otići od mene.

O, teške, sumorne radosti,
O slatki, ludi bolovi
Moje mladosti,
Nemojte otići od mene!
Jer živeće tada dolovi,
Mirisi, ljudi i zvezde rumene;
A ja skamenjena sedeću na svom visu
i biće mi sve jedno: da li su, ili nisu
u meni nekad goreli
tvoji bolovi i tvoje radosti,
o, mladosti.

Vernost

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Ničije oči ne smeju na njega pasti,
ničije oči do tvog povratka.
Niko sem tebe osetiti ne sme
kako mu je duša mirisna i slatka.

Pred ljudima spuštam zemlji oči,
čuvam ih za tebe kad se vratiš,
neka budu pune kao jutarnji zdenci,
kad priđeš u njima radost da zahvatiš.

Učim za tebe u potaji pesme,
niko od ljudi njine tople zvuke
pre tvog povratka nikad čuti ne sme.
Zapevaću ih tek kad izdaleka
spazim da ti si mi ispružio ruke.

Smiri napaćenu dušu, smiri,
čuvam srce do tvog povratka.
Sva patnja, ma kako da je duga bila,
tad činiće mi se da je bila kratka.

Zagrljaj naš biće dug kao čekanje,
biće dug beskrajno.
Uzeću te u suton na svoje gurdi
i pustiti tek u jutro sjajno.

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Preda te s cvećem uvek ja požurih.
O, biće opet hiljadu dana sreće
posle hiljadu suznih i tmurnih.

Ljubav

Strepim kad uzberem cvet kraj putanje: uvek mislim možda patiš ti u tom času.
Bežim od sunca i smeha: uvek se plašim da tebe magle i suze nisu zasule.
A kad život natera oblake tuge, osluškujem s bolom: možda se ti smeješ slatko
i moja samoća daleka je tebi i ne osećaš gorčinu moga bola.


Zaljubljenost

Od mene do njega može se samo mostom duge. Od mene do njega može se samo
jezerom mesečine. Od mene do njega može se samo srebrnom i strmom stazom ptice. Mostovi, reke i staze kojima ljudi hode oko njega obilaze. On je kao sunčevo
plameno ostrvo odvojen sjajem od svega sveta.

Samoća

Otišli su svi. Samo šumski cvet još stoji uza me, moj verni drug od jutra do mraka. Zovu ga vetrovi da s njima pođe, povijajući moćno njegov stas, ali on ostaje kao prikovani uza me. Dolaze leptiri i šapću mu na sitno rumeno uvo da s njima pođe, ali on ostaje uz mene naginjući lice na moj dlan. Spusti se ptica na susednu granu i mami ga umiljato, ali on se okrene i sluša šta ja govorim. Dođu redom vetrovi pa odu, zatrepere leptiri pa odlete, zatrese ptica granu pa prhe dalje; padne katkad duga senka nekog čoveka kraj nas pa i ona ode. Odu svi. Samo poljski cvet stoji uza me. Njegova tanaka senka, kružeći lagano kao skazaljka, pokazuje mi koji je čas dana i samoće.

Moj svet

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.


D.Maksimović

Za neshvaćene

Tražim pomilovanje
za neshvaćene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnosti ogreznu,
što uhode sebe kao tuđina,
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.