Nemam vise vremena...-Mirjana Vujicic

Svoje srce poklanjala sam samo onome koga volim.Drugacije ne
mogu,ja drugacije ne znam.Nemoj se ljutiti na mene,sto te ne volim,sto
ne mogu da te osetim na onaj nacin koji bi zeleo,na koji bi voleo i na
koji si zasluzio.Tvoje reci su prelepe,tvoji pogledi su nezni i puni
ljubavi...tvoje oci su zaljubljene...one vole i zele.Ali ja nisam zena
za tebe.Ja ti to ne mogu vratiti,zato me je stid svoga cutanja.Svog
pogleda koji spustam,svojih ruku koje lomim.Znam da me razumes,i znam da
me shvatas.Zato prestani da me obasipas tolikom paznjom,jer ja nisam
tvoja sreca ja sam tvoje mucenje.Ja nisam tvoja ljubav,ja sam tvoja
osuda...tvoja agonija kroz sve ove dane i noci nasega poznanstva.

Sa druge strane jastuka

Da li je morala da se seca sta je sve
ostajalo sa druge strane jastuka?Nije,ali ona svoje uspomene nikada nije
zaboravljala.Svoje snove pokidane stalno je vukla sa sobom.Krpila ih je
kao stare zakrpe sto bi se krpile.Vukla je sa sobom svaku zutu
posvetu.cak i nakon tolikih godina.I gusila se,i smejala se ali se
nikada od njih nije razdvajala.Saznavala je nove stvari,ali se starih
nije odricala.Ponovo je volela,ali nista nije zaboravljala.Pod plamenom
svece gledala je oci koje nikada nije smela da zaboravi...i u tisini ga
je dozivala...u tisini je saputala njegovo ime.Kao da mu se nadala.A
tuga je bila sve veca i veca.Ona je to znala.Samo kada bi mogla da uziva
u trenucima koje su joj se pruzali.Kada bi znala da ovo sto ima nikada
ne sme da odbaci zbog uspomena.Niko joj nece reci hvala.

Ne,ne mogu ti zabraniti da me volis.Ne mogu ti zabraniti sve
one divne reci koje mi pises...koje izgovaras i one koje tek zelis da
izgovoris.Ko sam ja da sudim zaljubljenom srcu koje odbacujem,koje ne
zelim i koje ne razumem.Srcu koje je tako daleko od mog,da ga cak ni ne
osecam.A moje te reci bole,moja iskrenost de pece...izjeda u svakom
novom danu,u svakoj novoj noci.Ti nista ne trazis,samo
dajes...dajes...svakim danom sve vise i vise.Dok ja okrecem glavu,rukama
zapusavam usi i molim te da me zaboravis.Zar je zaborav tako
lak?Princezo moja,sve mi trazi samo mi to ne trazi.Gde god da si moje ce
te misli pratiti.Jos uvek mi odzvanjaju njegove reci.Mislima te
volim,tisinom ti izgovaram ime i u svom cutanju zelim te pored sebe.




Enlarge this image

Nisam i necu te ostaviti jer nemam hrabrosti da te gledam u
oci i da izmisljam glupe razloge od kojih mi se podize kosa na
glavi.Biti iskrena???Hoces li me uopste razumeti.Da nekada...nekada
davno bio si moj san,onaj pravi koji se sanja samo jednom u zivotu.Onaj
san kada otvorim oci,znam da si tu negde blizu mene.San koji se ne
zaboravlja.Ljubav koju smo jedno drugome davali bila je nesebicna i bez
rezerve.Ljubav...A onda si tiho pogresnim koracima poceo da izlazis iz
moga zivota.Kako si usao tako si i izasao.I dok sve ovo pisem mozda i
nisam svesna jer mi podsvest stalno radi...ne da mi mira.Jedino sto znam
da te necu dati zaboravu,koliko god blede senke nadvijale se nad mojim
osecanjima.Pokusacu da te otrgnem od zaborava.Zelim da sam samo sto
dalje od sebe same.Jer me svaka pomisao proganja u jos jednom letnjem
danu koji polako odmice.

Bile su to nezaboravne veceri davnih 70.Samo senke proslosti koje su se
nadvijale nad njenom kucom svedoce o jednom vremenu,o jednoj ljubavi
koja je ostala da se pamti.Drvoredi kroz koje su prolazi drzeci se za
ruke kradom da ih niko ne vidi.Prvi ukradeni poljubac,sklanjanje cuperka
sa cela...i zagrljaj koji je govorio vise od hiljadu reci.Reci nisu
bile potrebne.Nada,strepnja i telo koje podrhtava na podijumu svih
uzdaha u njegovim rukama.Sada dok sedi na svojoj terasi seca se
svega,Smeska se...i zivi od svih onih reci koje su joj hranile dusu svih
ovih godina,Samo vrabac mogao je da razume sve nezne reci koje je
saptala njemu...koje je cuvala samo za njega.Samo on koji je nije
napustao cak i posle tolikih godina U grudima je osecala zelju,kao
rascvetali cvet.Ali tu zelju nije mogla da podeli nisakim.Pomislila je
jos jedna noc bez sna.Suza koja se polako kotrljala niz njeno lice bila
je nezaustavljiva.Pustala ju je,dok se pitala sta vise ima ispred sebe i
sta ona vise ceka.Onaj nekadasnji sjaj u ocima zauvek se ugasio.

Mirjana Vujicic

Da li si ti u stvari stvaran ili si mozda iz nekog drugog zivota,nekog
drugog sveta.Tako razlicitog od mog.Pitam se ponekada da te nisam ja
mozda stvorila u svojoj masti da bi mogla s tobom govoriti u snovima.Da
li ti uopste postojis?Kazi mi,ili si samo moja lazna iluzija.Secam se
usao si mi kradom u zivot i doneo najlepsi miris,muziku tisine.I znaj,tu
tajnu koju nosimo...to skriveno strastveno osecanje...nikada,i onda
kada nas proslost dotakne ne zaboravi na mostove koji nas spajaju ne
mogu nikada da se sruse.Sve mogu da mi uzmu,ali ono sto si mi ti dao
ne.Ostaje san...

Da li znas da spavam u kriku nemira,dok prosjacki molim za mrvu tvoje
ljubavi.Nikada u zivotu nisam skupljala trunke ,nikada nisam bila
prosjak...nikada nisam proklinjala svoje slabosti,jer ih nisam ni
imala.A sada sve to radim.Znaj,ja nisam kao druge.Nisam obicna....ja
znam ko sam,i sta sam.Ja sam tvoja istina koja te zeli.Kako da ti
pokazem svoj drhtaj duse,plamen u srcu,radost novog jutra.Kako?Kada sam
samo tren u tvom zivotu.Ja znam da sam tvoja svetlost,tvoj beskraj,i
znam da je izmedju nas zid zabrane.I zbog toga ne smem da ti pruzim
ruku,ne smem cak ni da te pogledam,ali zato mogu da te dodirnem dahom.

Zelim da nocas sanjas moje usne,moje ruke...zelim tvoj dodir,miris
tvoga tela.Zelim tebe.Da li me ti zelis?Da li znas da moj glas sapuce
tvoje ime.Jer ja sam neko ko ti nikada nece reci kuda plovi odjek mojih
misli.Ali bicu tuzna ako ih sam ne shvatis.Ako ih sam ne budes
razumeo.Ja sam neko ko cezne za tvojim ocima i plasim se da gledam u
njih da ne bi prepoznala sebe.Rekose mi da te uvek povredi onaj za koga
mislis da te voli.Nema veze,ja sam upoznala tebe,doneo si mi
srecu,pruzio ruku dao mi nadu.Izmislio nacin da se smejem.Ako je sve to
neka tvoja cena znam za sta je placam.Jer tvoj pogled i osmeh su toliko
stvarni i ja zelim u sve to da verujem.Vili te tvoja A.

Svake sekunde me nesto podseca na tebe.Ti samo cuti jer ja cu ti pricati
sta osecam,jer ti si me naucio da u masti sve je moguce. Zelim da me
odvedes sto dalje,u neki nas svet gde cu uvek biti kraj tebe.I bojim se
da te ne izgubim u svemiru snova,da ne ostanem sama...

Hoces li me cekati ove zime.Kada hladni vetrovi zazvizde ulicama
Beogradskim,hoces li me potraziti na onom mestu gde smo se prvi put
sreli.Da li si zaista zeleo taj susret[ponekad se pitam u sebi],ili je
to mozda bio samo slucajni susret jos jedan u tvom nizu.Ako me sacekas
prepoznaces moj osmeh i pogled koji te je stalno pratio.Pitacu te jesu
li ti jutra i noci hladne bez mene.A ti...ti budi hrabar i vest da mi
ukrades jos jedan dah,da ti dodirnem usne,i da se setim jednog
proleca,jednog susreta...jednog cekanja.A ja cu ti ostaviti pesmu bez
kraja,jer ako i kraj dodje nek je u pesmi bar nema.Neka budu samo
poceci...poceci snova.Jednog kisnog prohladnog dana,moji nemiri ti i ja u
beskraju secanja.

On je moja inspiracija.Sve ovo ovde sto pisem je u stvari on.Pisem
njemu...mojoj stvarnosti.Nekome ko me ljubi neprekidno...neko cija sam
ja ljubav,neko ko me voli do Beskraja.Moje misli stalno lutaju u
njegovom pravcu.Secam se da mi je nekada davno neko rekao;"Da bi pisao
potrebno je da patis".A ja nepatim...a pisem.Ja volim ja sam srecna.Kako
da objasnim nekim ljudima da te volim,da vise nisam preplasena zivota,i
da je zaista zivot lep.Ne bi me shvatili.

Lep je jer znam da smo pod ovim nebom zajedno,da disemo isti vazduh...

Kada god pomislim na tebe...razvuces onaj moj najlepsi osmeh,smesim se.Prijas mi.Da li to uopste znas?Da li mozes da predpostavis koliko stanujes u mojoj glavi?U mojim si mislima stalni podstanar,i ne zelim da iz njih nikada izadjes.Molim te cuvaj me,krhka sam kao porcelanska vaza,samo dah vetra bi me slomio.Trebam te,ponestalo mi je snage.Trebam te...da me volis bas ovakvu kakva jesam.A ti samo pokusaj da verujes,pokusaj da poverujes da na ovom svetu postoji neko ko te voli nezno...iskreno i hrabro.Neko ko i kada nije pored tebe,oseca tvoj dah,i cuva tvoje srce.Neko ko zadrhti pri samom pomenu tvoga imena,i vise ne moze da zivi bez tebe.I sada dok ovo pisem,ovako zavaljena u svoju stolicu mislim o tebi...mislim o nama.I boli me ovo nedostajanje.Tvoja odsutnost mi sve vise i vise fali.Reci bilo sta...bilo sta izusti,jer nocas samo vetrovi cute.

Teško je, draga moja, to nedostajanje, teško i surovo. Ne štedi ni dušu ni srce, a sećanja ga samo pojačavaju, daju mu snagu...

tvoja ruka nije bila ispruzena prema meni

Sumoran dan,kisa pada vec danima.Tako mi je svejedno,kada ce prestati,hoce li prestati.Mislim o tebi,mislim o nama...mislim o svim onim recima koje nisam uspela da ih izgovorim, jer mi nisi dozvolio,jer si me svaki put prekidao jer nisi zeleo da ih cujes.Da li je potrebno vracati film unazad.Da li je potrebno reci da tvoja ruka vec duze vreme nije bila ispruzena prema meni,da
sam ponovo sama.Nema te kada si mi potreban,nema te da me cujes i da oslusnes kako moje srce samo za tebe bije.Kako samo za tebe otkucava.Odlazis i dolazis samo kada sam ti potrebna,zeludac mi se steze.Zelim da budem ono sto jesam,zelim da ti kazem sve ono sto mislim,jer osecam da vec duze vreme ja i ti smo jedno nista...a trebali smo biti jedno drugome sve.Totalno mi je glupo sve,i ovo sto pisem i ovo sto osecam i sve ovo sto se izmedju nas desava.Da te barem ne volim,da te barem toliko ne zelim pored sebe sve bi bilo mnogo lakse za oboje.

Citat :

 

sve će lakše biti...

Sve ce biti mnogo lakse,ako budem uspela  sve ovo da izbacim iz sebe.Zasluzili smo barem jos jednom da sednemo jedno preko puta drugoga i pogledamo se u oci.Samo sto ovaj put necu puno pricati.Necu  te nizasta kriviti,jer nisi ti nista kriv.Zelela sam da mislim da si nesto posebno,zelela sam da ti verujem,zelela sam da neko u ovom mom zivotu uspe da me povede...ali prevarila sam se u svojim sopstvenim zeljama.I ne kajem se jer nemam zato puno vremena.Samo sto ti vise ne verujem.Covek kada ostavi nekoga na onakav nacin,moze da te sutra ostavi i kada si mu mnogo vise potrebniji.Novo iskustvo,i nova lekcija na kojoj sam ti jako zahvalna.Zahvalna sam ti na jos mnogim stvarima.Na tome sto si uvek verovao i sto jos uvek verujes ljudima koji ti nikada nista nisu bili u zivotu,koji su samo sa jednom jedinom recenicom srusili nas svet.Cemu sve to?Da li to hranis svoj ego?Svoju nesigurnost...Mnogo je pitanja ostalo bez odgovora.Mnogo je ostalo nejasnoca.Mnogo...toga.Sada vise nista nije toliko bitno,osim da postoji zid cutanja.Vise nemam ni volje ni zelje da te pronadjem..Ne zato sto sam umorna,daleko od toga  imam snage za oboje.Nego zato sto nisi uspeo da me prihvatis i volis ovakvu  kakva jesam.Ova moja svakodnevna odsutnost i tisina mi uopste ne smeta  da nastavim dalje,moram...moram se ponovo nadati,ponovo zeleti...moram nauciti da ponovo gledam svojim sopstvenim ocima.Hocu da ponovo vidim onaj svoj odraz u ogledalu,onaj sjaj u ocima koji me je uvek cinio neodoljivom i da moje reci budu moje misli.Hocu da budem ono sto sam bila,ponovo da vratim svoje JA.Da vratim ono sto sam izgubila.

Grozna su ovo vremena,i onako ceo zivot ume da bude tezak.Nekada ga mi zakomlikujemo,nekada nam zakomlikuju drugi...a nekada svi ovi problemi koji se vrte oko nas nas prosto obaviju,  da ne mozemo nijedan korak da napravimo.Nema raskoraka.Vise ne umem ni osmeh da navucem,ne mogu da vratim ni film unazad...ne mogu.Imam osecaj kao da vise nisam tu,kao da vise nisam ona ja.Previse je  svega bilo,i uzdaha,i cekanja i nedostajanja.Previse...za tako kratko vreme.Ponekada se pitam da li sam sve to sa tobom sanjala,da mozda nisi bio moja iluzija.A onda otvorim oci,i jasno me tvoja slika podseca,da sam stobom volela,da je toliko stranica ispisano i da knjiga secanja me podseca. Da si postojao,da sam postojala...Ne opravdavam sebe,kriva sam.Mozda je sve moglo drugacije biti,nisam se umela kockati.Nisam bila sigurna u pobedu koju nisam osecala.Lagala sam sebe...ne znajici ni dan danas da li sam mogla dobiti ili izgubiti.

Ne zna zasto se osecam vec duze vreme ovako?Zasto ne razumem ono sto mi se govori?Ono sto mi se prica?Nista do mene ne dopire.Cak nista i ne boli.Ko je uopste kriv za ovakav osecaj? Vise nista nije bitno.Vise nije bitno cija sam,jer vise nisam ni svoja.Mazohisticki trpim ovu bol,jer ne umem da pricam,ne umem da placem vise nista ne umem.Mozda ce me neko upitati a sta to boli?Reci cu samo da nisam imala previse srca,previse hrabrosti za mozda neko lepse sutra.Nisam imala hrabrosti udahnuti zivot punim plucima.Cutala sam i unistavala sve ono sto sam imala oko sebe.Ponekada te u nekoj pesmi oslikam,cisto da ne zaboravim tvoj lik,pustim onaj uzdah u grudima u nadi da ces napisati za mene neku novu pricu.Okrenuti neku novu stranicu,koju nisam uspela okrenuti jer evo jos jedna jesen se sprema.Jesen bez nas,bez nase ljubavi,dok sivi oblaci u daljini mirisu na kisu.

Prestala sam vec duze vreme da pisem,ne znam ni o cemu bi vec pisala sto vec nisam,ili sto vec drugi nisu.Mozda sam prestala pisati jer citajuci sta sve "dragi moji prijatelji"pisu shvatam da su mnogi u raskoraku sa onim sta je istina i onoga sta je sa druge strane istine.Ali dobro,mnogi ce mi reci da je to umetnicka sloboda i da se u nju ne mesam.Ne zelim da sam pogresno shvacena,i moram da kazem da mi to nije toliko strano jer ljudi vole da ulepsavaju sve cega se dotaknu,a ja sam neko ko voli da vidi onako kako jeste i da ga tako nazove tim imenom.I zasto sada sve ovo pisem nemam pojma ?Mozda da bi tek nesto napisala...Ne,verovatno zbog toga sto vec odavno od nikoga nista ne trazim,ne ocekujem tako da tesko mogu biti i shvacena i razumljiva.Isterivati pravdu,pricati o nekim vrednostima o kojim mnogi pisu a malo njih se pridrzavaju izgubilo je svakog smisla.A onda kapiram da mozda ja nisam nizasta u pravu.Mozda sam upravo ja ta koja gresim.Zbog svega toga vec duze vreme pokusavam da od stvari koje volim,od svog nekog kutka napravim svoju oazu mira.Zid preko koga cu da preskoci, i  pobegnem od svih koji ne postuju nicije misljenje,koji ne slusaju ono o cemu pricas,od onih koji jedno rade drugo misle,a traze da budu shvaceni i prihvaceni.Nemam vise zivaca za one koji bi menjali svet,a njihov korak je toliko veliki da se ne bi pokrenuli.Za one koji svima pronalaze mane,a svoje nesavrsenstvo ne primecuju.One ciji su problemi najveci na svetu a sve tvoje je beznacajno i nistavno.Umorna sam i od onih kojima je svaki politicar kriv za ovu situaciju a nikada na glasanje nisu izasli,kojima migranti uzimaju koru hleba a oni su je zaradili.Umorna sam od svih ljudi koji samo upiru prstom u drugoga a nikada se nisu sa svoje tacke stajalista pomakli i nesto uradili.Zasto ljudi mislite da ovaj svet treba da se okrece i postoji samo za vas?Opterecuju me sve te price sva ta prazna filozofija koju ja nazivam prazno naklapanje i ta stalna potreba za kukanjem.Jer koliko sam primetila onaj ko treba da kuka on to nikada ne radi,a onima kojima je najbolje to rade na sav glas.Neka me samo svi ostave na miru,znam ja dobro da sam daleko od toga da sam ja dobra,daleko od toga da sve sto kazem je ispravno i tacno,isto tako svesna sam da nisam posisala svu pamet ovoga sveta pogotovu za stvari koje nisu u mom dometu.Ali isto tako znam i da nisam sujetno govedo koje nece da saslusa nekog pametnijeg,iskusnijeg cak i da ga poslusa.Ranije sam pisala mnogo vise,jer na taj nacin sam sve sto je lepo i manje lepo delila sa ovim belim papirom.To je bio moj nacin kako da pobegnem od ovog nesavrsenog sveta.Biti ono sto jesi.Jer vec odavno sam prestala to da bude.A to mnogo boli.Moram pronaci nacin da budem ono sto sam uvek bila,da pokusam nauciti kako,kako ponovo vratiti sebe u ovom ludom svetu.

Hvala ti draga moja dusice ja pisala ne pisala mi se uvek razumemo na pravi nacin.