LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Pesnik bez oporuke (Lorka)

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime4/2/2011, 10:27 pm

Stratište gde počiva Lorka
PROŠLE
su pune 73 godine otkako su frankisti ubili, a potom zatrpalu u nekakvu
zajedničku grobnicu, ako se to grobnicom uopšte može nazvati, telo
genijalnog španskog pesnika, slavnog Andalužanina Federika Garsije
Lorke.
Od onda, a u međuvremenu je puno vode proteklo Gvadalakvirom, pesniku
se ne zna ni groba ni ukopa, niti u toj vrtači na obroncima iznad
njegove rodne Granade ima ikakvog obeležja da tu počiva slava španske
poezije.
I tek sada, Španci su se setili da bi telo nesrećnog pesnika trebalo
iskopati i upristojiti njegov grob kako dolikuje svakom ljudskom stvoru
i hrišćaninu kakav je Lorka bio i u šta se pobožni Španci tako često
zaklinju.
Ovog leta tema Lorkinog groba i tog masovnog stratišta je zapalila
Španiju. Zapaljivi i svadljivi, kakve ih je Bog dao, Španci se spore
oko toga da li kopati, ili ne, da li je možda kasno da se čeprka po toj
“svetoj zemlji”, u čijim gudurama i urvinama leže ostaci između dve i
tri hiljade žrtava frankističkog režima, koji je baš te 1936. godine,
usred leta, zauzeo Granadu i počeo nemilosrdno da se obračunava sa
svima koji su bili sumnjivi, makar da nikada pušku nisu uzeli u ruke.

Nalog sudije

Ideja o potrazi za Lorkinim kostima je prilično stara, ali je ovog leta
postala veoma aktuelna. Ranije, dok je Frankov režim bio na vlasti,
nije se smelo ni pomisliti na tako nešto. A potom, kada je Franko umro
1975. godine i kada su par godina kasnije vlast preuzele demokrate, a
posle njih i socijalisti, nije bilo volje i odlučnosti da se krene u
takav poduhvat. Protivila se crkva, nisu za to bile ni porodice žrtava,
a ni raspoloženje većinske Španije nije bilo za to da se diraju i
otvaraju stare rane.
Sada je izgleda, definitivno, prevladala spremnost da se krene i u taj bolan poduhvat.
Na sceni se pojavio istražni sudija Nacionalne audijencije Baltazar
Garson. To je onaj čuveni sudija koji je svojevremeno dao nalog da se
hapsi čileanski diktator Augusto Pinoče. Garson od pre nekoliko godina
vodi istragu o zločinima koje je počinio Frankov režim za vreme
Španskog građanskog rata. On je u tome ustanovio da su onda počinjeni
zločini protiv čovečnosti, koji kao takvi, ne zastarevaju. On je u
sklopu te istrage predložio da se počne sa iskopavanjem masovnih
grobnica i stratišta, kakvo je bilo i ono na obroncima iznad Granade,
gde su svake noći odvođeni ljudi na streljanje i sahranjivani u
zajedničkim, improvizovanim grobnicama, koje su bile toliko plitke da
su prolaznici mogli primetiti kako iz njih vire delovi tela žrtava -
nečija noga ili ruka.
Garson je početkom leta zatražio od lokalnog suda u Granadi da izda
nalog da se počne sa iskopavanjem. Posebnu atrakciju tom njegovom
nalogu daje je i činjenica da se u jednoj od tih grobnica nalaze i
posmrtni ostaci pesnika Garsije Lorke, što je samo po sebi, celom
slučaju dalo sasvim nove dimenzije.
Međutim, lokalni sudija iz Granade, Aurora Marija Fernandes, koja je
nadležna da donese takvu odluku, odbila je da to uradi. Po njenom
tumačenju, ta serijska streljanja za vreme građanskog rata i te masovne
grobnice na domaku Granade, predstavljaju zločin protiv čovečnosti i to
je zločin nacionalnih

dimenzija, pa prema tome nije na lokalnom sudu da odlučuje o tome da li
će se te grobnice otkopavati. Neka o tome odlučuje Madrid, to je šire
pitanje i nije slučaj samo Granade.
Sudiji Garsonu nije ostalo ništa drugo nego da “presavije tabak” i da
od Vrhovnog suda Španije zatraži da presudi o tome da li lokalni sud u
Granadi može da se distanacira od takve odluke, odnosno da naredi
tamošnjim sudskim vlastima da postupe po njegovom nalogu, tj. da se
kopa.

Ostavite mrtve

U meĐuvremenu, zatalasala se cela Španija. Kopati ili ne kopati? Jedni
kažu - kasno smo se setili. Odavno je to trebalo uraditi. Bolje je sada
ne dirati ništa. Drugi kažu - nikada nije kasno. Lorka mora dobiti svoj
grob.
Javili su se i članovi Lorkine porodice. Federiko inače nije imao
poroda, jer nije bio oženjen. Od njegove sestre Končite ostalo je troje
dece, a od brata Fransiska, takođe, troje.
Aurora Garsija Lorka, ćerka Lorkinog brata, živi u Njujorku. Direktor
je Fondacije Garsija Lorka, bavi se glumom i dramaturgijom. Trenutno
radi na usposatvljanju Memorijalnog centra u Granadi, posvećenog delu i
životu svog strica Federika. Ona je protiv otkopavanja masovnih
grobnica u Granadi.
“Čemu to? Na tom terenu je zakopano između dve i tri hiljade ljudi. Ako
nisu zarasle naše rane, zaraslo je u korov istorije to groblje. Hoćemo
li pronaći Federika, da li ćemo išta pronaći od njega, ko će
“prepoznati” ostale. Pa, vidite niko od njih ne traži prekopavanje.
Valjda bi bilo dovoljno da se ceo taj teren proglasi za groblje i
dostojanstveno obeleži taj užasan zločin.
Javio se njen bratanac, Manuel Montesinos Lorka, sin Lorkine sestre
Končite. Njegov otac, Lorkin zet, bio je socijalistički gradonačelnih
Granade, neposredno pre nego će frankisti zauzeti taj grad.
“Meni to prekopavanje tih masovnih grobnica deluje profano”, kaže on.
“Šta hoćemo da se iskopa? Pa mi znamo šta se tamo desilo i bez toga.
Zbio se veliki zločin u Granadi i mi znamo ko ga je počinio. Ostavite
mrtve na miru...”
Nisu Aurora i Manuel jedini koji se protive potrazi za Lorkinim
kostima. Među ostalima javio se i kolumnista, Andalužanin, Pedro
Sevilja Gomes, koji smatra da ne treba preturati te mučeničke kosti i
“ponovo ubijati Lorku”.
“Španija”, piše on, “koja zna tako strasno da voli i da mrzi, trebalo
bi da ostavi pesnika na miru, da ne čeprka po starim ranama. Mi Španci,
međutim, volimo da naše mrtve izvedemo u šetnju. Ali, ne činimo to iz
pijeteta prema njima, nego da ih pokažemo onoj drugoj Španiji.”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime6/2/2011, 6:20 pm

Kuća u kojoj je Lorka čekao streljanje

ZAGOVORNICI prekopavanja
masovnih grobnica na utrinama iznad Granade, uhvatili su se ovog leta za
slučaj porodice učitelja Dioskora Galinda Gonzalesa, koja sada zahteva
da se kopa. Njegovi potomci traže da im se omogući da svog dedu sahrane
kako dolikuje svakom ljudskom biću.
I oni su se uhvatili za ime
Garsije Lorke, jer je prema mnogobrojnim svedočenjima, pa čak i nekim
pronađenim dokumentima, utvrđeno da je taj učitelj Galindo, u noći
između 18. i 19. avgusta 1936. godine, doveden na stratište iznad sela
Visnar zajedno sa Garsijom Lorkom i lokalnim toreadorom Fransiskom
Galadijem. Bilo je nagađanja da je sa njima bio još jedan toreador, ali
za to nema dokaza.
Jedan od najupornijih i najpouzdanijih istraživača
smrti Garsije Lorke, Irac Jan Gibson, definitivno je utvrdio da su na
strelište dovedena njih trojica zajedno - pesnik Lorka, učitelj Galindo i
toreador Galadi. Oni su na taj “put bez povratka” odvedeni iz
frankističke vojne uprave Granade, gde su stalno “zasedali” preki i
vojni sud, ako je takvog suda uopšte i bilo. Bilo je to uoči ponoći
između 18. i 19. avgusta.
Ni Gibson, niti iko drugi nije mogao da
utvrdi da li su njih trojica, uoči streljanja, zadržani u
vojno-policijskom prihvatilštu “Kolonija”, zgradi u kojoj su osuđenici
čekali sudnji čas, koji je obično dolazio u cik zore. Odatle su u
grupama odvođeni na strelište, ubijani i zatrpavani u plitko iskopane i
improvizovene zajedničke grobnice.

Žrtve se broje

Granada
je bila spokojno mesto u prvoj polovini 1926. godine. Na prolećnim
izborima te iste godine desni Nacionalni front, koji su činili
falangisti, budući frankisti i konzervativna desnica, potukla je Narodna
koalicija, u kojoj su bili i socijalisti. Za gradonačelnika je izabran
Fransisko Montesinos, koji je bio oženjen Lorkinom sestrom Končitom. U
julu te iste godine, kada je Franko poveo pobunu protiv španske
republike, Granada je brzo pala u ruke frankista i odmah su počele
represalije. Pošto onda još nije bilo pravih i definisanih ratnih
frontova, koji će zemlju potresati u naredne tri godine, frankisti su
počeli krvavi obračun sa svima onima koji nisu bili sa njima, koji su
bili sumnjivi i koji su nešto značili u Granadi. Na udaru su se našli
intelektualci, sindikalisti, ugledni građani, advokati, profesori,
lekari, studenti.
U tom talasu, koji je žestoko krenuo u avgustu,
dakle, na samom početku građanskog rata, svake noći su ljudi odvođeni na
streljanja. Američka spisateljica Helen Anderson, koja se tih dana
zatekla u Granadi, napisala je u svojim sećanjima da je sa svog prozora
svake noći mogla da vidi kamione sa ceradama, ili bez njih kako vezane
ljude odvode iz Granade prema selu Visnar u podnožju planine Alfakar.
“A
preko dana, piše ona, žene - majke i sestre uhapšenih i nestalih,
dolazile su na te obronke gde su vršena streljanja, da traže tela svojih
muževa, sinova i braće. One koje su dolazile rano u zoru mogle su da
nađu leševe na tim utrinama, ali im nisu dozvoljavali da ih odnesu. Tek
nešto kasnije dolazili su grobari, u pratnji falangista i policije, da
ih sahrane. Činili su to na krajnje improvizovan način - pokopavali su
ih u plitke rake i prekrivali tankim slojem zemlje, tako da se moglo
primetiti kako
ruke ubijenih vire iz zemlje”.
Koliko je ubijeno na
tim grandinskim stratištima? To niko ne zna. Jedan od grobara, ispričao
je 1949. godine britanskom novinaru Džeraldu Brenanu da njegove
kalkulacije idu do cifre od 8.000 streljanih. Jan Gibson je uspeo da
dođe do pouzdanijih dokumenata i svedočenja, pa je izneo sledeće
podatke.

Bez noge

U avgustu, te prve ratne godine, kada je
ubijen i Lorka, u okolini Granade su streljana 572 lica, u narednom
mesecu septembru, pogubljeno je 499 ljudi, narednog meseca 290, u
novembru 88, decembru 110, da bi se već u martu naredne godine dnevna
cifra popela na 143 žrtve.
Sve u svemu, Gibsonove računice, pravljene
na osnovu pouzdanih dokumenata, kažu da je za vreme Španskog građanskog
rata, u Granadi pogubljeno 2.137 osoba. Ne mali broj hroničara,
međutim, tvrdi da je bilo streljanja bez ikakvih evidencija i suđenja i
da bi konačna cifra mogla da bude veća čak i od 3.000 žrtava.
Porodica
učitelja Dioskora Galinda Gonzalesa, koja grčevito insistira da se
kopa, svoje uporište traži u tome da je njihov predak sahranjen zajedno
sa Lorkom i da će to biti dovoljan razlog da se kopa, dakle, ako ne zbog
anonimnog učitelja, a ono zbog slavnog pesnika kojem Španija duguje
dostojno grobno mesto.
“Nisu u pravu oni, kažu potomci učitelja
Galinda, koji kažu da je veliko pitanje šta će se naći od Lorke i kako
će njegovi ostaci da se identifikuju. Lako. Pošto je on sahranjen
zajedno sa učiteljem i u istoj grobnici, lako će ga biti identifikovati,
jer Galindo nije imao jednu nogu.
A što se tiče samog terena, na
kojem su te masovne grobnice, on danas ničim, ama baš ničim ne daje
mogućnost da se makar nasluti da je tu bilo to užasno stratište. U prvih
desetak-dvadesetak godina, mogli su se primeti obrisi zajedničkih
grobnica. Na nekim je neko stavio i neki kamen umesto nadgrobnog krsta. A
posle, ne samo da je sve zaravnjeno, nego su lokalne vlasti, svakako,
ne sasvim slučajno taj predeo pošumile, zasadivši mlade borove, da bi,
valjda, prikrile tragove tog strašnog zločina, na koji su uspomene
sačuvane samo u narodnim predanjima i narodnim pesmama koje su pevane u
potaji, daleko od ušiju i očiju vlasti.
Inače, sam teren na kojem su
masovne grobnice, prostire se na površini od oko 40 ari i nalazi se na
obroncima ispod planine Alfakar, obroncima čiju su konfiguraciju kiše,
vreme i ljudi poprilično promenili u proteklih sedam decenija.
Samo su ime i delo Federika Garsije Lorke ostali netaknuti. I tu i u celom svetu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime9/2/2011, 3:19 pm

Rodna kuća Lorke u Granadi

U MADRIDU je tog leta 1936. godine situacija bila napeta. Dve Španije, sledeći valjda sudbinsku tradiciju, bile su podeljene i sučeljene. Mirisalo je na barut i na krv. Nacionalistička desnica, koja je crpila ideološku snagu iz profašističke Falange, spremala se da ruši Špansku republiku i da zemlju gurne na teren fašističke matrice, čiji su ideolozi i predvodnici bili Hitler i Musolini.
Španski pesnik Garsija Lorka, čija je slava već otišla u svet, nalazio se u proleće 1936. godine u Madridu. On nije bio član nijedne političke partije, ali je njegovo srce bilo na strani Narodnog fronta, leve, napredne koalicije, koja je u proleće te godine izvojevala izbornu pobedu nad snagama Nacionalne desnice.
Španske novine su zabeležile, u maju te godine, da je Lorka podržao inicijativu pesnika Antonija Maćada i potpisao manifest španskog Komiteta za svetski mir. Ništa sporno, mada su protivnici republike znali da je taj manifest antifašistički gest.
- Lorka nije bio militantno vezan ni za jednu političku partiju - ispričao je autoru ovih redova Rafael Alberti, jedan od takođe slavnih pesnika iz te generacije. - Ali, on se rado družio sa nama levičarima, odnosno sa intelektualcima koji su bili protiv fašizma. Bio je i na jednom skupu na kojem je učestvovao i Andre Malro, koji će se kasnije boriti protiv Franka na našoj strani. Ali, Lorka je za sebe tvrdio da je revolucionar. “Ja nisam političar, niti ću ikada biti”, govorio je. “Ali, ja sam revolucionar. Mislim da ne može neko biti istinski pesnik, a da nije revolucionar.”

Špijun u vozu

ALBERTI kaže da je Lorka bio protiv rata, ali ne samo za to što je bio pacifista, nego što se plašio rata i oružja. “Možeš li ti, Rafael”, govorio je Albertiju, “zamisliti mene sa puškom u ruci? Ja ne mogu”.
Ali, rat samo što nije počeo. Na drugoj strani se već sve više pominjalo ime genarala Fransiska Franka, čoveka koji bi mogao predvoditi pobunu. Na toj strani su već pravljeni spiskovi sumnjivih. Lorka je to znao. I hteo je da se skloni. Prva njegova pomisao je bila da ode u Mekisko, daleko od Španije i haosa. Imao je i povoda za to. Tamo je objavljena njegova nova knjiga poezije.
Lorkini roditelji koji su onda živeli u Madridu, otputovali su u Granadu 5. jula da se sklone ispred talasa nasilja koje je bilo sve vidljivije. U Madridu su tih dana pale prve žrtve atentata. Rat je bio sve neminovniji.
“Lorka je delovao uplašeno”, priča Alberti. “Nije znao šta će sa sobom. Mučio se u dilemi da li da ostane u Madridu, ili da nekuda ode. Od Meksika je odustao, a sve češće je pominjao odlazak u rodnu Granadu. Obećao sam mu još ranije da ću otići u njegovu Granadu, ali nije bilo prilike. Ni sada za to nije bilo prilike. Ja sam već bio jako angažovan na strani republike i hteo sam da se borim.”
Lorka se na kraju prelomio: “Rafael”, rekao je svom prijatelju 15. jula, “ja sam odlučio. Osećam da će ovde ulice početi da se pune leševima. Odlazim u Granadu i neka bude kako Bog odluči...”

Najava smrti

Brzo će se pokazati da Svevišnji nije bio na pesnikovoj strani, što
nije ništa novo.
Da donese odluku o odlasku u Granadu, uticaja je sigurno imala i činjenica da je tamo na mestu gradonačelnika odnedavno bio njegov zet Montesinos, mada su njemu već tada, što Lorka nije morao znati, dani vladavine bili odbrojani.
Seo je na voz i krenuo u Granadu. A onda, u vozu, kao zloslutna utvara pojavio se Ramon Ruis Alonso, doskorašnji poslanik desnice iz Granade, čovek kojeg je Lorka znao više iz priča, nego lično, ali mu je bilo poznato da se od tog “čoveka-žbira” ničemu dobrom ne može nadati. Prekrstio se žurno i zatvorio u svojoj kabini, kao da želi da otera od sebe tog zlog čoveka.
Ubrzo će se pokazati da duh Ruisa Alonsa nije oteran i da će taj čovek odigrati kobnu ulogu u životu i smrti španskog pesnika.
Lokalni list “Ideal” objavio je 16. jula kratku vest: “Grandinski pesnik don Federiko Garsija Lorka nalazi se od danas u rodnoj Granadi.”
Tih dana prevrat je bio izvršen. Desilo se to 20. jula. Desne profašističke snage, predvođene generalom Frankom, oborile su vlast u Granadi. Tog istog dana uhapšen je Lorkin zet Fernandes Montesino, gradonačelnik Granade.
Još se u Granadi nije ratovalo, ali je ratna atmosfera vladala među ljudima. Niko više nije bio siguran, čak ni u svoj život.
Lorka se smestio u porodičnu kuću, koju su zvali “Uerta de San Visente”, u okolini Granade. Tu su bili njegovi roditelji i njegova sestra Končita sa porodicom.
Nedelju dana posle udara, u kuću su stigla dvojica nepoznatih ljudi. Pitali su da li tu stanuje Federiko Garsija Lorka, ali ga nisu odveli. Sutradan je stiglo anonimno pismo u kojem se kaže da se zna da je pesnik “ruski špijun” i da ga čeka smrt.
Neznanci su dolazili opet, maltretirali su porodicu, pretresali kuću, a kada je Lorka intervenisao, počeli su da ga tuku, uz pokliče: “Ćuti marikon”, što će reći - “ćuti pederu”.
Lorka je shvatao da se krug oko njega zatvara i samo je čekao da se na vratima “Uerte de San Visente”, pojavi ona utvara od čoveka Ramon Ruis Alonso, koji je tih dana radio kao šef za specijalne zadatke u novoj hunti u Granadi.
Valjalo je što pre spasavati živu glavu.
Ali, kako, gde, sa kime?

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime19/2/2011, 10:21 pm

KAO u onoj priči Garsije Markesa "Hronika najavljene smrti", sudnji čas
Garsije Lorke se vrteo oko njegove glave kao sudbinska spirala smrti
koju nikakva sila ne može i neće zaustaviti.
Nalazeći se u
roditeljskoj kući "Uerta de San Visente", na desetak kilometara od
Granade, pesnik je na početku tih avgustovskih dana 1936. godine
savršeno dobro shvatao da se opasnost nadvila nad njim i da je pitanje
dana kada će se pojaviti agenti novog režima i odvesti ga. Na to ga je
opomenula i sudbina njegov zeta Manuela Fernandesa Montesuinosa, koji je
uhapšen odmah posle prevrata i ubrzo će se pokazati da iz tog zatvora
neće izneti živu glavu.
Lorka je zato odlučio da ode iz te kuće pre nego bude kasno.
Ali,
gde da ode. Da se vrati u Madrid je bilo nemoguće, a da ide na "drugu
stranu" fronta nije hteo, jer ni u tome nije video nikakvog spasa. Onda
se prisetio svog prijatelja i pesnika Luisa Rosalesa, koji se vratio u
Grandu u isto vreme kada i on, ali on nije bio u opasnosti, jer je bio
dobro pozicioniran u redovima lokalne Falange, kao uostalom i dvojica
njegove braće. Zabeleženo je da je jedan od braće bio i šef lokalne
falangističke organizaacije. Tamo bi mogao da bude bezbedan. Telefonirao
je Rosalesu i ovaj je odmah došao u kuću Lorkinih.

Gde je Lorka?

KAKO
će kasnije ispričati sam Luis Rosales, u kući Lorkinih je održano
savetovanje o tome šta da se radi sa Federikom. U većanju su, pored
pesnika, učestvovali Lorkini roditelji, sestra Končita i sam Luis
Rosales.
"Razgovarali smo o tome, priča Rosales, da ja prebacim Lorku
na drugu stranu fronta, kod "crvenih", jer ja sam to onda mogao.
Prebacivao sam i druge. Federiko je to kategorički odbio. Bila je zatim
ideja da on ode u kuću čuvenog španskog kompozitora Manuela Falje, koji
je onda živeo u Granadi i koji je bio nedodrljiva institucija. Lorka je i
to odbacio, jer je imao neke neprijatelje i nije se osećao
najsigurnije. I tako smo uradili. Preselio se kod nas, mislim 8. avgusta
i tamo je ostao sve do 16. avgusta."
Nekoliko dana pošto se sklonio
kod Rosalesa, u kući Lorkinih roditelja pojavila se frankistička patrola
koju je predvodio onaj neizbežni Ruis Alonso.
"Gde je Lorka, gde ste
ga sakrili?", grmeo je sa vrata. Lorkina sestra Končita je odgovorila
da je otišao, da se, kao i mnogi drugi, sklonio iz Granade, ali da ne
zna kuda. Alonso je zapretio da će ubiti Lorkine roditelje, ako mu ne
kažu kuda je pesnik otišao, ali je ipak napustio kuću. Vratio se
sutradan i opet počeo da preti. Tada je Lorkina sestra Končita, da bi
izbegla torturu nad roditeljima, rekla Alonsu da Federiko nije nigde
pobegao, da je otišao u kuću svog prijatelja i pesnika Luisa Rosalesa...
Za
Ruisa Alonsa je to bilo dovoljno, mada bi on i njihove obaveštajne
službe pesniku i bez toga ušle u trag. Braća Rosales su, inače, bili
uvereni da će Lorku spastiti od hapšenja snagom svog autoriteta i svog
pripadništva Falangi, a ne tako što će ga kriti.
Braća Rosales uopšte nisu krili da je Lorka
u
njihovoj kući. A i zašto bi. On je pesnik i njihov prijatelj, nije član
nikakve političke organizacije, nije učinio ništa za šta bi nova vlast
mogla da ga optuži.

Osećam krivicu

ALI, konci zavere su se
pleli u vojnoj komandi u Granadi, kod zapovednika Valdesa i njegovih
pomoćnika. Tamošnji centar moći je očigledno bio jači od onog koji su
držala braća Rosales, mada su oni bili istaknuti falangisti.
Ruis
Alonso, koji je bio u stalnoj operativnoj vezi oko hapšenja pesnika,
ispričao je kasnije, ako mu je verovati, da ga je jednog dana vojni
zapovednik Granade pozvao i rekao mu da ima za njega "specijalni
zadatak", da ode u kuću braće Rosales i privede Lorku. Kako on
objašnjava, preneo je poruku domaćinima braći Rosales da guverner traži
da se Lorka privede radi informativnog razgovora i da mu se neće ništa
desiti.
"Stvarno mu se neće ništa dogoditi?, pitao je jedan od braće Rosales, najmlađi Migel, koji se zatekao u kući.
"Neće"
odgovorio je Alonso, mada je Migelu u tom trenutku moralo biti jasno da
Ruis Alonso nije komptentan da na to pitanje odgovori.
Ipak su krenuli. Odveli su Lorku guverneru.
"Slutio
sam da Alonso laže, ispričao je kasnije Migel Rosales. Ali, moram vam
sada, toliko godine posle svega, reći da osećam krivicu zbog toga. Nisam
imao muda onog kobnog dana da se suprostavim Ramonu Alonsu i sprečim
odvođenje Lorke. Video sam oko kuće puno ljudi sa puškama. Uplašio sam
se da će nas sve pobiti, moje roditelje, sestru, sve nas. Šta da uradim?
Poneo sam se kukavički. Predao sam im Federika u ruke. Svakako, u onom
trenutku nisam ni sanjao da ga vode da ga ubiju. Mislio sam sve ćemo
srediti u komandaturi grada."
Kad je Luis Rosales tog 16. avgusta
stigao uveče kući i čuo šta se desilo, zanemeo je od užasa, besan da
neko uopšte može da vršlja i hapsi u njegovoj falangističkoj kući.
Iz
istih stopa je sa braćom otišao u kancelariju guvrenera i vojnog
zapovednika Hosea Valdesa Kuzmana. Nije ga bilo tamo. Lorku nisu mogli
da vide.
Braća Rosales su sutradan opet otišli kod Valdesa. Ovog puta je bio u kancelariji. Pred ražešćenom braćom ostao je mrtav hladan.
"Garsija Lorka nije ovde, oveli su ga u zatvor. Videćemo šta se može učiniti. A vi se ne uzbuđujte previše."
Valdes
ja slagao braću Rosales. Lorka je još bio u njegovim odajama i pod
njegovom jurisdikcijom. Odatle je otišao u smrt u noći između 18. i 19.
avgusta .

PRESUDA
PO jednoj verziji, koju su iskopali hroničari, o streljanju pesnika je ovako odlučeno.
Guverner
Valdes je u noći 17. avgusta pozvao telefonom generala Kiepa de Ljana,
jednog od najistaknutijih Frankovih sledbenika i zapitao ga šta da se
radi sa pesnikom.
"Držim ga već dva dana uhapšenog. Šta da radim sa njim?"
Sa drugog kraja žice ležerno je odgovorio fašistički general:
"Šta da se radi, kažeš. Pa daj mu kafe. Daj mu puno kafe..."
Valdes je znao šta to znači.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime5/3/2011, 9:36 pm

MOJ prvi direktni kontakt sa fascinantnom temom Lorkine smrti, desio se u
Madridu, u proleće 1976. godine, nepunu godinu posle Frankove smrti, u
vreme kada je počela da se budi ona druga Španija, a njena prognana deca
da se vraćaju u domovinu.
“Odlazite li nekada na koridu?”
Čovek
koji mi je postavio ovo nenadano pitanje, a tek smo se bili upoznali,
zove se Fransisko Garsija Lorka. Sem možda po živim andalužanskim očima,
u ovom starom gospodinu koji više liči na trgovca nekretninama nego na
intelektualca, nikada ne biste prepoznali rođenog brata slavnog Federika
Garsije Lorke.
Fransisko je tek stigao iz Amerike. Tamo je bio u
izbeglištvu, tamo žive njegova deca i deo porodice Lorka. Otišao je iz
Španije pre četiri decenije. Vratio se sada kada generala Franka nema
više među živima i kada su mnogi počeli da se vraćaju u domovinu.

Verzije smaknuća

Pronašao
sam ga preko zajedničkih poznanika u jednom madridskom hotelu i požurio
da sa njim razgovaram pre nego krene u rodnu Granadu. Tamo sada mnogi
kreću, jer Lorka više nije tabu tema. Čak se slobodno piše i o njegovom
smaknuću i njegovom grobu bez ukopa.
Znate zašto vas pitam da li
idete na koridu, kaže mi Fransisko, koga zovu Pako. Zato što ćete onda
lakše shvatiti i razumeti kako je umoren moj brat. Federika su ubili kao
bika. Polako, uz odbrojavanje, mučenički. Tako je i sa bikovima u
areni: bore se tobože na smrt i na život, a da njihov život šanse uopšte
nema...”.
Korida na koju sam, svakako, išao ime je za borbu sa
bikovima. Ona se skoro svakog nedeljnog popodneva organizuje u arenama
španskih gradova. Bikove zaista ubijaju sporo, nemilosrdno, u fazama, uz
treštave zvuke muzike i ritualno ljudsko kočoperenje.
Ta borba sa
bikom traje dvadesetak minuta, a završava se smrtnosnim zamahom
toreadorovog mača, koji za izmučenog, iskrvarenog bika, koji se jedva
drži na nogama, dođe maltene kao samilost.
Kad sam razgovarao sa
Lorkinim bratom Pakom u Madridu je bila u toku fijesta “San Isidro“,
najveći spektakl borbi za bikovima u svetu. Dvadeset dana uzastopce,
svakog dana “tačno u pet po podne”, kako je pevao i Lorka, u
monumentalnoj areni “Las Ventas” toreadori ubijaju šest bikova zaredom.
Dogovorio
sam se sa Pakom da idemo zajedno na koridu, a potom, početkom leta kada
pada četrdeseta godišnjica Lorkine smrti, da krenemo u Granadu da
tražimo pesnikov grob, u čemu bi mi Federikov brat mogao biti od
profesionalne koristi, jer on tamo ima rođake i zna neke ljude koji su
se, makar krišom, bavili temom pesnikove smrti.
Bio je maj 1976.
godine. Prva godina bez Franka. Idućeg meseca pada i 78. godišnjica
pesnikovog rođenja. U njegovoj Granadi već se pripremaju da organizuju
tim povodom svečanosti, prve otkako je pesnik ubijen. Četrdeset godina
je proteklo u opštem muku na temu Lorkinog smaknuća. O tome se nije
smelo govoriti, ni pisati.
Istina, bilo je napisa i ranije, ali onih
koje je diktirao Frankov režim. U prvim godinama posle sloma španske
republike i pobede fašizma, Frankov režim je lansirao laži o Lorkinoj
smrti: da je pogunuo “u borbama koje su vođene u Granadi u prvim danima
građanskog rata”, da su ga u Madridu “ubili
crveni”, pa sve do one ogavne verzije da je Lorka ubijen u lokalnom obračunu homoseksualaca!

Vesti iz novina

SADA
bi svi da slave pesnika. Povodom godišnjice pesnikovog rođenja u
Granadi su tog proleća pripremane dve manifestacije. Grupa levih
intelektualaca, uz podršku poluilegalnih socijalista i zabranjenih
komunista, dakle oni koji su pod Frankovim režimom morali da ćute, hteli
bi sada da okupe narod u Lorkinom rodnom selu Fuente Vakeros.
U
međuvremenu javile su se i gradske vlasti Granade. Osećajući da su
vremena počela da se menjaju i da je sada trenutak kada treba uskakati u
nove političke kočije i prati obraz, i opštinske vlasti Granade su
hteli da obeleže Lorkinu godišnjicu.
“Ja na tu drugu, državnu
svečanost neću ići”, kaže mi Fransisko Lorka. Neka vlasti prvo objasne
kako je Federiko ubijen, gde se nalaze njegove kosti, neka španskom
narodu bar sada kažu kako se zbio “zločin u Granadi”, pa tek onda neka
pesniku odaju počasti. Četrdeset godina su ćutali, a nije da su baš uvek
morali da ćute. Neka bar sada progovore...”
Fransisko se raspalio.
Sijaju svom žestinom njegove crne oči, a reči dobijaju ubrzanje, što je
tako karakteristično za temmperamentne Špance. Međutim, teško i
isprekidano govori. Dugi boravak u Americi, cele četiri decenije,
otvrdnuo je i usporio njegov španski jezik.
Niti su vlasti iz Granade
tog proleća išta progovorile o pesnikovoj smrti, niti je moj sagovornik
i nesuđeni saputnik za Andaluziju Fransisko Garsija Lorka stigao da ode
u rodnu Granadu, bratu na pomen.
Dve nedelje posle tog našeg
razgovora u Madridu, iznenadila me sitna vest u španskim novinama da je
brat slavnog pesnika iznenada umro u Madridu. Pokosio ga je infarkt.
Otišao je u grob sa još jednom nezaceljenom ranom na duši: nije stigao do Granade.
Za
razliku od onih hiljada i hiljada drugih Španaca, koji su kosti
ostavili u izgnanstvu, u belom svetu, on je bar uspeo da vidi Španiju i
da tu nađe večni počinak. A u Granadu nije stigao.

I FRANKO LAŽE
U
GODINAMA za vreme i posle građanskog rata, frankisti su lansirali lažne
verzije o Lorkinoj smrti. Lagao je čak i generalisimus Fransisko
Franko.
Kada ga je pri kraju 1937. godine zapitao meksički novinar zašto streljaju pesnike, Franko je odgovorio:
“Mi
nismo streljali nijednog pesnika! Otkud vam to.? Ali, ono što bi moglo
biti istina u ovom slučaju, jeste to da je na početku građanskog rata u
Granadi situacija bila haotična i da je moguće da je pesnik život
izgubio u tim neredima, što je normalno za svaki rat.”
Kasnije, kada
je istina počela da se probija u svet, Frankov ministar spoljnih polova
Serano Sunjer pokušao je da objasni da je pesnikova smrt bila
“incident”, da su za nju odgovorni “nekontrolisani elementi” iz redova
Frankove fašističke vlasti. “To je bio idiotski zločin, naglasio je
Sunjer. To nam je nanelo veliku štetu. Lorka je bio veliki pesnik. Sa
tim zločinom naše vlasti nemaju nikakve veze. Njega su ubile individue
koje su delovale za sebe, mimo bilo kakvog odobrenja vlasti”.
Ništa im to nije vredelo. Istina o “zločinu u Granadi” već se probila u svet.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime16/3/2011, 9:45 pm

PRVA svečanost povodom godišnjice Lorkinog rođenja održana je u Granadi 5. juna 1976. godine, „u pet po podne“.
U
Fuente Vakeros, na domaku grada, stigao sam u podne. Vrela jara
pritiskala je granadinsko polje preko kojeg vodi put u Lorkino rodno
selo, udaljeno od varoši dvadesetak kilometara. Pozadi ostaje Granada,
lepa i bela kao sva andalužanska naselja, prislonjena uz poslednje
obronke Sijera Nevade.
Na samom ulazu u selo, postavljena je tabla na kojoj piše:
„Fuente Vakeros - rodna kolevka pesnika Federika Garsije Lorke.“
I tabla i slova na njoj odišu svežinom. Mora da je sve to tu postavljeno ovih dana.
Zaustavio
sam se ispored kafane „Trebol“, usred sela. Lorkina rodna kuća nalazi
se nekoliko koraka dalje. Vrelo je. Na ulicama nema nikoga. Nekoliko
parkiranih automobila, napušten traktor i tri olinjala žuta psa na
trotoaru. To je sve što se moglo videti ispred ulaza u pesnikovu kuću.

Meštani u čudu

NA
fasadi Lorkine rodne kuće nova spomen-ploča. Domaćin mi priča da su to
uradili ljudi iz opštine pre desetak dana. Dojurili su kolima, izvadili
spomen-tablu iz gepeka i zakovali je na čeoni zid zgrade. To je prva
spomen-tabla koju je pesnik dobio u Španiji. Na njoj piše:
„Opština i
građani sela Fuente Vakeros, velikom pesniku Federiku Garsiji Lorki,
slavi španske literature, koji se rodio u ovoj kući, čiji bolni gubitak
žale deca njegovog naroda.“
Verovatno u žurbi da bi nešto za Lorku
uradili pre nego što to učine drugi, opštinski činovnici su na toj tabli
napravili i gramatičku grešku, pa je ispalo da se onaj „bolni gubitak“
odnosi na kuću, a ne na pesnika.
Slavni Andalužanin se rodio na
spratu ove skromne i u belo okrečene kuće. Sada u njoj živi jedna
porodica iz sela, koja poslednjih meseci ne može da dođe sebi od čuda
otkud toliki svet na njihovim vratima.
„Ovde od tog pesnika nije
ostalo ništa“, kaže mi ljubazni domaćin Gabrijel i dodaje: „Mi o njemu,
senjor, ne znamo ništa, nismo ga nikada videli, nismo ništa od njega
čitali.“
A kad se malo pribrao, izražava još veće čuđenje:
„Dolaze i Japanci! I samo slikaju.“
U
kafani „Trebol“, preko puta, opkupilo se dosta sveta. Pričljivi
Andalužani ispijaju hladno pivo i govore o „Lorkinoj fijesti“, koja
počinje predveče.
Na zidu ogromna Lorkina fotografija, izbledela i sa
tragovima muva na staklu. Ispod nje, neki lokalni umetnik krupnim
slovima je ispisao poznate Lorkine stihove:
„Ako umrem,
ostavite prozor otvoren.“

Skidaj sliku

KONOBAR
Manolo, jedan od dvojice vlasnika kafane, ciganski crnpurast i
kočoperan, priča da su mu taj Lorkin portret i stihovi ispod njega u
proteklim godinama zadavali dosta muke.
„Ali,
senjor“, kaže Manolo i snažno se udara šakom po grudima, „Lorka je ostao tu gde ga sada vidite. Ako ne verujete, pogledajte...“
I
skide čovek sa zida Lorkinu sliku, a ispod nje ostade beo kvadrat zida,
što je znak da ona tu stoji bar od poslednjeg krečenja.
„Kad sam
prvi put stavio Lorku na zid“, kaže Manolo, „već sutradan stigoše
dvojica iz ‘Civilne garde’. Prislonili se uz šank, naručili pivo,
gledaju po kafani i kažu:
- A ko je tebi, kurvin sine, dozvolio da ovog ‘mriku’ (pedera, primedba autora), okačiš o zid?
- Niko - kažem ja, a vidim da je đavo odneo šalu.
- E, pa onda skidaj - kažu oni.“
„Obrišem
ja lepo ruke, skinem sliku i odnesem je iza šanka, a posle kada je
njihov auto zamakao preko granadinskog polja, ja Lorku ponovo na zid. I
častim celu kafanu pivom. Posle oni opet dođu, a ja sliku iza šanka. I
tako godinama. Oni skinu, a ja vratim... Sada, srećom, nema više
skidanja.“
Seljani Fuente Vakerosa, koji su decenijama ćutali, sada
su se odjednom setili da je njihovo selo „kolevka“ slavnog pesnika, pa
se sada svi utrkuju da daju svoj doprinos njegovom „uskrsnuću“, mada
nikome nije jasno da li će vlasti dozvoliti da se pronađe pesnikov grob i
da se on, konačno, sahrani kako treba i da dobije hrišćansko obeležje
iznad svoje večite kuće.
„Još ćemo mi to čekati“, kaže mi pesnik i
Lorkin drug Rafael Alberti. „Biće potrebno mnogo vremena da Španija
iskopa i sakupi kosti svoje dece, kosti koje su rasturene i zaturene po
celoj zemlji, i bar na pola sveta. Biće to mučan posao za nekrofile.
Ali, prvo treba sačekati da se Franko ohladi...“

A FEDERIKA - NEMA
ČUVENI
španski kompozitor svetskog glasa Manuel Falja živeo je u vreme Lorkine
smrti u Granadi. Zatvoren u svojoj kući, skoro da nije izlazio na
ulice, kojima je već počela da teče krv.
Kada su mu 19. avgusta
javili da je pre tri dana uhapšen pesnik Lorka, Falja je znao da to ne
sluti na dobro. Uzeo je štap i lomnim koracima krenuo ka lokalnom štabu
Falange, gde su ga cenili, mada on nije delio njihove ideje.
Kad je ušao u zgradu svi su bili uzbuđeni i začuđeni.
„Šta je sa Lorkom?“, zapitao je kompozitor.
Lokalni
šef Falange je rekao da ne zna, da je to u nadležnosti komandanta mesta
Valdesa, ali da će se odmah raspitati. Posle desetak minuta falangista
se vratio.
„Kasno ste stigli, maestro, Lorka je prošle noći streljan...“
Utučen
i slomljen, Falja je ustao i tihim koracima se zaputio u grad. Stigao
je u kuću Lorkinih. Oni nisu ništa znali o kobnoj sudbini pesnika. I
bili su toliko uvereni da će se on svakog časa pojaviti, da Falja nije
imao snage da im kaže šta se zbilo, da ga uzalud čekaju.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime10/4/2011, 8:45 pm

Pre nego će “u pet po podne” početi Lorkine svečanosti, u selu Fuente
Vakeros sreo sam lokalnog pesnika Eduarda Kastra, koji je svoje
relativno mlade godine prikrio gustom, crnom bradom.
“Dok nisam prvi
put otišao u inostranstvo, priča on, ja sam o Lorkinoj smrti jako malo
znao. O tome se u Španiji malo pričalo, a još manje pisalo. Njegove
knjigu su ovde retko štampane, još ređe je bilo njegovih komada u
pozorištima. Njega ovde nije bilo u čitankama, a onih dvadesetak knjiga
koje su se u svetu pojavile na temu njegovog ubistva, ovde nismo mogli
da kupimo. Tek kada sam prvi put prešao granicu, a to nije bilo davno,
saznao sam detalje “zločina u Granadi”.

Besmrtna poezija

Fijesta
“u pet po podne” počela je na prašnjavoj raskrsnici između Lorkine kuće
i kafane “Trebol”. Skupilo se oko deset hiljada ljudi. Nema nikog od
Lorkine porodice. Neki su pomrli, a neki su još u inostranstvu. Skup je
održan u prisustvu mnogobrojnih policijski patrola i uz naređenje
lokalnog guvernera da sve mora biti završeno za pola sata.
Prvi je
govorio andalužanski pesnik Hose Gevara Ladron. Pre nego će početi da
govori, pozvao je prisutne da minutom ćutanja odaju počast mrtvom
pesniku. A onda je rekao:
“Neka ovo bude poslednji minut ćutanja o pesniku Garsiji Lorki”.
A onda se na govornicu popeo moj poznanik Eduardo Kastro:
“Pesnika
je nemoguće ubiti. Da bi pesnik zaista bio mrtav, morale bi da se dese
dve stvari - da se pesniku oduzme život i da se njegove pesme zaborave.
Lorki su život oduzeli, ali su njegove pesme žive i sve se bolje čuju.
Pola sata kasnije, neko je preko zvučnika upozorio da je “30 minuta isteklo” i da narod mora da se raziđe.
I dok su ljudi, nevoljno i gunđajući, odlazili, prilazi mi pesnik Ladron i kaže dok mu plamsa vatra u očima:
“Napišite
da je danas u rodnom selu Garsije Lorke, pod nadzorom policije i u
prisustvu straha, održana narodna svečanost u spomen na tragičnog
pesnika. I dodajte još i to da je na svečanost došlo 10.000 Španaca,
koji se danas tako silovito udaraju u grudi, a decenijama su, kao
gušteri, ćutali, ne dajući glasa od sebe...”
Kad sam se posle vraćao
iz Fuente Vakerosa, putujući preko Andaluzije, plave od maslina, usnule
od sunca i pijane od vina, osećao sam kako se oslobađam onog pitanja -
otkud toliki pesnici u Andaluziji.
“Znate li, kaže mi Ladron, da u Andaluziji čovek može da umre od pesme i od ljubavi. To nigde nema.”

Kobna sudbina

Ta
Andaluzija, usnula i ustreptala, iskrvavljena i raspevana, srećna i
tragična, sva je u Lorkinim pesmama, sav je Lorka u njoj. U njegovoj
poeziji, ispisanoj krvlju i mastilom, uz pritajeni šum Gvadalkivira i
setni zvuk gitare, utkani su večni glasovi Andaluzije,
drevne i čudesne zemlje, u kojoj krv, ljubav i pesma struje otkako su ljudi stigli na obale Gvadalkivira.
U
toj zemlji noćništva i flamenka, u kojoj ledeno sečivo noža sevne isto
tako lako kao što nastane pesnički stih, noći su potisle dane iz života
ljudi, a mesečina je postala sunce Andaluzije.
Na tom tlu, ovde u
Granadi, najčarobnijem od svih gradova u Andaluziji, nastalo je Lorkino
delo, tu je on ugledao svetlo dana, tu je skončao svoj mladi život. Kada
čovek upozna Lorkinu Granadu, lakše mu je da shvati onaj bolni i čuveni
stih Lorkinog saputnika i školskog druga Rafaela Albertija:
“Nikada nisam bio u Granadi...”
Alberti
nije stigao da sa Lorkom ode u Granadu, onda ga je Franko oterao u
izgnanstvo, a samo je ostao, kao bolna rana taj njegov čuveni stigh:
“Nikada nisam bio u Granadi”.
Ali, o Lorkinoj Granadi niko nije
napisao lepše stihove od onog anonimnog pesnika, koji je, idući ulicama
tog grada, primetio da jedna gospa prolazi pored slepca, ne udelivši mu
ništa:
“Daj mu milostinju,
ženo.
U životu nema
teže kazne
nego biti slep
u Granadi”.
Sledeći
tragove njegovog života i njegove smrti, posebno me je zaintrigirala
njegova kobna sudbina. O njegovim pesmama sam znao puno, o njegovoj
smrti malo. Njegovo pogubljenje je, sumnje nema, bilo najtragičnija
pesnička smrt 20. veka. Njegova Granada se pročula i po tome, a ne samo
po njegovim pesmama i po svojoj lepoti.
I danas, ljudu u Granadi su
podjednako zaokupljeni i Lorkinim delom i njegovom smrću. Lorkina smrt
je bila nešto više od tragične kobi pesnika. Ona je svojom simbolikom i
apsurdom zločina, označila tragičnu sudbinu španskog naroda, koji se
prvi u Evropi digao protiv fašizma, a poslednji se od njega oslobodio.

STRAH OD RATA
Onog
dana kada su Lorku odveli u komandaturu grada, a bio je 16. avgust
1936, on sam, niti iko iz njegove porodice nije znao šta se dešava sa
njegovim zetom, socijalistom Manuelom Fernandesom Montesinosom, koji je
do Frankove pobune bio gradonačlenik Granade. On je bio uhapšen, ali
onog dana kada je Lorka odvođen u poliiciju, niko od njih nije znao da
je u zoru tog istog dana Montesinos streljan na obroncima planine
Alfakar.
Pre nego će ga odvesti, neko od ukućana je govorio Lorki da beži na drugu stranu fronta.
“Da
idem u rat, govorio je Lorka sestri Končiti, pa zar ti mene možeš
zamisliti kao vojnika? Sačuvaj bože. Ili mene sa pištoljem u ruci. Ni
govora. Pa, ja umirem od straha kada čujem pucnjavu, a kamoli da ja
pucam.”
Lorka očigledno nije bio od one sorte Španaca koji vole da se junače i koji ne umiru od straha.
Ništa mu nije vredelo. Ubili su ga golorukog i prestravljenog od vrtloga ratne nemani.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime7/5/2011, 9:47 pm

SA poznanicima i kolegama iz Granade, odlazio sam, kao i mnogi pre mene,
da tražim mesto Lorkinog ukopa, jer groba nigde nije ni bilo. Bio je to
uzaludan posao, jer u tim vrtačama, na domaku sela Viznar, nije bilo
nikavih obeležja ni za Lorku, niti i za koga drugog.
Bili su uzaludni
pokušaji da o tome razgovaram sa nekim od starijih žitelja tog sela.
Zaplašeni fašističkim pritiscima i ojađeni sudbinom svog sela, koje se
proslavilo pogubljenjem slavnog pesnika, ćutali su kao zaliveni.
Jedan od njih, koji reče da se zove Gonzalo de Kastilja, prihvatio je razgovor, ali je bio škrt na rečima.
“Božjom
voljom ili varkom sudbine, prokletstvo je palo na naše selo. Mi smo
jedino čuveni po ubistvu Lorke. Po toj tragičnoj smrti ime našeg sela
pročulo se na četiri strane sveta. Obeleženi smo ni krivi ni dužni. Mi
one noći nismo ni znali koga streljaju. Znali se da ljude ubijaju svake
noći. Pred zoru smo mogli da čujemo i plotune. I petlovi su bili
prestali da se javljaju. Tek sutradan, mogli smo da vidimo kako pored
puta niču nove humke, koje su više ličile na gomile razrovane zemlje,
nego na grobove.

Užasan prizor

KOLEGA Antonio Markes,
novinar iz lokalnog lista, odveo me jednog dana u Viznar, u kuću
penzionisanog poštara Huana de Diosa Maldonada. Njegova kuća je na kraju
sela, odakle počinju obronci planine Alfakar.
Krupan, namršten, sa
ogromnom crnom beretom na glavi, Maldonado više liči na Baskijca nego na
Andalužanina. Ipak se otkravio i dugo sam ostao u njegovoj domaćinskoj
kući, navodeći ga da mi ispriča bar nešto od onog što je znao o ubistvu
Lorke.
Priča koju mi je isporičao ne može se zaboraviti.
“Bio sam u
ono vreme seoski poštar. Raznosio sam pisma i pozive po selima sa ove i
one strane Alfakara. Kad sam se uveče vraćao kući, obično sam prolazio
pored izvora Fuente Grande ka Viznaru. Idem i vidim svakim danom sve
više grobova. Sagnem glavu i grabim kući”.
“Huan, zašto o tome pričaš“, javlja se njegova supruga, dajući mu očima ljutite znakove da prestane.
Huan je ipak nastavio:
“Te
rake oni su pravili na brzinu. Možda i zato što nisu stizali da
posahranjuju toliko ljudi. Mi smo bili svedoci, ćutali smo, ali smo
znali šta se dešava. Iz nekih od tih na brzinu napravljenih grobova
virili su delovi tela, ruke, noge, komad odela, cipele”.
Huan uzima vazduha i nastavlja: “Jednog dana kad
sam
se vraćao kući, preko brda, jedno od dece me presrelo u dvorištu da mi
kaže da je naš pas doneo odozgo ljudsku ruku i da je glođe iza kuće...
Otišao sam da vidim i smrklo mi se pred očima. Na ruci je još bilo
delova odeće.”
Stari Huan je zastao. Ne javlja se više iz kuhinje ni
njegova starica. Osećam da se i meni navukao grč preko lica. Čak i kada
ne bi nastavio svoju priču, ne bih mogao da tražim da to učini.

Košmar u glavi

A
on je, ipak, nastavio svoje jezivo kazivanje: “Dve noći nisam mogao oka
da sklopim. Strašan nemir se uvukao u mene. Skoro da sam počeo da bežim
od rođene kuće da slučajno ne sretnem onog prokletog psa. Nisam imao
kuda da pobegnem. A onda sam shvatio i prelomio da ja pored tog psa,
kojeg sam i voleo, više neću moći da živim. Rešio sam da ga uklonim.
Ali,
kako? Pucati se nije smelo, a zaklati ga nisam mogao. Razmišljao sam da
ga odvedem daleko i da ga tamo ostavim, ali sam opet znao da će se
vratiti. A nisam se smeo udaljavati od kuće. Mučio sam se danima, nisam
govorio sa ukućanima, a onda sam rešio da ga obesim.
Odveo sam jednog
dana mog psa u planinu, popeo sa sa njim na stenu, visoko iznad urvine,
ispod koje su tih noći streljali ljude, navukao psu omču oko vrata,
zavezao drugi kraj konopca za panj, okrenuo se na drugu stranu, a onda
ga gurnuo nogom u provaliju...
“Nisam posle mogao ni da pogledam za
njim”, završava svoju jezivu priču stari poštar iz Viznara, prokletog
andalužanskog sela iznad Granade.

IZVOR SUZA
STRELIŠTE, na
kojem je pogubljen Lorka, nalazi se nedalako od Velikog izvora, omalenog
vrela hladne planinske vode, nedaleko od sela Viznar. Na španskom mu je
ime Fuente Grande (veliki izvor), ali u narodu to vrelo je poznato i
kao Izvor suza. To ime, koje mu, svakako nije slučajno dato, dobiće
svoje puno opravdanje i u Lorkinom vremenu.
Jedan meštanin, koji reče
da se zove Pako, priča da je on bio u grupi grobara, koji su svako
jutro, posle streljačkih vodova, odlazili na strelišta da sahranjuje
žrtve. Tako je bilo i 19. avgusta 1936. godine.
“Ležali su pokraj
puta njih trojica. Lorku sam poznao sa slika. Imao je na sebi leptir
mašnu, znate onu široku što nose umetnici. Pored njega je ležao učitelj
bez noge. I toreador kojeg sam takođe znao...
“Sahranili smo ih svu trojicu zajedno, u plitkoj raci, jednog preko drugog...”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime7/6/2011, 10:16 pm

SA poznanicima i kolegama iz Granade, odlazio sam, kao i mnogi pre mene,
da tražim mesto Lorkinog ukopa, jer groba nigde nije ni bilo. Bio je to
uzaludan posao, jer u tim vrtačama, na domaku sela Viznar, nije bilo
nikavih obeležja ni za Lorku, niti i za koga drugog.
Bili su uzaludni
pokušaji da o tome razgovaram sa nekim od starijih žitelja tog sela.
Zaplašeni fašističkim pritiscima i ojađeni sudbinom svog sela, koje se
proslavilo pogubljenjem slavnog pesnika, ćutali su kao zaliveni.
Jedan od njih, koji reče da se zove Gonzalo de Kastilja, prihvatio je razgovor, ali je bio škrt na rečima.
“Božjom
voljom ili varkom sudbine, prokletstvo je palo na naše selo. Mi smo
jedino čuveni po ubistvu Lorke. Po toj tragičnoj smrti ime našeg sela
pročulo se na četiri strane sveta. Obeleženi smo ni krivi ni dužni. Mi
one noći nismo ni znali koga streljaju. Znali se da ljude ubijaju svake
noći. Pred zoru smo mogli da čujemo i plotune. I petlovi su bili
prestali da se javljaju. Tek sutradan, mogli smo da vidimo kako pored
puta niču nove humke, koje su više ličile na gomile razrovane zemlje,
nego na grobove.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime25/7/2011, 9:33 pm

Užasan prizor

KOLEGA Antonio Markes, novinar iz lokalnog lista,
odveo me jednog dana u Viznar, u kuću penzionisanog poštara Huana de
Diosa Maldonada. Njegova kuća je na kraju sela, odakle počinju obronci
planine Alfakar.
Krupan, namršten, sa ogromnom crnom beretom na
glavi, Maldonado više liči na Baskijca nego na Andalužanina. Ipak se
otkravio i dugo sam ostao u njegovoj domaćinskoj kući, navodeći ga da mi
ispriča bar nešto od onog što je znao o ubistvu Lorke.
Priča koju mi je isporičao ne može se zaboraviti.
“Bio
sam u ono vreme seoski poštar. Raznosio sam pisma i pozive po selima sa
ove i one strane Alfakara. Kad sam se uveče vraćao kući, obično sam
prolazio pored izvora Fuente Grande ka Viznaru. Idem i vidim svakim
danom sve više grobova. Sagnem glavu i grabim kući”.
“Huan, zašto o tome pričaš“, javlja se njegova supruga, dajući mu očima ljutite znakove da prestane.
Huan je ipak nastavio:
“Te
rake oni su pravili na brzinu. Možda i zato što nisu stizali da
posahranjuju toliko ljudi. Mi smo bili svedoci, ćutali smo, ali smo
znali šta se dešava. Iz nekih od tih na brzinu napravljenih grobova
virili su delovi tela, ruke, noge, komad odela, cipele”.
Huan uzima vazduha i nastavlja: “Jednog dana kad
sam
se vraćao kući, preko brda, jedno od dece me presrelo u dvorištu da mi
kaže da je naš pas doneo odozgo ljudsku ruku i da je glođe iza kuće...
Otišao sam da vidim i smrklo mi se pred očima. Na ruci je još bilo
delova odeće.”
Stari Huan je zastao. Ne javlja se više iz kuhinje ni
njegova starica. Osećam da se i meni navukao grč preko lica. Čak i kada
ne bi nastavio svoju priču, ne bih mogao da tražim da to učini.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime19/10/2011, 9:19 pm

Košmar u glavi

A on je, ipak, nastavio svoje jezivo kazivanje:
“Dve noći nisam mogao oka da sklopim. Strašan nemir se uvukao u mene.
Skoro da sam počeo da bežim od rođene kuće da slučajno ne sretnem onog
prokletog psa. Nisam imao kuda da pobegnem. A onda sam shvatio i
prelomio da ja pored tog psa, kojeg sam i voleo, više neću moći da
živim. Rešio sam da ga uklonim.
Ali, kako? Pucati se nije smelo, a
zaklati ga nisam mogao. Razmišljao sam da ga odvedem daleko i da ga tamo
ostavim, ali sam opet znao da će se vratiti. A nisam se smeo udaljavati
od kuće. Mučio sam se danima, nisam govorio sa ukućanima, a onda sam
rešio da ga obesim.
Odveo sam jednog dana mog psa u planinu, popeo sa
sa njim na stenu, visoko iznad urvine, ispod koje su tih noći streljali
ljude, navukao psu omču oko vrata, zavezao drugi kraj konopca za panj,
okrenuo se na drugu stranu, a onda ga gurnuo nogom u provaliju...
“Nisam
posle mogao ni da pogledam za njim”, završava svoju jezivu priču stari
poštar iz Viznara, prokletog andalužanskog sela iznad Granade.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime13/4/2012, 2:50 pm

IZVOR SUZA
STRELIŠTE, na kojem je pogubljen Lorka, nalazi se nedalako
od Velikog izvora, omalenog vrela hladne planinske vode, nedaleko od
sela Viznar. Na španskom mu je ime Fuente Grande (veliki izvor), ali u
narodu to vrelo je poznato i kao Izvor suza. To ime, koje mu, svakako
nije slučajno dato, dobiće svoje puno opravdanje i u Lorkinom vremenu.
Jedan
meštanin, koji reče da se zove Pako, priča da je on bio u grupi
grobara, koji su svako jutro, posle streljačkih vodova, odlazili na
strelišta da sahranjuje žrtve. Tako je bilo i 19. avgusta 1936. godine.
“Ležali
su pokraj puta njih trojica. Lorku sam poznao sa slika. Imao je na sebi
leptir mašnu, znate onu široku što nose umetnici. Pored njega je ležao
učitelj bez noge. I toreador kojeg sam takođe znao...
“Sahranili smo ih svu trojicu zajedno, u plitkoj raci, jednog preko drugog...”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime13/9/2012, 9:21 pm

Frederiko Garsija Lorka
Istraživači koji su se bavili temom Lorkinog
pogubljenja i tražili njegov grob, jedino do čega su zvanično mogli da
dođu jeste zapis iz civilnog registra u Granadi, u kojem piše da je
pesnikovo telo pronađeno “pored puta, blizu sela Viznar” 20. avgusta
1936. godine i da je on preminuo od “rana iz vatrenog oružja,
zadobijenih u borbama, koje su vođene na tom terenu.”
U kasnijim
godinama Frankov režim je, pritešnjen činjenicama, koje su svetlo dana
ugledale naročito u inostranstvu, morao da prizna da je Lorkina smrt
bila “ratni incident” i delo “nekontrolisanih elemenata”, koji su na
početku građanskog rata delovali i u Granadi.
Frankisti, međutim,
nisu nikada dozvolili da se zvanično istražuje Lorkina smrt, a pogotovo
nisu dopustili da se traži njegov grob na obroncima Alfakara, mada je
takvih pokušaja, uglavnom u potaji, bilo.
“U godinama posle onog
našeg nesređenog rata, priča mi stari poštar iz Viznara Maldonado, mogle
su se primetiti humke onih zajedničkih grobnica u kojima su bili
sahranjeni streljani.
A onda je vreme počelo da zaravnjuje te grobnice na kojima, inače, nije bilo nikakvih obeležja.
Kiše
su spirale zemlju, ljudi i stoka su pravili nove staze, a onda se neko
dosetio, sigurno ne slučajno, da tu zasadi mlade borove, pa se i tom
groblju, ako se ono tako može nazvati, izgubio svaki trag.”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime10/3/2016, 2:20 pm

Krstače - nema

Tu u jednoj od tih grobnica pored puta, nastavlja Maldonado, leži i Lorkino telo. Mi meštani mislimo da znamo u kojoj. Možda su nas na to naveli i Cigani, koji su se nekoliko meseci posle prvih streljanja, pojavili ovde i na jednom o tih improvizovanovih grobova zaboli krstaču sa Lorkinim imenom. Za njima je došla “civilna garda” i skunula to obeležje.
Nešto kasnije, takva ista krstača, opet sa Lorkinim imenom, pojavila se na istom grobu, ali su i nju uklonili. A onda su Cigani prestali da prolaze putem između Viznara i izvora Fuente Grande.
Irski istraživač Jan Gipson, koji je temeljitije od bilo koga drugog istraživao Lorkino ubistvo i o tome napisao divnu knjigu, zabeležio je pesmu koju su Cigani sročili o smaknuću i sahrani velikog pesnika. Ta pesma se pojavila u godinama posle španskog građanskog rata. Lokalni hroničari tvrde da je neko od prolaznika, na putu pored sela Viznar, primetio na jednoj od grobnica pored puta parče papira, vlažno i uprljano, na kojem su bili ispisani stihovi posvećeni Lorki. Taj papir je sačuvan i tako je Gibson, negde na dvadesetu godišnjicu Lorkine smrti, došao do njega i stavio ga
u svoju knjigu.

Jadna Granada

Veselo cigansko pleme, kojem je Lorka posvetio toliko svojih pesama, ovako je videlo njegovo poslednje putovanje:
“Na ramenima
šestorice Cigana
odnesoše ga
na Maslinje brdo
da ga sahrane.
Samo Cigani napred,
samo Cigani pozadi.
I samo se ciganska pesma
putem čuje...”
Pitam pesnika Eduarda Kastra, dok sedimo na ivici puta, pokraj uvale u kojoj je Lorka najverovatnije pokopan, kada će pesniku biti obeležen grob, da li će on ikada biti sahranjen?
“Još je rano za to, odgovara setno. Još se Franko nije ni ohladio. Bilo kakvo kopanje po stratištima španskog građanskog rata bilo bi izazovno. Možda je vama teško da to shvatite, ali je tako. Ima rana koje u Španiji nisu još zarasle i pitanje je kada će. Čak ni porodice ne insistiraju. I čemu? Lorku nisu mogli ubiti. Njegova tragična smrt, takva kakva je, presekla je njegov život u punoj životnoj i stvaralačkoj snazi, ali njegovo delo time, ne da nije ništa izgubilo, nego je samo dobilo.”
“I još nešto, nastavlja Kastro. Lorka je svojom smrću podigao spomenik i svim onima koji su poubijani na tom stratištu. Zahvaljujući njemu, sačuvana je i uspomena na sve njih. I neka ne kopaju. I to je sasvim dovoljno.”
U povratku sa planine, opet smo prošli putem pored Viznara. U podnožju Sijera Navade, preko puta, tužno se šćućurila Granada, usnula, daleka, lepa.
Koračamo, a reči velikog pesnika Antonija Maćada naviru same od sebe:
“Mrtav pade Federiko,
Krv na čelu,
olovo u utrobi.
Zločin se zbio u Granadi.
Jadna Granada,
njegova Granada...”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime17/7/2018, 2:35 pm

ODAVNO ODNET
U ovim letnjim mesecima, u kojima se vode polemike o tome da li tražiti ili ne posmrtne ostatke pesnika Garsije Lorke, obelodanjeno je i senzacionalno istraživanje granadinskog novinara Fernanda Gihara.
“Džaba ćete kopati”, tvrdi on.
Giharo je naime, još ranije došao do saznanja da se posmrtni ostaci Lorke ne nalaze na obroncima Alfakara, pored sela Viznar. Njegov leš, tvrdi on, iskopan je odatle neposredno posle građanskog rata i odnet na neko nepoznato mesto. Naime, po njegovom saznanju, neko od članova Lorkine porodice, po svoj prilici otac Federiko, platio je nekom od pripadnika lokalne vlasti da mu omoguće da krišom, noću, otkopa pesnikov leš i skloni ga na skrovito mesto.
“Otuda, kaže Giharo, protivljenje članova Lorkine porodice da se traže Lorkini zemni ostaci. Oni znaju da ih tamo nema.”

Kraj

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Pesnik bez oporuke (Lorka) Empty
PočaljiNaslov: Re: Pesnik bez oporuke (Lorka)   Pesnik bez oporuke (Lorka) Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Pesnik bez oporuke (Lorka)
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: