LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Paja Jovanović

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime4/2/2011, 10:28 pm

Paja Jovanović je jedan od retkih srpskih slikara koji je vrlo rano, još
kao mladić sa svega dvadeset i nekoliko godina, doživeo nezapamćenu
popularnost i uspeh kakav nije imao ni jedan naš umetnik pre njega.
Dovoljno je pomenuti da je sa dvadeset i devet godina postao član Srpske
kraljevske akademije (danas SANU).
Kada se zna sa koliko se
navršenih decenija života danas pristupa u ovu najvišu naučnu ustanovu,
izrečeni podatak zvuči u najmanju ruku zadivljujuće. Ako je nekog
slikara pratila sreća kroz ceo život, onda je Paju Jovanovića pratila
još od ranih školskih dana. Svestan od početka da je rođen pod srećnom
zvezdom, već kao mladić od nekih dvedeset osam-devet godina izjaviće da
je njegov život u stvari “šaljiva igra”.
U starosti je na život
gledao kao na “divan san na ovome svetu”, ali mu je stavio samo jednu
zamerku - “što i suviše brzo prolazi”. Da je imao još jedan život, Paja
Jovanović bi ga sigurno ispunio radom, slikanjem i, ... uživanjem.
Pavle
Paja Jovanović je rođen u Vršcu 16. juna (4. juna po starom kalendaru)
1859. godine. Prema porodičnom predanju Pajin otac Stevan vodio je
poreklo od Jova Đukina koji je u velikoj Seobi pod Arsenijem III
Čarnojevićem prešao sa Kosova u današnji Vršac i tu sa porodicom zauvek
ostao u vršačkom naselju koje je dobilo ime po njegovoj postojbini -
Dečanovo.
Majka Ernestina, po rođenju Deot, bila je francuskog
porekla i iz braka sa Stevanom Jovanovićem imala je pored najstarijeg
Pavla-Paje, još Svetislava (1861-1935) i Milana (1863-1944). Tek
nekoliko dana pošto je Paja navršio sedmu godinu, majka
Ernestina je posle kraće i teške bolesti preminula u 28. godini života.
Godinu
dana posle njene smrti otac Stevan je u kuću doveo svoju drugu suprugu
Mariju del Ponti koja je, bez obzira što je vodila poreklo od Francuza
iz Alzasa, starijem suprugu izrodila ni manje ni više nego petoro dece -
sinove Aleksandra (Šandora), Đuru i Ivana i ćerke Sofiju (koja je umrla
rano kao devojka) i najmlađu Tinku.
Mora se priznati da je Paja
Jovanović imao šta da nauči u rodnom Vršcu. U crkvama na ikonostasima
koje su radili značajni srpski slikari poput Nikole Neškovića (1729 -
1785), Arsenija-Arse Teodorovića (1767 - 1826) i Pavela Đurkovića (1772 -
oko 1830), dečak Paja je naučio dobru lekciju iz slikarstva. Kao đak
vršačke realke još više se predao crtanju, zahvaljujući urođenom talentu
i svom profesoru crtanja u realci Vodeckom.
Odluci je dosta doprineo
jedan rekli bismo sudbonosan događaj, čiji je ishod samo ubrzao njegov
put ka bečkoj likovnoj Akademiji.
Naime, talenat Paje Jovanovića vrlo
rano je zapazio ugledni Vrščanin i tutor mesne pravoslavne crkve
Aleksandar Tokin, videvši dečaka kako sa uspehom precrtava likove
svetaca sa ikonostasa u vršačkoj crkvi. Crteži Svetog Save, Isusa
Hrista, Bogorodice i drugih svetitelja što ih je uradio posmatrajući
ikone i zidne slike u vršačkoj crkvi, bili su u stvari prvi radovi koji
su mu doneli uspeh, jer je upravo te crteže dečaka sa navršenih
četrnaest ili petnaest godina Tokin odabrao da ukrase novo zvono koje je
poručeno kod bečkog zvonolivca za pravoslavnu crkvu u Vršcu.
Nagrada
je usledila vrlo brzo - dvadeset forinti, ili dve forinte po crtežu.
Slučaj je rešen na opšte zadovoljstvo svih, a ponajviše dečaka Paje
Jovanovića koji je od bečkog poručioca dobio i najkorisniju podršku,
savet roditeljima da ga pošalju na neku umetničku školu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime6/2/2011, 6:22 pm

U svojoj petnaestoj godini Paja Jovanović se obreo u carskoj prestonici
Beču sa namerom da se što bolje pripremi za upis na Akademiju likovnih
umetnosti. Kako nije imao završen četvrti razred gimnazije, to i nije
mogao da konkuriše za upis na Akademiju, što je njegovom ocu zadalo
dodatan problem. Srećom po dečaka rešenje je nađeno u starom poznanstvu
Jovanovićevog oca sa Jozefom Dablingom, Austrijancem sa kojim se otac
Stevan družio u mladosti u Vršcu. Dečaka su Dablingovi sa oduševljenjem
primili i odmah ga upisali u uglednu Vaza-gimnaziju.
Sa velikom
željom da se što pre domogne Akademije, mladi Vrščanin je za jedno
polugodište prešao gradivo celog četvrtog razreda. Aprila 1877. upisao
se zvanično na Akademiju likovnih umetnosti koja se baš u to vreme
uselila u novu, reprezentativnu zgradu na Šilerplacu. Studije su trajale
tri godine i obuhvatale su pored obaveznih predmeta crtanje i slikanje
figure još i večernji akt, studije draperija i odela i vežbe iz
kompozicije, dok su pomoćni bili perspektiva, anatomija i nauka o
stilovima.
O godinama provedenim na Bečkoj likovnoj akademiji
Jovanović je ostavio niz zanimljivih zapažanja sačuvanih u njegovim
memoarskim beleškama. Presudnu ulogu u njegovim prvim koracima imao je
profesor Kristijan Gripenkerl, zvani Gripen(1839-1916).
Nekoliko
godina po odlasku Jovanovića iz njegove klase, Gripenkerl će kao svog
asistenta primiti jednog drugog talentovanog i vrednog Banaćanina, Uroša
Predića (1857 - 1953), koji će za razvoj srpskog slikarstva u DžIDž
veku imati isti značaj kao i Paja Jovanović.
Nastavni program i
pristup u učenju studenata kod starog profesora Jovanović je ukratko
opisao sledećim rečima: “Glavni posao za nas početnike bio je da crtamo
po antičkoj skulpturi celo pre podne, od osam do dvanaest. Tu nam je
učitelj bio Gripen. U onom hramu antičke plastike ne mogasmo boljeg
zaželeti. Strastan obožavalac
jelinske skulpture, on nas je ne samo učio crtanju po plastičnom modelu, već nam je i otvorio oči za lepote jelinske umetnosti”.
Iz
ovih navoda vidi se da je Gripenkerlovo insistiranje na crtežu bilo od
presudne važnosti za Jovanovićevo osnovno likovno formiranje, posebno
kada je u pitanju sticanje crtačke veštine, što je mladom Jovanoviću bio
prvi zadatak. U toku prve godine studija, od oca je za početak dobijao
10 forinti mesečno za sve troškove, što je u stvari bilo nedovoljno za
sve što je jednom talentovanom mladom akademcu bilo potrebno za
nesmetano školovanje.
SreĆom, godinu dana posle teškog života u
carskoj prestonici, mladi Jovanović uspeva da dobije stipendiju Matice
srpske iz fonda Gavre Romanovića u iznosu od 35 forinti mesečno, tj. 200
forinti godišnje. Stipendija mu je prilično olakšala dalje školovanje i
na koncu omogućila da tokom letnjih meseci raspusta obilazi ne samo
Vršac, nego i da se otisne put Crne Gore i Skadra. Tako se na osnovu
jednog potpisanog i datiranog crteža “Medun-grad” zna da se već u leto
1879. našao u Crnoj Gori u želji da što bolje prouči ljude, mesta i
običaje na Balkanu.
Željan učenja, kao i ohrabren dobrim ocenama na
studijama, Paja Jovanović se u to vreme zanosi idejom o kompoziciji koja
je za temu imala otmicu mlade, odnosno događaj kada turski vojnici
upadaju u crnogorski logor sa namerom da otmu nevestu. Na kraju, kada je
sliku završio i vidno uzbuđen pokazao svom profesoru Gripenkerlu,
dočekala ga je kao “hladan tuš“ njegova ozbiljna ali tačna kritika:
“Šteta za ovaj lep siže.
U početku sam se nadao da ćeš napraviti
dobru sliku, ali evo, ispade mućak. Nisi hteo da me slušaš. Govoriću sa
profesorom Elka Milerom (Leopolod Karl Miler, slikar orijentalista i
potonji Jovanovićev učitelj - prim. P.P.) da te primi u svoj
Majsteršule. Njega ćeš slušati to znam”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime9/2/2011, 3:21 pm

Paja Jovanović je brzo stupio u majstorsku radionicu slikara Milera (1834-1892). Kroz tu radionicu prošli su mnogi studenti koji su želeli da postanu slikari velikih istorijskih i orijentalnih kompozicija, u to vreme vrlo traženih i često poručivanih umetničkih dela. Stari i ugledni profesor Miler bio je vrlo strog, nadmenog držanja i kako ga je naš umetnik opisao, bio je po prirodi „grub i uvredljiv“.
Tek što je stupio pred Milera, Jovanoviću je odmah stavljeno do znanja šta ga čeka: „Profesor Gripen mi Vas je preporučio. Ništa ne umete. Vido sam Vašu sliku, bedan posao. Sada treba da kod mene naučite živopis. Budite vredni, pazite na sve što ću da Vas učim“ (zabeleženo u Jovanovićevim „Memoarima“). Istrajnim i marljivim radom Paja Jovanović je tokom boravka u čuvenoj Milerovoj „specijalki“ u toj meri savladao nastavni plan i program i pokazao sa kakvim talentom raspolaže, da bez obzira na to što je kao najslabiji u klasi započeo studije, on ih je na kraju završio kao najbolji. Kruna tog uspeha bila je danas poznata njegova kompozicija „Ranjeni Crnogorac“ (ili Hercegovac).
Vidno iscrpljen dugim i napornim radom, mladi Jovanović je požurio na oporavak u rodni Vršac. Jednom prilikom je u dom Jovanovićevih svratio Mita, sin dobro poznatog Vrščanina Tokina, i to u punoj vojničkoj opremi.
NestaŠni Pajin polubrat Aleksandar - Šandor je iskoristio trenutak Mitine nepažnje, izvukao jatagan iz korica, počeo njime da mlatara po sobi i iznenada ga stavi svom bratu Ivi u ruke. Da se ne povredi, ali i da ga ne uplaši, iskusni Mita je uhvatio dečakovu ruku i pažljivo ju je pridržavao dok je dečak zbunjeno držao jatagan u ruci. U tom trenutku rodila se u Pajinoj glavi ideja za buduću sliku. Odmah je viknuo, zavapio i zamolio Mitu i malog Ivu da ostanu za trenutak mirni, jer mu se taj sklop i položaj učinio tako savršen, da je odmah krenuo u skiciranje i stvaranje novog dela za koje ni slutio nije da će mu otvoriti
vrata uspeha i u potpunosti promeniti život. Bio je to početak rada na danas toliko popularnoj slici „Mačevanje“ ili „Prvi čas mačevanja“.
Baš kada se spremao za povratak u Beč, stigle su dve i te kako prijatne vesti. Prva je bila da su mu uvažili molbu za carsku stipendiju u visini od 360 forinti godišnje, a druga da mu je diplomski rad, slika „Ranjeni Crnogorac“, nagrađena kao najbolji studentski rad na redovnoj godišnjoj izložbi Akademije. Nagrada je svake godine bila dodeljivana najboljem đaku i isplaćivana je iz ličnog fonda cara Franje Josifa. Sliku je sa izložbe odmah otkupila Magnatska kasina u Budimpešti za 1.000 forinti, što je za jednog tek svršenog studenta bila pozamašna svota.
Zaista je Paji Jovanoviću pripala velika čast da njega, kao tek stasalog carskog slikara akademca biraju za svog pitomca, iako su carsku stipendiju priželjkivali baš mnogobrojni mađarski studenti kojih je u Beču bilo neuporedivo više nego srpskih. Sa novcem u džepu i pripremljenim materijalom za slikanje, Jovanović je pohitao u Crnu Goru kako bi na licu mesta načinio studiju za sliku „Mačevanja“ koju je zamislio u Vršcu. Dok je putovao i beležio, u glavi su mu bile reči njegovog profesora Milera da „... tek kada se slika bude rađala u sredini naroda kojeg ima da predstavlja, počeće u njoj životna krv da struji...“.
Slučaj je hteo da na tom putu Jovanović sretne jednog drugog znamenitog slikara, Đorđa Krstića (1851-1907), koji se po istom zadatku obreo u južnoj i staroj Srbiji, Kosovu i Metohiji. U trošnoj pirotskoj kući, jedan do drugog, našli su Krstić i Jovanović, isti motiv koji im je odmah zapao za oko - staro ognjište sa tipičnom balkanskom odžaklijom. Dok je stariji Krstić slikao odžakliju u sklopu svojih opsežnih folklorno-etnografskih studija, dotle je Jovanović svoju „Odžakliju“ uzeo kao svojevrstan autentičan, sačuvan isečak južnosrpskog narodnog pokućstva XIX veka.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime20/2/2011, 9:40 pm

Sa svojih putovanja Jovanović se vratio u Beč potkraj 1882. i odmah
iznajmio skroman kvartir blizu Akademije za 20 forinti mesečno. Imao je
veliku želju da pokaže svom profesoru koliko je ozbiljno shvatio njegove
reči. Prionuo je na posao radeći dve slike - jednu sa već pomenutom
temom mačevanja ili učenja mačevanju, dok je druga bila složenija i
imala je zadatak da prikaže postanak narodne pesme, alegorijsku
kompoziciju sa mnogo figura, od čega je Jovanović ipak na kraju odabrao
samo motiv slepog guslara okruženog ratnicima koji slušaju pesmu o
junačkim podvizima svojih predaka. Naposletku, odlučio se da Mileru
pokaže sliku “Mačevanja”, i nije pogrešio. “Gledajući je, okrenuo se
meni kao da hoće nešto da mi rekne, ali se zaustavio i udesio naočare da
opet pogleda skicu. Tada sam jedini put video Elkamilera kako su mu se
usta sa zadovoljnim osmehom otvorila kada reče: To nije rđavo. To baš
nikako nije rđavo.” (zabeležio je Paja Jovanović).
“Zadovoljan osmeh”
starog profesora bio je signal Jovanoviću da je ovog puta kod njega
konačno prošao. Sreća je i ovog puta u njegovom životu odigrala glavnu
ulogu. Uoči letnjeg raspusta 1883, kod Milera je došao njegov stari
poznanik Tom Valis, sin uglednog engleskog galeriste i slikara
prerafaelita Henrija Valisa (1830-1916). Mlađi Valis je sa ocem držao
galeriju “French” u Londonu, u elitnom Pal Malu (inače, galerija
“French” je bila specijalizovana za promociju i prodaju evropskih
slikara orijentalista, i nekako sticajem okolnosti počela da radi u Pal
Malu upravo po Jovanovićevom dolasku u London 1884. godine).
Svrha
Valisovog dolaska kod Milera bila je jasna, održati kontakte sa starim
profesorom i među mladićima otkriti nove talente, tzv. zlatne koke.
Prešavši pogledom preko studentskih radova, Valis je zastao baš na slici
našeg slikara i odmah poručio Mileru da “Mačevanje” nosi sa sobom, a da
autora pozove k njemu na “poslovni razgovor”. Epilog tog razgovora bio
je ugovor koji je Paja Jovanović
sklopio sa galerijom “French” na
deset godina, po kojem je galerija obezbedila slikaru smeštaj i sve
uslove rada, dok je pravo prodaje svake Jovanovićeve nove slike imala
samo galerija. Sled događaja pokazaće da Valis u proceni nije nimalo
pogrešio.
Dolazak u Englesku predstavlja potpuno novo poglavlje u
životu Paje Jovanovića. Preduzimljivi galerista Valis odmah je mladom
slikaru otvorio bankovni račun, obezbedio mu prostran i udoban atelje sa
baštom, poslugu i sve uslove za nesmetan rad. On je trebalo samo da
slika i da gotova dela dostavi galeriji. Pored toga, jezičku barijeru je
morao u hodu da savlada.
O Jovanovićevim poliglotskim sposobnostima
posvedočiće, između ostalih, i umetnikov prijatelj Mita Živković, koji
će oko 1890. zapisati sledeće: “Paja je neobične sposobnosti da uči
strane jezike; on govori, pored srpskog, nemački, francuski, mađarski,
engleski; razume talijanski, ruski, arapski, arnautski i španski.”
Nastup
mladog srpskog slikara iz Austrougarske u galeriji “French” londonska
štampa je ispratila pohvalama i sa neskrivenim simpatijama. Tako se među
prvima javio kritičar lista “Morning Post”, ističući u broju od 31.
marta 1884. da se pojavio jedan mladi umetnik, novo ime “koje će sigurno
uskoro biti čuveno”. Za njim će se javljati i drugi hroničari u
listovima poput “The Pictoral World”, “The Academy” i “Bell’s Weekly
Messenger”. Takav odziv u javnosti ni sam Jovanović nije mogao da sluti,
pa je svoj meteorski uspeh doživljavao i sa izvesnom dozom neugodnosti,
jer je znao kako je teško svojim radom probiti se u evropskim
metropolama. To, s druge strane, nije smetalo njegovom galeristi Valisu
da ga obasipa daljim porudžbinama. Posle vidnog uspeha sa “Mačevanjem” i
“Guslarom”, Jovanović niže svoje uspehe narednim slikama koje stvara -
“Izdajica” (ili, kako su je engleski listovi nazvali, “Traitor
tracked”), zatim “Igra trik-trak”, “Igra hangarima” “Arnautin na
straži”, itd.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime5/3/2011, 9:34 pm

Tih prvih godina po odlasku iz Beča Paja Jovanović je zaista mnogo
putovao. Glavni razlog za ta putovanja svakako su bile umetnikove
pripreme za izradu budućih slika - žanrova iz života balkanskih naroda,
koje su iz godine u godinu među engleskom klijentelom bile sve
popularnije. Sudeći prema navodima ranijih Jovanovićevih biografa, mladi
srpski slikar je već 1884. zakupio jedan stan i atelje u Minhenu, gradu
koji je u to vreme bio jedan od vodećih umetničkih centara u Evropi. U
Minhen će kod starijeg brata dolaziti i drugi Jovanovići, najpre Milan a
potom i Svetislav, koristeći bratovljev atelje kada je ovaj bio na
čestim putovanjima.
Uvek raspoložen za putovanja, Jovanović se iz
Minhena (gde mu je verovatno više prijala klima nego u tmurnom i
maglovitom Londonu) često otiskivao u svet, posećivao evropske
prestonice, zatim obilazio Italiju, Rim, Napulj i atraktivne ruševine
Pompeje, boravio u sunčanoj Grčkoj, u Atini, tražio inspiraciju po
živopisnim predelima severne Afrike i, naravno, redovno pohodio oca i
porodicu u Vršcu.
Koliko je bio spreman da se u jednom trenutku
otisne na put, slikovito je zabeležio još 1889. mađarski hroničar Tomaš
Sana. Pored brojnih reči hvale za Jovanovićev rad, Sana između ostalog
prenosi i ovaj događaj: ”Jednom prilikom u žurbi, susreo se sa umetnikom
i prijateljem Ruboom, koji je baš u tom trenutku hitao prema
železničkoj stanici, na voz za Kavkaz.
'Pođi sa mnom, ionako si blizu
železničke stanice, 'reče Rubo šaljivo. 'Zašto da ne!' odgovori
Jovanović i bez ičega, kako se zatekao, sede u kočiju. Do Rozenhajma je
putovanje teklo veselo, ali nakon toga ih je čekalo još trinaest
dugačkih dana puta. To je bilo dovoljno vremena da Jovanović shvati kako
je teško bez prethodnih priprema uputiti se na Kavkaz, čak i u slučaju
kada neko optimističke naravi lako prevazilazi manje neugodnosti. U
Tbilisiju je već bilo teško promeniti situaciju. Pomirio se sa sudbinom i
tu proveo tri mesaca u stalnom slikanju i skiciranju.”
Sredinom
1888.
godine mladi slikar Paja Jovanović, ”pitomac živopisne akademije u
Beču” proglašen je za člana Srpske kraljevske akademije (danas SANU).
Zatrpavan sve većim porudžbinama od strane svog galeriste, Jovanović je
bio prinuđen da često jednu sliku po nekoliko puta ponavlja i da je
onako tek gotovu, skoro vlažnu, sa štafelaja ustupa galeristi. Takve
zahteve našem umetniku ponoviće i drugi londonski galerista posle Valisa
- Tut i sin, sa kojim će Jovanović poslovati nakon raskida sa ”French”
galerijom, oko 1889. godine. Sudeći po jednoj sačuvanoj fotografiji iz
1889. godine, sem nekoliko studija manjih formata kao pripreme za veće
slike, Paja Jovanović u svom ateljeu u Minhenu skoro nije imao nijedno
od svojih prvih dela koja su ga proslavila.
Od sredine osamdesetih i
sve do prve izložbe priređene u Beogradu 1893. godine, dela Paje
Jovanovića je naša javnost tog vremena mogla da upozna posredstvom
napisa i reprodukcija u listovima ”Javor”, ”Zastava”, ”Nova iskra”,
”Nemanja”, ”Brankovo kolo”, ”Orao”, itd. Pored već pomenutih slika sa
temom ”Ranjenog Crnogorca” ”Mačevanja”, ”Guslara”, ”Izdajice”, ”Arbanasa
pod oružjem”, ”Igre trik-trak”, ”Kićenja neveste”, ”Megdana”, ovi
listovi donose reprodukcije i drugih Jovanovićevih dela kao što su
”Arbanas na straži”, ”Igračica iz Skadra”, ”Tahir-paša i Piperi”,
”Povratak čete Crnogoraca iz boja”, kao i nekoliko studija predela i
motiva iz Dalmacije što ih je Jovanović pripremao za knjigu ”Austrija u
reči i slici” na zahtev tragično preminulog austrijskog carevića
Rudolfa. Za same nazive ovih dela, pak, sam Jovanović je uglavnom
prepuštao svom galeristi da ih odredi, ili je ostavljao mašti na volju
samom posmatraču da imenuje sliku po svojoj volji (”Teško onoj slici,
kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ono je dobra
slika s koje gledalac bez ikakvoga naslova čita šta ona priča”, rekao je
jednom prilikom Paja Jovanović).

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime17/3/2011, 8:43 pm

Ni novac ni popularnost nisu činili motiv ili podsticaj mladom
Jovanoviću da ide dalje. Taj motiv će uslediti nakon njegove prve
izložbe u Beogradu, priređene oktobra meseca 1893, u prostoriji
skupštinske sale Velike škole (u Kapetan Mišinom zdanju). Iako je
izložba trajala karatko i bila sačinjena od svega devet dela, koliko je
autor mogao za tu priliku da sakupi, Paja Jovanović je u srpskoj
prestonici bio dočekan i ispraćen na lovorikama slave.
Više od
priznanja i pohvalnih kritika, Jovanoviću je značio kontakt sa mladim
srpskim suverenom Aleksandrom Obrenovićem i dogovor o slici koja bi na
svoj način upriličila osamdesetogodišnjicu Takovskog ustanka. Rezultat
tog susreta je danas poznata Jovanovićeva kompozicija istorijskog
sadržaja koja prikazuje Takovski ustanak, izložena prvi put 1895. godine
u fotografskom ateljeu njegovog brata Milana preko puta Starog dvora (u
zgradi u koju je smešten bioskop “Zvezda”).
Uporedo slika svoje
dobro poznate žanr scene (poput slike koja ima više naziva - “Stare
priče”, “Starac priča šta je nekada bilo” ili “Priča o boju na Kosovu”.
Zatim sklapa ugovor za slikanje ikonostasa crkve Prenosa moštiju svetog
Nikole u banatskom mestu Dolovo, koji okončava 1898. Vrhunac angažovanja
je porudžbina srpskog patrijarha Georgija Brankovića da za Milenijumsku
izložbu 1896. u Budimpešti naslika monumentalnu istorijsku kompoziciju
koja bi predstavila Seobu Srba 1690. pod patrijarhom Arsenijem III
Čarnojevićem.
Već te 1895. pojavljuje se članak u listu “Zastava” u
kome se kaže da je naš poznati slikar sklopio ugovor na 10.000 forinti
sa Patrijaršijskim dvorom u Sremskim Karlovcima za slikanje istorijske
kompozicije “Seoba Srba”. Jovanović u proleće isporučuje patrijarhu
Brankoviću obe slike - “Seobu Srba” i “Vršački triptihon” (slika koja
prikazuje berbu, žetvu i pijacu u Vršcu, danas u Gradskom muzeju u
Vršcu).
Kada se zna da je u to vreme često putovao, od Pariza i Beča, preko
Fruške
gore, Sremskih Karlovaca i tako sve do rodnog Vršca, onda se naprosto
moramo pitati kako je Jovanović stizao da u jednom kratkom vremenu sve
to da uradi. Rad na slici “Seoba Srba” shvatio je kao svoj životni
izazov, što je nesumnjivo i bio. Naposletku, terenska putovanja po
manastirima Fruške gore i redovne konsultacije sa učenim arhimandritom
Grgetega i istoričarem Ilarionom Ruvarcem urodili su plodom -
monumentalna kompozicija “Seobe Srba” je po svojoj veličini (preko 22
m2) prevazilazila sva dotadašnja slična dela u srpskoj umetnosti. Pa,
ipak, istorijska verodostojnost ovog dela je morala da ustukne pred
političkim planovima poručioca.
Ljut što je slikar prikazao srpski
narod koji se u zbegu povlačio pred rušilačkom silom Osmanlija,
patrijarh Branković je Jovanoviću odmah naredio da ispravi desnu
polovinu slike i da umesto žena, dece i stada ovaca naslika srpske
vojnike kako u punoj ratnoj opremi, na poziv austrijskog cara Leopolda I
prelaze Savu i Dunav i dolaze da budu “bedem Zapadu protiv nehrišćanske
sile sa istoka”. Politička pozadina ove izmene bila je u nameri srpskog
patrijarha da mađarskim zvaničnicima u Budimpešti prikaže Srbe kao
herojski narod koji je opravdao zaslužne privilegije carske kancelarije u
Beču.
Paja Jovanović je uvažio zamerke, ispravio sporni deo slike,
naslikao patrijarha Brankovića kao patrijarha Arsenija III Čarnojevića,
Isaiji Đakonu stavio u ruke carevu privilegiju, ali nije odustao od
svoje prvobitne zamisli, koju će sprovesti u delo na drugoj verziji
“Seoba” (danas u Narodnom muzeju u Pančevu).
Preduzimljivi Jovanović
je odmah ustupio pravo na reprodukovanje i umnožavanje druge verzije
“Seobe” trgovcu iz Zagreba Petru Nikoliću, i od tada skoro neće biti
nijedne srpske kuće bez neke njegove poznate oleografije. Uprkos velikim
planovima i ambicijama, odlučeno je da se na veliku Milenijumsku
izložbu pošalje drugo Jovanovićevo delo - “Vršački triptihon”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime10/4/2011, 8:46 pm

U vreme kada se uveliko predao radu na istorijskom slikarstvu, Paja
Jovanović se konačno “skrasio” u Beču gde je, sa izvesnim prekidima zbog
učestalih porudžbina, boravio na istoj adresi do Prvog svetskog rata,
kao i kasnije - Mariahilferstrasse 3.
U naponu snage i sa još većim
elanom, Jovanović se prihvata izrade dela monumentalnih razmera koja za
temu ima borbu Rimljana i Germana u Teutobuškoj šumi, poznatu kao Furor
Teutonicus. Za nju je u Beču 1899. dobio prestižnu Rajhlovu nagradu i
srebrnu medalju na izložbi u Sent-Luisu (SAD) 1904. godine. Pored svih
tih obaveza i poslova, Jovanović prima i zvaničan poziv Ministarstva
prosvete i crkvenih dela Kraljevina Srbije da učestvuje sa ostalim
srpskim umetnicima na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Umetnik
koji je iza sebe imao takva dela kao “Takovski ustanak”, “Seobu Srba”,
Vršački triptihon”, “Boška Jugovića”, “Furor Teutonicus”, koji je u radu
imao sliku “Ženidba Hercoga Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom” (ili
kako se negde pominje kao “Ženidba iz DžIV veka”, po navodima vrlo
slična potonjoj slici “Ženidba cara Dušana”, danas u beogradskom
Narodnom muzeju), na samom kraju XIX veka dostigao je vrhunac kakav se
samo poželeti može. Ako je držao da svaka njegova sledeća slika treba da
bude bolja od prethodne, onda je Paja Jovanović uložio maksimum znanja i
veštine u delo koje se sa pravom smatra krunom istorijskog slikarstva u
srpskoj umetnosti tog doba - “Krunisanje cara Dušana”. Zlatna medalja
koju je ona dobila na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. potvrdila je da je
Paja Jovanović sa navršenom 41 godinom života već dobio zaslužno visoko
mesto u istoriji naše umetnosti.
Sudbina slike “Krunisanje cara
Dušana” bila je takva, da će već u svega nekoliko godina po njenom
izlaganju u Parizu ona dobiti nešto izmenjene verzije. Čini se da ni s
Čam umetnik nije slutio da će potom morati toliko puta da je
interpretira, uvek drugačijeg
formata i sa manjim izmenama u načinu
slikanja. Razlog što se kod prve, najveće i najpoznatije verzije odlučio
za svetlu paletu posve je jednostavan - trebalo je pripremiti sliku za
izradu goblena ili tapiserije istog formata po narudžbini kralja Milana
Obrenovića. Pošto se to nije desilo, jer je kralj Milan obećan novac
potrošio na izmirenje svojih ranijih dugova, i kako mu ni posle izložbe
nije bio isplaćen ugovoren iznos na inače onda vrlo visokih trideset
hiljada dinara, Jovanović odlučuje da ovu kompoziciju izvede na način
koji je njemu najviše odgovarao (jer je smatrao veliko “Krunisanje” kao
običan tzv. kolorisani crtež). Pored prve i najveće, rađene za izložbu u
Parizu, u Narodnom muzeju u Beogradu čuva se druga po veličini slika
“Krunisanja cara Dušana”. Poznato je da se pored njih, još dve verzije
čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, zatim jedna u Muzeju grada
Beograda, odnosno Legatu Paje Jovanovića, dok je jedna bila u manastiru
Hilandaru (kao poklon porodice Roš, ali je nažalost izgorela u požaru
manastirskih konaka početkom marta 2004.), a više manjih verzija u
privatnom posedu.
Za jednu koja se nalazi u Americi zna se da je
slikana tokom zime 1925/26. i da je Jovanović nju smatrao najboljom. Na
kraju, ali ne i na poslednjem mestu, ozbiljnost i veličina ove slike
ogleda se i u umetnikovoj studioznoj pripremi, izučavanju srednjovekovne
prošlosti, korišćenju literature, konsultacijama sa istoričarem i
akademikom Stojanom Novakovićem, kao i napornim terenskim obilascima
srpskih manastira na Kosovu i Metohiji i snimanju i skiciranju
srednjovekovnih fresaka.
Zato i ne iznenađuje ocena naše velike
slikarke Nadežde Petrović, izrečena povodom izlaganja ove slike na Prvoj
jugoslovenskoj izložbi 1904. u Beogradu, da “krunisanje Dušanovo” Paje
Jovanovića i po kompoziciji, crtežu i tehnici zauzima na jugoslovenskoj
izložbi prvo mesto”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime8/5/2011, 8:45 pm

PRVIH godina XX veka veze Paje Jovanovića sa Beogradom postale su
intenzivnije nego ranije. Već septembra 1902. on dolazi u atelje svog
brata Milana zbog saveta oko tek nabavljene “fotokamere” koju je
planirao da ponese sa sobom na put u Ameriku. S obzirom da je ovdašnja
štampa budno pratila njegovo kretanje, zna se da je već u oktobru 1902.
dospeo na krajnje odredište, u Njujork. Sudeći prema sačuvanoj prepisci,
prvo je naš slikar naumio da potraži Nikolu Teslu.
Sa reputacijom
priznatog i već prilično nagrađivanog umetnika, Paja Jovanović se nadao
da će naći načina da se i Tesli “dopadne” i na neki način zadobije
njegove simpatije kako bi naučnik pristao na sledeći logičan korak u
njihovom upoznavanju - izradu portreta. Tesla je na ljubazno Pajino
pismo odgovorio u istom tonu i, naravno, na istom jeziku. Pravdao se
velikom zauzetošću i neodložnim poslovima, ali je ohrabrio umetnika da
može da računa na njega.
Od njihovog susreta u decembru 1902. do
sledećeg pisma upućenom Tesli marta 1903, Paja Jovanović je ispunio
vreme slikajući portrete po narudžbini, od kojih su danas poznati oni
kompozitora Uroša Džimića, bankara Emila Boasa, potom uglednog
predstavnika mormonske bazilike u Salt-Lejk Sitiju Herberta Kimbala i
još nekoliko drugih, danas uglavnom u privatnom vlasništvu, za koje je
dobio visoke honorare. Umetniku je u naročitoj uspomeni ostalo
poznanstvo i druženje sa jednim drugim poznatim srpskim naučnikom u
Americi, koji se skoro isto toliko koliko i Tesla borio za svoje patente
i pronalaske - Mihailom Pupinom (1854-1935).
Iako je bio zadovoljan
naslikanim Pupinovim portretom (koji se danas nalazi u Narodnom muzeju),
Paja Jovanović se ipak potajno nadao da će mu i drugi veliki naučnik
koji, uzgred rečeno nije voleo publicitet, pristati da mu pozira za
portret. Nažalost, to se nije desilo i naš umetnik je ubrzo morao da se
vrati u svoj atelje u Beč.
Po povratku iz Amerike Paja Jovanović je sa oduševljenjem
prenosio
utiske sa svog boravka na novom kontinentu. Iz više nego dragocenog
članka koji je objavljen u Brankovom Kolu 1903. iz pera Milana Savića,
saznaje se da je Jovanović bio prijatno iznenađen američkim načinom
života i rada, kao i priličnim svotama za portrete što ih je naslikao za
svega pola godine. Upravo taj utisak će biti presudan u njegovoj odluci
da se od tada predstavlja i preporučuje prvenstveno kao vrhunski
portretista, što je on u suštini i bio. U članku se pominje i opis
Jovanovićevog bečkog ateljea i nešto što je do tada bilo nepoznato i o
čemu javnost (čak i danas) malo zna - da se Jovanović povremeno bavio i
skulpturom, mada do sada nije pronađen ni jedan njegov rad takve vrste.
Već
uveliko na zasluženim lovorikama slave, Paja Jovanović je tokom cele
prve decenije prošlog veka uveliko primao porudžbine i u zadivljujuće
kratkom roku ih isporučivao.
Izlazio je u susret svakom poručiocu,
ali je bilo i izuzetaka. Tako je svoju kompoziciju “Ženidba Hercoga
Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom” koja zbog plenerističke tehnike
nije bila po ukusu zvaničnog austrijskog dvora, brzo preradio u “Ženidbu
cara Dušana” i kao takvu je poslao u Beograd na “Prvu jugoslovensku
izložbu” 1904. godine.
Odluka da promeni tehniku slikanja bila je po
svoj prilici inicirana savetima što je Jovanoviću dao proslavljeni
Dalmatinac i majstor kičice Vlaho Bukovac, koji je u to vreme živeo u
Beču. I pored velikih pohvala koje je imala u našoj sredini, jer je
odražavala političke ambicije mlade srpske države u borbi za konačno
oslobađanje od Turaka, “Ženidba cara Dušana” nije u prvi mah otkupljena
za Narodni muzej. Nekoliko godina je gostovala na različitim likovnim
smotrama, da bi je posle osam godina od umetnika otkupio dubrovački
kolekcionar Antunović, poklonio je potom Umjetničkoj galeriji u
Dubrovniku i na kraju je 1970. dospela u Narodni muzej, gde se i danas
nalazi

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime8/6/2011, 9:04 pm

SVESTAN ostvarenih dometa i ugleda
koji je stekao svojim delima, Paja Jovanović se od prve decenije XX veka
prepustio lagodnom i prijatnom poslu slikanja portreta koji je u
potpunosti odgovarao sredovečnom čoveku, verovatno već tada zamorenom
stalnim variranjem istih tema koje su poručioci zahtevali. To, pored
ostalog, objašnjava i činjenicu što se od tada nije upuštao u velike
poslove kao što su slikanje ikona i ikonostasa, sem ranije prihvaćene
porudžbine slikanja ikona za ikonostas Saborne crkve u Novom Sadu i
slika većeg formata sa temama iz istorije Nemanjića, za Sabornu crkvu u
Sremskim Karlovcima. Nasuprot tome, prihvatao je gotovo sve porudžbine
kada je bilo u pitanju portretisanje.
Jedan za drugim nizali su se
portreti značajnih i uglednih ličnosti tog vremena, imućnih bankara,
industrijalaca, oficira, plemića i plemkinja, aristokratskih porodica,
naučnika, umetnika (prema navodima ondašnje štampe čak i slavnog glumca
Rudolfa Valentina), kao i prijatelja i njemu dragih osoba.
MeĐutim,
njegovu suverenost i samouverenost u radu nisu svi isto prihvatali, a
ponekad je nisu ni razumeli. Tako je u leto 1910. godine pozvan da
neizostavno dođe u Beograd na dvor kralja Petra I Karađorđevića oko
izrade portreta. Već pred prijem dočekala ga je opaska koja već sama po
sebi govori kakav su položaj imali umetnici u ondašnjoj Srbiji. Na
Jovanovićevo pitanje, da li je za prvu audijenciju kod srpskog kralja
prikladno obučen, kraljev ađutant je kratko odgovorio da je za jednog
”molera” isuviše dobro obučen. Usledio je susret i upoznavanje kralja i
”molera” koje se završilo pomalo neuobičajeno za našeg umetnika. Kada je
dobio zadatak da izradi portret njegove ćerke, princeze Jelene koja je
bila pred udajom, usledilo je uobičajeno pitanje o visini slikarevog
honorara. Jovanović oprezno izjavi polovinu svog uobičajenog honorara,
na šta srpski kralj skoro uvređeno i kratko odbrusi: ”Šta mislite?
Toliko nema ni moj ađutant”. To nije bio kraj
Jovanovićevim
iznenađenjima. Upravo kada je krenuo da se dogovori sa dvorskom damom
oko prijema i poziranja princeze, stari kralj (koji je inače dugo
bolovao od kostobolje) dobaci našem umetniku oslanjajući se na štap još i
sledeće: ”I sliku Karađorđa hoću da mi izradite prirodne veličine.
Jeste li razumeli?” Prisećajući se kasnije ovog događaja Jovanović je
dodao i komentar da se na dvoru srpskog kralja osećao kao ”regrut kojeg
je narednik nabrusio”.
Narudžbinu sa dvora Jovanović je završio na
vreme, ali stari, ”džangrizavi kralj” (kako ga je Jovanović ocenio) nije
bio posve zadovoljan portretom, smatrajući da umetnik nije uneo više
života u lik, što je u suštini bilo i tačno, jer komunikacija slikara i
modela nije tekla baš najbolje.
Daleko uspešniji je bio Jovanović
kada je slikao gospođu Mariju, suprugu Milana Milovanovića predsednika
vlade i ministra inostranih dela Kraljevine Srbije. U svojim sećanjima
na prijatne trenutke boravka i gostoprimstva u domu Milovanovićevih,
upravo u istorijskim trenucima pripreme za stvaranje velikog Balkanskog
pakta za oslobađanje od Turaka, Jovanović će sa osećajem zadovoljstva
portretisati Mariju Milovanović, tu ”milu i dobru ženu”, što se danas
smatra jednim od njegovih najuspelijih portreta tog vremena.
Iako je
bio zadovoljan postignutim radom, velikim nagradama i priznanjima, uz to
obasipan porudžbinama i ušuškan u sigurni posao ateljea, Jovanović je
na prve zvuke kanonade topova Prvog balkanskog rata spremno dohvatio
svoju ”fotokameru” i svoj topli i ugodni bečki atelje zamenio uzavrelim
kumanovskim frontom. Tu upoznaje velikog srpskog naučnika Milutina
Milankovića i njihovo poznanstvo će vremenom prerasti u trajno i iskreno
prijateljstvo. Uz više snimljenih motiva ljudi i mesta iz okoline
Skoplja i Kumanova, Jovanović slika i poslednju istorijsku kompoziciju
”Osvećeno Kosovo” (ili ”Osvetnici Kosova” danas u Muzeju grada
Beograda).

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime4/8/2011, 8:23 pm

POČETAK Prvog svetskog rata zatekao
je Paju Jovanovića u Beču. Mada je uvek bio lojalan podanik goleme
carevine, dobitnik jedne carske nagrade i stipendije, autor zapažene
galerije od petnaestak portreta samog cara Franje Josifa, od kojih je
jedan ukrašavao odaje dvorca u Šenbrunu, uz sve to još i čovek koji je
duboko zašao u šestu dedniju života, ipak se na njega kao Srbina gledalo
sa podozrenjem. U strašnim ratnim godinama Jovanović je utehu našao u
ljubavi mlade Bečlijke Hermine-Muni Dauber, ćerke nastojnika kuće u
kojoj je Jovanović imao atelje. Znalo se da je imao povremeno veće ili
manje ljubavi. Za vreme studija to je bila Mila Mandukić iz Vršca,
neostvarena ljubav koja je ovekovečena u liku carice Jelene na slici
“Krunisanje”; zatim, Soferl, Gripenkerlov model za Afroditu, devojka
oštra jezika ali božanskog lika, Vinferd Džons, od čije je velike lepote
pobegao i uvek žalio što je nije naslikao, onda, Nemica Berta
ovekovečena na slici “Gola Berta pred ogledalom” i još nekoliko drugih.
Poslednjoj ljubavi Muni će ostati veran do kraja života, kao i ona
njemu. Pomagao je da se obrazuje (imala je samo 18 godina kada su se 27.
marta 1914. venčali u Budimpešti), uzimao je za nju časove stranih
jezika, tenisa i čak jahanja. Prelepa Muni je postala njegovo nadahnuće,
nepresušna inspiracija koju je slikao u svakoj prilici. Ratne godine
proveli su zajedno u Ženevi, gde su živeli od Jovanovićevih portreta
bogatih i otmenih ljudi.
Prve poratne godine Jovanović se našao
ponovo u Beogradu. Tu ga je dočekala vest da je 1919. izabran za
redovnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.
Iste godine u Beogradu slika nekoliko portreta, među kojima portret
unuke njegovog brata Milana, potonje proslavljene pozorišne rediteljke
Soje Jovanović i prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.
Od tada
pa sve tokom čitave treće decenije XX veka, on će kralja Aleksandra i
kraljicu Mariju više puta slikati, a sve prema potrebama i zahtevima
ministarstava, nadleštva
i drugih javnih ustanova, kao i mnogobrojnih
privatnih naručilaca. Od Karađorđevića je dobio i porudžbinu da
slikanje kartona za mozaičnu ikonu u novopodignutom mauzoleju dinastije
na Oplencu, sa predstavom sv. Đorđa kako ubija aždaju. Na toj
kompoziciji slikar je svetitelju dao lik vožda Karađorđa, stavio mu u
ruke srpski štit sa ocilima i naslovio ga “spasiteljem srpskog naroda”.
Za
vreme putovanja i boravka između Beča i Beograda, Paja Jovanović je kad
god je mogao obilazio svoju porodicu u Vršcu i brinuo se za svog
ostarelog oca Stevana, sve do njegove smrti 1923. godine. Pomagao je i
braći i polubraći, uvek kada bi mu se obratili za pomoć ili savet. Svoj
rodni Vršac nikada nije zaboravio, tako da je po očevoj smrti i
okončanoj ostavinskoj raspravi, kao najstariji od dece odlučio da
porodičnu kuću u Sterijinoj br. 13 ustupi “Dobrotvornoj zadruzi
Srpkinja”, kako bi se otvorilo prvo dečje obdanište u njegovom rodnom
gradu. Nekoliko godina potom, grad Vršac zahvalio mu se za sve što je
učinio, proglasivši ga 1940. počasnim građaninom.
Tokom treće i
četvrte decenije XX veka, Jovanović je nastavio da niže svoju
nepreglednu galeriju portretskih dela, kojoj se ni danas ne zna tačan
broj. Uporedo sa tim, a na zahteve upornih naručilaca, naslikao je
pokoju svoju poznatu žanr-scenu ili istorijsku kompoziciju i primao
porudžbine kakva je bila ona Narodne banke, 1929, za idejni nacrt
novčanice od 1.000 dinara.
Češći dolasci i duži boravci u Beogradu,
međutim, naveli su ga da sa svojom Muni prihvati prijateljski poziv
Đorđa Roša koji je želeo njemu i njegovoj mladoj ženi da ustupi jedan
stan u parteru zgrade u Birčaninovoj ulici broj 28b. U taj stan će se
konačno useliti 1939. godine, napuštajući voljeni Beč koji je pod
naletima nacističkih okupatora sve manje ličio na onaj koji mu je bio na
srcu iz srećnih dana, uprkos tome što je u tim nesigurnim godinama
kupio kuću i celu je opremio po svom ukusu i ukusu svoje Muni.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime17/9/2011, 11:06 pm

DRUGI svetski rat i okupacijske godine Jovanović je provodio slikajući
portrete i varijante svojih ranijih poznatih dela. Tokom rata naslikao
je i jednu verziju “Seoba”, iniciran lažnom vešću da su ustaški
okupatori uništili veliku “Seobu”, smeštenu u trpezariji Patrijaršijskog
dvora u Sremskim Karlovcima. Ta treća verzija “Seoba” je posle više
decenija provedenih u inostranstvu konačno bila predstavljena
beogradskoj publici 1998. godine na izložbi u Narodnom muzeju u Beogradu
(u propratnom katalogu popisane sve ličnosti koje su Paji Jovanoviću
poslužile kao modeli za ovu “Seobu”).
Prema svedočenju Soje
Jovanović, stari slikar se za vreme okupacije nikada nije žalio na
oskudicu, a na zvuke sirena koje su oglašavale vazdušnu opasnost ostajao
je miran u svom stanu. Posmatrao je iz stana borbe za oslobođenje
Beograda i skicirao utiske i zapažanja koje je potom želeo da pretoči u
sliku.
Po okončanju ratnih dejstava, već u dubokoj starosti sa
navršenih 88 godina života, Paja Jovanović je pozvan da sa grupom
umetnika iz čitave FNR Jugoslavije naslika portret maršala Tita u Belom
dvoru na Dedinju. Iz ličnih umetnikovih zabeležaka pisanih u zimu
1947/48. danas znamo kako je protekao rad i život starog proslavljenog
umetnika u novim okolnostima po oslobođenju. S obzirom na njihov obim,
za ovu priliku izdvojićemo samo neke zanimljive delove:
“Ove godine
sam zimsko doba lepo proveo radeći u Dvoru portret Maršala. Baš mi je
milo bilo što su, nastojanjem Branka Šotre, i mene Srbina pozvali na tu
utakmicu mada je način tog konkursa kao i način portretisanja absurdan
bio.
Ali društvo mlađih ljudi (30-60) od mene, udobne prilike u
Dvoru, simpatični način Maršala i njegovo strpljenje s kojim se podčinio
tom dosadnom sedenju - pa lepa, baš dvorska ponuda ekskvizitne zakuske
delikatno ljutomerske i drugo vino, likeri i rakija i kafa, činile su da
sam sa velikim zadovoljstvom odlazio na
Dedinje. A šetnja udobnim
kolima od kuće do Dvora, pa i natrag u društvu tih simpatičnih ljudi
odista za mene već usamljenog čiču lepa razonoda su bila.
Rad sam, i način rada - je bio absurdan.
Postaviti
Model - u tom slučaju Maršala na platformu sedeći u fotelji kao nekog
vrlo stara čoveka na odmaranju, a slikari razređeni u polukrugu treba
sada po prirodi izraditi portret od kvaliteta koji će se reprodukovati
da zameni banalne fotografije. Maršal koji je velikim pregorevanjem,
požrtvovanjem svaki dan od 10 do 12 mirno sedeo - mora da se dosta čudio
rezultatu te njegove žrtve, a niko mu ne može zameriti ako je našao da
su sve njegove fotografije bolje od tih takozvanih umetničkih dela.
(...)
(...) Ja sam od prvog dana napustio svu nadu da ću sliku izraditi...
Platforma
sa Maršalom na fotelji se nahodila u velikoj dvorani imajući samo
svetlost sa tavana absolutno neupotrebljiva za portret.
Ovo mesto je
izabrao Becić, krasan mio čovek, dobar učitelj, a zacelo i dobar umetnik
- ali ne portretista - kako su svi ostali pristali na taj izbor
ŠpristaoĆ sam i ja, kao peti točak u kolima ćutao, a kada ŠsuĆ svi u
kolu počeli da rade ŠpočeoĆ sam i ja - ja, bez nadežde uspeha - počeo da
crtam, jer taj Oberlicht osvetnjava samo čelo i nos, jabučne kosti na
obrazu i bradu ako je prominentna.
(...) Sve to rađeno više svojom
veštinom negoli Modelom pred sobom. Iznenadio sam se i uvideo, da
darovit slikar i u nejnepovoljnijim prilikama može što dobro svršiti,
ako energično i sa voljom priđe poslu.
I ja ću tako! Napraviću sasvim
drugo što nego što vidim. - Kod kuće sam odma počeo skice raditi, a
jednu od tih stajaću pred pisaćim stolom sam odma u veliko počeo, -
radio sam ju gotovo sasvim iz glave, pa ipak sam bar toliko uspeo da sam
je dovršio, uramio i poslao u Komitet.
(...) Još i drugu sliku Maršala sam počeo, ta je u Ateljeu ostala(...)”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime19/10/2011, 9:20 pm

ČIM su se prilike u Beču smirile, Muni je otišla da vidi šta je
preostalo od njihove nekadašnje imovine. Zatekla je žalosno stanje,
provaljen atelje, odnete stvari (ali ne i sve slike), dok je bivši
vlasnik, koji je bio okupatorski saradnik, pokušavao da od Paje
Jovanovića povrati kuću koju je pre rata baš od njega kupio. Sve u
svemu, nimalo dobre vesti za starog umetnika. Ipak, sa verom da se nešto
može učiniti, Muni dolazi u Beograd i nagovara svog supruga da se pod
hitno vrati u Beč da bude uz nju, sa obrazloženjem da joj je otac
ozbiljno bolestan i da mora da ga neguje.
Kako su prilike u novoj
državi prvih godina posle rata bile teške, zahvaljujući zalaganju
nekoliko uticajnih ljudi poput Veljka Petrovića (direktora Narodnog
muzeja), Milutina Milankovića, Zorice Simić-Milovanović (direktorke
Muzeja grada Beograda) i ponajviše Moše Pijade, ostareli Jovanović
dobija ne samo dozvolu da može otići u Beč, nego i isplatu penzije i to u
austrijskim šilinzima, što je bila privilegija retkih ali zaslužnih
ljudi kakav je nesumnjivo bio Paja Jovanović.
U proleće 1949. on je
sa svojom Muni na novoj bečkoj adresi koja će ujedno biti i njegovo
poslednje prebivalište - Laudongasse 67/7. Vidno u drugačijem,
optimističnom tonu, on upućuje zahvalna pisma za sve što je za njega
učinjeno, kao i na tek primljenom visokom odlikovanju novih vlasti,
Ordenom zasluga za narod I reda, koji je, zajedno sa Urošem Predićem,
dobio kao jedan od najstarijih članova Akademije. Tako u jednom od
pisama on kaže i sledeće: ”Jeste, prijatan je sada život u Beču, ima
svašta i svačega, raskošne pijace, puni dućani skupocene robe,
elegancija, luksuz i bogatstvo se opet razmeću. Izložbe, koncerti,
pozorišta na sve strane, divan život za okorele buržuje i kapitaliste,
ali ja odista žalim što me posao drži, te ne mogu još da se vratim u
Beograd kao što bih hteo. Ali, obvezao sam se da svršim posao (9 slika)
pre nego što odem; moraću vredno da radim u Ateljeu.”
U pismima
ostarelog slikara ”Pere O Radovana” jasno provejava nostalgija i čežnja
za Beogradom u koji se nadao da će se jednog dana vratiti. Začudo, on i
ne razmišlja da
se lati kičice, štaviše, spreman je da prihvati bilo
kakve porudžbine, pa bilo to i one toliko puta slikane kao ”Ranjeni
Hercegovac”, ”Mačevanje”, ”Guslar”, ili ”Seoba Srba”, ”Krunisanje cara
Dušana” i druge poznate. Ipak, ne toliko slabijeg zdravlja, koliko
slabijeg sluha i naročito vida bez kojeg nije mogao da crta i slika,
Paja Jovanović početkom 1950-ih godina uz svesrdnu pomoć svoje Muni
započinje prepisku sa tadašnjom direktorkom Muzeja grada Beograda oko
zaveštanja i formiranja svog legata.
Posle prepiske i dogovora oko
svih pojedinosti, celokupan legat slavnog srpskog umetnika sa oko 800
predmeta dospeo je u Muzej grada Beograda 1952. a svečano otvoren tek
1970. godine. Njegova želja je da budući legat što više liči na onaj
njegov slavni u Mariahilferstrasse 3, a sve je išlo baš ka tome. Zato i
ne iznenađuje veseli, skoro cvrkutavi ton njegovih pisama koje šalje
Zori Simić-Milovanović (”Propevala je kuća Paje molera, vesele duše Vam
šaljemo srdačne pozdrave - Muni moja žena kao i Vaš blagodarni čika Paja
Jovanović”, pisao je tada on).
Uz ohrabrujuće vesti iz Beograda
dolazile su pak i one nemile. Tako je u zimu 1953. saznao da je njegov
ispisnik i zemljak Banaćanin, najstariji član i počasni predsednik
srpskog društva umetnika ”Lada” Uroš Predić preminuo u svojoj
kući-ateljeu u Ulici Lole Ribara 27 (danas Svetogorska). Već sama
činjenica da je posle Predića upravo on imenovan za počasnog predsednika
društva ”Lada”, kod Jovanovića je stvorila osećaj da se približava kraj
i da je po svemu on sledeći. Taj će osećaj povremeno ublažiti pisma
dragih i milih prijatelja, kao i priznanje ”Zlatna palma” koje mu je u
devedeset petoj dodelilo Društvo likovnih umetnika u Beču. Iako većih
zdravstvenih problema nije imao, niti je u bilo čemu oskudevao, ono što
je celog života voleo i umeo da radi, pred kraj života nije mogao.
Jedino je još mogao drhtavom rukom na papiru sebi i drugima to da
prizna: ”Glava bi htela, ruka bi mogla, ali oči ne daju.” Pre oproštaja
od života usledio je oproštaj od slikarstva - buket crvenih ruža
naslikan nekoliko godina pre smrti.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime13/4/2012, 2:54 pm

NEKU izvesnu
vedrinu u poslednjim Jovanovićevim godinama života, koje su u stvari
ličile jedna na drugu, uneo je mladi beogradski reditelj Predrag
Delibašić. On je u zimu 1956. i potom s proleća naredne godine, u novom,
skromnom domu Paje Jovanovića i njegove Muni vodio razgovore, snimao
njegov dom, da bi potom sve pretočio u dragocen dokumentarni film o
poslednjim danima velikog srpskog umetnika. Poslednjeg dana novembra
iste 1957. godine stigla je iz Beča tužna vest da je u dubokoj starosti
preminuo slikar i akademik Paja Jovanović. Otišao je sa ovog sveta mirno
i spokojno, siguran da je za sobom ostavio trag i delo koji neće biti
zaboravljeni. Po izričitoj Jovanovićevoj želji, urna sa njegovim pepelom
preneta je u Beograd gde je 13. i 14. decembra u svečanoj sali SANU
bila odata pošta “poslednjem velikom umetniku stare slikarske garde”
(kako je ondašnja štampa prenosila). Sledećeg dana zemni ostaci Pavla -
Paje Jovanovića preneti su u njegov atelje-legat u Beogradu, gde i danas
spokojno počivaju.
O Paji Jovanoviću i njegovom delu do danas se
mnogo govorilo i pisalo. Već druge godine po njegovoj smrti, a u povodu
stogodišnjice rođenja, priređena je retrospektivna izložba Paje
Jovanovića u Narodnom muzeju u Vršcu (danas Gradski muzej u Vršcu) i
potom u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. U katalogu te izložbe prvi
put je pokušano da se sastavi popis slikarskih radova iz izuzetno
plodnog Jovanovićevog umetničkog opusa. Pored evidentiranih tri stotine i
pedeset dela i odabrane bibliografije, u uvodnom tekstu Dejana
Medakovića izneti su i vrednosni sudovi o delu Paje Jovanovića, pri čemu
je, između ostalog,
tačno zaključeno da “nesporazumi između nas i
njega, njegove mane naknadno otkrivene, nemoguće je pravilno razumeti ne
shvativši sigurne vrednosti koje i danas zrače u njegovom slikarstvu”.
Deceniju
potom Radmila Antić je u studiji o Jovanovićevom životu i radu,
objavljenoj u uzornom katalogu Legata Paje Jovanovića u izdanju Muzeja
grada Beograda 1970. godine (povodom svečanog otvaranja Legata),
potvrdila Jovanovićeve umetničke domete ističući, pored ostalog, da
buduće generacije neće osporiti njegovo mesto u srpskoj i opštoj
istoriji umetnosti.
Nastavljajući tradiciju obeležavanja godišnjica
vezanih za Paju Jovanovića, Galerija Matice srpske, Narodni muzej u
Beogradu i Narodni muzej u Vršcu su 1984. godine priredili izložbu od
tridesetak dela, obeležavajući time sto dvadeset i pet godina od
njegovog rođenja. I tada, kao i prethodnog puta, istaknuto je da nijedan
srpski slikar pre Paje Jovanovića nije u tolikoj meri i sa takvom
snagom i širinom, uticao na likovno obrazovanje, kulturu i rodoljublje
svog naroda.
Sledećih četvrt veka na poseban način su aktuelizovali
slikarstvo Paje Jovanovića, stavljajući u prvi plan njegov značaj na
međunarodnom planu, kao i činjenicu da je do danas postao najtraženiji i
najskuplji srpski slikar. U godini kada se navršava vek i po od
njegovog rođenja i kada se sa nestrpljenjem očekuje dugo pripremana i
iscrpna monografija o njemu i njegovom delu, još jednom se mora istaći
da je Paja Jovanović bio umetnik koji se nije samo časno odužio narodu
iz kojeg je ponikao, nego ga je svojim delom zauvek zadužio i obavezao
na večno staranje.

KRAJ


Paja Jovanović Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Paja Jovanović Empty
PočaljiNaslov: Re: Paja Jovanović   Paja Jovanović Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Paja Jovanović
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: