LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Njegovo ime je Dušan Radović

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime4/2/2011, 10:38 pm

Oblakovit, ali ne natušten
Piše: Milovan Vitezović

NJEGOV mali život, kako ga je sam imenovao, bio je veliki da veći nije mogao biti.

On više nije bio samo piasc. On je bio fenomen. NJegovo ime je Dušan Radović.

Dušan
Radović, jedno obično srpsko ime i obično srpsko prezime, uz koje se
sve neobično podrazumeva, bio je čovek čudesnog i čovek apsolutnih
jednostavnosti. Za sve to samo je on zaslužan.

Pisao je i živeo.

Živeo je i pisao.

To je ta njegova saglasnost sa samim sobom, njegova životna simfonija.

Činio je to koristeći ljudskom zdravlju i rasopoloženju.

"Da
ovaj čovek nije psotao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer
jedino što je on umeo da radi jeste da piše", pisalo je u jednom đačkom
zadatku desetogodišnje učenice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena
zvanog Dušan Radović.

Svi koji smo ga upoznali, svejedno kada,
videli smo ga onako kako ga je na prvom susretu 1962. godine video
Slobodan Stojanović, koji će o njemu napisati 1992. roman "Lav u
Beogradu": "Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto
tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog
trenutka zaspati."

Bio je (čini se!) skoro uvek mrgodan, da ne
bismo, u svoj svojoj površnosti kakvi smo, onu vedrinu koja je izbijala
iz njega i koju je nesebično nudio, olako uzeli.

Oblakovit, ali
ne natušten, mrklast ali ne sumoran, natomršten ali ne i zlovoljan,
namrdokašen ali ne mračan. Bio je prosto ono što je za njega govorio
Dragoslav Mihailović: "Onaj nabureni Dušan Radović..."

NI tmurnijeg ni duševnijeg čoveka za koga se verovalo da mora imati "zlatno srce" čiji sjaj izbija u pesmama.

On je ono dečje durenje proneo, kao oličen namćorluk, kroz ceo život.

Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna može biti izgledna mrzovolja.

To je i razlog što su ga najbliži mu ljudi, prijatelji i književni sadrugovi, zvali iz milja - deda.

Pesnika Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere.

Psi su se na njega bezrazložno razdraživali.

Oko
njega je uvek bio lavež, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz
detinjstva. Psi su mu na neki način bili dokaz da je ceo život proveo u
detinjstvu.

I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube.

Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i džukele, i lutalice.

Kada
je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu
ostavili na miru. Pričao nam je da su mu, tada, u jednoj usamljenoj
šetnji, bili tamo najteži časovi u životu. Spopali su ga odjednom psi, a
nisu znali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.

Kamere, pak,
nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog čudesnog što je u sebi
nosio, bez obzira na ljubav kamermana i fotografa spram Radovića.

LJubivoje
Ršumović je svu nemerljivu ljubav prema Radoviću preneo i u svoju
veliku fotografsku strast. Ali su Duškove oči imale više bleska od
Ršumovih bliceva.

Jedna od retkih, da ne kažem jedina,
fotografija Dušana Radovića nema lice njegovog namćorluka. To je
fotografija na kojoj on, u prisustvu Stevana Pešića, nišani nekom puškom
u pravcu iz koga je fotografisan. Tog nišanjenja, izgleda, jedino se
kamera prepala. Tako je u strahu popustila, te Duško ne liči na svoje
druge fotografije. Zažmurio je Radović na jedno oko, a lice mu se,
umesto strogoće strelca ili zanetosti lovca, razliva neka harlekinska
topla tuga, sa prelivom skromnog osmeha. Ko vidi tu fotografiju poželi da se nađe pred otvorom ove puščane cevi.

MISAO
da je karikatura unutrašnji portret čoveka možda je najbolje primeniti
na Dušana Radovića na karikaturama Ranka Guzine, Iva Kušanića, Predraga
Koraksića i ponajviše na karikaturama Dušana Petričića.

Ivo Kušanić je Radovića crtao ispisnički, sa generacijskom sentimentalnošću.

Predrag Koraksić je sa Radovićem podelio svoju nervozu, predstavljajući ga kao čoveka pod pritiskom savesti.

Ranko
Guzina je pak Radovića gledao smireno, iz vizure šahiste, i crtao ga
kao brižnog i mudrog čoveka. I kad ga je dao u nekoliko linija, ne
omeđivši mu lik, te linije daju Radoviću autoritet i poštovanje.

Veran
i živ lik pesnika Dušana Radovića može se smotriti u nizu crteža i
karikatura Dušana Petričića, iscrtavanih između 1969. i 1984. godine.
Sve s većom ljubavlju i većim poznavanjem pesnikovog karaktera.

Prve
najavne i neosporive rečenice u slavu Petričićevog dara ispisao je
Dušan Radović. Otad se Dušan Petričić starao da dokaze svog neiscrpnog
dara pokaže na samom Radovićevom liku. Još nešto, Petričić je pristao da
se sa Radovićem igra. To je karakter obojice.

Svi koji znamo
Radovićeve knjige znamo i te crteže i karikature. Znamo li koliko
odgovaraju liku i karakteru nacrtanog i koliko su u najkraćim i
najosnovnijim crtama sadržaj dobro pročitane knjige!

U prvu
knjigu troknjižja "Beograde, dobro jutro", uvodi nas Petričićeva
karikatura Dušana Radovića kao petla koji je napravio gnezdo na vrhu
Beograđanke i svedoči nam o nastanku ove knjige - budilnice.

U
drugoj knjizi sreće nas onaj prodorni pogled Radovića zvezdočatca, koji
nas fascinira i hipnotiše, koji nam ponire u dušu i koji će nam na
njenim stranicama proročki saopštiti našu svakidašnju sudbinu.

Tu
je i onaj čuveni crtež Radovića, koji je bio štampan i kao poster i kao
razglednica, sa raskriljenim mađioničarskim kaputom, na kome je sijaset
džepova, u kojima je po nekoliko tuceta svakojakih čuda.

Lično
sam imao priliku da vidim Radovićevu kocku, koju je Petričić sačinio u
jednom jedinom uzorku, ne znam kojim velikim povodom, valjda da mu da
neku svoju nagradu, kutiju - kocku sa pesnikovim portretima na svakoj
strani, gde pesnik u ustima, na pet strana kocke, ima po cigaretu. I kad
se cigareta izvadi, onda se izvlači i traka sa čudesnim biranim
ispisima iz njegovih knjiga.

U knjizi "Sedi da razgovaramo" dva
Dušana, Radović i Petričić, ustoličila su se, voljom i perom drugog, na
jednom ćirilskom slovu D.

Jedno D, kao pozornica, sa raskriljenom
zavesom i iscrtanim likom Radovića kao deteta na "rampi", postalo je
znak dečjeg pozorišta sa njegovim imenom. Ršumova i Petričićeva knjiga
"Ko je ovo" (a to je Dušan Radović), prepuna je Petričićevih portreta
Dušana Radovića, kojih je ponajviše u inicijalima.

Dobro jutro, majstore, Dušan Radović
OVI zapisi imaju za cilj da se legenda o Dušanu Radoviću pojmi i održi.

Ja
se nadam da će oni koji su ga poznavali bolje od mene, koji su mu bili
bliži i koji su, pretpostavljam, darovitiji od mene, ostaviti zapisane
svoje uspomene na Dušana Radovića.

Neka im ovi zapisi budu podstrek više za to.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime6/2/2011, 6:33 pm

KADA je Dušan Petričić za svoje sjajne karikature dobio i drugi put
nagradu "Pjer", koja se, između ostalog, sastoji i od plakete - medalje,
svi smo mu, na dodeli, iskreno čestitali, otklanjajući time zavist
nenagrađenih.

Činilo se da Petričić čeka samo šta će Radović reći.

Dušan Radović mu je čestitao na osoben način:

"Sad za svoj dar imaš Pjerov i avers i revers", rekao je i dodao tiše: "Nemoj opet da izjavljuješ kako sam te ja iskopao..."

"Jeste..."

"Nisam arheolog... mi smo samo u jednom lepom poslu saučesnici".

U tome saučesništvu bilo je i velike tajne, stvaranja pre svega, i zavere protiv nedarovitosti i mediokritetstva.

"Dušan
Radović je obeležio i odredio mnoga moja razmišljanja i stavove, ukazao
na prave stvari u životu", priznao je Petričić na novinarskim
mučenjima: "One su čiste i jednostavne. A svi kao da se trude da se
stvari iskomplikuju, a onda je sve manje jasno. U toj mutnoj vodi
mediokriteti, naravno, fantastično uspevaju. Kad su stvari jasne, onda
nema foliranata."

Među njima su stvari bile jasne i genijalne,
bez truna foliranja. Nagovarali su jedan drugoga da isprobaju sve vrste
smeha, panično se boreći protiv depresija koje su zahvatale ljude koji
veruju da ne mogu ništa da učine, a pri tome neće prstom da mrdnu.
Neprihvatajući izgledni sunovrat, oni su činili i učinili mnogo.

Petričić nije ilustrovao Radovića, oni su imali istu misao.

Kad bi se sabralo sve što su zajedno uradili, bila bi to velika slikovnica vremena.

Petričić
ume da crtom izvuče Radovićevu dušu, da vrhom pera ubode onaj umni nerv
i da pokaže koliko je Dušan duševan i tajanstven.

To je
genijalno učinio pretvarajući u seriju crteža Radovićevu pesmu "Strašan
lav", na kojima je "narogušen i ljut sav" - sam pesnik.

OVO je,
ma kako to izgledalo paradoksalno, najbolje i najtačnije estetsko
dešifrovanje pesnika Dušana Radovića i njegovog genijalnog pesništva.

"Bio jednom jedan lav...
Kakav lav?
Strašan lav,
Narogušen
i ljuti sav" - nije li to pesma o umetniku i njegovom delu, možemo se
upitati, i bez većeg prevođenja stihova sa ezopovskog jezika, primerenog
vremenu nastanka pesme, koji je, ipak, više pesnički negoli ezopovski.

Jeste.

Konačno, taj lav koji sve može, on je i umetničko delo: crtež.

Kad
to shvatimo ovako - dvojako, onda nam se u samoj pesmi otkriva i cenzor
- ta gumica u ruci političkog hira, koji više nije detinjast i koji
briše i delo i umetnika!

Zahvaljujući Petričićevim analizama u tušu, poima se bit Radovića.

NJegova biografija je u svemu što je zapisao. Tu je čudesno bogatstvo činjenica. On je svime zatrpavao sebe.

Sve
druge činjenice su veoma oskudne. Rodio se u Nišu, 1922. godine. Majka
Sofija, otac Uglješa, železničar. U Subotici je završio osnovnu školu i
šest razreda gimnazije. u Beogradu završio Drugi svetski rat i postao
izvođač književnih redova. Bio
je urednik "Pionirskih novina",
programa za decu Radio Beograda, programa kulture Televizije Beograd,
obnovljenog časopisa "Poletarac" i proslavljeni autor Radija Studija B.
Pisao je pesme, pesme za decu, radio-igre, priče, filmska i televizijska
scenarija, pozorišne drame, satire i aforizme. Pisao je za novine i
časopise i vodio polemike. Gde god je dobrodošao - bolje se našao.

"Sećam
se dobro, čitave 1949. godine, ponavljao sam u sebi stihove `Bio jednom
jedan lav... Kakav lav?` - samo ta dva stiha, ne znajući šta ću s
njima. To mi je mirisalo i slutilo na nešto drugo. Kad mi se, najzad,
otkačila čitava pesma, učinilo mi se da sam ozdravio, da se sa mnom i u
meni nešto važno dogodilo, da sam rešio problem", posle te pesme Dušan
Radović je znao kakav treba da bude i koji mu je pesnički put.

Pesma na koju je potrošena godina prva je vrednost svih Radovićevih pesničkih decenija.

Posle nje on je već bio u srpskoj književnosti.

U
mnoštvu genijalnih pesama svaki veliki pesnik, a Radović to jeste, uvek
ima samo jednu pesmu - koja je njegov pesnički fatum, njegov znak po
kome ga razaznajemo i pamtimo. Tako su, recimo: "Santa Maria della
Salute", znak Laze Kostića, "Možda spava", znak Vladislava Petkovića
Disa, "Svakidašnja jadikovka", znak Augustina Tina Ujevića... "Strašan
lav", je znak Dušana Radovića.

Zbunjuje da je "Strašan lav" jedna od tri prve Radovićeve pesme, uz "Pismo za lovca" i "Da li mi verujete".

Trećom
pesmom sam pesnik je postavio pitanje svog poverenja pred čitaoce, što
bez obzira na duhovitost pesme jeste veće i suštastvenije pitanje,
pitanje vremena, teškog po narod i opakog po pesnike. Bilo je 1949.
godine, u vreme strahovlade agitpropa i propisane pesničke konvencije,
pa je pitanje poverenja bilo pitanje za pesnički preokret.

Mi
danas znamo da su ove tri Radovićeve pesme međaši između starog i novog u
srpskom pesništvu za decu. Radović, kome je najteže bilo s njim samim,
kaže da su ga one uverile da može pisati pesme.

Međutim, pitanje
je, nisu li one i prvi izdanak moderne srpske poezije posle Drugog
svetskog rata i prvo pevanje izvan propisanih i ideološki podrazumevanih
konvencija? Izdanak koji je najviše naš?

Usuđujem se ustvrditi - jesu.

Pesmom
"Bio jednom jedan lav" počeo je razračun naše književnosti, našeg
modernog pesništva, sa socrealizmom. Radović je shvatio kako se može
odgovoriti tamo gde se ne može odgovoriti razumom i sumnjom.

JEZIK I LANCI
KNJIŽEVNOST
socrealizma nije trpela ni razum, ni sumnju, niti ikakve estetske, a i
druge prigovore. Na nju se jedino moglo odgovoriti samom biti
književnosti - maštom, igrom duha i jezika, neponovljivošću i
neodoljivošću. Radović je shvatio da se kovanjem i raskivanjem jezika
raskiva dogma. Gde zvecka jezik, ne zveckaju lanci.

Bilo je to
vreme kad se slušalo i prisluškivalo na više od dva uva, kada se pratilo
i sledilo na više od tri noge, kad su mogli biti progutani i tramvaji i
oblaci, a kamoli ljudi. Protiv takve nemani najbolje se išlo školskom
gumicom mašte.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime9/2/2011, 9:42 pm

MODERNISTI su upotrebili Radovićevo pevanje do pobede, objavljujući mu
pesme u "Delu", "Danasu" i u "Letopisu Matice srpske", ali njihovi
kritičari nisu njegovo pesništvo razmatrali kao opšte pesništvo,
ostavljajući ga u rezervatu dečje književnosti kojom se nisu bavili, jer
su smatrali da su iznad nje.

Nažalost, ni tamo, na tom uskom
rezervatskom planu, Radović nije vrednovan kako treba, jer rezervat ima
rezervatske estetičare. Vrednovali su ga oni čije se vrednovanje malo
ceni, estetski čuvari rezervata, omeđivači njegovog prostora.

Radovićevu pesničku veličinu su merili ljudi malih mera.

Gulivera su merili duhovni liliputanci.

Omeđeni svojom uskošću, oni su određivali njegovu širinu.

ljudi konvencija davali su mu atest da je izvan konvencija.

Ipak,
bez obzira i s obzirom na sve hvale koje su o njemu rečene, mada od
pojedinih više bi za njega radile pokudice, Dušan Radović je ovakvoj
našoj kritici ostao nedokučiv i nedočitan, bar ovoj, koja se zove
kritika književnosti za decu, koja zbraja nezbrojivo i po osnovnim
računskim radnjama i koja meri na kilo.

Dušan Radović će kao
pesnik biti objašnjen kad se Nikola Milošević (ili neko srodnog
estetskog opsega) malo ostavi Dostojevskog i lati Radovićevih dela.

Naravno,
ima i vrednih i temeljnih eseja o poeziji za decu Dušana Radovića,
takvi su eseji Milana Pražića, Milovana Danojlića i Vladimira
Milarića...

SLOBODAN Stojanović, toliko odan Radoviću da ga dobro
razume, u retkom trenutku zicflajša, ispisao je osam stranica o
jednostavnoj pesmi "Pouka" od četiri stiha i pokazao da se o svakoj
Radovićevoj pesmi, savršenoj u jednostavnosti, može napisati i više
stranica i da u njoj ostane još zagonetnog. A Radovićevih pesama za decu
ima za solidna četiri toma.

"Kada su svi hteli da budu ozbiljni
pisci, on je počeo da piše za decu i narod, onda kad su narod htela da
budu jedino deca", najsažetije je Radovića ocenio pesnik Matija
Bećković. "njegova poezija se samo uslovno može smatrati dečjom, a sve
što je stvorio može se razumeti najmanje na jedan način. Prirodno,
radosno, zdravo... - bile su najčešće među njegovim rečima. Bio je
uveren da je dužnost poezije da obraduje i usreći čitaoca, a ne da ga
ponižava i zbunjuje."

Sigurno je da je Dušan Radović, i s ovim i
ovolikim vrednovanjem, na tronu savremene srpske poezije za decu. Samo
što taj tron, oni koji vrednuju, ostavljaju u pomoćnoj zgradi, u dečjem
paviljonu srpske palate pesništva.

Radović nam nije ostavio
naslov prve pesme, koju je poslao redakciji poratnog dečjeg časopisa
"Poletarac", koji će sam sa nostalgijom sedamdesetih godina obnavljati
na zaista veličanstven i neponovljiv način, pa se ne zna da li je ona
jedna od tri prvo objavljene pesme. Zna se, po Radovićevom svedočenju,
da ga je ona na neobičan način zaposlila u redakciji ovog časopisa.
Neobično je da ova pesma nije bila ni potpisana njegovim imenom. Radović
je pričao da se, iz straha početnika, potpisivao ženskim imenom: Rajka
Tokić.

Pesma je, u redakciji, odmah bila zapažena. Svi su
nagađali: ko li je ta Rajka Tokić? Mora da je mlada, kad je potpuno
nepoznata. Pretpostavljalo se da je lepa i i zagonetna, kao i njena
pesma. Branko ćopić i Arsen Diklić, članovi redakcije, tada u godinama
okretnim za mladim i lepim devojkama i ženama, spremali su se da odu u
Kolarčevu 5, gde je Dušan Radović tada stanovao, da vide kako izgleda
Rajka Tokić, da je upoznaju i da sa njom izmenjaju pesničke i druge
impresije.

DO ovako pripremanog ovog upoznavanja, pretpostavljam
komičnog, nije došlo, jer je, ipak, nestrpljivi mladi pesnik Dušan
Radović savladao stidljivost i strah i svratio
u redakciju, kod
glavne urednice, Jelene Bilbije, da se raspita za pesmu i da otkrije da
je Rajka - Dušan. Tako se i zaposlio u "Pionirskim novinama".

Pitao sam septembra 1969. godine Branka ćopića je li to tačno i da li se seća tog februara 1947. godine.

"Tačno
je. Zaintrigirala nas ta Rajka Tokić", priznao je Branko ćopić i dodao,
na samo njegov šeretski način. "Veliš da je bio februar, pa jest, mačji
mjesec!"

Pitao sam i kakav je utisak ostavio sam Dušan Radović, u odnosu na očekivanu Rajku.

"Koliko
su njegove pjesme bile posve nove, i koliko su nas zadivile, on sam
nije. Rajka je bila Mrguda. Iako je bio mlad, izgledao je kao neko ko se
već sjeća djetinjstva. Izgledao je kao neko kome treba pomoći. Tako je
Jelena Bilbija predložila da ga zaposlimo, oduševljena što se njegov dan
rođenja, 29. novembar, poklapa sa Danom Republike."

Branko ćopić
se uverio da izgleda vara: "Brzo smo spoznali njegovu veliku duševnost,
koju je mrgodnošću prikrivao, kao da se stidio što je pjesnik."

"Znate li da je i Matija Bećković rođen 29. novembra?", pitao sam dalje.
"Onda Dan Republike nema šanse. Oni će ga pomračiti", kazo je Branko ćopić u zabrinutoj šali.
Govorio
je Dušan Radović kako ga greju sećanja na atmosferu njegovog malog,
jednostavnog, čistog i lepog detinjstva. Kazivao je kako to ni u šta
drugo i nije mogao pretočiti "do u jednostavnost, u neku lepu setu i u
neku slatku gorčinu".
PRVU pesmu koju je kao devetogodišnje dete
napisao bila je posvećena ocu. Prva pesma kojom je postao pesnik "Bio
jednom jedan lav" ima uz lava i svog junaka sa gumicom. Brana je Duškov
mlađi brat.
Trudio se da njegove pesme liče na detinjstvo jednostavno
i čedno, onakvo kako je on hteo da pamti svoje detinjstvo, u doborj i
zdravoj porodici.
Po Radoviću, u dobroj i zdravoj porodici otac treba
da brine o prezimenu dece, a majka o imenu. Kad kaže prezime, Radović
misli na obraz, na čast, na moral, na stamenost (u čvrstini i
postojanosti), na sve ono u šta deca mogu da se zaklunju, da imaju ono
što ih pred sobom i pred drugima obavezuje. A majka treba da brine o
imenu, znači svakodnevno, o svakom detetu posebno. Tako je bilo u starim
vremenima.
"čuvaj majku da ti duže traje", Radović se žestoko sporio
sa vremenom koje polako ukida majku, a da "ne znamo ko će biti maćeha
ove dece".
Kako je očinska briga o prezimenu izgledala u porodici Dušana Radovića svedoči ova anegdota...
Dušan je svog sina Miloša, kada je polazio u školu, savetovao:
"Nemoj da mi cmizdriš! Upamti, ti si Radović! Ako te neki dečak udari, udari i ti njega! I kvit! Samo nemoj prvi!"
Jednoga dana Miloš je iz škole došao uplakan.
"Šta je?"
"Udario me je jedan dečak."
"Jesmo li se dogovorili da ne cmizdriš? Ti si Radović! Jesi li i ti udario njega?"
"Zaboravio sam! Zato i plačem."



BEZ PATETIKE
SUMNJIČAV prema svakoj patetici kao izvorištu laži, on je i istinistost svojih pesničkih misli proveravao parodiranjem!
Parodiranjem se lečio od oponašanja.
Tako
je, primerice, na više načina parodiro dve najpatetičnije, ali i
najkobnije pesničke misli veka: "U ovom svetu nije novo mreti, ali ni
živeti nije najnovije" (Jesenjin) i "U ovom svetu, nije novo mreti,
izgraditi život daleko je teže" (Majkovski). Parodiranjem se spasavao
velikih reči, umišljenosti i sumnjive sentimentalnosti i bukvalnog
zalaganja za dobrotu i nežnost. Time je postizao visok nivo mišljenja u
mudrosti, veštini i kombinatorici.
Molio sam ga da mi otkrije glavnu
misao svoje poetike. Odbio je, da mi ne bi rekao bilo šta. Ipak, jednom
sa usput čuo: "Poezija mora biti mudrija od života."
Uvek mi se činilo da je Dušan Radović od deteta postao dečji pesnik, da je od praćke napravio hozentregere.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime21/2/2011, 6:47 pm

RADOVIĆEVI naslovi su, koliko u službi pesničke igre, više šifra same poetike.

Radović
je svoju poetiku najbolje i najkraće saopštio naslovom svoje prve
pesničke knjige "Poštovana deco". U njemu je, prvo, Radovićeva želja da
se deci direktno obrati, bez posredovanja starijih, roditelja, rodbine,
vaspitača, učitelja... Drugo, ova sintagma obraćanja sadrži u sebi
veliku odgovornost ovakvog obraćanja, u kojem je najvažnije poštovanje
svih atributa detinjstva: slobode rasta, slobode pameti, slobode igre,
slobode otkrivanja...

"Na slovo, na slovo..." prividno je naslov
dečje igre, ali i svest da je glas, najmanji glas - atom ljudskog
sporazumevanja, a time i pesničkog saopštavanja.

"Vukova azbuka",
koju u budućim izdanjima valja pridodati uz "Na slovo, na slovo", jeste
velika apoteoza pesnikova svom jeziku i onom koji je utemeljio i
objasnio njegove zakone, ali i pokazivanjem da i sam jezik ima
detinjstvo, u kojem je neodoljiv. "Vukova azbuka" je u osnovnoj ideji
suprotstavljanje već vekovnoj težnji gramatičara, normativnih stražara,
da Vukovo učenje o jeziku pretvore u dogmu, i poziv da se za decu piše
onako kako misli i govori detinjstvo, bez logičkih brana i međa, bez
didaktičkih uslova i zabrana.

Naslovom "Razne gluposti", Dušan
Radović se borio za veliko i, po njegovom mišljenju, sveto đačko pravo
na neznanje. Pravo na ono obično, a pre svega na ono veličanstveno
neznanje, dovedeno do anegdota u dijalogu profesora i đaka (đačka je reč
poslednja!), koje će se pamtiti celog života i po kojem je, od kolevke
pa do groba, najlepše đačko doba. Naravno, tu je najviše pravo na
istorijsko neznanje, sa primerima:

"Šta odgovori đak koji ne zna odgovor na pitanje: - Zašto je Karađorđe podigao Prvi srspki ustanak?

Prvo, sigurno da je imao razloga.

Drugo, da nije imao razloga, on to ne bi radio.

Treće, niko ništa ne radi bez razloga, a najmanje bi to učinio Karađorđe."

RADOVIĆ je tako dobro znao da niko ne može biti tako duhovit kao đak koji ne zna.

"Sedi
da razgovaramo" naslov je za ravnopravnost i razumevanje. "Ko voli
svoje dete ne može imati srca da ga vaspitava" zapisao je Radović.
Jedino se s detetom, podrazumeva se, može s ljubavlju razgovarati. Tako
čini i pesnik, jer:

"Dete je čovek
u odelu deteta".

U
pesmici ove zbirke: "Dete i pas", čovek Dušan Radović podelio je sa
decom svoj strah od pasa i pseće nerazumevanje obostranog straha,
uveravajući decu u ono u šta sebe nikad nije uverio (što psima nije ni
pokušao da pokaže!)

Na "Sedi da razgovaramo" i prirodno se
nadovezuje naslov "Veliki i mali", savetnika za vaspitanje roditelja:
"Samo deca koja ne slušaju mogu postati bolja od svojih roditelja".

Savetnik
je izbor iz višegodišnjeg pesnikovog obraćanja velikim i malim u
radio-emisiji "Beograde, dobro jutro: "Tucite svoju decu čim primetite
da počinju da liče na vas".

U tom svakodnevnom obraćanju Radović
je dao maha sebi kao satiričaru i, prirodno, savim prešao na stranu
malih: "Ako već tučete decu, tucite ih
bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji".

Naravno,
i njegovo razumevanje mladih podložno je istom razmatranju: "Teško je
biti dete i biti dobar. Lakše je biti odrastao i razumeti decu".

O DUŠANU Radoviću se može govoriti i kao o visokoj školi srpskog pevanja za decu.

Nema te brige kojom ćemo biti dostojni naše dece. Taj kredo Radović je tuvio i pesnicima za decu.

Radović je bio veliki vaspitač pesnika za decu.

Učio ih je: da decu priznaju kakva jesu, a da ne nagađaju kakva deca treba da budu.

Do Radovića, deci je bilo lako podvaliti. Radović se starao, svojim nemerljivim darom, da bude sve teže deci podvaliti.

On
je darovite pesnike naterao, kako to sam reče, da se stide, negdašnjeg
lažnog sentimentalno-demagoškog odnosa prema deci. Naterao ih je da se
koriste cinizmom i parodijom. Naterao ih je da, konačno, pojme da
pridika nije estetska kategorija.

NJegovim stvaranjem, a time i
staranjem, zašlo se u vreme, što bi on rekao, jedne "muške" poezije, u
kojoj: svi bi da budu "lafovi", da deci pristupe bez distance. I to svoj
deci, ne samo "dobroj".

U najkraćem, Radović je poeziju za decu
sasvim odvojio od pedagogije, didaktike i svega što sa njima ide i
preveo je u filozofiju, koja se može i životom zvati. Evo, dokaza iz
njega samog:

"Kad sam bio mali,
ja sam bio mali,
nisam znao da sam mali
jer sam bio mali".

Ovu
pesmu je Dušan Radović ponudio kao odgovor na pitanje "Detinjstva"
(Vladimir Milarić): "Kako glasi vaša pesma o detinjstvu? I u kojoj
svojoj pesmi nalazite ovu reč u svom čistom značenju?"

Ova pesma,
koja se može uzeti kao moto Radovićevog dela i svih savremenih
antologija srpskog pesništva za decu, ostala je izvan svih antologija,
čitanki i Radovićevih zbirki, bilo da ih je on slagao ili su ih slagali
drugi. Ona je danas Radovićev i naš paradoks. Ovde je, evo, citirana da
se ne izgubi.

I koliko god da je, ipak, prerana Radovićeva smrt
bila od onih velikih nepravdi koje su nas zadesile, ima neke pravde u
tome da je opaka bolest sačekala da on završi svoju "Antologiju srpskog
pesništva za decu".

Tako je jedno veliko i plodno razdoblje
srpskog pesništva za decu, koje je početo Radovićevim pesmama, na kojima
se stvorila jedna kristalna poetika, zaokruženo Radovićevim odbirom
najboljih.

DUŠAN PO DUŠI

SVOJIM pesništvom za decu Dušan Radović je postigao sve ono što su hteli nadrealisti.

Dok je kod njih to sve delovalo iskontruisano, kod njega je to postalo prirodno.

Ono što je kod njih bilo usiljeno, kod njega je bilo spontano.

Ono što je kod njih daleko, kod Radovića je neposredno.

Ono što je kod njih bilo rogobatno, kod njega je skladno.

Ono što je kod njih bilo mehaničko, kod njega je bilo živo.

Ono što je kod njih odbijalo, kod njega je dobijalo magijsku privlačnost i neodoljivost.

Ono što je kod njih otkrivalo stvaralačku nemoć, kod Radovića je tu izbijala stvaralačka snaga i imagincija.

Ono što je kod nadrealista bilo po manifestima, kod Dušana je bilo po duši.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime4/3/2011, 9:57 pm

DUŠAN Radović je bio toliko odgovoran pesnik da je nerado definisao svoju poetiku.
Uvek je bio sigurniji da napiše pesmu nego da priča šta je njegova pesma.
Kako
je često davao intervjue, bilo je puno pokušaja da se iz njega izvuče
ključna definicija njegove poetike. Ali on je uglavnom u odgovorima
okolišao. Sve iz straha da ne bude saglasan u definiciji sa samim svojim
pevanjem i da ne ruši sam sebe.
Iz raznih intervjua mogle bi se
izvući mnoge rečenice koje bi valjalo da liče na definiciju njegove
poetike. Znatan broj tih rečenica može se naći naveden u ovoj knjizi.
Opredelio
sam se da izdvojim jednu rečenicu iz onih misli koje je Duško Radović
kazao Laslu Blaškoviću, dečjem pesniku, kojem je i preporuku za prvu
knjigu napisao:
"Ja mislim da u poeziji, da u pisanju mora nešto da se kaže još bolje nego što je do tada rečeno."
To najviše što se iz Radovića moglo izvući.
Možda
je najbolje opredeliti se za onaj čuveni referat "Dete i knjiga", koji
je izgovorio 7. juna 1959. godine na Zmajevim dečjim igrama, na kojima
je smatrao da dečji pisac mora superiorno da ismejava sve okolnosti u
kojima je dete malo i slabo, kada je ovim rečima pokrenuo novo srpsko
pevanje za decu: "Da se razumemo, ne mora dečji pisac pisati za odrasle.
On treba samo tako zrelo i dobro da piše, kao za odrasle."
Radovićevo
poimanje vrednog u dečjoj književnosti može se naći u nizu predgovora
za knjige pesnika koje je zavoleo, a ponajviše u predgovoru za već
kultnu knjigu "Olovka piše srcem".
"Dušan Radović mi se ukazuje kao
pesnik koji je čitavo svoje stvaralaštvo zasnovao na slobodnim
asocijacijama", zapazio je pesnik Stevan Raičković u svom zapisu tačnije
od svih kritičara.
Iza ovog zapisa su godine Raičkovićevog
poznanstva sa Radovićem, pa i vreme svakodnevnih popodnevnih kafenisanja
u "Mažestiku" sedamdesetih godina.

KRENEMO li od ovog
Raičkovićevog zapažanja, imamo u sintagmi slobodnih asocijacija i
odgonetku za Dušana Radovića i za karakter njegovog dela. Tu je ono što
ga je na stvaranje pokretalo, ali i ono što objedinjuje otvoreno, bez
obzira na rasutost i raznorodnost, u jedno ipak celovito delo. Tu je
koren onog što je Radović u svom delu: pesnik sloboda: Slobode su znak
njegovog pesništva: sloboda jezika, sloboda igre, sloboda mišljenja,
sloboda osećanja i sloboda saopštavanja.
Teško je utvrditi koje je
tabue srušio, koje je granice prešao, koje je međe počupao, koje je
zablude razbio, koje je dogme ismejao...
U stvari, Dušan Radović nas
je oslobađao celog svog stvaralačkog života. Oslobađao nas je od
gluposti, od vlasti, od rđavih navika, od neljudskih postupaka, od
neosetljivosti za dobrotu... Oslobađao je decu, pisce, građane,
književnost, zemlju...
Kao što je započeo svoje pevanje izvan
pesničkih i političkih konvencija, Dušan Radović je tri i po stvaralačke
decenije bio izvan svih konvencija:
"Meni je potrebno nešto
da me
isprovocira, da me inspiriše...", toliko sam ga puta čuo da govori, ili
sam pročitao da je nekome izgovorio: "Budući da nemam nikakav literalni
program, danas se bavim pisanjem svega - od nekrologa i TV kuvarica, do
govora i reklama."
Uvek se to svodilo na isto, samo malo - drukčije. Neodoljivo.
Pisanje
mu je bilo velika, pomalo nejasna, ali stalna potreba. Zato je svako
pisanje smatrao velikim iskušenjem i zato se neprekidno iskušavao,
istražujući paradokse pisanja i paradoks o piscu - sebi.
Iz njegovih nesanica razvila su se mnoga prijateljstva.
Morao je imati dosta prijatelja za dugi netreni dan.
Na radno mesto dolazio je pre početka radnog vremena.
On
je sebe morao izvlačiti iz mrzovolja. Prvo je sebe oduševljavao onim
čime će druge oduševiti. Tako je nastajalo "Na slovo, na slovo". Tako je
nastao "DŽon Piplfoks". Tako je nastajao "Poletarac"...
Nesanica je bila njegov najverniji poslodavac.
Kada je počeo "Beograde, dobro jutro", ranoranilaštvo mu je dobrodošlo, i počeo je to da radi sa takvim oduševljenjem.
Znao
je samo za sekund ili za samo koji delić sekunde da trene u hodu, za
stolom dok diže kafu ka ustima, dok pali cigaretu, usred
najuzbudljivijeg razgovora, pa i usred sopstvene rečenice, koju je
nastavljao sa neprekinutom mišlju.
Kako se u dosetkama nismo štedeli,
uvek sa merom, tešili smo ga Svetozarem Markovićem i njegovim "Pevanjem
i mišljenjem". U vladajućoj materijalističkoj, odnosno socrealističkoj
estetici i kad je htela da bude neideološka modernistička kritika,
lajtmotiv je bila misao: "Pesnici su probuđeni deo naroda".
- Jesu, ali ja sam preterao... i zato sam pod stalnom ideološkom paskom - odgovarao je sa uzdahom.
Te
nesanice su uvećavale Radovićev književni opus u svim vidovima
literature u kojima se osvedočavao. Naročito u opusu aforizama
"Beograde, dobro jutro", koji mu je i najobimniji i najčuveniji posle
poezije za decu. On je nesanice u redove nizao.
Horhe Luis Borhes je govorio o strašnoj lucidnosti nesanica, Dušan Radović je tu lucidnost imao takoreći neprestano.
Posle
svega mislim: Duško Radović je bio duša naše nesanice. Otelotvorena. On
prvi nije mogao da zaspi nad sudbinom naše zemlje, a da ni sam nije
znao zašto.

JUTRA U "KASINI"
DUŠAN Radović je, valjda i celog života, a sigurno celog književnog života, patio od velikih, a hroničnih nesanica.
Na njih se nikome nije žalio, sem možda sebi samom, mada ih je sviknuto okapavao.
Ali ih nikako nije mogao sakriti i to se kod njega prvo spoznavalo.
Spavao je noću nakratko i obdan na trenove.
Nesanice
su ga činile nesmirnikom, u njima je tajna njegovih ranoranilaštva i
stalne pospanosti na licu koja mu je davala izraz prividne
mrzovoljnosti.
Morao je znati šta će sa sobom da sam sebi ne bude nesnosan.
Bio je prvi čitalac svih dnevnih novina, što je činilo da, mnogo više od svih, bude u toku.
Decenijama je bio prvi gost jutarnjeg narodnog restorana hotela "Kasina" gde je počinjao da radi.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime21/3/2011, 8:41 pm

MNOGE genijalne stranice, čak možda i većinu, Dušan Radović je ispisao
po porudžbinama, koje je, na njemu svojstven način, iznuđivao često, jer
često nije ni para imao. To ga je teralo i da pokaže svu raznovrsnost
svoga dara. Iz mladosti njegovog dara ostala je i ova anegdota:

Tadašnjeg
urednika Programa za decu Radio Beograda Miroljuba Jeftovića stigao je
na železničkoj stanici, negde je čovek putovao, a Radoviću je bilo hitno
da mu potpiše ugovor za radio igru.

- Kako da ti potpišem ugovor za radio igru kad joj ni naslov nemaš, jebi ga - pokušao je da se odbrani Jeftović.

Radović se uhvatio za Jeftovićevu psovku: "Kako nemam? Imam: Kako su postale ružne reči".

Tako je nastao naslov za ugovor, a po ugovoru je nastala i antologijska radio igra.

Radovića su porudžbine obavezivale da poručeno uradi najbolje. To je odlika pravog majstora.

Tako je po porudžbini za Makavejevljev film nastala antologijska pesma "U špajzu" o mišu, siru i deranžiranju.

Radović je sebe smatrao lenjim čovekom i porudžbinama je pobeđivao lenjost.

Bilo mu je najteže da radi - u svemu ostalom nije bilo misterije.

Radović
je svojim darom i radom demistifikovao književni poziv. NJegov božanski
dar ne skriva se iza izjava o božanskom nadahnuću.

NJegovo
pisanje je bilo uvek pisanje protiv dosade, zato njegovom daru nije bio
potreban poseban književni program: "Treba najpre da vam je užasno
dosadno, a zatim da pokušate da se spasete. Ja samo to radim. Bušim rupe
na ledu da bih mogao da dišem".

JEDINI ideal bio mu je dobro
urađen posao. On je, dakle, jedini idealist koji je ideal ostvarivao, a
da taj ideal nije bio tortura drugih, već samo sebe!

Bio je Dušan Radović jedini idealista u čijem su ostvarenju ideala mnogi uživali.

Izjavljivao
je da koketira sa mnogim poslovima. Strah i muka su mu donosili
koncentraciju. Preuzimao je obaveze. Posle su one preuzimale njega.
Hvatao ga je strah da ih neće ispuniti. Mučio je muku ispunjavajući ih.

Upitan čega se plaši, odgovorio je: "Pisanja i pasa. I jedno i drugo volim, ali se plašim".

Pisanjem je on morao ili da ujede ili da zagrize. Šta psi hoće - to već znamo.

Nešto je i zarađivao, radeći po porudžbinama. Ali se to na njemu nije videlo.

On,
jednostavno, više nije bio samo pisac, on je bivao pojava. Bio je
citat, reklama za vedrinu i za mrgodnost, sudija i advokat, grdnja i
savet, nacionalni matičar i sredstvo za izjavu ljubavi...

Nije hteo sebe da kvalifikuje, to je protiv njegove biti.

Uvek je bio ono - što trenutno radi.

Ono
na šta bi se drugi pisci teško usudili, Dušan Radović se lako usuđivao.
Kad je drugim piscima bilo uglavnom lako, Dušanu Radoviću je uglavnom
bilo teško.

Predlagao je da se sva umetnička udruženja kao crkva odvoje od države.

Izašao je sedamdesetih iz Udruženja književnika sa četrdesetoricom. Ali se nije vratio.

Pre nego što je izašao iz Udruženja pitao je javno Aleksandra Bakočevića, tad potpredsednika
Vlade Srbije, zaduženog za umetnike: "Koji su razlozi društva da prvi kompromise sa najgorima?"

Opominjao
je Radović da su propali svi oni koji su državu mazili i podržavali,
pa, prema tome, umetnike treba mučiti da bi više mislili i bolje
stvarali.

Umetnost je, po Radoviću, već bila toliko
kompromitovana raznim mistifikacijama, da je on odbio da bude umetnik,
nazvavši sebe dobrim književnim zanatlijom.

Ukazivao je da nije
sva lepota i pamet u registrovanim umetničkim formama i to je svojim
pisanjem pokazivao i dokazivao. Za njega je samo moderno moglo biti ono
što stalno ima aktivni odnos prema savremenosti.

U TOM pisanju
svega, opredeljen kao dobar književni zanatlija, istrajavajući na
aktivnom odnosu prema stvarnosti, Dušan Radović se ostvario kao veoma
složena književna ličnost. Kao pesnik za decu, pripovedač za decu, kao
pesnik, kao pripovedač, kao dramski pisac, kao scenarista, pesnik
primenjene poezije - songova i namenjene - epigrama, i, nadasve, kao
jedan od vodećih satiričara.

U svemu je pokazao da ima odlična iskustva sa svojom pameću i ukusom.

Radovićev
glas je bio sličan njegovom izgledu. Što rekao Dragoslav Mihailović,
nekako naburen. Drugi bi rekli da je to glas mrzovoljnog i mrgodnog
čoveka.

Sada kada razmišljam o Radovićevom glasu, ni sam ne znam
zašto pomišljam da je verovatno takav glas imao čuveni glumac nemog
filma Baster Kiton. Valjda pomišljam i zato što su verovatno slušaoci
Studija B pretpostavljali po glasu izgled Dušana Radovića.

Taj
glas je svojom naburenošću plenio nekom drugom toplinom i davao posebnu
intonaciju onom što je Duško prvo pisao, pa potom pred mikrofonom
izgovarao. Moglo bi se reći da je glas bio antiteza sadržaju
izgovorenog.

Prve tekstove "Beograde, dobro jutro" prvo su čitali
spikeri besprekornog glasa. Emisija je primila kultno značenje tek kad
se oglasio sam pesnik, kad je Dušan Radović sam počeo da govori svoje
tekstove. Verujem da i ono što je Radović napisao, a nije izgovorio, što
je u knjigama, ima njegovu govornu intonaciju. U to me uverava i
činjenica da sam često bivao sa Radovićem na književnim čitanjima i da
pamtim njegove najčuvenije pesme njegovim glasom izgovorene.

Radović
sam nije voleo svoj glas i pružao je otpor ideji da sam govori pred
mikrofonom. Tako se i podvrgao stručnom testiranju govornih sposobnosti.

"Dobio
sam tada takvu stručnu analizu glasa, da sam pre mogao na lečenje nego u
program" - govorio je Radović, neprekidno se pravdajući na ovaj način.

U ŠPAJZU
U špajzu ima jedan sira
a parcov jede toga sira
bez obzira
A parcov jede toga sira
i baš ga njega mnogo briga
uglavnom da je njemu stiga
Al u taj parcov dođe boles
pređe u njega iz taj sira
i počme ga deranžirat
I počme njega deranžirat
i deranžirat i deranžirat
svakog dana deranžirat
Boli parcova njegov stomak
kao da ima jedno stvrdlo
i misli da će umreti odma
Možem misliti kako mu je
u njegov stomak kad ga vrti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime14/4/2011, 8:58 pm

"DUŠKO Radović živi život isključivo za svojim redakcijskim stolom",
zapisala je novinarka Mina Selimbegović u uvodu za intervju.
U
vremenu medija Dušan Radović je pisac medija. Pokazao se za sve
savremenim. Sve što je novo dolazilo - laćao se toga. Dao je mnogo i
radiju i televiziji, a da ništa nije uzeo. Mediji su mu uzimali godine i
živce.
Najviše je dao vremenu novog radija. Prvo deci u Radio Beogradu. A zatim svima nama u programu Studija B.
NJegova emisija "Beograde, dobro jutro", bila je više od emisije.
"Zbilo
se to 1975. godine na 23. spratu Beograđanke, zgrade koja dominira
gradom. Učinilo mi se lepim da neko sa te visine gleda Beograd. Ja sam
Beograđanku upoređivao sa minaretom i sebe sa onim hoxom koji svakoga
jutra moli da imamo dovoljno vode, struje, mleka, nafte, kafe... I tako
sam se oglasio... Posle toga više nisam mogao da prestanem..."
On se
uzdigao do glasa naše savesti: "Našu zemlju najviše vole rukovodioci.
Nigde nema bolje zemlje za rukovodioce nego što je naša". - Onda bi to i
argumentovao bez uvijanja: "Propala je najveća fabrika odlivaka u
Evropi. Najveće neznalice i lažovi u Evropi biće raspoređeni na neka
druga rukovodeća mesta".
Učio je ljude da se posmatraju, da umeju da se vide, da se čude i raduju - drugim ljudima.
Iz
naših snova i naših košmara, javljao nam se u rana jutra našim mislima,
samo sada bistrim i duhovitim, često i zlovoljnim, a imale su rašta
takve biti: "Na našem putu u budućnost neki su skretali levo, neki
desno, a mi smo išli pravo, pravo i samo pravo, dok nismo najzad srećno
stigli dokle smo stigli."
"Sava se više ne uliva u Dunav, već u
Beograd", toliko je voleo Beograd, da ga niko kao on nije hvalio i
kudio: "Površina Beograda podseća na površinu Meseca. Zajednički su im
krateri i rupe, s tim što se na Mesecu odustalo od života, a u Beogradu
još nije."
Pisao je kroz dogled, a napisano je stavljao pod lupu!
Bio je na katarci Beograda, a mogao je i na trg stići, jer se u simbol pretvorio.
GODINAMA
smo nastavljali dane onim što nam je rekao Dušan Radović: "Plašeći se
pametnih, boreći se protiv pametnih, stvar smo prepustili glupima.
Činilo nam se da su oni manje opasni. Glupi su učinilo ono što su mogli.
A to je ovo, danas i ovde".
Da nam kaže ono što misli Dušana
Radovića je obavezivao ugled koji je stekao kod svog naroda. Iza tog
ugleda se nije zaklanjao: "Pametni i dalje popuštaju. Nadamo se da glupi
ne mogu biti toliko glupi, da to pametni ne bi mogli izdržati."
Bile su to puste nade, ali su nas u sebi održavale.
Glupi
ne samo da su bili preko nada glupi, nego i moćni preko narodnih leđa:
"Pametni uvek više liče na neprijatelje nego glupi. Svi koji su
pametniji od nas moraju biti protiv nas."
Govorio je Radović, bez
obzira na iskustva i posledice, održavao je nadu. I to što je govorio
smataro je svojom rodoljubivom obavezom:
"Počeli smo da živimo kao
oni protiv kojih smo se borili i koje smo pobedili i razvlastili. Kao da
ih nismo mrzeli, kao da smo im samo zavideli."
Nekad nam se činilo
da je samo on ovaj narod mogao probuditi: "Našu zemlju najviše vole
rukovodioci. Nigde nema bolje zemlje za rukovodioce nego što je naša."
Nije bilo toga petla, a kamoli pisca koji bi se pre njega oglasio.
Po njegovom glasu dan se poznavao.
Bio je
provokacija u etru. Misaona buba u uhu: "Trebalo bi do daljeg zabraniti sve govore. Neka svako uradi ono što je hteo da kaže."
Izdavao se za citiranje. Govorio je: "Mislim po kućama!"
Kada je morao da misli o istim stvarima, nije mislio na isti način!
Nije voleo da priča ispraznosti. Gogvorio je: "Sve je ovo žvakanje žvakaće gume. Bez gume."
Pre je sebi postajao neprijatan, nego drugima.
Nije voleo sebe da sluša. I to je jedna od tajni njegove sažetosti!
Pokušavao je da svako jutro proglasi za praznik.
Po
podne smo ponovo palili radio da ponovo oslušnemo ono što nam je Duško
već rekao. NJim smo uspavljivali svoju savest: "Možda bi Srbi i
Crnogorci mogli bežati sa Kosova na more. Tako bismo rešili dva
problema."
KAŽU da su đaci u tom vremenu ispisivali po zidovima
škola: "Volimo Duška Radovića." Bio je ime njihovog neslaganja sa
vremenom i ime njihovog protesta.
Ako je tačno ono u šta nas
uveravaju čuveni psihijatri, da je dan bez smeha izgubljen dan, onda se
Dušan Radović godinama starao da Beograđanima nijedan dan ne bude
izgubljen dan.
U rano jutro činio ih je nasmejanim, odnosno
kreativnijim, životnijim i podsticajnim da prihvate prvo sebe u
ogledalu, pa onda sve one koje će toga dana sresti.
Koliko je samo Dušan Radović onih sa mišlju: "Dođe mi da poludim!", odgovorio od tog čina.
Svojim
duhovitim, pa i ciničkim mislima o ženama, koje su sve iste - na
različit način, tešio je muškarce sklone bračnom i porodičnom stresu.
Svojim
opet duhovitim, pa i pakosnim mislima o muškarcima, koji su svi isti
baš tamo gde se razlikuju, činio je kod žena stres posle razvoda
bezazlenim, čak i veselim.
Svojim nihilističkim duhovitostima Radović
je unosio više optimizma u društveni život i od najoptimističnijih
obećanja rukovodilaca, profesionalnih i dobro plaćenih optimista i
drugih nacionalnih vetrogonja.
Nije hteo da bude toliko hrabar kolio
smo mu priznavali. Plašio se toliko divljenja: "Dušan Radović je jedna
velika kukavica. Moli i uči druge da budu dobri, jer se plaši."
U
paradoksima svoga vremena Dušan Radović je pronicljivo uočavao i ono što
će nam se u budućnosti teško osvetiti. Nije reč o nostradamuskom daru,
Duško se užasavao pomisli da bude prorok, već u prepoznavanju uzroka
čije će posledice neminovno doći. A možda je u tome sva tajna
predviđanja i proricanja.
Uočavajući paradoks Jugoslovena u popisu
stanovništva iz 1971. godine, ukazao je na uzroke tragedije druge
Jugoslavije, koja će doći dve decenije kasnije: "Ko nema svoju republiku
ili pokrajinu, živi u Jugoslaviji kao emigrant."
Upozoravao nas je da nam mrak mora otvoriti oči: "Svi smo bili jedinstveni: da je najbolje onako kako nije bilo dobro."
Da li bi nam se desilo, sve što nam se u godinama posle njega desilo, da nam je i to vreme bilo sa njim?

BOG BIRA ANĐELE
MEĐU
nekrolozima koje Duško pominje u nabrajanju onog što je sve radio,
izdvojiću potresne rečenice o odlasku mlade glumice božanskog dara Nede
Spasojević u kojima se Radović spori sa samim Bogom:
"Nema više naše
lepe i dobre Nede Spasojević. Greškom ili nepravdom i ona je umrla
umesto nekog drugog. Ili Boga nema ili ga ima, pa bira anđele da mu
prave društvo."

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime9/5/2011, 9:21 pm

DUŠAN Radović je vodio više borbi odjednom.
Umesto da duplira staž,
duplirao je borbe. Narvirala ga je ljudska glupost i, mada je znao da je
beskrajna, nije se s tim živ mirio. Ni posle smrti neće. Sve je činio
da se ljudska glupost i ljudska pokvarenost ne udruže i zato bivao
optužen da je protiv udruženog rada, u njegovo vreme neprikosnovenog.
Starao se da se pokvarenima ograniči rok upotrebe.
Prošao je mnoge borbe, a najteže su mu bile sa sobom: "Najviše me nervira laž i glupost. A onda to što me to nervira".
Radović se u životu nahvatao silnog straha od gluposti.
Kloneći
se gluposti procenio je ceo svoj stvaralački život: "Niko bolje ne
poznaje ljude od umetnika. A to dragoceno znanje stiče se dramatičnim
poznanstvom sa samim sobom".
Stalno je bio zaposednut činjenicom da
pisanje daje velike mogućnosti za laž. Znao je koliko su velike
mogućnosti zloupotrebe besmisla.
Imao je, zato, velike sukobe i sa
sobom i sa drugima. Sa drugima je lakše izlazio na kraj. Druge je terao
iz laži, strepeći da tamo sebe ne zatekne.
Samo se jednom ovako poverio: "Terajući se iz laži, u grob ću se oterati".
Smatrao
je Dušan Radović svojom patriotskom obavezom da onima koji loše rade to
i kaže. I to je činio sa: "Beograde, dobro jutro na sve četiri strane".
Oni koji su loše uradili, u znak javne zahvalnosti, proglašavali su ga
političkim protivnikom.
Istrajavajući u svojoj patriotskoj obaveznosti Dušan Radović je iskusio i izdržao svu osetljivost ljudi na javnu reč.
Iskušao je nerazumevanje onih - što svašta vole da kažu, a ništa ne žele da čuju.
Lupalo mu se o glavu kad je one, koji svašta govore, hteo da zaštiti od toga što sami govore.
Kod nas se satiričari nisu zatvarali, ali su im zatvarane rubrike, ukidane emisije, smenjivane redakcije i urednici.
Radović je to iskusio i kao pisac, i kao urednik!
PROBLEME
su mu pravili oni koji su na mrtvoj duhovnoj straži, zaduženi da čitaju
sporne knjige i tekstove. Oni, za koje čitanje pesme znači uhođenje
pesnika i koji iz smisla pesme iznuđuju priznanje!
"Svako ima pravo da misli, to nije sporno. Druga je stvar - šta", zapisao je.
I
to zapisano ga je stiglo. Pristajao je na svoje šta, na koje moćni nisu
pristajali. Duško je sve svoje slučajeve čuvao za sebe. Želeo je da ih
rešava sam sa onima koji su mu ih napravili, ne izlazeći u javnost,
privatnim pismima, u kojima im je govorio sve šta o njima lično misli,
bez ostatka. Nije se zavaravao da će ih uveriti da su u zabludama, već
da ih im pobroji i skreše, da ga pamte celog svog života. Samo onaj ko
se domogne Radovićevog pisama moćnima (po državnim mestima i
institucijama), moći će da utvrdi koliko je to - misleno šta - radilo
protiv Radovića.

On je mislio da nije bio toliko bridak, koliko je sluh moćnika bio osetljiv. Razdraživao je gonioce istinama koje je saopštavao!
NJegove
tekstove, po njegovom svedočenju, niko nije čitao, bar pre emitovanja,
ni posle emitovanja (dok ne stignu knjige) ali je bilo muke sa onima
moćnima koji su se u njima čuli, sa onima koji su se u njima pričuli, sa
onima o kojima se čulo i pričulo.
Oni su mu "zahvaljivali" tamo gde se ne čuo. Tako su mu uvrtali radio dugme, kad nisu mogli nešto niže.
Na
kraju jedne knjige "Plavi žaket" napisao je: "Ova knjiga je sa pevanjem
i pucanjem, jer onaj deo naroda za koji ja pišem tako najviše voli".
Radović je pevao, a mi, koji ga volimo, pucali smo od
radosti.
Pucali su i oni koji to što piše ne vole i kojima je to smetalo, pucali
su od muke i praskali! Toliko da im se činilo da će Radović izazvati
raspad sistema.
I znali smo da: ko ne može Radovića ubediti, ne može ga zaplašiti!
Bio
je kao voda, ne samo bistra, već uvek u toku, ne baš tiha, ali je sve
bregove ronila. Kad ga na jednom mestu zaustave - zažuboriće kao izvor
na drugom mestu. Kad ga ovde začepe, šiknuće tamo... Jedino se tom vodom
nisu mogle oprati prljave ruke.
IŠAO je tamo gde ga zovu.
Odlazio je otud gde mu svako jutro ne ponavljaju dobrodošlicu. Tako je promenio više radnih mesta.
Vezivao se poslom.
Od svakog radnog mesta napravio je kultno mesto.
Ono što je jednog trentuka radio, radio je tako da je to, tog trenutka, izgledalo najpotrebnije!
Kad su njega smatrali nepotrebnim - odlazio je!
Imao je mnogo početaka kojima je prepočinjao život, uvek na nov način, u novim formama, stvarajući novu mustru.
Uključivao se na pisaću mašinu.
Odmah je stizao do glavnih misli, bez obzira na poručioca.
Pisao je isključivo do devet sati. Posle je dopuštao da mu pretresaju napisano. Pretres po njegovoj ili tuđoj volji.
Ponekad je bilo i nešto između.
U
zemlji organizovanoj kao strogo kontrolisana svečanost, u kojoj se
vanredno stanje egzaltiranosti održavalo slavljima i govorima, u
akustično izgrađenoj otaxbini, u kojoj se znalo čiji će govori kako
zvučati, o apsurda, najviše je ponavljan i najtoplije je zvučao govor
koji je napisao Dušan Radović.
Posvetio ga je onima koji stupaju u brak:
"Brak
se uređuje zakonom samo onda kada to ne može drugačije. Zbog toga ne
dozvolite da vam zakon uređuje brak. Sredite ga sami, lepše i humanije
nego što bilo koji zakon to može da predvidi", ovaj Radovićev govor
budućim supružnicima čitali su matičari Starog grada nekoliko godina
pored slova zakona. U tom govoru Radović savetuje supružnike da bogate
svoj zajednički život, da budu realni i odmereni kad određuju ciljeve i
želje, i jaki i uporni kad treba da ih ostvaruju. Radović ih i opominje
da se ne mogu samo baviti ljubavlju, jer je ljubav lepa kad se
podrazumeva, kad prati život i daje mu snagu. Ni ljubomoru nije
zaboravljao: "Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak.
Čuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju
sudbinu i sreću".
Kako je ovde u pitanju govor, dakle, više
primenjeni nego književni tekst, onda ni književna istraživanja neće
utvrditi kako je ovaj govor došao pod udar cenzure i po čijem je nalogu
obustavljeno širenje ljubavi među supružnicima, kao opšte društvene
opasnosti.

SOBIČAK U "BORBI"
KADA je uređivao obnovljeni
"Poletarac", uređivao ga je neponovljivo, kao najbolji časopis za decu u
svetu u tom trenutku, da su ga u "Borbi" koja ga je izdavala od prvog
broja, hteli da ukinu.
Radović je taj čudesni list uređivao u sobici u
kojoj je mogao da stane neveliki pisaći sto, držeći otvorena vrata u
kojima je primao vrhunske saradnike, koji su strpljivo čekali svoj red u
hodniku.
Istovremeno, na prvom i drugom spratu baškarili su se razni
direktori, urednici, pomoćnici, savetnici i njihove sekretarice, u
velikim kabinetima sa kožnim vratima, kožnim foteljama, kožnim trosedima
i kožnim agendama. Na pitanje zašto Radoviću ne ustupi svoj kabinet,
jedan od njih je iskreno odgovorio: "Iz ove kože se ne može!"

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime9/6/2011, 8:02 pm

RADOVIĆU sam se približavao
poizdalje, činio mi se nedostupnijim od Stevana Raičkovića,
najponosnijeg pesnika u Beogradu u našoj polovini veka.
Prvi put sam
ga video na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa 1966. godine, u holu zgrade u
kojoj je tada bila Televizija Beograd. Činio mi se nedostupan, kao i
televizija, za koju sam mislio da u nju nikad neću stupiti.
Upoznao
sam ga na suprotnoj strani, bukvalno, a može i figurativno, opet na Trgu
Marksa I Engelsa, 1968. godine, na četvrtom spratu "Borbe". Došao sam
da razgovaramo za omladinsku reviju "Susret".
Radović mi je tada
rekao da će u komunizmu sve biti relativno, pa i relativno da li će ga
biti. Da mlade ocenjuju slabim ocenama iz istorije zato što su svi drugi
iz istorije ocenjeni.
Bilo je to vreme kad sam mu postavio i ovakvo
pitanje: Da li se u "Borbi" priznaje dupli borački staž? Odgovorio je:
"Videćemo kad se `Borba` završi".
Pitao sam: Da li je bolje glup na
svom mestu ili pametan na tuđem? Uputio me je na drugu adresu: "To
pitajte Branu Crnčevića. On je ministar tuđih poslova".
Pecnuo sam
ga: Kako igra šah u odnosu na Branu Crnčevića? Odvratio je: "Bolje igram
nego što mislim da igram. Za razliku od Brane Crnčevića."
Zanimalo me je: Udarate li čvrge Matiji Bećkoviću? Rekao je spontano: "Ne smem. Udariće me nogom".
Ispitivao
sam: Koliki je politički uticaj Živorada Mihailovića Šilje? Priznao je:
"Na mene ogroman. Sve što je propovedao - omrznuo sam!"
Nisam se dao
zaustaviti: Da li je Radoš Novaković osuđen na "Robiju" Oskara Daviča?
Raznežio se: "Gledao sam tu kolorisanu pastoralu! Na kraju su se uzeli!"
NA
kraju razgovora Dušan Radović mi je tražio da mu pokažem indeks.
Raskrilio ga je, ne pogledavši u njega, zatvorio ga i vratio mi. "Od sad
gde god budem sedeo, možeš sesti za sto, ne pitajući me". Tu
privilegiju sam od tada najčešće koristio u "Mažestiku", na skoro
svakodnevnim popodnevnim sedeljkama, ako ja sam nisam bio onaj prvi koji
je sto, onaj u dnu, najveći, uz ogledala, za sve zauzimao.
Odlazeći
sa ovog razgovora, svestan tog proleća Evrope, kada je prvi propustio
studentski bunt, pitao sam uz pozdrav: Treba li studentskom horu
dirigovati milicionerskom palicom? Stisnuo mi je ruku: "Ja sam za
kompromis: da se Bogdanu Babiću da neki čin u miliciji". Bogdan je bio
glavni dirigent najčuvenijeg akademskog hora u Beogradu koji se tada
zvao hor "Branko Krsmanović".
Kada se tog juna zbila i naša
studentska 1968, u kojoj ja nisam dobio milicijske batine, već pesničku
slavu pobunjenih, Dušan Radović me je tešio u "Mažestiku": "Isto ti je
to. Tući će te duže!"
Studentskom pobunom juna 1968. godine Dušan
Radović nije bio zatečen, ali je bio zatečen u "Borbi" na mestu
propagandiste, gde je "sklonjen" kao potpisnik osuđenog Predloga za
razmišljanje o ugroženosti srpskog jezika.
U "Borbi" se studentska pobuna najžešće osuđivala kao neprijateljstvo prve vrste, uvezeno spolja.
Jedino
su se osudi suprotstavili Dušan Radović i Milovan Danojlić. Dušan
Radović je na skupu od hiljade nahuškanih novinara i štampara u dvorani
Doma sindikata opominjao da su "studenti naša deca".
Pobunjene studente podržavali
su tada svi odvažni pisci. Mali broj.
Dušan
Radović je bio među onima koji su i govorili studentima u
Kapetan-Mišinom zdanju. Govorio je u slavu odvažnosti, ali je rekao da
će se sve završiti teškim hepiendom.
Većina pisaca, koji se na podršku nisu odvažili, ćutali su. Među njih su se infiltrirali i pisci komitetlije.
JEDINO
je studente osuđivao Oskar Davičo, čije je prezime Matija Bećković
čitao unatraške. Svi smo, i pisci i studenti, bili ogorčeni na Oskara.
Iz toga ogorčenja ostala nam je ova Radovićeva priča:
"Četvrtog jula
ja i pre osvita pođem u grad. Neću da čekam da se otvori `Kasina` kad je
otvoren Univerzitet. U Knez Mihailovoj ulici samo ja i milicija. Vršim
jutarnju počasnu smotru. Hoću da uđem u ulicu Vuka Karadžića. Ne puštaju
me milicioneri. Ne daju ka ulazu u dvorište Univerziteta. Vide - nisam
student, a ne mogu da im se izdam za profesora. Moram izokola da
pokušam.
U 1.300 kaplara nema milicije. Kad nasred ulice šlem
milicijski. Nisam od onih koji bi ga šutnuo. Lojalan sam građanin, skoro
kao onaj koga Domanović opisuje da s patriotizmom diže policijsko
dugme. Krenem ja da dignem šlem, da se ne ponižava na ulici. Kad - šlem
se ne da. Zapnem, šlem se opet ne da - ni makac. Uhvatim ga s obe ruke
pa iz sve snage, iz petnih žila... Kad, pod šlemom Oskar Davičo čuva
stražu..."
Danima smo, na raznim mestima i u raznim prilikama,
analizovali dubinu ove anegdote, otkrivali njenu svesadržajnost. Duhovnu
i fizičku visinu, doušništvo i policijski karakter, strašljivost i
drčnost, potrebu da se bude na licu mesta, ali skrajnuto... Sve pod
jednim šlemom.
Radović je, inače, studentsku pobunu 1968. godine
nazivao - međustudentskim sukobom. Nije mi bilo pravo dok nije objasnio:
"Predratni studenti ne daju današnjim studentima da se bave politikom".
A kad je objasnio, nije mi, opet, bilo pravo, jer je bilo tačno.
Mnogo puta sam ga čuo, a mnogo puta ga nisam poslušao.
KAKO
ga mnogo puta nisam poslušao, to sam iskusio. Tu su moje senke koje
vidim samo ja na svom portretu. I tu su neke nijanse distance, zbog
kojih mu nisam mogao postati blizak nikad onoliko koliko su to stalno
bili Slobodan Stojanović i LJubivoje Ršumović i, naravno, najviše Matija
Bećković i Brana Crnčević.
On je znao da su i koliko su rukovodioci
potrošna roba, pogotovo kad se činilo da su večiti. Pisao sam jedno
vreme u "Ježu" portrete političara. "Skica političkog lica" - zvala mi
se rubrika. Stavljao sam ime po ime politiačra u naslov (a hrabrost mi
je već bila da im se imena nađu u "Ježu"). I ređao im sve, što sam znao i
umeo, u redovima i između redova. Želeo sam tada, bile su mi te godine,
da budem najhrabriji među najhrabrijima, bez obzira na posledice. Čak
sam i kroz grad prolazio da bih primao čestitanja za hrabrost, za ono
što je u onom vremenu bilo neshvatljivo.
"Što to pišeš", pitao je Duško Radović: "Nije to u redu!"
Bio sam zapanjen.
Mislio sam da mu ih je žao.
Bilo mu je žao mene:
"Neka
te ne zavravaju visine, na kojima si sad", shvatio je da ga nisam
shvatio: "Ne zaslužuju oni nikakav dar, pa ni tvoj. Ako dar na njih
potrošiš, potrošio si ga ni na šta."

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime10/8/2011, 9:56 pm

Svako jutro, Dušan Radović je na Terazije dolazio kao đak - to jutro krenuo na ekskurziju.
Pričao
je kako se svako jutro u centar grada zatrči, ali se brzo umori:
"Kratko i aktivno živim, a zatim životarim dok ponovo ne legnem".
"Kasina" je godinama, bilo njegovo miljeno mesto svakodnevnih uranaka.
Ovde se družio samo sa onima od kojih nije mogao da ima nikakve koristi.
Često
je sačekivao da se "Kasina" prvo otvori za njega. Stevan Pešić je ranio
da bi mu pravio društvo. Tad je najviše Duško bio samo Stevin. Ako se
tamo ne bismo doveli kao noćobdije (Crnčević, Pajić, Tikalo i moja
malenkost), a u prvim sedamdesetim smo to često bili.
Posle mnogih prosedenih "zadnjih šansi", sačekivao nas je Radović u "Kasini", da proveri koliko smo te noći života proćerdali.
Mi - ni legli, a on - poranio.
Čudili smo se - otkud on tu - gde smo došli da ga nađemo. Pitali smo ga: kad je poslednji put prespavao otvaranje "Kasine".
Dok nam je poručivao dobrodošle kafe, govorio je: "Budim se s nestprljenjem, kao da imam razloga za to".
Nudio nas je burecima i jogurtima, kao da ih je on sam pripravio i baš za nas.
Pokušavao
je i da nas prevaspita i to je, valjda, jedina njegova didaktika.
Upražnjavao je i u grupi i pojedinačno. Govorio mi je da me Crnčević ne
čuje: "Nemoj da piješ sa Branom - kratak ti cug".
Napola smo mu pričali naše dosetke iz te noći. I kad mu od njih ništa nije bilo jasno, on nas je razumeo.
Starao se da nas dovede - k poznaniju sebe za taj dan.
A
ponekad je ponekome i posao znao da za taj dan završi. Pogotovo što je
iza nas stizao kurir iz "Ježa" Pera Todić, da Branu Crnčevića podseti
kad mora napisati rubriku Dnevnik jednog...
Mića Danojlić je bio
Duškov dragi jutarnji gost u "Kasini" uvek po dolasku iz Pariza, kad mu
je donosio olovke i francuske cigarete.
Radovićeva "Kasina" je "zatvorena", kad se on instalisao kao predajnik u Studio B.
Nikada nismo sa njim vodili one muške razgovore o ženama, mada je on za te razgovore imao prave replike:
"Žena može biti svako. A muškarac samo poneko i samo ponekad".
Umeo je da se naruga muškim pričama: "Ko ne zna šta mu je - neka pogleda gde mu je. Pa, ako ga ne nađe - to mu je".
O vo se prvo čulo u "Kasini", pa je autorizovano koju godinu kasnije, u emisiji Beograde, dobro jutro.
Mnogo šta što je mogao, nije mogao da objasni.
Humor mu je bio veliko iskustvo sa ljudima.
O nama će se misliti njegovim rečenicama.
Sve "pakosti" o savremenicima zaveštao je potomstvu.
Sve što je mislio o prijateljima stavio je u ženske razgovore.
Izazivali
smo ga i sumnjičili da piše memoare. Nudili da ih objavljujemo iz
nedelje u nedelju. Nadali se velikoj parodiji kojoj smo i našli naslov:
In memoariam. Bilo je to 1975.godine. Branio se iskreno i naivno: "Na
žalost, ja sam imao tako siromašna život, da bi moji memoari, mogli da
stanu u jednu slikovnicu - za malu decu". Misao čak nije ni dovršio, jer
je tu zaspao.
Matija Bećković je tvrdio kako je Radović jednom zaspao plivajući i dospeo na pučinu.
Jednom je, kažu, zaspao primajući najveće prizannje u životu.
Malo, malo, pa se u drugoj Jugoslaviji postavljalo pitanje himne: Državne, nego!
Kao, sve nam je
u zemlji bilo idealno, pa nam je samo nedostajala himna, koja će to iz svih naših grla sankcionisati.
Do
himne se pokušavalo doći na razne načine i kroz nekoliko konkursa, koji
su nas svakaih desetak godina egzaltirali, uvlačeći u rasprave
celokupnu javnost - sa ssluhom i bez sluha.
Svoje priloge raspravama o
himni donosili su svi listovi, pa i "Jež", koji je napravio veliku
anketu u vreme poslednjeg konkursa - kada je preduzimljivi Vojislav Voki
Kostić, ondašnji generalni sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije
(SKJ), sve činio da Jugoslavija dođe do nove himne.
Pitao sam Dušana Radovića šta misli o Vokijevoj upornosti.
"Voki
je strastan gastronom i kulinar, a mi smo zemlja jubileja, banketa,
svečanih zdravica, koktela i prijema. Ako sad ne dođemo do odgovarajuće
himne, nikada nećemo doći" - odgovorio nam je Duško Radović, ali je
zatražio da to ne objavim, jer Voki ima ozbiljne roditelje, pa ne bi
želeo da ih ptorese, jer im je sin pobrkao gde je, pa misli da je
generalni sekretar Saveza komunista Jugoslavije: "Što se mene tiče, ako
himna psotane pesma onog političara, koji po Zlatiboru sanja da je
pesnik, ime da mu ne pominjemo, ja ću se kloniti svih mesta na kojima
bih morao uz nju da ustanem".
Mada Radovićev odgovor nije u anketi,
prema njegovom zahtevu, objavljen, on je to Beogradu prepričavao.
Verujem da je stiglo i do političara koji je sanjao da bude pesnik
himne.
U taoj anketi Petar Pajić je predložio da se vratimo "Brankovom kolu".
"To neće rpoći" - rekao je Radović: "Nema nacionalnih manjina".
Anketu
sam zaključio sosptvenim predlogom da za himnu uzmemo pesmu Dušana
Radoviać "Sve što raste", jer je to zaista himna životu, poletu,
ljudskoj prirodi i anticipira budućnost. Tu pesmu je odlično komponovao
Beli Ilić i kako je već bila himna dečjeg festivala Radost Evrope,
pevala su je deca Evrope.
Jež je i doneo pesmu u celosti, pozivajući čitaoce i narodne poslanike da se izjasne.

Svakako
da smo znali da se to nigde neće uzeti ni u kakav obzir, mada je bilo
neke suvislsoti, ali smo to izneli u Ježevom duhu, da pokažemo kako u
svemu oko himne nema suvislosti.
Kad, ne lezi vraže, odjednom je pod udar došla Duškova pesma kao himna Radosti Evrope.
"Pogledajmo
ove stihove: Sve što raste, htelo bi da raste...Sve što cveta, htelo bi
da cveta...Sve što kljuca, htelo bi da kljuca...Sve što leti, htelo bi
da leti..." - našao se jedan političar i kultur-treger, član Saveza
festivala Radost Evrope i počeo da sumnja šta je u pozadini svega ovoga:
"Sve što cveta, htelo bi da cveta..." Znači, htelo bi, ali mu drugi ne
daju. Gde mu ne daju? Kod nas! Zar kod nas treba pustiti sve da cveta?
Iz ove stupidnosti napravio je čovek temeljnu i doslendu analizu. Na
kraju je zaključio da se iza bajagi dečje pesme krije ona, po njemu
rušilačka i opasna anarhistička i u isti mah maoistička parola: "Neka
cveta Hiljadu cvetova". A hiljadu cvetova donosi samo seme zla.
Taj član saveta i još mnogih foruma posejao je sumnju u pesmu i u pesnika.
Tako pesma "Sve što raste..." više do kraja Radovićevog života nije bila himna Radosti Evrope.
"Da
li ste čuli tu pesmu ponovo?" - pitao je Dušan Radović NIN ovog
novinara Mila Gligorijeviać u broju od 16.januara 1984. godine. "Niste
ni mogli. Sumnjiva je!"

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime13/4/2012, 3:14 pm

I KAD nismo bivali u Beogradu - Dušan Radović je bio sa nama, u pričama, kao neka vrsta nostalgije za Belim gradom.

Tako
je bilo i marta 1978. godine u Zagrebu, za ta tri dana "Goranovog
proleća" jutra smo u "Palasu" na Zrinjevcu počinjali beogradskim
novinama, uz doručak. U "Dugi" je bila Radovićeva rubrika, a u rubrici:

"Lepo
je čitati dobre ljubavne pesme, pod uslovom da ne poznajete ni pesnika,
a ni ženu koja ga je inspirisala. Samo je tako moguće i dalje verovati i
u ljubav i u poeziju".

Sve nas je ovo veselilo, pod pretpostavljenim uslovom - da se odnosi na nekog drugog pesnika i neke tuđe pesme.

Pitao
sam Stevana Raičkovića šta misli, na koga se ovo odnosi, koga li je
Radović konkretno imao na umu, ko mu je od nas bio model za opasku?
"Valjda
se odnosi na sve nas. Nećeš me uvući da se poimence prebiramo...
Uostalom, šta znam", rekao mi je Stevan, a onda dodao: "Jedino znam da
na današnjim čitanjima neću čitati nijednu ljubavnu pesmu."
Ma koliko
sklon sarkazmu, Radović je dizao ljubav na najviši pijedestal: "Tako je
malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da
radi."
Istine radi, valja reći da Dušan Radović nije napisao puno
ljubavnih pesama. Čak, premalo. I kad ih je pisao - najčešće ih je pisao
po narudžbini, pisao ih je da budu pevane. Pesma "Milo moje" najbolje
je napisana, a bogme i komponovana pesma naše savremene zabavne muzike, u
kojoj je sve suvislo, saglasno i u osećanjima i u poetici.
Ipak, čak
i ako uzmemo Radovića kao pesnika samo jedne ljubavne pesme "Plavi
žaket", ona je antologijska. Osvaja Radovićevom jednostavnošću.
BRANKO
Ćopić je, u jednom predgovoru za prvu knjigu mlađeg satiričara (knjiga
je zabranjena, pa je i predgovor ostao nepoznat), napisao da satiričari i
pisci humora, dakle pisci od duha, postaju po pravilu i dobri pisci za
decu.
Za Dušana Radovića bi se ovo Ćopićevo pravilo moglo uzeti obrnuto.
On je bio čuveni pesnik za decu kada se počeo ogledati u satiri.
Nije
se proglašavao satiričarem ni kad je ulazio u antologije satire - i
ovdašnju i američku. Kao da se grozio samoproglašenih satiričara, jer je
u proglašenju video pozu i neiskrenost. Hteo je da bude samo zabrinuti
čovek koji piše.
NJega je satiričarem učinila velika zabrinutost za zemlju i za narod.
NJegovo veće satirično ogledanje na stranicama "Ježa" pada pred 1970. godinu.
To je vreme prvih naznaka velike krize, početak deoba i pojava rascepa.
Radović je najavu deoba i rascepa žestoko formulisao:
"Savez država, ili Ujedinjene nacije Jugoslavije, ili Svaka Vaška Obaška."
Učinio je to četiri godine pre nego što će to biti 1974. godine Ustavom zagarantovano.
U
vreme popisa stanovništva koji će građane konačno razvrstati na narode i
narodnosti, ne dajući Jugoslovenima nikakvu šansu. Radović je pisao:
"Jugoslavija je zemlja bivših Jugoslovena."
Sam naslov Radovićeve
rubrike u "Ježu" - "Glavobolje", govori da je svoje crne (humorne) misli
pisao u dubokom očajanju, depresiji, takoreći: "Treba i pokrajinama
dati po jedan Dan ustanka."
Kako odbraniti zemlju u celini kad joj
neprelaznije postaju unutrašnje prečice od spoljnih, pitao se Radović i
svojim mislima dovodio do apsurda buduću
odbranu zemlje:
"Na svakom stražarskom mestu po dva predstavnika republika i po jedan iz pokrajina."
BILO
je to vreme bujanja ratnih memoara, kroz koje su se stvarale i razne
verzije antifašističke borbe, naravno u službi naroda i narodnosti, pa i
amnestiranja izdajnika i zločina. Radović se i toga dotakao:
"Neka svako ispriča svoju verziju NOB. Izabraćemo najbolju".
U svojim "Glavoboljama" Radović nije štitio ni intelektualce, niti ih amnestirao od odgovornosti za svoje postupke:
"Novosadski dogovor je mrtav. Potpisnici su još živi, potpisuju nove dogovore".
Pri svemu tome, nije zaboravljao ni sam prosti puk - narod kome su u praznoj duši, počele da ječe novokomponovane pesme:
"Sećaš li se, draga, bratstva i jedinstva?!"
Naravno da Radović nije zaboravljao kome narodu on sam pripada:
"Zašto nas podsećate da smo Srbi? Sad treba da se setimo gde smo stali."
Ni dečji aspekt nije propustio:
"Molim, drugarice, oni nam stalno psuju milu nam `Jugobanku`."
"Kako
vam se ne spava, u ovom mraku?", obraćao se mračni Radović
rukovodiocima, pa svestan svega dodavao: "Važnije odluke treba donositi
na groblju. Tamo je većina."
U Radovićevim mislima prepoznajemo sve
što nas nije mimoišlo, ali i duhovito seme onog što će probujati u
"Beograde, dobro jutro!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime13/9/2012, 10:01 pm

DECA DEZERTERA
TEŠKO da je u književnom životu Beograda bilo tako
odanog i tako brižnog prijatelja kakav je bio Dušan Radović Matiji
Bećkoviću, Brani Crnčeviću, Slobodanu Stojanoviću i LJubivoju Ršumoviću.
Za
razliku od Brane Crnčevića, oni su sa velikim pijetetom negovali ovo
prijateljstvo. I Radović ih je takvim prihvatao, kao što se prema
Crnčeviću odnosio na poseban način i sa velikim razumevanjem za sva
njegova različita iskakanja iz konvencija.
Prema Crnčeviću se odnosio
sa takvim prijateljstvom, da je u vreme Crnčevićeve rubrike aforizama u
"Književnim novinama" i veoma burnog života autorovog, znao i da ga
"prinudno" odmeni pod njegovim imenom, kako bi se rubrika sačuvala.
Čudili
smo se godinama što Crnčević u izdanja knjiga aforizama ne unosi sjajan
aforizam - dijagnozu srpskog mentaliteta: "Svi smo mi deca dezertera iz
1389. godine".
Tek smo u dvadeset prvom veku saznali da je to
aforizam Duška Radovića pod pseudonimom Brana Crnčević. Radović je bio
takav prijatelj da je i u grobu znao da čuva tajnu, ali Crnčević nije
izdržao.
SRBIN U PESNIKE...
BRANKO Ćopić je voleo često da pominje Dušana Radovića u svojim intervjuima - hvaleći ga.
"Jedva
čekam da se jednom ogledaš u romanu", rekao mu je u vreme jedne
književne večeri na dečjem odeljenju biblioteke "Petar Kočić".
"Može li roman da stane na jednu stranicu?", pitajući, šalio se Radović na svoj račun: "Ja sam pisac do jedne stranice".
"Složi tako dvesta stranica na jednu temu i to je roman", nastavio je Branko Ćopić.
"Gde da nađem dvesta prvih rečenica za tih dvesta stranica?", zavapio je Dušan Radović.
U
svojoj tajnoj azbuci od trideset slova sa trideset imena, u čiju je
slavu ispevao epigrame, po principu Radovićevog "Na slovo, na slovo",
Branko Ćopić je na slovo R stavio: "Radović Dušan
Rado Srbin ide u pesnike,
Da na TV bere lovorike."

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime10/3/2016, 2:46 pm

Hrvatski pesnik Gustav Krklec smatrao je sebe i beogradskim pesnikom. Svoje najlepše pesničke godine, između 1920. i 1941. godine, proveo je u Beogradu (stanujući u Gračaničkoj ulici) i u njemu stekao punu pesničku slavu.
"Svoje najlepše dane proveo sam noću", govorio je, sećajući se boemske Skadarlije - Bore Stankovića, Tina Ujevića, Rake Drainca, Sime Pandurovića i drugih.
Krklec je oko 1970. godine bio čest gost u Beogradu, naročito kad je postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije (1972. godine, posle Maspoka). Odsedao je u "Mažestiku", i u njemu, u Klubu književnika i u "Tri šešira" udružio se sa srpskim piscima, izdvajajući nas četvoricu: Dušana Radovića, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića, i moju malenkost.
"Vas četvoricu najvolim", govorio nam je često sa radošću, dodajući: "Moja kćerka Katarina kaže: Radović je najumniji, Raičković je najgospodstveniji, Bećković je najbolji, a Vitezović najdrskiji."
Jednom nam je pričao kako je 1925. godine pevao u čuvenom horu "Obilić" zajedno sa Simom Pandurovićem, Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Rastkom Petrovićem, Desankom Maksimović, Momčilom Miloševićem i Milanom Bogdanovićem.
"To nije bio hor. To je bio horčina", rekao je Dušan Radović.
"Ej, moj stari, nekada ste se družili sa bardovima, a sad...", primetio je Stevan Raičković.
"Nemoj, Stevane, sad ste Duško i ti bardovi", opominjao je Krklec.
"A Bećković, a Kiš, a Vitezović...", terao je svoje Raičković.
"Divni su to momci... sjajni pesnici, oštri, pošteni i povrh duhoviti". Branio nas je Krklec: "Vidim da Kiš liči na Puškina..."
"PUŠKIN je poginuo u dvoboju, a ja ću u troboju", dokazivao je duhovitost Danilo Kiš.
"Ti uopšte ne želiš da stariš, već deset
godina se ne menjaš", primetio je Krklecu Dušan Radović.
"A ko nema namere da živi što duže? Volim život, brate, moj Dušane, pa se ne dam", odgovarao je Krklec.
Krklec je posle Radoviću pričao kako je baš išao kao sedamdesetogodišnjak da čestita devedeseti rođendan slikaru Mirku Račkom i, čestitajući mu, rekao da želi da mu čestita i stoti rođendan.
"Može, može, ako to doživiš", rekao je Rački Krklecu.
Dušan Radović, tada pedesetogodišnjak, potresen ovom anegdotom, poželeo je da doživi da Krklecu čestita devedeseti rođendan.
IZMEĐU Radovića i Krkleca razvilo se prijateljstvo, koje se i samom ljubavlju moglo nazvati. O tome svedoči i polemika koja se razvila između njih na stranicama Književnih novina. To je najneobičnija polemika u srpskoj i hrvatskoj književnosti, vođena u klasičnoj pesničkoj formi. U sonetima.
Evo te cele polemike, sa Radovićevim uvodom u nju:
"Gustav Krklec je bio ozaren, izuzetno vedar i dobar čovek. Upoznao sam ga pre dvadesetak godina. NJegovo već izmoreno telo nije se doticalo mladalačkog duha, činilo se da su koreni te ogromne životne energije i radosti negde izvan telesnog i smrtnog, da će se pre ugasiti sunce nego on.
Bio je mlad, mlađi od svih, a star jedino zbog običaja i obzirom prema svojim vršnjacima.
I kad sam 1971. godine pročitao u Književnim novinama njegov sumorni `Starinski sonet`, potresni nagoveštaj da bi možda mogao umreti, ugasiti se kao ognjena ruža, onaj koji je od svih nas bio najdostojniji života, požurio sam i napisao `Sonet na sonet`, okrećući muku na šalu, braneći i njega i sebe od takve mogućnost.
Tako je počela naša neobična polemika u stihovima. Izmenjali smo po nekoliko soneta. Bilo nam je obojici žao što se ovaj prijateljski dijalog morao prekinuti, po želji tadašnjeg urednika Književnih novina".

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime17/7/2018, 2:37 pm

ODAVNO ODNET
U ovim letnjim mesecima, u kojima se vode polemike o tome da li tražiti ili ne posmrtne ostatke pesnika Garsije Lorke, obelodanjeno je i senzacionalno istraživanje granadinskog novinara Fernanda Gihara.
“Džaba ćete kopati”, tvrdi on.
Giharo je naime, još ranije došao do saznanja da se posmrtni ostaci Lorke ne nalaze na obroncima Alfakara, pored sela Viznar. Njegov leš, tvrdi on, iskopan je odatle neposredno posle građanskog rata i odnet na neko nepoznato mesto. Naime, po njegovom saznanju, neko od članova Lorkine porodice, po svoj prilici otac Federiko, platio je nekom od pripadnika lokalne vlasti da mu omoguće da krišom, noću, otkopa pesnikov leš i skloni ga na skrovito mesto.
“Otuda, kaže Giharo, protivljenje članova Lorkine porodice da se traže Lorkini zemni ostaci. Oni znaju da ih tamo nema.”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Njegovo ime je Dušan Radović Empty
PočaljiNaslov: Re: Njegovo ime je Dušan Radović   Njegovo ime je Dušan Radović Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Njegovo ime je Dušan Radović
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: