LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Zvižduk sa setom

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime4/2/2011, 10:42 pm

Piše: Žarko Petrović

PROLEĆA 1956. boravio sam u Užicu. Pred
odlazak u Beograd, saznao sam da je radio emitovao kompoziciju “Sve moje
jeseni su tužne”, koja se u rukopisu nazivala “Jesenja elegija”. Pevao
je, rekli su - “neki Dušan Jakšić...” Svakoga dana, ovaj snimak se vrti
na radio talasima. Velika radost. Već sam pomislio da ostavim
komponovanje. Ali, eto...
Na železničkoj stanici u Beogradu, dečak
zviždi moje tonove. Čudan osećaj: radostan, uplašen, setan. Zaželeo sam
da moje pesme pevaju ili zvižde ulicama. I, dočekao sam. U Beogradu, na
peronu.
U Balkanskoj ulici, kraj radnje sa minđušama i starim
nalivperima, dva mladića ispravljaju treću strofu ove melodije. Hteo sam
da im pomognem. Ali, bilo bi neukusno...
U restoranu “Prešernova
klet”, kelner zamera što ulazim sa koferom. Neki gosti se okreću za
mnom: neurednost, prašina... U sali, veselo društvo. Alkohol i pesma
ranjavaju im dušu. Jedan momak objašnjava da će otpevati svoju
najomiljeniju pesmu.
Pevam i ja. Ali, pevač je prestao i prišao mi:
“Ej ti, ne znaš da pevaš. Kvariš pesmu. Popij nešto na moj račun i
ćuti...” Pocrveno sam ali i shvatio. Bio sam mlad i neiskusan.
U ponoć,
u
“Prešernovu klet” stigao je književnik i novinar “Večernjih novosti” -
Žika Lazić. Znali smo se. Koliko puta sam mu na svojoj mansardi svirao
ovu i druge još neobjavljene pesme. Rekao je veseljacima ko sam. Veselje
se nastavilo, sa mnom zajedno.
Iz “Prešernove kleti”, krenula je reportaža. Cele noći, obilazili smo beogradske kafane i stigli u “Ruski car”.
U
noćnom baru, u Knez Mihailovoj ulici, svirao je orkestar Jakova Sivča,
koji je iz Ruskog Krstura došao u Beograd da studira prava. Orkestar je
zabavljao grupu pilota. U veselju, isticao se pukovnik Gruber. Po želji,
stalno se slušala pesma o jeseni tužnoj. Kada se saznalo da je u sali
autor ove pesme, orkestar je krenuo u besomučno izvođenje. Na kraju,
Jaša Sivč je bacio i razbio svoju harmoniku, prišao mi i rekao: “Zašto
si ovo napisao? Proklet da si”!
Te noći u “Ruskom caru”, Jaša Sivč je
ostao bez svoje harmonike, a pilot Gruber me nije napustio dve noći i
dva dana. Sve dok nas je snaga nosila.
Pilot Gruber nije među živima,
a Jašu Sivča poslednji put sam video na snimanju njegovih rusinskih
pesama, pre dvadeset godina. Nadam se da je dobro i da svira svoju novu
harmoniku i šeta ulicama Ruskog Krstura.
Iste noći, Žika Lazić je predao rubriku o susretu sa kompozitorom pesme “Sve moje jeseni su tužne”.
Od toga doba, iz Zavičaja, otišlo je mnogo vozova. I vraćalo se, sa novim pesmama o jeseni i žuto-zelenim zanosima...

PORUKA OCA
“OVA
će te pesma mnogo u životu koštati”, rekao mi je otac, kada je prvi put
čuo melodiju i stihove pesme “Sve moje jeseni su tužne”. I nije
pogrešio.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime6/2/2011, 6:34 pm

Šezdesetih godina moji prijatelji bili su i Mira Stupica, glumica i
Bojan Stupica, reditelj i arhitekta. Za Miru sam pisao romanse a
komponovao sam i muziku za nekoliko pozorišnih komada u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu i teatru “Bojan Stupica”.
U Jugovu, kod Smedereva,
porodica Stupica imala je svoju vikendicu. Gvozdene stepenice, duge i
strmoglave, vodile su od vrha brda gde se kuća nalazila do Dunava. Onaj
ko se ovako spušta u reku, osećao se kao u filmu strave i užasa. Svoje
boravke u Jugovu sa prijatnim ljudima - Mirom i Bojanom, upamtio sam i
po ovim vratolomnim stepenicama.
Bojan je govorio da ga podsećam na
junaka romana Emili Bronte “Orkanski visovi”, da sve moje pesme odišu
vresom. “Nije ni čudo, Bojane” - govorio sam mu. “Na mojoj planini raste
i miriše vres...”
Često, prvih dana leta, zatekli bi me u Bojanovom domu, uz gitaru. Voleo je kompoziciju “Dođi, planina te zove”.
A u zoru, pre sna ili rastanka, rekao bi mi:
“Hitklife, ništa ti to ne vredi. Sve su ti pesme lepe, ali molim te da se rastanemo uz “Tužne jeseni...”
Kada
bih odlazio iz Jugova, posle Bojanovog “pijanog šarana” ili kranjskih
kobasica, pogledao bih u one maštovite stepenice na putu za Dunavske
vale. I ovde, pratila me jesenja pesma...
Pedesetih godina bio sam
mlad muzičar, koji je iz maloga grada došao u prestonicu. U Beogradu
dosta se slušao Radio Beograd i emisije zabavne muzike. Najviše pevač
Vojin
Popović i klavirista Miroslav Rambosek.
Muzičar Rambosek
stigao je iz Senja u Beograd pre rata i u duši nosio nostalgiju, kao i
svi planinci, Dalmatinci, Hercegovci, palančani... Ostavio je svoje more
i kamenje Senja i otišao u veliki grad. U klubu Radio Beograda upoznao
sam Miroslava Ramboseka Bepa. Došao je i tada malo poznati pevač Dušan
Jakšić. Ova trojka, sve do smrti Ramboseka, nije se rastajala, u radu i
razgovoru, radosti, priči i - ćutanju. Svake nedelje (Rambosek i ja
svakoga dana), nalazili smo se u restoranu “Grmeč” u Makedonskoj ulici,
svako uz svoje piće: Bepo je pio kavadarsku ružicu, Duško ljutu rakiju a
ja, razume se - užičku klekovaču. I tako, godinama...
A onda, Bepo se razboleo. Viđali smo se kao i uvek, ali dobri šjor je ćutao i bolovao...
Svake
godine, na dan venčanja sa gospođom Micom, kupovao je Bepo bele ruže.
Prisustvovao sam tom njegovom uživanju. Poslednje godine Bepovog života,
bele ruže birali smo zajedno, u jednoj cvećari na Bajlonijevoj pijaci.
Tako je želeo Bepo. A onda i poslednji susret u “Grmeču”. Uskoro, Bepo
je umro. Dugo sam za njim bolovao. Svima je Bepo nesebično pomagao. I
meni. Bio mi je prijatelj.
Dorćol u Beogradu, 1961. Nekoliko boemskih
kafana radi danonoćno. Veliki broj bdijara završava u “Dorćolu”,
“Starom gradu”, “Doboju”, “Suvoboru”, “Užičkim Kremnama”... Danju i noću
u ulici Dušanovoj broj 24, “dežuraju” - mansarda i klavir. U zoru,
dolaze pisci, slikari, muzičari, glumci, pesnici... Tu je najčešće i
premijerno izvođenje stihova napisanih iste noći u “Skadarliji” ili
“Kleopatri”... Slikar Slava Bogojević ovde završava skice pijanih i
nesrećnih ljudi i žena. Glumci - Olga Spiridonović i Stojan Dečermić,
govore stihove Disa i Rastka Petrovića. Pospani prijatelji, iz velikih
šolja piju crnu kafu, a klavir nijansira daleke čežnje, tiho i
sentimentalno...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime9/2/2011, 9:44 pm

U jesen 1959. u Užicu je održano književno veče Desanke Maksimović i
Stevana Raičkovića. Poklonio sam Desanki svoju gramofonsku ploču sa
pesmom „Sve moje jeseni su tužne“.
„Žao mi je što ja nisam napisala
ove stihove“, rekla je Desanka. Mnogo godina kasnije, Desanka Maksimović
je čula muziku na „Strepnju“ i „Opomenu“ i poručila mi:
„Želim da i dalje sa uspehom komponujete na moje stihove...“
U jednom nostalgičnom raspoloženju, primetio sam da nemam ploču sa pesmom o tužnim jesenima. Setio sam se Desanke:
„Tragam za ovom gramofonskom pločom i želeo bih da je presnimim...“, rekao sam Desanki.
„Pokloniću
vam primerke svojih objavljenih dela i neke originale neobjavljenih
pesama. Vaša pesma je i moje sećanje koje traje. Ne oduzimajte mi tu
baladu i jesen... Ne, nemojte, molim vas!“, zamolila me Desanka
Maksimović.
Shvatio sam: veliko, usamljeno dete, kneginju stiha, uzbuđivali su moji stihovi. Pričalo se da su i Desankine jeseni tužne...
U
„Beogradskim pričama“ Koste Dimitrijevića, glavni junak doživljava
dramu. U restoranu, na Terazijama u Beogradu, za sve vreme ovog sivog
ljubavnog raspleta, orkestar svira „Sve moje jeseni su tužne“.
NostalgiČna
pesma o priči iz mladosti stigla je i na slikarska platna, u sveske i
dnevnike pesnika, nesrećnika ali i onih srećnih poznanstava, u igru
begina i nežnu reč, u duše ucveljenih, ljubavno pobožnih i bolnih osoba,
na perone i autobuske stanice, gde pesma dočekuje i ispraća, u noćna
bdenja boema i skitača duha i tela... Mnogi su boleli i voleli uz ovu
uspomenu. Osećao sam to, video i slušao. I nastavio sećanja o nevinoj i
naivnoj priči o jeseni, kraj klavira.
„Kako
je mlad“, oteo se
uzdah iz hiljadu duša na Kolarčevom narodnom univerzitetu prilikom
izvođenja pesme „Sve moje jeseni su tužne“. Iz šesnaestog reda izašao
sam pred publiku u starom sakou još iz školskog doba i roditeljskog
doma.
Pričalo se: to je čovek zrelih godina, sed, umoran,
tuberkulozan, sklon alkoholu, razočaran, ostavljen u ljubavi, živi na
mansardi u Dušanovoj ulici, sa klavirom. Izuzev mansarde i klavira,
ništa od ovoga nije bilo tačno.
Završio se koncert. Ostao sam na
svome mestu i čekao da svi izađu iz sale i da ostanu samo čuvari reda.
Na kraju sale jedna lepa crna devojka dvadesetih godina, očigledno me
čekala. Pokazala mi je veliku debelu svesku na čijim koricama je pisalo:
Ž. P. - broj 1. Na prvoj stranici ispisani su stihovi jesenje elegije.
Zamolila me je za potpis i otišla. Bilo je to u jesen 1956.
Godine 1990, na Kalenića pijaci, iz autobusa, zajedno sa mnom, izašla je gospođa lepih crta, bledolika i nežnog pogleda.
„Potpišite
mi se ovde, molim vas“, rekla je i okrenula korice sveske na kojima je
pisalo: Ž. P. - broj 19, a onda iz tašne izvadila svesku broj 1 iz 1956.
Setio sam se. To je ona lepa mlada devojka sa Kolarca, sa prve stranice
moga umetničkog dnevnika i njene intimne sveske... To se ne zaboravlja.
Pokušao
sam onako brzo, nervozno, da je nešto upitam. Nisam uspeo. Okrenula se i
otišla. Nisam je više video. Na svoj rođendan, u znaku Škorpije,
javljaju mi se glasovi koji se ne predstavljaju. I ćute. Uvek zaželim da
je među njima i ona devojka sa Kolarca iz 1956, ona žena sa Kalenića
pijace, kojoj ni ime ne znam. Da li još vodi dnevnik o jednom
„bledolikom, usamljenom kompozitoru“?

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime21/2/2011, 6:48 pm

Skoro je pedeset godina od rođenja muzike i stihova pesme "Sve moje
jeseni su tužne". Ova pesma živi kao pratilac mnogih života. Mnogi od
onih koje je ona hranila stihom i zvukom, nisu više mladi, a neki nisu
među živima...
Književnik Miloš Crnjanski, jednom me, u našoj dugoj
šetnji, pitao kako je ova pesma napisana, a Branko Ćopić voleo je ovu
pesmu iako ona ni u jednom stihu i tonu nije imala bosanskog humora...
Pesnik,
pustolov, slikar, lađar i boem Slobodan Marković godinama je znao da
luta beogradskom Čuburom i traži "onog kompozitora tužne jeseni", da bi
od njega lično čuo tonove iz godina lutanja generacije...
Šezdesetih
godina, kod "Tri šešira" u beogradskoj Skadarliji, slikar Slava
Bogojević, svojim nežnim bojama i ubrljanim šakama, morao je da zaštiti
svoj ponoćni crtež od jednog pijanog ljubitelja umetnosti koji je hteo
da na silu osvoji, "naslikanu dušu ukletog slikara". I pijani gost i
slikar, zaustavili su se tek onda, kada gitarista Aca poče da peva
jesenje stihove o rastanku...
Zaboravio je slikar Slava Bogojević svoj voljeni crtež i prišao mi: "Zašto ova pesma prijatelju, zašto?"
Nikada nisam saznao šta je ovoga slikara toliko bolelo u ovoj pesmi.
"Zašto
plače autor pesme "Sve moje jeseni su tužne" - uzviknuo je novinar
Radio Beograda novembra 1957, posle moga koncerta u Velikoj dvorani Doma
sindikata u Beogradu. Želeo je da odmah zaustavi talas nove muzike,
mojih nežnih i nostalgičnih pesama koje su pretile da poremete tok
"socijalističkog realizma".
Moji roditelji u Užicu, toga jutra,
slušali su taj otrovni glas sa radija i drhtali. Šta će se dalje
neprijatno dogoditi njihovom sinu?
Uskoro, posle u Velikoj dvorani
Doma sindikata, u restoranu "Stambol kapija" u Vasinoj ulici u Beogradu,
primetio sam da orkestar stalno ponavlja moju već čuvenu melodiju.
Jedan gost ispijao je žestoko piće i tugovao. Bio je to onaj
glasnogovornik sa radija, koji je pesmu i mene, onoga novembarskog
jutra, nazvao dekadentima... Pio je ovaj nesrećnik sve dok me nije
ugledao u uglu restorana. Sa šakama na vlažnim očima, izvinjavao se,
očajan...
Na mojoj planini, umiralo je leto.
Slikar Milić od Mačve
i ja pišemo, slikamo i sviramo. Samo dve srne, sirene i Ljube suznooke,
trče od klavira do kičice i sanjaju život između slike i muzike,
melodije i pinkture...
Na terasu kuće, poslednjih dana avgusta,
doleću listovi breza i jasena. Milić na komku svoje kolibe, skuplja
svoje letnje uspomene, slike...
Na prag kuće stiže jesen i skrivena
priča leta. I još jedan klavirski preludijum. Sećanje i nezaborav. I
pesma "Kada je na planini umiralo leto".
A onda, sklopljene note. Klavir ostaje u samotnom kutku da sačeka i otprati kiše i snegove, nove nostalgične uspomene.
Jesen
nije samo godišnje doba. Ona je muzika duboka, topla ili siva, ali i
hladna ljudska reč, često bolna. Uspomena i opomena ljudima.
Ona stvara i seća. Nema njene tišine. Uvek postoji, diše. Retko se raduje, a često žalosti. Najčešće, jesen je tužna...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime4/3/2011, 9:56 pm

U INTERVJUIMA često govorim: “Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima...”
Godine
1958, 23. avgusta na tašmajdanskom stadionu u čast otvaranja
Beogradskog sajma, održan je veliki koncert pred više od 5.000
gledalaca. Mile Bogdanović prvi put peva “Serenadu Beogradu”...
Uskoro, u Beograd dođoše zagrebački prijatelji.
I
Ivo Robić, najpoznatiji vokalni solista Zagreba svih vremena. Prvi
pozdrav Beogradu u velikoj dvorani Doma sindikata bio je glas Iva
Robića:”
...Beograd volim kad sviće...” Godine 1961, u Moskvi i
Petrogradu, Dušan Jakšić pobrao je velike aplauze. Čula se “Pesma
Belgrade”.
Šezdesetih godina, novinar Miro Radojičić priča po
Beogradu da Amerika počinje svakoga dana svoje emisije o Jugoslaviji
pesmom o ljubavi prema Beogradu...
Radio Helsinki, u danima kiša i snega, svira našu melodiju maja i proleća. Sada je 1995. godina.
U
taksiju prema Avali slušam valcer Beogradu i Bobu Stefanovića. I živi
smo: Beograd, Mile Bogdanović, Ivo Robić, Dušan Jakšić i ja.
Na Keju ljubavi u Oršavi, sve tone: grad, sećanje, decenije najlepšeg cvetnog vrta i jedna ruža.
Sve je već pod vodom. Samo jedna ruža prkosi.
Natopljena ljubavlju generacija koje su je negovale i čuvale.
I nikako da potone ova ruža, kao i ona francuska katarka sa grbom grada Pariza na kojoj piše: “Koleba se ali i ne tone.”
Jedan talas, poslednji i podmukli ubica, savio je u usnulu ružu i poslao je u večnu priču o ljubavi i ljubavnicima...
Otputovao sam, sa ružom u srcu i očima u Bukurešt. Tamo je bila Elena.
U Bukureštu, kod cvećarke, našao sam
nežnu, zanosnu ružu koju nazivaju “Marija Kalas”, poklonio je Eleni i rekao: “Ovo je ruža iz Oršave.
Ona ne može da uvene, da umre. Ona traje i posle nas.”
U
Bukureštanskoj operi pevala je Elena Černei, jedna od najboljih Dalida
na svetu. Moju ružu, poljubila je Elena i rekla da će doći u Beograd.
“Sigurno ću doći”, rekla je. “Sviđa mi se tvoja pesma i reč...”
Nikada više nisam video Elenu. Ili nije dao Bog, ili nisu dali ljudi!
Kakva
muzička elita! Gabi Novak, Tereza Kesovija, Nikica i Stipica Kalođera,
Ferdo Pomikalo, Vojislav Simić, Ilija Genić, Jure Robežnik, Dušan
Jakšić, Lola Novaković, Anica Zubović, Majda Sepe, Marijana Deržaj,
Đorđe Marjanović...
Uoči festivala “Beogradsko proleće” 1963. štampa
piše da Gabi Novak prestaje da se bavi pevanjem. Nema pesmu po njenoj
želji... Iste noći, šaljem joj note.
“Hvala, najlepše hvala...”, javljaju se Gabi i Stipica.
Festival je završen. Gabi je pobednik i pesma “Zbogom”.
Pobedu
slavimo u zlatnim kuloarima Beograda, a negde u zoru idem sam na stara
mesta: “Doboj” na Dorćolu, “Užička Kremna” u Dušanovoj ulici i kod
“Zmajka”.
Onako, u crnom svečanom odelu sa peharom u ruci. Oko mene pijani boemi, sviraju rumunski Cigani i peva crna Mariola...
A
onda, odlazim na mansardu u san pobednika, usamljenika i nostalgičara.
Iskreno, postoji kraj svake ljubavi i to je ljubavna smrt, mala ili
velika.
U pesmi, u nekoliko tonova i stihova, autor kaže sve...
Ljubavni brodolom ostavlja trag, a muzika beleži i deli bol rastanka...
Nikada neću zaboraviti Gabi Novak i naš zajednički uspeh.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime22/3/2011, 9:01 pm

VREME je da svoj rad sa vokalnim solistom Miodragom Jevremovićem
saberem. Ali, Miki Jevremović mi nedavno kaže: “Neka nas, neka još, rano
je...”
Vokalni ansambl kompozitora Predraga Ivanovića “Stari
tračeri” jedna je duša, topla i harmonična. Aleksandra-Duda Ivanović
sada je prvakinja Beogradske opere, ali onaj glas koji je bojio i zlatio
kompoziciju bio je još jedan orkestar.
A njene saradnice, njih tri,
kao njene duhovne sestre, srebre i pozlaćuju tonove i stihove. Uživali
smo. Miki, “Stari tračeri” i ja.
Ona nije došla kad cvetaju bulke. U
umetnosti je tako: ljubav nikada ne prolazi. Ostaju delo, priča o njoj,
pesma. Oni su i dalje svi zajedno.
Na svakom koraku “vreba ljubav”. I
to ona najopasnija, ljubav na prvi pogled! U prodavnici upoznamo
plemenitu ženu koja prodaje hleb, identifikovanu sa ovim božijim
jestivom... Nekada, zaželimo mir kraj nje i dom u kome će uvek biti
dobro jelo i vruća srpska pogača... Ljubav zaigra svoju igru u
senzibilnom i senzualnom dodiru žene u berberskoj radnji.
Njene ruke
prelaze preko lica i vrata kao predigra dvoje ljubavnika. A nije tako.
Lepo našminkana, u kostimu od svile, koja se nečujno leluja oko tebe,
kreće se kao mačka ili srna... A ruke su joj duge i bele... Zar je onda
čudno zaželeti romansu?
Kažu da vozovi nose radost i strah. Naročito
oni sporoga hoda, vuku ljude kroz gradove, sela i bespuća, lepote i
strahote ljudskoga uma. Oni večno žive i tragaju za vremenom i čovekom
koji dolazi i odlazi sa ovoga sveta.
U vozu, sva se lica promene.
Menja im se osmeh na licu i ukaže zabrinutost. Kao da to nisu više oni
ljudi sa perona. Uđe u njih neka radost ili strah koji ih obuzme zbog
putovanja. U glavama putnika
nisu više njihove misli, već one koje su
ostavili, ili misli onih kojima žele da doputuju. Na licu, ukažu im se
bore ili iznenadni osmeh. Izmeni se boja glasa.
Svako ima svoj voz:
brzi ili spori. Često je i sudbina takva: kakvim vozom putuješ, tako i
živiš, opušteno ili žustro. Peron, železnička blagajna, kolovoz,
lokomotiva, kondukter sa starim fenjerom kao kod marsovca, skretničar sa
crvenom kapom, železnički radnici koji tovare pakete i džakove u
vagone, kraj kojih je često, u ratnim prilikama i nemaštini, i vagon sa
kravama i volovima, zečevima i ćurkama, ostaju nam u sećanju do kraja
života.
Dugo je živeo voz “Ćira”, koji je saobraćao na relaciji Užice
- Beograd. Preživeo je ratove, dovozio i odvozio đake, studente,
gospodu i seljake, špekulante, radovao i rastuživao svoje putnike. Od
Užica do Beograda “Ćira” je putovao devet sati i pisci su stizali da
napišu priču, studenti da spreme ispit, pesnici da napišu pesme,
najlepše i najduže...
Vozovi bude i uspavljuju ljude, a njihov
“garavi život” stvara i uništava. Ulazak voza u železničku stanicu,
često je spas nekom čoveku ili smrt prevelikoj želji.
Ima li većih
scena iz života od onih sa perona, zvižduka voza na stanici, lokomotiva
koje purnjaju ili odlaze u daljine i neizvesnost? I nazivi železničkih
stanica ukazuju na sudbinsku ulogu voza.
Stanica Termini inspiracija
je za veliki roman i film. Lav Nikolajevič Tolstoj bežao je od smrti iz
Jasne Poljane u kojoj je sagradio besmrtnost. Nije hteo da prizna sebi
da smrt dolazi neminovno. Vozom je pobegao u Astapovo, železničku
stanicu, u sobu šefa železnice, odakle se nije živ vratio. Voz ga je tu
ostavio svome narodu i celom čovečanstvu...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime14/4/2011, 8:50 pm

KAO đak Užičke gimnazije, išao sam na ekskurziju u Dubrovnik. Voz “ćira”
vozio nas je dugo i okolo. U Dubrovniku, spavali smo u gimnaziji, na
drvenim klupama. Profesor Milan Mitrović odabrao je nas nekoliko da noću
“lutamo” gradom. Moja školska drugarica bila je najlepša devojka na
svetu. Ujutru, zamolio sam je da mi pravi društvo. U “Gradskoj kavani”
pili smo kavicu iz velikih plavih šolja, uz dubrovačku hladnu vodu i
malu, belu kocku šećera. To se ne zaboravlja. I one crne, tople oči moje
drugarice u koju smo svi bili zaljubljeni. U Dubrovniku, napisao sam
pesmu. Pročitao sam stihove i odsvirao melodiju svome ocu. Bio je
srećan, ali i tužan, i rekao mi je: “Jednoga dana, moj sin neće biti na
ovome svetu, a njegova pesma o Dubrovniku pevaće se i svirati.” Otac
dugo nije među živima. Ispred “Gradske kavane” u Dubrovniku, pričao sam o
tome Arsenu Dediću i Terezi Kesoviji. Shvatili su i mene i moga oca...
U
jesen 1994. dobio sam pozdrav od Arsena Dedića iz Zagreba. Kaže:
“Pozdravite Žarka i recite mu da mi je mnogo žao što već nekoliko leta
ne pijemo zajedno kavicu u Dubrovniku...” “Hvala ti, Arsene, uskoro,
boleće nas i srce i duša, a noge će nam biti suviše slabe. Kažu, Arsene,
da ti i ja nismo više braća. Dugo te ovde nema, u hotelu Moskva’... Ne
dobijaš ni aplauze u našim dvoranama. Pozdravi Gabi i sve prijatelje u
Zagrebu i Dubrovniku. I popij jednu kavicu za mene u Gradskoj kafani’ u
Zagrebu. I u Dubrovniku... Ovde, čuje se moja pesma posvećena
Dubrovniku. Sviram sebi, dragi Arsene... Tako je danas. Sutra će biti
bolje.” Svi se mi borimo za ljubav. Prvo teče detinjstvo puno
roditeljskih i naših želja da budemo zdravi, dobri đaci, prvaci u
tenisu, plivanju, golgeteri... Sve je to ljubav. A onda - zaljubljenost.
I ljubavni zanosi: zimovanje, letovanje, dvoje pod kišnim mantilima,
snegovi u planini i njih dvoje...
Stižu i godine nauke u koju smo
zaljubljeni. Ako ne uradimo ono šta smo želeli, eto životnog
razočaranja. Nismo uradili ono što nam je na srcu i u duši i opredelili
se u pravcu svoje ljubavi, već negde van svoga duha i tela...
A ljubav teče dalje, uporna i najvažnija. I kad stigne ona borba za realni život, uspevamo, ako volimo ono za šta se borimo.
Ljubav
za životom pobeđuje i svaku bolest. Iz nukleusa našega bića, izaći će
lek i neće doći kraj života, znači kraj ljubavi... Zato, kada smo u
opasnosti, govorimo: “Hoću da živim!” To iz nas govori ljubav. Sve dok
Bog ne uzme sve: telo i dušu, i ljubav... Molimo se za spas svoje duše
jer je ona - ljubav. Poklon je davanje sebe, svoje časti, poštovanje
dugova i zaduženja, nečujnog sastanka onih koji se simpatišu, vole i
neguju prijateljstvo ili ljubav... Poklon je i ugovor, raznorazni. I
kada se za njega zna, i kada ga se čovek ne seća. Poklon se ne
zaboravlja... Najinteresantniji su pokloni ženama: prstenje, narukvice,
medaljoni, a pre svih, minđuše. Čuvena pevačica romansi, ruskinja Olga
Jančevecka, govorila mi je: “...Kompozitore, ostavite na miru te
minđuše.
Ne poklanjajte ih ženi. Biće mnogo srećna, dostojanstveno
očarana, a onda nesrećna. Žena koja primi na poklon minđuše, bude
ostavljena, obavezno. Kada taj muškarac ode” - kaže Olga - “žena ih
stavi u fioku, a onda odjednom počne ponovo da ih nosi. Zašto? Posle
njega, niko joj nije dao na poklon minđuše. Ali, to joj oživi sećanje i
bol zbog rastanka sa onim koga je volela. Okreće žena minđuše, briše ih,
razmišlja. Nekada, na dlanu ostanu joj dugo i sijaju nekako stvarno. Iz
njih, čuje se i neka muzika”, završava Olga Jančevecka svoju poruku o
minđušama.

VALCER U PLAVOM
KADA slušam valcer, razmišljam.
Valcer zvuči plavo, žuto ili u roze boji, a nikako crveno. Zar se može
zamisliti žena u utegnutoj haljini purpurnih boja, da igra valcer? To
mora biti haljina nežna i lepršava, a kosa plava, mirna i sentimentalna u
svome lahoru. Radost koju nosi igra valcera, drugačija je od one koju
pruža mambo, samba, rumba ili svaka vrsta bit-- muzike. Valcer je
melodija i igra za uzrelo, sabrano doba života. U kretnji valcera, ma
koliko ona bila poletna, ima duboke nostalgije i sabirnosti života, kao
da su u suprotnosti igra tela i izraz na licu plesača. Valcer je i
radost sadašnjosti i bol iz prošlosti. U igri valcera, posle smeha, kane
i poneka suza, duboko u dušu ili na dlan... Valcer zna i da prašta
izgubljenim snovima, zloj sudbini, ljubavi koja je otišla. Valcer voli i
boli. To su njegovi najčešći tonovi.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime10/5/2011, 8:31 pm

OTADŽBINA mi je tamo gde mi je dobro - rečeno je.
“Moj dom je onaj,
gde mi je otac” - govorio je moj deda. Ali, mladost sumnja. Često nikome
ne veruje. Iskustvo, znanje, praksa, stradanja onih koji su otišli sa
svoga ognjišta, ne shvate se sve dok ne počne onaj pravi, treći deo
čovekovog života: put u fizički kraj. Tada, sve više se vraćamo kući.
Snovi, čežnja, pisma domu roditeljskom, umetnička dela o povratku pravom
poreklu, upućuju na kraj života, koji u sebi mora da ponese “pesmu doma
rođenog”, uspomenu na pretke, staze i bogaze detinjstva... U trećem
delu života, na putu u “večna lovišta”, sabiramo se, smišljamo,
određujemo svoje životne misli, sve počinjemo da osećamo na način kao u
domu roditeljskom. Onaj najjači bol nostalgije, tradicije, preuzima nas i
potire sve dotadašnje muke i jade naše ovozemaljske, koje smo do tih
“trećih časova života”, doživeli.
Ta čežnja veća je od svih. U
rođenom domu snovi su i život, preci, roditelji, detinjstvo, igra, đačko
doba, ulica, drugovi, tišina i harmonija, red i rad. Svaki pečat koji
nosimo u životu, pre svega udaren je tu u rođenom gnezdu. Prepun osmeha i
opomena koje poneseš sa kućnog praga spreman si za tu pravu školu
življenja. Sve važno je trajno, naučio si u domu svome, i uz taj nauk
možeš biti srećan celoga života. Sve što si kasnije dodao riznici svoga
znanja, moglo se zaboraviti, moglo je izbledeti. Ono iz doma svoga -
nikada.
Celoga svoga života pitaš se je li tvoje srce, srce tvoga
oca, a duša tvoja, duša majke tvoje, te si zato krenuo u povratak svome
rođenju. Koliko milenijuma treba da prođe, koliko potopa i kataklizmi,
Sodoma
i Gomora, Atlantida, da bi nas odvojili od dalekog postojanja,
od predaka čija više ni imena ne znamo, a mislimo na njihov kućni prag,
njihove puteve življenja, groblja u kojima oni leže mirno, ne tražeći,
bar glasno, ništa od svojih potomaka, a ostavili su im sve. A mi, žurimo
tamo da nađemo mir. I kao da je tačno da “mrtvi vladaju”. Gde sam to
ja, ovakav, jedinstven, gde je samo moje srce, moj hod i moja tišina.
Toga nema. Samo sam nastavak trajanja njihovog, onih iz davnina
prastarih. Na hiljade načina roditelji te zovu da dođeš domu svome. Pišu
ti pisma, govore, poručuju, sanjaju te, drhte, slave tvoj rođendan,
danonoćno Boga mole...
Odvajaju od usta svojih i neguju sve ono što
pomaže i što treba tvome srećnom trajanju. I do smrti čekaju da dođeš
kući, da žive kraj tebe, da dušu svoju ispuste kraj tebe, deteta svoga,
svoga potomka.
Nikada nisam video tužnije roditelje nego kada dete
odlazi na onaj svet pre njih. Nemaju reči, ni suza. Bol im je nemušt i
nenormalan, nevidljiv, a najjači. Oko njih tada ne postoji svet, niko i
ništa. Otkinulo se srce i zanemela duša. Misle da su oni krivi, da nije
trebalo odvojiti dete od sebe, od kuće, nikada...
Dete je kao jagnje,
takvog ga roditelj oseća celog života. Znam jednu “Baladu o izgubljenom
jagnjetu”, koju izvode narodni trubači. Melodija je u rapsodičnom i
pastoralnom muzičkom ruhu, a priča i slika idealistička, nežna i
najljudskija. Svoje izgubljeno jagnje čobanin nikako da nađe. On pati. I
majka sa celim stadom. Svi traže izgubljeno jagnje, da se vrati stadu i
čobaninu. Stado ne pase, ne živi, tuguje. Čobanin uzima torbu i svira
svoj bol za izgubljenim jagnjetom.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime9/6/2011, 8:04 pm

IZ užičkog porodičnog doma otišao sam 1951. godine u svet nauke i umetnosti. Roditelji i ja živeli smo u čežnji.
Godine
1961. kod mene u Beograd stigao je otac, ali predsmrtno bolestan. I
umro je kraj mene, iznenada, željan dece svoje i svega na ovome svetu.
Stanovao
sam na ubogoj i boemskoj mansardi, u Ulici cara Dušana u Beogradu.
Očajnog, iscrpljenog, od umetničkih i životnih borbi, proganjalo me
osećanje da ću izgubiti oca. Za čoveka, svitanje ili pravi mrak života
dolazi u zoru? A za moga oca - smrt, tog juna 1961.godine želeo je da
njegov kraj bude u selu Vranama, kraj Rzava, na Osoju ili Prisoju, ili u
svome domu u Jug Bogdanovoj ulici u Užicu, u krugu porodice.
Našao
sam gramofonsku ploču sa svojom kompozicijom “Kad rodni ostavih kraj”, i
stavio je ocu na grudi, da je ponese u crnu zemlju.
Otac je voleo
ovu pesmu i njenu čežnju za rodnim krajem. I evo još jednog bola za nas
dvojicu: pesma naših sudbina, ode sa nama u večnost. Nema više ni
života, ni nostalgije.
Samo duboki i večni očev san i moja pesma u meni, bez kraja i odgovora.
Tada
sam naučio da se za taj poslednji čin čovekov na zemlji treba
pripremiti. Hrišćani veruju u vaskrsenje, za razliku od marksista čiji
je kraj zauvek kada im stanu srce i mozak.
Otac je otišao sa tugom,
morom, čežnjom, gladan i bos, usamljen, namučen od života, bez svojih
najrođenijih, bez svoje zelene livade i doline kojom ržu konji vrani i
seoskih sokaka sa lavežom pasa.
Sve je postalo belo, sivo nemušto, hladno, bez odgovora, zauvek.
Sa njim,
niko
nas više neće sastaviti. Ali, gde je onaj njegov prelepi, blagi lik,
radost za pesmu, za decu i porodicu, za prijatelje, muziku i davanje
sebe drugima.
Nikako da ga takvoga sanjam, da mi taj moj otac u san dođe...
Ne
može ili neće. Oprosti mi, oče, javi se, onakav kao kad sam bio mali, a
ti me milovao, šaputao, radovao se meni, smejao se i pevao...
Dođi mi takav, oče, jednom u snu, molim te...
Moja
majka Radika umrla je 1973. godine u Užicu. Tu kraj nje, umoran od
bdenja sanjao sam kako umire. To je bio njen ropac i poslednja borba za
život. Opet bol, najstrašniji. Želeo sam da majka ne ode nigde bez mene:
ni u zemlju, ni na nebo. Otišla je kod mog oca, svoga muža i odnela
moju pesmu “Sine, vrati se kući”, poslednji primerak gramofonske ploče.
Otišla je pesma, posvećena mojoj majci, sa njom u grob. Haljinu, koju sam joj doneo iz Pariza, čuvala je za svoj poslednji put.
Na grudi stavio sam joj krst sa Hristovog groba, osveštan od jerusalimskih monaha i izljubljen mojim suzama...
Posle
majčine smrti, vratio sam se u šareni, beskrajno anarhičan život
umetnosti na Balkanu, u vrtoglavice i vratolomije, česta bespuća i
strmoglavice.
Majku često sanjam. Ona se, za razliku od oca, u snu
javi radosna i lepa. Uvek, pred neku opasnost za mene, u zaverama koje
mi loši ljudi spremaju, dođe mi u snu majčin lik. Nasmeši se i, i
sutradan sve je u redu, sve je dobro, pobedio sam.
Ovih dana, sviram
svoje kompozicije, od prve do poslednje. Samo ne i pesmu “Sine, vrati se
kući”. Nemam hrabrosti, snage... Ne mogu...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime10/8/2011, 9:57 pm

ŽENE obožavaju klavir. Njegove dirke su kao ljudsko srce. Tonovi se
kreću u hiljade pravaca, ne znaju kuda idu, gde im je kraj. Nijedna
želja kompozitora ili izvođača na klaviru nikada ne stiže do kraja. I
nikada pravi odgovor na zamisao stvaraoca i izvođača. Uvek, ostalo je
još nešto nenapisano, neodsvirano. U vatri srca, nerava, želja i tonova,
žena je često tu kraj klavira. Šalje ona svoje struje i poruke duboke
na stvaraoca. Život maestra odvija se tu, pored klavira, svejedno gde on
bio i živeo, često uz ženu i oko nje. Godišnja doba, radost i tuga,
izobilje ili nemaština života, zdravlje ili bolest, rad ili nerad,
imanje ili nemanje, sve glavobolje, harmonija ili anarhija življenja,
skandali ili miran život umetnika, sve je tu kraj nje i - klavira...
A
kad se sve to “osuši” i muzika i klavir “ispare” njihovu ljubav do
kraja, čuju se neki novi tonovi. Kraj klavira ne sedi više ona crna,
putasta, duge kose i zelenih očiju. Nema ni onih suza zbog bola ili
radosti zbog pesme u kojoj su oni zajedno. Novo je godišnje doba i kiše
ne padaju. U njegovoj kosi je srebro, a ruke nisu tako brze za klavirom
kao u njeno doba. U njegov život stiže žena, tanana, bez urnebesa u kosi
i telu, tiha i mirna, bez suza i bola. Sada je nova, “plava pesma” kraj
klavira, njegov mirniji ljubavni san, kao senka, kao let leptirice i
leptira, kao breza i cvet beli. A ona, iz staroga sna, raspuštene kose,
crnih očiju koje već dugo suze njihovu prošlost, seća se, misli i piše
onoj koja je sada kraj njega. Pismo je prepuno života ljubavnih
brodolomnika, to je njihov dnevnik. Ona, koja je ranije bila, moli onu
koja je sada kraj klavira, da ga čuva i shvati. U njemu je i njen život.
Pismo drugoj ženi je poruka i često bol jedne ljubavi, možda jedine u
životu.
Možda
je najdirljivije i najljubavnije pismo despotice
Jelene, žene srpskog despota Stefana Lazarevića, monahinji Fevroniji u
Carigradu.
“Ljubljena mati Fevronija,
Pišem ti iz Beograda, iz
dvorca koji je sagrađen na bedemima jedne stare tvrđave na ušću Save u
Dunav. Moja soba je u izrezbarenom drvetu, na zidovima su ćilimi u koje
su utkani lavovi, paunovi, drvo života. Na podu je velika medveđa koža, a
ležim sama, smrt već stoji pred vratima. Nisu mi pomogli ni dubrovački
lekari, ni srpski vidari.
“Noćas sam se oprostila od moga čoveka,
despota Stefana. Morao je da ode u zoru, sa konjanicima, jer mu je
glasonoša u ponoć doneo vesti da su Turci provalili u Toplicu i počeli
da pale sela.
“Na rastanku, rekla sam zbogom, jer kada se vrati ja
više neću biti živa. Skinula sam prsten s ruke, njegov prvi dar, da ga
oslobodim zakletve na večnu vernost. On je predosećao da je istina ono
što govorimo. Ruke su mu drhtale. Ponovo je stavio prsten na moju ruku i
rekao: `Ljubljena moja, ovim prstenom, hoću da budem vezan s tobom i na
ovom i na onom svetu. Nikada više nijedna žena ne može biti vladarka
ovoga doma i moga srca. I za života i za smrt, postoji samo jedna jedina
žena - Jelena moja.’
“On je otišao i meni je ostalo još da tebi napišem ovo pismo, da se pomolim Gospodu i da utonem u san iz koga nema povratka.
“Mila
mati Fevronija, u ovom samrtnom času osećam da ne mogu mirno napustiti
ovaj svet ako ti ne kažem istinu koju sam skrivala od tebe kada te je
moj otac Frančesko Drugi, gospodar Mitilene umolio da brineš o meni i da
mi daješ verske pouke. Prvi put ti nisam kazala istinu o onome što
osećam kada sam saznala da će na naš dvor stići iz Carigrada srpski
despot da izabere sebi despoticu.”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime13/4/2012, 3:15 pm

NEKOLIKO dana
posle svadbe, počela sam da bolujem. Prvo je počela drhvatica, pa
glavobolja, pa vatra - piše dalje despotica Jelena. - Već je prošlo 42
dana od moga venčanja. Mati Fevronija, moli Boga da mi oprosti sve moje
grehove, a oprosti i ti za sva moja sagrešenja. Imala sam samo jednu
želju snažniju od ostalih - da postanem žena despota Stefana od Srbije.
Bog je bio milostiv. A sada neka bude onako kako je suđeno. Boli me duša
što nikada više neću videti svoju zemlju, ni tebe, ni oca, ni majku, ni
sestre, ni ostale koje volim. Teško mi pada što sam toliko dugo čekala
susret sa Stefanom. Neka su prokleti Turci što su po svim našim
pravoslavnim zemljama unosili nesreću i razdor. Neka su prokleti još
više Stefanovi bližnji koji mu rastočiše život, uništiše spokojstvo,
zagorčaše i one časove koji su bili namenjeni meni. Neka je proklet moj
dever Vuk što, kada se despot spremaše da mene dovede u Beograd, odbeže
sultanu Sulejmanu 1403. godine, jer bi vražja zavist među gospodinom
Stefanom i među gospodinom mu bratom Vukom, jer poseja svoju zlobu sam
đavo. Neka je proklet i Đurađ i sin njegove sestre Mare što zatraži
pomoć od Sulejmana da otme vlast.
Mati Fevronija, kada mene ne bude bilo, moli se za Stefanovu sreću, jer mu dolaze gorki dani.
Oprosti i zbogom, mati Fevronija. Kleči pred tobom Jelena, despotica srpska."
Priče
i pesme o Jeleni su najnežnije i najiskrenije, ali često i bolne.
Sudbina Jelene je, izgleda, u dugom, istrajnom davanju voljenom čoveku i
njenoj tragičnosti. Jelena je ona koja sanja, plete uzdahe iz dubokih
želja i davanja duše i tela. Ali, Jelene, u našem narodu i večno žive.
One ne samo da drhte kraj mnogih stvaralaca i ovi kraj njih, već Jelene u
našoj istoriji vladaju, grade i ruše
carstva, upućuju istorijske tokove i snaže ili slabe vladare, knezove i vitezove...
U
naše vreme, skoro svaka Jelena, zna za Jelenu (monahinju Jefimiju) i
Dušanovu Jelenu, caricu srpsku. Jelene našega doba žive u umetničkim
delima koje neprekidno stvaramo za njih i zbog njih, ali i u zlatu,
srebru i vladarskim krunama, koje su naše lepe Jelene nosile.
Danas,
najčešće, Jelena ide uz pesnika, slikara - krhka i suptilna, nostalgična
i idealna, sa mnogo tananih želja da ostane pored svoga savremenog
viteza, dugo.
Utoliko je i njena pesma jača, ne toliko zvonka i ratnička, koliko senzibilna i romantična.
Pročitao sam pismo jedne Jelene svojoj prijateljici. Završetak ovoga pisma vratio me u sliku srpskog srednjeg veka.
"...Učini
mi se nekad, draga moja Ana, da iz njega stalno svira leut. On me
najviše voli kada sam skoro bosa, samo u platnenim patikama, sa kaišima
oko nogu spletenim u znaku Isusovog krsta. A i ja u tome uživam. Kada je
bolestan, svojom dugom plavom kosom brišem mu znoj sa lica, kao ona
Valerija Isusu Hristu, dok je ulicom bola na Golgoti, nosio svoj i naš
krst... Pored njega, draga moja, ne treba mi ništa više: ni jelo, ni
počinak... Držim otvorene oči i sanjam. Pored mene, on je smiren i
dalekog pogleda. U svemu što je ljubav, uživamo zajedno. Kaže da kraj
mene stalno oseća još jednu mene, moju senku, još jednu Jelenu. Nedavno,
rekao mi je: `Ako me ostaviš, stalno će padati kiša i ti ćeš biti siva i
hladna za svakog drugog, a ja ću ići za tvojom senkom...`
"Draga moja Ana, mislim da sam golubica kada mu pričam i leptirica koja stalno žuri leptiru svom..."
Pisma
dolaze i odlaze. Kao i stih, muzika. Ipak, celoga života, mi često u
sebi slušamo voljenu muziku i čitamo Jelenino pismo koje ne bledi.Zvižduk sa setom Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime10/3/2016, 2:47 pm

NA Vračaru, Čuburi i Kalenić-pijaci, u tradicionalnom, starinskom slavskom i svetosavskom, esnafskom i starogradskom kraju, svetle i bore se sa novim vremenom stare kafane.
U restoranu “Trandafilović” dugo se sedi, od jutra do kasno u noć. Ovde je najviše onih koji borave tu, i samo tu. Sada se ova kafana na raskršću tri ulice, zove “Vračar”, ali stari gosti govore: “Videćemo se kod Trande...” U toplim danima, pod prastarim baštenskim platanom, nalaze se i pozdravljaju prijatelji: “dobro jutro”, “dobar dan”, “dobro veče”, “laku noć”. I tako decenijama.
A “Čuburska lipa”, ispisana je stihovima Slobodana Markovića, koji kao da nas još tu čeka, piše, slika i pije... U čuburskim kafanama, govorili smo jedan drugom svoje stihove, ali i sećali se pesama iz Drugog svetskog rata, nemačke pevačice Zare Leander, šlagera “Još jedanput” i srpske pesme “Ne brini, majčice mila”, posvećene onim mladićima koji su se za vreme rata nazivali “Nacionalna služba”...
Šezdesetih godina Skadarlija je možda imala najviše boema, pesnika, svirača, pevača, nosača iz Like i Dalmacije, veselih pilota, mornara sa rečne plovidbe, bogatih trgovaca, srećnika i nesrećnika... Svi se oni nekako rasporede po skadarlijskim kafanama - “Tri šešira”, “Dva jelena”, “Zlatni bokal”... Prepune noći boema i pune čaše pića, mnogo pesama koje vesele ili bole, nisu dozvoljavale da napustimo ovaj svet slavuja i leptirica: Olgu Jančevecku, Divnu Kostić, Milu Matić, Gordanu Jovanović ili slikara Slavu Bogojevića, glumca Dobricu Milutinovića, gitaristu Acu “Traktora”, violinistu Paju Nikolića... Ne, nisu to bili samo majstori svoga posla, svoje umetnosti, samosvojni uživaoci, ljudi koji su eto, tu, da u noćima Skadarlije
“ubiju vreme”... Oni su tu, svi zajedno stvarali i za sebe i za sve one koji su “danjovali” i “noćovali” u starodrevnoj Skadarliji...
Najveći maestro “dasaka koje život znače”, Dobrica Milutinović, često je mene čekao i ja njega da zajedno iz Skadarlije krenemo na naš Dorćol, u “nove pobede duha i emocije”, kako je Dobrica govorio, u kafanu “Dorćol” ili “Užička Kremna”... A tu, u blizini, u Ulici Jovanovoj, živela je i prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta Olga Spiridonović. Posle noći u Skadarliji, kada bi polazio na jutarnji počinak, na moju mansardu u Dušanovoj ulici, često je sa mnom odlazila i Olga i ona druga topla srca skadarlijskih noći.
Svi su oni znali, da tamo gore, na mansardi ima klavir i svi su čekali jutarnji čas kada ćemo posle Skadarlije, ulicom Strahinjića bana, uz trule i strmoglave stepenice, stići u moju samoću i život kraj klavira. Kretao se tako umorni i podnapiti karavan boema i prijatelja “Ulicom uvelog lišća”: Slava, Dobrica, Paja, Olga, Divna, kapetan Zoran iz rečne plovidbe, glumica Mira Bobić, pilot Ljuba Zekavica, pisci Žika Lazić i Branko Miljković, Marko Ježina... A onda, posle muzičke balade na mansardi, san u svojim domovima, pa opet u Skadarlijske bajke...

ZA SVA VREMENA
DUŠAN Jakšić, kojeg sam zamolio da peva i snimi “Sve moje jeseni su tužne”, danas kaže:
“... Moje jeseni su ponekad tužne, ponekad vedre i radosne. Pesme je uvek takva kakva jeste, ja je uvek osećam nekako iz dubine duše. Ona je moja pesma, simbol, moja, da tako kažem pesma po kojoj sam prepoznatljiv i hvala Žarku Petroviću što je napisao baš za mene tu pesmu. Evo, ja je pevam i danas i pevaću je, valjda, dok sam živ. Ona je za mene jedna od najlepših kompozicija svih vremena”

Kraj





Zvižduk sa setom Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Zvižduk sa setom Empty
PočaljiNaslov: Re: Zvižduk sa setom   Zvižduk sa setom Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Zvižduk sa setom
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: