LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Srpske stranputice

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime4/2/2011, 10:54 pm

Piše: Risto Grđić

Kako je moguće da
čitav srpski narod u 1. decembru 1918. vidi najslavniji datum svoje
istorije, najveći uspon u životu jedne mnogostradalne nacije,
najpotpunije ostvarenje svih svojih ideala, snova, želja i nadanja?
DANI
po dolasku srpske vojske u Hercegovinu 1918. prošli su u mamurluku i
otrežnjavanju. Kad smo se otreznili, videli smo da se stari austrijski
režim raspada, a ništa novo ne stvara. Narodni odbori nisu bili nikakva
vlast i mi, naviknuti na izvestan red kakav je postojao u Austriji, koji
je trajao sve do njenog rasula, osetismo se nemalo razočarani.
Zaista,
Austrija nije imala nikakvu ideju na kojoj bi kao država počivala: ni
nacionalnu, ni socijalnu, ni versku, ali je imala nešto drugo što joj je
to nadomeštavalo. Imala je odličan birokratski aparat, savršenu
birokratiju, na kojoj se održavala stotinama godinama. Činovništvo je
bilo na visini. Kotarski predstojnici (sreski načelnici) i njihovi
pomoćnici (ađunti, kako ih je narod zvao) i sudije bili su pravnici.
Dobro plaćeni činovnici nisu imali potrebe da se korumpiraju. Većina tog
činovništva stranog porekla (Nemci, Česi, Poljaci) ode iz zemlje, a
poče pridolaziti novo manje kvalifikovano i manje sposobno, ali gladno i
željno da se obogati i dobro poživi.

DAN PROPASTI
NA nas
omladince odmah se apelovalo, a i sami smo osetili želju za tim da
nastavimo školovanje i popunimo praznine u našem državnom aparatu.
Dana
1. decembra 1918. godine bi proglašeno i formalno ujedinjenje i bi
stvorena Država Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve što više živim, sve više
uviđam koliko je ljudski intelekt nesavršen i nesposoban da shvati
događaje onakve kakvi su oni u suštini, a ne onakve kakve ih mi želimo.
Kako je moguće da čitav jedan narod upadne u kobnu zabludu? Kako je
moguće da čitav srpski narod u 1. decembru 1918. vidi najslavniji datum
svoje istorije, najveći uspon u životu jedne mnogostradalne nacije,
najpotpunije ostvarenje svih svojih ideala, snova, želja i nadanja?
U
stvari, 1. decembar 1918. je najnesrećniji dan u istoriji srpskog
naroda! On nam je doneo punu demoralizaciju, moralnu i ekonomsku
propast, pocepanost i neslogu i, najzad, 6. april 1941. godine, kad su
svi neprijatelji srpskog naroda ustali na noge da ga unište i dokusure.
Velike sile, a u prvom redu Englezi, koji su se uvek bojali ruskog
prodiranja na Balkan i stvaranja jake slovenske i pravoslavne snage na
Balkanu, stvoriše baš onakvu, verski i nacionalno izmešanu Jugoslaviju
koja nikad ne može postati jaka, snažna i konsolidovana, da bi se mogla
suprotstaviti interesima velikih sila ili voditi samostalnu politiku.

VREME SLOGE
KAD
se samo setim moralne čvrstine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini u
borbi protiv Austrije! Podizali smo srpske škole, stvarali **Prosvjetu**
i sami školovali svoje đake, politički se organizovali i u svemu
prednjačili. Rečju, bili smo država u državi! Sličan proces vidimo i u
Srbiji, Vojvodini, Crnoj Gori i svim krajevima gde Srbi žive. Period od
1903. do 1918. je period najvećeg uspona jedne nacije koja je
razjedinjena imala mnogo jače jedinstvo nego kad se ujedinila.
Do
istog zaključka - o nesavršenosti našeg intelekta - dolazim i kad mislim
na 27. mart 1941. Svi najbolji naši ljudi, počev od patrijarha Gavrila
pa dalje, verovali su da je to dan pobede, dan časti, dan kad smo našli
svoju dušu i pravi izlaz, kao što nam je laskao lukavi Čerčil, kome su
preči interesi engleskog naroda za jedan dan nego interesi srpskog
naroda za sto godina. Međutim, taj dan bio je dan katastrofe ravne
kosovskoj, početak klanja i ubijanja srpskog naroda u celini, početak
bratoubilačkog rata i svih ostalih nedoglednih nesreća koje su mu
sledile.

BESPLATNO NAJSKUPLJE
OSNOVNA škola u koju sam u Gacku
išao nije bila državna nego srpska konfesionalna. U otporu prema
Austriji, koja je radila na denacionalizovanju i pokatoličavanju Srba,
Srbi su
podigli svoje škole koje su sami izdržavali, plaćajući učitelje i podižući zgrade uz ogromne materijalne napore.
Srpska
crkva i srpska škola bile su bedemi protiv austrijanštine i tuđinštine.
Ovakve **srpske škole** nisu imali samo gradovi već i mnoga sela. Kakav
je napor bio sazidati školu, održavati je i plaćati učitelje i poslugu
danas je teško i zamisliti. Srpski narod u Bosni i Hercegovini bio je
tada siromašan. Kapitalizam je bio u povoju. Tek se izašlo iz naturalne
privrede. Austrija je nudila besplatno školovanje, učila, pa čak i
knjige za đake. Srbi ipak to nisu prihvatili nego su održavali svoje
škole. Širom Bosne i Hercegovine nalazi se više stotina zgrada, bivših
srpskih škola, podignutih pre 60 i više godina trudom i žrtvama
siromašnog srpskog naroda. Te zgrade i danas predstavljaju najlepše
objekte u pojedinim mestima.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime6/2/2011, 6:38 pm

ZA sve ono što se dogodilo od 1918. do 1941. godine poneo je odgovornost
srpski narod. Taj narod, koji je zajednici nesebično darovao ogromni
moralni kapital koji je Srbija imala u celom svetu, pa i svoje ime,
svoju ratnu odštetu i svoju spaljenu i opustošenu zemlju; koji se
odrekao svih onih prednosti koje je Srbija iznela iz Prvog svetskog
rata, a u prvom redu proširenje Srbije prema Londonskom ugovoru; taj
narod je proglašen za šovinistu, ugnjetača, pljačkaša i eksploatatora!
Ta
se priča čuje i danas, iako je svakom jasno da je Srbija ekonomski
najzaostalija, i od zajednice najmanje koristila. Istina je da je
Jugoslavija rastrojila i demoralisala Srbe, dok su njenu propast 1941.
godine sve ostale etničke grupe dočekale, uglavnom, kompaktne i
ujedinjene, a ekonomski osnažene. Samo je još trebalo da prigrabe i
raznesu za vreme rata, dok su Srbi bili stavljeni van zakona (Hrvatska,
Bosna), srpsku imovinu i da slika bude potpuna.

ŠVERCERI I ŠPEKULANTI
PRVOG
decembra 1918. godine je sprovedeno ujedinjenje protiv volje najvećeg
dela Hrvata, a možda i Slovenaca. Ceo period do 1941. prošao je u borbi
centripetalnih snaga koje su uglavnom predstavljali Srbi, i
centrifugalnih snaga, koje su uglavnom predstavljali Hrvati, da bi im,
ranije njihov protivnik, u odsudnom momentu prišao i sam Svetozar
Pribićević. Uloga ovog fatalnog čoveka, koji je i mene bio zaneo, te sam
bio njegov pristaša i fanatični borac, bila je za Jugoslaviju kobna, a
za srpski narod od nedogledno štetnih posledica.
Sjajni kapetani i
majori iz balkanskih ratova su u Jugoslaviji, postavši generali, počeli
da se bave korupcijom i da zidaju palate po Beogradu. Isto tako od onih
sjajnih političara koji su vodili Srbiju od 1903. do 1918. izrodila se
jedna klika politikanata koja je, zadovoljna tim što je ostvarena velika
država, počela da gleda svoje partijske i lične poslove. Danas se čovek
s čuđenjem pita: kako je to odjednom sve podbacilo?
Prva biljka koja
je počela posle oslobođenja da cveta bila je korupcija. Ona se i u
našem Gacku odmah pojavila. Vlada u Sarajevu, obrazovana po raspadu
Austrije, htela je da pomogne ratne stradalnike - internirce na taj
način, što im je davala neke **izvoznice** na sodu i druge artikle. Tim
su **izvoznicima** oni mogli da izvezu iz zemlje izvesnu količinu
određenih artikala, i pri tom nešto zarade. Ali oni nisu znali da s tim
barataju, nego se odmah formirala grupa švercera i špekulanata koja je
od njih otkupljivala izvoznice, dajući im neku naknadu, a sama
zarađujući lavovski deo. Ali čim se čulo da ima leba bez motike, krenuše
iz Gacka čitave povorke stradalnika i nestradalnika da u Sarajevu traže
izvoznice.
Sva trgovina s izvoznicama niti je bila velika korupcija,
niti veliki ćar, te se više razminula na vicevima na račun Hercegovaca,
naročito Gačana, ali tek s njom je otpočelo polagano demoralisanje
naših Srba i otvaranje nezadovoljstva kod nesrpskih elemenata. Mesto da
se zakonski obezbedi odšteta onima koji su za vreme rata izgubili
imovinu i stradali, prišlo se jednoj improvizaciji, od koje skoro niko
nije imao koristi (sve se potrošilo u vozne karte Sarajevo-Gacko), a
moralna šteta bila je ogromna.

RADIKALSKI PRVACI
JOŠ se nismo
dobro ni snašli u novom stanju, kad počeše politički agitatori da se
muvaju kroz narod. Svetozar Pribićević, neosporni vođ Srba u Hrvatskoj a
po oslobođenju i dobrog dela Srba u Bosni, stvori sa srbijanskim
strankama, koje su bile u opoziciji radikalima, Demokratsku stranku. U
tu stranku uđe i najelitnija srpska politička stranka u Bosni, tzv.
**narodovci**: Tako se oko ove grupacije okupiše i Šćepan i Vasilj
Grđić, i dr Nikola Stojanović, i dr Uroš Krulj, i Atanasije Šola, te i
neki napredni muslimani i
Hrvati iz Bosne. NJihov glavni rival bila je Radikalna stranka sa velikim srpskim državnikom Nikolom Pašićem na čelu.
LJubomiru
Davidoviću, LJubomiru Stojanoviću, braći Marinkovićima, dr Ivanu Ribaru
i ostalim vođama tadašnje Demokratske stranke ne može se poreći
čestitost i dobronamernost, ali politička borba, koju su oni poveli s
radikalnom strankom, toliko je zatrovala politički život Srba, da je sve
to moralo dovesti do katastrofe koja je kasnije nastupila. I radikalna
stranka nosi veliki deo odgovornosti za nastalo stanje. Metode glavnih
radikalskih eksponenata u Hercegovini: dr Lazara Markovića i Petra
Ivaniševića, kojima po demagogiji nije bilo ravnih, toliko su bile
korupcionaške i prljave, da je naš narod zgranut stao da gleda čudo. Ali
kad je Lazica počeo da deli pare i daje koncesije (**Sekvestar**),
borba je povezana sa ličnim interesima i postala divlja. Ona je dovela
do čestih krvoprolića i pravog bratoubilačkog rata, a sve s parolom da
je Radikalna stranka jedina prava srpska stranka, i kogod je protiv nje
taj je izdajnik.
Sva ova nakazna borba nagrizala je moralnu čvrstoću
našeg naroda i srozavala naš ugled pred nesrpskim elementima. Oni koji
su 1918. plakali za Austrijom i skrili se u mišje rupe, sada izađoše na
svetlo dana, da ruše sve tekovine oslobođenja.

LJAGA NA SRBE
POKUŠAO
sam da opišem osećanja moje generacije prema srpstvu i njegovim
idealima. Čini mi se da takvog idealizma nikad nije bilo, niti će ga
ikad biti. Svaki Srbin kada misli na taj sjajni period naše istorije
mora da uzdahne. E, sad je moguće sebi predstaviti kakav je poremećaj u
našim dušama nastao, kad smo videli sve ono što se događa.
U to
počeše iz Srbije da pristižu novi činovnici. Greška, koja je učinjena
1912. godine u Makedoniji, a posle rata se ponovila, učinjena je i u
ostalim novooslobođenim krajevima, naročito u Bosni i Hercegovini.
Najgori kadar, politički zatrovan, poslan je u te krajeve da zameni
jedan savršen birokratski aparat koji je bila stvorila Austrija. Ovi su
činovnici naneli grdne štete državnom autoritetu i srpskom imenu. Srbi
se pokunjiše, a ostali se zlurado smejahu. Besomučna separatistička
propaganda: frankovačka, klerikalna i radićevska, dobi krila, bacajući
na Srbe krivicu za sve što ne valja.
I ono što nisu učinili Srbi, i
ono što je naopako učinjeno onde gde uopšte nije bila Srbija, sve je
išlo na račun Srba. Kakvu je pometnju sve to stvorilo kod nas Srba
omladinaca, nije teško pretpostaviti. Većina ode u levičare, da tamo
upadne u haos borbi i obračunavanja, gde mnogi potonuše u mrak. Sudbina
moga kolege Sime Miljuša, koji izgubi glavu u jednoj od Staljinovih
čistki, a koga danas niko ne spominje, karakteristična je po sudbinu
cele moje generacije. Haos, lutanje i nesnalaženje! Ja, sa mnogima,
ostadoh na liniji jugoslovenskog nacionalizma, da svi zajedno preživimo
brodolom 1941. godine i da se vratimo na srpsku nacionalnu liniju, s
koje smo i pošli u život u najranijoj svojoj mladosti.

SRBI MUSLIMANI
KAO
već prekaljeni borci, mi smo 1913. godine o ferijama, uoči carevog
rođendana, poskidali austrijske i mađarske zastavice izvešane na kapiji
**Stočne stanice** u Gacku i spalili ih. Glavne kolovođe u toj akciji
bili su Srbi muslimani: Ismet Sarić i Husnija Kurtović, malo stariji od
nas, koje smo mi slušali s najvećim poštovanjem i poverenjem. Saradnja
Srba i pravoslavnih i muslimana, sve je više jačala sve do izbijanja
prvog svetskog rata. Braća Aziz i Ismet Sarić, Šukrija i Husnija
Kurtović, a za njima i mlađi, bili su nam ne samo stariji drugovi nego i
učitelji. Kamo sreće da je ta atmosfera ostala nepomućena do danas.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime9/2/2011, 9:56 pm

ČESTO se pitam: otkud se pojavila korupcija u bivšoj Jugoslaviji i zašto
se zbog nje baca odgovornost samo na Srbe, mada su svi podjednako
krivi? Pa onda se pitam, otkud ovolika korupcija danas? Ako je onda bio
kriv kapitalistički poredkak, ko je danas kriv?
Kao što sam ranije
naveo, naš narod je pod Austrijom imao ogroman politički i nacionalni
moral. Ideja oslobođenja i opšti poslovi svakom su bili preči od ličnih
interesa. U periodu od 1903. do 1918. ceo srpski narod i u Srbiji i u
prečanskim krajevima - bio je prožet visokim moralom i neviđenim
idealizmom. Nije prošlo ni par godina a svi povikaše: Srbi su lopovi,
Srbi su nosioci korupcije, oni pljačkaju sve ostale. A Srbi se izgubiše u
trci za položajima, u partijskoj borbi i preganjanju, u rešavanju
**hrvatskog pitanja** i ostalim problemima kojima nisu bili dorasli.
Srpski
političari su mnogo krivi za ono što je srpski narod snašlo. Možda su
krivi i ostali narodi sa kojima nisu umeli da se sporazumeju. Ali svega
toga ne bi bilo da je posle Prvog svetskog rata stvorena najpre Srbija
koja bi ujedinila srpske zemlje: Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i
Vojvodinu, a tek potom da je Hrvatima i Slovencima prepušteno da se
sami, po svojoj slobodno izraženoj volji, priključe ili ne priključe
novoj državi.

PROTIV SVOJIH INTERESA
NAJVEĆI naše teškoće na
mirovnoj konferenciji dolazile su otuda što su saveznici bili vezani
Londonskim paktom s Italijom, koji nije predviđao Jugoslaviju nego
Srbiju sa svim gore navedenim pokrajinama, pa i Dalmacijom, sve do
Šibenika. Naši političari, umesto da prihvate ono što nam je najviše
konveniralo, oni su se borili na nož protiv Londonskog pakta, dakle
protiv svojih interesa, a za Jugoslaviju i hrvatsko-slovenačke interese.
Što je najžalosnije, i protiv njihove volje.
Jer, nije prošlo ni tri
meseca od ujedinjenja, a Radić predaje 150.000 potpisa italijanskom
konzulu u Rijeci za otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije (1. mart 1919), a
malo posle toga (u februaru 1922.) Hrvati upućuju sličan manifest
Međunarodnoj konferenciji u Đenovi. U julu 1932. Radić daje čuvenu
izjavu italijanskom listu **Đornale di Roma** u kojoj traži neko
pokroviteljstvo Italije za Hrvatsku.
Prvog decembra 1918. godine,
bilo je ujedinjenje, a već 5. decembra buknuše vojnički nemiri u
Zagrebu, da bi se u avgustu 1920. pobunile hrvatske regimente u
Varaždinu i Križevcima.
Stalne bune, špijunske afere, politički haos!
Sve
je to zbunilo Srbe i dovelo ih u rastrojstvo. Shvatajući naivno problem
jedinstva, a nesposobni da se snađu u novoj situaciji, razočarani u
mnogo štošta, oni izgubiše moralnu čvrstinu i podlegoše porocima
presađenim iz novih krajeva koji zatrovaše srpsko društvo. Zato smatram
1. decembar 1918. godine kobnim danom u istoriji srpskog naroda. Ređali
su se izbori: 1920, 1923, 1925, 1927. Svi ti izbori značili su novo
rastrojstvo Srba, novi haos u Jugoslaviji, dok sve to nije dovelo do
katastrofe u Skupštini 20. juna 1928. godine, kada je Puniša Račić pucao
na hrvatske poslanike i pobio ih nekolicinu, i to možda najboljih i
napomirljivijih između njih. Pavla Radića i Stjepana Basričeka, a samog
Stjepana Radića smrtno ranio, što je prouzrokovalo i njegovu skoru smrt.

UBISTVO U MARSELJU
POSLE
smrti kralja Aleksandra koji je 9. oktobra 1934. godine poginuo u
Marselju, Jugoslavija se našla u veoma teškoj situaciji. I
unutarnjepolitički i spoljnopolitički problemi bili su mnogobrojni i
ogromni. Od **hrvatskog pitanja** koje je dominiralo iznad svega,
privredne krize, seljačkih dugova, pa do spora s Mađarskom u kojoj je
pripremljen atentat, Italijom sa kojom smo uvek bili u sukobu, neugodnog
držanja francuske vlade prilikom suđenja atentatorima, itd. na dnevnom
redu su bila i mnoga druga pitanja, što je sve iziskivalo jaku
vladu. Možda je i nepotrebno dodati da je to bio period naglog podizanja Hitlera i njegovih pretnji svetskom miru.
Bogoljub
Jevtić, predsednik vlade koja je sprovela izbore, bio je dobar čovek,
možda i dobar diplomata, ali nije bio državnik velikog formata. Nije
bilo jasno je li on došao da likvidira šestojanuarski režim, ili da
sačuva njegove tekovine. NJegova vlada smatrala se prelaznom vladom, ali
u šta prelaznom nikom nije bilo jasno.
Među nama poslanicima,
izabranim na njegovoj listi, bilo ih je svakakve fele. Najmanje je bilo
nas, nevezanih za partije, koji smo želeli dobru i poštenu upravu koja
će zemlju izvesti iz ćorskoka. Najveći broj poslanika želeo je da
napravi karijeru.
Na izborima je Jevtić dobio 301 mandat, a opozicija
67. Dakle Jevtić je izvojevao pobedu, i po broju mandata i po broju
glasova (1.700.000 : 1.000.000), ali to je bila Pirova pobeda. Sakupio
je šarenu vojsku, bez određenog programa, bez ideologije, vojsku spremnu
da dezertira čim se ukaže opasnost.
Kada smo se 3. juna 1934.
sastali u skupštinskoj dvorani, bez opozicije koja je apstinirala,
izabrali smo jednoglasno i burno Boboljuba Jevtića za predsednika našeg
kluba. Govornici su se menjali i sve jedan iza drugog veličali ličnost
našeg vođe, preuznosili vernost i odanost ideji koja nas je okupila i
obećavali vođi vernost do kraja. Niti sam u Jevtiću mogao da vidim nekog
vođu, niti sam mogao da razaberem u čem je ideja o kojoj se govori, pa
sam ćutao. Ali, avaj, nije prošlo ni 17 dana, a vlada Bogoljuba Jevtića
pada. Novu vladu sastavio je dr Milan Stojadinović sa Antonom Korošecom i
Mehmedom Spahom, ljudima iz udružene opozicije. Ako se moglo nazirati
da je ideologija Bogoljuba Jevtića u čuvanju amaneta kralja Aleksandra,
bilo je jasno po sastavu nove vlade, da je ona došla da taj amanet
likvidira.

ZNAO SAM PRINCIPA
USKORO dođe i kobni Vidovdan
1914. U čitavoj Bosni i Hercegovini, pa i u Gacku, bile su velike
pripreme da se taj dan što svečanije proslavi. Trebalo je proslaviti
balkanske pobede i manifestovati srpsku nacionalnu svest, u crkvama su
održani pomeni svim izginulim Srbima od Kosova, a **Prosveta** je
organizovala akademije i zabave, sa skupljanjem priloga za Srbe đake.
Svaka srpska kuća bila je okićena srpskom zastavom, sve što je srpsko,
toga dana je ustalo na noge!
Iza podne pronese se glas da je u
Sarajevu poginuo prestolonaslednik Ferdinand sa ženom i da ga je ubio
srpski đak Gavrilo Princip. Bio sam u dućanu i posluživao goste, kad
neko donese taj glas. Meni se bez razmišljanja ote uzvik: **Pa ja znam
Gavrila Principa, s njim sam se hranio u Kolu srpskih sestara u
Sarajevu. U dućanu su bili neki činovnici i predveče dođoše žandari da
me ispitaju. Sreća je moja što sam izgledao detinjasto i neozbiljno, jer
inače bih sigurno stradao. Prošlo je bez posledica. Odmah nastadoše
demonstarcije protiv Srba i rušenje srpskih radnji u celoj Bosni i
Hercegovini, ali u Gacku toga nije bilo, pošto su Srbi bili u ogromnoj
većini, a crnogorska granica blizu, pa niko nije smeo na njih udariti.
Sledeći
dani bili su puni nervoze. Represalije protiv Srba počeše odmah.
Započelo je s cenzurom, zabranom novina, premetačinama kuća i hapšenjem
sumnjivih pojedinaca. U Gacku uhapsiše, odmah po atentatu popa Špira
Starovića iz Avtovca, ali ga kroz par dana pustiše. No uskoro opet ga
uhapsiše, a za njim jednog po jednog, mnoge uglednije ljude u Gacku:
kuma Spasoja Bukvića, Uroša i Šćepana Kovačevića, Ćamila Sarića, Lazu i
Savu Jeftanovića, Đorđa Govedaricu, Jovana Govedaricu Relovca, protu
Vidaka Višnjevca iz Nadinića, Pantu Rundovića iz Avtovca i mnoge druge
trgovce, zanatlije i uglednije seljake. Kasnije su svi odvedeni u Arad i
druge lagere.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime17/2/2011, 6:12 pm

KULMINACIJU svoje političke aktivnosti razvio sam prilikom borbe o
konkordatu sa Vatikanom. Neću izložiti tok ove borbe. O tom će pisati
naši istoričari koji imaju na raspolaganju sve potebne podatke.
Ograničiću se na to da ukratko izložim svoj udeo u toj borbi koji nije
bio mali. U jednom momentu kad je **krvava litija** pošla beogradskim
ulicama, i kad je bio ustao na noge sav Beograd, Ministarstvo
unutrašnjih dela dalo je preko radija i štampe jedan izveštaj, u kome je
izričito mene i još nekolicinu poslanika optužilo da smo bili glavni
raspirivači mase i harangeri subverzivnih i komunstičkih elemenata. To
je bila mala revolucija, koja je potresla vladu do temelja, a uzbunila
celu zemlju.
U to doba bio sam činovnik Patrijaršije i narodni
poslanik, dakle kao poručen da budem spona izemđu Crkve i Skupštine, iz
koja dva centra je vođena čitava akcija. Kao narodni poslanik, zaštićen
imunitetom, mogao sam prenositi materijal iz Patrijaršije u skupštinu i
tamo ga deliti poslanicima. Agenti su me pratili u stopu, jednom su
pratili moj automobil krcat knjigama, brošurama i lecima, ali kad su
videli da auto staje pred skupštinom, nisu mi smeli pristupiti. Ostajalo
im je jedino da po noći provaljuju u klubove i odnose materijal koji bi
pronašli jer još nije bio podeljen.

POD PASKOM AGENATA
POHAPŠENI
su mnogi ugledni ljudi, među njima i prof. Mihailo Vukčević, i njegov
sin Rajko, advokat. Otišao sam u Upravu grada i tražio od Dragog
Jovanovića da mi omogući razgovor sa svim zatvorenicima u vezi sa
konkordatskom borbom. Najpredusretljivije su mi to dozvolili i u
njihovoj pratnji išao sam od ćelije do ćelije i svakog zatvorenika
pitao: kako mu je, jesu li ga zlostavljali i šta mu treba? Sve sam ih
ohrabrio, rekavši da će uskoro na slobodu, jer o njima vodi brigu srpski
narod. Agenti su to slušali bez reči, valjda i u strahu pred tolikom
mojom drskošću...
Prilike su u stanju da od čoveka sve učine. Tako
sam i ja, u suštini slab i nepoverljiv u sve, upao u centar događaja i
postao snaga u koju su svi poverovali, pa i ja sam.
Ali, kako rekoh,
to je bila kulminacija. Uskoro je došao kraj mojoj političkoj karijeri.
Nimalo mi nije žao zbog toga, verujem da nisam rođen za političara i
sasvim sam zadovoljan što su me prilike eliminisale iz politike.
U
borbi protiv konkordata nismo bili samo mi opozicioni poslanici nego i
Srpska pravoslavna crkva i ceo srpski narod. Glavna borba vođena je iz
Crkve. U Patrijaršiji su se štampale knjige i brošure i pisali leci, i
sve to se preko crkvene organizacije rasturalo u narod. Literatura je
rasla iz dana u dan, pisali su mnogi, ali glavni pisci su bili episkop
žički Nikolaj Velimirović, čuveni besednik, episkop dalmatinski Irinej
Đorđević i episkop vikar Platon. Od mlađih se naročito istakao dr
Vasilije Kostić, kasnije episkop žički.
Istog dana kad sam održao
govor u Skupštini, došlo je do glasanja o konkordatu. Napetost je bila
na vrhuncu. Pritisak opozicije, pritisak Crkve i pritisak naroda, koji
je sav bio ustao na noge, bili su ogromni. Pitalo se: hoće li i jedan
Srbin smeti da glasa za konkordat. Pa ipak, glasali su mnogi. Za
konkordat je glaslao 166 poslanika, a protiv 128. Vlada Stojadinovića
izvojevala je pobedu, ali nedovoljno ubedljivu.
Reakcija je bila
strašna. Sve ministre i poslanike koji su glasali za konkordat Crkva je
isključila iz redova vernih i uskratila im sva prava u Crkvi. Ogorčenje
naroda dostiglo je vrhunac. Poslanici koji su glasali za, nisu smeli ni
na ulicu, a kamoli u narod. Narod je tražio još žešću borbu od one koju
je vodio episkopat, mada je i ona bila veoma oštra. U Beogradu je
osnovan **Pravoslavni narodni odbor** u celoj zemlji njegovi ogranci.
Ovaj odbor je sad preuzeo borbu u svoje ruke, bez rezervi kojima su bili
vezani episkopi. Na
čelu odbora je bio episkop dalmatinski Irinej,
kao najborbeniji u episkopatu, a glavni čovek iz naroda bio je vojvoda
Ilija Birčanin, jedan do neuračunljivosti žestoki borac. Tu su bili
predstavnici Narodne odbrane, Udruženja boraca, rezervnih oficira i
raznih drugih viteških i kulturnih ustanova i društava, svega dvadesetak
članova, a među njima i ja.

IZBOR NOVOG PATRIJARHA
MADA mi je
imponovalo članstvo u ovakvom telu, koje je u tom trenutku
predstavljalo najveću snagu u državi, brzo sam uvideo da to društvo
preterano gazi u ekstreme. NJima nije bilo stalo samo do rušenja
konkordata, nego do rušenja Vlade i preuzimanja vlasti. Većina članova
gledala je sebe na ministarskim stolicama i svojim bolesnim ambicijama
davala maha. Pojedini ljudi, a naročito bivši ministar Voja Janić, išli
su za svojom računicom. Drugi su bili zaslepljeni i sve im verovali.
Mislim da sam bio najmlađi u Odboru, ali sam sve odmah prozreo. Nisam
hteo da se povlačim iz odbora i ostao sam u njemu sve do kraja i dok se
sam nije likvidirao, ali sam u duši bio razočaran onim što sam video.
Ostao sam povučen, ali nikom ništa nisam pričao,niti prenosio svoje
razočaranje. Posle je ovaj Odbor došao u sukob sa eiskopatom.
Konkordatska
borba završena je uspešno. Mada je u skupštini konkordat izglasan,
odlučan stav Srpske crkve, rezultat **krvave litije** od 19. jula 1937.
godine, kad su se beogradskim ulicama valjale vladičanske mitre, smrt
Patrijarha Varnave u jeku borbe 23. jula 1937. i njegova veličanstvena
sahrana na kojoj je sudelovao kraljevski namesnik Stanković, svi
arhijereji, diplomatski kor i preko hiljadu sveštenika, pri čemu je
pogrebnu povorku kroz beogradske ulice ogromna masa sveta dočekivala
klečeći, zatim borbena poslanica Svetog arhijerejskog sinoda od 12.
septembra 1937, sve je to imalo za posledicu da Vlada ustukne. Konkordat
pred Senat nije ni iznesen, a ministar Korošec (katolički sveštenik)
izjavio je u decembru 1937. u Finansijskom odboru Skupštine da Vlada
donošenje konkordata više ne smatra aktuelnim.
Sveti arhijerejski
sabor sazvan je 22. januara 1938. godine. Usledila je deklaracija Svetog
arhijerejskog sabora od 7. febraura 1938. godine o skidanju konkordata s
dnevnog reda i zvanično saopštenje o likvidiranju posledica **krvave
litije**. Država je dala amnestiju i pustila na slobodu sva lica
zatvorena u konkordatskoj borbi, a svim oštećenm u **litji** obećala
dati naknadu. Crkva je ukinula svoje sankcije prema ministrima i
poslanicima. Za novog patrijarha 22. februara izabran je dr Gavrilo
Dožić, mitropolit crnogorsko primorski i tim je konkordatska borba
stvarno završena.

HAPŠENJE MUSLIMANA
JEDNOG dana, krajem
oktobra, ili početkom novembra 1918. stiže u Gacko iz Sarajeva sreski
načelnik Zvonimir Turina i donese vest da je Austrija propala, a vlast
da je preuzelo Narodno vijeće u Sarajevu. On reče da u veću Gačani
Grđići igraju veliku ulogu i da su oni preporučili da se u narodu sačuva
mir.
Bio je već sumrak kad stiže Turina s tom vešću i odmah započeše
manifestacije kroz Gacko. Pošto su za vreme rata hapšeni od
Austrijanaca, kao srbofili, i neki muslimani kao Hodža Sarić, Hodža
Zametica, Nuhan Hadžić, a odmah na početku rata su u internaciju
odvedeni sa Srbima pravoslavnim i mnogi Srbi muslimani, spontano je
nastala želja da se na prvom koraku u oslobođenju manifestuje sloga i
ljubav pravoslavnih i muslimana.
Zato je manifestaciona povorka
najpre krenula kući hodže Arifa efendfije Sarića, koji je ležao bolestan
u postelji, pa tek pošto je njega oduševljeno aklamirala, krenula je
dalje kroz varoš. Pred Bilića kućom održan je miting na kome je govorio
najpre Turina, pa Hamid Kurtović, pa onda jedan vojnik koji se raspasa i
baci oružje. Nastalo je neopisivo veselje.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime7/3/2011, 9:41 pm

PREMA opisu Gacka mog strica Luke Grđića Bjelokosića, u 17. veku, kad se
poturčio, Đuro Zvizdić je sazidao svojoj ženi hram sv. Nikole u
Gračanici, a istovremeno je sagradio u Gacku džamiju i mejtef. Od Đure
Zvizdića potiču svi gatački Zvizdići, Kurtovići i Tanovići. Među njima
je u Prvom svetskom ratu bilo **šuckora**, a u drugom ustaša, dakle
najvećih neprijatelja srpskog naroda. Mnogi od njih smatrali su se, pa i
danas se smatraju, Hrvatima.
Nasuprot tome, iz ove porodice naročito
iz ogranka Kurtovića, potekli su mnogi Srbi muslimani sa visokom
srpskom naconalnom svešću i velikim zaslugama za srpstvo. Jedan od njih
Husnija Kurtović poginuo je na Krupnju, kao srpski vojnik-dobrovoljac u
borbi sa Austrijancima, i zadnje su mu reči bile: **Ne žalim što mrem,
kad vidim veliku Srbiju!** Drugi od njih Šukrija Kurtović, kao mlad
student, napisao je knjigu **O nacionalizovanju muslimana** o kojoj se
Jovan Skerlić najlaskavije izrazio. Kao srpski oficiri-dobrovoljci
vratili su se iz Prvog svetskog rata: Šukrija Kurtović, Alija Kurtović,
Aziz Sarić i Avdo Hasanbegović, svi iz Gacka. Porodice Kurtović, Sarić i
Hasanbegović dale su srpstvu više nego mnoge srpske pravoslavne
porodice.

PROMENLJIVO OPREDELJENJE
OVAKO neodređen odnos naših
muslimana prema nacionalnom pitanju nije se javio samo u Gacku. NJihovo
večito kolebanje vidljivo je u čitavoj Bosni i Hercegovini. Zanimljivo
je da se za njihovu orijentaciju ne može postaviti nikakvo pravilo. U
krajevima gde su pomešani isključivo sa Srbima, duž srpske i crnogorske
granice (Bileća, Trebinje, Gacko, Nevesinje, Zvornik) oni su najbolji
Srbi (Alibeg Firdus). Oni za koje se zna njihovo srpsko pravoslavno
poreklo, vele da su Hrvati, a oni za koje se zna njihovo tursko poreklo
(Kemure, Čengići) vele da su Srbi. Nisu retki slučajevi da jedno isto
lice u toku svoga života menja svoje nacionalno opredeljenje čak i više
puta.
Ovakav nesretan odnos među jednokrvnom braćom pokazao je svoje
zle posledice odmah posle oslobođenja, a te posledice se osećaju i do
dana današnjeg. Mnoge nevolje u razvoju političkih prilika između dva
rata vuku svoj koren iz ove podvojenosti i što više vreme odmiče, i što
se više gomilaju dokazi da je to na štetu i jednima i drugima, problem
se više zapliće, i ja mu ni danas ne vidim ni kraja ni rešenja. Pokušaji
u predratnoj Jugoslaviji da se to pitanje reši putem jugoslovenstva i
pokušaji u posleratnoj Jugoslaviji da se ovo reši putem politike
**bratstva i jedinstva** i slobodnog opredeljivanja, čini mi se da su
imali jednak rezultat. Jer još uvek postoji podvojenost. Obostrana
podozrivost je još uvek jaka. U mom Gacku su, kako čujem, stalno na
dnevnom redu sukobi između srpske i muslimanske omladine. Ako smo mi
političari u staroj Jugoslaviji bili krivi za mržnju i podvojenost, jer
smo bili zadojeni šovinizmom, pitam se: **Ko je sad kriv?**
Ovaj
problem od prvog mog nastupa u javnom životu, dakle od oslobođenja 1918.
godine, stalno me je interesovao, i stlano sam aktivno radio na
njegovom pozitivnom rešavanju. Politički sam sarađivao s muslimanima.
Kad sam u svojoj 28. godini na složnoj listi pravoslavnih Muslimana
izabran kao nosilac liste u gatačkoj opštini, svoj predsednički položaj
sam ustupio Ćamilu Sariću, jednom čestitom Muslimanu. Osnivao sam
sokolske čete u muslimanskim selima i odlazio u muslimanska sa istom
ljubavu kao i u srpska. Na čelo čete u Kuli Fazlagića postavio sam DŽema
Tanovića, kasnijeg ustašu, a za sekretara Sokolskog društva u Gacku
postavio sam, mesto sebe, Hasana Čustovića, takođe kasnijeg
ustašu.
Možda sam ja u svom političkom radu grešio, možda sam svojom borbom
protiv Mehmeda Spahe mnoge Muslimane oturio od sebe, ali ipak, moje su
namere uvek bile čiste: da se u međusobnom poštovanju ravnopravnosti i
ljubavi nađe najbolje rešenje za međusobne odnose. Izgleda, da u tom
nisam ni najmanje uspeo. Da sam se 1941. godine zatekao u Gacku, verujem
da bi me moji najbliži saradnici DŽemo Tanović i Hasan Čustović sasekli
na komade.

ŠPIJUN IZ AVTOVCA
I U prvim danima posle
oslobođenja, 1918. godine, sreo sam se sa ovim problemom u Gacku. Mnogi
Muslimani bili su **šuckori**, dakle najgora vojska koju je formirala
Austrija da se sveti Srbima. Glavni špijun na vojnom sudu u Avtovcu gde
se sudilo pohvatanim Srbima posle kapitulacije Crne Gore, bio je Arif
Tanović (Ibanović), koji je čak bio pustio bradu i oblačio se kao
pravoslavni sveštenik da bi došao do više detalja kojima je kasnije
teretio pohapšene nesrećnike. Preko 30 ljudi je tada obešeno i
**zasluga** za sve ovo pala je na Arifa (oca pomentuog DŽema). Sličnim
delima zamerili su se tada još i mnogi drugi gatački Muslimani ali
delovanjem mudrijih ljudi, najviše Spasoja Bukvića, svaka pomisao na
osvetu je suzbijena.
Kao poslanik u Narodnoj skupštini mnogo sam
napadao Mehmeda Spahu, vođu bosanskih muslimana, ali zbog njegove
dvolične politike. Prolazeći kroz Sarajevo uvek sam navraćao kod
mitropolita Petra Zimonjića, jedne svetle i čestite figure, koji je ceo
svoj život proveo u propovedanju bratstva svih vera, a specijalno
bratstvo među pravoslavcima i muslimanima. Ali i njega su ubile
krvožedne ustaše!
Kad sam tako jednom navratio, mitropolit mi u
razgovoru, po svom običaju uvijajući i nagovarajući misli napola, reče:
**Ma dobar si, Risto, dobar, nemam šta da ti rečem, ali što mi onoliko
napadaš Spahu? Ne boj se ti Spaha, ni Muslimana, oni će uvek sa nama,
jer im je to interes, jer moraju, i jer ne mogu drukčije. Mi Srbi smo
Istok, a oni su Istok, nas vuče Istok, a njih vuče Istok, i oni nemaju
kud, već sa nama!**
Siromah, mitropolit pao je kao žrtva svoje naivne
vere. Učio je da je **brat mio ma koje vere bio**, ali njegove reči
nagnale su me da o problemu odnosa između pravoslavnih i muslimana često
mislim i da dođem do izvesnih zaključaka. Danas nisam u drugoj
mogućnosti, osim da ih poverim ovom dnevniku.

SRBI - UGNJETAČI
ZABRINJAVA
što u poslednje vreme neki tzv. levičari među Muslimanima zastranjuju u
krajnji separatizam i mržnju. Tako neki Šehović u zagrebačkom
**Vjesniku** prikazuje sve defetiste bivše Jugoslavije kao borce protiv
ugnjetača (a ti ugnjetači su Srbi), a neki Atif Purivatra se buni što
među ugnjetene narode u bivšoj Jugoslaviji (pored Hrvata, Slovenaca,
Makedonaca i Crnogoraca), nisu uvršteni Muslimani (opet su, dakle,
ugnjetači samo Srbi, pa čak i kad su ih klali ko god je stigao). Sličan
otrov može se uočiti u članku visokog intelektualca profesora Midhada
Begića kad piše o Jovanu Dučiću.
Kad sam ove retke dao Jovi Jakšiću, nekadašnjem vođi bosanskih socijalista, da pročita on mi reče sledeće:
**Ako
Bosna jedanput bude podeljena između Srbije i Hrvatske (slično podeli
koju su izvršili knez Pavle i Maček), onda je bosansko muslimansko
pitanje rešeno, bez obzira na to da li bi posle te podele ostala
zajednička država ili ne bi. Deo Muslimana koji bi u tom slučaju pripao
Hrvatskoj bio bi beznačajan (njihova glavna masa je na istočnoj strani i
pomešana sa Srbima), tako da oni tamo ne bi mogli da igraju nikakvu
ulogu, dok bi deo na drugoj strani bio smrtno osakaćen.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime16/3/2011, 9:49 pm

RAZMIŠLJAJUĆI o problemu odnosa između pravoslavnih i Muslimana došao sam do sledećih zaključaka:
1)
Islamski narodi su najkonzervativniji narodi na svetu. Od Indije do
Tunisa živi danas ogromna masa islamskog življa, koja tvrdokorno čuva
svoje tradicije i suprotstavlja se novim idejama, čuvajući svoju veru i
stare običaje.
2) Islamska ideja je mnogo jača od svake nacionalne
ideje. Musliman se dobro snalazi u svakoj muslimanskoj sredini, a svaka
nemuslimanska sredina mu je i strana i tuđa. Islamska religija je mnogo
dublje prožela svoje pripadnike nego ma koja druga religija svoje. Nije
nikakvo čudo što su Hitler i Pavelić za vreme Drugog svetskog rata
doveli u Sarajevo jerusalimskog muftiju, jer su znali da je njegov upliv
jači na naše muslimane od upliva vlade u emigraciji. Nisu retka
iseljavanja u Tursku muslimana iz Bugarske, Grčke pa i naše zemlje. Za
vreme balkanskih ratova svi naši muslimani želeli su pobedu turskog
oružja. Vrlo mali broj nacionalno svesnih muslimana suprotstavljao se
tome, ali taj broj nikada nije imao znatnijeg upliva na mase. Svest o
poreklu nadjačana je islamskom svešću.

NARODI PRED ISPITOM
3)
MI Srbi o svemu ovome nismo vodili nekakva računa i od Muslimaana smo
tražili da postanu Srbi, da isto kao i mi misle i osećaju, kao da se
osećajima može diktirati. Mi smo hteli da im **Gorski vijenac**, Sveti
Sava, **Boj na Kosovu**i narodna pesma u kojoj se seku turske glave budu
isto tako dragi kao i nama. Mi smo ih zvali na svetosavske zabave i
očekivali od njih da zajedno sa nama uživaju gledajući komade **Krst i
kruna**, **Boj na Kosovu** i sl. Mi smo osuđivali njihovu zatucanost i
verski fanatizam, a svoju zatucanost i svoj kult Sv. Save nismo videli.
4)
Razapeti između srpskog i hrvatskog šovinizma, i Muslimani su išli
linijom najmanjeg otpora. U većini: lagali su i jedne i druge, ili su se
opredeljivali prema datoj situaciji, prema interesu, prema raspoloženju
ili neraspoloženju, a ne prema dubokoj svesti.
5) Svaki razuman čovek želi svojoj zemlji mir, napredak,
jačanje
i snaženje. Kod nas Srba su državotvornost i konstruktivnost naročito
razvijeni. Mi volimo svoju državu, pa kakava je da je, ma kako da se
zove, ma kakva da joj je zastava i ko njom upravlja. Kod Hrvata nije taj
slučaj. Oni su svoj nacionalizam otkad postoji razvijali u negaciji.
Kad je propala Jugoslavija jednako su se radovali Alojzije Stepinac,
Ivan Meštrović i Mladen Lorković, a Gustav Krklec, najrazmaženiji pesnik
u Beogradu, jednostavno je prešao u Zemun da postane urednik ustaškog
**krugovala**. Dakle i verski fanatici, i narodni umetnici i
književnici, bili su u tom momentu na istoj liniji sa ustaškim
ministrima. Jugoslaviju su lako prežalili, dok je srpski i crnogorski
seljak za njom plakao. Činjenica da Hrvati ni danas ne mogu da zavole
ovu državu zadaje brige i nagoni na razmišljanje. Ko zna kakve se
promene u čitavom svetu spremaju i pred kakav će ispit, jednog dana,
biti postavljeni naši narodi?
6) Jugoslavija, ovakva kakva jeste,
konvenira našim muslimanima više nego ikom. Zadnja islamska oaza u
Evropi, brojno jaka i kulturno osnažena, ima sve uslove za
samoodržavanje. U svakoj nesreći ili podeli Jugoslavije, Muslimani bi
bili ugroženi isto kao i Srbi, zato im je zajednički interes da čuvaju
postojeću zajednicu od svake sile koja bi je ugrožavala.

ISTOK - ZAJEDNIČKA OSOBINA
7) AKO bi,
ipak,
pod pritiskom spoljnih ili unutrašnjih prilika, došlo do cepanja ili
reorganizacije Jugoslavije, Muslimanima je stoprocentni interes da idu
sa Srbima. U Jugoslaviji na 18 miliona stanovnika ima oko dva miliona
Muslimana, a u Srbiji s Bosnom na deset miliona stanovnika bilo bi dva
miliona Muslimana. Dakle, zajednica sa Srbijom konvenira im, donekle i
po nevolji, bolje nego Jugoslavija, jer bi u njoj imali bolji
procentualni odnos i predstavljali jaču snagu.
Kad bi sotona
povampirio Pavelićevu NDH, Muslimani bi imali više razloga da se protiv
nje bore i od samih Srba. Srbi bi u takvoj tvorevini predstavljali jaku
snagu, a potlačeni su mnogo jači nego kad u su na vlasti, dok bi
Muslimani Jugoslavije bili pocepani na Istok i Zapad.
Cool Tu dolazim na onu duboku misao mitropolita Petra, da se ni mi ni Muslimani ne možemo odvojiti od Istoka.
U
povezanosti sa Zapadom i nestrpljivim katolicizmom, muslimani bi se
izgubili možda već u drugoj generaciji. Borbi s katoličkom crkvom oni bi
bili dorasli. Danas je svestan svaki Musliman da je Pavelić uspeo da
dokusuri Srbe, Muslimani bi odmah bili na redu. To su videli i oni
muslimani koji su, kao orijentisani Hrvati, pozdravili osnivanje NDH.
Rezolucije sarajevskih, banjalučkih i mostarskih Muslimana, upućene
1941. u Zagreb, jasno pokazuju da su Muslimani uvideli šta im se sprema.

ZLOTVORI NISU STRADALI
U
POVEZANOSTI sa Zapadom i mi Srbi doživeli smo svoju tragediju. Ko zna
kakva bi bila naša sudbina da smo 1918. bili okrenuti drugačije.
Nasurpot tome, od pravoslavlja Muslimanima ne preti nikakva opasnost,
jer ono u svojoj istoriji nikad nije težilo da se širi ognjem i mačem. I
u istoriji Bosne bilo je slučajeva katoličkog prozelitizma (Fata
Omanović i dr), a pravoslavnog nikad. Kad su Crnogorci 1912. osvojili
nove krajeve sa muslimanskim življem, došli su Muslimani, zajedno s
hodžom, i izjavili svoju pokornost i spremnost da se vrate u pradedovsku
veru. Rečeno im je da se to od njih ne traži i svoju veru mogu i dalje
slobodno ispovedati. Nemili slučajevi 1941. kad su četnici u Foči,
Bileći i Višegradu pobili mnogo nevinog muslimanskog življa, ne mogu se
pravdati, ali se moraju razumeti.
Za Srbe je bilo veliko iznenađenje i
razočaranje kad su mnogi Muslimani prišli ustašama i zajedno sa njima
počeli da čine zlodela. Nisu to bile barabe i poslednji ološ, nego često
najugledniji Muslimani u pojedinim mestima. U Gacku su ustašku zastavu
razvila braća Hamid i Smajo Dilić, u Avtovcu je jedan od kolovođa bio
najbogatiji trgovac Mustafa (Mumo) Hasanbegović. U Gacko su došle svega
tri ustaše sa strane, ali su oni za dva sata imali čitavu vojsku ustaša
od gatačkih Muslimana. Za tren oka oni su strpali u zatvor, a zatim
mučki pobili sve uglednije gatačke Srbe, na čelu sa vazdašnjim
muslimanskim prijateljem i zaštitnikom Spasojem Bukvićem. Po raznim
jamama trulilo je preko 200 leševa nevinih ljudi, pobijenih skoro
isključivo od gatačkih Muslimana ustaša.
Je li onda čudo što je
reakcija sa srpske strane bila strašna i što je tom prilikom pobijeno
mnogo nevinih Muslimana? Da tragedija bude veća, ginuli su baš onde gde
su bili najamnje krivi. Glavni zlotvori i organizatori: Alija Šuljak iz
Trebinja i Hasan Čustović iz Gacka su se izvukli, a stradali su nevini.
Neka bi Bog dao da ovi mučenici, i s jedne i s druge strane, budu zadnje žrtve položene u temelje ove zemlje.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime13/4/2011, 8:24 pm

DALEKO bi nas odvelo kad bismo istraživali greške učinjene i s jedne i s
druge strane. Toga je bilo mnogo i one su od svih naših zajedničkih
neprijatelja obilato eksploatisane. Greške se čine i danas i malo ko
hoće da vidi stvarnost onakvu kakva je. Sve se preuveličava i
dramatizuje, i svak svakom smeta. Koji god Srbin dođe iz Bosne tuži se
na Muslimana, koji god Musliman dođe tuži se na Srbe. Da kod Muslimana
ima dosta neiskrenosti i prevrtljivosti, a kod Srba prepotentnosti,
megalomanije i težnje za isključivim vladanjem, to je fakat, ali
potrebna je revizija starih shvatanja. Potrebno je gledati unapred a ne
unazad, potrebno je poći za razumom i sopstvenim interesima!
Ovi
zaključci proizvod su mog razmišljanja na osnovu sadašnjeg stanja stvari
i pogleda moje generacije. Nove generacije možda će rešavati pitanja
smelije i radikalnije. Ja ću se radovati ako ih reše dobro. U tom
slučaju, ova moja razmišljanja ostaće kao dokument o tome kako se nekad
naivno mislilo o problemima koji su mučili moju generaciju. Međutim, dok
sam živ, ne propuštam priliku da reknem ono što mislim da treba reći.
Za nas stare političare te su prilike veoma retke. Pa ipak, nekad se
pruže.

NIJE SVAKO ZLO...
TAKO ja u **Politici** od 16.
septembra 1963. godine pročitah napis nekog inž. Stojanovića pod
naslovom **Zašto se proširuje i obnavlja upotreba turski naziva?**, u
kome se pisac zauzima za odstranjivanje turski naziva beogradskih ulica,
trgova i ostalog.
Znajući od ranije koliko vređa naše Muslimane
ovakvo pisanje protiv Turaka, napisah odgovor na taj napis koji pod
mojim naslovom **Nije sve zlo od Turaka** i sa izvesnim skraćivanjima
izađe u **Politici** od 11. septembra 1963. Tu ja napisah otprilike ovo:
**Zašto
da nam budu odvratni nazivi Kalemegdan, Dorćol, Terazije itd, koji u
našem jeziku tako lepo zvuče. Beograd, koji od svog postanka stoji gordo
na međi istoka i zapada, povezuje ih, posreduje između njih. Mešavina u
nazivima i stilovima čini ga interesantnijim i lepšim. Turci su ovde
vladali 500 godina i svakako ostavili svoga traga. Tih tragova kao i
svoje istorije mi se ne stidimo... Iz tog doba mi znamo za nabijanje na
kolje i mnoge muke i patnje, ali znamo i za period kada je srpski jezik
bio diplomatski jezik na carigradskom dvoru, znamo za obnovu Pećke
patrijaršije i sl. Iz tog vremena ostale su nam mnoge lepe građevine
koje danas obnavljamo i uživamo u njima. Ko bi uništio ono što imamo u
Mostaru, Sarajevu, Počitelju, Foči i Travniku? Ko bi se odrekao naše
sevdalinke tako bliskoj našoj duši?
Imali smo mi u novije doba mnogo
gorih nasilnika i zavojevača nego što su bili Turci. Ono što su radili
razni nacisti, fašisti i njihovi trabanti davno je prevazišlo sva turska
nasilja. Pa nikome ne pada na pamet da zla tih modernih janičara
prenose na ceo narod iz koga su potekla. Meni se čini da mi preterujemo
pripisujući samo Turcima sve ono što nas je snašlo u prošlosti.

RAZUMAN GLAS
PORED
ovih i mnogih drugih razloga nateralo me je da ovako istupim i to što
vidim koliko se danas piše o Turcima, od kojih nam u sadašnjosti ne
preti nikakva opasnost, kao da se time hoće da prikriju i potisnu
ustaška i njima slična zlodela prema srpskom narodu u najbližoj
prošlosti. Ko sve i danas nije ustao protiv Srba, a mi, mesto da
upoznamo prave neprijatelje, bavimo se samo Turcima**.
Moj člančić je
izazvao neočekivanu reakciju. Već to jutro u šest sati zazvonio je
telefon i jedan prijatelj mi je sa oduševljenjem čestitao. Odmah zatim
počela su da stižu pisma s raznih strana. Neki su zadovoljni i
oduševljeni, a neki me napadaju i šalju u Tursku. Jedan anonimni me čak
naziva kretenom. Važno
je da je članak na bosanske Muslimane ostavio
najpovoljniji utisak. Dovoljno je reći da je preštampan u **Glasniku
vrhovnog islamskog starešinstva SFRJ** u broju 9-10 za 1963. Nije bez
interesa konstatovati da ga je i francuska ambasada u Beogradu objavila u
svom biltenu od 11. septembra, dakle istog dana kad je objavljen u
**Politici**.
Tek na dodir sa ljudima iz Bosne saznao sam kakav je
kolosalan utisak ovaj članak napravio tamo. Ovih dana me je posetio
Šukrija Kurtović, bivši narodni poslanik i ugledni političar iz
Sarajeva, koji mi reče: **Ti si, Risto, danas najpopularniji čovek kod
bosanskih Muslimana. Prvi razuman glas nakon 40 godina podigao si ti, da
se jednom prestane s vređanjem muslimanskih osećanja**.

ŠIROKA DUŠA SRBIJE
MOJ
razgovor sa Šukrijom nije me, inače, sasvim zadovoljio. Učinio mi se
suviše kritičan njegov stav prema srpstvu, a prema Srbijancima posebno.
NJemu je krivo što Srbi ne osuđuju dovoljno četničke zločine prema
muslimanskom življu za vreme rata. Zamera im još mnogo štošta.
O četničkim zločinima rekao sam mu otprilike, pored onog što sam napred istakao, i sledeće:
Nas
Srbe vređa kad se ovi zločini izjednačavaju sa ustaškim. Ovde je radila
ogorčena gomila, a tamo organizovana državna vlast, sa poglavnikom i
velikim županima na čelu, koji su javno proklamovali načelo da sve Srbe
treba likvidirati. NJima se pridružila i katolička crkva, koja je
posećivala, bodrila i blagosiljala Pavelića dok je ovo činio.
Potpredsednik Pavelićeve vlade, koja je ove zločine činila, bio je vođa
bosanskih Muslimana - Spahin naslednik Kulenović. Jedina svetla zraka u
to vreme bile su rezolucije bosanskih Muslimana iz Sarajeva, Mostara i
Banja Luke. Srbi to cene i poštuju, ali traže i od drugih da pravilno
ocenjuje sve događaje.
Nema poštenog Srbina koji ne žali za
prolivenom nevinom muslimanskom krvi, ali niko nije mogao od Srba
tražiti da sede skrštenih ruku i čekaju da ih ustaše sve pokolju. A kad
je došlo do otpora i osvete, zlu su otvorena sva vrata.
Na Srbiju ne
dam, rekao sam dalje, ni gorku reč. Ona je spasla 400.000 izbeglica, od
toga 80.000 dece, pa i 20.000 Slovenaca. NJoj niko nije zahvalio i o nju
se svak ogrešio, a izbeglice najviše. Međutim, njena široka duša sve
oprašta i preko svega prelazi.
Naša je dužnost da se bratstvom i
ljubavlju povezujemo i da zaboravljamo sve ono što je nemilo i nevaljalo
bilo među nama. Moramo poći od sopstvenih interesa, a interes nas
pravoslavnih i Muslimana je istovetan. Tu, na međi Istoka i Zapada, bili
smo, jesmo - i ostajemo.

RAZJAŠNJENJE AVDE KUKAVICE
MNOGI
naši ljudi se čude otkud to da naše Muslimane, pa i one nacionalno
orijentisane, vređa kad se govori ili piše protiv Turaka. Naročito ovo
ne razumeju političari iz prečanskih krajeva. Baš neki dan me upitao dr
Mirko Došen, bivši poslanik i novinar: **Je li istina, Risto, da su
Šukrija i Mustafa dobili muslimansko-turski recidiv?**
**Šta se
čudiš, Mirko - odgovorih mu - kad si i ti dobio srpsko-pravoslavni
recidiv. Od nekadašnjeg integralnog Jugoslovena izgradio se u tebi Srbin
najuže koncepcije. Ali, ne samo u tebi, nego i u meni, u svima nama.
Godine čine svoje!** No, ne radi se tu o recidivu, nego o nečemu što je
oduvek postojalo samo mi to nismo videli. Meni je tu stvar najbolje
razjasnio Avdo Kukavica iz Banja Luke, koji mi je, povodom mog članka u
**Politici**, napisao: **Meni kao bosanskom Muslimanu nije svejedno što
se piše o Turcima**. Ovako misli svaki bosanski Musliman, svejedno je li
visoki intelektualac ili nepismeni seljak, je li verski zatucan ili
potpuni bezverac, je li anacionalan, nacionalan ili internacionalan.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime12/5/2011, 8:50 pm

U
MAJU 1941. godine, kada sam preuzeo vođenje kancelarije Srpske
patrijaršije, u Beograd počeše da stižu crni glasovi iz svih krajeva
srpstva. Čim je u Rimu potpisan sporazum o granicama Hrvatske, počeše
ustaški zločini nečuvenih razmera i metoda, o čemu stizahu glasovi iz
svih krajeva na koje se protezala vlast Nezavisne Države Hrvatske. Hajka
na Srbe proklamovana je kao državni program. Poglavnik, njegovi
ministri i župani, njihove novine i **krugovali** katolički sveštenici
sa oltara i svi oni koji su predstavljali i mogli da predstavljaju
državnu vlast najaviše istrebljenje i pokolj Srba koji su se našli u
granicama te zemlje i organizovaše ološ koji otpoče da ih kolje i
zatire.
Glavni teror sručio se na čisto srpske krajeve: istočnu
Hercegovinu, Bosansku krajinu i srpske krajeve Like i Banije, gde je
trebalo što brže istrebiti sve što je srpsko. Veliki župan banjalučki
Viktor Gutić izjavio je jednom Srbinu, između ostalog: **Stotinak
hiljada pobijenih, stotine hiljada iseljenih, preostatak, ostavši bez
vođa, pokatoličiće se, te ćemo za deset godina imati čisto hrvatski
narod u Hrvatskoj. Naročito će pogranična zona prema Srbiji, u dubini od
50 kilometara, biti potpuno očišćena od Srba. U nekoliko srezova to je
već izvršeno. To je tek uvod u pravo istrebljenje!

TUŽNI RAZGOVORI
DVE, za nas najnakaznije, ideologije sveta - hitlerovska i ustaška - ujedinile su se da iskorene srpski narod!
Saznavši
za ustaške zločine u mom gatačkom srezu, napisao sam referat i umnožio
ga. Počeo sam da prikupljam i publikujem sve što mi je do ruku došlo o
ustaškim zločinima. Mitropolita Josifa i arhijereja sam iz dana u dan
upoznavao sa ovim podacima i nastojao sam da dopru do što više ruku. Sva
moja aktivnost bila je sada usmerena u tom pravcu. Jednog dana rekoh
mitropolitu Josifu da nije dovoljno samo jadikovati. Srpska crkva ne sme
dalje samo da gleda, čeka i plače, nego joj je dužnost da nešto i
učini. Mi moramo, na bilo koji način, upoznati svetsku javnost s ovim
što se događa. Mi moramo i kod Nemaca podići svoj glas pa makar od toga i
ne bilo uspeha, ali neka u istoriji ostane zabeleženo. Mitropolit
Josif, koji je uvek za narodne interese imao širokog shvatanja i
razumevanja, prihvativši moju inicijativu, ovlasti me da sazovem manju
konferenciju Srba, naročito iz krajeva koji sada stradaju, pa da
odlučimo šta da se radi.
Tih dana Nemci su doveli iz Bosne episkopa
tuzlanskog dr Nektarija Krulja kao člana Svetog arhijerejskog Sinoda, da
bi Sinod mogao održavati sednice, i tako njega nehotice spasli.
Prisustvo episkopa Nektarija, koji je kao Josif uvek imao razumevanja i
ljubavi za narod, dobro mi je došlo, da bi ta konferencija bila
impresivnija i konkretnija. On nam je dao i najnovije podatke. Sećam se
konferencije održane u Konaku kneginje LJubice jednog popodneva na
konspirativan način. Ja sam ljude dočekivao na vratima i uvodio ih u
sobu. Tužni su bili naši razgovori, ali plodonosni. Rešismo da se napiše
memorandum Dankelmanu, vojnom komandantu Srbije, u kome će biti izneti
ustaški zločini i zastrašena zaštita srpskom narodu od daljeg terora.
Trebalo
je delati mudro i oprezno. Trebalo je podići nemačkoj vojnoj sili i
njenoj kulturnoj misiji, iako je svakom bilo jasno da ustaše ništa ne bi
mogle učiniti bez Nemaca. Stoga je najpre uspostavljen kontakt jednom
posetom članova Sinoda komandujućem generalu, prilikom koje je predata
jedna kraća predstavka u kojoj je izloženo šta se radi sa srpskim
narodom i kakva je u tom momentu bila situacija Srpske crkve. To je bilo
8. avgusta 1941. godine. Odmah iza toga prišlo se izradi opširnog
memoranduma koji je, može se reći, postao istorijski. Tek proturanjem
ovog memoranduma preko gvozdenog Hitlerovog obračuna u slobodni svet
Evropa je saznala šta se događa u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i šta se
zbiva sa nesrećnim srpskim narodom. Ovaj memorandum
je izazvao i
prave svađe u izbegličkoj vladi jer su tamošnji hrvatski ministri
tražili način da obezvrede navode memoranduma i smanje sramotu države
koja se nazivala hrvatskom.

MAJKA SRBIJA
OVIM memorandumom i
svim svojim daljim akcijama pod okupacijom Srpska crkva je učinila
ogromne usluge svom narodu. Zahvaljujući zdravoj pameti mitropolita
Josifa, ona u tim momentima, iako bez patrijarha koga su Nemci uhapsili,
nije bila obezglavljena. Neću se ogrešiti o svoju skromnost ako
konstatujem da sam ja u svemu tome bio desna ruka mitropolitu Josifu i,
uz mitropolita Nektarija Krulja, njegov glavni savetodavac.
Iako je
ideja za ovu akciju bila moja, memorandum nije samo moje delo. Pored
mene, na njemu su radili i drugi, ali glavna zasluga za njegovu savršenu
stilizaciju pripada dr Peri Slijepčeviću, profesoru univerziteta, mom
zemljaku, koji se sav bio predao ovom poslu. Germanista po struci, on je
najviše pomagao da se memorandum prevede na nemački jezik. Pri
prevođenju nam je pomagala i ekipa prevodilaca pri Upravi grada
Beograda, među kojima i profesor Selesković, te kajkavski pesnik Milan
Dobrovoljac **Žmigavec**. NJemu kao Hrvatu služi na čast što je pomagao
da ustaški zločini izađu na svetlo dana. Neće biti bez interesa
konstatovati da je ovaj čovek, u dubokoj starosti od preko 80 godina,
biskup Hrvatske katoličke crkve. Sve vreme okupacije ostao je u
Beogradu, deleći sa Srbima zlo i dobro i pišući na kajkavskom **jeziku**
pesme rugalice o Paveliću.
I posle memoranduma ustaše su ubijali
Srbe, ali neposredno posle njegove predaje prebačena je u Srbiju grupa
od nekoliko stotina srpskih sveštenika s porodicama. Mitropolit Josif i
ja smo ih sačekali u Aranđelovačkoj Banji. Odmah su im isplaćene
zaostale prinadležnosti, a mitropolit ih je predeljivao na dužnosti po
Srbiji. Za jedan dan smo obavili ogroman posao: snabdeli ljude novcem,
uputili ih na dužnosti i ohrabrili ih posle toliko pretrpljenih muka u
ustaškim logorima.
I danas susrećem ljude koji spominju one
nezaboravne časove kada ih je majka Srbija prihvatila spremno, oberučke,
s razumevanjem, bez birokratskog formalizma, i dala im sve ono što im
je mogla dati. A da smo mogli da pomognemo i njih i mnoge druge koji su
iza njih došli, moramo zahvaliti tadašnjem ministru finansija Dušanu
Letici i njegovom pomoćniku dr Horvatskom, koji su našoj Crkvi
obezbedili potrebna sredstva i uvek je pomagali kao pravi i čestiti
Srbi. Oni su nam omogućili da šaljemo pomoć i drugim krajevima koji su
se nalazili pod raznim okupatorima. Slanje pomoći u krajeve pod
Albanijom, ustašama, Talijanima, Mađarima, Bugarima išlo je na
najraznovrsnije načine i sa velikom smelošću. Mitropolit Josif nikad se
nije kolebao da donese odluku, bez obzira na odgovornost, samo ako je
ocenio da bi ona mogla biti od koristi.

SUDBINA SVOJIM TOKOM
PAKT
o nenapadanju koji je vlada Cvetković - Maček 25. marta 1941. potpisala
s Hitlerom bacila je srpski narod (ne smem reći celu zemlju) u
ogorčenje. Svima nam je izgledalo da je čast našeg naroda pogažena, da
smo izdali svoje saveznike i da smo se priključili odvratnom fašizmu.
Radio London od jutra do mraka raspaljivao je častoljublje i viteške
strasti naše nacije iako je svim pametnim ljudima bilo jasno da su
Englezi uvek gledali samo svoju računicu.
Sveti arhijerejski sabor
Srpske pravoslavne crkve zauzeo je stav protiv pakta. Patrijarh Gavrilo,
čovek pun častoljublja i nacionalnog idealizma, kipteo je od ogorčenja.
Otišao je knezu Pavlu da protestuje protiv pakta. Pavle mu je izložio
našu bezizlaznu situaciju: **Opkoljeni sa svih strana, pitali smo
Engleze mogu li nam pomoći. Oni su odgovorili da nam ne mogu poslati ni
nekoliko eskadrila aviona**. Patrijarh je na to pitao Pavla: **Pa, zašto
onda niste ranije upoznali zemlju sa situacijom, nego je vlada stalno
pričala da će naša zemlja braniti svoju samostalnost.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime16/6/2011, 9:26 pm

MEMORANDUM Srpske pravoslavne crkve o ustaškim zločinima do avgusta
1941. upućen najpre nemačkom vrhovnom vojnom zapovedniku Srbije generalu
Dankelmanu, počinjao je ovim rečima:

Ekselencijo!
Žalosne
vesti, koje nam stižu svakodnevno o zverstvima i nasilju koje se
sprovodi nad nezaštićenim narodom srpskim u hrvatskoj državi uopšte a
naročito u srpskim krajevima: Lici, Sremu, Bosni i Hercegovini, nalaže
nam da na te užase skrenemo pažnju Vaše ekselencije kao predstavnika
nemačke vojske u okupiranoj Srbiji, kao predstavnika nemačkog naroda i
kao čoveka.
Na području današnje države Hrvatske nalazi se preko
2.000.000 Srba. Oni žive na toj tritoriji ili već od dolaska Slovena na
Balkan, kao npr. u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i Lici, ili su se
doselili za vreme ratova između Austrije i Turaka kada ih je Austrija
naselila u Vojnoj Krajini da štite Austriju i srednjoevropsku kulturu od
turske najezde. U toj Vojnoj Krajini uživali su Srbi kao ratnici
posebne povlastice još od vremena cara Leopolda, koje su još proširili
carica Marija Terezija i car Josip Drugi. Vojna Krajina je ukinuta
osamdesetih godina prošlog veka.

SVIREPI MUČITELJI
NEMAČKA je
vojska stvorila Nezavisnu Državu Hrvatsku i predala u njoj upravu
Paveliću i njegovim ustašama. Mi verujemo da je intencija nemačkog
vojnika - koga znamo kao hrabrog i smionog vojnika, što su mu priznali i
najveći neprijatelji njegovi - bila da stvori državu u kojoj će vladati
red, zakon i pravda, a da je od njemačkog vojnika bila daleko i pomisao
da stvaranjem Hrvatske stvori državu u kojoj će se sistematski
provoditi zločin i zverstva kakve istorija nije zabeležila do danas.
Od
samog osnivanja Hrvatske države počeo je progon naroda srpskog,
zatvaranje, mučenje, pljačkanje i ubijanje, ali se to izvodilo u manjoj
meri dok su nemačke trupe bile raspoređene u Hrvatskoj i dok su
komandanti nemačkih garnizona i kao vojnici i kao ljudi suzbijali
zverske instikte urpavljača hrvatskih i njihovih pomagača. I u to su se
doba dešavali zločini koji su oličenje svireposti i sadističke naravi.
Ubijeni su ljudi na najokrutniji način, a pre toga su bili strahovito
mučeni, vađene su im živima oči, sečene uši, nos, polni udovi,
razapinjanje na kućnim vratima, mučenje na sve načine koje je moglo da
izmisli samo bezumlje i divljaštvo.
Po odlasku nemačkih i
italijanskih okupatorskih trupa sa područja hrvatske države, progoni,
pljačkanja, mučenja i ubijanja Srba, koji su dotle bili ograničeni,
pretvorili su se u hajku na Srbe i masovno ubijanje je dobilo karakter
potpunog istrebljenja naroda srpskog. Ministri Hrvati: dr Mile Budak, dr
Milovan Žanić, dr Mirko Puk i stožernik dr Viktor Gutić takmičili su se
koji će što više da nadraži narod hrvatski protiv Srba i da u njemu
probudi najniže instinkte zverske. Ti su ministri javno izjavljivali da
će trećinu Srba pobiti, trećinu iseliti, a trećinu pokatoličiti i na taj
način iskoreniti preko 2.000.000 Srba iz države Hrvatske.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime4/8/2011, 8:21 pm

PRUŽENA RUKA
OVI govori ministara hrvatskih provedni su u delo i
nastalo je masovno odvođenje Srba u koncentracione logore, isterivanje
iz zemlje i nemilosrdno ubijanje i ljudi, i žena i dece. Odvedeni su
sveštenici srpski sa porodicama, matične knjige pravoslavne predate su
župnicima katoličkik, crkve srpske rušene, manastiri pljačkani, a narod
srpski prisiljavan da ostavi svoju pravoslavnu veru i pređe u katoličku.
U svim ovim nedelima imalo je, nažalost, udela i katoličko sveštenstvo.
Narod srpski, koji je vekovima
krvlju
svojom branio čast svoga imena i na najgroznijim mukama umirao za svoju
svetu veru, nije mogao ostati ravnodušan prema ovim najnovijim ustaškim
nasiljima, nego je, iako razočaran i goloruk, ustao u odbranu svoju,
imanja svoga, nejači svoje i vere svoje. I u ovu opravdanu i nužnu
odbranu naroda srpskog, koja je zahvatila Hercegovinu, Bosansku Krajinu i
Liku, a u najnovije vreme i Srednju Bosnu, proglašavaju upravljači
hrvatski komunističkim pokretom i žele tom laži da opravdaju nasilja i
zverstva svoja pred civilizovanim svetom, a prvenstveno pred narodom
nemačkim koji je počeo da ispoljava svoje negodovanje protiv ovih
zločina.
Srpski je narod krvlju svojom stvorio Jugoslaviju i u vreme
od 1914. do 1918. podneo teške i nebrojene žrtve za slobodu svoju i
braće svoje. I u tom razdoblju pretrpeo je narod teže i bolnije udarce
od braće svoje Hrvata i Muslimana, nego li od neprijatelja svojih. Ali
Srbin, vojnik i vitez, i nakon krvave borbe i pobede nije tražio osvete
već je pružio bratsku ruku i Hrvatima i Muslmanima, zagrlio ih kao
zabludelu braću svoju i oprostio im sva nedela koja su počinili nad
narodom srpskim.
Na teritoriji hrvatske države stoji danas u
Memorandumu - ubijen je veliki broj Srba i pravoslavnog sveštenstva.
Pretpostavljamo, prema vestima koje i u poslednje vreme stižu i koje
govore o strahovitim masovnim ubistvima, da broj ubijenih nadmašuje
neverovatno visoku cifru od 180.000 žrtava.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime12/9/2011, 10:17 pm

SVEDOK BEZUMLJA
JEDNA od prvih žrtava ustaških terora bio je
banjalučki episkop Platon sa protom Dušanom Subotićem iz Bosanske
Gradiške. Oni su ubijeni noću između 5. i 6. maja 1941. godine na putu
između Banjaluke i Kotor Varoši i bačeni u reku Vrbanju koja je izbacila
njihove leševe.
Ubijeni su prota Miloš Mandić iz sreza gračačkog,
prota Bogdan Opačić iz Gline (njegovo telo izbacila je reka Sava)
sveštenik Nikola Vučković iz Drljače, sveštenik Dane Babić iz Svinjca
(ubijen i leš nađen u bari), sveštenik Grozdanić iz Raduča, sveštenik
Petar Majstorović iz Doljana (mučen u zatvoru u Gospiću toliko da se u
očajanju sam obesio). Prota Branko Dobrosavljević iz Veljuna, srez
Slunjski.
Prota Pajo Obradović, bivši senator iz Bruvna, sveštenik
Damjan Štrbac iz Bosanskog Grahova, sveštenik Ilija Budimir iz Crnog
Luga, svetenik Ilija Banjac iz Drvara i sveštenik Ratko Jeličić iz
Drvara odvedeni su prema Kninu i ubijeni.
Sveštenik Risto Ćatić iz
sela Stojkovića, srez Livno, odveden sa još osam građana u šumu kod
Livna, ubijen je zajedno sa njima i bačen u jamu. Sveštenik Đorđe Bogić
iz Našica ubijen 17. juna prema pričanju prote Pejinovića, koloniste iz
Brezika koji je skriven za jedno drvo posmatrao njegovo ubijanje.
Pejanović priča o tome ovo: **Ustaše su vezale sveštenika Bogića za
jedno drvo, posle čega je nastalo mučenje. Odsekli su mu uši, nos, jezik
i bradu zajedno sa kožom. Nesrećni sveštenik vikao je od bola, ali,
pošto je bio jak i zdrav, držao se upravno sve vreme mučenja. Zatim su
mu iskopali oči i kad su videli da još uvek stoji uspravno rasporili su
mu grudi i on se tek tada nagnuo da padne**.
Voja Vojinović, katiheta
iz Osijeka, je ubijen. Zna se da su svi sveštenici iz Osijeka pohapšeni
i zlostavljani. Reka Drava izbacila je leševe trojice srpskih
sveštenika, ali se nije moglo doznati koji su. Prota Živko Danilović iz
LJubije, srez Prijedor, nakon teškog mučenja ubijen je u blizini
Banjaluke, prota Bogdan Vranješević zaklan je 19. juna u Krupi na Vrbasu
kraj Banjaluke.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime13/4/2012, 3:24 pm

OD samog početka ustaške vlasti su počele da terorom prevode u
katolicizam mnoge pravoslavne Srbe, zapisano je u Memorandumu Srpske
pravoslavne crkve 1941. Zna se za vezu koja postoji između katoličke
crkve i ustaške vlasti, što svedoči i fakat da među ustaškim
funkcionerima ima veliki broj katoličkih sveštenika. Ponuda za
katoličenje učinjena je najpre državnim službenicima kojima je skrenuta
pažnja na to da u državnoj službi mogu ostati samo oni pravoslavni koji
prime katoličku veru, što je, naravno, bilo samo obmana.
I ne samo
to, lišavajući srpski narod njegovog sveštenstva, nagonili su
pravoslavne na vršenje katoličkih obreda u svojim crkvama. Prema iskazu
g. Janka Bjegovića, paroha grabovičkog, katolički sveštenici sa
naoružanim ustašama zatvaraju pravoslavne crkve i oduzimaju crkvene
matice, pošto prethodno opljačkaju sve crkvene dragocenosti. U
Banjaluci, a za područje bivše Vrbaske banovine, izdata je službena
naredba da se sve matične knjige predaju katoličkim župama. Episkopski
dvor u Pakracu zauzeli su katolički sveštenici 12. aprila, a sabornu
crkvu zapečatili.

KRVNIK STOŽERNIK
DA SE i ovo radi po planu
hrvatske državne vlasti svedoči govor, koji je održao 9. juna u
Prnjavoru dr Viktor Gutić, stožernik iz Banjaluke. Gutić je rekao:
- U
ovom srezu postoje tri crkve otete hrvatskom narodu od kojih je jedna u
Prnjavoru (misleći pri tome na tri ruske pravoslavne crkve u tom
srezu). Sutra ih zauzmite i na njima napišite: **Hrvatski dom**. Oni
koji su primili pravoslavnu veru treba odmah da pređu u katoličku veru,
da ne bih ja i po tome donosio posebne odluke. Ovome srpskom gnezdu u
Prnjavoru poručujem da ću ja doći i uzeti sebi 24 časa vremena da to
srpsko gnezdo očistim. Ja ću ubijati a vi ćete za mnom.
Već 10. juna
po podne pravoslavni sveštenik isteran je iz svoga stana i oduzeta mu
crkva, a na hramu napisano **Hrvatski dom**. Ministar NDH dr Mile Budak
upravo je izjavio da na teritoriji hrvatske države mogu postojati samo
dve vere: katolička i muslimanska, a to znači da pravoslavna mora biti
uništena.
Od samog početka svoje vlasti ustaše su nemilice pljačkale i
ucenjivale Srbe za koje su verovali da imaju novac. Upućivani su
pismeni nalozi (kao u Banjaluci) gotovo svim Srbima da u određenom roku
od šest sati polože određene sume novca u korist i za potrebe hrvatske
vojske i ustaškog logora. Iz ovoga sledi da to nisu lični neobuzdani
prohtevi pojedinaca, nego jedan od metoda uništavanja srpskog življa.
Mnogobrojni su primeri u svim mestima da su ucenjivani pojedinci sa
često vrlo visokim, milionskim sumama, pri čemu im se pretilo ubistvom
ako u određenom vremenu ne polože novac.
Sigurno je utvrđeno da se
nije završilo na pretnjama, nego da su mere izvođene i delom, ukoliko
pojedinci nisu u određenom vremenu mogli da polože novac. Iako je izašlo
naređenje hrvatskih vlasti da su sve te mere nezakonite, one se i dalje
produžuju. Na kuću deportovanih stavljene su cedulje: **Izvlašćeno u
korist hrvatske države**. Trgovačke radnje su zapaljene i opljačkane
pomoću komesara, a sopstvenici izbačeni na ulicu. Nekadašnji milioneri,
goli i bosi, bez igde ičega, prebacuju se u Srbiju. Mnogobrojni
slučajevi su toliko dobro poznati da ih je izlišno nabrajati.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime13/9/2012, 10:10 pm

ZEMLJA HRVATA
DA
SE svi ovi slučajevi nasilja i bezakonja ne događaju slučajno od
neodgovornih elemenata i ološa, nego da predstavljaju smišljeni sistem
za istrebljenje Srba dirigovanih od najvećih funkcionera hrvatske države
vidi se iz sledećih izjava:
Ministar dr Milovan Žanić na zboru u Novoj Gradiški 2. juna: **Ova država, ova naša domovina, mora biti hrvatska
i
ničija više i zato oni koji su došli ovamo treba i da odu. Događaji
kroz stoleće, a osobito ovih 20 godina, pokazuju da je tu svaki
kompromis apsolutno isključen. Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikog više.
Mi to ne tajimo, to je politika ove države i kada to izvršimo,
izvršićemo samo ono što će biti u ustaškim načelima.**
Ministar dr
Mile Budak na banketu u Gospiću: **Jedan deo Srba pobićemo, drugi deo
ćemo raseliti, a ostale ćemo prevesti na katoličku veru i tako pretočiti
u Hrvate.**
Isti Budak na zboru u Križevcima 6. jula: **Hrvatska
država je hrišćanska... ona je i država islamska, gde je naš narod
islamske vere. Ja naglašujem ovo jer je potrebno da se znade da smo mi
država dveju vera katoličke i islamske, i naši neprijatelji komunisti iz
Srbije navaljuju na veru, jer znadu da kad bi nam to porušili da bi
mogli raditi s nama što hoćeju.**
Ministar dr Mirko Puk na zboru u
Križevcima 6. jula: **Srbi su došli u naše krajeve sa turskim četama kao
pljačkaši, kao talog i smeće Balkana. Ne možemo dopustiti da u našoj
državi vladaju dva naroda. Jedan je Bog, jedan je i narod koji vlada, a
to je hrvatski narod. Oni koji su došli u našu domovinu pre 200 i 300
godina neka se vrate odakle su i došli. Doglavnik Mile Budak rekao je na
jednoj skupštini, da za njega vredi hrvatska rečenica: **Ili se ukloni
ili nam se pokloni!** A ja vam kažem ili se uklonite iz naše domovine
milom ili ćemo vas isterati silom.**

NEMA MILOSRĐA
SPOMENUTI
ministar Žanić rekao je, prema **Hrvatskom listu**, od 5. juna ovo: **Mi
imamo među nama one koji nisu nikad prema nama bili lojalni. Došli su u
ove krajeve, kada je za turskih ratova izginulo mnogo naših ljudi i
kada su opusteli naši domovi. Došli su ovamo, raširili se poput ježa i
počeli nas ugrožavati i skoro ugrozili. A to su Srbi. Iz svega ovoga što
se dogodilo znademo da oni nama neće nikada dobro želeti, niti o nama
dobro misliti. Mi ustaše dobro znamo da dok se pitanje Srba ne reši,
naša će država biti uznemirivana. Znamo da idemo pravo kad tražimo:
**Preko Drine!** Mi se kod toga pozivamo na naše životne interese i našu
vlastitu snagu, na naše životne potrebe i zato im poručujemo: **Preko
Drine!**.**
Stožernik ustaške vlasti u Banjaluci dr Viktor Gutić
naročito je bio izdašan u izjavama ovakve vrste. Po povratku od Pavelića
28. maja izjavio je sledeće: **Na moje zadovoljstvo i na korist naroda
svršio sam u Zagrebu velike i važne poslove. Sada imam da pristupim
grandioznom delu čišćenja hrvatske Bosanske Krajine od nepoželjnih
elemenata, a naročito Banjaluke, jer ona postaje glavni grad Nezavisne
Države Hrvatske. Bez sumnje preduzeće se najstrože i najenergičnije
mere, koje se uopšte mogu i daju izvesti. Ono što sam do sada preduzeo
tek je sitnica, jedna takva malenkost koja se može samo mikroskopski
videti, pa onda možete misliti šta još čeka neprijatelja Nezavisne
Države Hrvatske u našoj pitomoj Bosanskoj Krajini. U tom pogledu imam
odrešene ruke. Hoću da služim službi Božjoj i narodnoj volji. Svi
nepoželjni elementi biće u našoj Krajini u najkraćem roku uništeni tako
da će uskoro zatrti njima svaki trag, a jedino što će ostati biće zlo
sećanje na njih.**
Na ustaškoj skupštini u Banjaluci stožernik Gutić
je rekao: **Ali od sutra ću pritegnuti. Pucaće kičma. Poručite to našim
neprijateljima. Poručite im: Pucaće kičma!... Nastaće čišćenje... Nema
milosrđa. Poglavnik i hrvatski ministri jedva čekaju da dođu u očišćenu
Banjaluku, a to će biti brzo, brzo ćemo i mi raditi. Ja ću biti gvozdena
metla, ovde ja kažem neka mi nijedan ne dolazi moliti za naše
dušmane.Srpske stranputice Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime13/2/2017, 1:18 pm

ODMAH po dolasku iz Crne Gore u Beograd, maja 1941. saznadoh da se u šume odmetnula jedna grupa oficira na čelu s Dražom Mihajlovićem, pukovnikom Jugoslovenske vojske. Počeše dolaziti vesti o njegovim borbama s okupatorskim jedinicama, o širenju pokreta na sve strane, o njegovim uspesima i slično. Radost i ponos, pomešani sa strahom od nemačke odmazde, punili su grudi svakog Srbina. Uskoro počeše stizati vesti da postoje i druge grupe i da su među njima izbili sukobi.
Sve jasnije su se formirali tabori: nacionalistički i komunistički. Kontradiktorne vesti o njihovim odnosima i njihovim borbama s okupatorom pristizale su svakog dana i unosile nespokojstvo i zabunu u duše jadnih Srba. Ali okupatora je uhvatio strah, pa je udario i po jednim i po drugim. Strašna odmazda otpoče: Kragujevac, Kraljevo, spaljena sela, jauk na sve strane. Zatvori su bili puni i nacionalista i komunista. Bič terora okretao se sad prema jednim, sad prema drugim. Kad sam ja bio u zatvoru, glavni udarac je bio uperen na nacionaliste.

SLUGE OKUPATORA
S PAROLOM: treba braniti srpski narod od istrebljenja, tada se pojaviše nove frakcije, kao Pećančevi četnici. Nedićeva vojska, ljotićevci i razne divlje grupe **četnika**. Boreći se, tobože, protiv komunizma, ovi zagaziše u pravi bratoubilački rat. Više se nije znalo ko s kim ratuje i ko kome služi. Kad sam 1943. godine išao iz Jagodine u Rekovac da nabavim neku hranu, video sam usput neke divlje **vojvode** u društvu s Nemcima, što me je ogorčilo. Zato sam o ovim frakcijama stekao definitivno ubeđenje da služe okupatoru. O prvim dvema stekao sam ovakvo ubeđenje:
Komunisti su bili pravi borci protiv okupatora, a dražinovci su isprva vodili velike borbe, ali posle počeli da oklevaju iz straha od odmazde. NJima su pripisivana mnoga nedela koja su činile razne **divlje** grupe. Svojim očima sam svedočio u zatvoru kako je okupator prema njima postupao, i kako je na njih gledao, a znam pouzdano da su sve do zadnjeg dana okupacije izvođeni na streljanje i ubijani, kako komunisti, tako i dražinovci.
Kao Srbin-nacionalista isprva sam jako simpatisao Dražin pokret i u Draži gledao nacionalnog heroja i legendarnu ličnost. Za sve ono što bi se negativno čulo tražio sam opravdanje i želeo da ga nađem. U logoru na Banjici upoznao sam neke učitelje i seljake, bliske Dražine saradnike, koji su nekako pohvatani i tu dovedeni. Ti ljudi: otvoreni, karakterni, puni nacionalnog zanosa i mržnje prema okupatoru, još više su me učvrstili u ubeđenju, da se radi zaista o jednom nacionalnom otporu prema okupatoru. Bunila me je samo nesloga, ali su me ubedili da su komunisti za sve krivi. Tek početkom 1944. godine počeo sam kritičkije da gledam na celu stvar i počeo sumnjati u ponešto u što sam ranije bez rezerve verovao.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime17/7/2018, 12:35 pm

MUČNI RAZGOVOR
POSLE kongresa o Sv. Savi u selu Ba, pojaviše se u Beogradu četnici iz moga Gacka. Među njima su bili: Stevo Starović, Mitar Davidović i Branko Mastilović. Steva nisam ranije izbliže poznavao, ali Mitar i Branko su bili moji **Sokoli** i davnašnji prijatelji. Naročito s Mitrom me je vezalo veliko prijateljstvo. Želeo sam da s njima otvoreno razgovaram. Oni su doneli i neko pismo beogradskim intelektualcima od četničkog vođstva iz Gacka. U pismu im se mnogo prebacije radi pasivnog držanja prema borbi na terenu, u Hercegovini. **Dok su svi intelektualci komunisti došli na teren da se bore, nacionalisti intelektualci sede u Beogradu i još se čuje reč kritike s njihove
strane. Ne želimo nikog lično da optužujemo, ali neka imena moramo spomenuti: Risto Grđić, dr Pero Slijepčević itd.** Tako je pisalo u rečenom pismu.
Dakle, i njima sam bio na udaru, kao i Nemcima i ljotićevcima, a kasnije i mnogim drugim. Ne znam zašto, ali uvek su, se, u sredinama gde sam delovao, bacali pogledi na ono što ja radim. Bilo je i pametnijih ljudi, i boljih od mene, ali je uvek oko zapinjalo za mene. I u ovom slučaju, dr Pero Slijepčević, a i mnogi drugi, bili su bolji i istaknutiji od mene, ali ja se spominjem na prvom mestu. Često sam osetio da, i kad hoću da budem pasivan i da se ne mešam u tekuće događaje, ljudi silom hoće da me u njih uvuku.
Prvi sastanak s njima imao sam kod **Londona**. Na pitanje, s kojim se obično počinju razgovori: **Šta ima novo?**, ja rekoh: **Dobro je, Rusi napreduju!**, na što Stevo lupi šakom o sto i povika: **Sve bi naše intelektualce trebalo povješati - svi ste vi komunisti, a ti i Pero Slijepčević na prvom mjestu**. Ja se zbunih i počeh izvijati na sve moguće načine, ali nisam mnogo uspeo. Ostao je među nama težak utisak. Stoga digoh ruke od daljeg razgovora sa Stevom i nađoh načina da se izdvojim s Mitrom i Brankom. Oni pođoše sa mnom prema mojoj kući. Usput se među nama razvio razgovor i otprilike sam rekao ovo:

SAČUVAO GLAVU
- VI se tamo na terenu satirete međusobno, mesto da se bijete s okupatorom. Čemu to vodi? Vi kažete: Nemci će izgubiti rat i povući se, otići s Balkana, a ovde ćemo ostati samo mi i komunisti. Ko bude jači prigrabiće vlast. Zato moramo sad s njima da se obračunamo. Mi ili oni! A ja vam na to kažem da je takvo gledanje najviša glupost. Neće se ta pitanja rešavati u Gacku i Nevesinju. To su svetska pitanja. Ako na Balkan dođu prvo Rusi, ovde će zavladati komunizam, pa da sve komuniste pobijete. Naprotiv, ako se ovde iskrcaju Englezi doći će kralj Petar, pa i da komunisti sve vas pobiju. Zato treba prekinuti s borbom, da oslobođenje dočekamo, ako ne izmireni, a ono ne toliko zakrvljeni. Mi smo mali i neznatni da sprovedemo izmirenje na celom frontu.
- Vi mene - nastavih - zovete na teren i prigovarate mi što nisam tamo. Ja ću rado doći i neće mi biti žao da poginem za srpsku nacionalnu stvar. Ali ako ću da ginem, ja hoću da znam s kim i zašto se borim. Za ideju pomirenja, stišavanja strasti i ublažavanja bratoubilačkog rata, ne žalim da izgubim glavu, ali da je izgubim umešan u bratoubilački rat i međusobno istrebljenje, bilo bi mi žao. Eto, Mitre i Branko, to su moje ideje i sad mi recite bratski i pošteno, šta mislite o svemu?
- Bogami, brate Risto, ako s tim idejama dođeš među nas, mi ćemo te odmah likvidirati. Mi smo se zakrvili i tu sad izmirenja nema - odgovori mi Mitar.
Kasnije, kad sam se posle oslobođenja obreo u zatvoru, kao nacionalista i sumnjiv komunista, jednog dana poseti me major OZNE Mirko Mastilović, ispriča mi da su u torbi Branka Mastilovića, koji je poginuo u borbi s njima, našli izveštaj o njihovom boravljenju u Beogradu. U izveštaju se, između ostaloga, navodi: **U Beogradu su svi intelektualci s nama, osim Rista Grđića**. Dakle, govoreći istinu, u ta vremena si bio sumnjiv i kriv svakome. Da su četnici, mesto komunista, ušli u Beograd, sigurno bih se obreo na istom mestu gde su me stavili komunisti. Samo, ja sam iz komunističkog zatvora izneo glavu, a bih li iz njihovog - veliko je pitanje

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Srpske stranputice Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpske stranputice   Srpske stranputice Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Srpske stranputice
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: