LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Empty
PočaljiNaslov: Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)   Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Icon_minitime4/2/2011, 10:57 pm

Otkako se, početkom pedesetih godina prošlog veka, pojavio u srpskoj
književnosti, Matija Bećković je u centru pažnje javnosti, književne ali
i vaskolike druge. On je, najpre, “nestašni” dečko kome nema premca u
generaciji pisaca koja svakom svojom knjigom izaziva nesvakidašnju
pažnju ne samo književne kritike. Njegovim delom bave se pisci, ali i
dežurni ideolozi kojima zagorčava život u ostvarenju “zacrtanog puta u
svetlu budućnost”...
Matija Bećković evo više od pola veka istrajava
zahvaljujući izuzetnom daru - jedna je od vodećih ličnosti srpskog
književnog života, autor je antologijskih knjiga poezije, čak i beseda
kojima nema ravnih u novijoj srpskoj književnosti.
Pa, ko je, u stvari, Matija Bećković?
Kada
se Vuku Bećkoviću, oficiru kraljevske vojske, sa službom u Senti,
gradiću na severu Bačke, kraj Tise, 29. novembra 1939. godine, rodilo
prvo dete - sin, uzbuđenju nije bilo kraja. Supruga Zorka, rodom iz
obližnje Kanjiže, gde joj je otac Miladin Taušan, po povratku sa
Solunskog fronta kao dobrovoljac dobio zemlju i naselio se u ovu
ravnicu, želela je da svome prvencu da ime Matija, po zavetu voljenog
brata Milana Taušana koji je kao mladi komunista, pitomac kragujevačkog
Vojno-tehničkog zavoda, izvršio samoubistvo u Petrogvaradinu gde je bio
na odsluženju vojnog roka...
Pričala je najbližima da je kao trudnica
sanjala kako je neki Mađar hteo nožem da je udari u stomak, a već
pokojni brat je isprečio svoju ruku i rekao:
“Nemoj, tu je Matija...”
A onda se obratio sestri:
“Ti ćeš roditi sina i daćeš mu ime Matija...”
To
ime, međutim, u rodoslovu Bećkovića - u Crnoj Gori, u Rovcima, nije
postojalo. Kad je kum Jovan Vuković stigao iz Beograda, doneo je ime -
rekao je da će se dete zvati Radosav.... Na kraju je žandarmerijski
oficir Vuković popustio, jer je majka Zorka htela pošto-poto da ispuni
zavet i predskazanje, pa je u mesnoj crkvi, u hramu Svetog arhanđela
Mihaila u Senti, na krštenju potonji veliki srpski pesnik dobio ime -
Matija. Bio je to prvi čovek sa tim imenom u Rovcima, pa i dalje od
Velje Dubokog. (Tamo je bio poneki Mato i Matije - ali Matija nije.)
Majka je nalazila još jedno opravdanje za ovo ime - dete rođeno na dan
Svetog Mateja.
Inače, bratstvo Bećković - Drašković bilo je vazda
ponosno na svoje hrabre pretke koji su se isticali junaštvom u bojevima s
Turcima. U nekrologu pradedi rovačkom komadijeru Vuju Bećkovu, koji je
objavljen u “Glasu Crnogoraca” 9. decembra 1901. godine, zabeleženi su
mnogi podaci iz života porodice. Vujo se prozvao Bećkov po dedi Bećku
Draškoviću (kome je kumovao veliki vojvoda Mirko Petrović).
Od Vuja se ogranak Draškovića prozvao Bećković i to većinom oni koji su školovani...
Pre
Vuka Bećkovića proslavio se kapetan Mrkoje Bećković, jedini oficir
redovne vojske - poginuo je u Mojkovačkoj bici 1916. godine. Kapetan
Mileta Bećković ubijen je na Bregalnici 1912. godine. Matijin deda Niša
Vujov bio je predsednik rovačke opštine i narodni poslanik Podgoričke
skupštine 1918. godine. Reč Vuja Bećkovića: “Gdje god sam htio nešto da
učinim svud sam poginuo!” - obeležila je sudbinu i njegovog potomstva.
Posebno
će na Matiju ostaviti dubok utisak priča o Marku Taušanu, pretku sa
majčine strane, koji je i u narodnu pesmu ušao (pesma koja je kod Vuka
Karadžića zabeležena pod imenom “Pop Dragović i Marko Taušan”).
Porodica
Bećković će do početka Drugog svetskog rata živeti u Senti i Novom
Sadu, gde je Vuk na kraju bio na službi u Petrovaradinskom garnizonu.
Kad se zaratilo, porodica je stigla kod familije u Velje Duboko, u
Rovca. Vuk Bećković je smatrao da je vojska kapitulirala i da oficiri u
tom ratu treba da ostanu po strani. Građanski rat, pogotovo u Crnoj
Gori, bio je nemilosrdan, a on kao oficir kraljevske vojske, veran
svojoj zakletvi, nije mogao biti neopredeljen.
Braća, od kojih su
neki već bili u partizanima, preko noći su prebegli kod brata u četnike.
Nije imao kud. Morao je sa svojim saplemenicima. Krenuo je u šumu
držeći se uglavnom svoga kraja - izabran je za komandanta rovačkog
četničkog bataljona. Vodio je brigu o svojim ljudima, i verovao da će
posle rata svi odgovarati za svoje postupke, ma na kojoj strani se
borili. (Milovan Đilas, u svojoj knjizi “Revolucionarni rat”, kao jedan
od čelnika partizanskog pokreta u Crnoj Gori, između ostalog, dočarava
atmosferu u kojoj se taj rat vodio: “Morali smo se povlačiti: imali smo
jedino dva izlaza, a naročito smo se bojali Rovčana, kojima je
komandovao Vuk Bećković, moj kolega iz kolašinske gimnazije i otac
pesnika Matije Bećkovića. Ali Vuk se brinuo samo za svoja Rovca, pa smo
se komotno - obema sustopicama - izvukli iz moračke provalije...''

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Empty
PočaljiNaslov: Re: Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)   Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Icon_minitime6/2/2011, 6:18 pm

VUK Bećković, Matijin otac, dobio je 1943. godine i drugog sina -
Ljubomira, Ljuba, a Zorka će roditi i kćerku Ljubicu, posmrče. Jer,
ratni vihor odvešće Vuka daleko od zavičaja, u Bosnu i dalje... da li do
Jasenovca ili do slovenačkih jama, zajedno sa svojim vojnicima. (U ratu
su mu poginula četiri brata, a on peti je odstupio - i "nestao"...).
U
tom povlačenju s njim je i supruga Zorka s decom, a onda su se rastali
zauvek. Zorka Bećković vratila se sa decom u selo, u Velje Duboko.
Vuk Bećković je imao trideset pet godina.
Kao zreo pesnik Matija će mu posvetiti jednu od svojih najlepših pesama:
Niko nije veći od oca
Kamoli sin
Niti je ijedan otac
Ravan ocu
Ako ima sina
Koji zna šta je otac
Jedino ako ga nema.
...
Sinovi su očevi
Ali ni jedan sin nije
Otac...
Majka
Zorka je volela da veze, na razne mustre, koje je naučila još kao
devojka u Bačkoj, od Mađarica. I čuvala je te svoje vezove (a sačuvao ih
je i uramio i njen slavni sin). Od majke je čuo prvi put i priču o
pravom pesniku, priču o Branku Radičeviću i njegovoj pesmi "Kad mlidijah
umreti...", koju je od nje i naučio napamet. Ona mu je govorila da ima i
drugih pesama, od onih koje su oni, vraćajući se iz osnovne škole,
usput pevali (iz mozga, kako se govorilo) - "Na ostroške grede dvije
Bajova se čapra vije..." majka se plašila da joj dete ne podivlja pa mu
je krišom otpevala pesmu "Zaplakala stara majka, Džaferbegova...", kako
bi čulo da ima i drugih pesama i drukčijih melodija.
U nižim
razredima gimnazije Matija će otkriti i prvog živog pisca čijih je
pesama i priča bilo puno u knjigama - bio je to Branko Ćopić. Njegove
pamtljive pesme i priče bile su mu prva lektira. Ali, ipak, čitav svet
bio mu je sveden na Velje Duboko. Baba Jeja je bila od čuvene porodice
Lazarević. Matija je pitao - šta joj je Laza Lazarević? - čije su
pripovetke (i fotografija) bile u čitanci. "To je greška...", rekla je
baka. "Nije Laza, nego Lazar..." - uverena da drugih, pogotovo slavnih
Lazarevića, nema sem onih njenih iz Lipova...
U Veljem Dubokom Matija
će završiti četiri razreda osnovne škole - praviće se važan među
vršnjacima da je jedini u Veljem Dubokom koji je rođen u gradu, istina u
tamonekoj dalekoj Senti, varoši za koju niko od vršnjaka nije čuo...
Izmišljao je kakav je to grad, krijući da ga, zapravo, nije ni zapamtio.
I
pored nemaštine, Zorka je, po svaku cenu, želela da svoju decu školuje.
Matiju je, najpre, poslala u Kolašin, u prvi razred niže gimnazije; a
već drugi razred učiće daleko od porodice, od zavičaja, čak u Slavonskom
Brodu, kod tetke Jelene - Jele, čiji je muž radio u fabrici "Đuro
Đaković", a stanovao u radničkoj koloniji.
U gimnaziji u Slavonskom
Brodu dečak će doživeti senzaciju za senzacijom: povijest, tajnik,
kolovoz, prosinac, kotar, nazočnost, hvaljen Isus... Diktiraju "raspored
sati",
počinje "prvi sat hrvatskog jezika"... Pita druga iz klupe -
koji je to jezik? Zar u ovoj zemlji, u Jugoslaviji, svi ne govorimo
srpski?... On mu objašnjava da je to hrvatski jezik, da su oni katolici a
mi pravoslavci - mi našu prošlost zovemo istorijom, a oni isto to zovu
povijest... Na času povijesti Hrvati kažu da je njihova najveća
istorijska ličnost kralj Tomislav, a Matija veli da je naša najveća
istorijska ličnost car Dušan...
Profesor hrvatskog jezika Ante Milinković dođe do klupe u kojoj sedi Matija i gleda u knjigu, povuče ga za kosu i upita:
"Crnogorac, kontrolišeš da li znam!..."
"Gledam, ima li u knjizi to što predajete, pa ako ima da zapišem...", kaže Matija, a profesor će:
"Znam ja vas, ne možete bez kontrole!"
Matija
se, međutim, nametnuo razredu svojom razboritošću, ali i hrabrošću.
Proglasili su ga da je najjači. Strasno je navijao za "Crvenu zvezdu",
pre nego što je znao šta je to, jer su njegovi drugovi vršnjaci svi
navijali za "Dinamo". Matijin idol bio je Rajko Mitić... Imao je
dvanaest godina i na polugodištu krenuo je preko Vrpolja, Vinkovaca i
Sarajeva u Velje Duboko - sam, kod majke. U đačkoj knjižici prvog
razreda bile su sve petice. Pa, ipak, na jedvite jade završio je drugi
razred gimnazije u Brodu, na čijem je ulazu stajala ploča da je u toj
varoši rođen slavni srpski pesnik Branko Radičević...
Vratio se u Kolašin da završi treći razred niže gimnazije.
U
međuvremenu tetka i tetak preselili su se iz Slavonskog Broda u
Valjevo. Tetak Sveto Udovičić, rodom iz Bosne, iz Visokog, došao je sa
porodicom i dobio posao u građevinskom preduzeću "Jablanica". Bio je
poslovođa na gradilištu novog doma kulture u gradu na Kolubari.
Zahvaljujući njihovoj dobroti, majka Zorka otpremiće Matiju dalje na
školovanje, u više razrede gimnazije. Matija će stići u Valjevo preko
Užica, uskom prugom do Lajkovca, a onda će mu Valjevo postati drugo
rodno mesto, o kome će, kasnije kao ugledni pisac, reći - da su to
najlepše godine njegovog života.
A zgrada Valjevske gimnazije biće
najlepša zgrada koju je do tada video. Umeo je da stane s druge strane
ulice i da se divi lepoj fasadi, zagledajući biste Dositeja i Vuka.
Vazda je gluvario po starom delu varoši - Tešnjaru. Onda bi odlazio
kući, kod tetke i tetka, koji će ga i usvojiti! I kojima će zauvek biti
zahvalan za sve što su za njega učinili. Prihvatili su ga kao
najrođenijeg u svoj dom, u montažnoj baraci, kod železničke stanice u
ulici Vuka Karadžića. Mnogo godina potom kazaće: "Tetke su velika
institucija naše prosvete - nema broja onih koje su podigle i školovale
tetke. Gde je ko imao tetku - tu je učio!"

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Empty
PočaljiNaslov: Re: Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)   Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Icon_minitime8/2/2011, 7:49 pm

Matija će i u valjevskoj Gimnaziji skrenuti pažnju na sebe svojom
darovitošću, naročito na časovima srpskog jezika i književnosti. Istina,
sećao se da ga je još u Slavonskom Brodu profesor hrvatskog jezika
pitao:
"Ko ti je ovo napisao?"
Bio bi veoma iznenađen njegovim sastavom.
Valjevo
ga je fasciniralo - zauvek će se sećati pazarnih dana kada je varoš po
bogatstvu i obliku ličila na slike Hijeronima Boša - seljaci će sa svih
strana stići prema pijaci, peške, na konjima, volovskim kolima, a ima i
onih sa konjskim zapregama. Ulice zakrčene žitom, pernatom živinom,
lubenicama i bundevama, voćem i povrćem... Jednog dana dok je stajao
ispred (bivše) kafane "Sunce" prvi put u životu vidi neobičan prizor:
nailazi fijaker, a u njemu kaluđer sa sedom, dugom bradom. Rekli su mu
da je to znamenita ličnost - ava Justin Popović, izuzetno obrazovan
čovek i da živi zatočen u obližnjem manastiru Ćelije, gde su ga
komunisti prognali.
U šestom razredu gimnazije doživeo je da se ime
Matije Bećkovića pročuje u celoj školi - za pesmu na konkursu "Moj kraj u
revoluciji" dobio je prvu nagradu i novčani iznos od 15.000 dinara! A
bila je to prva nagrada u životu - u svečanoj sali Gimnazije iznenadnu
svečanost otvorio je uzbuđeni direktor Jova Kovačević i objavio da je
učenik valjevske Gimnazije taj i taj dobio prvu nagradu za najbolji
pismeni zadatak u Republici Srbiji! Valjevo je trijumfovalo nad ostalim
gradovima, mada, kako je rekao direktor - "Nije tako bilo u
revoluciji..." Zato je gost iz Beograda, iz ministarstva, izvadio
koverat sa parama, a jedan od Matijinih drugara je dobacio:
"Prebroj lovu...!"
Presrećan
odlazi u baraku i onda s tetkom ide u kupovinu. Kupuje prvi karirani
sako u životu, pa cipele, pantalone. Tetka predlaže da kupe i tetku
košulju - kaže: "Biće mu milo!"
Uključuje se u žestoke rasprave o
tradicionalizmu i modernizmu u književnosti - Matija se opredeljuje za
ove potonje. Bliski su mu stihovi Oskara Daviča, Miodraga Pavlovića,
Vaska Pope, ali i Stevana Raičkovića... Prvi put u životu vidi žive
pisce o kojima se u javnosti govori i piše - u Valjevo je došao Subho
Tagore, rođak slavnog indijskog pesnika Tagore, koji je pročitao svoju
pesmu "Šumadijski čaj", u društvu pesnika Slavka Vukosavljevića i
književnog kritičara Predraga Palavestre.
Indus je mislio da je vruća
rakija naš domaći čaj pa mu je posvetio pesmu, a publika je već naslov
komentarisala da taj čaj niko nije pio a da nije pevao. Potom je stigao u
Valjevo i Oskar Davičo... Zapanjila ga je drskost, s kojom je veliki
pesnik odgovorio na pitanje profesora fizike Cvetkovića - kakvi su to
stihovi, modernista, kao što ih piše Vasko Popa? Davičo mu je odbrusio
da će odgovoriti samo u slučaju ako neko ima nešto pametno da pita...
Početkom
decembra 1956. u život Matije Bećkovića ulazi plavokosa devojka koja će
mu postati i prva ljubav, i prva ljubavna pesma, i prva knjiga,
i
doživotna saputnica, i majka njegove dece. Bilo je to tačno u subotu 9.
decembra 1956. oko pola osam uveče kada na valjevskom korzou, "u
Karađorđevoj ulici, između Pošte i Suda" upoznaje Veru Pavladoljsku,
učenicu petog razreda. Iduće, 1957. godine, objaviće i prvu pesmu u
"Mladoj kulturi" - nazvaće je "Preludium".
Pričalo se da je pesnik i
stidljivi lepuškasti Crnogorac počeo slobodnije da se ponaša - pustio je
dugačku kosu, a usudio bi se da u "Šofer baru" popije i poneko piće.
Ali, od tog subotnjeg korzoa, otkako je upoznao Veru, njegova galaksija
se menja - on prati svaki njen korak, a i ona njega, dolazi da ga sluša,
pa i uzima reč na sastancima literarne družine u Gimnaziji... Roditelji
su joj uoči rata došli u Valjevo, otac joj je iz Rusije, rođen u
Pjatigorsku na Kavkazu i pred Oktobarsku revoluciju, kao dečak, stiže u
bežaniji u Srbiju... Vera nosi ime očeve majke.
Matija će ga upoznati
i ovaj će biti zadovoljan izborom svoje kćerke, jer je i sam čitao i
voleo rusku poeziju, a najviše od svih dopadao mu se Afanasij Fet
(1820-1892).
O izuzetno darivotom gimnazijalcu pričalo se i van škole.
Ljubica
Nožica, profesor srpskog jezika u VII i VIII razredu, koja prati
modernu literaturu, uočava Matiju, upućuje ga u Gradsku biblioteku, gde
stižu razni listovi i časopisi. Njega posebno zanima "Mlada kultura"
koja posvećuje pažnju mladim piscima, pa i onima iz tzv. unutrašnjosti.
Urednici lista (Mladen Oljača, Predrag Palavestra i Slavko
Vukosavljević) pružaju ruku mladima, otkrivaju talente. Matija je u
literarnoj družini jedan od zapaženijih (pre njega, tu slavu imali su
nešto stariji, koji su već otišli u Beograd na studije - Zoran
Joksimović, Petar Pajić i Miloš Jeftić).
Zovu ga - pesnik...
U jednoj od pesama ("Lirski recitativ") Matija peva o Toplici, Srbiji u srcu, Avali:
"Pa siđem dole u Rašku na medovinu
pa se s Markom ogledam na dnu bunara
pa s Nemanjom sednem pod tisovinu
i čujem kako Mesec s Danicom razgovara..."
Profesor
filozofije Dragan Mijanović, koji je vodio hor Gimnazije, uočio je da
Matija govori lepo i razgovetno, pa mu na takmičenju srednjih škola
poverava ulogu konferansijea. To je bila i velika slava i prva leptir
mašna - koju su na brzinu skidali i stavljali svi učesnici. Vera mu je
poverila da ga je tad prvi put i zapazila.
Završeni su lepi gimnazijski dani i došlo je vreme za odlazak na studije u Beograd. Maturirao je školske 1958-
-1959.
Upisuje studije na tek otvorenoj katedri na Filozofskom fakultetu.
Izdržao je jedan semestar, kad je shvatio da besmislene ankete i grdne
statistike nisu za njega. Preći će na studije književnosti.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Empty
PočaljiNaslov: Re: Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)   Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Icon_minitime19/2/2011, 10:18 pm

Ali, iz Matijine glave nije izlazila Vera Pavladoljska.
Ona je bila s
njim bilo gde da je - u Veljem Dubokom, u Kolašinu, kod majke, kod
tetke, na beogradskoj "štrafti" (koju polako osvaja i upoznaje). Svoju
ljubav će ovekovečiti poemom "Vera Pavladoljska" i objaviti je u
"Vidicima", listu za književnost i umetnost Beogradskog univerziteta.
Poema će odmah biti prepoznata kao istinski događaj u književnom životu.
Lepa vest stići će i do Valjeva, naravno, i do Vere. I ona će uskoro
napustiti Valjevo i doći u Beograd da se upiše u srednju finansijsku
školu. (Njena mati Jelena Korać i otac Aleksej su razvedeni kada se
1948. godine Jelena opredelila za brata generala Alekseja
Pavladoljskog). Majka se pomirila s tim da njena mezimica (rođena 1941. u
Kragujevcu) prati momka koga voli (otac Aleksej već je radio u
Beogradu, u građevinskom preduzeću "Partizanski put").
Poema "Vera Pavladoljska" postaće legendarna priča o iskonskoj ljubavi.
Radomir
Stević - Ras, slikar na glasu, ali i pesnik, koji je objavio
bibliofilsko izdanje knjige pesama Branka Miljkovića "Krv koja svetli",
objavljuje, u maju 1962. godine, i Bećkovićevu poemu "Vera
Pavladoljska".
Valjda nije niko bio uzbuđeniji od Matije kada je u
ateljeu kod Rasa video svoju poemu - kao knjigu, sličnu onim prethodnim
bibliofilskim Rasovim izdanjima - pesmama Branka Miljkovića i Blaža
Šćepanovića. Dobio je dva primerka, od pedeset - jedan za Veru, a drugi
za njega, a onda je usledilo nezaboravno veče u Domu kulture "Vuk
Karadžić", gde, pored njega, stihove iz knjige kazuje i mladi glumac
Petar Kralj. I on i Vera su na sedmom nebu. Knjiga joj je poklon za 21.
rođendan. Svoj primerak Matija nosi u Studentski dom "14. decembar" kod
Železničke stanice (ranije se zvao "Milovan Đilas").
"Slika ljubavi
koju je ovaj mladi pesnik dao znatno je ukrasila njegova misaona
ezoteričnost koja je samo povremena. U toj ravnoteži strasti i mudre
iskrenosti leži zaloga budućih Bećkovićevih uspeha...", - pisao je u
"Mladosti" Raša Popov.
Njegova bibliofilska knjiga osvojila je izloge
beogradskih knjižara i ubrzo je rasprodata iako je primerak koštao
ondašnjih basnoslovnih 20.000 dinara! Pokupovali su je naši i svetski
bibliofili. Stigla je i u Gutenbergov muzej i u Muzej moderne umetnosti u
Njujorku. Bećković se kretao od "Moskve", "Balkana", "Ruskog cara", do
kraja knez Mihailove ulice - na toj "liniji" tada se tačno znalo gde su
tzv. ambasade gde stoje Crnogorci, gde Užičani, gde Valjevci, Nišlije,
Kragujevčani...
Na jarko osvetljenu pozornicu javnosti počinje da
izlazi kad mu se povodom prve knjige, 26. maja 1962. godine, na srednjoj
strani "Večernjih novosti", najtiražnijeg večernjeg lista u to doba,
pojavila prvi put u životu fotografija u novinama i tekst "Zlatni
stihovi ljubavi". Slikan je s knjigom koja sadrži 27 tabli koje je Ras
ispisao i iscrtao. Niko samouvereniji od Matije, koji se ne libi da
kaže:
"U svoju generaciju
ubrajam tri-četiri darovita pesnika koja
želim da pobedim. Jer, cenim samo dostojne neprijatelje. Mi smo prisni
ali nam pesme rade o glavama."
Evo i ko su ti Bećkovićevi pesnički
jarani s kojima je uspeo da se spajtaši kod omiljenih sastajališta
mladih umetnika, kao što su "Bezistan" i "Prešernova klet". On tamo
zalazi "vežbajući" kafanska nadmudrivanja i doskočice - najrađe je u
društvu s Brankom Miljkovićem, Nišlijom koji je stekao lepu reputaciju
među modernistima, ali tu se ubrzo pojavljuju i drugi. Najuočljiviji je
Čačanin Brana Petrović s kojim se Matija nadmudruje u dosetkama na
tekuće prilike u društvu i uopšte u svakodnevnom životu. Upoznaje i Miću
Danojlića, momka koji je pre njega pristigao u prestonicu, prodavao
novine, pa Dragana Kolundžiju - pesnike koji su izašli na glas svojim
prvim knjigama. Naravno, upoznaće i sijaset pisaca od dela i ugleda koji
već uređuju novine i časopise, ili su urednici u uglednim izdavačkim
kućama.
(U jednoj ispovesti Momo Kapor će kazati: "Matija je tada
vladao beogradskim kafanama i klubovima. Sve što bi izmislio po ponoći,
idućeg dana bi išlo od usta do usta. Policija ga je neprestano pratila,
pa je jednog dana postavio pitanje psihijatru, doktoru Raškoviću: 'Šta
misliš, doktore, ako ovi prestanu da me jure, da li mogu da dobijem
maniju gonjenja?', na šta ovaj nije umeo da mu odgovori".)
Bilo je to, naravno, tih šezdesetih i sedamdesetih godina kada je utirao put u život, pa i u književnost.
Valjevci
se, uglavnom, okupljaju kod poslastičarnice "Medžed" u knez Mihailovoj
ulici. Tu se saznaju vesti i novosti iz zavičaja, a Matijin zavičaj je
Velje Duboko, ali i Valjevo, i Senta koju još nije video. O Matiji se
već priča kao o ozbiljnom pesniku, čiji je dar zapažen kao što je
zapažena izuzetna darovitost Miće Danojlića, Dragana Kolundžije, naravno
Branka Miljkovića, Bože Timotijevića... O njima se govori i komentariše
bez početka i kraja. Matija je u toj orbiti veoma važan jer se kako je
to "Politika" u belešci povodom prve knjige napisala - "poigrava i sa
životom i sa poezijom, čak i sa samim sobom". On se ističe cinizmom, ali
i originalnim "ljubavnim glasom mladosti". Mladi kritičar Pavle Zorić
tvrdiće da je pesnik čas veseo čas tužan.

METAK LUTALICA
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se zalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska...
Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaže gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Empty
PočaljiNaslov: Re: Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)   Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Icon_minitime7/3/2011, 9:40 pm

NOVA knjiga "Metak lutalica" trebalo je da bude objavljena u "Nolitu",
po preporuci Oskara Daviča, ali je dobro obavešteni direktor Sava
Lazarević, kad je saznao da pesnik potiče iz četničke porodice, odustao.
Pukao je glas o darovitom sinu četnika, i taj glas će ga pratiti celog
života. Odneće rukopis knjige u drugu veliku izdavačku kuću, "Prosvetu",
u kojoj su urednici za poeziju Skender Kulenović i Stevan Raičković.
Knjigu "Metak lutalica" ovaj izdavač objaviće u proleće 1963. godine, u
svojoj biblioteci "Albatros", s vinjetama Stojana Đelića. Kritičari će
ga blagonaklono dočekati, pa će i Miloš I. Bandić u "Politici" tvrditi
da Bećković "sve što ima da kaže i sve što kazuje - izgovara glasno,
stihom koji hoće da bude, i koji jeste, zvučan, javan, čujan... a pesma
'Maljenkaja Vjeročka' spada među najosobenije, najlepše stihove te vrste
napisane kod nas u poslednje vreme".
Drugi, pak, zapažaju da poeziju
Branislava Petrovića i Matije Bećkovića vezuju mnoge srodnosti -
obojica su izrazito estradne ličnosti. Jer, u to doba javno govorenje
stihova bilo je veoma u modi, ne samo u kafanama, gde su se skupljali
umetnici, već i na čuvenim mitinzima poezije, javnim priredbama,
književnim večerima u malim i velikim varošima, radnim akcijama,
fabrikama...
Pesnik tvrdi: "Vodim istragu protiv sebe - pišem
isključivo pesme. Još uvek traje moj dijalog s metkom lutalicom. Uzor su
mi oni pesnici čije osobine ujedinjujem u sebi. Književne škole
stvorene su pod zemljom. Najviše čitam svoju tamu..."
Objavljuje
svoje stihove u "Invalidskom listu", "Književnim novinama", "Mladosti",
ali i u NIN, "Politici", u drugim časopisima...
Već je upotpunio
sliku o Beogradu koju mu je prvi predočio dugim pričama na valjevskom
korzou Petar Pajić. Brzo se snalazi u različitim situacijama i
prilikama. Upoznaje čitav niz novinara, pa i urednika, u redakcijama
listova i časopisa. Miodrag Bulatović Bule, koga sreće u podne, u
"Bezistanu", leglu mladih pisaca, među koje svraća i legendarni
pesnik-hedonista i satiričar Ljubiša Jocić, jednog dana će mu dati svoju
knjigu "Crveni petao leti prema nebu", koja mu je širom otvorila vrata u
srpskoj književnosti.
Bećko je već osvojio prestonicu - ma gde
došao, opčinjava slušaoce. Publika guta njegove stihove, duhovite opaske
na svakodnevicu, na njene junake. U listu "Jež" piše o svemu i svačemu,
ali vodi i razgovore, improvizuje intervjue s poznatim ličnostima u
stalnoj rubrici "Klub književnika ujutru".
Upoznao je i Dragana Kolundžiju, pisca u to vreme kultne knjige pesama "Zatvorenik u ruži", koji mu je pri prvom susretu rekao:
"Šteta
što nisi ranije došao u Beograd, jer smo već formirali, popunili
generaciju... Naš voz je pun, dragi Matija... Formirali su se ešaloni
pisaca. Stigao si na stanicu kada je voz već na otvorenoj pruzi i šiba
punom parom."
Matija uporno nosi pune džepove
svojih pesama
nastalih u Crnoj Gori, i u Valjevu, ali i na beogradskom asfaltu. Pored
dvadesetak godina koje je stekao, to je sva njegova imovina...
Branko
Miljković je važio za veoma obrazovanog, načitanog, naročito
filozofskom literaturom, ali su Mića Danojlić, Boža Timotijević, Bora
Radović, Toma Mijović, Dragan Kolundžija i nešto kasnije Ljubomir
Simović slovili za talentovane. To je vreme kad se pisci dele na talente
i netalente. Često se u kafanama, kao najveća uvreda i psovka, čuje:
"Netalentu
jedan...!" Matija počinje da živi od pisanja - znala se tačno cena
stiha - u koji dan se isplaćuje honorar za objavljene tekstove ili
stihove. Honorari su bili pristojni. U "Invalidskom listu" jedan od
urednika je pisac Brana Šćepanović, koji, iako piše prozu, voli stihove -
Matija će u ovim novinama objaviti više reportaža, ali i u "Književnim
novinama", "Mladosti"... Oskar Davičo je tada veliki zaštitnik mladih,
pa kratko vreme i Matijin.
Stevan Raičković će mu postati najbliži
prijatelj, od prvog poznanstva pa do kraja života. (Kasnije će zajedno
učestvovati na raznim književnim večerima širom Jugoslavije, ali i
putovati u Sentu, Suboticu, Crnu Goru, krajeve za koje su obojica bili
vezani mladošću i porodicom.)
Matija je oslobođen služenja vojske zbog čira na dvanaestopalačnom crevu.
Veoma
ga je potresla smrt pesnika, prijatelja sa beogradskog asfalta - Branka
Miljkovića, u Zagrebu, 12. februara 1961. Svi mladi pesnici često se
pitaju zašto da se ne ubiju. Ali, razloge zašto vredi živeti znao je
najbolje da nabroji Branko Miljković. Zato je njegova smrt bila tako
poražavajuća. Do poznanstva s Miljkovićem, Matija nikada nije sreo tako
ambicioznog mladog pesnika, željnog uspeha, sposobnog da se spretno i
efektno izrazi, da uspe, da ide dalje... Bio je stariji i njegove
metafore su dominirale i u kafanama i u "Bezistanu"... Matija se dobro
seća susreta s njim na Rasovoj izložbi u Galeriji Udruženja likovnih
umetnika - Branko je bio u centru pažnje, uparađen, s rukavicama,
crvenim plišanim prslukom. Kaže Matiji:
"Pročitao sam ti pesme u
'Studentu'... Burazeru, nisi ništa u njima slagao, a ja sam u svojim
pesmama slagao - sve. Ja mislim sve obrnuto od onoga što sam napisao."
Matija
tvrdi da je Branko Miljković imao potrebu da mu ljudi veruju, a imao je
fantastičnu moć da podjednako efektno formuliše sasvim suprotna
stanovišta. Do popodne poriče ono što je pre podne tvrdio. Ta moć ga je,
po Matijinom mišljenju, i razorila... Zanimljiv je Matijin opis
Miljkovića: "Oči - Stevana Prvovenčanog, uši slične antenama, nos - dug,
lucidan, kao pčelinji žalac, kosa - prava, duga, hajdučka."

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Empty
PočaljiNaslov: Re: Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)   Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Icon_minitime15/4/2011, 10:31 pm

MATIJA Bećković je 1962. godine primljen u Udruženje književnika Srbije i
time je praktično rešio status pisca i profesionalnog bavljenja
književnošću.
Vrata mu je otvorio NIN, list izuzetnog ugleda među
intelektualcima. U ovom listu već piše Miodrag Bulatović, s kojim se u
popodnevnim satima često druži - ponekad bi obojica zavaljeni u
redakcijskim foteljama, ispred mape Jugoslavije, meditirali o
blagodatima civilizacije kojih su se domogli. Bule bi ga zapitao:
"Bećko, da li vidiš gde su naša Rovca, na ovoj mapi?"
Onda bi ustao i prstom pokazao na karti:
"Vidi,
burazeru, ovde su litice odakle smo mi stigli u ovu prestonicu. Da smo
ovog trena stigli na stanicu s torbama i boščama, to bi bio najveći
uspeh dva Rovčanina. A mi smo se već odomaćili u samom centru i Bog
sveti zna dokle ćemo stići, dogurati... Evo, možemo da ostanemo ovde do
zore, u toplom i suvom i da telefoniramo kome hoćemo, sve je tu... dragi
moj Bećko..."
Matija je doživeo je izuzetnu popularnost u široj
javnosti - osvojio ju je svojim izuzetnim darom, svežinom duha...
Doživljava, zbog te popularnosti i neprijatnosti, kao što je pojava
izvesnog momka koji se predstavlja u Ljubljani, Zagrebu, Rovinju... kao
Matija Bećković! Pravi razne izgrede, potpisuje Matijine knjige...
Bećković
je pomislio da mu to, po oobičaju, policija "nešto namešta" i da je on
"neka balkanska kafanska varijanta doktora Džekila i mister Hajda".
Žali
se Mihizu, javlja mu se i izvesna Marija - kao stara poznanica - i želi
da ga vidi u "Mažestiku"... Kad je došao u hotel - nigde poznate žene, a
kada mu je kelner prišao i upitao: "Da li, Matija, želite još jedan
čaj?" - prilazi mu žena od susednog stola i uplašeno ga pita - je li on
Matija?
Devojka je stigla iz Splita, studentkinja, tamo je srela
momka koji joj je rekao da se zove Matija Bećković, da je on onaj čuveni
mladi pesnik. Kasnije je Bećko saznao da je to izvesni Patak (Mihiz je u
svojoj autobiografskoj prozi detaljno opisao Ratomira Stričevića, koji
je, kao "istinska ptičica božija", putovao po malim i velikim varošima,
pijančio i bančio predstavljajući se kao Matija).
Bila je to neprijatna cena popularnosti, jedna od prvih.
U
opštini Stari grad, 13. februara 1964. godine, Matija Bećković se ženi -
njegov kum je Brana Šćepanović, mladi pisac, a Vere Pavladoljske,
psiholog Bojana, supruga Stevana Raičkovića. Nema svatova, samo kumovi i
ručak u "Srpskoj kafani", pa onda odlazak u iznajmljeni stan kod hotela
"Palas". Vera je u drugom stanju.
OČekuju sina i to sasvim sigurno,
kad ono 1. maja stiže iz bolnice vest da je Vera rodila kćerke,
bliznakinje. Na tu vest javlja mu se Bulatović i teši ga:
"Ne očajavaj, šta ćeš".
Ali, onda, jedan slučajan susret - pred Gradskom kafanom nailazi Mladen Oljača, jedan od čelnika Udruženja
književnika Srbije, i pita ga da li ima stan?
Matija mu odgovara:
"Ne
staj mi na muku. Dobio sam dve kćerke, a stanodavac nam izdao stan samo
do porođaja. Ne znam kuda ćemo kad Vera izađe iz porodilišta."
Oljača
mu kaže da je slobodan stan Miodraga Pavlovića u ulici 27. marta,
istina jednosobni. Pavlović je prihvatio stan na Studentskom trgu, koji
je odbio glumac Viktor Starčić. Za to vreme Vera je čekala u
porodilištu, jer niko nije hteo da primi podstanare sa dve bebe.
Prilikom posete Matija joj dovikuje:
"Dobili smo stan!"
Ona mu odgovara:
"Valjda - našli".
"Ne, dobili!"
Jedva su se razjasnili da su uz ćerke dobili i stan i da će u njega otići pravo iz porodilišta.
Ćerkama su dali imena Ljudmila i Olja, po stihovima Majakovskog: "Recite sestrama Ljudmili i Olji".
Kupili su dve korpe za decu, na pijaci i tako su počeli da se kuće.
Srećom, devojčice su bile zdrave, ali su dve potpuno različite prirode.
Ostali
su u tom malom stanu, u Ulici 27. marta broj 54 sve do polaska dece u
školi. A onda se u Matijinom životu opet pojavio Mija Pavlović - ovoga
puta on je odbio veći stan od Ministarstva kulture, jer nije želeo da
ide, takoreći, na periferiju, na Konjarnik. Matija je i tu ponudu jedva
dočekao. U tom naselju već se formirala kolonija pisaca, novinara,
slikara, muzičara - društva na pretek.
Tu će, u Ulici Vladimira
Tomanovića broj 19, ostati sve do pre dve godine - Vera će raditi u
Univerzitetskoj biblioteci, a deca će nakon srednje škole krenuti svojim
putem - Olja će završiti studije na Pozorišnoj akademiji i opredeliće
se za novinarstvo (voditelj je kultne emisije "Utisak nedelje" na
televiziji B92), a Ljudmila će završiti studije na Muzičkoj akademiji.
Dobiće i unuke: Anđeliju, Alekseja i Luku - Aleksej je rođen u Moskvi i
dobio je ime po dedi, a Luka po porodičnoj krsnoj slavi, svetom Luki.
Druži
se s mladim slikarima, kao što su Ras, Milić od Mačve, koji će, posle
jedne večeri poezije u dvorani Doma sindikata, načiniti sliku "Govori
Matija Bećković", a kako je to Milić zapisao u svojoj spomen-knjizi,
Matija je banuo kod njega u atelje zajedno sa Jevgenijem Jevtušenkom.
Bilo je to, po Miliću, 1966. godine. Onda, tu je Olja Ivanjicki, pa
Aleksandar Tomašević, Mića Popović, Ljuba Popović, Kosta Bradić, Laza
Vozarević, a komšija Miloš Ćirić će mu napraviti prvi edž libris u
životu, dok će jednog dana u njegov dom banuti sa ženom Petar Lubarda i
doneti na poklon sliku "Bik", s posvetom:
Matiji Bećkoviću
srdačno i prijateljski
Petar Lubarda...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Empty
PočaljiNaslov: Re: Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)   Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Icon_minitime16/5/2011, 8:42 pm

Ikona, kandilo, tamjan... oduvek su bili u kući Bećkovića. Patrijarh
Gavrilo Dožić je srodnik familije... Majka Zorka je bila veoma pobožna i
vezana za crkvu, a decu je učila da se mole Bogu i na spavanje se
odlazilo sa molitvom “Dragi Bogo...”
Po dolasku na studije u Beograd
Matija sreće godinu dana starijeg studenta klasičnih jezika i
bogoslovije Rista Radovića, iz Donje Morače - njihovi roditelji su se
poznavali i bili su prijatelji. Povremeno se druže, a nakon završenih
studija u Beogradu Radović odlazi na doktorske studije u Francusku i
Grčku, a druženje se produbljuje posle Radovićevog zamonašenja.
Amfilohijev najbolji drug je Atanasije, pa će Matija i sa njim postati
blizak. Oni su zajedno sa Irinejem i Artemijem odani učenici ave Justina
Popovića i kao takvi, kao žestoki borci za hrišćanstvo, biće na glasu
kao - Justinovci.
Družeći se s njima upoznaće i patrijarha Germana i
on će ga sa dvadesetak intelektualaca pozvati na razgovor koji se ticao
podizanja Hrama Svetog Save. Naime, patrijarh German je bio dao
pristanak da se na mesto hrama ozida Muzej fresaka - s obzirom na
uverenje da vlast nikad neće dozvoliti poduzanje Hrama Svetog Save na
Vračaru. Matija je kazao da narod razume da patrijarh “mora da se
snalazi” i da ne može podići hram, ako se vlast oglušuje na sve molbe.
Ali ako ne uspe da sačuva zidine hrama može se ispostaviti “da se nismo
snalazili da bismo opstali nego da bismo nestali”. A to neće oprostiti
niko.
Patrijarh German je, pogođen tom rečju, kazao: “Kao što smo
rekli da, možemo reći ne. Mi nismo ništa potpisali!” Posle nekoliko
meseci dobijena je dozvola za zidanje hrama i patrijarh German je tako
krunisao svoje patrijaraštvo...
Patrijarha Pavla upoznao je još dok
je bio vladika na Kosovu, kada su Živorad Stojković i Matija, objavili
kapitalnu knjigu “Zadužbine Kosova” (Matija je priredio umetničku
poeziju o Kosovu). Kad je Pavle postao patrijarh, pozivao je Matiju
Bećkovića, zajedno s najuglednijim srpskim intelektualcima, na razgovore
o značajnim pitanjima vezanim za srpski narod i srpsku crkvu. Matija
smatra da je patrijarh Pavle čovek visoke pismenosti i kulture; njegova
usmenost je došla iz pismenosti. Visoku naraciju poneo je iz knjiga, a
nepogrešivo je trebio iz tekstova ono što ne pripada jeziku crkve. Po
Matiji, niko nikad nije stekao tako tiho i nenametljivo autoritet u
crkvi, kao patrijarh Pavle.
Koliko ga je fascinirala ličnost patrijarh Pavla, najbolje govori pesma o njegovoj majci:

Je li još živa
Ona vaša sestra
Kod koje ste odlazili
svake nedelje
Pitam Patrijarh Pavla
Umrla je odavno
Ali to mi nije sestra
Nego sestra od tetke
A tetka mi je majka
Koja me je podigla
od kolevke
Kad se preudala
Ona što me rodila
I ja sad mislim
Kad promenim svetom
Da ću prvo videti tetku
Koje sam
se
najviše uželeo
A za ostale
u carstvu nebeskome
ima vremena
***
Videću i majku
Ako Bog da
I ako me pozna

Zanimljivo
je da je Matija uživao naklonost i poverenje arhimandrita manastira
Ćelije dr Justina Popovića. Za njega je ava Justin bio impresivna
pojava, izuzetna mudrost, prirodnost i spontanost - bilo da je govorio o
svetu i životu, ali i o teološkim temama. Bilo je prilika kada je na
poklonjenje u Ćelije odlazio s Amfilohijem, Artemijem, Irinejom... i
tada su se u njegovim komfornim odajama, ćelijskoj oazi za rad, vodile
teološko-filozofske rasprave koje su trajale i po više sati.
Arhimandrit mu je u manastiru Ćelije 1975. godine poklonio brojanicu, onda prvu od knjiga “Žitija svetih”, s posvetom:

Dragom prijatelju
Matiji Bećkoviću
na molitveno sećanje
otac Justin

Matija
postaje nezaobilazno ime u srpskoj književnosti, javna ličnost o kojoj
se govori širom Jugoslavije. Iznenadio se kada mu je jedan pilot u ime
akademika Janeza Milčinskog, potonjeg predsednika Slovenačke akademije
nauka i umetnosti, profesora Medicinskog fakulteta u Ljubljani, poslao,
uz pozdrav, tri fotografije okoline zamka Turjak, snimljene iz
helikoptera, i tvrdnjom da je u tom predelu sahranjen Matijin otac Vuk
Bećković.
Bilo je to uoči Matijinog izbora za dopisnog člana Srpske
akademije nauka i umetnosti, ali na njega su se, tim povodom, sručile
nove opskurne priče o četniku... Uoči Skupštine, uputio je predsedniku
SANU pismo:
“Odeljenje za književnost i jezik mi je ukazalo veliku čast kandidujući me za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
S
obzirom na politički pritisak da ne budem izabran - koji je najviše
rukovodstvo Srbije izvršilo na Predsedništvo Akademije - sa čime je na
sednicama Odeljenja upoznato i članstvo - molim Vas da današnju
Skupštinu upoznate sa mojim pismom kojim Vas obaveštavam da posle toga
ne želim da budem i glasan.
Do poslednjeg trenutka sam ubeđivao sebe da je ta stvar vaša, a ne moja. Nažalost, nisam uspeo.
Baš
zato što se ne radi o meni - ona je moja, pa Vas molim da i mene i
članove Akademije poštedite glasanja - sve dok ne budem ravnopravan sa
ostalim kandidatima...”
Matija je napisao pismo Skupštini Akademije -
da ga kandiduje kad oni budu odlučivali ko će biti član, ali ga je Mića
Popović odvratio od namere da pismo pošalje.
Te 1983, kada je izabran u Akademiju, imao je 44 godine - bio je najmlađi član srpskih besmrtnika...
General Nikola Ljubičić oštro je telefonirao Akademiji: “Zar taj četnički sin da bude akademik... Sramota...”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Empty
PočaljiNaslov: Re: Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)   Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Icon_minitime21/6/2011, 8:50 pm

Matija Bećković i Stevan Raičković
POČETKOM
jula 1989. dobio je “Sedmojulsku nagradu” - priznanje ga nije moglo
mimoići, i pored boračkih osporavanja. Bećković je ta osporavanja ovako
prokomentarisao: “Ja pristajem da nagradu nisam zaslužio, ali ne
pristajem da sam kriv što sam je dobio...”
Kaže u intervjuu za
“Dugu”: “... Četnik je onaj ko je bio četnik, partizan ko je bio
partizan. Podele na četnike i partizane su ratne podele i trebalo bi da
budu završene s ratom... A takvu podelu nameću ljudi koji bez te podele
ne bi postojali... Nema čoveka koga mrzim - možda mrzim glupost,
prostaštvo i banalnost... Ne pamtim ni jedno ime onih koji su me
panjkali po novinama, izjašnjavali se o nečemu o čemu nemaju pojma,
pričali čiju sliku držim na zidu, kolika je, gde je... Meni su time, na
neki žalostan način, činili uslugu. Sticao sam veću slavu nego što sam
zasluživao...”
Pomenuo je u ovom razgovoru i svoj položaj čelnog
čoveka Udruženja: “Za predsednika Udruženja književnika izabran sam u
okolnostima koje nisam mogao da predvidim. Dobio sam najviše glasova, a
to nisam mogao da poreknem, niti da se toga unapred odreknem. Izvučen iz
bubnja, branio sam se uzaludno i na kraju zapretio da ću biti najgori
predsednik koga su ikada imali. Uzviknuli su: ’Hoćemo najgoreg!’ Prema
tome, ako sam najgori, svoje obećanje sam ispunio...”
U utorak, 12.
maja 1992. godine, na svečanom skupu Srpske akademije nauka i umetnosti,
predstavljeni su novoizabrani akademici Milorad Pavić, Vasilije
Krestić, Vojislav Korać i Matija Bećković. Bećković se skupu obratio
ovim rečima:
“Sve bi bilo logičnije nego da se nađem na ovom mestu.
Zasnivajući
svoj život ni na čemu, dospeo sam ovde bez sopstvenih zasluga, pravdom i
dobrotom maternjega jezika kod koga sam se od rane mladosti zaposlio i
koji je zaplenio sve moje misli.
Nisam se mogao uveriti da se kod nas
ikada ’sudilo po zakonu, a ne po volji Carstva mi’, ali jesam ’da nema
cara nad gramatikom’.
I pre sto pedeset godina dok su jedni birani u
Društvo srpske slovesnosti drugi su skapavali na kolju i pitali: je li
živa Srbija? I vek i po kasnije, besede akademika mešaju se s jaucima
mučenika i ta jaukovka kao da je rečitija i primerenija vremenu u kome
živimo”.
Naredne, 1993. godine, 13. februara, preminula je, tako reći
na Matijinim rukama, Desanka Maksimović. Velika pesnikinja možda ni u
jednog pisca nije imala takvo poverenje - kao u Matiju. Povodom njene
smrti on kaže: “U zemlji u kojoj je muka jedan dan biti čovek, ona je to
bila 95 godina... Video sam je juče, spremnu za put. Ležala je na odru
kao iskušenica na crkvenom podu, prilikom monašenja. Bila je lepa,
otmena, ozarena, prava i tanka kao sveća. Ništa sa sobom ne ponese do
skrštene bele ruke i pravedna dela svoja...”
Na Veliki petak 1998. godine primiće na Cetinju Njegoševu nagradu - priznanje je dobio sa
šest
glasova za i jednim glasom protiv. Kazao je tom prilikom da bi “i moj
vladika i gospodar, iako me sa zida gleda strogo i bez osmeha, spustio
ruku na moje rame i odluku o nagradi blagoslovio”, ali je i naglasio:
“Crna
Gora ne može videti svoju sreću u nesreći srpskog naroda. A najveća
odgovornost pada na one koji su krivi što se obračun sa srpskim narodom
danas u celom svetu doživljava kao obračun sa poslednjim ostacima
komunizma...”
Novčani deo nagrade priložio je Mitropoliji crnogorskoj, na ćivot svetog Petra Cetinjskog.
Bećković
se zalaže za pravdu, slobodu, mir među zavađenim narodima Jugoslavije.
Zalaže se za praštanje i pomirenje srpskog naroda, pa tako na otkrivanju
spomen-ploče srpskim piscima stradalim u građanskom ratu 1941-1944.
napominje: “Teško zemlji čiji su izdajnici i zločinci pesnici, a sudije i
heroji njihove ubice...”
A za tih dvadeset i šest pisaca čija su
imena na spomen-ploči će kazati: “Nije im uzet samo život nego i pravo
na smrt. Koliko znam, ovo im je i jedini grob...”
Za vreme Matijinog
predsednikovanja iz Udruženja književnika je sklonjena bista Josipa
Broza i na njeno mesto je stavljena Njegoševa bista.
Borislav
Mihajlović Mihiz ovako portretiše Matiju Bećkovića: “Pesnici izgledaju
drukčije nego što smo ih zamišljali. Predamnom je sedeo izrazito lep
mlad čovek čistih i otvorenih crta lica, bez traga bilo kakve poze i
egzibicionističke želje da impresionira, uzdržano učtiv i samopouzdan.
Jednostavno - jednostavan... Pio je čašu kisele vode... Život sam proveo
sa pričalicama i brbljivcima (i sam sam takav), slušao sam velike
zabavljače za stolom, slatkorečiva usmena naklapanja, drznike
aforističare i one što očas doskoče, pa razume se i gnjavatore, ali u
društvu Matije Bećkovića sve ove sorte svi mi, nekako kao po prećutnom
dogovoru, zaćutimo i slušamo. Govori on, duhoviti princ srpske poezije.
Te večeri u moj život, bogat možda jedino prijateljima, stupio je i
najmlađi od njih...”
Posle teške i neizlečive bolesti u Beogradu je
preminula pesnikova prva ljubav Vera Pavladoljska. Sahranjena je na
Novom groblju 2. marta 1998. U avgustu iduće godine Matija će u Valjevu
prirediti istinsku poetsku gozbu
- govoriće stihove svoje nove poeme “Kad dođeš u bilo koji grad”:
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad
se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno
u bilo koji grad
Ako taj grad
slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem
kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu
koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znaš da postoji
I ona i grad
u koji si došao.

Kraj

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Empty
PočaljiNaslov: Re: Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)   Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković) Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Kopač zlatnog stiha-(Matija Bećković)
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: