LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Genije sa štulom

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime4/2/2011, 11:25 pm

ZIMA 1864. Iako bolešljiv, Vuk je okapavao nad rukopisima ne bi li još
što od smrti oteo, kako je imao običaj reći. Jeo je malo, a krajem
januara, desetak dana pred smrt, molio je prijatelja iz Zemuna da mu
pošalje recept kako se spravlja kapama.
Kao da je kraj slutio:
profesoru književnosti, Rusu V. M. Kaškadamovu, diktirao je početkom
februara t. g. pismo za ministra prosveta U Peterburgu: “već umirući”,
kako napominje, istakao je privrženost jednoplemenoj i jednovernoj
Rusiji, uz molbu da se njegova penzija prenese na ženu i kćer mu, i da
im se pomogne u štampanju nove knjige, pesama valjda.
Te prve
februarske nedelje Vuk je, kao i obično radio. “Do pred podne”, po
rečima Aleksandra Sandića, “kazivaše, po svom običaju, nešto u pero
svojemu pisaru i čitaču Tirolu. Uto je došao poznati bečki lekar
profesor Jozef Škoda, pregleda ga i naredi da se starac mane posla”. Po
ručku Vuk je prilegao i zaspao “ko okupan”.
Predveče, oko četiri
sata, prenuo se žedan, prizvao Minu i poželeo vode sa lovćenskog izvora
Korita Ivanbegovih: da se nje napije - rekao joj je - čini mu se “namah
bi ozdravio”. Zatim je u slast ispio čašu bečke vode što mu kći prinese.
“Pogleda po sobi: zape očima za krasne gusle javorove vrh postelje
svoje s pročelja o zidu. Klonu glavom na uzglavlje i, misliš, zaspa, a
ne da je izdahnuo.”
Dopisnik “Srpskog dnevnika” pak piše da je Vuk
bolovao, “kao što stari ljudi obično boluju, od slabosti, pravo bolestan
ne beše. Vuk je - nastavlja on - ceo dan bio van postelje i uveče oko 6
sati započe čitati petu knjigu pesama, koju je pripravio da izda, i u
čitanju zaspa na veki.”
Po zabeleškama kćeri Mine, poslednji Vukovi
trenuci protekli su drukčije. Imao je velike bolove. Žedan, u bunilu,
tražio je krastavce iz svog brdovitog zavičaja. “Traje li još uvijek
ista
noć? Neće nigda proći”, buncao je. Minu je nazivao sokolom. “Stalno
čujem kako oko mene udaraš svojim krilima.” A pre nego što je legao u
krevet, rekao je: “Sjutra me nećete u njemu zadržati.” Zahtevao je da mu
donesu korekture i dodao: “Žuri mi se. Što se zimi ne svrši, nikad se
to neće uraditi. U proleće moram ponovo putovati.”
U bečkom Protokolu
umrlih zabeleženo je: 7. februara 1864: Vuk Stefanović Karadžić,
doktor, vitez ruskog odreda sv. Ane 2. klase s carskom krunom, itd.,
“oženjen, pravoslavne vere; mesto rođenja - Tršić u Srbiji, mesto
boravka i mesto smrti - Beč, Marokanergase 3. Uzrok smrti - edem pluća”.
Golub
Dobrašinović, najbolji savremeni poznavalac života i dela Vuka
Karadžića, ovako opisuje smrt oca srpske pismenosti. U knjizi “Vuk u
slici i reči” (izdavač “Prosveta”) Dobrašinović je opisao životnu stazu
velikog reformatora na način kako to pre njega niko nije učinio.
Kombinujući reč i sliku, autor je napravio uzbudljiv film koji do
tančina osvetljava jednu od najznačajnijih ličnosti u istoriji srpskog
naroda. Iz ove knjige “Novosti” će u više nastavaka objaviti
najzanimljivije delove.
Karadžići, po predanju, starinom su iz Crne
Gore, određenije - iz Vasojevića, iz Lopata kraj Lijeve Rijeke;
geneaološki, pak, potiču od sina Vasova, od Đura Radulova Rajevića.
Pri
provali Turaka krajem 17. veka, “Karadžići se za navek iseliše iz
Lijeve Rijeke”. Po drugom kazivanju, Turci su tada odveli neke Karadžiće
kao roblje u Podgoricu. Posle dvanaestak godina provedenih u Zeti (i
nekoliko godina u Nikšiću, prema nekim drugim podacima), tri brata
(Ristan, Mitar i Boro) naselili su se negde oko 1640. u Petnici, selu
pustom i bez ziratne zemlje, ali bogatom vodom i šumom (i pećinama u
okolnom stenju, po čemu je i dobilo ime).

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime6/2/2011, 6:23 pm

U PETNICI razgranalo se jako bratstvo Karadžića, poznato po junacima,
vojvodama i dobrim guslarima (po narodnom kazivanju stoga što su decu
zadajali mlekom iz gusala). Kuće Vukovih predaka bile su na kraju sela,
pod Oblim Kršem (meštani i danas neke sačuvane zidine vezuju za Vukovog
dedu i oca).
Vukova grana, po predanjima, potiče od Ristana, najstarijeg od trojice braće, i preko Tome - Joksima - Stefana dopire do Vuka.
Vek
docnije, po prilici sredinom četrdesetih godina 18. stoleća, Vukov deda
Joksim, zvani Bandula, prešao je u Tršić. “Ja samo toliko znam”, pisaće
Vuk kasnije svojoj rođaci u Rusiji, “da je moj đed Joksim, sin Tome
Karadžića, poslije onog vremena kada je Mlatišuma odlazio u Kuče
(1730-1740), iz Drobnjaka, iz sela Petnice saselio u Srbiju i namjestio
se u Jadru, u selu Tršiću, đe sam se i ja rodio.”
U novom prebivalištu, u Srbiji, nije se, međutim, mnogo marilo za bratstveničku pripadnost: prezime se uzimalo po ocu.
Vuk,
stoga, i započinje svoju spisateljsku karijeru kao Stefanović. Tek
1819, u Peterburgu, kao gost ruskog naučnika Petra Ivanoviča Kepena,
zapisaće u njegovom albumu:
“Vuk Stefanović od kolena Karadžića (koji
i danas knezuju u Ercegovini nad Drobnjacima, i imaju svoje dvore i
kule u selu Petnici) rodio se u Srbiji, u predelu Jadru, u selu Tršiću
blizu vode Drine i gore Gučeva...”
I posle toga javlja se Vuk u
“knjižestvu” kao Stefanović (ili Stevanović). Tako se i u pismima
potpisuje. (Prvi put u konceptu pisma knezu Milošu od 2. do 14. jula
1820. zapažamo inicijale VSK).
Tek za boravka u Nemačkoj, u
lajpciškom izdanju narodnih pesama (1823-1824), konačno će preuzeti
prezime svoga bratstva i otada će na naslovnoj strani knjiga s ponosom
isticati “(...) skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić (Jadranin
iz Tršića, a od starine Drobnjak iz Petnice)”.
Poreklu Karadžića i postanku prezimena
dato
je u literaturi prilično prostora, očevidno Vuka radi. Najčešće se
vezivalo za tursku reč kara (crn) - svojstvo tmastih dinaraca.
Kao
čitav Jadar, i Tršić je pripadao Bosanskom pašaluku, odnosno Zvorničkoj
nahiji. Predstavljao je spahiluk nekog Sulejman-bega Alajbegovića iz
Hercegovine.
Jednom godišnje on bi “uvraćao” u selo da pokupi dažbine (po 10 groša od oženjene glave).
Nesnosniji
od njega bio je, međutim, čitluk-sahibija: uzimao je “od žita devetak, a
u ime devetka od povrća i od sijena Tršićani (gdje sam sa ja rodio)”,
piše Vuk “davali su mu na poresku glavu po pet oka graha, po jednu oku
težine (vune) i na kuću po junjgu masla; osim toga beglučili su mu ljeti
u polju, i to od prije najviše u nedjelju, a poslije kad je zulum veći
nastao, i u druge dane, pa ne samo ljeti nego i zimi, kad bi mu što
zatrebalo, n. p. sjekli i nosili drva...”
Gdekoji su globili svoje
seljane, a često ih i silom pretvarali u svoje “čifčije”. Vuk je
zapamtio - ističe u Rječniku - kako je Ali-paša Vidajić 1803. godine
hvatao Klupčane iz susednog sela te bi ih “vezao i bio dok mu se nijesu
prodali”.
Vukovi roditelji reklo bi se, bili su, dosta imućni. Samo s
porodom nisu imali sreće: deca su im umirala, petoro su već bili
sahranili.
O Mitrovdanu, 6. novembra 1787, plač novorođenčeta uneo je
radost u kuću Stefanovu. Nisu ga nazvali Mitar ili Dimitrije, po
prazniku na koji je rođen; niti, po običaju, dedovim imenom Joksim; ili
Živkom da bi, po verovanju, zaživeo.
Dali su mu ime Vuk misleći - objasniće on docnije u Riječniku - da su im decu jele veštice, a “na vuka da neće smjeti udariti”.
Mladom
Vuku su zacelo susedi i prijatelji dolazili na babine, uz “čast” i
običajne napeve o roditeljima; čuvali ga prvih dana po rođenju, osobito
treće i sedme noći da bi, na radost svih, ostao živ i “dočuvan”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime9/2/2011, 3:23 pm

RANE godine Vukove tekle su uz oca Stefana i majku Jegdu, brata Mihaila (poginuće u vreme Ustanka), strica Toma i dedu Joksima. Za dokonih i dugih zimskih noći i čestih posela, razlegao bi se ukraj vatre unjkavi glas gusala. “Ja sam se rodio i odrastao u kući”, pisaće on kasnije, “gde su, koje ded i stric, koje različni drugi Ercegovci, koji su gotovo svake godine na Zimovanje dolazili, po celu zimu pesme pevali i kazivali...” A pesme su spevavali i Vukovi najbliži: otac, stric i ded.
Živeo je Vuk životom svojih vršnjaka. Uz dečje igre (klis i druge), uključen od malih nogu u “privređivanje”: za toplijih dana - uz koze i ovce, po pasištima, plandištima i šumama.
Međutim, za razliku od mnogih, izrana je ušao u tajne pismenosti: i ne seća se, reći će svom biografu, kad je bio nepismen. A tada “ni u sto sela škole nije bilo”, satima se moglo ići a da se ne sretne pismen čovek. U carstvo slova uveo ga je Jevta Savić Čotrić, njegov rođak (trećebratučed).
U dva-tri maha Vuk ga naziva svojim prvim učiteljem. “Znao je pisati i čitati”, kaže Vuk za njega, “bolje od sviju popova i kaluđera i mnogijeh starješinskih pisara po Srbiji, i od samoga Karađorđijeva prvog sekretara, Janićija Dimitrijevića.”
A kad mu je Jevta Savić kupio neki “moskovski bukvar”, “sa pticom”, vazda ga je, veli, uza se nosio. Koze bi prigonio u leštar i šumu ukraj puta Loznica - Valjevo, pa “dok one planduju”, pričaće Vuk kasnije, “ja pazim da vidim kakvoga putnika varošanina ili popa ili kaluđera, i čim spazim koga u plavim čakširama, strčim na put i, pokazavši mu svoj bukvar, upitam da mi kaže kako se zove ovo ili ono slovo. Nu, najčešće sam dobijao odgovor: ’Bogme, sinko, ne znam ni ja!’ A kad vidim popa ili kaluđera, bio sam siguran da zna; i oni bi mi pokazali, a ja bih posle tuvio i mučio se.”
Vuku je bilo osam godina kad je “mađistor” Grgur Grgurević, po nekim podacima i sam iz Tršića, otvorio
privatnu školu u Loznici. Stefan mu je odveo i svog sina nagodivši se, po onovremenom običaju, koliko da mu plaća za “učevinu”. U školi je Vuk provodio od jutra do mraka, samo, veli, što bi na ručak trknuo. Ponovio je “bekavicu”, s ostalim drugovima sricao uglas “az, buki, vjedi, glagolj...” i u duhu onovremene predupredne pedagogike dobijao uobičajeni subotnji obrok batina, makar i ne bio kriv.
Uto je ispreka došla kuga ili “kuma”, kako su ovu bolest u narodu zvali da bi je umilostivili. Zamišljali su je kao ženu u beloj marami koja dolazi ljudima u pohode zbog zla njihova i najradije, verovalo se, “izgrebe i otruje” prljave sudove. Bolest je preneta u Zemun iz Beograda, raširila se zatim po fruškogorskim mestima, ponajviše u Irigu, po kome je i ime dobila (“iriška kuga”): od blizu pet hiljada Irižana, više od polovine pomrlo je tokom 1795-1796, a da bi se pošast suzbila, spaljeno je više od četiri stotine kuća.
Zbog kuge su se đaci rasturili kućama. Ne mnogo zatim, otac je Vuka odveo u obližnji manastir Tronošu da bi se pripremio za popa ili trgovca.
Ovde je Vuk, poput ostalih vršnjaka, više bio služinče nego đak: “... ljeti su čuvali koze, ovce, jariće, svinje, sadili i pljeli luk, išli uz plug; kupili sijeno, šljive itd., a veći su išli s kaluđerima po pisaniji; a zimi, pošto bi svi ujutru donijeli drva, i potom veći napojili kaluđerske konje, a manji počistili sobe, skupili bi se u kaku sobu (koja se u Tronoši zvala džagara) te bi im kakav kaluđer ili đakon pokazivao da uče čitati, ili bi svaki učio kod svoga duhovnika. Mnogi ljeti zaborave što zimi nauče: i tako su gdjekoji učili po četiri do pet godina, pa još nijesu znali čitati.”
I Vuk je imao duhovnika, vinoljubivog i bahatog - pričaće u poznim godinama svojim suzavičajnicima - naređivao je da mu u čašu punu-puncatu vina dospe malo vode, a kad bi se to prelilo, grdio ga je, neretko i tukao.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime20/2/2011, 9:42 pm

PO svoj prilici, Vuk u Tronoši ni zimu nije sačekao da bi časlovac i
psaltir, a time i "svu knjigu" završio: otac ga je kući vratio - da čuva
njihove koze kad već to čini u manastiru.
I sa toliko "nauke" mladi
Vuk se pročuo među suseljanima, pa i dalje, u okolini: umeo je da
"čati", pa i da piše. A kad bi u selo navratio spahija ili trgovac,
"tefterio" im je. Stoga su mu i sedi domaćini ustupali počasno mesto za
sofrom, a žene ga ljubile u ruku kao duhovnika.
Već prva godina 19.
veka navestila je bliske namire u Beogradskom pašaluku. Osione dahije
ubile su beogradskog vezira hadži-Mustafu, nazvanog "srpska majka",
preuzele vlast i udarile u nasilje i namete. Dotad pokorna, na
Karađorđev poklič iz Orašca digla je raja glavu - da mre stojeći ako to
već mora biti.
Ubrzo se i Jadar pobunio, podigao ga je na oružje
Đorđe Obradović Ćurčija, hajdučki harambaša, rodom ispreka. Među
ustanicima našao se i Vukov otac. Ne zadugo. Umesto njega, Ćurčija je
uzeo njegovog šesnaestogodišnjeg (pismenog) sina - sebi za pisara.
Dim je ubrzo pritisao sela po Jadru, spaljena je i Vukova kuća.
"Kad
su Bego i Musaga u mjesecu avgustu 1804. prešli iz Bosne s vojskom, te
mnoga sela po Jadru popalila i poharala", sećaće se Vuk docnije, "onda
je i moja ili upravo reći još mojega oca kuća sa svima zgradama i šta je
u njima bilo izgorela, i stoka oterana. Potom je moj otac gotovo za
celih onih deset godina pod vladom pokojnog Karađorđija svake jeseni
kuću pravio, a u proleće je Turci palili; i 1813. godine poginuo mi je
na vojsci rođeni i jedini brat.
Ja sam 1804. godine, u samom početku
bune, bio pisar kod poznatoga harambaše Ćurčije koji je onda bio prvi
starešina u Jadru i Rađevini. U početku godine 1807, kad se Jadar nanovo
počeo odmetati od Turaka, bio sam pisar kod oberkneza Jefte
Nedeljkovića, kojega je pokojni Karađorđije bio postavio za starešinu
onoga
kraja. Po tom sam celo ono leto bio pisar kod pokojnoga Jakova
Nenadovića i kod njegova sinovca sadašnjega sovjetnika, gospodina prote.
Onoga sam leta kašto na Drini noću prema mesecu pisao pisma za vrbama, a
oko mene su taneta iz turskih topova zujala."
OBESKUĆEN, Vuk je
želeo da ostvari davnašnju želju - da nastavi učenje. Tamo iza Save bilo
je mnogo redovnih škola. U Karlovcima, središtu mitropolije, već više
godina radila je gimnazija s "blagodejanijem" za siromašne đake. Otac
se, međutim, protivio toj nameri. Preostaje mi jedino hajdučija -
uzvratio je Vuk. Stoga je i dobio blagoslov da ode u karlovačko
učilište.
Preko sela Skele, jamačno i na skeli, zaputio se marta
1805. u Sremske Karlovce. U prvo vreme Vuk je ovde privatno pohađao
školu. Naredne godine redovan je đak "Kliričke škole", i "sa jošt
nekoliko Serbijanaca u blagodejaniju otca i pokrovitelja muza serbskih
nahodio" se. Učitelj mu je bio Lukijan Mušicki, kaluđer-pesnik, koji će
za svoga đaka zapisati da je naučio "serbski i nemecki dobro čitati,
slavensku gramatiku soveršil, celu aritmetiku i katihizis".
Kad je
pak hteo da se upiše u gimnaziju, nisu mu dozvolili. Po rečima njegovog
biografa I. I. Sreznjevskog, zato što je godinama prerastao. Sa onim što
je naumio - rekli su mu - dovoljno je spreman za Srbiju i "može u njoj
biti što god hoće". Novija istraživanja osporila su taj podatak: iz
"Matica" gimnazijskih vidi se naime da su i pre i posle toga primani i
stariji đaci (među njima, 1801. dvadesetogodišnji Milovan Vidaković, naš
budući romansijer).
Sam Vuk piše u svojoj prvoj knjizi da ga je
"bijedno siromaštvo" rastavilo od nauke, koju je pretspotavio svemu
blagu i sladostima ovoga sveta. Najpre će,ipak, biti razlog tome što
nije školu redovno pohađao, pa ni svoje pravo na upis nije mogao
potvrditi svedodžbama, a svakako ni sistematizovanim znanjem.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime15/4/2011, 10:29 pm

U PROLEĆE 1807. Vuk se iz Sremskih Karlovaca vratio u Srbiju. U
oslobođenom Beogradu obratio se proslavljenom Dositeju “za savjet kuda
će i kako će ići da se uči, ili da ga preporuči Srpskom senatu ne bi li
mu što pomogli u tom”. Spisatelj ga je primio “kao njega mitropolit
Vidak u Beču”, istaći će Vuk docnije. Razočaran susretom, otišao je
“unutra u Srbiju”, gde je obavljao pisarske poslove kod ustaničkih
starešina.
Kad je Jevta Savić 1808. postao “sovjetnik”, on je sa
sobom u Beograd poveo i Vuka. Pismeni mladić iz Tršića postaće pisar u
najvišem ustaničkom telu, u Praviteljstvujuščem sovjetu. Sredinom
septembra 1808. godine otvorena je u Beogradu škola “kakove Srbi pre
nigda nigde nisu imali”. U prisustvu najviših ustaničkih
velikodostojnika, mitropolit je osvetio vodu “u najvećoj sobi, gde će
biti škola”. Zatim je, sedeći, Dositej Obradović pročitao odlomak “o
dostojnom počitaniju k naukam” iz svoje rukopisne knjige “Sobranije
raznih naravoučitelnih veščej”.
U najvišoj ustaničkoj školi, dakle,
našli su se, ne bez izvesne simbolike, stari spisatelj Dositej i tada
još neznani velikoškolac Vuk, jedan na zaranku, a drugi na uranku
života; prvi je upoznavao sunarodnike s Evropom, a drugi će pak, za koju
godinu, početi da upoznaje Evropu sa svojim sunarodnicima. Uz sinove
uglavnom najviših vlastodržaca našao se u školskoj učionici i Vuk
Stefanović. Sedeli su unaokolo, pokraj zidova, na slamnim stolicama.
Vuk
je tek koji mesec pohađao školu. Reumatična bolest, koja se javila još
dok je bio pisar u Sovjetu, opet mu se vratila i sve više pogoršavala.
Prvo su ga bolele i ruke i noge, zatim ga je počela naročito boleti leva
noga, tako da mu je naposletku čašica u kolenu prirasla za kost. Vukova
“suđaja” i ovog se puta isprečila njegovim obrazovnim htenjima: po
četvrti put je ostavio učionicu. Vratio se u zavičaj, u vlažnu kotlinu,
gde
je, možda, i “zapatio” ovo oboljenje. Sreo se tom prilikom i sa svojom
“zaručnicom” Ružom Todorovom (po dogovoru njihovih roditelja, ona mu je
odranije bila namenjena za ženu). “A kud si se ti odbio u svijet,
ostavio oca i mater”, rekla mu je poljubivši ga u ruku. “Da te nije
bolest doćerala, ne bi ni sada kući došao.”
S nadom u mineralne
kupke, pošao je bolesnik Vuk u Mehadiju (u glasovitu banju Herkulanu,
nedaleko od grada Oršave u Rumuniji). Početkom 1810. smestio se u
novosadskoj bolnici, pribežištu ubogih. A kad je hteo “u toplice poći”,
obratio se dobrotvorki Mariji ot Stanisavljevič za pomoć: “štedro” mu je
darovala 150 forinti. S tim novcem potražio je, s proleća 1810, leka u
toploj, sumporovitoj vodi Budimske banje, Racbada - kako su je zvali. Iz
ovih su dana i najstariji sačuvani Vukovi lekarski recepti. Zahvalni
Vuk je uzvratio divnim uzdarjem svojoj “dobrodeteljki”: prvu knjigu njoj
je posvetio “za znak vovjeki nezaboravljene blagodarnosti i glubočajšeg
visokopočitanija”.
Duhovno radoznao, Vuk se tada upoznao sa Savom
Mrkaljem (te godine ugledalo je sveta Mrkaljevo poznato delo “Salo
debeloga jera libo azbukoprotres”) i Lukom Milovanovom, prethodnicima u
reformi srpskog pravopisa.
Lečenje je, međutim, bilo zaludno -
izjalovile su se nade u ozdravljenje. Sa zgrčenom levom nogom u štuli i
sa štakom ili štapom ispod pazuha, Vuk se, s jeseni te godine, vratio u
Beograd. “Da nisam imao štule”, reći će docnije, “možda bih poginuo od
Turaka, kao mnogi moji vrsnici, a moja štula me je nagnala da tražim
mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem ono što sam čuo i
video.”
S rođakom Jevtom Savićem (ili za njim), Vuk je s proleća
1811. prešao u oslobođenu Krajinu, gde je naimenovan za sudiju i
upravitelja u Brzoj Palanci. Ovde je postao lični prijatelj mladog i već
proslavljenog vojvode Hajduk Veljka.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime16/5/2011, 8:40 pm

U Beč, “carski” grad, Vuk je kao “izbeglica iz Turske” prispeo krajem
novembra 1813. (“oko polovine jeseni”), sa sestrom od strica Savkom,
ćerkom Nikole Čarkadžije (njen i Vukov otac su od dve sestre) i mužem
joj, Stefanom Živkovićem Telemakom, ustaničkim pisarom i potonjim
prevodiocem. Bez preporuka i školskih svedočanstava, s nešto ušteđevine i
teškom drvenom štulom, smestio se u južnom bečkom predgrađu Landštrase,
u obitavalištu “trećeg staleža”, sitnih trgovaca i zanatlija.
Do
kraja života promeniće Vuk dvadesetak stanova; nikad, međutim, ovo
predgrađe. Dve poslednje trećine svoga života proveo je u Beču, tu je i
porodicu zasnovao.
Nijedno mesto posle Tršića nije bilo od tolikog značaja za Vuka kao Beč. Za njegov književni rad, osobito za jezičko
-pravopisnu
borbu, bio je to bogomdan grad, bez premca u to vreme: sa razvijenim
štamparstvom i zapaženom kulturnom baštinom našom (ovde su 1793-1794.
izlazile Novakovićeve “Slavenoserbskija vjedomosti”), a upravo koji
mesec pre Vukovog prispeća dvojica studenata, dva Dimitrija, Davidović i
Frušić, pokrenuli su avgusta 1813. “Novine serbske iz carstvujuščega
grada Viene”, koje su živele skoro deset godina.
U njima je Vuk zapodeo i prve polemičke bitke počevši upravo s kritikom jezika njihovog.
Po
jednom, ne i pouzdanom podatku njegove kćeri, Vuk se, po dolasku u Beč,
zaposlio u redakciji “Novina serbskih”. Sigurno je, međutim, da je
njima namenio svoje književno prvenče, u vidu “novogodišnje čestitke
Crnom Đorđu”. Da li je u toj poslanici izložio misli o slomu ustanka, da
li je u tom “vojvoda srpskih opisaniju” dao portrete ustaničkih prvaka
(tako će ovaj spis predstaviti uglednom Savi Tekeliji)? Ili je, pre će
biti, uzroke poraza tražio u razdoru starešina (“Otimanje ondašnjijeg
velikaša oko vlasti” podnaslov je i njegove poslednje istorijske knjige o
tim danima, “Pravitelstvujuščeg sovjeta serbskog za vremena
kara-Đorđijeva”).
Zbog predstojećeg Bečkog kongresa, međutim, spis nije dobio “imprimatur”.
Neznan
i zagubljen, ipak je od izuzetnog značaja za našu kulturu: dospeo je,
naime, u ruke cenzoru veoma učenom i ne manje duhovno radoznalom Jerneju
Kopitaru, koga je privukla “neobičnost jezika” ovog teksta. Poželeo je
da upozna spisatelja.
“Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski”,
javiće ubrzo svojim prijateljima. Videći “da sam ja čovjek od naroda i
da sam drukčiji od sviju Srba koje je on donde viđao i poznavao”, pisaće
Vuk docnije, “dođe k meni da me vidi. I tako poznavši se sa mnom,
nagovori me malo pomalo ne samo da pišem narodne pjesme, nego i riječi i
gramatiku.”
Taj susret, s kraja 1813. godine od istorijskog je
značaja za našu kulturu. Pogrbljeni, učeni Kranjac, “čudovište od nauke”
(kako će za nj reći J. Grim) i hromi, umni Vuk prijateljevaće tri
decenije: saradnja korisna i po njih ponaosob, po južnoslovensku kulturu
uopšte.
Najveće Kopitarevo delo, po nekima, upravo je Vuk (njegova kulturna revolucija, tomovi naših narodnih umotvorina itd.).
Kopitar
je uputio Vuka u rad, programirao njegovo delo: usmerio ga na
prikupljanje narodnih umotvorina (pre svega pesama), na obradu gramatike
i rečnika govornog jezika i saobražavanje azbuke njegovim potrebama.
Pomogao mu je neposrednom saradnjom, strpljivo ga uvodio u svet nauke,
popularisao njegova dela svojim recenzijama i posredovanjem svojih
znanaca predstavio ga učenoj Evropi. Uzimao ga u zaštitu od
zlonamernika: blažio njegove materijalne tegobe novčanim pozajmicama;
učio ga, podsticao, bodrio, zadivljujuće nesebično, na teškom i mučnom
putu nacionalnog preporoditelja.
Sa svoje strane, i Vuk, vanredni
poznavalac jezika i naroda, odvažan, uporan, trezven, genijalno je
oživotvorio zamisli svoga prijatelja. Uvek će, istina, zahvalno isticati
da je Kopitar glavni uzrok zbog kojeg je on postao književnik. Ali i
sam je ne jednom uzvraćao uzdarjem svome učitelju za njegove naučne
poslove.

Feljton je napravljen prema knjizi ”Vuk u slici i reči” Goluba Dobrašinovića. Izdavač ”Prosveta”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime19/6/2011, 12:52 pm

PRVU knjigu, sa sto lirskih i osam epskih pesama, Vuk je završio
početkom februara 1814. Ostavio ju je Cenzuri i 1. aprila uputio se u
Peštu.
S rukopisom prve srpske gramatike, Vuk se u leto 1814. vratio u
Beč. Uto se iz štampe pojavilo i njegovo prvenče, “Mala prostonarodna
slaveno-serbska pesnarica” (štampao ju je o sopstvenom trošku, u 1.500
primeraka).
Pojavu “Pismenice” Kopitar je razdragano pozdravio.
“Dobro došla, prva srpska gramatiko sa ćiriličkim slovima!” - bile su
prve reči njegovog nadahnutog prikaza. “I dvostruko dobro došla što si
napisana verno po govoru prostoga naroda!” Svoj ushit sveo je na kraju u
niz studioznih, iskrenih i, uglavnom, opravdanih zamerki.
Ovim dvema
knjigama srpski govorni jezik počeo je izranjati iz anonimnosti vekova,
da bi našao svoje mesto među ostalim jezicima učene Evrope.
Uz
stvaralački, Vuka je s jeseni 1814. obuzeo još jedan nemir - ljubav
prema plavookoj Aneti. Od čamotinje po rastanku s njom - pisaće joj tih
dana iz Budima - morao je poći u obližnju Sent-Andreju, da nađe smirenja
i okrepljenja među tamošnjim prijateljima.
S porodicom Kraus (u to
vreme su je činili majka i dve kćeri) Vuk se upoznao 1813. godine, kako
će reći biografu I. I. Sreznjevskom. Ukoliko je Vuk pod tim podrazumevao
iznajmljivanje stana kod Krausovih, to je moglo biti u leto naredne,
1814. godine. Naime, prvih meseci po dolasku u Beč živeo je kod Stefana
Živkovića i rođake Savke.
O glavi porodice, krojaču Andreasu Krausu, nema iz tih dana ni pomena: jamačno je bio umro.
Na
osnovu nekoliko sačuvanih pisama, koja je uputila svojoj kćeri Ani,
moglo bi se zaključiti da je majka Ana-Marija, rođena Daniel, bila
preduzimljiva i razborita žena, naklonjena Vuku i s mnogo razumevanja za
njega.
Mlađa kći Krausovih, Marija-Ana, rođena je oko 1798. godine,
5. februara. Podatak iz venčanice potvrđuje ovu godinu (u posmrtnoj
listi
pak naznačeno je da je Ana umrla u 78. godini, što bi upućivalo na 1799, kao godinu rođenja).
Prilikom
Vukovog nastanjenja kod njih, imala je petnaest godina. Mogla je pre
toga da završi osnovnu školu. Za više obrazovanje, očevidno, nije imala
ni uslova ni ambicija. U leto, ili s jeseni 1814, dakle, začela se
ljubav između dvadesetšestogodišnjeg crnpurastog izbeglice iz Srbije i
plavooke, skoro dvanaest godina mlađe gazdaričine kćeri - možda u vreme
bolesti Vukove, kad ga je čitava porodica brižno negovala.
Vuk je
iskreno zavoleo Anu. Već u prvim pismima ističe želju za brakom. “Rekao
sam vam više puta”, piše joj u drugom po redu pismu, 25. novembra, 1814,
“da sam uvek želeo da dobijem takvo biće za ženu u čije bih se pravedno
srce, vrlinu i razum mogao uvek pouzdati ni najmanje ne sumnjajući u
njih, a to sve kod vas sam našao.”
I dok je “krotio” srpski jezik u
pravila i sunarodnicima i inorocima otkrivao lepotu srpskih narodnih
umotvorina, predvodnik velikog “rata za srpski jezik i pravopis”,
trubadurski zaljubljeno čeznuo je i patio za svojom “Anetom”, za
“najdražom prijateljicom” srca svoga, podsećajući je da će na nju
misliti sve dok mu hladna smrt ne sklopi oči.
Obraća joj se i stihovima “Ne zaboravi me!”:
Ne zaboravi me! O devojko na koju mislim,
O kojoj ova pjesmica pjeva,
Za čiju sudbu često, plačuć Bogu se molim,
Ne zaboravi me!
Ne zaboravi me, kad neki mladić u veselom društvu
Vijenac ti radosti plete,
Neka ti tad šapne na uho, tiho, moj duh čuvar:
Ne zaboravi me!
I ako možda srce tvoje s došle neznanim nagonom
Počne da kuca za nekog drugog,
O zaklinjem te tada svom mojoj čistom ljubavi,
Ne zaboravi me!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime14/8/2011, 7:56 pm

Uz topla osećanja i zagrljaje Vuk je suprugu "Nani" učio svome jeziku.
Sačuvana je ceduljica na kojoj je goticom, na nemačkom, i ćirilicom i
latinicom na srpskom jeziku napisao: "Ja volim tebe od sveg srca." A u
pismima je, ne jednom, podseća na učenje srpskog jezika. "Radujem se",
primećuje u jednom od ranih pisama, "da niste zaboravili ono što sam Vas
ja učio na srpskom jeziku, već ste još više sami naučili. Želim da
jednom dobro govorite i pišete srpski."
Takav, nežan i pažljiv,
nešto, istina, racionalniji, ostaće i kasnije: skoro uvek je oslovljava
rečima "najvernija" ili "najdraža moja ljubavi" (docnije i "suprugo")
završavajući sa "tvoj do groba verni Vuk". I Ana je njemu već odrana
slala hiljade poljubaca po njegovim drugovima iz sobe "velikom" i
"trećem" gospodinu.
Na veoma uverljiv način Vuk je izražavao želju za
brakom. Javljajući da mu je brat dobio "ćerčicu", on piše Ani: "Ah,
bože moj! Da li ću i ja biti te sreće? Da li ću jednom u oduševljenju
reći: ona koja me voli, u blagoslovenom je stanju".
U Vukovoj
porodici bolno su se smenjivale radosti i tuge, rađanja i umiranja.
Oplakao je jedanaestoro dece. Zarana su, mahom, umirala. Jedino dvoje od
njih doživeli su mladalačke godine: sin Savo (umro je u 17. godini, kao
pitomac Vojnorudarske škole u Peterburgu) i kći Roza (stalno
bolešljiva, preminula je u 18. godini).
Samo dvoje dece nadživeće
roditelje, kći Mina i sin Dimitrije, rođeni istog dana u razmaku od osam
godina. Sin je posle bečkog obaveznog obrazovanja pohađao školu u
Trstu, a zatim, kao pitomac, Vojno-inženjersku akademiju u Bruku kod
Znojma. Darovit, bio je među prvim đacima. Otac je voleo da on služi
njegovoj otadžbini, Srbiji.
Ukazom Sovjeta Knjažestva Srbije
proizveden je marta 1855. u čin potporučnika srpske vojske s godišnjom
platom od 300 talira. Po završetku škole, u novoj uniformi, pošao je
s
ocem u Beograd da se predstavi knezu Aleksandru. Zatim je upućen na
dalja usavršavanja, u Berlin i Antverpen. Za to vreme načeli su ga
poroci pijanstva i kocke, kojih se nikad nije oslobodio.
Stalno u
dugovima, prokockao je i veridbenu kauciju od pančevačkog trgovca,
prinuđen, najzad, da napusti srpsku vojsku, da preda mač i špadu i pređe
u Rusiju gde je, kao neženja, i umro.
Ljubimica očeva, Minka, kako će je Vuk od milošte zvati, bila je skoro uvek s njim i uza nj.
Zime
1845/1846, naime, u Beču se zadržao Flor Ivanovič Ognjev, svršeni
medicinar i po majci i po ocu spahijskog porekla. Susret s Vukovom kćeri
i - ljubav na prvi pogled. Zaneto ju je voleo, superlativima
oslovljavao. U njenom spomenaru zapisao je: "Nikad se neću sećati Vas,
jer Vas nikad ne mogu zaboraviti."
Ugovoreno je bilo i njihovo venčanje u Trstu. Do toga, međutim, nije došlo.
Mina
se već bližila tridesetoj godini - kad je roditeljima donela radost
dotad, od toliko dece, nedoživljenu, udaju za Aleksu Vukomanovića,
profesora Liceja i bratanca kneginje Ljubice.
Pošla je 25. maja 1858.
s roditeljima u Srbiju, "na poštanskom brodu", dva dana potom prešli su
iz Zemuna u Beograd. U nedelju, 30. maja, u 9 časova pre podne venčala
se u Sabornoj crkvi. U knjigu venčanih upisana je kao Milica, prešavši
zacelo u pravoslavlje.
Petnaest meseci po Mininoj udaji obradovaće ih prinova, unuk Janko.
No,
zet, načet već bolešću ubrzo se ozbiljno razboleo: vid mu je naglo
popuštao. Zalud je tražio leka u Beču. Oktobra 1859. vratili su se njih
troje u Beograd. Nade u muževljevo ozdravljenje Mina je više okretala
Bogu nego lekarima. Makar i slepog, hrabrila se, odano će ga pratiti
kroz život.
Ne mnogo potom, zvona crkve u kojoj su se venčali
oglasila su smrt Alekse Vukomanovića, profesora Velike škole i
prilježnog poslenika naše nauke.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime13/4/2012, 2:59 pm

ZBOG više knjiga imao je Vuk neprilika kod vlasti, ni sa jednom kao s
Novim zavetom. Sudbina ovog dela, kao i Vukov život, uostalom, istorija
je nemilih i nemalih tegoba tokom blizu tri decenije.
Još 1815.
godine vidoviti Kopitar s čudesnom verom u Vuka preporučivao ga je
Britanskom biblijskom društvu, tvrdeći da bi on “što se tiče čistote
srpskog jezika”, dao prevod Svetog pisma bez premca među ostalim
narodima.
Pošto je prevod izašao na svet, Vuk ga je štampao o svom trošku u tiražu od 1.920 primeraka.
Josif
Rajačić, karlovački mitropolit i Vukov prijatelj, inače, tražio je
zaplenu dela, uprkos ranije obećanom blagoslovu: tekst prevoda -
ukazivao je - može da zavede čitaoca, a uz to nema odobrenja duhovnih
vlasti.
Bez obzira na protivljenje stručnog cenzora, teologa dr J.
Šajnera, vlasti nisu htele da se ogluše o zahtev karlovačkog
velikodostojnika: dat je nalog da se uđe u trag tiražu dela, a početkom
januara 1848. Vuka su pozvali u policiju, na saslušanje.
Protiv
Vukovog prevoda ustao je i beogradski mitropolit Petar Jovanović. U
predstavci Popečiteljstvu prosveštenija od oktobra 1847. godine kaže da
je Vukov prevod štampan bez odobrenja, cenzure Pravoslavne crkve, da ga
treba strogo zabraniti i onemogućiti da prodre u “naše otečeštvo”.
A ako bi se neko usudio da ga unese u Srbiju i da ga rasprostranjuje, taj da se opakoj kazni podvrgne, a knjige konfiskuju.
Popečiteljstvo
je u službenim novinama zabranilo rasturanje ovog dela, a zatim izdalo i
“shodan nalog da se prevod ovaj Novoga zaveta, g. Vukom Karadžićem
izdani, nikako u otečestvo naše ne unosi, niti da se po dućanima i
knjižarnicama prodaje”.
A 22. septembra, pod br. 1191, razaslalo
je i raspis okružnim načelstvima i beogradskoj policiji.
Prispelo je 17 “izvestija” okružnih načelnika, različitih i zanimljivih, u nušićevskom duhu.
Kragujevački
načelnik je izdao naredbu da se pođe u potragu za knjigom; iz Kruševca
je javljeno da se “isti Zavet do danas (6/18. novembra) još nigde u
okružiju ovom pojavio nije”; u Okrugu ćuprijskom obznanjena je zapovest
da knjige “ovog roda” ne sme kupovati niko; užički načelnik je saopštio
trgovcima da “tu robu” nikako ne smeju prodavati.
Jagodinska policija je izvršila pretres stanova u gradu i “našla nije ničega”.
U
Požarevcu je “putem doboša” građanima skrenuta pažnja da se “smotreno
čuvaju Novog zaveta”; negotinska policija, pak, postavila je stražu koja
će čuvati da tamo “ne bi prodreo Zavet kao ni budi koja druga avet”.
Hajci
protiv Vukovog Novog zaveta pridružio se i dalmatinski episkop Jerotej
Mutibarić: od dalmatinske vlade tražio je 25. oktobra te godine da se
zabrani dalja prodaja dela štampanog bez odobrenja karlovačkog
mitropolita. Povikama se pridružio i knez Miloš Obrenović: osporavajući
reči ruskog lista “Severnaja pčela” da je pomogao pojavljivanju Vukovog
prevoda, prekorio je Maticu srpsku što ćuti, što ne ustane protiv Vuka,
kao nepozvanog i nedoraslog za ovakav posao.
Dva dana po saslušanju u
bečkoj policiji, Vuk je, 11. januara 1848, dobio od austrijskog cara
Ferdinanda brilijantski prsten, uzdarje za podarene mu knjige narodnih
pesama.
A tim povodom pedesetak učenih Slovena u Beču priredilo je veliku čast Vuku za njegov doprinos narodnoj književnosti.
Slavlje je našlo blagonaklon odziv u mnogim onovremenim listovima.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime13/9/2012, 9:31 pm

DVA
dana posle smrti, u utorak predveče, 9. februara 1864. godine, sabralo
se pred Vukovim stanom u Beču mnoštvo naše đačke omladine, onih u koje
se toliko uzdao. Iz bečkog predgrađa Landštrase, u kojem je Vuk proživeo
pola veka, preneli su ga upravo mladi u grčku kapelu na Flajšmarktu, u
noćnoj povorci sa buktinjama, uz tužni zvuk posmrtnih zvona i otegnuto
pojanje pogrebne pesme “Svjati Bože”.
Sutradan, u 10 časova pre
podne, priređeno je svečano opelo. “Na sredi crkve ležala je skrinja,
čelo glave knjiga, a okolo venac od lovora i više ordena...”
Nad
odrom je govorio A. Sandić (na srpskom jeziku) i medicinar Branko
Stefanović (na nemačkom). Zatim je poznati Slovenski hor otpevao jednu
pesmu, a srpska omladina “Večnaja pamjat” i “Svjati Bože”.
Opelu su prisustvovali mnogobrojni Vukovi prijatelji, pripadnici svih slovenskih naroda.
Oko
podneva sprovod je krenuo ka Sankt-Marksovom groblju. Sanduk s Vukovim
posmrtnim ostacima prinelo je grobu šest omladinaca. Nad rakom je
“besedu” držao medicinar Vladan Đorđević.
“Ne ispuni mu se želja”,
pisao je dopisnik s Vukove sahrane, “da“ pod slobodnim gorama kosti mu
počivaju. Telo mu leži kod pitomca njegovog, koga je u životu tako
ljubio, do nezaboravljenog Branka Radičevića”. U istom groblju, već od
pre dve decenije, ležao je i Vukov učitelj Jernej Kopitar.
U
grobljanskoj knjizi zaveden je Vukov grob pod brojem 178. Nadgrobni
spomenik napravljen je po nacrtu (verovatno Mininom) sačuvanom u Vukovoj
ostavštini. U vrhu jednostavne kamene ploče isklesan je tzv. ruski krst
sa dve vodoravne linije rečima: Vuk Stef. Karadžić.
Vest o Vukovoj smrti bolno je odjeknula širom slovenskog juga. I dalje. Našla je saučešća u mnogobrojnim listovima:
južnoslovenskim,
ruskim, nemačkim, mađarskim... “Na grobu mu tuži sve Jugoslavjenstvo od
Triglava do Crnog mora”, pisao je tih dana list “Glasonoša” iz
Karlovca. U njegovoj smrti, zagrebačke “Narodne novine” videle su
gubitak “jednog od najvećih svojih ljudih i rodoljubah”.
Koruški “Slovenski glasnik” iz Celovca je nekrolog naslovio: “Ugasnula je svitla zvezda”.
Bio
je “najslavniji muž Srbije, koji je svojim književnim delima stekao
zasluge u celom slovenstvu”, istaći će list “Slovo” u Lavovu.
Nekrolog “patrijarhu srpske pismenosti” objavljen je u moskovskom “Ruskom arhivu” i mnogim drugim listovima.
Vukov saradnik i pevač Savo Martinović ožalio ga je u desetercu:

Sva se srpska zemlja
zaplakala,
Srpska zemlja i zemlja
Slavenska (...)
Šestonedeljni
parastos, priređen u Ruskoj kapeli, nadahnuo je pesnika Lazu Kostića na
krepke stihove da je pokojnik živ, a živima parastos ne biva:
Da, još je živ!
U grudima nam je živ,
Iz reči naših i on govori,
Uz pesme naše
pripev nam je on.

Oskudica
je Vuka kao senka sledila, u dugu je i umro. Na sramotu tadašnjeg
srpskog “praviteljstva”, Vukovoj porodici pritekao je u pomoć austrijski
car, sa 1.000 forinti spasao je od popisa kućnih stvari.
S pravom je
rečeno da je Vuk obavio više poslova nego što bi to mogla čitava jedna
akademija. Po uticaju, pak, koji je izvršio, nema mu premca u našoj
kulturnoj istoriji.
Od čobančeta do počasnog doktora Jenskog
univerziteta i člana više učenih društava i akademija, od borca u četi
hajduka Ćurčije, do najvišeg buntovnika u našoj kulturnoj istoriji - to
je životni put Vukov, mukom i slavom posut.

Kraj



Genije sa štulom Empty Genije sa štulom Empty
Genije sa štulom Empty Genije sa štulom Empty Genije sa štulom Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Genije sa štulom Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije sa štulom   Genije sa štulom Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Genije sa štulom
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: