Miroslav-Mika Antic -misli za sva vremena

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

...U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog
novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari
most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i
Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru
Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod
"Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu
uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na
Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u
izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih
drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to
izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen
Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa
nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u
betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na
obroncima kamenicke obale.
Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad.
Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom
zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni druagima sta nas je
to tako vezalo...

Miroslav Antic

Ponekad tako sebe damo,
za oči jedva upoznate
i na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da se vrate.

Živimo posle u tom drugom,
sve dok mu oči svetom plamte,
i ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte

Kroj

Ukrašcu tvoju senku, obuci je na sebe i pokazivati svima. Bices moj
nacin odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu,
izbledelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ceš se raspasti. Jer ti si
jedini nacin da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne
stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.
Zašivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne
znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj nacin toplog.
Obuci cu te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog
straha i samoce.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću.

Orao nikad nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Izmisli sopstveni horoskop i neka sve na svetu bude rođeno u tvom znaku.
M. Antić

Sve se ređe se usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nešto nego što ja to želim.
M.Antić

Ovako sam to čuo.
Valjda od Parandovskog.Taj poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
'' Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim osećanjima. ''
M. Antić

Za jedan ozbiljan i dostojanstven narod, dovoljno je i samo dvoje.

Mika Antic

Jedino nikada necu umeti da se ne naježim kad se
rukuju mlitavo. Ko se mlitavo rukuje, znaci da mlitavo misli i da
mlitavo vekuje."







"Jer sve na tebe lici. Ukus tvoje krvi prodavace decaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.



Razlivenu toplinu tvoje postelje vezace u cvorove sestre u bolnici.
Dezinfikovace smisao tvoga osmeha na caši iz koje si pila lekove.
Obrisace novinama reci koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve
ce svesti na brutalno.

Usne su da se nesto sapne.
Usne su da se nesto nasluti.
Zatim da na njih zvezda kapne
i da se prvi poljubac nikom.
nikada nikom ne precuti.

Usne jedino za to postoje
da s nekim podelis nesto svoje.

Ako u nekom ostavimo bosih stopala trag, al’ urezan u kamen od ogromne
upornosti, onda je postojati ili ne postojati potpuno ista stvar. Ostaje
staza koja vodi u našem smeru. Ostaje smer ka kom će neko ipak stići.
Ostaje stizanje koje vodi u nemoguće.
Ostaje nemoguće koje vodi u sve mogućnosti.