Glosa

Овако. Узмете нечију песму, минијатуру најбоље или део песме. Потом, поштујући ауторово писање, ритам, метрику, певљивост, катрене, мелодику и све остале постулате, пишете песму, са тим, да ако се узме једна строфа од четири стиха, онда песма мора да има четири строфе где се као задњи стих у строфи убацује стих из узете песме или строфе.

Пример:

НЕ ЧУЈЕ СЕ ПЕСМА

ОСТА ТРОШНА КУЋА ОБЛЕПЉЕНА БЛАТОМ
ПРАЗАН ТОР И ПУСТА НЕОРАНА ЊИВА
ПРЕД КУЋОМ СЕ ДАВНО УРУШИО БУНАР
А НЕ ЦВЕТА ВИШЕ НИ БЕЛИЦА ШЉИВА

Аутор Хранимир Милојковић



Опустело село под планином јеца
Као да је ране задобило ратом
На ћувику једном где се ветри роје
ОСТА ТРОШНА КУЋА ОБЛЕПЉЕНА БЛАТОМ

Крај темеља старог ко на одру лежи
Труло стабло јове и на њему гљива
Кроз маглени вео сабласни се јаве
ПРАЗАН ТОР И ПУСТА НЕОРАНА ЊИВА

Нема више смеха а ни дечјег плача
Нема ког да греје тај небески лунар
Утихнуло све је самује тишина
ПРЕД КУЋОМ СЕ ДАВНО УРУШИО БУНАР

Не долећу ласте гнезда су им празна
Пожутелу слику паучина скрива
Не чује се песма неста јагањаца
А НЕ ЦВЕТА ВИШЕ НИ БЕЛИЦА ШЉИВА


Аутор глосе је: Slobodan Jovanovic


Правило је и то искључиво да се стихови из лајт мотива стављају као задњи стих у строфи када се ради о другом аутору.


Ако узмете део своје песме или минијатуру, онада је то ауторска глоса. Почетак строфе - први стих у строфи је први стих узетог властитог стиха. Слично као горе али иде на почетку.


Елем, ако умете своју, нагласите да је ауторска. Ако узмете туђе, копирајте део, име аутора и пишите. Не морате одавде узимати, можете Илића, Рембоа, Превера. Ма, ко вам је најприближнији да успете у намери поетике.

Зажарено сунце нас је заборавило,
Анђели су мртви, душе им лутају,
Пали, они најцрњих крила,
Анђеоског осмеха најлепшег,
Љубе се под мостовима којих нема,
Ено тамо, на згариштима времена,
Носе обичне лажне одоре богова,
Односе кап, љубави, смрти и снова.





Зажарено сунце нас је заборавило,
остало је на неким пољима
препуним цвећа, оног,
од којег сам ти венац обећао,
једном, док си ме волела,
онако обично, необично,
онако како само ти си знала.


Анђели су мртви, душе им лутају,
као и наше, сада и овде,
међу распуклим цветовима кринова,
међу путевима где нећемо ходити,
ми, са рукама спојеним,
са уснама које се траже,
у ноћима које беже.


Пали, они најцрњих крила,
анђели и демони,
зар нисмо ми, у лутању,
у тржељу и трагању немуштог века,
који ћути одговоре дана,
злурадом сумњом оплемењених,
ту у нашим даљинама без снова ?


Анђеоског осмеха најлепшег,
била си, у тим сатима,
који су пребрзо текли,
пијани од вина из боце,
у којој је дух растанка дремао,
на твојим уснама остао,
да би о крају путева рекао.


Љубе се под мостовима којих нема,
неки туђи уздаси без завичаја,
туђи додири невесели,
у тами река заустављеним,
са мртвим лишћем под ногама,
које певуши песму немира,
неким туђим одбаченим корацима.


Ено тамо, на згариштима времена,
умиру наши портрети,
маске давно скинуте,
почивају у ковчегу снова,
под белим покровом првих пахуља,
неких нових зима, непребројаних,
даљинама, безгласјем речи без имена.


Носе обичне лажне одоре богова,
па погледај, ми бар такви нисмо били,
јер ми, будили смо чежње ноћи,
јер ми будили смо чари неслучених додира,
тако близу, а тако далеко,
трену глувих сати које смо имали,
тек у сусрету свих дана који су прошли.


Односе кап, љубави, смрти и снова,
последњу кап вредности,
која је делила сва безбожна надања,
сваку мрву пронађене среће,
коју смо ми путем оставили,
да можда једном,
извору искона би се вратили.




Ово је пример ауторске глосе. Е сада, ко разуме схватиће, ја мислим да је све јасно.