LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

  Tragika velikih

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime10/2/2011, 9:22 pm

Piše: Marko MARKOVIĆ

U SUDBONOSNIM danima kad je počeo da se
nadvija vihor rata nad Evropom, Staljin i Ruzvelt su bili na istoj
"talasnoj dužini" i njihovo prijateljstvo prevazilazilo je granice
uobičajenog državničkog ponašanja. Američki predsednik je dao Staljinu
sve što je tada tražio u Evropi i van Evrope. Tako je Sovjetski Savez
dobio saglasnost da 1940. godine okupira tri baltičke republike -
Litvaniju, Letoniju i Estoniju. Ruzvelt je dao Sovjetima i luku Port
Artur u Žutom moru, luku Dairen na Kurilskim ostrvima, Mongoliju,
poluostrvo Sahalin i veći deo istočne Evrope. Tim povodom tadašnji
američki ambasador Viljem Bulit dao je sledeću izjavu:
- Predsednik SAD nikada nije potpisao neki nepotrebniji, sramniji i potencijalno opasniji dokument.
Ruzvelt
je nastavio da pomaže sovjetskoj vladi čvrstim garancijama da Sovjeti
sačuvaju vlast u okupiranim zemljama i teritorijama. Te garancije su
bile utanačene još dok je besneo Drugi svetski rat. Štaviše, Ruzvelt je
Sovjetima dao pravo da imaju tri glasa u budućoj Generalnoj skupštini
Ujedinjenih nacija (po jedan za Sovjetski Savez, Belorusiju i Ukrajinu).
Kada su ga njegovi sledbenici pitali za ovaj nonsens, Ruzvelt je
uzvratio:
- Znam da nije trebalo da uradim to što sam uradio, ali bio sam umoran kad su me spopali...
I
Vinston Čerčil se još 1944. godine saglasio sa sovjetskom dominacijom u
Poljskoj, ako Staljin za uzvrat podrži britanske interese na Dalekom
istoku i Mediteranu. Još nije istorijski razjašnjeno zašto su Amerikanci
odobrili nasilnu repatrijaciju oko šest miliona ljudi u Sovjetski
Savez. Od ovog broja 700.000 su bili vojnici pod komandom generala
Andreja Vlasova, boreći se na strani Nemaca. Pošto su položili oružje,
smatrali su da su američki ratni zarobljenici. Međutim, prisilno su
vraćeni u SSSR i tamo pogubljeni, među kojima i general Vlasov. Ovi
zarobljenici u tim sudbonosnim danima nisu imali nikakvu zaštitu
Međunarodnog crvenog krsta, jer ni Sovjetski Savez, uzgred rečeno, nije
bio zastupljen u toj svetskoj humanitarnoj organizaciji. Zato je i
usledila ova surova egzekucija. Valja još naglasiti da su mnogobrojni
sledbenici generala Vlasova učestvovali u Narodnooslboodilačkoj borbi na
strani partizana i dali nemali doprinos u slamanju nemačkog fašizma.
RUZVELT
je umro 12. aprila 1945. godine od bolesti koja je dugo vremena bila
obavijena velom tajne. Pretpostavlja se da je bolovao od raka. Nasledio
ga je Hari Truman, koji, uzgred rečeno, nije imao nimalo sažaljenja za
tragediju koja se dogodila, 6. avgusta 1945. godine, kada su SAD bacile
prvu atomsku bombu na Hirošimu:
- To je najveća stvar koja se dogodila u istoriji Drugog svetskog rata!
Kad
su posle 1947. godine nad Evropom počeli da se gomilaju tmurni oblaci
hladnog rata između Istoka i Zapada, Truman je okrenuo leđa Staljinu i
zaboravio na one idilične odnose dve supersile u danima rata. Blisko
uzajmano poverenje dveju velikih sila i saveznika u oba svetska rata
preraslo je u totalno nepoverenje i konfrontaciju i ono će faktički
potrajati po strategiji toplo-hladno sve do rušenja Berlinskog zida i
pada komunizma 1989. godine.
Poput Lenjina, i Staljin je otišao na
večni počinak u Mauzolej na Crvenom trgu 1953. godine, ali tek osam
godina kasnije raskrinkan je
njegov kult ličnosti, u oktobru 1961.
godine, na 22. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza u
referatu koji je podneo Nikita Hruščov. Odbacila ga je, eto, posmrtno
njegova velika i moćna imperija koju je gradio i izgradio milom ili
silom i ne sluteći da će posle 40 godina od njegove smrti ta moćna
državna tvorevina biti rasturena kao kula od karata. A onda su spomenici
i spomen-obeležja Josifa Visarionoviča Staljina završavala i na
smetlištu istorije.
Jedan poznati general u Građanskom ratu u
Americi, 1861-1865. godine, Vilijem Šerman, predočava u svojim
memoarima, pored ostalog, da "istina nije uvek prijatna i ne može se
uvek reći". Ali tako nije mislila Staljinova ljubavnica Vera
Aleksandrovna Davidova, koja je sa njim živela u intimnim odnosima punih
19 godina. Odlučila je da posle smrti generalisimusa otvori svoju
ranjenu dušu i iznese na videlo i onu nepoznatu stranu života, koja još
dublje kompromituje do tada već iskompromitovanog sovjetskog vođu i
sovjetsku vrhušku.
Ova operska i pozorišna diva, rođena u Nižnjem
Novgorodu, u porodici geometra i učiteljice, imala je sve što je
potrebno jednoj vrhunskoj umetnici za sticanje ugleda i slave - lepotu,
stas, glas i talenat. Sa operama "Aida", "Karmen" i "Novanščina", poput
magneta, osvajala je publiku na velikim sovjetskim pozornicama. Ali,
lepota ne donosi uvek sreću i može biti mač sa dve oštrice, što
potvrđuje i ova priča. Te kobne 1932. godine, Lenjingradsko pozorište
gostovalo je u Moskvi, nastupajući u Baljšom teatru. Na galeriji našla
se sovjetska elita na čelu sa prvim sekretarom CK KP Sovjetskog Saveza
Josifom Visarionovičem. To nisu bili samo aplauzi, već i spontane
ovacije pozorišnom ansamblu u kome je operska solistkinja Vera
Aleksandrovna odigrala ključnu ulogu. Čim je spuštena zavesa, Staljin je
prišao mladoj umetnici i upitao je da li bi želela da živi u Moskvi i
radi u Baljšom teatru?
- Morala bih razmisliti, odgovorila je
uzbuđena umetnica. Nije prošlo ni mesec dana, a već je bila dobila
službeni raspored da radi u Baljšom teatru. Dobila je trosoban stan u
centru Moskve. U Lenjingradu je ostavila supruga, takođe operskog
umetnika Dimitrija Semjonoviča, sa kojim nije imala takoreći nikakve
kontakte. Bio je to faktički brak na papiru.

SUROVI DESPOT
U
ISTORIJI hladnog rata ostao je upamćen kao despot koji je ignorisao i
prezirao sve i svakoga, počev od članova sopstvene porodice, preko
svojih najbližih saboraca i revolucionara, pa čak i ratnih veterana koji
su imali bilo kakve kontakte sa Zapadom. Nije mogao drugačije da se
ponaša ni u spoljnoj politici. On je postao rob despotizma, birokratije,
uskogrudosti i servilnosti koje je nametnuo vlastitoj zemlji - napisao
je u feljtonu DŽon Lujis Gedis o istoriji hladnog rata. Hruščov je to
izrazio mnogo sažetije:
- Nije bilo nikoga ni u Sovjetskom Savezu, ni izvan njega kome je Staljin verovao.
FELJTON
koji započinjemo danas bavi se sudbinama, zapravo, tragičnim sudbinama
moćnika koji su kreirali istoriju. Jedni su despotskim odnosom prema
podanicima ostajali i bez vlasti i bez glave, drugima ili okolnosti ili
veliki nisu bili naklonjeni. Oni koji su imali malo više sreće, silaskom
sa vlasti odlazili su i iz - istorije.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime11/2/2011, 9:59 pm

U NOVOGODIŠNJOJ noći, 1932. godine, Vera Aleksandrovna Davidova pevala
je u Kremlju u društvu Staljina i Vorošilova. Kad je u bundi zatekla
ceduljicu o naručenom "ljubavnom ranedvuu" sa prvim čovekom Sovjetske
države, bilo je jasno da je ušla u "Staljinove čeljusti", iz kojih se
neće lako izvući, jer bi svako suprotstavljanje vodilo u fizičku ili
profesionalnu likvidaciju. Ona je tada imala 28, a on 54 godine. Tek, u
sobi je videla da je njen ljubavnik nižeg rasta, odvratnog izgleda, a
kad bi se zasmejao primetili bi se kvarni zubi. Usledilo je njegovo prvo
upozorenje:
- Ja se nadam da vi umete da ćutite i da se neće čuti da
smo zajedno proveli novogodišnju noć. Na svakom koraku dobila je
pratioce koji se nisu odvajali ni kad je odlazila u toalet.
- Vera Aleksandrovna, sve dotle dok dolazite kod Staljina, mi smo dužni da vas štitimo.
- Od koga? - zapitala je začuđeno.
- Od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.
-
Na našem putu - rekao je Staljin - biće i zastoja i prekida, ali
nastavićemo dalje. Ti si lepa, uzbudljiva, pališ moju kavkasku krv.
Teško mi je da se obuzdam...
Kad je vrhovni vođa bio zauzet državnim
poslovima, brzo su se javljali telefonom novi udvarači iz vladajuće
vrhuške: Jagoda, Vorošilov, Zinovjev, Tuhačevski, Rikov, Kirov,
Berija... Nastupaju nove nevolje i provokacije. Na sceni je zamenik
vrhovnog tužioca Višinski.
- Vera Aleksandrovna, ko ti je dao zadatak da organizuješ atentat na druga Staljina?!
- Nemam nikakve veze sa atentatom i nema razloga da me zastrašuje.

-
VI morate da shvatite da je vaša karijera zauvek završena. Vi ste,
golubice, svoje otpevali. Potpisan je nalog za hapšenje. Posle suđenja
streljaćemo vas, a ako sud donese blažu presudu, otpremićemo vas u
daleki sibirski logor među zločince...
Od silnih saslušanja i
maltretiranja mlada umetnica se onesvestila i probudila u bolničkom
krevetu jedne zatvorske bolnice. Sledi novo saslušanje i odlazak u
zatvor zbog navodnog atentata na prvog sekretara partije u Lenjingradu
Kirova! Protiču noći bez sna. Staljinovi doušnici pomno prate gde se
kreće i s kim se sastaje operska pevačica posle svake održane predstave u
Baljšom teatru. Posle svakog susreta Staljin je bivao još ljubomorniji,
a u napadima besa bio je spreman da sve pretvori u prah i pepeo.
-
Vera Aleksandrovna, bili ste u dači Semjona Buđonija? S Tuhačevskim se
spetljavaš? Sa Jagodom spavaš? Sa riđim Piljnakom živiš? Sa Maljenkovim
se sastaješ? Šta da radim s tobom?
- Josife Visarionoviču, meni je
već dodijalo da se pravdam. Činite sa mnom šta god hoćete, samo me
pustite na miru, ja sam ionako nervno potpuno rastrojena.
U mislima
nesretne žene stalno se vrzmalo ono najgore - tamnica, koncentracioni
logor, progonstvo u Sibir, gubilište... Bila je svesna da se našla na
skršenom splavu i da je voda nosi prema otvorenom moru, ali šta će dalje
biti nije znala, niti je želela da zna. Neizvesnost je konačno
prekinula Staljinova smrt, 5. marta 1953. godine. Usledila su masovna
hapšenja poznatih funkcionera i javnih ličnosti. u betonirane i
blindirane podrume Moskovskog vojnog okruga sa okačenim lisicama na
rukama i u
okovima odvođeni su svi oni koji su imali bilo kakve veze
sa najvećim diktatorom 20. veka. Među uhapšenima nalazila se i Vera
Aleksandrovna Davidova. Posle pet provedenih nedelja u zatvoru, dobila
je naređenje da napusti Moskvu. Sa suprugom je našla utočište u gradu
Tbilisiju, u Gruziji, gde je u dubokoj starosti držala časove muzike za
đake, dok su njeni ljubavnici i udvarači otišli odavno na onaj svet.
Suprug Dimitrij Sejmonovič Mčlidze Južni oprostio je sve svojoj
izabranici života kao da se ništa nije dogodilo. Umetničke duše najbrže
se razdvajaju, ali istovremeno i najbrže harmonizuju svoje bračne
nesporazume.
Na kraju svoje mučne odiseje, solistkinja Baljšoj teatra poručuje čitaocima:
-
Zemaljski bog je od mene tražio istinu, pa ko je od nas živih smeo da
je kaže? Nemojte me, čitaoče, osuđivati što sam mu koketirala i
dvosmisleno odgovarala: "Ne, dragi moj, vi se varate, meni je sa vama
uvek lepo! Da to nisam govorila, čekao bi me pakao.
SVAKE godine
krajem oktobra Ukrajinci se prigodnim manifestacijama podsećaju na
najveću tragediju koja je zadesila ovu bivšu Sovjetsku Republiku 1932. i
1933. godine. Sećaju se prisilne kolektivizacije koja je prouzrokovala
veliku glad u selima i gradovima, što je imalo za posledicu masovno
umiranje iznurenog naroda. Procenjuje se da je za te dve godnie umrlo od
gladi između sedam i deset miliona žitelja!
U najtežoj formi terora,
tzv. čete aktivista, naoružane gvozdenim šipkama i toljagama, išle su
po selima, uništavale sve pred sobom i plenile sve što su našle na
dohvat ruke - od hleba, pasulja, sira, živine do žive stoke. Narod je
bio doveden na rub propasti, što je karakteristično samo za velike
epidemije, suše, poplave ili izuzetno lošu žetvu. O veličini ove
tragedije najbolje svedoči podatak da bi Ukrajina sada imala oko sto
miliona žitelja da nije bilo te "veštačke gladi". Ovako, nacija sada ima
oko četrdeset i osam miliona stanovnika. Događaji 1932. i 1933. godine
dugo vremena su bili tabu tema u Sovjetskom Savezu.
Čak ni generalni
sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov, koji je
prvi javno 1956. godine osudio državni teror pod rukovodstvom Staljina i
raskrinkao kult njegove ličnosti, nije našao za shodno da direktno
govori o ukrajinskoj nesreći. I kada su na svetlo dana počele da
izbijaju ružne stvari iz staljinističke ere, najpre je pažnja javnosti
bila usmerena na veliku sušu iz 1921. godine, a potom na glad 1946. i
1947. godine, izazvanu suvišnom konfiskacijom žitarica.

GLAD KAO KOLERA
OTPOR
kolektivizaciji imao je, međutim, i političku dimenziju, koju je
Staljin iskoristio kako bi likvidirao desetine hiljada uglednih
intelektualaca, profesora, pisaca, oficira. Inače, Sovjetski Savez je od
1930. godine doživeo tri talasa gladi. Prvi je zadesio one delove
zemlje u kojima je država konfiskovala sve zalihe žitarica. Najteže je
bila pogođena oblast Povoložje (Rusija), gde je od neuhranjenosti umrlo
nekoliko stotina hiljada seljaka. Drugi talas obrušio se isključivo na
Ukrajinu i Kubansku regiju, tokom prve polovine 1932. godine. Umrlo je
od gladi 150.000 seljaka. Veću tragediju sprečila je nova žetva.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime20/2/2011, 9:47 pm

ZAKLETI komunistički lider Fidel Kastro i dalje odoleva na kormilu Kube i
pored činjenice da se našao na spisku "otpisanih" još u vreme
Ajzenhauerove administracije. Ali, vratimo se malo ranije u prošlost.
Kad
je došao na čelo države, kubanski lider je bio miljenik Vašingtonske
administracije, dobijao je razne povlastice za izvoz šećera na američko
tržište. Glorifikujući njegovu ličnost u gerilskom pokretu i simpatije
koje su izbile na videlo, američki novinari nazvali su ga "karipski
DŽordž Vašington". Međutim, bilo je i onih sumnjičavih novinara koji su
još tada upozoravali Belu kuću da je Kastro zakleti komunista i da mu ne
treba mnogo verovati. Ovo upozorenje kao da je bio signal za tadašnjeg
aktuelnog predsednika SAD Dvajta Ajzenhauera da se ozbiljnije pozabavi
problemima Kube, pa je već u martu 1960. godine dao nalog Centralnoj
obaveštajnoj agenciji (CIA) da se ovaj lider ukloni što pre sa vlasti.
Misterija jeste - nije komunista i dalje je kružila na relaciji Havana -
Vašington sve dok kubanski lider nije zvanično obelodanio svoje
ideološko opredeljenje 2. decembra 1961. godine.
- Bio sam komunista još od svojih mladih dana.

Ova
izjava odjeknula je u Vašingtonu kao grom iz vedrog neba! Nastala je
panika. Na vratima Amerike pojavio se "sovjetski virus" koji će
inficirati američko društvo komunizmom. To je ono što su žarko
priželjkivale i pristalice velike sovjetske imperije u ovom delu Kariba.
Američkoj administraciji nije preostalo ništa drugo već da uperi
"bojeve strele" prema Havani. Tako će komunistički lider biti suočen sa
serijom atentata u režiji CIA, progutaće gorku pilulu, kad je dogovoreno
da se silom uklone sovjetske rakete sa Kube, naći će se u vrtlogu
međunarodne izolacije i surovih sankcija, uslediće i otkazivanje
sovjetske pomoći, ali na samom Ostrvu se ništa bitno neće promeniti.
NA
Kubi je pompezno promovisan komunizam koji će iz godine u godinu
uhvatiti sve dublje korene. Prvi korak je bio donošenje Zakona o
zemljišnoj reformi. Bila je to neka vrsta kopije izvučena iz Marksovog
"Manifesta komunističke partije". Ajzenhauer se jednom prilikom požalio
svom starom prijatelju britanskom premijeru Haroldu Makmilanu:
-
Kastro uključuje komuniste u svoj režim, ubrzano izvodi revoluciju
protiv postojećeg društvenog poretka i mnogo je veći internacionalista u
svojim pretenzijama prema susednim državama...
- Ukoliko komunisti
pronađu i druge vođe koji ispunjavaju Hruščovljeve standarde
"miroljubive koegzistencije" i Maove standarde komunističkih
revolucionara, mi ćemo se odista naći u veoma ozbiljnom problemu.
-
Siguran sam da bi se trebalo osloboditi Kastra - uzvratio je Makmilan -
ali je to veoma rizična operacija. Ja se jedino mogu nadati da ćete vi
uspeti.
Na svaku ovakvu i sličnu reakciju na zapadu,
sovjetsko
rukovodstvo je uzvraćalo pretnjom da neće stajati skrštenih ruku. Nikita
Hruščov je otvoreno zapretio raketnim napadom ukoliko SAD izvrše
invaziju na Kubu, navodeći da je Monrova doktrina mrtva i da je treba
sahraniti kako ne bi "zagađivala vazduh zadahom svoje truleži". Još
jedan datum u ovoj priči zaslužuje posebnu pažnju.

U septembru
1960. godine sreli su se kubanski i sovjetski rukovodioci u hotelu
"Tereza" u Harlemu, posle dolaska sovjetske delegacije na godišnje
zasedanje Skupštine UN u NJujorku. Grlati Kubanci, odeveni u njihove
tradicionalne uniforme, nisu štedeli aplauze na istupanje Hruščova,
naročito u onom delu referata u kojem se spominjala revolucija i
solidarnost sa ugnjetenim narodima Afrike i Latinske Amerike. Osokoljen
ovacijama i podrškom, sovjetski lider je i sam pokušao da ućutka
Makmilana i kad u tome nije uspeo skinuo je svoju cipelu i bacio je na
britanskog premijera!

TO zasedanje Generalne skupštine ostalo je
upamćeno i po maratonskom govoru Fidela Kastra, koji se zadržao za
govornicom četiri i po sata, što je bio najduži govor koji je ikada
održan u Ujedinjenim nacijama i bio je, uglavnom, uperen protiv
američkog imperijalizma. Prisutni državnici i diplomatski predstavnici
su u početku sa pažnjom slušali taj govor, a onda su počeli da se
vrpolje i ispoljavaju nervozu, da bi zatim zadremali u svojim foteljama.
Neki su, pak, napustili tiho i nečujno skupštinsku salu i ne skrivajući
revolt da je to bio veći zamor nego jedna neprospavana noć.

Samo
godinu dana kasnije, Kuba se ponovo našla u žiži svetskih zbivanja i
svet je sa zebnjom pratio ono što se zbivalo u Karibima. Takozvana
"raketna kriza" ne samo da je produbila sumnjičave odnose između SAD i
Sovjetskog Saveza u hladnoratovskom nadmetanju, već je zapretila da se
izrodi u rat dveju supersila sa nesagledivim posledicama. Tadašnji
američki predsednik DŽon Fidželard Kenedi optužio je 16. oktobra 1962.
godine Sovjete da su postavili raketne projektile i atomsko oružje na
Kubi. Ta tvrdnja odjeknula je širom sveta, ali američka štampa nije
objavila nijednu verodostojnu fotografiju niti bilo koji opipljivi dokaz
da su tu zaista locirana raketna postrojenja.

ENIGMA ISPOD CIRADE
KUBANSKA
kriza je okončana kompromisom i to tako što su Sovjeti pristali da
povuku brodove. Ostalo je, međutim, nejasno šta se stvarno nalazilo
ispod pokrivenih brodskih cirada. U grozničavoj napetosti i igri nerava
teško je bilo dati detaljnu ocenu ko je u ovom sukobu dobitnik, a ko je
gubitnik. Analitičari su, međutim, bili saglasni u tome da je stari
lisac Nikita Hruščov i ovom prilikom ušićario. Za možda nepostojeće
atomsko oružje na Kubi američki predsednik je pristao da ukloni raketne
baze u Italiji i Turskoj. Uz to, pružene su čvrste garancije Vašingtona
da se više nikada neće ponoviti invazija na Kubu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime7/3/2011, 9:46 pm

KUBANSKI lider je ostao i opstao na čelu svoje države sve do današnjih
dana, iako je odavno, kao što smo videli, dospeo na listu "otpisanih".
Svi pokušaji američkih stratega da gurnu u vatru kubansku emigraciju
(samo na Floridi živi preko milion Kubanaca) koja bi izvela
kontrarevoluciju i zbacila sa vlasti komunističkog vođu, ostali su bez
uspeha. Vašington je nametnuo Havani surove sankcije koje su na snazi
već nekoliko decenija! Teško je prognozirati koliko će još trajati ta
izolacija i koliko će se postojeći režim održati na vlasti.

Ostavljeno
bez sovjetske, odnosno bez ruske pomoć "crveno ostrvo" je dospelo na
rub siromaštva. Ograničene strane investicije sa ograničenim privatnim
biznisom uz kineske bicikle dopremljene tokom nestašice nafte, ne pruža
ni onaj minimum garantija da se može krenuti u neki ozbiljniji ekonomski
progres. Prvi čovek partije, armije i države rekao je nedavno na jednoj
prigodnoj proslavi:
- Vodimo borbu protiv laži, političkih
subverzija i pokušaja da nam se nametne volja gospodara najmoćnije
imperije koja je ikad postojala.
A na mestu gde je pokrenuo svoju
prvu revoluciju (Santjago de Kuba) uputio je oštru žaoku na adresu
Evropske unije za koju je rekao da je "trojanski konj Sjedinjenih
Američkih Država". U svojoj dugogodišnjoj vladavini Fidel Kastro kao da
prkosi Vašingtonu. Doživeo je i preživeo ne samo mnogobrojne atentate i
međunarodne peripetije, već i deset američkih predsednika. Svi su oni
manje-više pokušali da mu "skinu" glavu, ali su svi pokušaji ostali bez
uspeha.

A MEĐU zemljama Južne Amerike, Čile je uživao reputaciju
najrazvijenije parlamentarne demokratije. Pluralizam primenjen u
godinama hladnog rata izražavali su birači na izborima i to tako što se
trećina obično opredeljivala za konzervativce, trećina za socijaliste i
komuniste (levičare) i jedna trećina za demohrišćane i centriste.
Septembra 1970. godine na predsedničkim izborima pobedio je kandidat
levice dr Salvador Aljende. Za ekstremnu desnicu i moćne korporacije
koje su poslovale u Čileu, kao što su bile: ITT, "Pepsi-Kola" i "Čes
Menhetn banka" to je bilo šokantno i nezamislivo. Kad su rezultati
izbora stigli do predsednika Niksona, koji je, inače, bio finansijski
dužnik direktoru "Pepsi-Kole" Donaldu Kendiju, dok je još bio mlad
advokat u njujorškoj firmi DŽona Mičela, američki predsednik se uhvatio
za glavu i upitao: - Je li to moguće?
Na scenu stupa državni sekretar
i savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer. Posle razgovora sa
Kendalom i Dejvidom Rokfelefom iz "Čes Menhetn banke" kao i sa
direktorom CIA Ričardom Helmsom, on izjavljuje da je na sceni "bodež
upravljen u srce Antarktika". U Lengliju u Virdžiniji
užurbano je razrađivana strategija destabilizacije, kidnapovanja i atentata u zemlji, kako bi se pripremio teren za državni puč.
ODLAZEĆI
predsednik Čilea Eduardno Frei, u oproštajnom govoru, kategorički je
bio protiv bilo kakve američke intervencije i obećao da će podržati
legalno izabranog Aljendea. Tada je Kisindžer odlučio da uzme "stvari" u
svoje ruke. Po njegovom nalogu, ekstremistički desničarski oficir
Roberto Vio, sa svojom grupom "kanal 2", prihvatio se zadatka da
kidnapuju načelnika generalštaba čileanske armije Rena Šnajdera, koji se
čvrsto zalagao za nemešanje vojske u izborni proces. Imperativ je bio
da se akcija organizuje tajno i bezbedno kako se ne bi posumnjalo da iz
zavere stoje SAD. Za ovu operaciju CIA je zavereničkom oficiru unapred
isplatila "u kešu" - 20.000 dolara i obećala životno osiguranje 250.000
dolara.
Kasnije je ista suma povećana pojedinačno svakom zavereniku
na 35.000 dolara. U akciji je, za svaki slučaj, uključena još jedna
grupa zaverenika pod vođstvom načelnika garnizona u Santjagu generala
Kamila Valencuela. Aljendea je trebalo ukloniti, jer je po mišljenju
Kisindžera to bio "virus", koji je mogao da "zarazi" celu Latinsku
Ameriku, pa čak i deo Evrope! Posle nekoliko neuspešnih pokušaja,
zamisao je sprovedena u delo. General Roberto Vio izvršio je atentat na
svog kolegu generala Renea Šnajdera. Prema presudi čileanskog Vojnog
suda pokazalo se da su u atentatu učestvovale obe zavereničke grupe
tajnog "kanala 2". Tandem Nikson-Kisindžer nastavlja sa ekonomskim i
političkim subverzijama u cilju destabilizacije zakonite vlade.
Uskraćuje se ekonomska pomoć i investicije, ekonomija je padala na sve
niže grane, a to je bio i cilj da se izazove nezadovoljstvo kod naroda,
što je rezultiralo i masovnim štrajkovima. Tako je pripremljen teren za
državni puč koji je izveden 11. septembra 1973. godine. Aljende je
ubijen na svirep način u svojoj rezidenciji.
Na spomenik svrgnutom predsedniku upisane su njegove znamenite reči:
"Verujem u Čile i njegovu sudbinu"

PINOČE KAO BRUT
TAKO
se 11. septembar, kad na južnoj polulopti zavlada dah proleća i
vegetacija okiti raznobojnim cvetovima, naglašeno obeležava ovaj
najcrnji datum u čileanskoj istoriji. Više nije sporno, bar među
istoričarima, da je vojni puč izveden u američkoj režiji pod
dirigentskom palicom generala Pinočea, kojeg je, uzgred rečeno, baš
Salvador Aljende postavio za komandanta kopnenih snaga. LJudi su padali
na ulicama kao zrelo voće, zatvori su bili mali da prihvate sve
sledbenike i pristalice svrgnutog državnika, stotine hiljada Čileanaca
potražilo je utočište u egzilu, a u Čileu je promovisana surova
diktatura.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime17/3/2011, 8:41 pm

DEMOKRATSKU vladu Salvadora Aljendea zamenila je vojna hunta koju je
predvodio zloglasni Augusto Pinoče. NJega je Aljende bio, kako rekosmo,
postavio za vrhovnog komandanta kopnene vojske 23. avgusta 1973. godine,
ne sluteći da će ga ovaj, samo tri nedelje kasnije, svrgnuti sa vlasti.
Odmah su počeli atentati, zastrašivanja, otmice, mučenja i ubijana. Za
te operacije bila je zadužena tajna policija koju je predvodio Manuel
Kontreras. On je davao uputstva svojim kompanjonima gde i kada treba
podmetati bombe i na koja lica treba izvršiti atentate. Događalo se to i
van granica Čilea. Tako su u akciji podmetanja bombe ispod automobila,
da li namerno ili slučajno, u Vašingtonu poginuli američki državljani
Roni Karpen Mofita i Orlando Letelijer.

Samo u prvih 19 dana
surove diktature u Čileu je likvidirano 320 nedužnih ljudi, a od 1973.
do 1990. godine ubijeno je ili nestalo blizu 3.000 Čileanaca. Iako je
američka vlada znala ko stoji iza atentata u Vašingtonu, naložila je
Centralnoj obaveštajnoj agenciji da održava čvrste kontakte sa
Kontrerasom, koji su naročito bili intenzivirani između 1974-1977.
godine. Štaviše, američki ambasador u Čileu založio se kod pomoćnika
direktora CIA da u Vašintonu primi Kontrerasa. Sastanak je održan u
avgustu 1975. godine. Te iste godine potekao je predlog da se
ozloglašeni šef policije, zbog njegovog specifičnog položaja i
nesmetanog pristupa Pinočeu, nađe na platnom spisku CIA. Taj predlog je
odbijen kao sporan, jer bi to značilo otvorenu saradnju vlade SAD sa
šefom jedne strane obaveštajne službe koji je notiran da krši ljudska
prava.

SA nedelima tajne policije Henri Kisindžer je bio upoznat
preko CIA. Treba li podsećati da je on bio alfa i omega Niksonove
administracije, a posle afere "Votergejt" i Fordove administracije. Nisu
ga nimalo rastužili tragični događaji u Čileu, pa nije našao za shodno
da uputi nijednu reč kritike diktatoru Pinočeu. Naprotiv, prilikom jedne
posete ovoj južnoameričkoj zemlji dao je punu podršku vojnoj hunti s
porukom:

"Želim da vam pomognemo, a ne da vas potkopavamo..."

Za
svoje mračne rabote ovaj uticajni globalista današnjice nikada nikome
nije polagao račune. Da ironija bude veća, 1973. godine dobio je
Nobelovu nagradu za mir! Darodavci su ga nagradili za iniciranje
pregovora o okončanju rata u Vijetnamu. Pri tom su gledali samo jednu
stranu medalje, a na onoj drugoj strani ili nisu videli ili nisu hteli
da vide čileansku tragediju u Kisindžerovoj režiji.

Prilikom
napuštanja Stejt departmenta, Kisindžer je prvi sklonio na brzinu sve
važne papire na Rokfelerovo imanje na Pokantiko hilsu u blizini
NJujorka, da bi ih zatim
predao Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu
pod uslovom da ostanu zapečaćeni do njegove smrti. Na njegovu žalost,
taj amanet nije ispoštovan, jer je FBI krajem 2000. godine po sudskom
nalogu zavirio u tajne papire u kongresnoj bliblioteci. Šta je tamo
pronađeno što optužuje bivšeg šefa američke diplomatije, još je
nepoznato javnosti. Ali je to podstaklo javno mnenje u Čileu, Argentini,
Brazilu, Paragvaju i Urugvaju da formiraju komisije za istinu i pravdu
koje treba da utvrde kakva je sprega bila između Kisindžera i
diktatorskih režima u ovim zemljama.

POSEBNO je zanimljivo
osvetliti njegovu ulogu u zbivanjima u Čileu i zašto čileanski diktator
Pinoče još nije izveden pred lice pravde, a sejao je smrt u toj
latinoameričkoj državi punih 17 godina vladavine. Godine 1988, dopustio
je da plebiscit na kojem je izgubio vlast, ali pod jednim uslovom - da
mu niko ne sme "remetiti mir i slobodu". U jednom trenutku ta sloboda je
bila došla u pitanje: kad je zadržan u kućnom pritvoru u Velikoj
Britaniji, a španski sudija Baltasar Garson zatražio njegovu
ekstradiciju zbog zločina počinjenih nad španskim državljanima u vreme
vojne dikature.

Britanski lekari su ustanovili da je zloglasni
diktator oboleo od staračke demencije i da je mentalno u takvom stanju
da ne bi izdržao ni jedno duže suđenje, pa je posle 500 dana u kućnom
pritvoru vraćen u Čile. Narod je, međutim, i u ovoj tragediji bio
najveća žrtva, pa se sada vodi debata u Čileu kako obeštetiti nedužne
ljude koji su pretrpeli pravu g golgotu u vreme zloglasne diktature.

Predsednik
Rikardo Lagos, inače čelnik Socijalističke stranke, predložio je niz
mera o materijalnoj nadoknadi žrtvama terora kao što su: penzije,
zdravstvena zaštita, odustajanje gonjenja oficira nižeg ranga ako
istražnim organima dostave informacije o nedelima diktature. Kampanja se
vodi pod geslom "Nema sutrašnjice bez jučerašnjice". Priča o čileanskoj
tragediji, očigledno, još nije stavljena ad akta.

PISMO MALOG FIDELA
KUBANSKI
predsednik Fidel Kastro poslao je, pre 64 godine, pismo američkom
predsedniku Frenklinu Ruzveltu i zamolio ga da mu pokloni "zelenu
novčanicu od 10 dolara, jer je nikada nije video u životu". NJegovo
pismo, pisano neverovatno urednim, kaligrafskim rukopisom, upravo su
pronašli stručnjaci Američke nacionalne uprave arhiva. Fidel Kastro je
tada imao 14 godina i bio je učenik manastirske škole "Kolegio de
Dolores" u Santjago de Kubi. Pismo je stiglo u Ministarstvo inostranih
poslova SAD u Vašingtonu i registrovano 27. novembra 1940. godine, ali
tada mali i anonimni Kastro nikada nije dobio odgovor na svoju molbu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime15/4/2011, 10:32 pm

SUDBINU odbačenih i prognanih državnika doživeće i dinastija Pahlavi. Na
sceni je pukovnik i vođa kozačke brigade Reza Kan. Uz blagoslov Engleza
on se 1921. godine upustio u avanturistički poduhvat, ušao sa svojom
brigadom u Teheran, pohapsio političare i postavio novu vladu, u kojoj
postaje ministar rata, a onda premijer. Pet godina docnije pošlo mu je
za rukom da ukloni sa trona vladajuću dinastiju Kadžar i proglasi sebe
za šaha Persije. Veličajući svoju ličnost, što je inače svojstveno svim
prethodnim dinastijama, kozački vođa proglasio je sebe za "kralja
kraljeva", "svemogućeg", "namesnika Boga" i "centar vasione".

Reza
Kan je do kraja sačuvao navike iz detinjstva i vremena provedenog u
kasarnama. Stanovao je u raskošnoj palati, ali je i dalje spavao na
podu, uvek se pojavljivao u uniformi i sa vojnicima obedovao iz kazana.
Istovremeno, nije skrivao svoju pohlepu za posedima, a i novcem. Ostaje
najveći feudalac među feudalcima - vlasnik gotovo tri hiljade sela sa
250.000 seljaka, poseduje akcije u fabrikama i akcije u bankama. Uzima
dažbine, ubira kapom i šakom zelene dolare... Nikome nije bilo
dozvoljeno da se približi međi koja označava granicu monarhove zemlje.

Jednog
dana ovaj monarh je organizovao egzekuciju koja bi u civilizovanom
svetu izazvala podsmeh: Vojnici su streljali magarca zato što je
zakoračio da pase na livadi koja je bila gospodareva svojina. Seljaci su
pozvani da posmatraju ovu nesvakidašnju feštu kao opomenu da istu
sudbinu mogu doživeti i ljudi u okruženju, ako budu nasrnuli na svojinu
Reze Kana. Uz okrutnost, osvetu, pohlepu i vlastoljublje, starom šahu se
pripisuju i zasluge što je spasao državu od raspadanja posle Prvog
svetskog rata.

DUGOGODIŠNJI dopisnik Poljske agencije iz Teherana
Rišard Kapušćinski u svojoj knjizi "Šah in šah" opisuje ga kao
energičnog vladara koji teži da "gvozdenom rukom" pokrene iz učmalosti i
letargije staru, pospanu i rasklimanu državu. Po njegovom naređenju
Persija je 1935. godine zvanično dobila ime Iran. Počeo je da stvara
impozantnu armiju koja je brojala pod oružjem 150.000 ljudi. Armiju diže
iznad svih slojeva društa i čuva je kao najveću uzdanicu i garanciju za
očuvanje svoje despotske vladavine.

Velikog Ajatolaha Madrasu,
koji je digao glas protiv šaha, poslao je u tamnicu. Istu sudbinu
doživeli su mnogobrojni novinari i liberali. Šah se divio Hitleru i
zadovoljno je traljao ruke kad je firerova vojska napredovala u ovom
delu sveta i osvajala tuđe teritorije. Nije ni čudo, bio je okružen
nemačkim savetodavcima kao ispomoć na dvoru, u ministarstvima, u armiji i
još nekim službama. Na drugoj strani, Reza Kan nije skrivao svoje
antipatije prema Engleskoj, Rusiji, pa i prema SAD, pa je 1941.
abdicirao u
korist svog sina Mohameda Reze Pahlavija. Stari šah
postaje privatna ličnost i prvi put je viđen u civilnom odelu kad su ga
Englezi prebacili brodom u Afriku. Tek u zarobljeništvu, u Johanezburgu,
on je shvatio da je vojnička slava bila kratkog veka i da sudbinu
njegove zemlje i ovog dela sveta kroje svetski moćnici, ne skrivajući
svoje apetite za bogatim naftonosnim izvorima.

Nije slučajno što
će baš iz Teherana dve godine kasnije (decembarsko jutro 1943.) otići u
svet istorijska fotografija na kojoj se vide tri najveća svetska
državnika - Ruzvelt, Čerčil i Staljin. Nezajažljivi apetiti za naftom
pomutiće do tada idilične odnose među okupacionim silama, pa će 1946.
godine taj spor dospeti i pred Savet bezbednosti UN.

MOHAMED Reza
Pahlavi je preuzeo vlast od oca, 16. septembra 1941. godine. Ostala je
upamćena jedna fotografija na kojoj omalen, mršav i bledunjav mladić u
dekorativnoj uniformi u parlamentu sa sabljom uz bok, čita tekst
zakletve. On je, inače, voleo da čita knjige i da prelistava albume sa
fotografijama koje su ovekovečili fotoreporteri sa njegovim likom. Pošto
je bio niskog rasta, fotografi su tako podešavali objektiv da uvek
izgleda viši. Podanici su ga čak ljubili u cipele i potpetice.

Poput
oca, ni sin nije bio popularan u narodu. Zato je doživeo i preživeo
seriju atentata i pravo je čudo kako je ostao u životu. Dok se mladi
nepopularni šah kretao u uskom krugu svojih odanih oficira, piređivao
maskenbale i zabave, putovao po zemlji avionima i helikopterima, dizao
sebi spomenike, razvodio se i ženio, i na svoju zemlju uvek gledao iz
"ptičje perspektive".

O liku ovog kontroverznog državnika
napisane su hrpe knjiga na mnogim svetskim jezicima, od hvalospeva do
totalne satanizacije. Dok je bio potreban Zapadu, analitičari su,
uglavnom, veličali njegove državničke i ljudske kvalitete. Kad je bačena
anatema na carski dvor u Teheranu, usledile su žestoke kritike, ruganja
i omalovažavanja njegove ličnosti.

NIGDE DOBRODOŠAO
REZA
Pahlavi je doživeo očevu sudbinu, da u belom svetu traži novi dom i novi
život. Postao je međunarodna persona non grata, odbačen od Amerike,
Britanije i celog zapadnog sveta. Zaustavio se privremeno kao očajnik u
Panami, ali zbog opasnosti da bude izručen Iranu, promenio je maršrutu i
u martu 1980. godine našao je utočitše u Egiptu. Već se znalo da boluje
od neizlečive bolesti i da je smrt na pragu, što se i obistinilo 27.
jula 1980. godine. Egipatski predsednik Sadat je organizovao državnu
sahranu na koju nije došao nijedan državnik. U svojim memoarima svrgnuti
šah je napisao:
- Amerikanci su želeli da ja odem. Upravo, to je bilo ono što su šampioni ljudskih prava i Stejd department i želeli.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime16/5/2011, 8:46 pm

NA Devetom kongresu Komunističke partije Rumunije za šefa partije
ustoličen je Nikolae Čaušesku, a 1974. godine postao je prvi predsednik
Republike. NJegovom vladavinom, pisala je tada rumunska štampa, započela
je "zlatna epoha Rumunije" ili "epoha Čaušesku". Ne zna se da li je
poluobrazovani rumunski predsednik ikada čitao Nikola Makijavelija i
njegovo delo "Vladaoc", ali ostaje gorka istina da je 25 godina
upravljao zemljom u stilu srednjevekovnih despota i da je bio verna
Staljinova kopija.

Sumnjajući u sve i svakoga, proveravajući čak
svoj sopstveni identitet u jutarnjim časovima pred ogledalom,
paranoično-narcisoidan u kontaktima sa ljudima, surov u obračunu sa
partijskim (ne)istomišljenicima i stojeći čvrsto u okruženju porodičnog
klana i ozloglašene policije, Čaušesku je gradio i izgradio kult vođe.
Ne skrivajući bolesne ambicije da bude voljen od cele rumunske nacije i
da jednog dana stane na tron rumunskih kraljeva. U izgrađivanju tog
kulta, ključnu ulogu je imala dobro razrađena propagandna mašinerija
kljukajći narod svim mogućim hvalospevima "mudrog vizionara", koji od
Rumunije pravi "komunistički raj". Tako je, na primer, Kornelije Stojka,
povodom 65. rođendana ovog lidera, napisao pesmu u omaldinskom listu
"Skantejatineretulu", čije strofe počinju ovim rečima:

"Kad kažemo Čaušesku, mi kažemo de fakto zemlja"
"Kad kažemo Čaušesku, slavimo de fakto partiju"
"Kad kažemo Čaušesku, mi kažemo de fakto čovek..."

A
ŠTO je narod zapadao u sve veću bedu i siromaštvo, okovan dekretima,
rekvizicijom, restrikcijama, zabranama, prisluškivanjima i
ponižavanjima, o tome rumunska glasila nisu smela da napišu ni jednu
reč.

Interesantno je pomenuti da su taj i takav stil vladavine
podržavale SAD. Odnose između Vašingtona i Bukurešta nije mogao
ozbiljnije da poremeti ni talas emigranata, koji su masovno bežali na
Zapad. I za to je postojao dekret po kome se Rumunima i pripadnicima
nacionalnih manjina dozvoljavalo iseljavanje pod uslovom da prethodno
izmire sve troškove prema državi u konvertibilnoj valuti za školovanje,
lečenje, studiranje, postdiplomske studije i tome slično, uz obaveznu
konfiskaciju imovine koja je prelazila u vlasništvo države. Emigranti su
se hvatali za glavu kad su počeli da stižu računi za izlaz iz zemlje u
iznosu od 20.000 do 50.000 dolara po osobi, pod uslovom da nisu mnogo
koristili bolničke i druge usluge.

Proslavljena šampionka Nađa
Komaneči za ono što je postigla na svetskim arenama u gimnastici,
posebno u Montrealu, već u 16 godini dobila je orden junaka
socijalističkog rada i sve moguće privilegije koje su davane vrhunskim
ličnostima: vilu, kola sa vozačem, diplomatski pasoš, besplatne
ulaznice, počasnu ložu na velikim priredbama, letovanje
i zimovanje u
ekskluzivnim hotelima i mnoge druge beneficije koje je teško nabrojati.
Koliko je bila popularna, svedoči činjenica da je svemoćna supruga
Nikolaja Čaušeskog - Elena - žarko želela da joj ona bude snaha, budući
da je njen razmaženi sin Niku bacio oko na Nađu Komaneči, još dok su
sedeli u školskim klupama.

SLAVNA gimnastičarka, međutim, nije
imala onu pravu slobodu i ilegalno je preko Mađarske emigrirala u
Sjdinjene Države. Niku je bio drugi bog u Rumuniji. Učenje mu nije išlo
od ruke, ali mu to nije smetalo da već u 15 godini vozi brza kola, da
pije svoj omiljeni "džoni voker". Tukao je i maltretirao svoje vršnjake,
a u pijanom stanju usmrtio i nekoliko pešaka. I u sportu je vedrio i
oblačio, pa je za popularnog fudbalera Miodraga Belodedića, kada je
pobegao iz Steaue u Crvenu zvezdu, tražio da se ovaj fudbalski znalac
strelja na javnom mestu.

Sve što je tadašnji američki predsednik
Ronald Regan preduzeo u vezi sa kršenjem ljudskih prava u ovoj
karpatskoj zemlji, bio je zahtev da se Rumuniji ukine status
najpovlašćenije nacije u trgovini sa SAD. Bila je to samo pretnja, ali
tu klauzulu Amerikanci nikad nisu ukinuli. Naprotiv, i trgovinski i
politički odnosi sa najvećom supersilom sveta bili su stalno na uzlaznoj
putanji. Zato postoje mnogobrojni dokazi, ali najbolji dokaz je
istorijska poseta Niksona Rumuniji, 1969. Bila je to prva poseta jednog
američkog predsednika jednoj socijalističkoj zemlji na Balkanu, koja je,
uz to, bila i članica Varšavskog pakta.

Sigurno je da do ovakvih
bliskih kontakata ne bi došlo da rumunski lider nije zadržao izvesnu
"distancu" prema Moskvi (odbacio teoriju ograničenog suvereniteta koju
je lansirao Brežnjev) i da rumunska diplomatija nije imala izbalansiran
stav prema arapsko-izraelskom ratu u junu 1967. godine. Valja se
podsetiti da su nesvrstane zemlje tada listom žurile da prekinu
diplomatske odnose sa Izraelom, uključujući i Brozovu Jugoslaviju, dok
Rumunija nije pošla tim putem i jednom mudrom diplomatskom strategijom
zadržala je prijateljske odnose sa Arapima i Jevrejima, pa, može se
reći, i sa celim svetom.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime21/6/2011, 8:52 pm

KRALJEVSKI U LONDONU
U ENGLESKOJ
je Čaušesku dočekan kao nacionalni heroj, vozio se zlatnim kočijama u
Londonu i primio najveće englesko odlikovanje od engleske kraljice.
Možda su i tu počele prve nevolje, jer je Rumunija sticala poene na
Zapadu isključivo na osnovu svoje spoljne politike. Nije reč samo o
lošoj proceni, već i o interesu da se preko rumunskog predsednika
povremeno udaraju "packe" Moskvi. Preko tih antisovjetskih ispada
zamagljivana je unutrašnja stvarnost u zemlji. S tim u vezi, valja
podsetiti da je Čaušsku odbio da učestvuje sa vojnim snagama u poznatoj
vojnoj intervenciji u Čehoslovačkoj 1968. godine, a 1979. godine osudio
je i sovjetsku intervenciju u Avganistanu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime14/8/2011, 7:57 pm

KAD je potrošio kredit na Zapadu i kad više nije bio potreban tom istom
Zapadu, usledio je pad. Datumski je teško precizirati kad je Amerika
"otpisala" rumunskog diktatora, ali činjenica da su SAD, Francuska i
Velika Britanija u isti mah sugerisale Gorbačovu da nemaju ništa protiv
da se Varšavski pakt umeša u rumunsku pobunu, bio je jasan signal da je
"epohi Čaušesku" došao kraj.

I "Pismo šestorice" odjeknulo je kao
grom iz vedrog neba, potpisali su ga poznati disidenti Silviju Brukan,
profesor žurnalistike i bivši ambasador u SAD, Korneliju Manesku, bivši
ministar inostranih poslova i svojevremeno predsedavajući Generalne
skupštine UN; zatim George Apostol, nekadašnji sindikalni lider i član
Politbiroa partije, Konstantin Prvolesku, osnivač rumunske Komunističke
partije, Aleksandru Barladeanu, bivši član Politbiroa, i George Račanu,
komunista-veteran. Oni optužuju vođu za kršenje međunarodnih sporazuma o
ljudskim pravima i pogrešno upravljanje zemljom.

U PISMU
objavljenom na Zapadu, ali ne i u rumunskoj štampi, izražena je
zabrinutost za sudbinu rumunskog naroda, koji je izložen torturama i
stalnim nestašicama hrane, struje, grejanja, a sve da bi se, tobože,
otplatio spoljni dug. Nema sumnje, da je bušenju rumunskog naroda
svakako doprinela i već probuđena istočna Evropa, koja je odbrojavala
komunizmu poslednje dane. Počelo je najrpe u Poljskoj i Mađarskoj, a
zatim se talas nezadovoljstva komunističkom vladavinom poput virusa
raširio na sve zemlje "istočnog lagera".

Pod pritiskom masovnih
demonstracija u Istočnoj Nemačkoj odlazi Erih Honeker, a nešto kasnije i
njegov naslednik Egon Krenc. Ruši se Berlinski zid - taj simbol
podeljene Evrope i sveta. U novembru Bugari zbacuju sa vlasti Todora
Živkova i pripremaju teren za višepartijski sistem. U Čehoslovačkoj u
novembru zabeležene su masovne demonstracije studenata. Štampa beleži da
je tada granulo novo "Praško proleće". Predsednik Republike postaje
nekadašnji disident Vaclav Havel.

Događaji se ređaju filmskom
brzinom. Na ulice Temišvara, 16. decembra 1989. godine, izašlo je 5.000
demonstranata u znak solidarnosti sa deportovanim sveštenikom Laslom
Tekešom, koji se zalagao za veća prava mađarske nacionalne manjine, 17.
decembra, 10.000 demonstranata, u centru Temišvara razbijalo je izloge i
spaljivalo knjige sa slikama Čaušeskua. Taj izazov prihvataju i
studenti u Bukureštu. Rumunski predsednik, 18. decembra, stiže u
trodnevnu posetu Teheranu, ignorišući događaje u svojoj zemlji, kao da
se ništa nije dogodilo. Pre nego što je seo u avion, dao je "uputstvo"
da se pobunjena masa najpre opomene rafalima u vazduh, a zatim pucati
u
masu. Očevici događaja govore o stotinama ubijenih u Temišvaru i drugim
gradovima. Svetska štampa, 20. decembra, prenosi potresne scene krvavih
događaja u kojima nisu pošteđeni ni žene ni deca.
ISTOČNONEMAČKA
agencija ADN javlja o od 3.000 do 4.000 mrtvih i o narodnom buntu koji
je zahvatio najmanje desetak rumunskih gradova. Dolazi do oružanog
obračuna demonstranata i policije. SAD i Evropska dvanaestorica oštro
osuđuju brutalno nasilje rumunskih vlasti nad nedužnim narodom. Svi
raspoloživi podaci upućuju na zaključak da je epicentar pobune bio
Temišvar, a u tom epicentru ključeve pobune držali su radnici hemijskog
kompleksa "Solventul". Glavni inženjer u fabrici zahteva od jednog
generala da za 15 minuta povuče vojsku u kasarne. U protivnom, zapretio
je da će ceo fabrički kompleks odleteti u vazduh. Tenkovi su se povukli
sa ulica i to je bio prvi signal solidarnosti sa narodom. Policija i
dalje puca na sve što je živo i u pokretu, a ranjenici ne mogu da dođu
ni do lekova. Iranskim ajatolasima nije progovrio nijednu reč o
dramatičnim zbivanjima u svojoj zemlji.

Preki vojni sud izrekao
je, 25. decembra 1989, smrtnu kaznu paru Čaušesku. Dok su ih vojnici
sprovodili na gubilište, supruga Elena se obratila vojnicima ovim
rečima: "Bila sam vam kao majka", na to je jedan vojnik odgovorio:
"Kakva si nam majka bila, ako si ubijala naše majke?" Pošto je izvršena
smrtna kazna nad diktatorom, koji je četvrt veka vladao Rumunijom, u
Bukureštu je izabrano novo rukovodstvo kome je narod, u početku,
poklonio neograničeno poverenje. Za predsednka Fronta nacionalnog spasa
izabran je Jon Ilijesku, predsednik današnje Rumunije. Bila je to
socijalna erupcija sa jakim nacionalnim obeležjima, naglašava u svojoj
knjizi na prvoj stranici "Rumunija u trenutku istine" autor i predsednik
današnje Rumunije Jon Ilijesku.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime13/4/2012, 3:12 pm

KONAČNO,
dogodilo se ono što je Zapad pod vođstvom SAD toliko priželjkivao, ne
štedeći novac da jednog dana od moćne imperije vidi razvalinu bez krova i
temelja na kojoj više nikada neće vaskrsnuti komunizam. I kad je
skovana završna režija o razgrađivanju zajedničke sovjetske kuće čiji su
akteri bili predsednici Rusije, Ukrajine i Belorusije, reformator ni
tada nije verovao u surovu stvarnost i živeo u zabludi da će sve ipak
ostati po starom. Štaviše, dve nedelje pre kritičnog dana raspredao je i
dalje priču o "teškoćama prelaznog perioda" i potpisao ukaz o nagradama
i medaljama velikom broju naučnika i umetnika. Te nagrade nikada nisu
uručene.
ALI, 25. decembra 1991. godine, Mihail Sergejevič Gorbačov
konačno se uverio da SSSR više ne postoji i da svoju rezidenciju u
Kremlju mora da ustupi ruskom predsedniku Borisu Jeljcinu. Osećao se kao
tragičar pored odra jedne umirujuće imperije. Okružen svega petoricom
svojih najbližih prijatelja ugasio je svetla u Kremlju i otišao na
večeru punu tuge i gorčine, i u čudu se zapitao kao nekada jugoslovenski
sportski komentator Mladen Delić:
- Je li je ovo moguće?
Da, u
politici sve je moguće i ponekad žrtvovani političari smognu snage i
poput Feniksa vrate se na političku pozornicu. Takav je slučaj upravo sa
Borisom Jeljcinom, koji se nije uklapao u orkestar na čijem se čelu
nalazio dirigent iz Kremlja. Razišli su se oko "perestrojke". Jeljcin
nije bio zadovoljan ni brzinom, ni rezultatima reforme i to nije skrivao
na zvaničnim partijskim skupovima. Zato je bio izložen oštrim napadima
šefa države, što je posebno došlo do izražaja na jednoj sednici Gradskog
komiteta Moskve, na kojoj je etiketiran da "zabada nož u leđa
reformama" i da "potkopava jedinstvo". Ubrzo je smenjen sa svih
partijskih funkcija. Ali, prva žrtva "perestrojke" nije se predavala.
Naprotiv, vratio se brzo u parlament i među malobrojnim demokratski
orijentisanim deputatima postao vođa parlamentarne opozicije.
JOŠ
ranije, na 28. kongresu partije, vratio je partijsku knjižicu i više
nije bio član Komunističke partije. Tako su ponovo odškrinuta vrata za
političko avanzovanje, ali ovoga puta maršruta je vodila prema državnom
vrhu Rusije, i to preko Sovjeta narodnih deputata. Prvi put je izabran
slobodno, na principu jedan čovek jedan glas. Odmah se postarao da
ukloni sva obeležja saveznih institucija. Novac Državne banke SSSR
stavio je pod rusku kontrolu. A svom najvećem političkom protivniku,
odlazećem Mihailu Sergejeviču Gorbačovu, posvetiće samo jedan razgovor u
četiri oka i staviti na raspolaganje obezbeđenje i dva državna
automobila ("ZIL 115"
i GAZ 31"). Jedna službena "dača" sa kojom se otisnuo iz Kremlja brzo mu je oduzeta.
Eto,
tako je završena priča o proslavljenom državniku, dobitniku Nobelove
nagrade za mir, čoveku koji je fascinirao Zapad i zapadne lidere, a onda
je morao da se pomiri surovom stvarnošću i da postane običan čovek. Sa
svojom suprugom Raisom otišao je u mirovinu da sa običnim ljudima deli
zlo i dobro i živi od uspomena. Izgubio je vlast i imperiju, ali za
razliku od mnogih državnika-tragičara nije izgubio glavu.
ANALITIČARI
još nisu saglasni da li je Gorbi mogao da sačuva moćnu državnu
imperiju, od Berlina do Vladivostoka s obzirom na duboke međunacionalne
tenzije koje su izbile na površinu u gotovo svim sovjetskim repubilkama i
s obzirom na burne događaje koji su prethodno potresali istočnu Evropu.
Ali su saglasni u oceni da je velikom koncentracijom vlasti napravio
seriju kardinalnih grešaka i na partijskom i na državnom nivou, i da se
ne može potpuno isključiti njegova krivica zašto je sovjetski brod
doživeo havariju, i, poput "Titanika", otišao zauvek u morske dubine.
Time
je okončan hladni rat, promenjena je politička karta sveta na kojoj se
jasno videlo ko je gubitnik, a ko dobitnik. U emisiji Radio Beograda
"Nedeljom u deset" moglo se čuti, pored ostalog, da su Sjedinjene
Američke Države uklanjanjem "gvozdene zavese" dobile najveći i najdraži
novogodišnji poklon u svojoj istoriji.
"DA bi Sovjetski Savez iz
svojevrsne istočne despotije preobrazio u demokratsku državu i moderno
društvo, Gorbačov je trebalo da raspolaže božanskim moćima, a božanske
moći u politici nema". (Milovan Đilas)

ZID I - TEMELJI
POSLE
rušenja Berlinskog zida i svrgavanja sa vlasti komunističkih lidera,
bilo je jasno da se ni Mihailu Gorbačovu ne piše dobro. CIA je imala,
takoreći, sve papire u tašni šta se događa i šta će se dogoditi u
Sovjetskom Savezu u kome su poput tihe vatre počeli da tinjaju
međunacionalni sukobi.
A onda je bauk nacionalizma buknuo svom
žestinom u sukobu između Jermenije i Azerbejdžana, oko Nagorno-Karabaha.
Poput virusa nacionalizam se brzo proširio i na tri baltičke republike,
koje su nasilno pripojene SSSR na osnovu tajnog sporazuma
Molotov-Ribentrop. I ovde je sve krenulo od "jezičkih problema", da bi
se spisak želja konačno zaustavio na prekrajanju granica i stvaranju
samostalnih država. Po ugledu na "baltički recept" nešto kasnije će i
Rusija i Ukrajina, kao dve najveće republike, proglasiti istovetne
zakone o ekonomskom suverenitetu. Iz suverenih republika stizali su sve
brojniji zahtevi za formiranje nacionalnih armija, kako bi mladići mogli
da služe vojni rok na "svojoj teritoriji".

Kraj
 Tragika velikih Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




 Tragika velikih Empty
PočaljiNaslov: Re: Tragika velikih    Tragika velikih Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Tragika velikih
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: