LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Genije iz Jasne poljane

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime20/2/2011, 9:50 pm

Astapovo, mala železnička stanica u ruskoj provinciji, poslednje je
mesto u kome je boravio Lav Nikolajevič Tolstoj. Tu je 20. novembra
1910. legao u samrtničku postelju “bog ruske književnosti”, kako je za
autora “Rata i mira” rekao Dostojevski. Imao je 82 godine. Poslednji
otkucaj njegovog namučenog srca zabeležen je u 6 časova i 15 minuta.
Kazaljke velikog okruglog staničnog sata tada su zaustavljene, i evo,
gotovo ceo vek, pokazuju čas Tolstojeve smrti. Dopisnik lista “Ruskije
vjedomosti” javio je svojoj redakciji: “Rusija je izgubila svog
najslavnijeg sina, a svet svog najslavnijeg građanina.”
Odluku da
zauvek napusti Jasnu Poljanu, Tolstoj je doneo teška srca. Tom mišlju
dugo se nosio. Veliki pisac je, međutim, svakim danom sve više osećao
otpor životu na spahijskom imanju. Smetalo mu je mnoštvo sluga i lakeja
koji su “parazitima” morali da prinose čak i čašu vode. Plemićko gnezdo
postalo je za njega tamnica duha, puna nepravde. Njegovo učenje oštro se
kosilo sa načinom života u ovom “plemićkom gnezdu”. Na to su mu,
uostalom, sve češće javno ukazivali njegovi čitaoci i sledbenici.
Godine
1885. Tolstoj će tim povodom napisati: “Zar mi je suđeno da umrem, a da
ne proživim bar jednu godinu izvan ove lude amoralne kuće u kojoj sam
sada svakog časa izložen patnji, a nisam, eto, proživeo ni godinu dana
ljudski razumno, to jest na selu, ne na gospodarskom imanju nego u izbi,
među radnim svetom.”
Tolstoj iz Jasne Poljane nije, međutim, pobegao
samo zbog raskoši koje se, kao čovek koji istinski traga za Bogom,
stideo i zgražavao, već i zbog teških svađa, nepoverenja i ljubomore
koju je pokazivala njegova supruga Sofija Andrejevna.
Kad je saznala
da je Tolstoj tajno otišao od kuće, Sofija je dobila nervni slom.
Upitala je ćerku Sašu: “Hajde, reci mi kuda je otišao tvoj otac, sigurno
znaš.” Saša je odgovorila: “Nemam pojma. Ništa određeno nije mi rekao.”

Reči kao grom
Zatim
je majci pružila očevo pismo. Zadržavajući dah, Sofija je pogledom
preletala preko Tolstojevog rukopisa. Drhtavim usnama pročitala je
sledeće opraštajuće rečenice:
Moj će te odlazak ražalostiti. Žao mi
je zbog toga, ali molim te da me razumeš i shvatiš da nisam mogao
drugačije. Moj položaj u ovoj kući postao je neizdrživ. Uz sve drugo, ne
mogu više da trpim toliku raskoš. Ovo što ja sada činim uobičajeno je
za starce - napuštaju svetovni život da bi svoje poslednje dane proveli u
tišini i samoći. Molim te, razumi me i nemoj pokušavati da kreneš za
mnom, čak i ako otkriješ gde sam. To bi samo pogoršalo stvari, i za tebe
i za mene, a ne bi promenilo moju odluku.
Zahvalan sam ti na
četrdeset osam godina časnog života sa mnom, i molim te da mi oprostiš
sve što sam ti skrivio, kao što i ja od sveg srca tebi opraštam sve što
si možda skrivila meni. Savetujem ti da se pomiriš s novim uslovima
života s kojima ćeš se suočiti posle mog odlaska, i da ne budeš ogorčena
na mene. Ako želiš da mi pišeš, reci Saši, ona će znati gde sam i slaće
mi sve što mi je potrebno: ali ona ti ne može reći gde sam, jer sam je
naterao da mi to obeća.”
Tolstojeve reči
pogodile su Sofiju kao
grom. Izletela je iz kuće, strmoglavila se niz stepenice, i pojurila ka
obližnjem jezeru. Za njom su potrčali Saša, nekoliko slugu i Valentin
Bulgakov, Tolstojev sekretar. Uspeli su da je posle petnaestak minuta
izvuku iz hladne i mutne vode. Jezik joj je bio izvan usta, oči
sklopljene, odeća natopljena vodom i muljem. Položili su je na stomak,
ispumpali vodu i vratili u život. Kada je došla k sebi rekla je:
“Pustite me da umrem, zašto mi ne date da umrem!”
Šta je prelomilo
Lava Tolstoja, posle silnih kolebanja, da konačno okrene leđa životu u
Jasnoj Poljani? Kada je dara prevršila meru? Bilo je to 10. novembra
1910. godine. Kuća Tolstojevih bila je utonula u grobnu tišinu i mrkli
mrak.
Tolstoj je spavao u jednoj, a Sofija u drugoj sobi. Između
njihovih odaja vrata se nisu zatvarala jer je tako htela Sofija. Oko
ponoći, Lava Nikolajeviča probudilo je šuškanje papira u njegovoj radnoj
sobi. Bila je to Sofija Andrejevna. Riškala je po njegovim spisima
tražeći dokaze o Tolstojevom novom testamentu kojim se odriče honorara
za svoja literarna dela. To je bila kap koja je prelila piščevo
strpljenje.
Kad se Sofija vratila u svoju postelju, Tolstoj je ustao,
zapalio sveću i otišao u sobu svog kućnog lekara Dušana Mikovickog,
Slovaka koji je u Jasnoj Poljani boravio već šest godina. Rekao mu je:
“Odlučio sam da odem. Vi ćete sa mnom. Ponećemo samo najpotrebnije.”
Makovicki kaže da je pri plamenu sveće video Tolstojevo borama
izbrazdano lice, koje je odavalo duboku patnju, ali i odlučnost.
Dogovorili
su se da Jasnu Poljanu napuste dok Sofija Andrejevna spava, u najvećoj
tišini. U opremanju Tolstoja za put, pored dr Makovickog učestvovale su
piščeva kćerka Saša i prepisivačica Tolstojevih dela Varvara Feokritova.
One su već nekoliko dana naslućivale da se nešto veliko sprema, ali su
bile zaprepašćene kad se to dogodilo.
- Odlazim, konačno! - rekao im je Tolstoj.

Puls podivljao
U
jedan glomazni kofer stavili su samo najneophodnije stvari. Napunili su
ga do vrha. Primećujući da je Lav Nikolajevič dosta uzrujan, doktor
Makovicki mu je tiho rekao: “Da nije ovo prenaporno i opasno za vaše 82
godine?” Zatim mu je izmerio puls - sto otkucaja.
Tolstoj ostaje pri svojoj odluci, a lekar se ne usuđuje da mu protivreči.
Među
najpotrebnijim stvarima našli su se i jedan fenjer, bunda i aparat za
klistiranje. Tolstoj je pošao u konjušnicu da upregne konja, ali se u
mraku sapleo i izgubio kapu. Vratio se po lampu i pronašao kapu. Pri
uprezanju konja pomogao mu je kočijaš Andrijan Jelisejev. Seli su u
drošku, noć je bila tamna, put se jedva nazirao.
Trenutak Tolstojevog
rastanka od Jasne Poljane njegova ćerka Saša ovako opisuje: “Dugo je
stajao i gledao u kuću u kojoj je rođen. Pomislila sam da će se
predomisliti i vratiti na spavanje. Ali nije. Kleknuo je na vlažnu
travu, sagnuo se i poljubio zemlju. Onda je ustao i krenuo. Njegov
dotadašnji život ostao je iza njega.”
Dok su Saša i Varvara plakale,
Tolstoj i Makovicki su seli u drošku i uputili se ka železničkoj stanici
Jasenka, odakle su polazili vozovi za sve južne pravce.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime24/2/2011, 6:46 pm

NAPUŠTAJUĆI te hladne novembarske noći Jasnu Poljanu, doktor Dušan
Makovicki, postavio je Tolstoju pitanje: “Ako već nekuda idemo, moramo
da znamo kuda idemo.” Tolstoj je smatrao da je pitanje na mestu. Kao
moguća odredišta predložene su Bugarska i Turska. Računalo se da ih tamo
niko neće prepoznati. U obzir je dolazio i Kavkaz, gde je bilo aktivno
nekoliko tolstojevskih kolonija kojima bi svakako bila velika čast da
ugoste slavnog mudraca iz Jasne Poljane.
Tolstojeva ćerka Saša kaže
da se njen otac, posle razmatranja dobrih i loših strana predloženih
varijanti, neočekivano naljutio. Rekao je: “Ne mogu da podnesem te
smešne planove. Nisu nam potrebni. Hajdemo bilo kud!”
Tolstoj je imao
opsesiju da mu je Sofija Andrejevna za petama i da će ga pre ili
kasnije pronaći i odvući natrag. Zato je tražio da stalno menjaju pravac
kretanja.
Stižu u manastir u Šamordinu gde živi Tolstojeva sestra
Marija Nikolajevna. Njoj je 80 godina. Ona je ortodoksna pravoslavka,
kao i 600 drugih kaluđerica ovog manastira. Ali, svom bratu, koga je
Ruska pravoslavna crkva u međuvremenu odstranila iz svojih redova, ništa
ne prigovara. S velikom pažnjom sluša ga dok govori o veri oslobođenoj
crkvenih obreda, o duhovnoj lepoti bez okova i pritisaka crkvenih
moćnika, o neprotivljenju zlu nasiljem. Za kaluđericu Mariju Nikolajevnu
Lav Tolstoj je samo njen dragi brat koji želi dobro svakom čoveku.
Iako
je za sestru bratov dolazak bio vrlo radostan događaj, ona nije mogla a
da ne primeti kako je Tolstoj utučen, umoran i ćutljiv. Živci ga
očigledno izdaju. Pred sestrom plače dok joj opisuje kako je Sofija
Andrejevna pokušala da se utopi posle njegovog odlaska iz Jasne Poljane.
Kaže joj da bi želeo da život završi u samoći, u nekoj seoskoj izbi, a
kad bi mogao i u manastiru.
Pogrbljen i umoran, Tolstoj odlazi da
prenoći u ovdašnjoj gostionici. Obećava sestri da će se sutradan videti.
Ali, u toku noći menja plan. Boji se da je mesto njegovog boravka
otkriveno i da će ovde iznenada banuti Sofija Andrejevna. Rano ujutru,
ne javljajući se nikome, napušta gostionicu. Vraća se u Kozeljsk, odakle
nastavlja put železnicom.
Iz Kozeljska Sofiji Andrejevnoj šalje sledeću poruku:
“Sada
su potpuno nemogući naše viđenje, i još više, moj povratak. Savetujem
ti da se pomiriš s onim što se dogodilo, da se složiš u ovim za tebe
novim prilikama i, što je glavno, da se lečiš. Proveo sam dva dana u
Šamorodinu i Optinu, i odlazim. Ne kažem ti kuda putujem, jer smatram
rastanak neophodnim i za tebe i za sebe. Nemoj misliti da odlazim zato
što te ne volim. Ja te volim i želim svom dušom, ali ne mogu da postupim
drugačije nego što postupam.”

Put na jug

Iz Kozeljska
Tolstoj kreće vozom prema donskom kraju. Karte su uzeli do Batajska,
gradića u blizini Rostova. Tolstoj želi da poseti Novočerkask gde živi
ćerka njegove sestre Marije. A odatle bi ih onda put odveo ili na Kavkaz
ili u Bugarsku.
Pored doktora Makovickog sa Tolstojem putuju njegova
ćerka Saša i Varvara Feokritova, prepisivačica Tolstojevih dela. U
knjizi “Zadnja stanica” Džeja Parinija, koju je nedavno izdala “Dereta”,
Saša ovako opisuje to putovanje:
“Put
do stanice u Kozeljsku bio
je sav izlokan. Jedan deo je odnela nedavna oluja i moralo se poprilično
naokolo preko njive sa repom nekog seljaka. Iako je stanica bila na
samo tridesetak kilometara, satima smo putovali. Droška koju smo
pozajmili od monahinja samo što se nije raspala pod nama. Tata bi
zastenjao svaki put kad bismo naleteli na izbočinu, i sada je znao da
umire. Njegov staklast pogled me je plašio, kao da je već napustio život
na ovome svetu, a još nije stupio u sledeći. Plakalo mi se, ali sam se
savladala.
Ukrcali smo se u prvi voz koji je išao na jug, s
maglovitom zamisli da se uputimo ka imanju našeg rođaka blizu
Novočerkaska. Izgleda da se tata slaže s ovim planom, mada će nam donde
trebati najmanje 24 sata.
’Lav Nikolajevič može da izdrži ovaj put’, pitala je Varvara doktora Makovickog.
’U prilično je dobrom stanju, odgovorio je.
Dušan
Makovicki je optimista, kao i ja. Mnogo nam je bilo stalo da izguramo
do Novočerkaska, ako je moguće. Ali tata je veoma loše izgledao kada smo
stigli na železničku stanicu, zamagljenih očiju, drhtavih ruku.
’Tata, jesi li siguran da si u stanju da izdržiš put?’
Pogledao me je popreko, što me je pogodilo.
’Možete li, Lave Nikolajeviću?’ pitao ga je Dušan, mereći mu puls. ’Nema svrhe, ako ćemo ugroziti vaše zdravlje.’
’Moramo da idemo, Dušane. Nema izbora.’
’Puls - 76. Odlično!’ objavio je Dušan, kao da je očevo zdravlje njegovih ruku delo.
’Mislim da ovde treba da se zadržimo’, rekla je Varvara. ’Sofija Andrejevna neće krenuti za nama. Tanja je s njom.’
Ali odluka je već pala i tata nije hteo da je menja.
’Donesite mi novine, molim vas’, rekao je. Kad god kreće na put, kupuje sve moguće novine.
Dušan Makovicki je doneo novine, ali sam po njegovom ukočenom licu shvatila da nešto nije u redu.
’Pogledajte
naslove’, rekao je, pokazujući na jednu naslovnu stranu. Pisalo je:
TOLSTOJ NAPUSTIO DOM! NE ZNA SE GDE JE! U drugim novinama je veliki
naslov: POBEGAO MUDRAC IZ JASNE POLjANE!

Ružne opaske

Tata
je prelistao novine i odmahnuo glavom. Sve znaju. Ne može im se umaći.
Svi u vagonu preklapaju o novinskim naslovima i tati je bilo neprijatno.
Jedan gizdavko u engleskom prsluku je rekao: ’Dao joj je otkaz. Bravo!’
Njegov prijatelj, nešto stariji čovek, namignuo je i dodao: ’Nije mu
davala ono što mu je bilo potrebno, a?’ zakikotali su se kao dečarci.
Tatino lice postalo je bezizražajno i zatvoreno kao plehana maska.
Stegao je pesnice.
’Pa to je Lav Tolstoj! On je!’, neki čovek je povikao.
Dušan
Makovicki potrčao je do njega da ga utiša, ali prekasno. Svi putnici su
sada znali da je Tolstoj tu. Svi su videli njegovu sliku u novinama, a
on nema obično lice, s tom belom bradom i nakostrešenim snežno belim
obrvama.
Osvrnula sam se da pogledam u onu nepristojnu dvojicu i
uživala videvši da su se uspaničili. Naročito je starijem bilo
neprijatno kao da ga je sam car zatekao nagog ispred Zimskog dvorca.
’Budite sigurni da će vas vaši gresi sustići’, prošaputao je Dušan, taman toliko glasno da su ga ta dvojica mogla čuti.”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime2/3/2011, 10:41 pm

VEST da je Lav Tolstoj pobegao od kuće i da je u vozu broj 12, koji
klopara prostranstvima Rjazanske gubernije, brzo je prostrujala celom
kompozicijom. Putnici su prosto opseli njegov vagon. Svi su hteli da
vide i čuju mudraca iz Jasne Poljane za koga se s pravom govorilo da je
drugi car Rusije. Želeli su da mu stegnu ruku, pozdrave ga i potraže
savet i utehu.
Tolstoj je sa svima razgovarao kao sa sebi ravnima.
Zatim je svojim bezubim ustima pokusao čorbu od ječma sa malo dvopeka.
Posle je zaspao sklupčan na sedištu. Ćerka Saša pokrila ga je ćebetom.
Tolstoj nije dugo spavao. Trgao se iz sna i zbunjeno upitao: ”Gde smo?”
Njegov lični lekar Dušan Makovicki bio je tu: ”U redu je, Lave
Nikolajeviču. Sve je u redu” - rekao je i starca položio na leđa.
Izmerio mu je temperaturu - trideset devet sa dva!
Bio je to znak za
uzbunu. Posle nekoliko sati temperatura je prešla četrdeseti podelak.
Lekar i Saša bili su u panici. Saša je kazala: ”Ne možemo dalje ovako!”
Utom je voz ulazio u malu prašnjavu stanicu Astapovo. Lekar je
konstatovao da je zdravstveno stanje Tolstoja takvo da ne može da
nastavi put.
U knjizi ”Zadnja stanica” Džeja Parinija, koju je
nedavno izdala ”Dereta”, Saša kaže da Tolstoj nije dozvolio da ga iz
voza iznesu - to bi za njega bio znak poraza. Oslanjajući se na ruku
doktora Makovickog, oprezno je sišao niz stepenice vagona i seo na
drvenu klupu postavljenu uz staničnu zgradu. Oslonio se na štap. Čelo i
obrazi bili su mu vlažni. Zatim mu je glava pala na grudi.

Centar sveta

Doktor
Makovicki uspeo je da se dogovori sa šefom stanice Ožoljinom da
bolesnog Tolstoja primi u svoju kolibu koja je bila na pedesetak koraka
od pruge. Bila je od naboja i okružena malom baštom. Tolstojeva ćerka
naglašava da ta kućica nije bila veća od Tolstojeve šupe za alat u
Jasnoj Poljani. Veliki pisac se do nje jedva dovukao. Sedam dana kasnije
u njoj će izdahnuti.
Astapovo je postalo mali centar sveta.
Redakcije mnogih listova šalju specijalne izveštače i fotoreportere da
prate poslednje dane Lava Tolstoja. Svaka vest se skupo plaća. Redakcija
”Ruskog slova” moli šefa stanice Ožoljina: ”Budite ljubazni,
telegrafišite pojedinosti o stanju i boravku Lava Nikolajeviča, i daljem
planu njegovog putovanja. Šaljemo smesta honorar.” Ožoljin odgovora
”Ruskom slovu”: ”Lav Nikolajevič moli da se ne objavljuje nikakva
informacija o njemu.”
Astapovo je zasuto telegramima. Brzo
ozdravljenje piscu žele rođaci, prijatelji, čitaoci njegovih dela i
sledbenici njegovih ideja. Tolstojevci sa Kavkaza 3. novembra poručuju:
”Dođi k nama. Nudimo ti naš dom, rad, ljubav.” Guverner, knez
Oboljenski, 4. novembra pita viceguvernera Rjazana: ”Obavestite me da li
mesni sveštenici mogu da održe bogosluženje za Tolstojevo ozdravljenje.
Molba je podneta juče, ali nisam sklon objavljivanju. Savetujte
nedozvoljavanje.”
Mitropolit Antonije iz Petrovgrada šalje Tolstoju
telegram: ”Od prvog časa vašeg raskida sa crkvom neprekidno sam molio
Boga da vas vrati crkvi. Možda će vas on brzo pozvati pred svoj sud i
molim vas u vašem sadašnjem stanju bolesti da se izmirite s Bogom i
ruskim narodom. Neka vas Bog blagoslovi i štiti.” Viceguverner Rjazana
odgovara knezu Oboljenskom: ”Episkop zabranio bogosluženje za buntovnika
sve dok ne izjavi svoje pokajanje mesnim sveštenicima i bude pripušten
pričešću. Episkop je
obavestio mitropolita da je starešina Josif iz
manastira Optine poslat u Astapovo i zadužen da nagovori Tolstoja na
vršenje potrebnih ceremonija bez potrebe episkopove dozvole.”
Dopisnik
lista ”Ruskije vjedomosti” 6. novembra javlja redakciji: ”Oko dva časa
Tolstoj je imao tešku srčanu krizu koja je trajala dvadesetak minuta i
srećno prevaziđena. U četiri časa imao je temperaturu 37,8. Razni
episkopi, mnoga druga lica, dame velikog sveta, uputili su nagovaranja
na pomirenje sa crkvom.”
Dopisnik ”Peterburgske gazete” 7. novembra
javlja: ”Kraj je blizu. Tolstojeva porodica okupljena u dvorištu pod
jesenjom ledenom kišom. Čitava stanica Astapovo je na nogama.”
Dok je
u Astapovu sve vrilo kao u samovaru, šta se događalo u Jasnoj Poljani? O
tome u svojim memoarima svedoči najstarija Tolstojeva kćer Tatjana:
-
Otac je umirao nedaleko od mene, a ja nisam znala gde se nalazi. Nisam
mogla da pođem k njemu i da ga negujem. Možda ga više neću ni videti
život. Da li bi mi dozvolili da ga posetim na samrtnoj postelji? Noć bez
sna. Za čitavo to vreme majka nije prestala da plače. Jadikovala je i
ječala u sobi do moje. Kada sam ustala, još nisam znala šta da radim i
kakvu odluku da donesem. Međutim, naišao je neko nepoznat, ko je shvatio
situaciju i sažalio se na Tolstojevu porodicu. Poslao nam je telegram:
”Lav Nikolajevič je u Astapovu, kod šefa stanice. Temperatura četrdeset
stepeni.” Do smrti ću biti zahvalna Orlovu, dopisniku lista ”Ruska reč”.
Tatjana
kaže da je odmah probudila majku i braću. Krenuli su za Tulu, odakle za
Astapovo vozovi idu jednom dnevno. Pošto je taj jedan već bio otišao,
naručili su specijalnu kompoziciju.
- U Jasnoj Poljani - kaže Tatjana
- majka se u grozničavoj žurbi za sve pobrinula. Uzela je sve što bi
moglo da bude potrebno ocu. Ništa nije zaboravila. Razum joj je bio
lucidan, ali srce joj je bilo lišeno dobrote. U tom trenutku mi, deca,
bili smo protiv nje i osuđivali smo je. Nismo mogli a da ne uvidimo da
je bila uzrok onome što se dogodilo. A pošto nismo kod nje primetili ni
trunke kajanja, osećali smo se nesposobnima da joj oprostimo.

Briga za majku

U Astapovu železničari su odvojili vagon u kome su bili članovi porodice Tolstoj i postavili ga na sporedni kolosek.
-
Tu smo se smestili da bismo ostali koliko bude potrebno - nastavlja
Tatjana. - Da bismo sprečili majku da ode kod oca, odlučili smo da ga ni
mi ne obilazimo. Jedino je Sergej otišao kod njega. Aleksandra (Saša)
ga je obavestila i on je u Astapovo stigao pre nas. Slučajno je otac
saznao da sam i ja tu i zapitao je zašto ga ne obilazim. Potresena,
potrčala sam do kuće šefa stanice. Plašila sam se pitanja koja će mi
postaviti u vezi sa majkom. Nisam pripremila odgovore. Nikada ga nisam
lagala i znala sam da u tom uzvišenom trenutku neću biti sposobna da mu
odgovorim lažju.
Tatjana kaže da je oca našla sasvim svesnog. Rekao joj je nekoliko nežnih reči, a zatim je upitao: ”Ko je ostao sa majkom?”
-
Odgovorila sam mu da je majka ostala s mojom braćom i da su pored nje
lekar i bolničarka. Postavio mi je mnoga pitanja jer je poželeo da zna
pojedinosti. A kad sam mu rekla: ”Zar te razgovor o tome ne
uznemirava?”, sa mnogo snage je odgovorio: ”Govori, govori o tome, šta
bi za mene moglo da bude važnije?” Nastavio je da se dugo i potanko
raspituje o njoj.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime23/3/2011, 8:21 pm

Sofija Andrejevna stigla je u Astapovo zakupivši specijalni voz. To smo
vam već rekli, ali nismo naveli reči koje su tom prilikom izmenjale
majka i njena ćerka Saša kojoj je Tolstoj rekao da bi ga susret sa
suprugom bukvalno ubio.
- Znaš li koliko me košta ovaj voz? - upitala je Sofija Andrejevna. - Pet stotina rubalja!
- Nije me briga, taman da taj smešni voz košta celo Tolstojevo imanje - odgovorila je Saša, na šta se, kažu, majka izbezumila.
Sofija
je na sve načine pokušala da prodre do sobe u kojoj je umirao njen
suprug, ali su je uvek zaustavljali i vraćali u njen vagon postavljen na
sporednom koloseku stanice Astapovo. Ali, jednom joj je ipak pošlo za
rukom da priđe prozoru iza koga je ležao Tolstoj.

Lice iza stakla

Priljubila
je lice uz staklo i izbečila oči. Saša je to opazila i skočila sa
stolice. Ali, Sofijin lik primetio je i Tolstoj: “Ko je to tamo?”,
upitao je ćerku. Saša je rekla: “Žena šefa stanice. Htela je da uđe, ali
sam ja rekla da spavaš i da te ne uznemirava.” “To je Sofija
Andrejevna”, rekao je Tolstoj. “Pričinilo ti se, tata. To je žena šefa
stanice”, bila je uporna Saša. “Ako bi Sofija Andrejevna htela da me
vidi, ne bih mogao da je odbijem”, rekao je Tolstoj.
U Astapovo su
svakim danom stizale nove ekipe novinara. Bila se već okupila poprilična
svita izveštača, fotoreportera, daktilografa. Našla se tu i jedna
filmska kamera čiji su snimci obilazili svet. Telegrafska soba bila je
danonoćno zakrčena. U blizini su morali da podignu šatore sa poljskim
krevetima za boravak predstavnika sedme sile.

Pred kamerama

Sofija
Andrejevna bila je u centru pažnje. Dobila je fantastičan publicitet.
Kamere su beležile svaki njen korak. Davala je intervjue žaleći se da
joj ne dozvoljavaju da vidi supruga.
U memoarima najstarija Tolstojeva ćerka Tatjana ove trenutke ovako beleži:
-
Nadala sam se da će otac izraziti želju da vidi i majku. Žarko sam
želela da se pomire pre nego što umre. I Aleksandra (Saša) tako je
mislila. Međutim, bilo je očigledno da se on plaši susreta sa njom. U
bunilu je ponavljao: “Pobeći, pobeći...” ili “Slediće me, slediće me”.
Naredio je da se zavesicom zastre prozor, jer mu se učinilo da je video
neko žensko lice koje pokušava da gleda unutra. Izdiktirao je telegram
sinovima za koje je verovao da su ostali u Jasnoj Poljani pored majke:
“Molim vas zadržite majku. Toliko sam slab da srce ne bi izdržalo
susret.”
Tatjana zatim kaže:
- Jednom kad je na mene bio red da
budem uz njega, rekao mi je: “Mnoge se stvari pripisuju Sonji. Nismo to
dobro uradili.” Od uzbuđenja mi je zastao dah. Htela sam da ponovi ono
što je rekao da bih bila sigurna da sam ga dobro razumela. Upitala sam:
“Šta si rekao, oče? Kakva so... soda?” A on je ponovio: “Sonji, Sonji se
pripisuju mnoge stvari...” Rekla sam mu: “Hoćeš li da je vidiš? Hoćeš
li da vidiš Sofiju?” Međutim, izgubio je svest. Nisam uspela da dobijem
odgovor, znak pristanka, pokret odbijanja. Nisam se usudila da ponovim
pitanje. Ponovivši ga izgledalo bi mi kao da duvam na plamičak koji se
gasi.
- Nisam uspevala - zaključuje
Tatjana - da shvatim majku.
Čas je izjavljivala da nije luda i da sasvim dobro razume da bi ga
susret s njom mogao ubiti, čas je govorila da je to svejedno, jer u
svakom slučaju nije joj dozvoljeno da ga vidi, a ponekad se žalila
plačući zašto ona ne može da ga neguje. Svi smo osećali da je situacija
čudovišna, ali neprihvatljivo je bilo njeno prisustvo pored njega
ukoliko to sam otac ne zatraži.

Reči ljubavi

Bio je 20. novembar 1910, jedan sat po ponoći. Jedva čujnim glasom Tolstoj je rekao: “Evo kraja... Tako jednostavno... Dobro...”
Poslednje Tolstojeve trenutke njegova ćerka Tatjana ovako opisuje:
“Jednog
dana sedela sam kraj očeva uzglavlja i držala ga za ruku, onu ruku koju
sam toliko volela i koju sam uvek s uzbuđenjem gledala misleći na ono
što je ona, inspirisana duhom, prenosila čovečanstvu. Dremuckao je
zatvorenih očiju. Na jednom progovori: “Na kraju smo... i ničevo.”
Gledam ga kako postaje bled i kako mu se disanje usporava.
Kažem sebi
da smo zaista došli do kraja. Strah mi diže kosu na glavi, ledi mi krv u
žilama. Ne mogu da ustanem, da nekoga pozovem, jer me drži za ruku i na
najmanji pokret steže u svoju.
Najzad je neko došao i šaljem ga da
potraži lekara. Daju mu injekciju kamfora. Vidim kako mu se pomalo vraća
boja i kako mu disanje postaje pravilnije. Najednom se ispravlja u
krevetu i jasnim snažnim glasom izgovara ove reči: “Savetujem vam da se
setite jedne stvari. Na svetu je mnogo ljudi osim Lava Tolstoja, a vi
ste svi ovde da se brinete samo o Lavu.”
Poslednje reči izgovara
slabim glasom i pada na jastuk. Šestog novembra (po starom kalendaru)
pre nego što je umro, pozvao je Sergeja. A kad mu se Sergej približio,
tankim glasom, uz veliki napor mu je rekao: “Sergej! Ja volim istinu...
Mnogo... Ja volim istinu.”
To su bile njegove poslednje reči. Kao
mladić ponosno je izjavio da je njegov heroj, ono što je ljubio svom
snagom duše svoje, bila Istina. I do dana kada je sve slabijim glasom
rekao najstarijem sinu, “svom istinskom prijatelju”, da voli istinu,
istinu nikada nije izneverio.
U noći 20. novembra Tolstojevo stanje
se naglo pogoršalo. Lav Nikolajevič je sve teže disao. Prostoriju je
ispunjavao strašan zvuk koji je dolazio iz njegovih pluća. Činilo se kao
da neko struže drvo. Tolstoj je uzimao sve manje vazduha i sve teže
izdisao. Doktor Makovicki je rekao:
- Agonija...
U sobu su uveli
Sofiju Andrejevnu. Sela je na stolicu postavljenu pored bolesnikovog
uzglavlja. Uzela je Tolstojevu glavu u ruke i šaptala mu reči ljubavi.
Molila ga da joj oprosti. U knjizi “Zadnja stanica” Džej Parini zapisuje
ove njene oproštajne reči:
- Znala sam šta sledi - trenutak koji sam
godinama ponavljala u mislima. Čvrsto sam stisla Ljovočkinu šaku uz
obraz. Bila je vrela. Još je bio živ, moj Ljovočka. Rekla sam: “Znam da
mi ne veruješ, Ljovočka, ali žao mi je. Bila sam bezosećajna i nisam te
slušala. Možeš li mi ikako, ikako...” Nisam mogla da se uzdržim i
zajecala sam. Sergej je pokušao da me uteši, ali odmahnula sam rukom, a
onda me je Sergejenko zgrabio svojim ručerdama i odvukao. Proklela sam
ga.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime17/4/2011, 2:25 pm

Iako je Lav Tolstoj već u drugoj godini ostao bez majke, a u devetoj bez
oca, njegovi biografi kažu da je on, živeći na velikom očevom imanju,
imao “zlatno detinjstvo”. Možda se to može i tako kazati. Ambijent
plemićkog gnezda u Jasnoj Poljani mogao je na ljubopitljivog dečaka jake
mašte, kakav je bio Ljovočka, delovati zaista čarobno. Pred njegovim
očima prostirala su se cvetna polja, guste šume, voćnjaci, bistre vode.
Tolstojevi su imali ergelu konja, stada ovaca, krda goveda,
pčelinjake...
Tetke, zatim baba sa očeve strane i otac grof Nikolaj
Tolstoj svojski su se trudili da Ljovočki nadoknade ljubav rano
preminule majke, grofice Marije Volkonske. Ona je bila kćer moćnog
princa Volkonskog, koji je bio vrhovni komandant vojske carice Katarine
Druge. Iako je imao samo dve godine kad mu je majka umrla, Tolstoj kaže
da je celog života pamtio njen blagi i dirljivi lik, trajno urezan u
njegovo srce.
- U najbolnijim periodima svoga života - kaže Tolstoj -
kada sam se borio protiv samog sebe i kada sam oklevao kojim putem da
pođem, molio sam se bezbroj puta liku svoje majke da mi pritekne u pomoć
i da mi svojim savetom ukaže put.
Tolstojeva memorija izazivala je
pravo divljenje njegovih savremenika. Ona je bila toliko jaka da se on
čak sećao dana kada je bio u kolevci. U “Uspomenama iz detinjstva”,
kaže:
- Uvijao sam se u pelene; hteo sam da širim ruke, ali nisam
mogao. Drečao sam i plakao, i krici su mi izgledali neprijatni, ali
nisam mogao da ih zaustavim... To je bilo prvo i najjače od mojih
životnih sećanja. Želeo sam slobodu, ali sam bio slab, dok su oni,
veliki iznad mene, bili jaki.
Blistava vojnička karijera Tolstojevog
dede naglo je prekinuta. Kako je bio gordog i dostojanstvenog karaktera,
uz to nezavisan, dva puta se našao u carskoj nemilosti, pa je u 46.
godini penzionisan, o čemu Tolstoj piše u “Ratu i miru”.
Posle
penzionisanja, knez Volkonski se vratio na svoje imanje. Počeo je da
zida zamkove i kule i da podiže parkove i fontane. Podigao je lepu kuću
za svoju poslugu. Starao se da oni koji ga služe budu ne samo siti već i
lepo obučeni. Svoje seljake štitio je od samovolje činovnika i žandara.
Mogao je tu pomoć da im priušti zato što je imao visok položaj u
društvu. Nosio je titulu kneza i imao jedan od četiri najviša vojna čina
u Rusiji - bio je glavni general infanterije.
Posle smrti grofice
Marije Volkonske, tragedija jedna za drugom zakucala je na vrata
porodice Tolstoj. Najpre je u leto 1837, grof Nikolaj Tolstoj nađen
mrtav na drumu. Policijska istraga je tvrdila da su ga ubili i
opljačkali razbojnici. Ljovočka je, posle smrti majke, bio vrlo vezan za
oca, setnu sanjalicu, koji ga je često vodio u lov. Stojeći pored
očevog kovčega, jecajući, dečak je rekao: “Sada smo odista siročići”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime12/5/2011, 9:54 pm

Bakine priče

Lavu Tolstoju u detinjstvu je veliki jad zadavalo to
što nije bio lep kao njegova braća. Štaviše - sam sebe je smatrao
ružnim. Zbog tog kompleksa ponekad je toliko patio da je padao u
očajanje. Govorio je: “Zar može biti sreće na zemlji za čoveka koji, kao
ja, ima debele usne, spljošten nos i sitne sive oči.”
I često je
molio Boga da učini čudo i da mu podari lepe crte lica. Bio je spreman
da to plati svim onim što ima, čitavim svojim budućim bogatstvom.
Spas
od tih crnih misli Ljovočka bi nalazio u divnim pričama svoje drage
bake. Kad padne noć njih dvoje odlazili su na spavanje. Ugasili bi sveću
i ostavljali da gori samo
mala lampa ispod pozlaćenih ikona. A tada
bi iz bakinih usta potekle čarobne reči koje je slušao i stari Lav
Stepanovič, slepi rob, sedeći na prozorskom ispustu. Stepanoviča su bili
kupili samo da bi deci pričao ono što je bio čuo i video u toku svog
dugog i teškog života u raznim krajevima sveta.
Dok je bio u dečačkom
uzrastu, Tolstoj se često prepuštao blaženom svetu svoje imaginacije.
Tako je, recimo, imao veliku želju da se odvoji od zemlje i da leti u
prostoru. Jednog dana pokušao je da to izvede. Skočio je sa prozora
učionice koja je bila na drugom spratu. Našli su ga na zemlji bez
svesti, ali nije imao nikakve prelome i povrede na telu. Drugi put je
pokušao da pretekne konjsku trojku...
Tolstojev staratelj posle očeve
smrti postala je njegova tetka Aleksandra Ilinčina. Ona je živela u
Kazanu na Volgi. Ali kad je i ona umrla od tuberkuloze 1841. godine,
brigu o njemu i njegovoj braći preuzela je druga tetka Pelagija.
Kao
osmogodišnjak, Tolstoj je ocu čitao Puškinove pesme. Četiri godine
kasnije, napisao je svoje prve stihove. Odušuevljavale su ga ruske
narodne bajke i pesme. Voleo je priče iz “1001 noći”. U svom dnevniku,
koji nosi datum 19. mart 1847, on piše:
- U meni se budi strast za
naukama. Ali, iako je to najplemenitija strast kod čoveka, ja joj se
neću jednostrano predati, to jest, potpuno ubijajući osećanja. Trudiću
se samo da se obrazujem i napunim pamćenje.
Od svoje 15. godine
Tolstoj je počeo da čita dela Rusoa, Šilera, Gogolja, Turgenjeva,
Dikensa, Ljermontova, Stendala... Intenzivno izučava ekonomiju,
filozofiju, istoriju. Na Kazanskom univerzitetu uči arapski, turski i
tatarski.
Iako je imao samo 16 godina upustio se u buran život, pun
svakojakih zadovoljstava, kakva su sebi tada mogli da priušte mladi
ruski aristokrati. Ide sa bala na bal, banči po krčmama, bludnički sa
lakim ženama, kocka se gubeći velike sume novca. Te godine zaveo je
služavku svoje tetke, mladu Mašu. Ona ga je zavolela i podala mu se.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime16/5/2011, 8:39 pm

Buran život

Ali, mladi Tolstoj nije hteo da bude kao drugi
razuzdani ruski plemići. On pokazuje znake kajanja i griže savesti. U
svom dnevniku zapisuje: “Šta bih mogao da učinim za te nesrećne seljake,
naše robove, koji rade za nas, njihove gospodare, da bismo mi mogli
živeti u luksuzu, dokolici i razvratu.”
Odlazi na Kavkaz gde njegov
brat služi kao oficir. Zli jezici tvrde da se sklonio iz Moskve zbog
velikih kockarskih dugova. U tome ima istine. Ali, ako je Tolstoj bežao
od karata, vina i lakih žena, činio je to zato da bi pronašao svoju
pravu sudbinu. Prema zapisu u dnevniku, on je hteo da ispuni tri obaveze
- prema sebi, prema bližnjima i prema Bogu.
Dok su ga poštanska kola vozila prema kavkavskim planinama, Tolstoj se ovako ispovedao bratu:
-
Da, vodio sam lak život. Rasipao sam uzalud svoju mladost, ali smatram
da nije suviše dockan da se popravim. Mogu još da postanem nešto
izuzetno i da proslavim ime Tolstojevih. Znam da imam izuzetan talenat i
da mogu da postanem najslavniji književnik Rusije.
U želji da
promeni svoj život, unuk svemoćnog princa Volkonskog postaje običan
vojnik. Kao dobrovoljac krajem juna 1852. bori se protiv pobunjenika na
Kavkazu. Početkom januara te godine postaje artiljerijski podoficir IV
baterije II brigade. Komandant ruske vojske na Kavkazu princ Barjatinski
pohvaljuje ga i daje mu savet: “Veoma ste obdareni. Preporučujem vam da
nastavite vojnu karijeru”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime16/6/2011, 9:34 pm

U bici za Sevastopolj Tolstoj je iskazao neviđenu hrabrost. Možda bi
tada i poginuo da po naređenju cara Aleksandra Drugog nije povučen iz
najkrvavijih okršaja. Car je već bio pročitao Tolstojeva dela
(“Detinjstvo”, “Mladost”, “Sevastopolj”) i smatrao je da život tog
mladog čoveka, velikog talenta, treba svakako sačuvati za dobrobit ruske
književnosti. Uostalom, Tolstoj je već bio obasut hvalospevima.
Turgenjev je njegov dolazak pozdravio rečima: “Ovo je mlado vino, ali
kad prevri, biće to piće dostojno bogova.”
Tolstoj, međutim, nije
samo svojim knjigama i ratnim junaštvom plenio pažnju. Kao krupni
zemljoposednik (godine 1847, kao devetnaestogodišnjak, nasledio je
imanje od 2.200 hektara zemlje sa 350 porodica) stavio se na čelo borbe
za ukidanje ropstva u Rusiji. Svuda gde bi se pojavio - banuo bi kao
neki razbarušeni drevni slovenski bog. Tako je bilo i kad je kročio u
kuću dvorskog lekara Bera u Kremlju. Tu će prvi put sresti Sofiju
Adrejevnu, svoju buduću suprugu.
Berovi su imali tri kćeri - Lizu,
Sofiju i Tanju. Sofiji je tada bilo 11 godina. Kad ju je majka
predstavila grofu iz Jasne Poljane devojčica je zadrhtala od glave do
pete. Pred njom je bio slavni pisac, neustrašivi ratnik, vitak i prav,
utegnut u svoju blistavu uniformu. Tolstojevo energično lice, pomalo
surovo i grubo, devojčicu je dovodilo do ushićenja. U knjizi “Zadnja
stanica” Džeja Parinija Sofija kaže:
“Tolstoj je imao tamne brkove
koji su mu padali oko usana, savršeno ispeglanu uniformu i tako
uglancane čizme da su mu se kolena ogledala na njihovim vrhovima.
Svečana sablja visila mu je o pojasu. Zlatne epolete i dva reda dugmadi
na njegovoj uniformi - pa to se nije moglo izdržati. Dok je govorio
grofove oči žarile su pažnjom. Pogled mu je bio prodoran i neodoljiv.“
Sofijin
opis Tolstojevog pogleda slaže sa opisom koji je dao Turgenjev: “Ništa
tako ne zbunjuje kod Tolstoja kao oči. One zahvataju do dna vašeg srca
kao da tamo traže vašeg Boga.“
Sonja ističe da su njen otac i Tolstoj
prigušenim tonom razgovarali oko dva sata. Ona se pitala čemu tolika
tajanstvenost i zaključila da je reč mogla biti samo o jednom - koja će
od njih tri postati grofica Tolstoj. Ma koliko to izgledalo čudno,
“njeno srce je pohrlilo Lavu Tolstoju”.
“Odlučila sam tada i na tom
mestu da ću jednog dana biti njegova žena. Kad je otišao, otrčala sam u
salon i zavezala crvenu mašnicu oko zadnje nožice fotelje na kojoj je
Tolstoj sedeo. Želela sam da me se u svakom trenutku seća.“
Zatim je prepisala čitave stranice Tolstojeve “Mladosti” i nosila ih uvek skrivene u nedrima, sasvim blizu srca.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime11/8/2011, 10:16 pm

Znak sudbine

U svom dnevniku Tolstoj ovako opisuje trenutak kada
je prvi put sreo svoju buduću ženu: “Večerao u Pokrovskom. Deca su nas
posluživala oko stola. Kakve ljupke, razdragane devojčice.”
Tolstoj
je zatim češće svraćao u dom doktora Bera. I svakog puta svojim pričama
očaravao “tri ljupke razdragane devojčice”. Izmišljao je igre,
organizovao izlete. A zatim je iščezao i nekoliko godina se nije
pojavljivao.
Redovni gost porodice Ber postao je ponovo 1861. A tada
je Sofija već bila vitka devojka od 17 godina, tamnih očiju i gracioznih
pokreta. Bila je verena sa armijskim kadetom Polivanovom. Sofijina mama
Ljubov govorila je da je Liza idealni partner
za tog ekscentričnog i preterano intelektualnog grofa i stalno je ugađala da baš ona sedi pored njega.
Liza
je bila lepa i inteligentna devojka, ali malo na svoju ruku. Nije imala
ljupkost i šarm svojih mlađih sestara Sonje i Tanje. “Sonja je imala
divnu kožu, zube bleštave beline, a izraz uzbudljivosti, koji je zračio
iz njenih krupnih tamnih očiju, davao je njenom licu izvanrednu
ljupkost.”
Porodica Ber planirala je da deo letnjih ferija provede na
dedinom imanju u Ivickom. Kako se ovo mesto nalazilo nedaleko od Jasne
Poljane, Tolstoj je zahtevao da obavezno nekoliko dana provedu kod
njega. Dogovor je pao i društvo je krenulo na put. Ali, Tolstoj ih nije
mogao ugostiti u domu svojih predaka, lepoj beloj kući sa 40 odaja,
ukrašenoj balkonima i stubovima, u kojoj je on proveo svoje detinjstvo.
Rodnu kuću morao je da proda, da bi isplatio velike kockarske dugove.
Umesto
dragog roditeljskog doma Tolstoj je sagradio dvospratnu drvenu kuću
koju je sasvim jednostavno opremio. Prizor baš nije bio očaravajući
pogotovu za one koji su dolazili iz Kremlja. U prizemlju je bila
prostorija zasvođena tavanicom na kojoj su stajale gvozdene alke o koje
su se nekad vešala sedla i sušile šunke. Nameštaj je bio izrađen od
brezovine, a radio ga je domaći stolar. Bilo je tu nekoliko obojenih
stolica i fotelja sa tvrdim jastucima prekrivenim grubim pamučnim
presvlakama.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime13/4/2012, 2:56 pm

Branje malina

DomaĆin
je svoje goste odmah odveo u voćnjak. Sofijinoj majci učinilo se čudno
što im domaćin pre kuće pokazuje voćnjak, ali se uzdržala od komentara.
Rekla je: “Obožavam voćnjake, zar ne devojke!”Liza je dobacila: “Nisam
baš ovo tako zamišljala.” Tanja je zastala kraj gustog grma okićenog
zrelim rumenim plodovima i vrisnula: “Maline!”. Rekla je to kao da ih
prvi put vidi.
U knjizi “Zadnja stanica“ Sofija ovaj trenutak ovako opisuje:
’Tolstoj
nam je dao po kotaricu, a zatim se izgubio. Majka je rekla: ’Kakve
božanstvene maline!’ Ja sam brala plodove kada je iz gustog lišća, kao
medved, iskočio Ljovočka. Ja sam se trgla. On me je uhvatio za ruke i
rekao: ’Žao mi je. Stvarno jeste.’ ’I treba da vam je žao’ rekla sam.
Nije mi puštao ruke: ’Ovo su gradske ručice’, rekao je i držao ih dugo
gledajući me u oči. Upitala sam: ’Hoćete li malinu?’ Kao prkosno dete
uzeo je plod iz moje kotarice i gurnuo ga između svojih bezobraznih
usana. Spazila sam njegov debeli crveni jezik i skrenula pogled.
Kad
je palo veče, pošto nisu imali svi gde da spavaju, Tolstoj je za Sofiju
sklopio ležaj od fotelje. Mlada Moskovljanka prevrtala se na tom
improvizovanom ležaju cele noći, kao princeza na zrnu graška. Ali kad je
svanulo, osetila je veliku radost. Dan je bio lep i Tolstoj joj je
predložio da uzjaše njegovog sivog konja Bjelogupku. Žarko je želela da
se nađe na leđima te lepe životinje.
“Ali ja nemam amazonsku odeću“, rekla je pokazujući svoju žutu haljinu sa pojasom od crne kadife.
Tolstoj se glasno nasmejao:
“To
ovde nema nikakve važnosti. Osim drveća, niko drugi vas neće gledati.
Zatim se zajedno sa Sonjom vinuo na konja i zajedno su pojurili poljem.“
Sutradan
je Sofija sa porodicom napustila Jasnu Poljanu i otišla kod dede u
Ivicki. Za njom je, kao lud, dojurio Tolstoj. Prevalio je na konju, u
galopu, 50 vrsta.
Genije iz Jasne poljane Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime13/9/2012, 9:25 pm

TOLSTOJ je u Ivicki, gde su boravile supruga i tri kćeri dvorskog lekara
Bera, dojahao na belom konju. Posle tri sata galopa, gotovo da se nije
video od znoja i bele prašine. Jedva savlađujući veliko uzbuđenje, majka
Ljubov rekla je najstarijoj kćeri: - Lizo, grof je došao po tebe. Ovo
je tvoj dan.
Tanji - koja je nosila ravno podsečene šiške i čiji je
svaki mišić zavodio - kao da nešto nije bilo pravo. Dobacila je: - Ja
nikad ne bih spavala sa tako prašnjavim muškarcem.
Liza joj nije
ništa odgovorila. Samo je podigla nos, kao znak da se buduća grofica
Tolstoj neće hvatati na takve udice. Ali tu je bila i Sofija. Njene
tamne, blistave oči govorile su da će to biti njen, a ne Lizin dan.
Dan
je protekao u napetosti i neizvesnosti. Posle večere Tolstoj i Sofija
su ostali sami u salonu. Bar su tako mislili. Nisu znali da njihov
razgovor ima svedoka. “Pajac” je bila Tanja, koja se tu zatekla i,
nemajući kud, sakrila se ispod klavira.
Tolstoj je zamolio Sofiju da
sedne pored njega na sofu, a zatim je privukao sto prekriven čojom. Uzeo
je kredu i počeo nešto da žvrlja po mekoj podlozi. “Hajde već jednom”,
prolazilo je Sofiju kroz glavu. Očekivala je da je konačno zaprosi.
Tolstoj
je rekao: - Sofija, verujete li da možete da odgonetnete rečenicu ako
napišem samo prva slova njenih reči. I napisao je:
“V.m.i.v.ž.z.s.s.m.p.n.m.g.i.n.n.s.z.m.”
- To je niz slova, Lave Nikolajeviču - rekla je Sofija, dok joj se želudac stezao.
- Da vam pomognem - rekao je Tolstoj. - Prva dva slova znače: “Vaša mladost...”
I
dogodilo se čudo. Sofija je iz prve uspela da odgonetne celu rečenicu:
“Vaša mladost i vaša želja za srećom surovo me podsećaju na moje godine i
na nemogućnost sreće za mene.” Tolstoj je zatim izbrisao ono što je
Sofija dešifrovala i ispisao novi niz slova:
“V.p.g.u.v.s.m.o.p.L.P.m.d.t.r.” Čim je shvatila da L. znači Liza,
rešila je i ovaj rebus: “Vaša porodica greši u vezi sa mojim osećanjima
prema Lizi. Pomozite da to raščistimo.”
- Moje srce - kaže Sofija -
počelo je žestoko da kuca. Činilo mi se da sam izgubila svaki smisao za
stvarnost i vreme. U tom trenutku kao da sam mogla da saznam bilo šta,
da shvatim neshvatljivo. Čitala sam lako... Naše duševno stanje dostiglo
je takav stepen napregnutosti i egzalttacije da ništa nije bilo u
stanju da začudi ni mene ni njega. Osećala sam da se između nas dogodilo
nešto krupno.
Tolstoj tog dana nije isprosio Sofiju Andrejevnu. Nije
to učinio ni idućih nekoliko nedelja. - Ali - kaže Sofija - jedno sam
znala, s jadnom Lizom je gotovo. Ljovočka voli mene.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime10/3/2016, 2:26 pm

Opasna priča

U Želji da Tolstoja što brže i jače privuče, Sofija pravi grešku koja je mogla biti kobna. Dala mu je da pročita njenu priču o mladoj i nežnoj devojci kojoj se udvara stari i prilično ružni plemić Dubicki. On bi želeo da se oženi njome, ali devojka nije sigurna da ga može voleti. Zato udešava da se Dubicki oženi njenom starijom sestrom, privlačnom, ali hladnom lepoticom.
Sofijina priča teško je pogodila Tolstoja. On je od mlade Moskovljanke bio gotovo duplo stariji, a nije bio ni naročito lep. U svoj dnevnik on je zabeležio sledeće: “Odvratna budalo, ne idi da zabadaš njušku tamo gde caruju pesništvo, mladost, ljubav, lepota... Rad do iznemoglosti, intelektualno isposništvo, eto to je tvoj miraz!”
Posle nekoliko dana Tolstoj je Sofiji poštom poslao sledeći odgovor na njenu priču: “Naravno da sam, kad sam pročitao Vašu priču, draga moja, shvatio da sam ja Dubicki. Šta sam drugo mogao da pomislim? Shvatio sam da sam ono što sam: ujka Lav, star, neverovatno običan - čak ružan - lik koji treba da se posveti Bogu i ništa više. Treba da se bavim Božjim poslovima i to dobro, i to bi trebalo da mi
bude dovoljno.
Ali, pri pomisli na Vas, postajem nesrećan. Kada se prisetim da sam Dubicki, podsetim se svojih godina i nemogućnosti da budem srećan. Bar ja. Da, jesam Dubicki. Ali da se oženim samo zato što mi je potrebna žena, to se kosi s mojim shvatanjima. Ne mogu. Od svoje buduće žene očekivao bih nešto strašno, nemoguće: da me voli koliko i sam volim. Zaboravite me. Više Vas neću uznemiravati.”
Sofija misli da je sve izgubljeno. Proklinjala je sebe što je Tolstoju dala da pročita njenu priču: “Kad bi iole pomoglo, hiljadu puta bih sebi zarila nož u grudi”. Ali nikad nije kraj dok zaista nije kraj.
Tolstoj nije održao reč. Odlučio je da ponovo pokuša i Sonji kaže šta mu je na srcu. Evo, šta o tome beleži u svom dnevniku: “Napisao sam pismo. Daću joj ga sutra. Gospode, kako me je strah, da umrem. Takva sreća mi se čini nemogućom. Bože, pomozi mi.”
Smogao je snage da ode u dom doktora Bera. Sofija je videla bolnu zgrčenost njegovog lica i znala da će se dogoditi nešto sudbonosno. Ali šta? Možda prosidba? Možda poslednje zbogom?
Tolstoj je bio vrlo nervozan. Nije ga držalo mesto. Zamolio je Sofiju da sedne za klavir i nešto odsvira. Sofija je imala veliku tremu. Zamolila je sestru Tanju da svojim divnim kontraaltom otpeva italijansku pesmu “Baćo” (poljubac), a ona će je pratiti. Ali nije išlo. Njeni uzdrhtali prsti saplitali su se na dirkama. Tolstoj je seo pored nje i počeo da svira. Poneta klavirskom pratnjom, Tanja je strasno otpevala najviše tonove ove kancone. A Tolstoj se bio zarekao: ako Tanja dobro otpeva visoke tonove, on će predati pismo Sofiji. Ako podbaci, pismo će ostati u njegovom džepu. Jedna slučajnost odlučivala je, eto, njegovu sudbinu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime13/2/2017, 12:26 pm

Ljubavna pesma

Predao je pismo Sofiji i rekao: - Da li biste ga pročitali? Ono je za Vas. Sofija je bez reči uzela koverat, otrčala do svoje sobe i zaključala se. Ruke su joj drhtale. Od suza jedva je rastumačila Tolstojeva reči: Sofija Andrejevna, meni postaje neizdrživo. Evo, već tri nedelje kako sebi svakog dana obećavam: danas ću reći sve. Ali, ipak, svaki put izlazim iz Vaše kuće sa istom zebnjom, istim žaljenjem, istim strahom. Recite mi SASVIM POŠTENO, s rukom na srcu i bez žurbe, preklinjem Vas, bez žurbe, za ime Božje - želite li da budete moja žena? Ako to iskreno želite svim svojim srcem, tada recite: Da. Ali, ako u Vama lebdi samo senka sumnje, recite: Ne. Preklinjem Vas nebom, dobro razmislite. Užasnut sam pri pomisli na ’ne’, ali sam spreman da čujem i imao bih dovoljno snage da to izdržim. Bilo bi užasno ako me moja žena ne bi volela, koliko ja volim Vas.”
U knjizi “Zadnja stanica” Džeja Parinija (izdavač “Dereta”), Sofija Andrejevna ovako opisuje ovaj trenutak:
“Otvori vrata!”, kreštala je Liza. Tačno je znala šta se događa. “Sonja, otvaraj vrata!” Provirila sam. “Šta ti je napisao? Reci mi iskreno.” “Isprosio me je”, rekla sam. Lice joj se zateglo. Činilo se da će prsnuti kao prezreli paradajz. “Sonja, odbij ga! Kaži ne!” Stala je da čupa kose. “Umreću ako to ne uradiš. Ovo je nesnosno.”
Kad je čula viku, mama je besno dojurila hodnikom. Odvukla je Lizu u svoju sobu. Liza se otimala i skičala kao prase. “Šta će grof pomisliti?”, povikala je majka, a meni je rekla: “Moraš se vratiti u salon i odgovoriti mu”. Ljovočku sam zatekla kako stoji uza zid, beo kao kreč. Kršio je prste.
“Pa?”, upitao je. U njegovom glasu osetila sam da se miri sa sudbinom i moje srce pohrlilo je njemu. Jadni, dragi čovek.
“Da”, rekla sam. “Da, Lave Nikolajeviču, udaću se za Vas.” Liza je plakala kraj mene. Tanja je nevaspitano vikala. Mama je nudila piće. Grof Tolstoj je grof Tolstoj. Takav zet se ne odbija.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime17/7/2018, 12:26 pm

Pošto je na neobičan način zaprosio ruku Sofije Andrejevne, koja je pre toga morala da reši vrlo lukavo zamišljenu kriptogramsku ljubavnu izjavu, Tolstoj je zahtevao da se svadba održi za nedelju dana. Ali ni ta nedelja nije mogla da prođe bez drame. U želji da između njega i njegove žene ne bude nikakvih tajni, on je Sofiji Andrejevnoj dao svoje dnevnike. Rekao je: “Hoću da me upoznate onakvog kakav jesam.”
Sofija kaže da je ovim Tolstojevim gestom bila počastvovana i obradovana. Dirnula ju je zaručnikova iskrenost, poštenje i hrabrost da verenici na uvid da svoje najintimnije misli. Ali, to oduševljenje trajalo je vrlo kratko.
Moglo bi se reći samo dotle dok nije pročitala prvih nekoliko stranica dnevnika u kojem je Tolstoj sa nemilosrdnom iskrenošću opisivao svoj život, priznajući svoje padove, poroke i grehove. Tolstojev tekst je zaprepastio sedamnaestogodišnju devojku. Grof iz Jasne Poljane, kojem su tada bile 34 godine, bukvalno ništa nije prećutao i sakrio.
Sofija je sada imala podrobne opise zaručnikovih pustolovina u Rjazanju, Tuli, Kazanju, Sevastopolju, Petrogradu, Moskvi... Tu su bili opisi onoga što je Tolstoj radio boraveći u Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Saznala je za njegovu kockarsku strast, pijanke i bludničenje sa cigankama, prostitutkama, služavkama, seljankama.
U knjizi “Zadnja stanica” Džeja Parinija, koju je ovih dana izdala “Dereta”, Sofija Andrejevna ovako opisuje svoju ozlojeđenost i razočaranost Tolstojevim dnevnikom: “Jedna misao Lava Nikolajeviča ugnezdila mi se u sećanje kao crna vrana: ’Društvo žena smatram nužnim zlom i izbegavam ga kad god je moguće. Žene su izvor svake površnosti, svake požude i nehata, svih poroka kojima muškarci podležu.’ I nastavlja da iznosi celu odvratnu priču... Prostitutke i seljanke svih vrsta delile su njegovu postelju. Čitala sam s nevericom, saznavši da je nevinost izgubio kao dečak od 14 godina u Kazanju, kada ga je u burdelj odveo brat Sergej, koji je oduvek bio stručnjak za razvrat. Kada je obavio odvratni čin Ljovočka je stajao kraj bludničine postelje i plakao. Kao da je sve predvideo.”
Sonja kaže da je bilo još toga: “Prvi put sam čula za Aksinju, seljanku koja mu je pune tri godine služila za pokvarene potrebe. To bih nekako i podnela da nije njihovog sina, Timofeja, koji nas i danas progoni. Gnusni Timofej, slaba uma, koji frkće i cereka se, koji se šunja našom kućom kao đavolski duh iz pakla. Još gore, pljuniti je Ljovočka: iste visine, istih malo povijenih ramena, nepogrešivo istih obrva i svilenkaste brade! Ima i Ljovočkin profil, mesnatog nosa i isturene brade.”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Genije iz Jasne poljane Empty
PočaljiNaslov: Re: Genije iz Jasne poljane   Genije iz Jasne poljane Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Genije iz Jasne poljane
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: