Sedi da ti pričam

Nenaslovljena

Voda iz slavine slivala se u tankom mlazu, i curila
niz prste gospodje J.T. cije su se ruke pokretale nervozno pod mlazom,
struzuci one bolje soljice za kafu, one zaostale iz starog servisa.
Tako, lica okrenutog zidu, ka bledim keramickim plocicama iznad
sudopere, gospodja T. mogla je da se slobodno prepusti svojim sumornim
mislima. A, da ju je tada iko mogao pogledati u lice, u ocima bi
procitao izraz najdubljeg ocaja - gospodja T. strasno je brinula za
sudbinu svoga sina. Skola mu je, eto, isla od ruke, ali od kada je
diplomirao na prestiznom fakultetu, nije nasao posao, kao njiegove
kolege. Prijatelja skoro da nije imao, pogubivsi ih sve tokom
skolovanja, devojku takodje nije imao, i svi ovi elementi zajedno cinili
su da se gospodja stalno oseca zabrinutom u vezi svog sina, da sumnja
na najgore, da je on mozda poremetio umom zbog ucenja, zbog fakulteta,
ili da je cak mozda i homoseksualac….

B.T. nije narvno bio
homoseksualac, a i heteroseksualac bio je opet samo teorijski. On je bio
uglavnom depresivan: “Nemam cak ni hobi”, govorio bi u ocaju, samom
sebi, drzeci glavu rukama, naslanjajuci se laktovima na stari pisaci
sto, dok se inhalirao vrucim cajem koji bi mu donosila mama. Zureci u
prazno, u zidove sobe, tako je provodio sate, izaci napolje zaista nije
imalo smisla. Zaradjivati novac jos manje. B. nikako nije zeleo da se
ukljuci u dinamiku one uzasne masine u kojoj su bili svi koje je
poznavao, da se osmehuje sefovima, da ih pita kako je bilo kada se vrate
sa godisnjeg odmora, da se vrti oko svoje ose na ergonomicnim
kancelarijskim stolicama, da se udvara sekretaricama, da kupi auto na
kredit, i jos mnogo toga sto bi toliko ushitilo mlade duhove njegovih
bivsih kolega, prijatelja i poznanika. Najradije bi lezao u krevetu,
pustajuci da ga preplavi slatki ukus depresije, sklapao bi oci, cekajuci
da se telo smiri, dok ga jedino jos cinjenica da dise ne bi ucinila
razlicitim od namestaja u sobi. Slusao je skoncentrisano otkucaje
sopstvenog srca pomesane se cikom dece iz nedalekog skolskog dvorista,
secao se vremena dok je jos bio dete i mastao o velikom svetu, prepun
planova i optimizma.
Sve je to sada bila daleka proslost i B. T.
mogao je jos jedino da posmatra kako tone, pretvarajuci da to nije on da
to nije nejgov zivot vec da se radi, kao u fizici, o takozvanom,
objektivnom posmatracu, koji bez emocija, hladno i precizno, belezi tok
jednog fizickog procesa. Vremenom, dok su sa ostatak njegovog mladog
zivota otpadali komadi smisla, dosao je do zaklucka da njegovo vidjenje
sveta nije subjektivno i licno, vec da se radi o Istinni, dostupnoj i
razumljivoj samo malobrojnima…

Rana jesen je bila ostrija i
vlaznija nego inace i B.T bi sacekao noc, hladnu i kisnu, prazne ulice
bez prolaznika. Tada bi samo lutao i obilazio dobro poznata mesta. Mnogo
se sve promenilo od kada je bio dete, i svaki put kada bi naisao na
nesto sto je ostalo isto, zamislio bi se, i zatim dodirnuo dobro znan
kamen, ogradu mosta, staru fasadu ili nesto drugo, ocutao koji trenutak
lamentirajuci nad proteklim vremenom, nad komercijalizacojom njegovog
grada, nad laznim svetom ciju je koprenu jasno razaznavao i cije je je
trikove prozreo, ne pozelevsi da zakoraci unutra. Setnja bi se obicno
zavrsila u jednoj od onih novih, mnogobrojnih gradskih pekara. B. bi se
dugo koncentrisao pre nego otvori vrata. Uvek se trudio da udje skoro
necujno, ali vrata su uvek bila nepodmazana, kriva i lose odrzavana i
skripnula bi bucno kada bi zakoracio u radnju. Tako da je od samog
pocetka sve bivalo neprijatno i on bi na brzinu kupio takozvani kroasan
sa cokoladom, jeftino, preslatko i nezdravo pecivo, ionako sopstvenog
novca nije imao, a nije zeleo da finansijski mnogo optrecuje svoje,
roditelje. U pekarama su tih godina radile mrsave, visoke devojke,
izbegle sa “ratom opustosenih podrucja”. Sve su one iz vidjenja
poznavale B., ali onako iscepan i neugledan, nije im bio zanimljiv niti
je ulivao bilo kakvu perspektivu i sigurnost. A On je nekada dolazilo da
zapocne razgovor sa njima. “Ali o cemu?”, pomislio bi i rec bi zastala u
grudima, da bi taj neprijatani osecaj nastavio da traje jos neko vreme,
nadogradivsi se na gomilu besmislenih situacija koje su cinilie njegov
zivot.

I tako bi B. kupio svoj kroason i polako se vratio kuci. Tu bi ga docekali smrknuti pogeldi roditelja:

“Trazis li ti posao?”, pitao bi otac besno.

“Trazim,
ali ne nalazim nista sto mi odgovara”, promucao bi B. i izgubio se u
svoju sobu. Tamo bi legao na krevet i prepustio se potonucu u svet
nirvane, u provaliju u kojoj nije bilo vazno da li covek ima hobi ili
nema, da li je bogat i popularan ili klosari pred zgradom “Crvenog
krsta”. Ne, tamo je sve bilo nevazno, zapravo tamo nije bilo nicega i
upravo zato bilo je zanimljivo tonuti ispraznjnog uma i opustenog, bolje
reci, mlitavog tela. I nije bilo jednostavno stici Tamo, odupreti se
sumu sveta, pustiti da svi spoljasni zvuci zamru, oteti se instinktivnim
trzajima ostataka zelje za zivotom, sakrivene u nekom nedostupnom kutku
uma. A ta zelja za zuvotom, bila je tako dosadna a ipak je B. nije
mrzeo jer mrznja zahteva energiju koju on nije imao. I bila je uporna i
neoriginalna ta njegova zelja za zivotom, slala bi mu slike, neumesne
predloge i ideje. Kao:

“Mogao bi danas opet u setnju”
ili
“Napolju je divan dan”
ili
“Zasto ne bi pozvao nekoga telefonom”

Na
ovakve, neumesne sugestije svoje podsvesti B. se uglavnom nije
obazirao. Uspravio bi se eventualno u krevetu, mozda bi i pogledao kroz
prozor, ali snazna zudnja za nistavilom, za traganjem i Istinom kako ju
je video povukla bi ga nazad na da legne. Ne, nije on po ceo dan samo
lezao u krevetu, nekada bi recimo dugo stajao na terasi posmatrajuci
nebo ili bi se poput bebe dugo i posveceno cudio sopstevnim prstima…

Citalac
ovih redova ce se logicno zapitati zasto je B. uopste ziveo i da li je
mozda pomislio i na samoubistvo, kao na kauzalnu posledicu svog zivotnog
stava. I u pravu bi bio citalac , B. jeste pomislio i to vise puta, ali
bi svaki put isto tako i odustao. Jer, sta je samoubistvo, do jos jedan
besmislen akt koji zahteva pored ostalog i energiju i volju. Reklo bi
se, samoubistvo je cin slabica, delo onoga koji ne moze da izdrzi
svakodnevni besmisao, zivot u praznini, plivanje kroz blato… A time bi i
roditelje mnogo razalostio. A zalostio ih je i ovako i onako - oboje su
bili penzioneri i B. skoro nista nije doprinosio njihovom skromnom
kucnom budzetu…

Dani su prolazili, nastojao je stoga da jede sto
manje, novu odecu i obucu nije kupovao, cipele je naucio da popravlja
sam, kao i da izvodi sitne popravke u stanu, samo sve to skupa nije bilo
dovoljno i njemu je bivalo sve teze da podnosi taj pritisak, da ipak
nesto zaradi, a da nikako ne odstupi od svojih shvatanja, i to je
zivotarenje za njega bivalo sve bolnije i nepodnosljiviije, a situacija u
kojoj se nalazio samo jos jedan izgovor da i dalje pravac delovanja
trazi u praznini i dremezu koji je toliko voleo…

Jednoga dana,
nevoljno, skoro gadeci se kao covek koji mora da dotakne izmet B. je
odlucio da zaradi. Internet je tih godina dozivljavao pravi bum, pa je i
on odlucio da se ukljuci u globalnu mrezu informacija, naravno na svoj
nacin. Cuo je kako su ljudi preko noci postali bogati, ali on nije
mastao o tome kako da se obogati. Neki od njih bili su vec slavni, ali
ni slava ga nije zanimala. Tih dana beznadezno je sedeo pred
kompjuterom, njegova web prezentacija bila je ocajno siva stranica,
standardna boja HTML teksta. Nije znao sta da napise. sta da unovci,
koja je to roba kojom bi mogao da opcini kupca, koje je to znanje kojim
bi mogao da se podici. Sve iz njegove struke, a on je zavrsio
elektrotehnicki fakultet, sve sto je tamo naucio bese kao isparilo,
isvetrilo iz mozga, i kao da nikad i nije silio sebe da sedi u
amfiteatrima da slusa profesore, postovane od strane ambiciozne i mlade
publike prepune divljenja.Tako da je sedeo i dalje pred sivim ekranom,
svestan samo zelje da se vrati u krevet, da se prepusti nistavilu i
nestane, sve dok ga mama ne pozove na veceru, za koju se zaklinjao da ce
je iz solidarnosti jednom preskociti, ali mu nikada nije polazilo za
rukom.

Dani su prolazili, osmog dana dogodi se nesto nebicno.
Zagledanog u prazno, B. odjednom privuce paznju nekakvo neobicno
kretanje. Nije to bila paznja svesnog, zivog coveka, vec zivotinjsko
opazanje bez imalo svesti. Neka muva, crna, debela zunzara, kretala se
kraj bele zavese, pokusavajuci da izadje iz sobe. Njeno naizgled
bezglavo letenje isprva je zacudilo B., a onda je ostavio kompjuter,
ustao i pomerio zavesu. Muva zurno odlete napolje i zapahnu ga miris
svezeg vazduha.

"Sloboda je pokret,
sloboda je kretanje,
sloboda je kretanje bez razuma i smisla,
sloboda je radost jer zivis..."

B.
se u zivotu nije bas mnogo kretao, a nije bio ni pesnik, jer ni poezija
naravno nije imala smisla, pa su ga stihovi koji su mu se tako nenadano
javili jako iznenadili i uplasili. Sta se to desavalo sa njim? Otrcao
je brzo u kupatilo da se pogleda u ogledalo, tamo nije video nista
neobicno, i dalje je licio na sebe, ona ista rascupana kosa, zapusteno
lice. Ali u sebi, u sebi, osecao je nesto novo, snazno i neizmerno,
nesto obicno a ipak veliko. Vratio se u sobu, seo za kompjuter, ruke su
ovoga puta pisale same:"

"Radite u firmi, prepustili ste se. Teraju vas ambicije, sopstvene ili tudje!
Ipak, cini vam se intimno da sve to nema nikakvog smisla.
Hteli bi ste nesto da promenitie, ali se ne usudjujete.
Javite mi se, i uz skromnu nadoknadu koju cete odrediti sami, pomoci cu vam da nastavite dalje ka licnom krahu"

"CRNA MANTRA - METOD LICNOG SAMOUNISTENJA"

Reci
su ga uplasile. B. je netremice gledao u ekran, kao da je sve to
napisao neko drugi, kao da se cudi odakle je to izaslo, kao da nije znao
sta zivi u njemu, kakav misoni parazit, kakave ideje. Odmah je pokusao
da se obeshrabri, da diskredituje sebe jer stvarnost je bila bolna, to
nije bilo to, u svakom slucaju bilo je glupo, bombasticno, besmisleno.
Uhvatio za glavu, ovako vise zaista nije imalo smisla, ovako ga sve to
nije nikuda vodilo, do u bledo kopiranje onih koji su vredno radili,
pokusavali, grcili se, trudili, se tezeci nekakvom poslovnom uspehu,
imitiranje onih koje je najvise prezirao. Obrisao je datoteku i legao u
krevet. I te veceri, dok su se senke spolja smirivale, a narandzastu
svetlost sunca lagano smenjivala vestacka svetlost upaljenih lampi u
stanovima spolja, on se po ko zna koji put, ponovo osetio nesposobnim.

Jutro
naravno nije bilo nista bolje. Posle dorucka uputio se na reku.
Svidjalo mu se da posmatra camce. Dan je bio suncan i sedeti tu, na
klupi, to je barem bilo besplatno. Odozgo sa nasipa, kretanje bezbrojnih
brodova i camaca izgedalo je nekako veselo, razdragano, bez smisla,
onako kako je B. voleo. I opet mu se ucini da bi sve moglo biti dobro,
samo kada bi se svet prepustio spontanost, kada bi odnosi medju ljudima
postali vedri i razigrani, onako kako je bivalo u detinjstvu,
neponovljivom detinjstvu… Nekoliko sati je tog dana proveo na reci
posvetivsi se posmatranju i detaljnoj analizi sasvim banalnih stvari -
istrosenih djonova, mrlja od pseceg izmeta na travi, trulom drvetu koga
je nanela voda, nekim zardjalim limovima, strukturi betona… A kada se
vratio kuci pokusao je da smugne u svoju sobu pored oca koji je citao
novine u kuhinji, ali otac ga bese primetio i novine su se na trenutak
spustile da bi ga otac registrovao i uputio mu jos jedan od onih
optuzujucih pogleda.

"Mozda bi trebalo da odem da zivim negde na
selo, gde me ne znaju, da se posvetim fizickom radu, da nadjem neku
jedru i priprostu zenicu, da izrodimo decu i…" Uzasna slika rasplakanih
beba pojavila se u njegovoj glavi, prica u kojoj je on primoran da
odustane on odustaje od svega sto mu je bilo najdraze - od slatkog
obozavanja besmisla, od mraka i zivota bez hobija. Njegov hipotetcki sin
bi recimo mogao da zavoli fudbal i B. bi se onda prinudno vucarao po
stadionima i bio primoran da slusa horske pojeve navijaca lisen
koncentracije da se zagleda u sopstvenu dusu, u svoj licni mrak.

"Treba uciniti nesto, ali sta?"

Priblizio se ponovo kompjuteru. Zazmurio je i napisao:

"Ja
sam mlad i zdrav, ne radim, zivim sa roditeljima, depresivan sam ali ne
bih da obilazim psihijatre. Ako i vi zelite da umrtvite sopstvenu zelju
za zivotom, pomoci su vam savetom uz minimalnu nadoknadu."