Sedi da ti pričam

Toplim dahom proleće je otapalo
poslednji sneg sa livade. U jednoj od posljednjih gomilica snega nicao
je neobičan cvet. Drugačiji od ostalih. Kao da se u njemu skupila sva
zimska čežnja livade za novim cvetanjem života, za bogatstvom mirisa i
boja koje pevaju o radosti postojanja. Ali, cvet sam nije mogao pobediti
sneg.
Nije se predavao.
Nežnošću je prkosio okrutnoj hladnoći.
Verovao je životu.
A onda je kraj njega zastao jedan zrak svetlosti. Bio je drugačiji od ostalih.Poprimio je lik prelepe žene.
Kao da je od sunca bila stvorena da svojom toplinom oslobodi zarobljeni cvet.
Divila se hrabrosti cveta.
Nju je lagano osvajala njegova neobičnost i lepota.
Ali oklevala je da mu se preda.
Igrala je oko njega ne dopuštajući ni životu ni smrti da ga dodirne.
Ni sebi.
Cvet je postajao sve lepši,
a ona je sve radosnija igrala oko njega.
Ali nije imala hrabrosti da mu pridje.
Zaslepljena svojim mislima, nije videla šta se događa s cvetom.
Videla je samo sebe.
A cvet je umirao od hladnoće davajući joj sve ono što je u sebi nosio.
Predivna cvetanja, čarobne boje i beskrajnu nežnost latica.
Celog života je vapio za njom.Molio je da mu pridje,dodirne ga.
Što je bio bliže smrti, postajao je sve lepši.
Bilo je kasno kada je ona shvatila šta se događa.
Uzalud je privijala cvet na svoje grudi.
Uzalud rukama grejala njegove latice.
Uzalud suzama molila život da prostruji
smrznutim telom cveta.
Cvet je umro zaleđen i sam.
Kažu da se u predvečerje toga dana
samo Sunce spustilo na zemlju i da je na dlanovima svojih ruku
odnelo smrznuti cvet na nebo.
A sudbina sunčevog zraka u liku žene svima je ostala tajna,
mada kažu da od tada na livadi raste neobičan cvet.
Bez mirisa.
Cveta samo kad pada sneg
a niz lice mu teku suze koje lede i bole…

Ruze! Ruze! Odjednom su bile svuda oko nje.Na javi.I u snu.
Rasle su
tamo gde nikad pre nisu. Gde im mesto nije. Pred ulazom u dvor. Uz
gradske zidine.u polju, medju travama i livadskim cvecem.zaticala ih je,
otkinute, u svojoj sobi , na stolu ili postelji. Pred vratima sober, na
podu. U beskrajnim, izlomljenim hodnicima kule.uvek sveze, kao da su
tek ubrane. I uvek izmesanih boja u istom bokoru ili buketu. Bele kao
narcis.Zute kao njegovo srediste.
Ruzicaste. Crevene. I one bojom nalik nevenu. kao da joj neko kusa ukus. Ili salje odjednom sve poruke kojima govore boje cveca.
primala
ih je radosno. I osehivlala se u nedoumici. Sve cesce zapitana ko ih
stavalja na njen put. I nestrpljiva da to sazna sto pre.
Motrila je.
Skrivala se u sobi iza velikih vrata sanduka sa robom.Kraj odskrinutih
vrata. U senkama prozora. Ali tajanstveni darodavac bio je majstor igre.
Umeo je da prozre sva njena nevina lukavstva. Kao da je znao njene
puteve i pre nego sto ona trag na njima utisne. ostavljao je vece uvek
cvece tamo gde ona nije. Ali gde ce sigurno doci , cim shvati da je jos
jednom zadrzana na pragu tajne.
Ja , sam kao sto slutiti, znao sta se
desava. Odakle ruze u njen nemir zbog njih. Znao sam i zasto cuti o
njima, cak i pred rodjenom majkom .Zasto ih samo ona pronalazi i na
mestima gde mnogi prolaze.
Znao sam.Ali nisam joj olaksao cak ni
nagovestajem. Bilo je to njeno vazno vreme i morala je sama da prodje
njime, kao carobnom sumom, u kojoj svaki pravac vodi necem drugom, i
cini tragaoca drugacijim. Ali kakva ce izaci iz tog doba, nije kazano.
Nestrpljiv u nadi. Samo to sam smeo.
,,Ruza je cvet ceznje. Dar ljubavi. Od momka devojci", prosaputala je u jedno predvecerje.
Sedela
je na ivici postelje. Obraze zajapurene pravim devojackim stidom
zagnjurila je medju nezene latice. I osmelila se na novu pomisao. Na
pitanje :,, Ko mi salje ovo cvece ? I svoju ceznju?''
Vrhovima prstiju lagano je pomilovala svileni barsun buketa.
Cvet po cvet. Smesila se. smesila se kao nikada pre. Sklopljenih ociju. I lako rastvorenih usanica.
Od
te veceri, nemir bezazlene, ponosite i razmazene devojcice, nemir kojim
je veselila oca i brinula majku, postao je nekako drugaciji. I tisi.
Takav se nemir cuva samo za sebe. Krije se pred svima koji nisu njegov
deo. Ta zdrhtalost one pred svima koji nisu njegov deo. Ta zdrhtalost
one koja iscekuje. koja osluskuje zov necije ceznje. Koja trazi i ne
moze da nadje.A zna, dobro zna, da je onaj koji doziva tu. Samo ga ona
ne vidi, kao u nekoj zamrsenoj igri skrivalica.
Vremenom su pocele da
rastu na sitnom vezu kojim je kratila vreme i davala posao masti i
rukama.Na tkaninama i ukrasima koje su donosili dubrovacki trgovci. Na
njenim haljinama. Na grivnama. rasute po svili i somotu. Utisnute u
zlato, fino srebro i emajl.
Zatim su ruze zasule beskrajna polja
kojima je lutala po svu noc, kroz snove koji su se nastavljali kao niz ,
svi cinili jedan , jedini.
Isla je kroz to polje ruza i trazila
nekoga. Tek mu je naslutila ime, a osecala ga bliskim. svojim na jedan
potpuno nov i nepoznat nacin.
kada mu je prvi put nazrela lik, odmahula je glavom u neverici.
,,To ne moze biti on.Prati cara, i daleko je od Zupanjevca.Prdaleko cak i za one na svaki podvig spremene", govorila je sebi.
Govorila je oporima glsaom razuma. A to nije glas mio uhu srca.
Zato je slusala sapat koji je stizao sa dna njene zelje. Sapat, lak i mek, i sladak.
,,Mozda
mi ruzepod stope baca neko drugi, a po njegovom nalogu, i u njgovo ime.
Neki vest i povreljiv sluga. Ili neka gospodja sto su neprestano uz
majku i mene", mislila je.samo, to vise nije bilo nagadjanje. Ni
odgonetanje tajne. Bila je to nada.
Lepo joj je bilo da veruje u tu istinu.sve lepse, sto je duze mislila o njemu.
A
od kada se vratila iz Skoplja, sa svecanosti proglasenja Zakonika kojim
je car o spasovdanu tisucu trista cetrdeset devetog leta Gospodnjeg
obecao pravdu svome narodu, mislila je o njemu sve cesce......

............Milica
ga je vidjala i ranije. Kada se plemstvo okupljalo da se pokloni pred
svetlom krunom. Na velikim i malim saborovanjima.
Na raskosnoj
ceremoniji krunisanja.Kada su osvestani Veliki Decani.Uvek Je bio uz
cara.Znala je to.Ali njegov lik se gubio, nestajao medju desetinama
drugih, i stapao se sa njima, Kao oblak medju oblacima.
,,Kako je
mogao da mi bude isti kao drugi mladici plemici u dvorskoj sluzbi? On,
kome nijedan ni slican nije?'', pitala se zacudjena.Zbunjena sobom.
Uzdrhtala kao da joj od razresenja te tajne zavisi zivot. a mozda i
besmrtnost duse.
Sakupljala je ruze, a pribirala misli i
trazilanepoznata znanja.Tako sve dok opet u jedno stisano predvecerje
nije zacula glas u sebi.
,,ja ga nikad nisma dobro pogledala. Zato,
samo zato, mogao mi je licicit i na druge. O, kako me je prevarilo
nepazljivo oko", prosaputala je, ponavljajuci istinu svog srca.
Privila
je ruze na grudi. I osetila je u sebi neku
toplinu.Bez\imenu.Nepoznatu.Toplina je rasla i obuzela je svu. Ucinila
je klonulom i mekom. Pa se pomesala sa mirisom ruza. A ruze su mirisale
opojno kao nikada pre. Kao vera, ljubav i nada." ......

Igra Andjela
Ljiljana H. Djurovic

Glumica

- Sledeci!
Usla
je u sumornu ucionicu koja je zaudarala na neuspeh sto su ga pretrpeli
oni pre nje. Gledajuci pravo u oci komisiji za prijemni - petorici vec
izmozdenih profesora. Oni su tog trenutka drzali u rukama kljuceve
pozorisne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li vec igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.
Znala
je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se
pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini ucionice,
posmatrajucivrhove vec dotrajalih mokasina, i osecala kako je sazaljivo
gledaju. Nije imala nikakvih sansi. Kroz prozor na prvom spratu
Pozorisne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuce i
coveka koji se setkao paleci ko zna koju cigaretu.

Jedan clan
komisije je kunjao, drugi je nesto zapisivao, treci zurio u prazno,
ostala dvojica su je gledala sa ociglednom dosadom. Vec treci dan kako
ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obozavaoci. Prvog dana
jos im je i bilo zao tih mladica i devojaka stiglih ko zna odakle,
njihovog glumackog zanosa i nicim potvrdjene ljubavi prema pozoristu,
ali od jutros su vec duboko zaronili u otupelost. Na usnama osecaju
posledice popusenih cigareta a u dnu stomaka
talog kofeina. Uostalom,
sta se tu moze? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumacka
klasa moze da primi samo osamdeset novih studenata .
- Pa sta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije ... - rekla je tuho gutajuci knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i sesta Julija ... - odgovori ridja kozja bradica . Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada zena.
- Nista, nista ... - kaze predsednik - Samo vi pocnite . Izvolite ...
"Ne kuni mi se . Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ..."

Prenuli
su se iz popodnevnog dremeza. O gle cuda! Pet olinjalih , ustajalih
intelektualaca pretvorise se pred ovom ne vise tako mladom zenom u pet
Romea. Svaka nova izgovorena rec pretvarala je ovu skromnu, minut ranije
utucenu mladu zenu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savrsene
srece .
"O, laku, laku noc!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ..."

Iza
poslednje reci ostade tisina u kojoj je jos dugo brujao njen zlatni
glas. A onda pet iskusnih pozorisnih intelektualaca koji su gledali
najpoznatije Julije na svetu, pet uvazenih profesora koji
su zevali
na njacuvenijim Sekspirovim predstavama podigose ruke i nesto cudno,
nesto potpuno neobjasnjivo naredi njihovim dlanovima da tapsu.
- Bravo! - uzviknu predsednik - Vi ste rodjena glumica , zaista
izuzetno ...
- Znate, ovako sta se ovde retko desava ... - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - Upita mlada zena.
- Da li ste primljeni? - rece profesor pruzajuci joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Sta ce vam potvrda, vec sutra cete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak vise volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - sta ce vam kog djavola to parce hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopste ne zelim da postanem glumica.
Pogledali su je zapanjeno.
-
Imam dve kceri i muza i ... pa dobro, recimo,srecan brak. Uopste nisam
ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mladjem
- Ali sta ce vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .
-
Vidite, mada je to srecan brak, ponekad dolazi do svadja. i, onda, ja
cesto izgubim zivce i pocnem da vicem da bih postala glumica ili nesto
slicno! I onda moj muz pocinje da se smeje kao lud . "Ti da postanes
glumica, ti?" E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokzacu mu
je u takvim prilikama, da znate da hocu!
- Steta, velika steta .. rekao je predsednik . - Ali ako se predomislite ...
- Necu se predomisliti - rece izlazeci .
- Gde si toliko dugo? - upita je covek ispred robne kuce.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - Rekao
je da cemo dobiti bebu ... - nasmesila se na onaj svoj sanjivi nacin .

Dusan Gojkov - 3 kratke price
STRANAC
Lazar ustaje sa stolice. Dim
njegove lule, ravnomerno rasporedjen po prostoriji se uskomesa,
uskovitla, stopi sa prasinom, udje u tepih.
Sa stola uzima cigarete i dve narandze, stavlja ih u dzepove.
Napolju
tisina. Zeleni drvored, vlaznomrki redovi kuca, Lazarevi koraci.
Prolazi pored baste nekog restorana. Za stolovima sede ljudi, mirno i
tiho. Jedino sto se pomera je prase na raznju. Nezno cvrci dok se okrece
na vatri.
Park. Zlatne ribice u malom bazenu. Dugo seta i pusi cigarete.
Vadi jednu pomorandzu iz dzepa i polako je spusta u ribnjak. Tone lagano, uz malo „buc". Zlatne ribice je ne primecuju.
Prolazi
devojka. Duga, plava kosa. Zastaje, gleda ga upadljivo. Lazar se oseca
veoma neprijatno. Pali cigaretu. Posle dva dima, ispada mu iz usta na
sljunak.
Sunce.
IZGON IZ VRTA EDENSKOGA
U debelom mornarskom dzemperu, Lazar je sedeo ispred kamina. Gledao je kako vatra gori, pio topao caj, razmisljao.
Odjednom,
u tisini salona zaculo se tiho zujanje. Lazar je podigao pogled i
primetio pcelu kako nasrce na sijalicu. Bez razmisljanja, ustao je,
otisao do stola za pisanje pisama, uzeo prvi papir sa gomile, njime
blago uhvatio pcelu i pustio je da odleti kroz prozor u vec hladnu,
jesenju noc.
Vracajuci se ka kaminu i fotelji, pogledao je hartiju
kojom je uhvatio pcelu: jeftina kopija Doreovog bakropisa Izgon iz Vrta
Edenskoga. Nasmejao se, tiho.
Sofija, koja je do tad vrlo usresredjeno citala neku knjigu, zavaljena na sofi, podigla je glavu i upitno ga pogledala.
- Molim?
- Nista, draga. Duga prica. Preduga.
LEPTIR ILI ...
Probudio
se umoran. Celija, iako zatvorena, propusta vetrove i promaju kroz
nevidljive pukotine. Beton prosto zraci hladnocu i leti i zimi.
Protrljao je naduvene oci, presao rukom preko brade: danas dolazi
berberin, petak je. Ili utorak. Nije ni bitno.
Izvadio je iz dzepa od
kosulje cetkicu za zube na sklapanje i malu limenu kutijicu praska za
ciscenje zuba. Zamocio je cetku u loncic sa vodom, a potom u prah. Dok
je prao zube, sedeci na krevetu, cuo je strazara kako se polako,
staracki seta metalnom galerijom.

Istinita bajka
Bozic 66

Frans Inter.
Muzika me ledi i jeza se siri po mom telu. Jedan caroban vetric kao ovaj
udaljeni glas koji mi je nekada davno obecavao lepu sudbinu.Okrecem
broj. Trazim podatke o CD-u. Jedan nezni glasic, nazvan Romana, odgovara
na moje cekanje.Ali, na moje iznenadjenje, Romana me pita da li bih
zelela da pricam o Bozicu, tek tako, na Frans Interu. Zbunjena, najpre
zelim da odbijem…ali ona insistira. « Ne znam zasto, ali sigurna sam da
biste to veoma lepo ucinili :, kaze ona. Prihvatam. Ne umem da kazem ne.
Iako i sustini cekam na to od…od kada, zapravo ? Jedan znak sa neba ili
jedan odgovor na pitanje baceno u ocaj tisine u kojoj sam zatocena.
Zato sto je ovo sto cu vam sada ispricati jedna istinita prica.
Jedan
Bozic u mom selu, tamo, u Jugoslaviji. Sada treba reci – u Srbiji. Ali
ne previse glasno. To jos uvek nije najpozeljnije. Pst !To je juzno od
Beograda na dvadeset kilometara od makedonske granice. Oni koji su
prolazili Jugoslavijom iduci u Grcku, takodje su prosli kroz moje selo.
Njegovo ime ? Levosoje.
Svake nedelje koja prethodi Bozicu, dva
putujuca trgovca, truckajuci se na ledjima magarca na blatnjavim
putevima, silazila su u selo. Nastanjivali su se kod seljaka. Na svakoga
je dolazio red. Moja baka je cesto tu misiju milosrdno prihvatala.Oh, u
sustini, to nije bilo tako tesko- sa onom spontanoscu svojstvenom
zenama Mediterana koje stavljaju sve folklore, sve jezike i sve vere u
isti bakrac gostoprimstva.
Procenite sami: narukvica, ogrlica, bros,
olovke, sveska…Sta jos znam ? To je bio takodje njihov nacin da plate
prenociste i hranu, i jedini nacin da kazu baki hvala. Zvali su je Baba.
Darezljivost
i odlicna babina kuhinja bili su nadaleko poznati i priznati. Ali oni
su birali Babu kao gostionicarku koja je bila najpoznatija po pricama
koje je pricala uvece, pred spavanje.Pricali su da je bila najbolja
pripovedacica u precniku od 500km. Kakve su to bile neobjavljene price !

Dan uoci Bozica, dakle, 6. januara tamo, deda je isao da potrazi
slamu u ambaru. Ispraznio bi kuhinju, koja je obicno bila trpezarija, i
slozio bi sto i stolice u podrum. Ostavljao bi samo pec na drva. Zatim
bi priustio sebi zadovoljstvo da postavi prostirku od slame u obliku
kruga, po podu, usred kuhinje. Bio je ponosan na svoj tepih i ponavljao
neprekidno « : »Videli ste kako je to lepa slama…ona koja ne bode ! »
Posle ponavljanja te iste recenice onoliko koliko je zeleo, i sve
glasnije da bi ga baka cula, uputio bi joj osmeh i vragolasto namignuo. U
to vreme nisam bas najbolje razumela zasto. Sada mislim da znam zasto
su toliko voleli slamu i zasto su isticali da ne bode. Moja baka nije
imala plave oci, ali sam cesto slusala dedu kako je govorio : « Imas
lepe oci, znas ». A moja baka je odgovarala : :
Znam, znam. Ali nikad se nece dovoljno znati. » I moj deda se smeskao.
Zatim
bi deda iskopao jednu rupu od oko 15 cm precnika u jednom uglu kuhinje.
Pod nije bio poplocan, vec zemljani. Rupa je bila za Igru oraha, posle
obroka. Baka je pripremala obrok od ranog jutra.
Pasulj , pita,
lisnato testo, jaja, sir i praziluk, riba, cokoladni kolaci i, najzad,
cuveni hleb sa novcicem.Ah, taj hleb !Blagosloveni hleb koji bi glava
kuce lomio pre nego sto bi podelio po jedno parce svakom clanu porodice,
prisutnom ili odsutnom, posle cega bi se baka prekrstila i pomolila za
prisutne, odsutne i siromasne.Ona ili onaj koji bi pronasao novcic,
morao bi da kupi so, i na taj nacin bi kupio zagarantovanu srecu za tu
godinu. Ne secam se da sam dobila taj novcic. Ali baka me je uveravala :
»Mali Isus ima mnogo carobnih nacina da bi te ucinio srecnom, i to cele
godine. Najveca sreca je zdravlje, osmeh, a on ti je to dao. Ostalo je
lako. Dovoljno je da zamislis. »
Tako je rodjen moj prijatelj
Amizeni, decacic izasao iz moje maste, a zatim heroina nazvana Vremia, i
jos neki, ali sve to, ako cemo iskreno, to su lazi koje pricam sama
sebi, kao sto se kaze, price izmisljene zbog duzine dana za tastaturom
jednog kompjutera. Obavezna modernizacija.
Postojao je takodje i
jedan prazan tanjir za slucaj da neko iznenada pristigne. Zvali smo ga «
tanjir za sirotinju ». Usred prostirke su bila postavljena sva jela.
Posle ceremonije dodeljivanja hleba, dolazio je tanjir za Dobrog
Boga.Baka bi uzimala jedan prazan tanjir i u njega stavljala po malo od
svega : od pite, nekoliko oraha, ribe, pasulja, i parce kolaca. Napunila
bi tanjir.Slano i slatko pomesano, gotovo nejestivo !Nosila bi tanjir
napolje, na terasu. Govorila bi : To je za Dobrog Boga. »razumela sam
mnogo kasnije da se Dobri bog ponekad pretvarao u macke jer bi sutradan
tanjir bio prazan.
Posle obroka, svako se naoruzavao svojim paketom
oraha. Bitka je mogla da pocne ! Onaj koji bi ubacio svoj orah u rupu,
stavljao bi u svoj dzep ostale orahe.To je nalik na igru klikerima, kod
nas. Zatim je baka pricala price cele veceri, a deka bi brinuo o peci na
drva.
Babine price uvek su imale u sebi jaku pouku. Prica iz 1966
ostala je zauvek urezana u secanje male srpske imigrantkinje, bez
sumnje zato sto je to bio poslednji put da sam slavila Badnje vece 6.
januara, i isto tako poslednji put sa svojom bakom. Jer, narednih godina
slavila sam Badnje vece 24. decembra i 6. januara. Ali nisam primala
poklone dva puta. Stigla sam u Francusku kada sam imala trinaest godina.
Nisam znala ni rec francuskog jezika..
Na kraju price, baka mi je rekla :
Vidis,
Zorice, moj poklon nije onaj koji ti smatras poklonom. To nije
najlepsi. Cipele ce uskoro biti premalene za tebe, suknjica ce biti
poput dzepne maramice kad odrastes, narukvicu mozes da izgubis, ogrlicu
ce ti jednog dana ukrasti, a bros ce ti dosaditi. Price koje sam ti
pricala bice uvek u tebi, u tvom srcu i tvojoj glavi. Jednog dana, kad
na tebe dodje red, ti ces ih pricati svojoj deci i iunucicima.
A ako
veceras nesto pozelis, moci ces da pricas o svom bozicu celom svetu.
Jednog dana, neki nezni glasic trazice da mu pricas o ovom svom Bozicu.


Reci, Romana, poznajes li moju baku ?
Gde si je srela ?
Sentic Zorica

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej, a drugi carinik.

Farisej
stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali
ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik.
A
carinik izdaleka stajaše i ne htede očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše
u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome!
U drugoj
nedelji pripreme za Post imamo sliku čoveka koji je uvek zadovoljan
sobom, jer smatra da izvršava sve zahteve svoje vere. On je samouveren i
gord, a u stvari on falsifikuje značenje religije. On je svodi na
vršenje spoljne forme, a svoju pobožnost meri količnom novca koji
prilaže hramu. A što se tiče carinika, on je bio ponizan i njegova
smirenost našla je opravdanje pred Bogom.
Ako se danas neki kvalitet
gotovo potpuno omalovažava, onda je to SMIRENOST. Kultura u kojoj
živimo, usađuje u nas osećanje gordosti, samohvale i veličanja i
vlastite pravednosti. ... Na poniznost ličnu ili zajedničku, etničku ili
nacionalnu – gleda se kao na slabost, kao na nešto od čega se ne
postaje pravi čovek. Čak i naše crkvene zajednice. Zar i one nisu
prožete duhom fariseja? Zar ne želimo i mi da svaki naš prilog, svako
„dobro delo”, sve što činimo za Crkvu „bude priznato, pohvaljeno i
objavljeno?”
No, smirenosti nije potreban publicitet, spoljašnja slava ili nadmeno pokazivanje bilo koje vrste.
Bog
je smiren zato što je savršen. Njegova smirenost je Njegova slava i
izvor svake istinite lepote, savršenstva i dobrote, i svaki onaj koji se
približava Bogu i upoznaje Ga neposredno učestvuje u božanskoj
smirenosti, koja ga oplemenjava...
Kako čovek postaje smiren?
Za
hrišćanina, odgovor je prost: razmišljanjem o Hristu, božanskoj
ovaploćenoj smirenosti, o Onome u kome je Bog otkrio jednom za svagda
Svoju slavu kao smirenost i Svoju smirenost kao slavu. „Danas” reče
Hristos na dan svog najvećeg SMIRENJA – proslavi se Sin čovečji i Bog se
proslavi u Njemu.
Smirenost se uči razmišljanjem o Hristu, koji je rekao: „Naučite se od mene, jer ja sam krotak i smiren u srcu”.
Najzad,
uči se tako ako se sve meri Hristom, ako se za sve obraćamo Njemu. Jer
bez Hrista je prava smirenost nemoguća, dok sa farisejem čak i religija
postaje gordost u ljudskoj delatnosti, još jedan oblik farisejskog
samohvalisanja.
Aleksandar Šmeman

KOST U GRLU", PIŠE DEJAN KRSTIĆ ARIZONA

Da se ne lažemo, nije baš lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje ljute borbe sa ovom neizlečivom boljkom isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja.U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova, potom sam u pomoć dozivao muziku, pa e-mail poruke, onda preskupi telefonski razgovori...

Kada bi se ovaj jalovi arsenal istrošio posezao bih za rakijom (ovom američkom što je zovu – viski), pomogne brlja ali za kratko.
U neko doba setih se filmova onih domaćih pa još na srpskom ali toga ovde na žalost, ni za lek. Najzad, na pamet mi pade spasonosna ideja - a zašto ovako “dokon”, ne bih u mislima premotavao imaginarne rolne kultnih dela naše kinematografije? To bi i za moja emigrantska primanja bila sigurno najjeftinija forma stvaralačkog izražavanja. Osmeh mi ozari lice a uspavana mašta veselo uskliknu: “Ponovo radi bioskop!”
Uvod
Svaki Amerikanac u uvodu bi zamišljao sebe kako kupuje kokice, ja sam međutim, projektovao policu kojoj u Kragujevcu, niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao... na kraju je nekako preživelo dve stotine probranih naslova kojima ni hronična oskudica za praznim kasetama nije došla glave. Potom vidim sebe kako posežem za prvom kasetom na kojoj piše: “Grlom u jagode”
Prepoznatljiva muzička matrica i nezaboravna replika: “Zovem se Branislav Živković a zovu me Bane... Bumbar”. Dok mi pred očima promiču poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, baka Elvira... iznenada spoznah neotkrivene mogućnosti vlastitog uma. Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se neki drugi film u kome je moja generacija, iz šezdeset i neke, neustrašivo započinjala hod po nepreglednim životnim stazama i to onako opušteno, nehajno kao “grlom u jagode”.
Izlasci
“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja...” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario čuvenog Stiva sa Čubure.
Mi se nismo tukli. Ne, više smo furali onaj miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, podočnjaci i nezaobilazna rasprava ko je više popio. Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Najpre bi se tačno u sedam sati okupili ispred Centrotekstila (u 7.05 već bi bilo kasno) a potom, radnim danom “Balkan” a posle jedanaest “Zelengora” i sve to pod uslovom da se pronađe slobodna stolica. Subotom opet, na galeriji tek sagrađene sportske hale načičkao bi se čitav Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom “teritorijom”. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino proektoru” tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada, u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi postaje jasno zašto sam se nedeljom teško prisećao bahanilija od prethodne noći te zbog čega su me pojedine dame tako čudno posmatrale.
Putovanja
“Nisi ti bakin unuk” razočarano je uzdahnula baka Elvira kada se mlađani Živkovic pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod imenom “Put u Rio”. Beksto od kuće okončano je u bespućima Dalmacije posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce, od tada prozvanog Čombe.Moja generacija ne beše tako ambiciozna. Od kuće nismo bežali, a našu lojalnost i skromnost roditelji su svake godine, izdašno nagrađivali letovanjima u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju... Na put bi obično kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska Železnica fantastičnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo za badava pa smo svu lovu mogli komotno da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom - a u glavi maligani. Čak ni u Puli, u kojoj sam sa uživanjem gledao domaće filmove, nismo poput Baneta Bumbara jurili glumice ali se nalazilo što šta i za nas smrtnike. Uveče na plaži pevalo se, pilo i pomalo... družilo.
Motorizacija
Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet, dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze Vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrnog fiću delio je sa Bocom (parnim danima vlasnik je bio on a neparnim Čombe) u ovoj “limuzini” kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek “gledam”.
Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja, motori, automobili i sve ostale “lude makine” ne behu mi preterano važni. Zbog činjenice da se u Kragujevcu prilično lako svuda stizalo pešice u mladosti sam svoja maštarenja usmeravao prema nekim drugim, nemotorizovanim sadržajima. Danas kada svakodnevno, srebrnom Tojotom prelazim stotinak kilometara dnevno, drago mi je da sam svog prvog četvorotočkaša (domaće proizvodnje) kupio prilično kasno. Kao da sam osetio šta mi se u emigraciji sprema.
Umetnost
Nismo bolovali od neurosis cordis ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za umetnošću. Svoje romane Bane Bumbar je pisao u kadi, okružen jabukama i uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju bi čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao idealna lokacija za snimanje prvog i jedinog filma ove “sofisticirane” družine.
Umetnička univerzalnost beogradskog šmekera beše mi tako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake, s maćkom!”) ali sa ponosom sebe smatram idejnim tvorcem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rock’ n ’roll-a čitava... tri dana. Niko od članova nije znao da svira (pa zar je to najvažnije?) ali je iza nas ostala “nedokomponovana” jedna numera za koju je stihove sa neviđenim žarom ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo dva dana uporno pravili od najlona i kantica za mast... a imali su tako dobar zvuk!
Imaginarna filmska traka i dalje tecče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele.
Inače, 1980. godine, umro je Josip Broz i ubijen Džon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji:
Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Afganistanu teritorije.
Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana.
Osujećen atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi na žalost nije.
Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” s pravom se ubraja u najveće muzičke događaje 20. veka.
Pao je Berlinski zid.
Dok je u čitavoj Evropi rušen komunizam na Balkanu su se budili neki novi Fašisti.
SFRJ je brojala svoje poslednje dane a moji prijatelji i ja sa nevericom slutili šta nam se sprema. “A onda su došli popovi, pa topovi i najzad lopovi i čitav svet se izokrenuo”.
Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza... sazrevali su, stvarali porodice, gradili svoje karijere tokom zlatnih sedamdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji.
Naša životna zrelost poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su fizički ili mentalno za svagda osakaćeni, većina živi na ivici bede... a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.
A tako je lepo počelo...

Dejan Krstić , Arizona

I deo - OD MALENA SU ME UČILI DA BIRAM DRUŠTVO

Svake godine, čim dođe mart neprijatne uspomene počinju da se vrzmaju po ovoj ludoj glavi. I taman kada sam skovao taktiku kako da misli preusmerim u nekom drugom pravcu, najnovija dešavanja u rodnom kraju nanovo me podsetiše na dane svekolikog besmisla koje smo preživeli 1999.
Kada sam napuštao zavičaj, moj dragi prijatelj (i tada šef) Miroslav Jovanović zamolio me je da po dolasku u Ameriku napišem nešto o razlozima koji su me naveli da 35 godina života spakujem u plakar i krenem ispočetka.

Tekst koji sledi nastao je avgusta 1999.

***

Prošle su samo dve nedelje, zaposlio sam se, sa porodicom iznajmio trosoban stan i kupio automobil.
Ne dragi prijatelji, ovo nije tekst za udarni prilog u dnevniku RTS-a već početak ispovesti novopečenog srpskog emigranta državi “poroka i zla”. Za neupućene, reč je o zemlji koju je pronašao “radoznali” Kolombo, a koja će, kako to reče TV voditelj i estradni umetnik iz Grivca da se “probuši i potone” pa će za koju godinu svi Amerikanci pohrliti da nasele “svetu srpsku zemlju” i tako nam otmu Kosovo.
Olako shvativši upozerenje dragog mi TV lica (Kosovo mi izgleda u svakoj varijanti “ne gine”) poslušao sam “izdajnički” živac u svom načetom nervnom sistemu i iz zemlje, u kojoj je započela u istoriji nezabeležena obnova i izgradnja, “poslušnički sam se bacio pred noge američkih agresora, bojovnika i bezumnika” i za dve nedelje stekao ono o čemu sam maštao prethodnih dvanaest godina.
Sreća je, zaista relativna stvar. U većini zemalja ovog ludog sveta dovoljno je biti zdrav, imati stabilnu porodicu pa ako se još i posreći da volite posao koji radite, tada su vrata sreće širom otvorena. Ovaj prilično normalan sistem vrednosti funkcioniše daleko od moje lepe i nesrećne Srbije, koju je preteško napustiti, ali još teže u njoj živeti. Mogućnost izbora divno je , ali preteško breme za svakog, iole odgovornog čoveka.

Otići ili ostati?
Pred istom dilemom našao sam se svima dobro znane 1993. godine. Tada sam je, međutim, mnogo lakše razrešio i sa porodicom se iselio u SAD. Čitavih sedam meseci, svaka moždana ćelija vagala je prednosti i nedostatke života u “obećanoj zemlji”. Prevagnula je želja da sa istom količinom rada u Srbiji obezbedim egzistenciju svojoj porodici. Prebrzo sam zaboravio inflacije, mobilizacije, bankarsko-hohštaplerske marifetluke kao i sva ostala “iznenađenja i izume” srpskog “usrećitelja”. Vratio sam se u svoj rodni grad.
Narednih pet godina ubeđivao sam svoje bližnje, sumnjičave dušebrižnike, a ponajviše sebe samog, da sam učinio pravi izbor. Za razliku od većine svojih sunarodnika i sapatnika, radio sam posao koji volim i za kragujevačke prilike bio vrlo dobro plaćen, zdravlje me je hvala Bogu odlično služilo, dok sam sebe, možda i neskromno, smatrao idealnim ocem tri predivne devojčice. A onda je došao 24. mart 1999. godine.
Sva “pamet” politička i životna dalekovidost iščezli su sa turobnim zvucima prvih detonacija. Započelo je sveopšte ludijanje, začinjeno ovoga puta, posebnom vrstom “specijalnih efekata”.
Bombama je trebalo zamaskirati još jednu monstruoznu prevaru krvožednog režima Slobodana Miloševića. Dok su glavni glumci polako krckali avans od svojih basnoslovnih honorara, statisti su po treći put u poslednjoj deceniji zauzeli svoja mesta – i predstava je mogla da počne.
Čitavih sedamdeset osam dana trajala je najsramnija trgikomedija u istoriji srpskog naroda. Hiljade poginulih i milioni istraumiranih podanika, kao i potpuno uništena zemlja, podsetili su “lokalnog šerifa” da bar za trenutak prekine jalovi koitus sa svojim narodom. I dok su se statisti, na mostovima i trgovima, vrteći kukovima , pravili da uživaju u perverzijama svog idola – dara je prevršila meru! Primitivizmom i ljudskom glupošću ranjeni um poniženo i bolno je uskliknuo: “Zbogom Srbijo!”
Ovoga puta zauvek i po svaku cenu.
Disciplinovano sam ispoštovao svoje obaveze “vojnog obveznika” i kada je većina Jugoslovena već počela da zaboravlja poniženja proistekla iz najnovijeg “eksperimenta” svog vođe, napustio sam svoju zemlju.
Srbija, na sreću nije samo nesrećni, nenarodni režim. U njoj ostavljam 35 godina svog života, roditelje, bezbrižno detinjstvo, prve ljubavi... Iz Srbije ne mogu poneti ni atmosferu, niti predivne ljude u redakciji “Nezavisne Svetlosti”, ni trenutke slatke dokolice u bašti “Balkana” ili hladovini “Stare Srbije”. Tamo su ostali i svi pravi prijatelji, daleko od vlažnih očiju, ali zauvek uredno složeni u mome srcu.
I pored neslućenih mogućnosti koje pruža život u najrazvijenijoj državi sveta, moja zemlja, a naročito divni ljudi koji u njoj “žive”, predstavljaće onaj presudni teg koji će večno nedostajati na terazijama moje lične sreće.
Neko je davno rekao: “Domovina nije tamo gde si rođen, već onde gde ti je lepo!” Iskreno, meni je najlepše u Srbiji, ali su me od malena učili da biram društvo. Dok mojom zemljom vladaju oni koji su, po prvi put u istoriji, srpskom narodu dodelili ulogu dželata, živeću u ovoj i ovakvoj Americi, pa makar se ona “probušila i potonula”.
Ali nostalgija je užasna stvar. Da ni u trenutcima najveće slabosti, ili eventualnog pijanstva, ne bih došao u iskušenje da ponovim istu grešku od pre pet godina, kao suvenire iz Srbije poneo sam fotografije Slobodana Miloševića, Milovana Bojića i Vojislava Šešelja; kesu duvana koji sam zavijao u danima bombardovanja i snimak sa zvukom sirena (šizela i smirela). Neka se nađu za svaki slučaj.

Napomena redakcije “Nezavisne Svetlosti “: Autor teksta do pre mesec dana bio je novinar ovog lista. Pred polazak u Ameriku obećao je da će njegovo prvo “javljanje” za “Nezavisnu Svetlost” biti, u stvari, lična ispovest i odgovor na pitanje: zašto je rešio da zauvek napusti Srbiju. Svi su ga razumeli, i kolege, i prijatelji, ali dok je još bio ovde nikome to nije sam i do kraja ispričao. Razumljivo.

Dejan Krstic, Arizona, USA

II DEO - Saga o ponosnim ratnicima
Nekako u ovo vreme, pre ravno devet godina predano sam obavio poslednji TV zadatak u "karijeri". Da, odlično se sećam. Redakcija Kanala 9. Ekipa mala ali odabrana. Kratak dogovor i odluka – prenosićemo svečanost dodele Oskara. U noći punog meseca, dok su se jedni vampiri baškarili po Dedinju a drugi oštrili zube u rahmetli Pentagonu, filmski zaljubljenik i novinar tamošnji u skučenom prostoru i dobrom društvu pratio je ljuti boj Stivena Spilberga i Džona Mejdena. Figuru ujka Oskara podelili su gorepomenuti, onako, na ravne časti... “ko’ braća... njivu” ... a mi smo se “čim prije” okretali novim radnim zadatcima. Ni slutili nismo kakvim... Tog marta 1999. godine potomci “Zaljubljenog Šekspira” i naslednici “Redova Rajana” potvrdili su dobro znanu istinu: majstori pirotehnike, istinske su neznalice duše a produkcioni magnati prava duhovna sirotinja. Najviše zahvaljujući baš ovom ratnom spektaklu sa pevanjem, pucanjem i plakanjem ja danas živim daleko i sa setom se prisećam tih dana. U ranu zoru, pošto je ceremonija dodele Oskara okončana, seo sam i napisao tekst koji mi i dan danas nekako puno znači. Objavljen je tri dana kasnije ali se bojim da ga moji sugrađani nisu pročitali...

Saga o ponosnim ratnicima
Naučno je dokazano da preterano bavljenje sopstvenim osobinama precizno ukazuje na ozbiljne psihološke poremećaje kod pojedinca ili grupe koji su opsednuti sobom. Suočeni sa intenziviranjem ekonomske krize, umnožavanjem "neprijatelja svih boja" kao i sa očiglednim sužavanjem "svete nam domovine" Srbi su, kao nikada u svojoj istoriji, dobrovoljno postali subjekti jedne, kolektivne "auto-psihoanalize".
Podložni uticaju medijskih mahinacja a kao žrtve globalne "svetske zavere", pripadnici "nebeskog naroda" ali i mnogi koji se ovoj sintagmi godinama podsmehuju, skloni su da poveruju kako su Srbi, oduvek, bili ponosni ratnici i da će nam taj genetski kod pomoći da se, do kraja sprovedeći "principijelnu, mirotvornu politiku našeg predsednika", suprostavimo "nepravednim i ničim izazvanim svetskim moćnicima"
Obraćajući se vremešnim "patriotama" na mitinzima širom Srbije, lokalni čelnici vladajuće koalicije, ističući srpsku spremnost da se ratuje protiv čitavog sveta, svakodnevno se pozivaju na "kosti Miloša Obilića i junaštvo Srba na Kajmakčalanu". Najviši oficiri Vojske Jugoslavije, pre nego što svoje mobilne telefone ustupe regrutima da se jave roditeljima, ističu spremnost vojnika da "poput 1 300 kaplara u Prvom svetskom ratu, ostave svoje živote na braniku otadžbine." Zanimljivo je da, osim aktivista Jugoslovenske levice i filmskog urednika jedne kragujevačke, lokalne tv stanice, gotovo niko ne pominje Kadinjaču, Sutjesku, Neretvu, dok su žrtve nedavnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni još uvek tabu tema za one koji su ih u taj rat poslali.
Uz dužan pijetet prema žrtvama brojnih ratova naše nevesele istorije koje minorni politički funkcioneri i vojni "stratezi" tako nevešto skrnave, neizbežno je postaviti pitanje: u kojoj meri je ovakvo tumačenje nsše istorije verodostojno i jesu li Srbi, danas, baš toliko raspolozeni da svoje živote ugrade u ruševine megalomanske politike svog nacionalnog vođe? Ma koliko osećali ljubav prema sebi i svojim precima, što psiholozi, inače, smatraju normalnim ispoljavanjem vlastitog nacionalnog identiteta, istine radi, valja podsetiti da su Srbi jedan od retkih naroda u svetu koji su čak pet vekova bili robovi. Dakle, 500 godina trebalo je nsšim precima da posle poraza na bojnom polju ispolje svoj "borbeni duh". Jesmo li od njih nasledili ratničke gene?
Koliko nam se iracionalno "junaštvo" u novijoj istoriji (1914 - 45) isplatilo, najbolje svedoči procena demografskih stručnjaka koji, imajući u vidu populaciju srpskog stanovništva na ovim prostorima pre Prvog svetskog rata, tvrde da bi uz prosečan prirodni priraštaj, broj Srba na Balkanu danas uveliko premašio 30 miliona. Naši preci, međutim, uvek su bili spremni da atentatom ili odlučnim "ne" svetskim moćnicima, točak istorije vrate za koju deceniju unazad, ne misleći na svojie potomke. Da su o budućnosti razmišljali barem koliko savremeni, novokomponovani patrioti govore o prošlosti, Srbija bi, danas, spadala u red moćnijih država u regionu. Dokle nas je dovelo prkošenje moćnima i pozivanje na svetlu ratničku tradiciju ukazao je u intervjuu autoru ovog teksta (*Nezavisna svetlost* broj 141) reditelj i psiholog Srđan Dragojević: - Prvi svetski rat smatram nultom tačkom naše katastrofe. Tada smo izgubili kompletan genetski potencijal, a ono zdravo što je preživelo dokusureno je posle posle dvadeset pet godina u sledećem ratu. Oni koji su ostali, opstali su negativnom selekcijom. To su raznorazni liferanti i profiteri koji nas i danas "uspešno" vode.
Razvijajući nesvrstanu i na samoupravljanju zanovanu politiku Josipa Broza, Lazarevi potomci brzo su zaboravili svoje Obiliće i Mišiće. Ne odričući se svetle ratničke tradicije Srbi su svoje "junaštvo" smestili u jugoslovenske okvire. Kao najveći nacionalni ponos istican je podatak da su se Srbi, i tokom NOB-a i revolucije, istakli najvecim brojem žrtava u odnosu na tada, bratske nam narode i narodnosti.
Da probudi usnulu ratničku svest "potlačenog srpskog naroda" postarao se novi vođa. Posle više od decenije "pravedne borbe za ocuvanje nacionalnog ponosa" Srbija je došla na ivicu ekonomske katastrofe, izgubila je teritorije koje su joj vekovima pripadale a nekadašnji saveznici postali su ljuti neprijatelji. U bezumnom građanskom ratu stradalo je na hiljade ljudi, još i više otišlo u inostranstvo a oni preostali, apatično apstrahujući svoje neuroze, očekuju svakog dana poziv za neku novu mobilizaciju ili udar iz vazduha.
U knjizi "Politika i duša", psiholog Žarko Trebješanin konstatuje da svaki rat ima svoj vid neuroze. U Prvom svetskom ratu dominantna je bila histerija drhtanja, u Drugom svetskom ratu bila je to neuroza straha ili histerični napadi u vidu juriša, dok se kod preživelih boraca iz poslednjeg mđuetničkog rata, kao dominantan vid bolesti javljaju depresije. Profesor Hugo Klajn u studiji "Ratna neuroza Jugoslovena" ističe da su psihoanalitički shvaćene ratne neuroze "jedan vid pobune protiv okolnosti koje primoravaju ljude da ratuju. Zato je potrebno ne samo lečenje ovih neurotičara, već i društva koje ih je proizvelo."
Zaoštravanje problema na Kosovu, uz pretnje zapadnih zemalja s jedne i verbalnu, ratnu euforiju s druge srane, učinilo se nekima kao sjajna prilika da do neukusa, još jednom, ističu genetsku predodređenost srpskog naroda za ratovanjem, te da iz rukava spremno izvuku otrcanu floskulu "ne daj Bože da se Srbi slože".
Nije potrebna velika pamet da bi se shvatio istorijski, strateški, etnički, kulturološki... značaj koji Kosovo ima za ovu i ovakvu ali i svaku drugu državu u kojoj Srbi budu živeli. I advokatskim pripravnicima, više je nego jasno da secesisija južne srpske pokrajine predstavlja pravni nonsens. Problem Kosova, međutim, nije počeo sa "patriotskim mitinzima" u organizaciji onih koji su dvanaest godina krpama zavijali pokvarene slavine u rodnoj kući ovog naroda. Sada, međutim, kada poplava preti da uništi i okućnicu nevešti "hauzmajstori" pozivaju svoju decu da kašičicama lokalizuju preteću katastrofu. Da li su vojni obveznici u Srbiji spremni da odgovore na još jedan zov svoje, sve manje, otadžbine?
Tokom rata u Hrvatskoj, pitanje angažovanja rezervnog sastava bilo je pravno neregulisano. Time se može i objasniti "tiha mobilizacija" tokom koje je put frontova u Hravarskoj i Bosni krenulo na hiljade stanovnika zemlje koja u tom ratu nije učestvovala. Oni koji su, uprkos totalnom rasulu koje je vladalo u jedinicama tadašnje JNA, uspeli da izvuku živu glavu, pri povratku su bili suočeni sa istinom da su tokom čitavog rata u vojnoj evidenciji tretirani kao dobrovoljci.
Već tada, međutim, "patrioti pod jorgan planinom" bili su prilično iznenađeni neočekivano slabim odzivom potomaka "velikih srpskih ratnika". Mnogi mladi ljudi mesecima su spavali van svojih domova, čvrsto rešeni da svoj život žrtvuju svojoj porodici a ne jednoj besciljnoj i haotičnoj politici. Političko-georgafski epilog "balkanskog horora" na kraju XX veka dao je za pravo "izdajnicima i dezerterima" mnogo više nego državi koja se, preko noći, odrekla svojih "hrabrih jurišnika" ali i žrtava rata u koji ih je tako bezumno gurnula. Sa prvim pretnjama iz Rambujea, Vašingtona, Brisela, Klebera... pozivari su ponovo počeli da pohode domove vojnih obveznika. Odziv je približan onom kada se ratu (ni)je učstvovalo. Rezervisti, koji su sada uniformu obukli na snovu preciznih zakonskih odredbi, sve glasnije, međutim, postavljaju pitanje zašto su baš oni izabrani da spašavaju "svetu srpsku zemlju". Oni iz Leskovca i Lebana, na primer, zahtevali su da u prve redove, zajedno sa svojim sinovima stanu glasnogovornici sa mitinga podrške "doslednoj politici državne delegacije i predsednika SR Jugoslavije". Njihovi zahtevi pažljivo su saslušani...
Vredi li, na pragu novog milenijuma, ratovati protiv čitavog sveta? Hoće li još jedna generacija zagledana u prošlost uništiti budućnost svojim potomcima? Možda je došlo vreme da zarad svoje dece, pušku zamenimo knjigom a topove kompjuterima jer i letimičnim pogledom na kartu Balkana lako ćemo se uveriti u čijem su sastavu danas i Sutjeska i Neretva i Vukovar a boga mi i Kajmakčalan.

Tekst je 24. marta 1999. objavljen u "Nezavisnoj Svetlosti". Kragujevčani su toga dana svakako imali prečeg posla pa su ove reči ostale nepročitane. A i da jesu, već je bilo isuviše kasno.

Piše Dejan Krstić, Arizona, USA

Mali vremeplov posvecen neveselim danima koje smo ziveli i preziveli pre ravno devet godina, zavrsavamo u nesto vedrijem tonu...

NAGRADA ZA CETIRI LOKATORA
Tokom skolovanja, ucili su nas kako su i "vihoru Drugog svetskog rata" nasi preci u predahu izmedu dve borbe, uspevali da organizuju kulturno-umetnicke priredbe na kojima su duhovito prkosili mrskom neprijatelju. Ni najveci pesimisti, medutim, nisu slutili da ce, na samom kraju dvadesetog veka ratni vicevi ponovo postati nasa realnost.
Prvi udari NATO alijanse na Jugoslaviju ocigledno su sokirali i najduhovitije pripadnike seretskog naroda. Medutim, samo nekoliko dana zivota u ratnim uslovima bilo je dovoljno da proradi srpski smisao za humor.
Prepricavajuci kradomice prve viceve i anegdote ljudi su pokusavali da ulepsaju surovu svakodnevicu. Kako to obicno biva, najgore su prosli oni koji su "probili led". Naime, zbog ispricanog vica ispred seoske zadruge jedan saljivdzija sa juga Srbije osuden je na sedam meseci zatvora, dok je zbog duhovite travestije izvesni Sinisa iz Batocine za dlaku izbegao linc svojih sugradana. Maskirajuci se u americkog pilota, Sinisa je zeleo da prepadne svoje komsije. Pozvonio je na njihova vrata i poceo da izgovara ono malo engleskih reci koje je znao. Na njegovu nesrecu, komsiji na pamet nije padalo da provevarava identitet nezvanog gosta pa je pravdu ali i motku uzeo u svoje ruke. Ubrzo se ovoj "anti-divrzantskoj operaciji" pridruzila citava ulica. Uzalud je "americki pilot" vapio iz sveg glasa: "Nemojte ljudi, ja sam Sinisa". Od linca ga je spasila policijska patrola ali se, kako tvrde Batocinci, ni u stanici nije sjajno proveo.
Nevolje najhrabrijih nisu pokolebale duhovite pojedince da se vicevima obracunaju sa kreatorima zla u nasoj zemlji, ali i sa besmislom tragicne situacije cije posledice, bez svoje volje, trpi citav narod.
"Prave razloge" surovog bombardovanja Jugoslavije objasnjava sledeci vic:
Tokom pregovora u Rambujeu, zloglasna Medlin Olbrajt posetila je prostorije jugoslovenske delegacije. Kada je posle treceg viskija atmosfera postala opustenija, Medlin se zvodljivo obratila muskom delu pregovarackog tima recima: "Hocete li da vodimo ljubav ili rat!" Clanovi multietnickog maco tima malko su se pogledali medu sobom, malcice u gospodu Olbrajtovu, pa su jednoglasno zakljucili: "Rat!"
Kada su vazdusni udari postali nasa nevesela svakodnevica, cuvari duhovnog mira u formi pitalice pokusali su da izraze opste raspolozenje:
Kako se oseca Srbin kada se ujutru probudi?
- Promaseno!
Sta znaci sirena za pocetak vazdusne opasnosti?
- Zabrana leta za avione NATO pakta.
Kako Srbin prelazi ulicu?
- Osvrne se levo i desno, zatim pogleda u nebo, pa onda prede.
Najduhovitiji su smislili i nagradno pitanje:
Sta se dobja kada se sakupe cetiri lokatora?
- Bomba na kucnu adresu.
Kada je o ovoj temi rec, nisu zaobidene i vec legendarne plavuse:
Sta radi plavusa kada pronade lokator?
- Smesti ga ispod suknje i ceka "tomahavk".
Da ni ostalim damama nije mnogo lakse, svedoci i odgovor na pitanje zasto su zene najvise pogodene agresijom NATO?
- Ovdasnji muskarci su mobilisani, a okupatori jos uvek nisu stigli.
Na meti NATO agresora nasli su se brojni gradovi u Srbiji. Cini se, ipak da je Novi Sad najgore prosao, pa je o glavnom gradu Vojvodine ispricano i najvise viceva u kojima dominira crni humor:
Zasto je NATO srusio Zezeljev most?
- Nepismeni Amerikanci ne prave razliku izmedu slova Z i S.
Kako se danas zove Novi Sad?
- Garavi sokak!
I neizbezni Lala imao je svoju ratnu avanturu: Peca Lala izmedu dva srusena mosta kad, umesto ribe, iz Dunava izade crnac. "Ta ko si sad pa ti, vrag te materin?" iznenadi se Lala. "Americki pilot", odgovori pridoslica, "nocas sam se katapultirao." Ne zeleci da se puno jedi Lala nastavi sa pecanjem. Posle dva sata pojavi se jos jedan crnac. "Ala ste se vi Amerikanci nocas zdravo katapultirali", zakljuci Lala. "Ma kakvi Amerikanci, komsija, to sam ja Steva, radio sam nocas u rafineriji".
I Pirocanci su pozurili da smisle originalni fazon na svoj racun: ulazi covek u kafanu i vice: "Tegi mizi, tegi mizi!" Posto ga niko ne razume, odmah pozovu prevodioca, ali, u meduvremenu, avioni bombarduju kafanu. Pirocanac se izvlaci iz rusevina i kaze: "Ja sam am rekao: Tegi mizi". (Za one koji ne znaju pirocanski, "mizi" su migovi.)
Za razliku od mirnodopskih viceva u kojima Srbi uvek nadmudre mocnijeg neprijatelja u ratnom okruzenju svoj humoriticki doprinos dali su "malodusni defetisti" koji su se usudili da smisle ovakav vic:
Na naucnoj ekskurziji u Bostonu, simbolicno nazvanoj "Stazama Nikole Tesle", mladana Celsi Klinton srela je svoju koleginicu, inace cerku uticajnog srpskog politicara. "Moj tata kaze da treba da se stidite. Bombardujete nas vi koji nemate istoriju", ozlojedeno ce studentkinja americkog koledza iz Srbije. "Meni je tata rekao da vi uskoro necete imati geografiju", zajedljivo odgovori Celsi.
I dva grafita sa beogradskih ulica svedoce da su njihovi anonimni tvorci vec zaboravili zbog cega je zapocelo ovo ludilo. Prvi glasi: "Da je lako biti Srbin, ne bi to bas nama zapalo", a drugi: "Predaj se Klintone, ubi nas ova nasa pobeda"!
Ni kolone gradana koji svojim telima stite prodavnice prehrambenih proizvoda i cigareta nisu promakle zaoci njihovih duhovitih sapatnika:
Ostao novinar bez cigareta pa krenuo u potragu. Ispred trafike ugleda kilometarski red pa upita: "Sta cekate ljudi?" "Stigao je zejtin", odgovori neznanac iz reda. Kada se novinar udaljio, dusebriznik prekori gospodina ispred sebe: "Niste ga prepoznali, to je novinar i ko zna sta ce o ovome da napise. Nego, blago meni, kada vas neko upita sta cekate, odgovorite mu: "karte za bioskop". Posle pet minuta, obrati im se novi neznanac sa pitanjem sta cekaju. "Karte za bioskop", odgovorise svi u glas. "Asta se daje?", radoznalo ce covek s nevericom. "Brasno!" uskliknuse, ponosno, strpljivi cekaci.
Da nas narod ima dusu potvrduje i razgovor izmedu dve kragujevacke penzionerke. U dugoj setnji, u vreme kada nije bio na snazi znak za vazdusnu opasnost, obe gledaju u nebo bez aviona, pa jedna kaze: "Odavno ih nema. Boze, da im se nije nesto desilo?!"
Crnohumorno deluje i vic koji smo culi od jednog "Zastavinog" radnika: Negde na nebu iznad naseg grada iz jednog americkog aviona katapultirao se pilot, i to onako sa sve sedistem. Leti on tako, kad ispod sebe vidi jos jednog coveka kako leti sedeci na stolici. "Iz koje ste vi flote, da niste mozda Englez" upita Amerikanac. "Kakav, bre Englez, ja sam portir iz "Zastave", odgovori mu nebeski "kolega".
Iz Crne Gore, zbog prekida raznih komunikacija, do Srbije su, koliko mi znamo prispela samo dva stosa. Prvi je pitalica: zasto ne bombarduju Ulcinj, sa odgovorom: zbog solane, a drugi je malo duzi i glasi ovako: Zatekao se Lala u Crnoj Gori i ne zna kako bi se najbrze vratio u svoju Vojvodinu. Pita on jednog Crnogorca sta da radi, a ovaj mu dgovara: "Sedi, coce, u brod od Bara do Barija, onda idi u Avijano, a iz njega imas letove do Novog Sada svakih petnaest minuta!"
Za kraj evo i fore o Srbinu koji place nad brojnim stradanjima i rusenjima. Dode Nemac da ga utesi i kaze: "Sto, bre, places, evo i mi smo bili sravnjeni sa zemljom i izgubili smo rat, pa smo sad najveca sila u Evropi". Zamisli se tu Srbin pa prestade da place, ali posle nedelju dana opet ga uhvati tuga. Ponovo poce da cmizdri, a ovog puta dode da ga utesi Japanac, koji mu kaze isto: "Na nas su bacili dve atomske bombe i izgubili smo rat, pa vidi gde smo sad - najjaca sila u Aziji". Nas covek se ponovo ucuta, ali posle kratkog vremena zaplaka jos jace. Nemac i Japanac se nadose u cudu, pitaju sta mu je sad, a Srbin im odgovara: "Tacno je sve sto kazete ali vi ste izgubili rat, a mi cemo, izgleda, da pobedimo".




 

Idem ka reci.
Posmataram kako je velika i mirna. Mozda taj povrsni mir u sebi krije hiljade nemira, hiljade uznemirenih zivotinja, razne opasnosti koje vrebaju mameci slucajne prolaznike bas tom prividnom staticnoscu. Na prvi pogled tako lepa i plitka, vara svojim izgledom i preti opasnim dubinama punih podvodnih virova i vrtloga.
Cinim prvi korak i prsti na nogama mi uranjaju u ledenu vodu. Blago trnu, dok mi telom prolazi jeza bas kao one noci kada si me pod vedrim nebom polozio na hladnu zemlju suocavajuci moju unutrasnju i " spoljasnju" temperaturu. Polako koracam do clanaka, smrzavam se ali ne posustajem. Zelim tog ledenog giganta da osetim oko kolena. Kosti mi se koce dok oci menjaju plavu nijansu u boju reke. Prihvata me miroljubivo i siri mi rukle, prizivajuci me da idem dalje. Uranjam ruke u vodu i osecam kako mi krv u zilama sporije tece. Koliko minuta mirovanja u ovakvoj vodi bi izazvalo smrzavanje? Fantasticna cistoca dodaje na osecaju ledene tecnosti koja me uzima deo po deo, milimetar po milimetar. Na trenuak shvatam koliko uzivam. Potrebna mi je bila ova ledenica na kozi da se vratim sebi. Krecem dalje i dozvoljavam butinama da se pretvore u grc koji definise najlepsi misic na telu. Tresem se, usne pocinju da modre od hladnoce, ali zelim da osetim celo telo u fantasticnoj ukocenosti. Dokle god pogled dopire, smenjuju se zelene nijanse. Pokusavam da izostrim pogled i ugledam neku potencijalnu "opasanost" u reci, ali nema je. Samo nudi ledenost koju poseduje. Jos korak dalje i otima mi se uzdah. Najvreliji deo tela uranja u sada vec, uzasno, uzasno hladnu vodu. Cini se da je tecni led koji zeli da me proguta, smrzne i zauvek ostavi u sebi. Novo kretanje donosi grc u stomaku; grizem donju usnu i zatvaram oci ne bih li uspela da prigusim krik koji preti da izadje iz mene svakog casa. Grlo mi se steze od niske temperature vode i na rukama se pojavljuju prvi znaci nepodnosljive zime . Modri prsti i dalje uzivaju u remecenju mirne povrsine, cineci reku jednim ogromnim platnom na kojima se ocrtava apstrakcija moje duse. Nastavljam dalje i pocinje blago gusenje u grudima koje nadimaju se ritmicno, jezeci famoznu cokoladnu erogenu zonu. Tvrde kao orah, spremne su da zarone u ledenu kraljicu koja tvrdoglavo cuti. Odjednom skupljam hrabrost i odbacujem se iz mesta dozivljavajuci facijalnu ledenu ekstazu. Prestajem da disem na trenutak. Izranjam i borim se za dah, a onda polako koracam iz hladne reke, ka obali, zadovoljna jer sam za trenutak bila deo nje. Skupljam kolena i tresem se dok sunce pokusava da zgreje mi promrzlo telo.

U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj, postoji krcma pod nazivom " Tocionica dusa".
Ljudi tu uglavnom, greskom svrate, nanese ih put dok izgubljeni lutaju trazeci srodnu dusu.
Lakomisleni kakvi jesu, naziv krcme shvate kao markentiski potez i cak im se i dopadne.
Povrsni kakvi jesu, u svojoj izgubljenosti ne razmisljaju o tome gde ih je to put naneo.
Zeljni odmora i osvezenja, teskim korakom razocarenja ulaze u krcmu i narucuju hladnu casu najboljeg vina
ili pak, promrzli, najbolje kuvano vino cije poreklo vide u bujnoj konobarici koja im osmehom pozeli dobrodoslicu.
Zaboravljaju da je vino pice bogova i zedno ga iskape u jednom gutljaju, sasipajuci
u sebe dusu nepoznatog porekla. Samo za trenutak uspeju da osete oporost ili slatkocu,
pre nego osete plimu topline koja im se razlije telom. Vec sledeceg trenutka, kao probudjeni iz dubokog sna,
okrenu se oko sebe da osmotre enterijer nepoznatog mesta. Nesvesni sena koje im se smenjuju na licu,
razlivaju se u osmeh ili pretvaraju u suzu. Previse su bili opsednuti potragom
i nisu slusali upozorenje krcmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju.
Odmahivali su rukom i dopustali njoj da napravi izbor umesto njih. Mudra je to krcmarica bila;
nagledala se ona slucajnih prolaznika i izgubljenih pogleda sa zarobljenim dusama
koje su kruzile oko tamnih zenica, usahlih i mrkih, skupljenih u tanani krug ludila koje
je isijavalo svojim mocnim sjajem. Tek ponekome bi pomirljivi sjaj ukrasio zute pege koje bejahu pravilno rasporedjene oko pomracenog meseca u centru oka. Po sopstvenoj intuiciji, darivala je duse onako kako je mislila da prolaznici zasluzuju. Utakala je dugo cuvane duse u ocajnike koji se nisu osecali ocajnima, u napacene koji su bili opkrhani ravnodusnostima, u nesrecne koji premoreni potragama dozvoljavali su glavi da klone, na orahovini od cije se srzi pravise stolovi u toj krcmi. Delila je pravdu bez konslutacija, svojim cistim srcem i iskusnim okom, svima onima koji po izlasku iz krcme, dobijali su novi lik sjajem nadanja i novom snagom za potragom, ovoga puta ne beznadeznom i ne bez ikakvog smera. Ali samo retkima je vadila iz najstarijih burica, one najvrednije, dugo godina dobro cuvane duse, koje u nekim davnim nemocima molise da ih svojim bosim tabanima izgnjeci i skladira da docekaju trenutak kada ce preko cula ukusa, skliznuti u necije telo i spojiti se sa svojim caurama iz kojih bejahu proterane nekada davno, od zlih sujeta alter ega.
Naisao je tako jednog dana, covek praznog pogleda, ugasenih ociju i pobelelih usana. Prisla mu je vedra krcmarica, i zapitala ga cime moze da ga usluzi. Lagano je podigao pogled, i zagledao joj se u usne, iskreno pozelevsi da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tecnost. Nasmesio se i odgovorio joj da bi vrlo rado popio gutljaj njene duse, jer pogled joj bese tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu i vidi starca kojeg su i nada i snaga napustili. Nasmesila se zbunjeno, ni malo iznenadjena narudzbinom, sa nekom cudnom tugom koja je samo za trenuak preletela preko beline njenog lica. Razmisljala je sta joj je ciniti; svoju je dusu imala samo za jos par casa jer delila je svim neznancima koje bi pozelela da su njena srodna dusa, a onda ce ostati bez nje, postati bezdusnica i nikada nece moci da doceka dan kada ce u krcmu usetati njena srodna dusa koju bi svojom zeljom napojila i sa sobom sjedinila, dusa koja bi pozelela da je pije do kraja zivota i nikada zedj vise ne oseti. Covek je samo odmahnuo rukom rekavsi da ne obraca paznju na njega i donese mu sta god ona pozeli, sta god ce mu utoliti zedj i makar prividno odganati umor. Otisla je iza paravana i bez ikakvog zala podmetnula casu ispod bureta svoje duse. Napunila je do vrha i odnela coveku praznog pogleda.
Pio je polako, uzivajuci u svakoj kapi cudnog nektara, nemajuci pojma o tome da utace u sebe delove jedne ciste duse protkane mekanim osmesima. Cudio se zedji koja ga nije terala da iskapi tecnost u jednom gutljaju i nastavi svoj put. Sa svakom kapljicom osecao je novu snagu kako se radja u njegovim misicima, osecao je cudne pokrete lica koje mu izvijene usne pravise, osecao se cudno dobro i posle dugo vremena, kao u svom domu. Pozvao je krcmaricu da je priupita kakvo mu je to vino bozanskog ukusa donela, ali prema njemu je isla nepoznata, divna, graciozna zena koja mu se nekim cudom smesila. Uzimao je pogledom svaki osmeh koji se pri novom koraku nije gubio i stavljao ga kao melem na izrabljenu dusu. Sto mu je bila blize, on se to jacim osecao, a u isto vreme toliko raznezenim i senzibilnim, da je pomislio ako bi mu kojim cudom spustila dlan na obraz, na njemu bi do kraja zivota ostao.
Ona je gledala coveka koji je dozivao, ucini joj se poznat, ali nikako nije to mogao biti onaj isti covek praznog pogleda. Prilazila mu je polako, nekontrolisano se smeskajuci i osecajuci kako joj se kukovi ritmicno njisu izvodeci neki tajnoviti ples samo za njegove ozivele oci, tako sjajne, da bi mu i zvezda Danica pozavidela. Sto mu je bila bliza, cudnije se osecala; tabani su joj brideli, dlanovi se grejali a srce je ludacki lupalo u nekom novom ritmu, prebrzom za njen kardiovaskularni sistem. Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz isiban vetrom, ali ne i naruzen njime, iznenadio je ali je nije uplasio. Prisla je bez reci i prepustila se svojoj zavidnoj intuiciji, nadajuci se da ce neznanac samo potraziti racun i otici. A onda, kada je dosla sasvim blizu, dlan joj nekontrolisano krenu ka obrazu coveka i ona oseti toplinu koja radja spoj savrsenog sklada.

"Draga zeno, ne pitam sta kosta, samo zelim da to sto sam popio dobijem jos; tacnije, zeleo bih da otkupim sve zalihe koje imate"...
"Dragi covece, dusa se ne kupuje - kako da to niste shvatili kada ste dosli ovamo?"
On se trgnu, okrete se oko sebe po prvi put shvatajuci da ne zna gde je niti koliko daleko od kuce. Ali cudan osecaj da je na pravom mestu, nije mu davao mira. Ogromna privlacnost ka zeni, krcmarici nepoznate krcme, zeni sa najbistrijim pogledom koji je ikada video, promenio mu je dusu, cini se, za samo par trenutaka.

"Mozda dragi covece, ako ikada ponovo svratite ovamo, dobijete jos koju kap duse koja vas je promenila. Sada putujte, vec je kasno, uhvatice vas mrak"...
"U mraku cu nastaviti da zivim, ako me odavde oterate, jer svetlost u vasim ocima je jedino sto moju mracnu dusu osvetljuje. Ostacu ovde dokle god me vi zelite"...
Ta krcma jos uvek postoji, u dalekoj zemlji nepoznatog imena...