LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Borisav Bora Stankovic

Ići dole 
AutorPoruka
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime21/3/2009, 12:25 am

Borisav Bora Stankovic Thumbs_180px-Borisav-Stankovic
Борисав „Бора“ Станковић (Врање, 31. март 1876. — Београд, 22. октобар 1927) је један од најзначајнијих књижевника српског реализма.

Биографски подаци
1876. — 31. марта родио се у Врању, гдје је завршио основну школу и матуру у тамошњој гимназији.
1902. — завршава Правни факултет у Београду и жени се Ангелином Милутиновић из Београда.
1903—1904. — проводи годину дана у Паризу.
1904. — почиње своје службовање као цариник; био је затим порезник, контролор државне трошарине у Бајлонијевој пивари, а пред Први свјетски рат постао је чиновник Црквеног одељења Министарства просвете.
1915. — повлачи се из Београда, октобра оставља породицу у Краљеву и одлази у Ниш, затим у Црну Гору, гдје је у Подгорици заробљен; одатле су га Аустријанци интернирали у Дервенту, одакле је пуштен кући у Београд.
1920. — чиновник Уметничког одељења Министарства просвете.
1927. — 22. октобра умире у Београду.

Књижевно дјело
Јављајући се у вријеме кад се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама и дјело му је прожето симпатијом за патријархални свијет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као "поетичне жртве љубави" дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осјећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за Првог свјетског рата описао је у мемоарском дјелу Под окупацијом. Улази у ред значајних имена српске прозе на почетку XX века и по Скерлићевим ријечима „то је можда најјачи таленат који је икада био у српској књижевности“.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime21/3/2009, 12:25 am

Библиографија

Књиге

Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, пјесма. „Голуб“, 1. XI 1894.
Из старог јеванђеља, Београд, 1899.
Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902.
Божји људи, Нови Сад, 1902.
Стари дани, Београд, 1902.
Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905.
Покојникова жена, Београд, 1907.
Нечиста крв, Београд, 1910.
Његова Белка, Београд, 1921.
Коштана, „Комад из врањског живота с певањем“, Београд, 1924.
Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928.
Под окупацијом, Београд, 1929.
Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956.

Приповијетке
Баба Стана (1907)
Бекче (1901)
Биљарица (1902)
Цопа (1902)
Ч'а Михаило (1902)
Ђурђевдан (1898)
Јован (1902)
Јовча (1901)
Јово-то (1909)
Луди Стеван (1902)
Љуба и Наза (1902)
Маце (1902)
Манасије (1902)
Марко (1902)
Менко (1902)
Митка (1902)
Мој земљак (1909)
Наш Божић (1900)
Нушка (1899)
Његова Белка (1920)
Они (1901)
Парапута (1902)
Покојникова жена (1902)
Риста кријумчар (1905)
Станко „Чисто брашно“ (1902)
Станоја (1898)
Стари дани (1900)
Стари Василије (1906)
Стеван Чукља (1906)
Таја (1901)
Тетка Злата (1909)
У ноћи (1899)
Увела ружа (из дневника) (1899)
У виноградима (1899)
Задушница (1902)
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime4/7/2010, 4:30 pm

Bora Stankovic-Neobjavljene beleske


Svako mora da ima upaljen fenjer u glavi. Da mu svetli danju i nocu.
Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne zivi;fenjer pomaze da bolje vidimo
lica, predmete, sta se dogadja. On pomaze da odaberemo, nanizemo i svaku
sitnicu povezemo u sliku, u pletivo; da u jednom zivotu otkrijemo sto
drugih. Bez upaljenog fenjera nema ni reci;nema price u kojoj zivot
dise, jeca ili se razliva od miline
Danas mi je sasvim jasno da su devicanstvo i razbludno, cisto i
“prljavo” (djavolsko) samo dve strane jednog istog. Celovita prestava o
zeni bez njih je nemoguce. I ja bih, da nije toga, bio polovican i
neostvaren. Stoga, iako nije sve u meni cisto, ja ne patim; naprotiv, iz
potaje merkam i u snove prizivam i jedno i drugo. Otuda i ti moji
“pokvareni” snovi.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime4/7/2010, 4:31 pm

Ledeno - Bora Stankovic


Ne volim ono sto je mnogo doterno, umiveno... Sliku, figuru, pricu.
Sve sami slatkisi... To je zanat, nesto tacno i interesantno skrojeno,
izglacano…… Dobro za oci, ali nema dusu. Hladno i ledeno. Mrtvo.
Pitam ja Evropejca, mog dragog S. Vinareva:
“Dobro, to je lepo, ali gde je tu meso? Gde su koske? Gde je krv?
Gde su osecanja? Gde je, bre, lupanje srca? Gde su oci duse? Nema.”
Glatko, svilasto – da, samo ako je prirodno, zivo. Ako je na primer,
zena. Mlada, brizgava zena... Tu glatkocu, taj preliv snage u pokretu, u
pogledu, u osmehu, ali da je u isto vreme i vatra, ja volim. Pa neka je
malo i divlja i razbludna, samo da je od boga stvprena i onako kako oko
trazi i dusa sanja….. Ono za cime se uzdise i posrce celog zivota... I
zeljan odlazi sa ovog sveta.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime4/7/2010, 5:09 pm

Borisav Stankovic - Uvela ruza


Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih
voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe
je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja,
uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san
detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa
velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova,
ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i
grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim
vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad
vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire
zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih
večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa
slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i
sreće!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime22/8/2010, 11:01 pm

Uvela ruža


I


Opet sam te snevao! Kao zalih sto san ode, te i ti s njime! Kako bih
voleo da to ne bese samo san, san i nista vise. Ali hvala i snu. Sladje
je snevati nego li zbilju gledati i fusiti se od navrelih osecaja,
uspomena, i teska, hladna, samotna zivota... Da, sladji je san, san
detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i cadju ispunjene kuce sa
velikom bastom ogradjenom tarabama i punom cveca, starih simsirova,
ispucanih stabala od krusaka i kajsija, s gustim, gustim dzbunovima i
grmljem; san potoka sto pored kuce tece sa visokim topolama, mladim
vrbama, brestovima i mekom, uvek vlaznom travom. Pa san toplih noci kad
vetar duse i lisce krece, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire
zvon od kleptusa i tiha, monotona pesma pastira u "duduk"; san tamnih
veceri, razvalina od zidova, turskih konaka, dzamija, opalih streja sa
slepim misevima, vesticama, vampirima i "sajbijama" ... san mladosti i srece!
Hajdemo da snevamo:
Bili smo komsije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene
imadjahu. Baste nase behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na
namestene, ovece, kamenove. Tvoja mala kucica, skoro zidana, prizemna i
mestimice okrecena, skrivase se u dnu baste i od nje se visace samo
krov s novim crepovima. Nasa kuca bese stara, siroka, suva, glomazna i
zaudarase na cadj. Sa ulice bila je ogradjena visokim zidom. Kapija bese
velika, stara, s pohrdjalim alkama i ispod koje se mogase covek provuci
u svako doba. Ispred kuce bese stari bunar a oko njega naslagane velike
ploce od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan
batrgahu. Vise bunara bila je vinova loza, a na sred dvorista stari dud –
"sandud". S leve strane bese odmah potok, a iza njega vasa basta
ogradjena zavaljenim i isprekidanim plotom... Je li, pamtim li dobro? Vi
beste sa sela, skori doseljenici. Prodali ste u selu vas posed i dosli u
varos. Otac ti i starija sestra umrli, a ti s majkom ostala. Nesto od
neprodatih njiva u selu, a nesto od nadnice tvoje majke, vi dve zivele
ste lepo i tiho. A ti bese uvek, od sviju komsijskih devojcica najbolje i
najlepse obucena. Tvoja majka idjase jednako u seljackom odelu, ali
tebe kicase i gizdase kao najbogatiju. Kakva li bese tada! U
salvaricama, kratkom, tesnom mintanu sa sirokim rukavima, opasana
boscicom, u lakim papucama i povezane glave idjase ti. A hod ti bese
brz, lak. Kako da te ne pamtim kad dolazase k nama? Prelazis preko
potoka a rucice si digla uvis. Plave, velike oci oborila si dole i nogom
biras na koji ces kamen stati. Tvoja uska nedra i jos tanji pas
previjaju se cas na levu, cas na desnu stranu. Na tvoje blede,
duguljaste obraze izbilo jedva primetno rumenilo, a bujne ti kovrcaste
kosice pale po celu i oko usiju. Prelazis ti, gledas gde ces da stupis,
prvo oprobas kamen da li je on dosta stalan, pa onda, zanihav se, i
uzdignuvsi glavu, lako kao srna, skocis na nasu stranu.
- Ah! Evo me! - velis stajuci preda me - Sta si me zvao, a?
- Majka te zove!
I ti ne gledajuci na mene, brzo, previjajuci se i izbacujuci iz
salvara tvoje male nozice u belim carapama, otrcis materi koja te
posalje da joj nesto kupis u carsiji.
I ti si uvek trcala,
radovala si se kad bi te moja majka poslala za sto kao i da si se time i
ponosila. A imala si i zasto. Jer mucno bese mojoj materi pristupiti.
Kao da sad i nju gledam gde pogurena, u svilenoj anteriji, povezana
crnom samijom i to tako da joj se samo nos i oci vide, pretura po svojim
sanducima i dolapima. Vadi iz njih stara, vec plesniva odela, skupocena
ali pozutela platna i svilene tkanine koje pocele vec da se osiplju.
Uvek je cistila zlatno i srebrno posudje i svaki cas ga namestala u
gostinskoj sobi kako bi istaknutije stajalo. Ceo dan je provodila u
gostinskoj, sniskoj, pocrneloj sobi, koja bese lepo namestena. U njoj je
bilo nagomilano sve bogatstvo koje bese preostalo: stari persijski
cilim, po rasrovima veliki "sahani", srebrni "zarfovi" za solje,
pozlaceni ciraci za lojane svece, po minderlucima veliki jastuci,
"cupavci"... Bese Jerusalima, Peci, Ravanice u zlatnim okvirima, i to
pocadjale, plesnive, s ostrim, provobitnim crtezima... I sve to
nagomilano, stisnuto u maloj svetlosti, pomesano s mirisom od suvih
dunja, grozdja i krusaka sto visahu na tavanicama, izdavase ostar, a
cesto i zagusljiv zadah.
Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i
cistila namestaj. Samo ja i ona ziveli smo od moje mase. Otac mi bese
umro posto upropasti gotovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad
nisu polazili za rukom, a koje je on opet preduzimao vise radi sveta, da
se ne kaze: kako nista ne "pecali", vec jede gotovinu. Mati mi skoro za
ocem umrla. Zato sam babu zvao uvek majkom. Dakle od cele nekadasnje
bogate i znane porodice samo mi besmo ostali. Ona je retko isla drugima,
kako ne bi i oni nama dolazili i videli nasu sirotinju koju je vec ceo
svet gledao. Ali ko bi dosao, taj je bio ugoscen kao kod najbogatijeg
jer je ona uvek nabavljala najbolju kavu i rakiju za goste. Bila je
ponosna, povucena. U celom njenom tihom, odmerenom ponasanju isticase se
neka skrivena i osetljiva dostojanstvenost. Nikada nju nije mogao ko da
vidi, da ona radi kakve teske poslove. Sem pletiva i sivenja nista
drugo pred ostalima nije uzimala da radi. I svi su se cudili kako mi
izlazimo na kraj. Govorili su da ona ima citave bisage para, koje je
uzela od mog pradede, svoga svekra, kad je ovaj umirao. Cak su me neki i
zapitkivali: da li vidjam kod nje starinske velike zlatne pare? Od toga
nista nisam video. Samo cesto, u noci, trgnem se iza sna, probudi me
svetlost svece. I ja se tada dizem i gledam, gde se ona skupila, na
ledja bacila staru, cohanu gunju; nagnula se k sveci i nesto radi.
Podvila ona noge pod salvare, kolenima pritisla platno, jednom ga rukom
drzi zategnuto i palcem pritisla sav, a drugom sije brzo, silno... Njene
suve ruke samo lete, a oko nje razbacano po pet, sest pari gotovih
kosulja. Prozori sobe cilimom zastrti, da se spolja iz sobe svetlost ne
vidi. Ja je gledam, cudim se i pitam:
- Nano?!
- A?! - trgne se i ona i baca rad, pa kad vidi da sam to ja, ona ga opet uzima.
- Sto ne spavas?
- A sto ti? - pitam je.
- Spavaj ti, cedo, spavaj. Nana je spavala, pa sam se digla na
"podranku".Rukama pipam oko sebe postelju, a ona ravna. - Nisi ti
spavala! I ja cu da se dignem. I pocnem da ustajem iz postelje.
-
Ne, ne! Eh, sto si bedan! - veli ona blago. Pa da bi me umirila,
ostavlja rad i leze sa mnom. Ja se zgurim u njen skut, grudi joj
otkrijem, zavucem ruke u njene smezurane, tople pazuhe, i, tako zguren,
osecajuci na celu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim.

A ti? Bese svakog dana kod nas. Tvoja te majka uvek ostavljase iduci na
rad da sedis kod nas, ne trcis i vijes se po ulicama i carsiji. Ti si
bila ziva, brza, hitra, a tvoja mati povucena, suva, uvek se sklanjala i
bila u brizi. Izgledase da je nista ne interesuje, da nista ne vidi i
gleda do samo svoj rad: okopavanje, filizenje i prasenje duvana po
njivama. Isla je i ona brzo s prekrstenim i zavucenim rukama u nedra, i
to pognute glave, uza zid, po krajevima, kao da se cega bojala i
sklanjala s puta svakome. Moja vas je mati rado imala. Jer jedno sto nam
beste komsije, drugo sto od poznanika i rodbine ne imadjaste nikoga,
zato vas je ona prizivala i druzila se s vama vise kao iz nekog
sazaljenja i misleci da vam daje neku milost i time svoju duznost
ispunjava... I tako ja, ti, one, svi mi, neosetno zblizismo se i
postadosmo jedna kuca. Ako tvoja mati sto dobro umesi, ona donosi nama.
I, da to ne bi izgledalo kao poklon , ona tiho i gledajuci ponizno u
mater, moli je:
- Eve 'adzike, da vidis... Ja ga, istina... ali ti znas bolje. Obidji da vidis!
Mati uzima, jede, i mada je izvrsno jelo, ona opet stavlja primedbe,
kako bi to izgledalo da ona to jede samo iz dobrote te time da tvojoj
materi ucini po volji - milost. A kad mi sto god dobro skuvamo, onda
mati posalje, po mene, vama.
- Na odnesi im. Neka okusi Stana, jer me je dete celog dana slusalo.
I tako mi besmo svi skupa, zajedno. Koliko puta ti kod nas, igrajuci
se, umorna, u nasoj toploj sobi, naslonjena na kolena moje matere,
zaspis. U tom dodje s rada tvoja mati. Ulazi ona tiho, ponizno, s
prekrstenim rukama, noseci pod pazuhom ostatak od svoga rucka.
-
'Bro vece! - veli tiho, pa kad te vidi zaspalu, s opustenim rukama i
zavezanom glavom na materinu krilu, ona se prepadne od tolike tvoje
smelosti pa prilazi i uzima te od nje. - Sto je, 'adzike, ne pustis na
zemlju nego je drzis? Malo ti i onako dosadjuje, pa jos i ovo...
- Neka, neka - prekida je mati. Neka spava. Umorila se. Sedi, Marijo, odmori se... Sedi, doma nema niko da te ceka.
I majka ti, drzeci te zaspalu na krilu, podalje, uza zid, seda. Posle
otpocnu razgovori. Moja mati je pita kod koga je toga dana radila i na
cijoj njivi. Posle joj kazuje od koga je sadasnji gazda tu njivu kupio.
Onda joj nabraja nekadasnje nase njive, civiluke, vinograde; kazuje joj
koliko je to godisnje donosilo, s kojim se imanjem granicilo, na koji je
nacin to posle otislo... I onda, zanese se, pa otpocne da prica svoj
zivot, mesta i gradove gde su bili, kad su isli na hadziluk s dedom...
Ona nabraja, kazuje do sitnica o svima sadasnjim gazdama
"skorotecnicama": sta su pre oni bili, kod koga sluzili, iz kog su sela
dosli, kako su se obogatili... Prica ona, a tvoja majka slusa je zeljno,
klima joj u povlad, a na licu joj se vidi zadovoljstvo sto moja mati to
njoj prica i govori. Posle se ti probudis i onda veceramo. Tvoja mati
donese stogod od vase kuce, a i s onim sto mi imamo, veceramo zajedno.
Posle vecere ti polijes sve, skupis mrve sa sofre, a majka ti opere
sudove, razmesti sobu, pa cak nam i postelju prostre. Ja i ti zaspimo, a
one dve nastave razgovor do neko doba.
Pa znas li - kad dodje
zadusnica, dan mrtvih? To je jedini dan kad mati namesi i spremi, kao
nikad. U jutru, posto se da kokoskama, da one prve okuse kuvanu psenicu,
ja onda raznosim po komsiluku "zadusnicu". Prvo donosim vama. Mati
metne u canak psenicu, poskurice i drugo: oraje, kestenje, tresnje.
Donosim vama, a vi mi u moj canak dajete od vace psenice i poskurica.
Kad izredim tako sve kuce u komsiluku odnoseci i donoseci, onda probiram
sto je najlepse za mene. Kad dodje vreme da se ide na groblje, mati
spremi veliku kotaricu i naslaze sve: pite, jela, zacine. Narociti momak
to odnese na groblje. Tvoja mati dodje, i, da ne bi izgledalo da ona
hoce da ide u drustvu s njom, trazi od nje stogod da joj ponese.
- Hajde, 'adzike. Daj ako ima sto da ti ponesem.
- Pa nema nista, Marijo. Sve sam poslala. Ali hajdemo, mozda ces mi uz put sto zatrebati.
I one odlaze. Ulice i carsiju zakrcile zene s korpama, jelom i picem.
Oko njih se tiskaju i jure ka groblju prosjaci, Cigani i Ciganke noseci
velike torbe za jelo i testije za pice. Jure oni i grabe ko ce sto pre i
lepse i bolje mesto zauzeti pred portom groblja. Ja ostajem kod kuce,
cekam tebe da dodjes te da zajedno rucamo, kao sto smo se i dogovorili.
Ti dolazis s punim cankom svacega. Zatices me gde dizem zaklopce sa jela
i od svakog ponesto uzmem.
- Sto ne cekas? - velis ti nabureno. I
onda uzimas pa sve meces sahane, redjas ih oko vatre. Ja te ne slusam,
vec jednako uzimam i jedem. Ti se ljutis.
- Nemoj. Sad cemo
zajedno da jedemo. Ako li ne? - necu ni ja! Evo, cekaj! - Pa brzo,
hitro, uzimajuci tako ozbiljno ulogu domacice, donosis ti pred mene
veliku tepsiju. Prvo pa nju meces poskurice, hleb, pa onda kasike i
viljuske (koje ce biti sasvim nepotrebne - posto cemo prstima jesti). I
da bi sve to izgledalo kao ozbiljan rucak ti mi u casici dajes vode
mesto rakije. I tek onda donosis jela, ali najvise psenice s orasima i
secerom. Ja sam seo, prekrstio noge i punim usta, a ti samo trckaras,
donosis, sedas sprocu mene podvivsi kolena i probiras sto je najbolje.
- Evo, uzmi! - velis ti ozbiljno i pruzas mi.
- A sto ti ne jedes? - pitam te, gurajuci ono u usta sto mi dajes.
- Pa, takav je red - odgovaras mi ozbiljno - Muzu zena treba najbolje
da da... Ona moze i posle, sto ostane od njega, da jede.
I za
tim, posto ja napunim sve dzepove orasima i kestenovima, ti sve onda
dizes. Operes sahane, da se ne bi poznalo. Sve sredis, zagasis vatru na
ognjistu, lepo i jako poklopis sudove jela da ne bi mogla koja macka ili
pas sto da uzmu. I to hitro, ozbiljno, sa zasukanim rukavima,
uzdignutim salvarama, pazeci da se ne uprljas, ti umah sve to svrsis.
Posle, posto zatvorimo kuhinjska vrata, drzeci se za ruke, smejuci se,
izletimo na polje, u bastu i potok, te da nas sunce greje, zapljuskuje
svezina i miris zelenila... Da cekamo, dok se nase matere, isplakane, s
glavoboljom vrate s groblja.
Je li - da je ovako bilo?


II


A posle? Majka je moja zelela, da ja postanem ono sto moj otac ne
bese - da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i jos lepsim sjajem
obasjam vec pomraceno ime nase, a nije znala sirota ona da se opadanje
porodica ne zaustavlja tako lako i brzo, pa jos i na prvom kolenu.

Sta je o tome ona znala. Ona samo sanjase nekadasnje bogatstvo, zidase
svoje kule na mene, i mozda bas joj i to davase snage i onoliko dugog
zivota. Dade me u skolu. Ucio sam se prilicno. Za sve vreme osnovne
skole i nize gimnazije ne bese nicega neobicnog. A i tebe majka upisa u
skolu, ali je ti i ne dovrsi. Posle si ucila da sijes i krojis zensko
odelo. I zatim se opet vrati kuci da tu ostanes. Ali, ne! Nisi bila ti
samo kod svoje kuce vec i kod nase. Sta vise, prvo bi nase dvoriste
pocistila, pa onda vase; prvo bi nama izvadila iz bunara vode i donela,
pa onda vama. Za Bozic, Uskrs, po citave dane ostajala bi ti kod nas,
pomazuci materi. A tvoja mati, kao i pre. U vece bi dosla s nadnice
kuci, a u jutro rano isla na rad. To pade u oci komsijama, i vec pocese
iznositi kojekakve stvari, a naravno da ste vi u tome najgore prolazili.
Podmetalo vam se neko ulagivanje i silom guranje kod nas. Koliko bih
puta cuo gde govore o tome i to kao s nekim sazaljenjem pomesanim sa
zluradoscu:
- Eh, ugnicu se. Uvile se oko one stare zene, pa joj ne daju da mrdne. Ali 'adzika! Zar ce ona jos i takve da gleda?...
Eto, znao sam ja to, slusao, mislio o tome, ali sam opet cutao. I
mati se tome cinila nevesta, jer je bila uverena o nemogucnosti ma kakve
veze, a opet nije htela da prekida ovaj nas zivot. Jedno sto vas je
sazaljevala, a drugo, sto si je ti sluzila i dvorila kao rodjena kci.
I, kao sto rekoh, sve je bilo po starom. Opet smo zajedno vecerali,
matere su se razgovarale, ti si stogod sila ili plela a ja citao. Sve je
bilo po starom i dani su isli, tekli jedan za drugim, brzo, neosetno,
ti nasi mladi dani ispunjeni srecom i bezbriznoscu. Samo su se nase kuce
svakog leta sve vise ugibale i gubile u zelenilu. Topole su rasle i
isle u vis, vrbe razgranjavale i krhale; kruske, kajsije, visnje i
dudovi sve vise debljali i ukrstavali se. Potok se prosiri i iskrivuda.
Preko njegovih glatkih kamenova nahvata se nezna, meka mahovina; trava
postade bujnija i tamnija. A i mi smo se menjali i rasli. Ja i ti smo,
opet, svakad bivali zajedno. Ali ja, ah ja, vec poceh da se zanosim
ambicijama, koje, podsticane uspomenom moga "visokog porekla" i oholim
materinim pouzdanjem u mene, sve vise se i vise sirahu, pruzahu cak do -
stid me je vec! Nasto spominjati sve one zelje i nade, one rane,
ubitacne zrelosti, kojom smo se cak i ponosili?... Ja sam samo to znao,
da ti nisi za mene, da si mnogo nisko, nisko! I da je cak to dosta od
nas, sto ti dopustamo da si kod nas, te da nas sluzis, da mi kao rodjenu
bratu ugadjas i da gledajuci me smesis se blago i trudis da pogodis
svaku moju zelju smatrajuci se srecnom ako mi je ispunis. Za tebe bejah
Bog, idol i najsvetije bice.
Koliko puta me zatices. Zamisljen
sam, ljut, cepam hartije i bacam od jeda knjige. Ti dolazis tiho, na
prstima i zastajkujuci, pitas me:
- Sta ti je, Kojo?
- Nista.
- Pa ne ljuti se, sto? - A u tvojim plavim i cistim ocima toliko je
iskrenog saucesca i tuge sto sam ja ljut, da ja odmah omeksam i otpocnem
da se s tobom salim i razgovaram.
To me je ubilo!
Kao sto rekoh, po komsiluku pocese vec da zuckaju, pricaju o nama i da nas, iako besmo jos deca, iznose zli jezici.
Da, bili smo samo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja. Ja
sam bio vec zreo. No ti bese pravo dete. Nikad necu zaboraviti ona nasa
milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Ali, i tome dodje
kraj. Secas li se toga trenutka? Tek sto sunce da zadje. Otvorio sam oba
prozora gostinske sobe i beh zaseo te citah neki roman. Svetlost je
dolazila kroz prozore i jasno osvetljavala sve. Odjednom udje i ti.
Stade do mene. Levim laktom se nasloni na moje rame, a desnom rukom poce
prelistavati knjigu koju citah.
- Citas li? - pitas me i naginjes se da procitas ono sto citah.
Slucajno mi pogled pade na tvoju ruku i cisto se trgoh, kad je videh
kako se ispunila i prolepsala. Zagleda dalje a ono oblina ruku ti
isticase se dosta primetno iz mintana. Pogledah ti u lice i tek tada
videh kako ti je ono puno, cisto i svetlo; kako ti se vrat ocistio od
malja; podbradak se ispunio i zaokruglio, i na jagodicama izbila jedra,
nezna rumen. Posle i ramena ti se ispunila; tesne i uske grudi
zaokruglile se i izdigle; pas ti postao vitak i obao... Iz cele tebe
izbijala je toplina, mekota i neki cudan, opojan miris, koji nikad u
zivotu vise ne osetih.
- Sto me gledas tako? - upita me ti zacudjeno.
- Tako! - plamen mi obuze blede i suve obraze. Pruzih ruku, obavih je oko tvog pasa, ti se ugnu i slatko nasmeja.
- Nemoj! Tuga mi je!
Noge pocese da mi drhte. Jace te k sebi privlacih, ti se ugibase, podavase i naginjase k meni, sapcuci:
- Pa sta hoces?
- Nista! - I privukoh te silno, da se tvoja glava nasloni na moju.
Celim telom bese ti naslonjena na mene. Stisnuh te jace, htedoh da
okrenem glavu, obrazi nam se protrse, ti oseti moj vreo dah i uzdahta,
klonu, ali se brzo trze i skoci.
- Uh!
- Cekaj! - I podjoh k
tebi. Ti me, dignuvsi ruke, gledase zabezeknuto i siroko. Na licu ti
bese neka cudna, topla svetlost. Oci ti behu kao potamnele i prevukle se
vlaznom maglinom. Pridjoh ti, ali me ti silno odgurnu i kriknu.
- Ne - i pobeze.
I od tada se ti preobrazi. Sam ti hod postade oprezniji i meksi.
Ugibanje tvoje zaobljene snage postade toplije i strasnije; lice
izrazitije, usnice ti dodjose rumenije a pri krajevima tamnije i
ostrije...
Opet smo se vidjali i to svaki dan. Dolazila si,
sluzila nas i pomagala nam, ali vise mi se ne priblizivase onako smelo i
otvoreno. Izbegavala si da ostanemo sami. Kao da osecase neki strah od
mene. Nestade naseg tepanja i milovanja. Seta se cesto spustase na tvoje
celo. Cesto, vrlo cesto zaticah te, gde si, cistesi nase dvoriste,
stala. Naslonila si se ledjima na direk, metla ti ispala iz ruku, a ti
oborivsi glavu, tares celo i namestas kose i to polako, mucno. Usta ti
skupljena vise na plac nego li na osmeh.
- Sta ti je? - pitam te zadovoljno jer znam da o meni mislis.
- Nista! - odgovaras ti, i uzimas metlu da ponovis ciscenje.
- Da ne mislis o Nikoli? (Tvoj, iz komsiluka, najdrskiji udvarac a u isto vreme najveci opadac.)
Ti bi se trgla. Polako bi podigla svoje krupne i vlazne oci. U njima
je bilo toliko prekora i tuge, da bi svaki procitao tvoj nem i bolan
jauk sto bese u njima: "Sto me toliko mucis?" I kad bi ti osetila da sam
ja bas to isto i procitao, oborila bi brzo pogled i zacrvenevsi se
rekla bi:
- Mozes da govoris sta hoces!
Eto tako je to bilo!
Znao sam ja: da necu naci vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od
tvoje; znao sam da bi me negovala i cuvala k'o ocnji vid... Znao sam ja
sve to, pa ipak... Da, nisi ti bila bogata, iz znane kuce, i nisi bila
vise od mene. Pece me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer,
koliko puta umoren i obuzet sumnjom da mozda necu ono biti cemu tezim,
koliko puta, kazem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe,
ljubljen, prospavam svoj san. I da u toj istoj, sniskoj, gostinskoj
sobi, pod zmirkavim kandilom i pocadjalom ikonom izdahnem kao sto su i
moji preci...
Ali mati? Ulazi ona tiho, ponosno. Uvek obucena
cisto, s belom maramicom oko vrata. Seda sprocu mene i pita me za skolu,
za drugove iz bogatih porodica. Da li se i oni uce kao ja? Posle, kako
joj je pre neki dan taj i taj trgovac kazao:
- A, 'adzike, tvoj unuk?!...
- Pa, sta mogu ja? Dete na to poslo. Drugo nece nista... Mucimo se - odgovorila ona.
- A, ne, ne! Dobro je poslo ono. Ne pometaj ga... Poznaje se cija je krv! - rekao on.
I tada, smeseci se, taruci zadovoljno svoje suve ruke, otpocinje da
prica vec toliko puta kazivan svoj zivot, da izvodi poreklo nase
porodice, opisuje zivot i navike nasih predaka. Nabraja njihova velika
imanja, gradove u kojima su bili i trgovali, lica s kojima su stajali u
prijateljstvu, kao: pase, kajmakame, vladike i ljude za narodnu stvar,
koji su u ono strasno vreme dolazili i nalazili pomoci i sigurna
sklonista u nasoj kuci.
- Eh, ne znam sto me ceka, a sve znam sto
prodje! Ne gledaj ti mene, cedo. Nana je tvoja stara. Nasa je kuca bila
prva. Mi smo bili znani, postovani i svuda prizivani... Sad? Bog tako
rece - posrnusmo malo. Hvala mu. Njegova volja. Ali, hvala mu sto mi bar
tebe ostavi, tebe, iskru, cedo moje! te da ima ko ce mi oci zaklopiti. I
da mogu, kad na onaj svet odem, da mogu, sine, da kazem, kad me moj
covek a tvoj deda zapita: "Zeno, koga ostavi tamo? Da se ne ugasi nase
ognjiste?" - da mogu tada, cedo, da mu kazem: "Ja ostavi', coveku,
poveliko i od tebe i od mene. Ognjiste se nase ne ugasi, vec se jos vise
raspali i rasiri..." I suze kasalj - pocinju da je guse.
Dede sad kazi mi toga koji bi tad na tebe mislio? Ko bi smeo da joj kaze:
- Nano! Ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu, nano, strah me je!...
Jesam li ja to smeo? Ne! Zagrejan, potresen, klicao sam: "Napred!" I posao sam.
Znas li, kad se spremah da idem u drugu varos radi vece skole? Ti
nekoliko dana pre ne izbivase od nas. S majkom spremase mi stvari.
Carape, kosulje, peskiri, sve sitnice, citava devojacka oprema, zacas
prodje kroz tvoje ruke i naslaga se u moj sanduk, pomesa se sa dunjama,
jabukama i krusakama koje ti krisom gurase, da niko ne vidi. A kad dodje
dan za polazak, tvoja mati dodje da mi pozeli srecna puta, tebe ne
bese.
- A Stana?... upita zacudjeno moja majka. Majka ti se zbuni, pocrvene. I, onako malena, ona se jos vise zguri i prosapta:
- Ne znam, 'adzike. Znas ti nju, ode tek na neku stranu, pa je tamo i Bog zaboravi.
Ali ja sam osecao, znao i s nekom sigurnoscu mogao bih te naci gde u
tvojoj basti, pod dudom, u travi, poklopljena nicke i uvivsi glavu u
tvoju boscu jecas i places za mnom!



III


Ah! - Ali ne smem da pustam ni volju svojim osecajima. Silom ih
zadrzavam da bih sto krace iskazao ono sto bi. A bilo je mnogo sto sta,
sto se ne moze lako kazati. Dosta boli i ovo, a kamo li i ostalo.

Ja sam produzio skolu. Stupio u zivot, u bujan, neobuzdan let, za koji
misljah da ide po vasioni, a ono, u istini, kretao se po obicnoj,
svakidasnjoj kaldrmi. Mladost! Da li je nje ikada bilo kod mene? U cemu
bese ona? Ne! Ja nisam imao mladosti. Ja nikad ne osetih cilost duha,
svezine misli i brz, topao, opticaj krvi u meni. Nikad mi snaga ne
zaigra, od zdravlja i bujnosti. Nikad se ne osecah tako cio, svez, lak,
da bi mogao da se utrkujem a da poda mnom zemlja tutnji, da klicem
gledajuci u sjajno, modro nebo; da ne opija i zanosi sveze zelenilo i da
me istinski razdraga sevina i slavujeva pesma iz grmlja. Slavuja cak
nisam poznavao, nikad ga nisam video niti bih mogao da razlikujem
njegovu pesmu od pesme obicnog kosa... Zar je to mladost? Uvek beh suv,
iznemogao i bled. Cak mi je bledoca godila. Moj korak bese trom,
nemarljiv i nesiguran. Moj pogled ili mutan ili groznicavo svetao. Imah
vrlo cestu glavobolju ili nesvesticu. Pa i samo ucenje bese mi mucno,
tesko, neugodno.
Kuci sam dolazio svakog raspusta. Mati me
docekivase sva presrecna. Samo bi joj oko zasuzilo kad bi me videla
bleda i ispijena. U vece, namestajuci me u postelju i podmecuci jorgan i
jastuke da ne ozebem i pitajuci me sta volim da mi za sutra spremi,
odlazila bi govoreci:
- Spavaj, cedo, odmori se. Ne brini i ne uci toliko. Teske bile te vase nauke?!
- Teske, nano!
I iz pocetka bivalo mi je vreme bavljenja kod kuce prijatno.
Zapocinjao sam neke radove, ucenje predmeta. Popravljao sam se. Ti si
opet dolazila. I zajedno s materom trudile ste se da mi sto bolje i
ukusnije jela zgotovite i da sto vise teja i lekova pripravite. Vi dve
isle ste kao senke ne disuci, ne dajuci cak ni muva da zuji. I jednako
ste radile za mene, gledale, slusale moj dah i pogadjale iz oka mi
zelje. S tobom sam se razgovarao vrlo retko. Vise puta uzimam i diram
te: te za ovoga, te za onoga. Kako sam, toboz, cuo, da si se s nekim
sastajala i da si mu sto poklonila: carape ili maramu. Ti se
zaprepastis, obrazi ti poblede, oci zasjaje i krseci ruke molis me,
kumis, da ti kazem onoga ko mi je to kazao:
- Kazi mi, kazi, ziva ti majka tvoja! Kazi mi ga, pa da mu nasred mle glavu razbijem.
- Zar si ti takva? - pitam te smejuci se i uzivajuci u tvojoj muci.
I ti ne prestajes da me molis. Cak i suze ti podju dok ti ja ne kazem
da sam se salio. Tebi lice sine radoscu i sva srecna, velis mi:
- Molim te, pa nemoj drugi put tako da se salis!...
I svi su govorili da ti mene cekas. Neki su me cak i pitali. Ali kao u sali i kao sazaljevajuci te:
- Ama, ona, Boga ti, bas tebe i nikoga, a?
- Eh! - odgovorio bih ja i okrenuo odmah razgovor na drugo. Mrzelo me je cak o tome i da govorim.
No ovo bavljenje kod kuce u brzo mi je postajalo dosadno. Jer kad mi
ona tisina, urednost, pocinje da biva monotona, onda bacam sve i jedva
cekam kad cu da odem. Nista mi se tada ne dopada. Jela mi postaju teska,
ti i majka dosadne s vasim vecitim ugadjanjem i dvorenjem. Kao da me je
gusilo to vase njegovanje, ti vasi mili i puni strahopostovanja
pogledi. I odlazio sam pre vremena. I tada sam o tebi retko razbirao i
cuo. Sem kad si pisala materina pisma, i posle pozdrava od svih, dole,
na dnu, dodavali si: "i od mene". To je bilo sve. Nisi se udala. Svi su
znali zasto neces i vise ti se svetili nego sto su te sazaljevali. I ja
sam znao, ali sam cutao. Nisam znao sta da radim. Nisam hteo da te dam
drugome, da tu svu tvoju lepotu, milinu, ljubav i srecu ima. Bilo mi je
tesko i mucno pri pomisli da ce te drugi grliti, i ljubiti; da ce drugi
piti ljubavi iz tebe, tog cistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Oh
da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao
sta da radim. Ali ti?! Nisam te smatrao za visu od ostalih, ali ipak si
bila nesto drugo, nesto, sto me je sprecavalo da postupim kao i s
ostalima. Borio sam se, mucio, lomio, i topio gledajuci te tako lepu,
krasnu i razvijenu tek u procvatu.
Ali jednog dana, u prvi sumrak,
kad sunce klone i rasipa zarku rumen, a hladovina vec preuzima maha nad
zegom; kad iz tople zemlje bije suvota i draz; kad zeleno i cisto modro
nebo srce draga i puni ga opojnim, razdraganim miljem - toga dana
izidjoh iz sobe salomljen od silne vatre i uzbudjenja. Ne znam sta mi je
bilo. Celog tog vrelog dana leskario sam po krevetu citajuci i
mastajuci. Hladovine istina bese dosta u sobi ali ipak bese i zege koja
probijase krozu zavese i polutamu... Raskomocen, u onoj polutami,
citajuci, cini mi se, Mopasana, razdrazen, uzavreo i stiskajuci vrele
usne na svoje gole ruke, ja sam dahcao... Upila mi se bese ti u pamet.
Tvoja jedra, puna, raskosna snaga srce mi je kidala. Gledah te, izazivah
uspomene i slike nekadasnjeg milja.
- Sto sad da ne?... -
uzviknuh i skocih - Lud sam! Budala! Sto patim, mucim i satirem
sebe?!... - I stvarah te, grljah, celivah tvoje rujne usne i opijah se
od mirisa tvoje kose.
I brzo natukoh sesir, ogrnuh kaput i izidjoh
iz kuce. Iz vase baste cujase se udar motike. Predjoh preko potoka i
stahod iza granja da te vidim gde si. Ali ti bese ispred mene, blizu, u
aleji i okopavase mladi luk, cisteci ga od trave. Sva se bese predala
poslu. Na glavu si ovlas bacila belu samiju, da ti sunce ne pece lice.
Bila si samo u jeleku i salvarama. Kosulja ti se na grudima bese
otkopcala i zavrnula te se vidjase mali deo belih ti nedara. Htedoh duze
da ostanem ali poce pucati suvo i trulo granje pod mojim nogama.
- Stano! - viknuh.
Ti se trze i oslusnu.
- Zove me neko? - upita se ti i brzo rukom dohvati kosulju na grudima.
- Ja te zovem - rekoh jace i izidjoh iz granja. – Dodji ovamo.
Ti brzo ostavi rad, i, trceci, krseci se, njisuci levo desno prsa,
zabacujuci laktove, dodje i htede proci pored mene, misleci da te ja
zovem radi matere. Bog zna sta sam tada osecao. Jedva sam se drzao na
nogama kad osetih tvoju toplu blizinu. Nokte sam utiskivao u dlanove
samo da se uzdrzim.
- Teta li me zove? - i htede da prodjes.
- Ja te zovem, ja. Stani, kuda ces?
Ti stade.
- A sto ti? - upita me zacudjeno.
Pokajah se. Dodje mi tesko i neugodno. Htedoh da se udaljim, ali
nisam mogao. Ti spazi tu zabunu. Doseti se, pa planu, uzdrhta i nasloniv
se na granu od visnje, sanu obamiruci od plasnje i srece:
- Pa sta?...
- Nista - rekoh - zvao sam te - i onda hladno, odsecno, gledajuci te
strogo, nastavih: - Imam nesto da ti kazem, zato dodji posle vecere
ovde. Cekacu te.
Ti drhtase. Lice ti pobledelo, u usnama ni kapi
krvi ne bese. Gledase me pogledom kojim htede u dno moje duse da
prodres. Bojala si se. Ali ja sam se nadao tome pogledu i nacinih lice
tako hladno, mirno, da svaka sumnja odlete.
- Ako mogu... - odgovori ti zbunjeno.
Ja planuh.
- Onda ne dolazi! - i htedoh da se udaljim.
- Ne, ne... doci cu. Hocu!
I osinuvsi me sjajnim, srecnim pogledom, otrca, zanoseci se.
Vratih se. Topih se i nestajah. Bejah lud... Vece pade. Mesecina
izidje. Nisam znao kako sam vecerao. Zalogaji mi zapirahu, ruke drhtahu a
prsti behu oznojeni. Posle vecere odmah se digoh i rekoh materi da cu
ici u kafanu, pa polako, krijuci se, dodjoh iza kuce na potok. Vlaga
potoka jos vise me dirnu. Meka, socna trava nabujala, a vise moje glave
sklopilo se granje i lisce. Kroz granje probija mesec te osvetljuje
tamno zelenu vodu koja polako zubori, promice, belasa se i mileci
preliva se preko glatkih kamencica, oko kojih se nahvatala meka, zelena
mahovina. Tek pokoji cvrkut nezaspale ptice i nista drugo. Iz vase baste
nista se nije culo. Izvalih se na travu. Poduze me svezina. Glava mi je
gorela, ruke behu sve u znoju a srce udarase tako silno, jako, da sam
ga i ja cuo. Cekao sam te. Polozio sam dlanove na vlaznu travu i
premirah od slike koju stvarah. Unapred sam resio kako ce biti. Kako cu
da te metnem u krilo, raskopcam ti jelek, i, uviv moje lice tvojom
kosom, zagnjurim ga u tvoja bujna, topla nedra, i osecam dodir tvoje
meke, necne, tople koze, i sisem, sisem... Djipih. Uhvati me strah.
Strah neopisan i neiskazan, strah od necega sto se u meni budjase i
svega me porazavase... Strah od ove gluve samoce, mrtve tisine i ovog
tihog zuborenja i belaskanja vode spram mesecine. Sedoh. Drhtao sam kao
prut. Odjednom cuh laki susanj. Znao sam da si to ti. Htedoh da ustanem
ali ne mogah. Stisnuh samo jace pesnice u travu i zaustavih dah. Sum
bivase jaci. Odjednom, plasljivo, tiho, okrecuci se i zaziruci od
svacega, dodje ti njihajuci se.
Pruzi mi ruku a ona ti bese vrela i sva oznojena.
- Evo me - sanu plasljivo i vrelo. - Ti, ti, ti?... - pa se zagrcnu, pade i briznu u plac.
- Stano?! - trgoh se uplasen.
- Oh, oh! - grcase ti, plakase i vijuci se ljubljase mi ruku, kvaseci je suzama.
Srce mi se steze. Samo voda zuborase i mesec nas mestimice
osvetljavase. Ti grcase i plakase. Ja sam stajao kao ukopan. Nisam znao
sta da radim. Osecaji me poplavili. Kad se pribrah, sedoh do tebe,
podvih svoje ruke pod tobom, jednu tvoju klonulu, toplu i punu ruku
prebacih preko moga ramena i privukoh te, posadih u krilo, okrenut tvoje
zazareno i uplakano lice spram sebe i naslonih ga na svoj obraz...
- Slatka si! - i upih moje usne u tvoje tako duboko i jako...
- Oh! - treses se ti.
- Volim te!
- Oh...
- Volim te!
- Ooh!... - i jedva, s mukom odvajase svoje usne od mojih...
- Volim te, volim.. volim!... - I sve te vise stiskah, grljah,
ljubljah... I prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, drzah te, osecah ti
laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I mesto radosti, srece, strasti,
mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teska tuga... Suze mi
navrese.
- Da li ce ikada biti duse koja ce me ovako voleti?!
Ozgo, s ukrstanih grana guste vrbe, pade kaplja na tvoj obraz. Ti se
trze uplaseno.
- Ne boj se - rekoh ti, sapcuci i tronuto - to vrba place, pa pada na tebe... Idi! - I brzo te otpustih i ustadoh.
- Idi, vreme je! - I zaista prvi petli pevahu.
- Strah me je - govorase ti unezvereno. - Uh, kakva sam! - viknu
uplaseno pa okrenuvsi se od mene poce doterivati u red odelo i kosu... A
petli pevahu, hladovina bivase jaca, i zubor, belasanje vode spram
meseca odmicase i gubljase se polako. Ispratih te. Na prelazu u vasu
bastu ti zaista, okrenu se i, boreci se, upita me:
- Neces da se ljutis?
- Ne. Sta?
- Jos koliko imas da ucis? Da znam.
- Jos malo - odgovorih ti samo da te obradujem. Ti kliknu:
- E, pa to je... - i ode.
Vratih se, legoh, zaklopih oci, ispruzih ruke, i obamirah od slatke, lake i tajanstvene sete i tuge.
I ti - ne dani, vec noci! ja ne mogu vise. Placem. Uzalud su suze,
uzalud je sve! Proslo je, i ode?! Ne povratih vise te noci kad mesecina
sja, kad senke drveca padaju i sire se; kad se bregovi i vinogradi gube u
belicastoj magli. I onda, kada ja prelazim preko potoka, idem kroz vasu
bastu, dolazim pred kucu gde vi u sred dvorista, na prostoj asuri, ti i
majka spavate. Ti se od toplote zabacila pokrivac, ruke bele, pune
zabacila vise glave; kosa oko tebe u neredu a prsa uzdignuta i
razgolicena... Tvoja se majka skupila, uvila, pokrila glavu i spava...
Prilazim na prstima. Meseceva zraka drhti. Bojim se da moja senka ne
padne na tebe i zanoseci se, saginjem se i pustam na tvoje vlazne,
vrele, rujne i poluotvorene usne tih, lak, neosetan poljubac... I onda
polako, krijuci se u senci drveca, bezim dok ne izidjem iz vase baste,
pa onda zapevam:

Oj veceri, oj, slatka cekanja,
Oj, vi noci, moji beli dani!...

Oh, pa znas li kad te trgne iz sna moj poljubac, ti se probudis, brzo
se setis da sam to ja, i onda sva ugrejana, u poludremezu, vrela i
mirisljava, ti - kad te poljubim, zadrzis moj poljubac.
- Ti si... protepas, a usnama, zmureci i ne pustajuci me, trazis moje oko!
Ali posle, u jutru, kad se probudim, otresem tih nocnih madjija i
cari; dizem se nezadovoljan, natmuren i zlovoljan. Uvidjao sam da ovo ne
moze ostati tajna. Strah me je bilo da ko ne vidi i dozna, a narocito
moja i tvoja mati. Nisam se njih, licno bojao, vec nisam hteo da izgubim
ono postovanje i ugled koji imah kod njih a osobito kod tvoje majke.
Govorio sam sebi i ubedjivao da ovo nije lepo i casno od mene. Kuda ce
nas sve to naposletku odvesti? Jer ti odbijas prosioce radi mene. Cekas
me. Podajes mi se. Verujes mi kao svecu i sva se sjas od srece. Pevas
celog dana da se ori basta, potok. A i glas ti dos’o meksi, topliji. I
tada sam se zaklinjao da vise necu s tobom imati posla. Zato sam danju
bivao onako ponosit. Ali kad padne noc, kad se sve utisa, kad mesecina
bleda, meka, sjajna, cudna, obasja sve, moju sobu, krevet, mene – onda,
kao u bunilu, opet ustajem i dolazim k tebi i ljubim te...
Posle
jedne takve noci, kad ustadoh opet bunovan i zlovoljan, mati mi donese
dorucak, i onda sede sprocu mene s pletivom. Ja malo okusih. Nisam mogao
da jedem. Ti mi bese jednako u pameti i zbog toga jos vise se jedih.
- Sto ne jedes? - upita me.
- Ne jede mi se.
Mati me pogleda. Iz tog njenog pogleda videh da ona sve zna.
- Kad ces u skolu? - upita me kratko.
- Ima vremena. Rano je.
- Pa druge godine i pre ovoga vremena si is'o? Valjda imas sada malo da ucis. Svrsavas vec.
Pogledah je zacudjeno. Njeno smezurano lice bese pokriveno tamnim
pegama. Stisnula smezurana usta, a kroz kozu vide se desni. Tek sada
spazih da joj je jos ono staro odelo ali vec ulaskano. Prvi put, ispod
bele maramice oko vrata, videh joj neopranu kosulju. Kao da me necija
ruka uhvati za srce i steze ga jako, pa ga onda opusti, te da se sto
vise rasiri i razlije gorcinom.
- Sto pitas? - odgovorih turobno.
- Pa, da znam, sinko!
- Kad budem svrsio, znaces.
- Ta ne ljuti se odmah! Ti se od neko vreme bas... - i zastade. Znao
sam kuda je ciljala. To me zacnu, planuh i skocih ljutito.
- Zar sam ja kriv sto smo mi sirotinja? Evo, bas kad hoces - viknuh i bacih tabake. - Batalicu skolu. Eto, svrsio sam!
- Ne, ne... ne boj se ti, cedo. Imamo jos. Dao Bog. Ne ljuti se. Oh,
sto ja prokleta? Ne ljuti se ti. Znas, kad je covek star on se
podetinji.
Ovo navlas izbegavanje i izokretanje razgovora jos vise
me ispuni gnevom i jedom. Sedoh, a sav se stresoh od nekog cudnog
gnusanja, neugodnosti i besa koji je u meni polako kipeo i siro se.
Zacutasmo oboje. Ona je plela. U sobi se nista nije culo, a tako i
spolja. Jer bese radni dan, pa svi otisli na posao.Odjednom, polako,
tiho, kao uvek, udje tvoja mati ali nekako jos vise zgurena, uvucena, i
kao s nekom plasnjom.
- 'Bro jutro, 'adzike! Radite li?
- A
kako si mi ti? - upita me, rukujuci se. I zatim, iduci natraske, sede,
kleknu uza zid po svom obicaju i uze da zapitkuje mater za neko platno,
koje misli da tka za tebe. I onda otpoce da kazuje i nabraja tvoje
darove sto si spremila. Govorase ona, a sva bese uplasena, uzbudjena i
krisom, kao s nekim strahom bacala je kratke, tajanstvene i plasljive
pogleda cas na mene, cas na mater. Kao da iscekivase nesto a od toga se
plasila, drhtala i zastajkivala u govoru. Pogledah mater, i trgoh se
uplaseno, jer oko smezuranih usta, igrase joj zadovoljan, jedak podsmeh.
- Sta hoce i cemu ovo? - upitah se uplaseno jer se bojah da se ovi
uvijeni, nejasni govori ne odnose na nas. Uplasih se i digoh da izidjem,
ali, prvi put tako ostro, i s osmehom zaustavi me mati.
- Sedi.
Vidis da nema nikoga! - i onda hladnim, oholim, punim nekog prezrivog
saucesca glasom, okrenu se tvojoj materi koja se jos vise zgrci uza zid.
- Ama, Marijo... - poce ona - hajde kad ces vec tu tvoju da udajes? Zar
ne vidis kolika je i kakva? Zar hoces da ti neku sramotu metne na
glavu? A, valjda cekas nekoga?
Tvoja mati sagla glavu, rukama
stisla kolena i tako nagnuta slusa, trese se i drsce. Odjednom dize
glavu, pogleda mater, pa je opet brzo obori, zari u krilo i briznu u
plac, grcajuci:
- 'Adzike, zar to?
Pun straha, i kao s nekim gnusanjem, okrenuh se od matere samo da je ne gledam onako hladnu, nemu i zadovoljnu.
- Ne placi, Marijo - rece ona, a u njenom glasu osecase se neko
saucesce pomesano sa zadovoljstvom. - Ja tek samo onako rekoh, da znas -
i to „da znas” naglasi.
- Znam ja sve, 'adzike - poce majka ti
pribirajuci se i brisuci oci samijom. Ako nisam bila kuma i
starojkovica, a drugo sve znam. Ali, sto ja... Eto, place, moli: "Majke,
zbori ona, nemoj slatka majke. Zar sam ti toliko nakrivela, te to
hoces... Bolje mrtvu u "kovceg" da me ispruzis, u crn povoj da me
povijes, nego li to..." A ja nju samo 'adzike, nju jednu, to dete,
'adzike, imam, pa?!... I opet je zagusi plac.
Ja sam samo drhtao i strepio.
- A javlja li se koji? - upita je mati.
- Javlja se. Svaki dan. Evo, bas jutros opet onaj Nikola posalo navodadziku. Veli: samo ako hoce, pa odmah, o vecer, ispit...
- Momak dobar?...
- Kao svaki covek. Odsluzio vojsku. Nema ni on nikoga, ima nesto od imanja i ovo nase sto je, pa... Ali, ona, ona...
- A ti hoces?
- Hocu - dahnu ona silno - Sto da ne?... Kosti, 'adzike, da odmorim?! Rasipah se po polej...
Mati se dize, doterujuci samiju.
- Hajdemo - rece joj - Cekaj, ja nju da... Sto ona luda i besna, misli?
I odose. Moja majka visoko, lako, ponosito a tvoja zgrceno i zanoseci se...
Ne znam sta je bilo i cime su te nagnali da pristanes, samo na
materinom oku spazih jos neosusenu veliku suzu kad se vrati i rece:
- Svrseno je!
I onda brzo odnese stvari: case, solje, sahane kod vas sto ce trebati
za tvoj ispit, a sto vi niste imali... I onda nastade trka, jurenje,
donosenje stolova, klupa, stolica iz obliznje kafane i ostale potrebe iz
svake kuce u komsiluku. Sve se sleze. Usklici, smeh, razgovor razlegao
se iz vase baste, koju pocese utapkavati i krciti za igre... Ja? Isprva
kao da se oslobodih, danuh sto sam te skinuo s vrata, ali me posle
uhvati strah. Boja sam se. Porazen mojim kukaviclukom, drhtao sam kao
prut. Moja mati ni reci utesne, kao da nije nista znala. Cisto ne
verovah da je to ona, kako se bese zanela oko tvog spremanja... I pade
vece, opet izidje mesec i obasja sve. Opet lisce zasumori, hladovina i
senke padose... Ljudi se vratise s rada, stoka uvede u stale, zatim se
presvukose i dodjose vama na veselje i "radost". I onda, krestav, jak,
suv glas Ciganke Salce zapeva pred tvojim prozorm kad te drugarice
pocese oblaciti. Dahire, cemaneta, zajecase, uzdigose se i pocese
pistati po obasjanim i mirnim visinama... Oh, a u njima kao da bese neke
demonske, strasne naslade i zadovoljstva; sitosti i zlurade,
tajanstvene srece sto mi te otese, uzese od mene... Kao da te ti glasovi
ponese sa sobom gore, u te visine, kresteci i pisteci... svetice se
meni koji se cas radovah sto se otresoh tebe, cas opet drhtah i plakah
silno, jako, krijuci se da me ko ne spazi i vidi!...


IV


Dve godine nisam kuci dolazio. Kad trece godine dodjoh i stigoh u
vece, opet bese mesecina, opet ono bujno zelenilo, opet taj potok,
topole i vrbe me sretose. Setih se tebe i uplasih. Mati otpoce da mi
prica i kazuje sve promene koje se desile za vreme moga odsustva: ko je
umro, propao, prodao njive; ko se ozenio i udao. I onda za tebe:
- Marija umre. Bog da je prosti - rece mati, i pogleda me.
- E? - trgoh se.
- Mani, sinko, - odmahnu ona rukom. Sto bese, ni crnom Ciganinu
Gospod da ne da! Umre, presvisnu od tuge kad vide ono dete kako se bije,
muci i tuce od onog njenog besnika. A lepo poce iz pocetka. On miran,
radi. Uze, otvori ducan, napuni ga espapom i otpoce da radi. Ali ga
djavo natera te se malo zaduzi kod Doktora... A on, znas ga, ziva vatra.
Koga docepa u svoje ruke, taj vise citav ne izidje. Malo po malo
preklopi mu imanje. I davaj, davaj, isplacuj, ali ko ce 'alu da zasiti.
Prodade im sve njive i vinograde. On se propi, propade - uzedose ga
dusmani na vrat! Sad je krijumcar. Po nedelju dana doma ne dolazi niti
sto donosi... Imaju jedno zensko detence, ali i ono krzljavo - Bog zna
da li ce da ostane. A ona, crnica, da je samo vidis, sinko, pa dusa da
ti zaplace: ide na nadnicu, radi duvan, te sebe, dete i kucu drzi...
Eto, na!
Iz carsije, s ulice, doprese glasovi pesme, zurle i bubnjevi.
Izidjoh i stadoh na prag od kujne. Mesec bese nasred neba te ne bese
velikih senki. Larma, pesma i svirka sve se vise priblizavase i jecase.
Uzdigoh se na prstima da stogod spazim ali od ulicnog visokog zida ne
mogah nista videti. Ponekad bi se tek uzdigla cija kapa i ruka. Bubanj i
zurle sve su jace pistale i bile, te s promuklim glasovima i velikom
jacinom, uzdizale su se i rasprostirale...

Niz polje idu, babo, sejmeni,
Sejmensku pesmu, babo, pevase,
Hajducku glavu, babo, nosase!

- Ha-ha-ha!... - cu se besno groktanje i zatim pucanj puske.
- Unutra! - viknu mati bojeci se da mi se stogod ne desi.
Udjoh, stadoh. Cudna i teska tuga obuze me. Mati spremase veceru
jednako pricajuci o tebi. Pocesmo vecerati. Vika se utisa. Odjednom kroz
rupu na sobnim vratim, zacu se tvoj tih, drhtav glas:
- Teto, tu li si?
Nisam mogao da se maknem od silna, neugodna, i teska, pomesana s
bolom i saucescem, osecanja. Ti otvori brzo vrata, jos brze ih zatvori
za sobom kao bojeci se cega. Pa odmah, uza zid, drzeci u krilu povijeno
detence, sede ti suva, bleda i ispijena. Na tebi bese pocepan mintan i
jedno veliko parce otkinuto od lakta visase ti; kroz samiju provirivase
tvoja kosa, zanemarena. Bila si u prljavoj kosulji, iskrpljenim
salvarama, iz kojih virahu tvoje, od silna rada razvijene, pljosnate
stopale s ispucalim prstima.
Stresoh se. Mati izidje za tobom da zatvori kuhinjska vrata.
- Stano?
- Ti?! - vikinu tako silno i uplaseno, da se prepadoh. Dok sam ziv
taj uzvik slusacu. Samo ne mogu da ga opisem, kako u njemu necega i
prestrasenog, i bolnog, i ocajnog bejase. Bese djipila. Zverala si,
drhtala, nijala si se i kao htela gde da pobegnes. Posle se jedva
pribra, postoja malo, i, uzdahnuvsi silno, opet sede ukoceno uza zid. -
Ti si, gospodine? - sanu, a neki nov, stran, ponizan, ucmao i bezivotan
tvoj glas prepade me. U njemu ne bese ni traga o kakvom osecaju, toplini
i bolu. Kao da si me sad prvi put videla u zivotu, takav bese tvoj
glas.
- Ja, ja! A ti?
- Eto, hvala gospodu!
Mati se vrati iz kujne gde bese zatvorila vrata za tobom.
- Gde je? - upita me. Pa kad te vide uza zid, oborene glave,
skupljenu, zgrcenu nad detetom u krilu, brzo uze dete od tebe. - Sto si
tu sela? 'Odi, pridji... Sto se bojis? - I uze te za ruku dizuci te.
- Neka, teto, neka - branis se ti - i onako ti mnogo dosadjujem!
- Hajde, hajde!... - I ostavi u stranu dete, tebe posadi za veceru.
Ti si pognute glave, isla, sela, uzela zalogaj, ali tako nevesto kao da
prvi put jedes. Majka te nutkase, metase pred tebe jelo. Ti si jednako,
onako pognuta, valjala taj zalogaj u ustima. Uzalud si probala da ga
progutas, ali nisi mogla. Posle briznu u plac.
- Teto, teto!
- Ne placi, cerko! Pisano je!
- Crno pisano!
- Ne 'uli Gospoda! Cuti, cedo, cuti, sinko! - i uze tvoju glavu,
metnu je na krilo i milijuci te po kosi, tesila te je i utisavala. -
Cuti, cuti... Gospoda imas, ako majke nemas... Cuti, cedo moje!...

- Nana moja! I nju on... oh! - grcase ti. - A zar nam je zlo mislila i
govorila: "Nikolo, sinko, nemoj, bre, cedo, tako! Vi ste sami, nikoga
svoga nemate, a evo, Gospod vam dade ovo pilence, ovoga crva... pa
nemojte, sinko!"... A on samo udri, psuj, vici. Mene vec sto... ali uzme
nju pa je tera od kuce zimi, a ona, nana moja slatka, da se ne bi culo,
da ne bi svet posle to... ah! ona celu noc provede oko kuce, krijuci se
da je ko ne vidi, mrzne se i umre! Ostavi me...
Odjednom cu se krhanje plota, pucanje granja i glas:
- A cekaj, cerko majcina! I ako je 'adzika, nije Bog! Cekaj ti!...
I zatim rupi u dvoriste, podskakujuci s noge na nogu, mali, raspasan,
zanoseci se, tvoj muz, Nikola. Otpoce da lupa na kuhinjska vrata. Ti si
se skamenila, mati mene gleda i kao da me pogledom moli: da se ne
ljutim na tebe, sto nas on uznemirava. On gurnu silno vrata i udje. Ti
se odjednom dize, istrze od matere i izlete u kujnu pred njega, da ga
zaustavis.
- Ne, Nikolo! Sladak, mili Nikolo, ne ulazi! - molila
si ti, sirotice moja, jer si se stidela da ja njega, tvoga muza, vidim
takvog. Molila si ga, vila se oko njega i zaustavljala ga.
- Ja!
Sto! Koj' mi sto moze! A ti... - I odgurnuv te nogom od sebe udje on k
nama, klateci se i zanoseci, s raspasanim pojasima, izvucenim mintanima,
u opancima i visokim, debelim carapama. Oko pojasa bese mu prazan
"redenik" od kursuma, a do njega veliki kasapski noz. Njegovo crno,
mesnato i podbulo lice, s vodnjikavim ocima i velikim ustima, bese tako
surovo i silno, da se covek nehotice okretao od njega... Udje on,
zanoseci se.
- 'Adzike mori! Sto? - ali se brzo trze kad me spazi,
skinu kapu i pogleda me neodlucno. Zatim baci kapu, nasmeja se tup, pa,
sireci ruke podje mi u susret. - A ja te, brate Kosto... - pa opet
zastade i poce upitno i kao zacudjeno gledati cas u mene, koji stajah
ozbiljan, cas u mater.
- Sto, Nikolo, ne ides da spavas? - rece mu
mati malo blaze, ali to tako, kao da ima jedino meni da zahvali sto ga i
sad, kao i uvek, ne grdi, vec moli.
- A? - promuca on. - Idem,
'adzike! - rece naglo i htede da uzme dete. Saze se, ali se povodjase.
Mati mu istrze dete i pozva te, da ga ti uzmes. Ti udje, brzo uze dete
ne gledajuci ni u koga, i jos brze izidje. Za tobom izidje i on cuteci i
povodeci se. Izidjoh i ja za vama. Uzalud me mati zaustavljase mimikom.
Cim se on vide u dvoristu, okrenu se, i kad me ne spazi, on poskoci,
dodje do tebe i stisnu te za kose.
- Dom! - viknu on potmulo i
gurnu te tako silno da ti posrnu prigrlivsi dete i u malo sto ne pade. -
Dom! Nemas li kucu, nego kod onu staru vesticu si?... A, a?... - I opet
izmahnu da te udari po glavi. Ti samo zaklanjase dete i tiho,
preplaseno moljase ga:
- Ne, ne! Nemoj sad, ovde!... Cuce!...

- Ko, ko, ko?... On!... A sto on? Sto je on? I njega cu ja... A ti
njega, njega? Cekaj, cerko moja, koga ces ti? Njega a, njega? - I onda
besno, drzeci te za kose, poce te udarati, gurati i voditi kuci...

Slusam kako suho granje pucka, gledam gde mesecina sija, tisina se
rasprostire a suv, nekako ostar i kao star vazduh puni mi grudi, gusi me
i nateruje na kasalj... I ko zna dokle bih tako stajao, da me ne trze
neko zvrjanje cekrka i neki tih, dubok, kao iz zemlje glas... To
dolazase iz vase kuce. Nagoh se, pristupih i otovorih oci da vidim... I
videh tebe, gde pod mladom kajsijom, na sred dvorista, pogurena "motas
cevke" spram mesecine, a jednom nogom klatis korito u kome spavase tvoje
dete. I tako klateci se, njisuci se cas napred, cas nazad, ti - ili
pevase ili plakase... Ko ce to da zna?


V


Bese pocetak zime kad na glas teske bolesti moje stare majke opet
dodjoh. Iz gostinske sobe vidjase se mala svetslost. Udjoh pravo tamo. U
prvi mah ne mogoh nista da raspoznam zbog male svetlosti, pare i dima
duvanskog. Tek posle videh punu sobu ljudi i zena. Oni behu ustali,
pomakli se i nacinili mi mesta, cuteci. Nijedan mi se od njih ne
priblizi i utesi. Bojali su se. Moje gospodsko odelo, hladno, ukoceno
drzanje uzdrzavase ih. Na podu, blizu zida, na asuri i starom pokrovcu
bese bacen "jorgan" pokrivac, a iz njega uzdignuta i osvetljena sa
strane svecom vidjase se suva, k'o vosak zuta, s velikim celom, upijenim
obrazima i uvucenim ustima tako da se vilice i nos u malo ne dodirivahu
- ljudska glava. To bese ona!
Krkljanje tup, tesko, retko i mucno
izvijase se iz njenih grudi koje se i ne micahu. Kad udjoh i nazvah:
"Dobro vece!" to krkljanje posta jace i pretvori se kao u neku vrstu
glasa:
- Kolj..lj...jo!
Zene se zgurise i prosaptase:
-
Sirota. Cula je da je dosao, pa ga zove. Pridjoh joj blize. Sagoh se.
Uzeh je za ruku suvu, crnu, hladnu, i prinesoh je ustima da je poljubim.
Stresoh se. Cudno i tesko i neugodno, kao neki strah, osecanje obuze me
kad osetih dodir te suve zategnute koze na kostima ruke. Da li to bese
strah od smrti? Ne znam. Samo se secam da sam drhtao kao prut od nekog
strasnog osecanja.
U tom se jedna zena dize i podje vratim pogureno.
- Sto ne sedis, Stano? - upitase te.
- Da nacrnem kucu i vidim dete da ne place - odgovori ti, zatvarajuci vrata.
U tom jednoj babi, koja bese zadremala uz "mangal" zara, ispade lula
iz zuba. Svi se nasmejase. Baba se trze, zbuni, pogleda me plasljivo i
ponizno. Ostale kao da bi je opravdale, rekose mi:
- Dve noci nije spavala. Cuvala je, pa sad zadremala.
- Idi spavaj, tetka! - rekoh joj blago i tronuto.
- A ne - trze se stidljivo ona - ne spava mi se, nego onako...
Obecala sam joj da cu je spremiti i lepo da cu joj vezati "cajku", kako
je ona veziva... Jer mi je u amanet ostavila.
I onda se svi
oslobodise. Pridjose mi i rukovase se. Pa onda otpocese - da bi me
utesili - pricati kako je poslednje dane provela. Kako se nije podavala
bolesti; kako sama, nocu, nije mogla da naidje na vrata sobe; kako je
htela da padne u bunar ne moguci da se vrati u kucu; kako nije davala da
me zovu, bojeci se da se ne "pometem" od ucenja; kako me je, kad je
pocela da gubi jezik i svest, ovog vecera, dok sam ja putovao, zvala:
"Kojo, Kojo, hajde brzo"... I ako je trazila moju sliku, gledala dugo,
dugo i plakala! U tom poce ona da se previja i grci. Usta joj se
izgubise u grlu, vrat uvuce... Svi skocismo oko nje. Jedna baba mi
pridje i blago rece:
- Izidji, sine, da ne gledas.
- A sto?
- Pa ne valja se. Mlad si.
Izidjoh.
Ona izdahnu.
S nekom svecanom tugom i skrusenoscu slusah kako je spremaju, kako
suste njene stare, svilene haljine koje behu u jednom zavezljaju koji je
ona jos u zivotu spremila za svoju smrt.
U jutro u samo svanuce
izidjoh. Nisam znao gde da idem i i sta da radim. Jedva sam cekao da
prodje ovaj dan i da je sto pre saranim, svrsim, jer mi je bilo tako
neugodno. Cak sam se bojao da je mrtvu vidim, vec sam krisom bacao
pogled kroz prozor u gostinsku sobu u kojoj ona bese spremna da je vidi
svet i pripali joj svecu vise glave. Da bih izbegao pozdrave i izjave
sazaljenja od zena i ljudi koji pocese dolaziti i donositi joj svecu,
zadjoh iza kuce, u potok, koji sad bese mucno poznati. Jer on bese
usahnuo, drvece iseceno a zemlja gola, trosna i smrznuta. Pogledah ka
tvojoj kuci iz koje se jos nista ne vidjase i kretase. Samo, ona ti sad
bese - da li se meni tako ucini? - tako mala, skucena i propala u zemlju
kao da se bojala od necega i zato skrivala. Tvoja basta i dvoriste
bejahu cisto goli. Sve sto bese kod tebe: u basti malo drvece, s ulice
oronuo zid i pokriven tuluzinom i prucem mesto crepova; na motki, pred
kucom, obesena ponjava; uza zid prislonjeno nekoliko drveta; mali
prozori izlepljeni hartijom - sve to izgledase tako malo, sitno,
povuceno i skriveno, kao da se bojase cije navale i kao da svakom
govorase: "Molimo te, ne diraj nas. Mi nikome ne smetamo. Evo, ako
hoces, jos cemo da se pomaknemo, jos vise cemo da se sakrijemo i
sklonimo, ako smo kome na smetnji... Sve cemo, samo nas ne diraj i
ostavi"... Iz svega isticase se tvoja ruka, ruka zenska, ponizna, tiha,
bez smelosti i jacine, ali zilava, durasna i istrajna do kraja zivota.
Odjednom se ti pojavi iz kuce. Brzo ostavi nesto i uputi se kapiji da je
sto bolje pritvoris. Zatim se vrati. Na glavu metnu neki zavezljaj,
valjda detinje pelene, na rame motiku, u desnu ruku uze dete, a u levu
neki sud, cini mi se s jelom, i uputi se meni, prolazom, da izidjes na
nasu kapiju. Ja sam stajao i gledao te kako pognute glave ides, i to u
nanulama, na nogama carape iskrpljene, u mintanu iz koga je virio
pamuk... Dodje do mene, spazi me, i mesto; "Dobro jutro", ti rece:

- Umre teta? - A glas ti bese tako obican, ravnodusan. Lice tamno,
bledo, suvo i, pocrnelo od letnjeg sunca, ne izdavase bas nikakav
osecaj.
- Da - rekoh mracno. - A zar ti neces da je ispratis?
- Ne mogu, boga mi, gospodine, - poce se pravdati. - Imam rabotu. Moram njemu da odnesem rucak, a posle u nadnicu.
- A gde je on?
Ti poce da mucas. Bese ti neprijatno i stidno.
- Na robiji - odgovori tiho.
- Sta?
- Nije kriv, gospodine, tako mi Gospoda! Obedise ga. Uzedose nam dusu dusmani - bog im sudio! A on? Oh! Nije kriv!
Branila si ga tako zivo, ponizno i verno da nisam znao sta da mislim.
Pogleda oko sebe, a zimski dan vec u velike svanuo. Kroz hladan vazduh,
protkan kao nekim rasturenim vlasima magle, pocese leteti sa svih
strana, kao zalutale, pahuljice snega i padati na ugnute krovove, zidove
i golo drvece cije se grane ostro i crno ocrtavahu.
To bese pravi
sneg. Iz gostinske sobe svetlucahu svece vise materine glave i katkad
dopirase tiho, jedva cujno, naricanje neke starije zene, valjda njene
drugarice iz mladosti. Ti si stajala pognute glave. Bilo ti je ladno,
ali si ti jednako dete utopljavala, prigrljavala, a ono sisase komad
crna hleba.
- Zima, Stano - rekoh tek sto da kazem.
Ti se jos vise zgrci. Oproba da li zavezljaj na glavi i motika na ramenu dobro stoje, i ode, prosaptavsi kao za sebe:
- Ne znam. Sad nesto rano dodje.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime9/11/2011, 7:35 pm

Uvela ruža

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih
voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe
je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja,
uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san
detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da
povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već
pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo
dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si
kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući
me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se
srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio
već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša
milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i
ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao
očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata,
iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam
svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda
neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I
da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što
su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da
radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i
sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i
ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog
izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i
ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no
ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da
postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući
te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah...
I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku
trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene
luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze,
uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo
suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći
se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na
materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me
posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao
sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati
po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske,
strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto
mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u
visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što
se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me
ko ne spazi i vidi!

Borisav Stanković

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime9/3/2012, 4:13 pm

“Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih
voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe
je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja,
uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san
detinjstva i mladosti…
Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka
samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac
ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem
obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene,
da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti
dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš
i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju
želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i
najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio
već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša
milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao
sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje:
znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve
to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila
viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer,
koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim,
koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe,
ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što
su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da
radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i
sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i
ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog
izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i
ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no
ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da
postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući
te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah...
I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku
trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene
luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga...Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze,
uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo
suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći
se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na
materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me
posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao
sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati
po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske,
strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto
mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u
visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što
se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me
ko ne spazi i vidi!...”

Borisav Stanković, „Uvela ruža”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
PoeticWolf

PoeticWolf

Muški
Broj poruka : 52
Location : Srbija
Datum upisa : 23.05.2012

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime5/4/2013, 9:32 pm

Borisav ,,Bora" Stanković

Moj zemljak



Evo, ni sada ni celoga života, nikada nikome ne pozavideh više nego tada njemu, kada posle položene mature dođe kući da provede raspust. I pre je od "naših" bilo koji su odlazili na dalje školovanje, ali većina je dopirala do Niša, a najviše do Aleksinca, po učiteljskim školama. A i ko bi se usudio da ide čak i tamo, u Beograd, znalo se da ide ili u bogosloviju ili u one kraće zemljomerske ili telegrafske kurseve. I svi bi oni, mada je većina bivala dobroga stanja, ipak odlazili sa lažnim opštinskim uverenjem o siromaštini, i onda bi svoje školovanje proveli oko moljakanja stipendija, posluživanja i raznih milostinja. A novac što bi dobvali od svojih kuća brižljivo bi čuvali i krili, da bi mogli, kada za vreme raspusta dođu ovamo kući, što više da dovuku ne odela, nego mašni, okovratnika i manžetni. A najviše velike, glomazne knjige, istorije, i to kulturne, socijalne, pa čak i na stranim jezicima, samo da bi ovamo nas, svoje rođake, koji ćemo isto tako, kroz nekoliko godina, produžiti školovanje, tom svojom naučenošću, tom množinom knjiga, studija, prosto ubijali i izazivali kod nas toliki strah, a i poštovanje.

Međutim on, Milan, moj kao neki rođak po tetki, a i po komšiluku, jer njihova je kuća bila odmah treća od naše, nije hteo da bude kao svi oni. Odmah ode tako u Beograd i upisa se, i to u najstrožiju gimnaziju, kako se govorilo, i produži dalje školovanje. I, što je najglavnije bilo: nije se, kao svi dotada, izdržavao posluživanjem nego poučavajući decu po gospodskim i ministarskim kućama. Tako su bar njegovi ukućani, a osobito otac, pričali, i tako smo mi svi, ne verovali, nego tvrdo bili ubeđeni, jer za nas ovamo svaka je beogradska kuća bila ministarska.
I što ga još više uzdiže: ne samo da nije od kuće tražio da mu pokatkad pošlju novac, veš ili odelo, osobito nove, jake cipele, nego je i on otuda ovamo njima često slao poklone i darove.
I sada ne mogu da zaboravim ono što je činilo čitav događaj, kada bi njegovi o slavi, Svetom Nikoli, dobili od njega žive sveže ribe. Velike i žive, i to u doba kada je ovamo u nas i slana, gotovo ukvarena riba bila poslastica, retkost. Koliko puta bi tada mi, deca, išli da ih gledamo kako se, odmrznute u toploj vodi, već kreću i mrdaju. Na svaki njihov iznenadan pokret, udar repom, mi bi odskakali uplašeni, a opet svaki od nas, krišom, da nas ne bi spazili, zamakali smo prst u tu vodu, sa strahom dodirujući njihova ljigava i tamna tela, pa posle ne bi mogli da ih se naližemo naslađujući se tim ribljim, slanim mirisom. Pa onda ono, ne hvaljenje, nego srećno, a u žurbi, u velikom poslu, idenje njegove matere po komšiluku i traženje na poslugu kakvog velikog suda, osobito široke i duboke tepsije, u koju bi mogle te i tolike ribe da se smeste i stanu. I onda ono njeno vajkanje:
- ,,Ne znam gde da nađem toliki sud. Ja toliki nemam a on, eto, poslao otuda neke ribe. Ne znam ni da li su morske ni kakve su, samo velike i žive. I sada ne znam šta sa njima da radim. A šta mu je trebalo toliko da nam šalje i tolike, ko zna kolike je pare za njih dao..."

Ali kad on, posle nekoliko godina, u toj prvoj i najstrožijoj gimnaziji položi i maturu, i za vreme raspusta dođe ovamo, tek je onda bilo nešto. Pravi gospodin. Sa razvijenim ključnim kostima, jakim vratom i tamnim, maljavim vilicama i nausnicama. Čela razvijena, visoka, ispupčena, a više njega naročito uzdizana i kratko potkresana kosa.
Obučen, istina, u dosta široko, ne za njega krojeno odelo, ali prilično novo; sa štapom ispod pazuha, velikom kožnom duvankesom i u rukavicama, i sa čak do ispod pola šake dugačkim manžetnama, i to ne belim, već šarenimm, pravim, istinskim manžetnama. Jer ja se ubih sekući crtaću hartiju, savijajući kao manžetne i u samoći navlačeći ih ispod rukava od kaputa i topeći se od miline kako ću i ja smeti da ponesem takve istinske manžetne, a po ovima od hartije naslađivao sam se kako će mi one tada lepo stajati.
I njegova veličina s godine u godinu sve je veća i veća bivala, osobito u mojim očima. Još kada se doznade i ču da i on uči za profesora, i da još samo koja godina pa će i on biti profesor; i kada naši nastavnici počeše s njime da se druže kao sa svojim budućim drugom, i on poče posećivati naše ispite, onda tek njegova veličina, sreća i gospodstvo dostiže vrhunac.
Sećam se, kada bi došao u naš razred za vreme ispita, da onda mojoj sreći, jer su svi drugovi znali da zbog mene dolazi, a i mom strahu da se ne osramotim pred njim ako ne znam, nije bilo kraja ni granica. A ona vrelina junskoga dana: mi u zatvorenoj i punoj nas sobi, a napolju toliko sunce blešti i toliko prodire kroz suve i čiste, jedanput u godini tada, oko ispita, oprane prozore, da nas čisto guši. U klupama među nama zaudara znoj. U glavi vrelina mozga od silom, na brzu ruku, što više uguranog predmeta koji će da se polaže. Kolena mi se od straha ukočila; držim međ rukama neispavanu, a još manje kako treba očešljanu i umivenu glavu; grozničavo prelistavajući pojedine partije, osećam kako mi se od znoja sa prstiju vlaži kosa i koža. I onda, pored svega, onaj strah, trepet, napregnutost: da možda, ne možda nego sigurno, eto sad, dok nisi ni dočitao to što si "slučajno" zaboravio, ne budeš prozvan. I taman, kakav je onaj tvoj, ne profesor, ne čovek, nego krvnik, kao da zna da si to zaboravio, da to ne znaš, ako u inat ne ispovrti i baš to te pita! A on sa njima, tako za stolom, tako slobodno sedi. Čak uzima katalog i zaviruje u nj, gleda nam ocene. Nasmejan, svež, slobodan, sa čistom kragnom i velikom mašnom, sa još beljim manžetnama i navlaš što više izvučenim iz rukava; nežnih gospodskih ruku, čistih noktiju i na malom prstu, pušten, negovan dugačak prozračan nokat.
I tada, pored svega straha, užasa, kada ću biti prozvan, kada ću se početi da sramotim, jedna jedina želja, nikada valjda nedostižna nada: kada ću i ja biti tako kao on?! Isto tako biti gospodin i isto, eto, kao sada on, ovako prisustvovati na ispitima svojih rođaka. Kada će i meni mati, kao što znam da sada njegova čini, svakog dana posle ručka, kada budem legao ili se povukao u svoju sobu, a ona onda oko kuće da rasteruje kokoši i pilež, da ne čine larmu i uznemiruju me. Kada će i moj otac, kao sada njegov, koljući svakog drugog dana po jedno jagnje i unoseći ga u kuću zaklano, sa krvavim nožem među usnama, brišući ruke o kukove, tiho, uplašeno i sve na prstima da ulazi. Još pred samim ulazom da izuva cipele, da ne bi u kujni luparao njima i možda njega tamo, u onoj velikoj gostinskoj sobi, uznemiravao ili budio, ako još spava i leškari... Pa onda, kada ce moj stariji brat tako, kao sada njegov sto, eto, ne zna sta ce od radosti! Njegovo "Mile", ono čupe, umrljanih usta i obraza, čak i obrva, golo, samo u košulji, koje je on toliko nosio na leđima, cupkao ga, zabavljao, da ne bi tamo materi u kujni smetalo pri poslu, ili dralo se, - eto, sada pravi gospodin, i to koliki gospodin, i ko zna još koliki će biti!
I onda, da bi tamo u čaršiji, međ komšijama, ostalim dućandžijama, a osobito malo bogatijim, svakog se dana kao znalo za to kako je njihov Milan došao sa škole, i eto odmara se kod kuće, on je, taj stariji mu brat, svakoga dana kupovao najlepšu lubenicu i, podalje od sebe, na dlanu nosio kući, da bi na pitanje i divljenje komšija, kako je lepa, crvena kao krv i još sa noćašnjom rosom i svežinom, on mogao odgovoriti:
- Za našeg Milana!...
Pa će se isto tako i moj stariji brat radovati, kao sada njegov, kada ovaj, posle ručka i dobrog spavanja, i dva, tri sata doterivanja i glađenja pred ogledalom, iziđe u šetnju, pa navrati kod njega u dućan. Ali ne ulazi, nego sa štapom stane na prag dućanski, a on, brat mu, sav srećan, tobož i on ima gore, na pijaci, gde su velike kafane i gostionice, kakav posao, pa odmah navlači fermen i iz čekmedžeta uzima onu pazarku, modru, plesnivu, ali duboku i punu kesu i trpajući je u pojas, polazi sa njime. Ali odvojen, malo pozadi njega, kao i da ne može da ga se nagleda i kao da mu tobož svojim čakširama i laktovima ne uprlja kaput, a ono u stvari da, tako odvojeni, što više njih dvojica upadnu u oči. I ako se usput ovaj sretne sa "svojima", gospodom, nekim činovnicima, brat onda sve vodi u kafanu, poručuje piće, i to pivo. Zna on da oni samo to piju. Seda i sam sa njima, ali opet malo podalje. I jednako navaljuje; još ne bi čaše ispili, on poručuje druge. I on uzima da pije pivo, ali ne može, gorko mu, a da poruči rakiju, zna da je to prosto, i zato, sa suzama u očima od pivske gorčine, guta ga. Vadi krišom iz one velike kese i tajom kelneru plaća. Kada mu ovaj donese kusur i kazuje koliko je, on ga i ne sluša, još manje da broji. Čak bi voleo da mu ništa i ne vraća, a sve iz straha, stida da se time ne pokaže prost, da time sobom njega, Milana, međ tim njegovim drugovima ne osramoti, i pošto u onu Milanovu kožnu veliku duvansku kutiju krišom ugura ispresavijenu banku, on, da im ne bi i dalje smetao, jer zna da nije za njihovo društvo, za njihove razgovore, diže se, oprašta se, a njemu, Milanu, govori:
- Pa ti, Mile, ne moraš rano kući, ostaviću ja da je otvorena kapija.
A to je značilo da mu je on u kutiji duvanskoj ostavio novaca, te ne mora da se boji da neće dosta imati, ako hoće sa tim svojim društvom da sedi i dalje, večera, čak i pije i u zoru dođe kući. Zato će on i kapiju ostaviti otvorenu, da ne bi morao da čeka i lupa. I, odlazeći od njih, čisto sa praga kafanskog skače ovamo u čaršiju, odahujući, šireći prsa i laktove. Od sreće i razdraganosti dođe mu da samoga sebe lupi po vratu jer, eto, sada cela čaršija postade njegova. Svi dućani, sve komšije vide sada šta je, ko je on i kakvoga on brata ima!
I eto to: kad ću i ja takav biti, kada ću i ja mojim toliku sreću i radost tim svojim dolascima za vreme raspusta pričinjavati, to je tada toliko za mene bilo da ni dosada, a mučno i ubuduće da ću osećati veće radosti.

On je produžio školovanje. I što god se više približavao svršetku školovanja i sve veći gospodin bivao, sve je ređe dolazio. Ali zato su sve radosniji i zavidljiviji glasovi dolazili. Ima mnogo posla oko škole, poslednje ispite polaže. A docnije, kada sve položi, svu školu svrši, što ga najviše uzdiže to je što je dobio odmah službu, i to tamo, u samoj prestonici. Govorilo se: da ga zbog velike njegove učenosti ne puštaju ovamo kod nas, a i mnoge devojke, iz prvih ministarskih kuća, počele da se grabe oko njega. Brat njegov ovamo, radi njega, poče jednako održavati veze i prijateljstva sa gospodom, a osobito sa njegovim drugovima po školovanju koji su ovamo dolazili sa službom. Čak i otac njegov, kao niko od naših starijih, radi njega i njegova ugleda tamo, poče da odlazi u crkvu, kada su bili državni i gospodski praznici: rođendani vladalačkog doma, parastosi i pomeni.
I svi, cela kuća, sa srećom, neiskazanim zadovoljstvom - jer ne da su bili uvereni, nego, eto, tek što koji dan ne osvane od njega pismo kako im dolazi, kako je već isprosio tu i tu, sa tolikim i tolikim parama - satrše se ovamo od revnosti i od pažnje da i oni sobom, svojim ponašanjem, što više doprinesu njegovom ugledu, njegovom gospodstvu. Samo je trebao da im dođe kakav njegov drug ili samo običan poznanik da im se javi, i donese od njega pozdrav, kakvu poruku, pa da se vidi kako bi bio ne jedan ili dva, tri dana, nego čitave mesece gošćen i čašćen!
I da bi pokazali kako i oni znaju šta je gospodstvo i da on neće zbog njih nikada pocrveneti, svi su oni morali da počnu drukčijim životom da žive. Prvo taj stariji brat morao je da skida čakšire, fes i pojaseve. Istina, sa mukom, teško i nikako nije mogao da podnese kupovan, tanak štof, ali je ipak zato nosio od šajaka, "klašnji", pantalone i kaput. U kući već se ne jede za sofrom nego za astalom. I sama kuća morala je drukčije da se namešta. Ispred kuće stari drvljanik sa nagomilanim drvima od po nekoliko godina da se ukloni; ona čuvena "lončarska" drva, od kojih samo troja kola pa je cele zime dosta, više da se ne kupuju, nego kratka, poređana u hvatove, i to da se naslažu i nameste tamo iza kuće. Ispred kuće, ispred samog ulaza, da više iz onih suprotnih podrumskih vrata ne bije onaj silan miris od pića, poređanih bačvi, buradi, a o tavanicama da ne budu izvešana runa vune, stare pastrme, pređe i svega i svačega. Sve je to moralo da se iznese. I otada što bi bilo potrebno da se kupuje na malo, samo da bi bilo čisto i lepo. Oko kuće i ispred kuće da se poseče ono silno drveće, osobito dudovi, čije dudinje kad prezru i počnu opadati gotovo celo dvorište oboje i svu malsku pilež privuku. Ali u stvari najviše je to drveće ispred kuće posečeno zbog toga da bi se mogli da vide na gostinskoj sobi prozori sa čistim belim zavesama. Pa i sama je kapija izmenjena. Ne ona stara, dvokrilna sa svodom, sa katancem i teškom rezom, i o koja se moralo svom snagom, ramenom odupreti, pa da bi se tek jedno krilo počelo pomicati, nego je načinjena nova, laka, obojena, i sa još lakšom bravom, koja treba samo da škljocne, pa da odmah vrata polete. Jedino što ispod kuće ostade stara loza, čardaklija, čuvena "bes'mka", čija su zrna bez semena, krupna, retka, a žuta kao ćilibar i traju do u duboku jesen, i čiji jedan grozd teži po dve i tri kile. Ona je morala da ostane. Ma koliko da su oni, brat, mati, navaljivali, ipak otac to ne dade nikako. Mogla je cela kuća da se ruši, menja, samo je ona, ta njegova čardaklija, morala da ostane. Da on leti za vreme žege ispod njenoga krupnog, velikog, čisto kožnog lišća sedi u debelom hladu, opkoljen gustom, svežom travom, a da ujesen, kada sve ogoli, sve se sparuška, sa sviju loza grožđe odavno popada, istruli, da na njoj jednako stoje ti njeni jedri, krupni i žuti kao ćilibar, teški grozdovi, koji u poznu i ogolelu jesen svojim zrelim i slatkim, talijanskim mirisom izazivaju čuđenje po svom komšiluku, u celoj varoši.
Ali on ne samo što je ovamo kod njih sve ređe i ređe dolazio, nego gotovo i nikako. Jedino što su od njega dobijali redovno dopisne karte i njegove fotografije, čas sam, čas u društvu, čas u raznim položajima, raznom odelu, čak jedanput i sa obrijanim brkovima, što njih ovamo čisto zbuni, zastide, te tu njegovu fotografiju sa obrijanim brkovima kao sakriše, jer je nisu kao ostale njegove fotografije sa ponosom pokazivali i davali da po celoj rodbini idu iz ruke u ruku. A kada bi dobili pismo od njega, to se već znalo da je sigurno sa kojom menicom koju će trebati ovamo njegov brat da potpiše i da je naplati u kom od naših zavoda i novac njemu tamo pošlje.
Docnije, posle nekoliko godina, taj njegov stariji brat nekako brzo, naprečac umre. Čini mi se od sušice. A govorilo se da je od nečega drugoga, kao zbog dugova, šta li, ali se u to nije verovalo. On ni tada na njegovo pogreb i sahranu ne dođe. A i našto, kad ima toliko posla tamo, kao branili su ga njegovi. Našta da se remeti, uznemiruje, kada već mrtvoga da ga oživi ne može; a što se tiče sveta, pogreba, plača, i bez njega su oni sami učinili sve što treba. Oplakali ga i ožalili. Čak su na pogrebu bila sva gospoda, sa kojima se, radi njega, Milana, on za života jednako morao da druži i upoznaje. I zato, što im ta smrt, pogreb, čisto kao stade na put, poče da ih preprečava, oni je brzo odagnaše, oturiše, samo da bi se opet nastavio onakav život kakav je radi njega tamo, radi njegova ugleda i bogatstva, trebalo voditi. Osobito su docnije, kada njegove sestre porastoše i zadevojčiše se, morali dobro oči da otvaraju i gledaju za koga će se udati.
Najstarija je bila razvijena, i sa toliko raskošne i gotovo razbludne lepote, da kakav bi tek trebao onaj da je koji bi mogao ravan njoj biti! Ali, ipak, nju su morali da dadu za nekoga učitelja u jednom obližnjem selu. I to su dva vinograda prodali dok su njoj pokupili miraz. I kao kada se drvo preseče, i to ne po korenu nego odozgo, tako i ona poče tamo na selu da se širi, deblja, a lice da joj dobija tupi, ubijen izraz. I poče toliko mnogo da rađa, a videlo se po tom njenom ubijenom licu da je to sve bez njene volje, želje i strasti, da je zbog toga večito bila bolesna.
Tako prođe i mlađa sestra. Ja se nje sećam samo kao šiparice, tek zadevojčene, još sa maljama oko usta i po vratu, ali posle, kažu, toliko se očistila i prolepšala da je u varoši nije bilo lepše i pitomije. Večito sa pesmom na ustima, srećna što je tako lepa, što može ocu i materi da po kući pomogne, i još više srećna što može bati svome, tamo u Beogradu, sa ponosom svaki čas da šalje sa najlepšim vezovima košulje, čarape, i drugo. I nju su morali, jedino radi njega tamo, samo njega da ne ponize, da udadu za nekoga gospodina. Ali pošto nisu imali, kao za stariju, da što mnogo prodadu i tako joj veliki miraz spreme, to su je udali za nekoga iz suda, tobož pisara, ali u stvari praktikanta ili arhivara, koji je bio, kao svi oni, dosta u godinama i čuven kao pijanica.
Ali i posle svega toga on otuda, iz Beograda, nikako ovamo nije dolazio. Još manje se ženio, još manje prosio tu "ministarsku" kćer sa tolikim grdnim parama. Međutim ovamo, kod kuće, samo otac i mati ostadoše, a od imanja, nešto radi njegovih menica, nešto oko sahrane brata, udaje sestara, gotovo sem kuće i dućana ništa drugo ne ostade. Otac star i nije mogao više dućan da drži. I, pošto ga kolena i vid počeše da izdaju, morao je kod kuće da sedi, i to sam, usamljen, jer ona, žena njegova, jednako je bila kod tih kćeri, čiji muževi opet nisu mogli da budu zajedno sa službom u jednom mestu, još manje ovamo kod nas u varoši, već večito rastrkani, tako da bi ona gotovo celu godinu provela obilazeći čas jednu, čas drugu. Dese se te porođaji, te bolesti, posle bolesti, opet mora i dalje da ostane, i po čitave mesece, sve da opere, okrpi, uredi, da pomaže, gotovo služi, da noću odmenjujući umorne i bolesne kćeri, bdi nad decom... Ali kad god bi počeli da se približuju praznici, osobito slava, Uskrs, Božić, pa bilo ovamo kod kćeri najgore, najveća bolest, i ona bi sve to morala da ostavlja i ovamo kući da dolazi. Ne radi njega, starca, što je on sam, što mu je možda ponestalo preobuke ili hleba, kojega mu je ona pri polasku dosta napekla i kojega je on onako otvrdlog morao, tačno, u određenim količinama, da jede, da bi mu istrajao; nego iz straha, nade, slutnje i sreće da možda, možda ne slučajno, nego sigurno, jer već je vreme on otuda, iz Beograda, već ne dođe. I onda, usput, vozila se opkoljena raznim zavežljajima: čas boščama sa starim vešom, krpama, otpacima, među kojima i krišom uguran po koji zetovljev prsluk ili kaput, star, bez dugmeta, čime će se starac zimi utopljavati, čas opet klupčadima zaostale pređe, nakupljene vune, što će ona sada zimi u dugim zimskim noćima presti i od toga tkati ponjave, ćilime. I onda, približavajući se varoši, ulazeći u nju, ono premiranje od sreće, blaženstva: kako će sada, čim se pojavi u svojoj ulici, a ono odmah tamo, ispred svoje kapije, ne, kao uvek, videti kako je mrtvo i pusto, nego kako je žagor. Komšije se iskupile. On došao. Ušao odavno u kuću. A ovamo ispred kapije skinut njegov prtljag: puno sanduka, kožnih, velikih kofera, denjkova. A on, starac, stoji na kapiji. Unezveren, srećan, drži ruku nad očima, jer već odavna dobro ne vidi i napreže se da tamo krajeve ulice dobro vidi, da, čim se ona pojavi s kolima i on pozna da je već jednom to ona i, čim mu se počne približavati, on je počne tobož da grdi, a od sreće kolena mu klecaju, ona ruka sa štapom na koji se oslanja toliko jako se njiha, da mora da se naslanja o kapiju i nju grdi:
- ,,Pa gde si, more, veštice! Te tvoje ćerke već... a evo dete još otkada došlo i nema ko da ga dočeka."
A ona iz kola ne može da se pomakne. Oseća kako joj oni zavežljaji kao olovo pritiskuju kolena. Mada joj kočijaš pruža ruku i pomaže pri silasku, ona ne može. Jednako kolenima počinje, njima hoće da se skida, a grlo joj se steglo, oči navrele, grudi da puknu od neiskazane sreće i milja, jer će ga već kroz kapiju ugledati u onoj velikoj gostinskoj sobi, mada se ona ne vidi odmah s kapije nego kada se uđe unutra; ipak, to ništa ne mari, videće ga ona odmah, nestaće zid, ćošak sobni, videće ga ona odmah kako on, njen Mile, već sasvim čovek, sa već rutavim rukama i prsima, zavrnutih rukava, raskomoćen, pljuska se i umiva, i to onim sapunima, velikim, skupim, kao što su njeni zetovi u početku, dok je još trajalo do miraza, donosili kući i umivali se.
Ili ako ne bude došao, a ono će tada sigurno doći pismo. I opet će tada videti starca kako je ispred kapije, naprežući se i unezvereno čeka. I dočekuje je opet tom njegovom tobož grdnjom:
- ,,More, polude li ti? Kamo te? Još otkada došlo pismo, a tebe kao u inat nema, i ne znam šta hoće, šta piše."
A nije istina. Čim je došlo pismo, odmah je otrčao u čaršiju, našao ko da ga pročita, nego hoće nju da plaši, drži u strahu, u neizvesnosti, jer se zaista pokaže da je to njegovo i to onako pismo kakvo oni odavno očekuju: da je isprosio tu i tu ministarsku kćer, sa tolikim parama, i da im javlja zato da bi bili spremni da se, kad ih pozove na proševinu, prsten, oni po običaju ne uzmuvaju, uzbune, i po dva, tri dana dogovaraju se, spremaju dok se spreme kako treba, da bi se mogli krenuti.
- A neće ona biti nespremna! Ona već odavno čuva i već se uplesnivilo od silnog zamotavanja u voštane krpe nekoliko starih dukata i rušpija za darivanje te njihove snahe.
Ali uvek dolazeći i ulazeći s kolima i onako pretrpana stvarima u svoju ulicu, odmah bi videla kako od svega toga ništa nema, kako je kapija mrtva, prazna. Čak otvarajući je, brava bi joj izgledala kao zarđala, i po tome bi znali da niko nije ulazio, dolazio, još manje da je kakvo pismo došlo. Iz dimnjaka dim se nije video. I ako bi ga bilo, to bi bio suv, tanak dim, sigurno od pruća što starac po bašti skuplja i njime se greje. Njega, starca, zaticala bi unutra ili u sobi, kako leži, uvijen jorganom, ili u kujni gde se oko ognjišta greje, drhteći i pazeći da mu svaki prut na vatri sasvim izgori. Kad bi je video da je došla, on bi je samo, a kao od bola, stida, čisto kao osećajući da je i on kriv što od njega, Mila, nema ništa, to time nema da je obraduje, jedva kao upitao:
- ,,Dođe li?"
- ,,Eto, dođoh!" - I to je bilo tako mučno, tako teško i bolno od nje izgovoreno, da bi od samoga toga "eto, dođoh!" ona osećala kako se razbolela i po dva dana posle ležala bi od glave.
I na sam dan praznika, mesto svega - ili njega samog ili pisma da se verio, ženio - došla bi samo kratka čestitka. I tako je bilo to jednako, s godine na godinu. Njih dvoje sami u celoj kući, sa puno po sobama obešenih i poređanih fotografija, osobito njegovih, pa onda sestrinih, njihovih muževa, njihove male, gole dece, a po kući podovi i kreveti već su bili ogoleli i proređeni. Jer sve što je bilo od čaršava, lepih ćilimova, svilenih zastirača, to je sve bilo poslato tamo, njemu, u Beograd; njima je bivao uvijen i ušiven svaki dar i pošiljka; jer ne zna u kakvoj kući i sa kakvom gospodom on sedi. Pa onda, otkuda se sme, kad mu ma što pošlju, to da se uvije u obična platna ili krpe?
I zato je i sama kuća, pored njih dvoje onako samih i starih, sve više, s godine u godinu, bivala praznija, ogolelija, smrznutija.


*

Naposletku i ja položih maturu i dođoh u Beograd na "velike škole". Ali od njega celog, kakvoga sam ga zamišljao, ostade mi samo prljava Savamala: truli, sa dugačkim i mračnim stepenicama poređani i rasklimatani stanovi; tesne sobe, uski, provaljeni kreveti, ali, zaboga, sa mekim jastucima, i to od perja, od koga ne može čovek ujutru da se očisti, a sa tankim sve u grudvama starim jorganima. Pa onda aščinice sa večitom vlagom, prosutom vodom, njihovim slaninama. Kupovanje celog hleba, pošto kupovanje na kriške dolazi skuplje, jer se tako od jednog hleba istera dva groša, a on, ceo kad se kupi, staje groš. I onda izmišljavanje znakova kojima će se taj hleb što preostane obeležiti, da bi se bolje mogao pronaći u hrpi isto tako obeleženih hlebova, i da se ne prevariš ili ti drugome pojedeš, ili drugi pojede tvoj, koji je sigurno bio veći nego njegov... I jedino kao razlika, kao neko "gospodstvo", to je što se mogao nositi štap i slobodno, čak i u školi, pušiti. A večito, i u najgoroj zimi, u kratkom kaputu, i to ili u novom kaputu a starim patalonama, ili obratno, u starom kaputu sa već popravljenim laktovima a u novim pantalonama, i to od najjevtinijih, kupljenih iz Vasine ulice, a svakad uveče ono savijanje i metanje ispod sebe, u postelju, da bi ujutru bile tobož ispeglane i kao nove.
A još kada odoh njemu, i to u samo nadleštvo gde je bio sa službom, pošto ga nikako na ulici ili ma gde nisam mogao naći, i kad rekoh momku moje ime i kako sam njegov zemljak, i kada se on pojavi, iziđe, ja već videh šta je. On ni mlad ni star, ali lice nekako mrtvo, strano i zbog svakodnevnog brijanja došlo kao sveže ogrebano i sa puno bubuljica. Pa još one oko brkova, crne, u koren i potkresivane dlake, da bi brkovi izgledali što lepši, što manji. Kad me ugleda, videh da ne samo što sam mu neprijatan, nego toliko ravnodušan, da je njemu to, mi " njegovi zemljaci", i on "naš zemljak", toliko dosadno, toliko njih tako dolaze i tako se kod njega prijavljuju, da mu se to već popelo na glavu. I tek reda radi samo što me upita:
- A, ti si?
Dalje ništa. Na moje pričanje, pozdrave od njegovih nije ni odgovarao. I pošto me on uobičajeno raspita, a jednako nestrpljivo nogom lupajući, gde sam odseo, šta mislim da "izučavam", u koji sam se odsek upisao, oprosti se, pošto me zamoli da mu te stvari, poklone od njegovih, odnesem u stan, kazav i ime ulice i broj kuće. Ali ja ne zapamtih, toliko sam bio ljut, besan, ne na njega već na sebe: šta sam tražio, šta dolazio? Ali te stvari morao sam da odnesem, jer kada ne bih to učinio, onda od njegovih otuda ne bi moglo da se živi. Zato se vratih i ponovo momka upitah, ali sa strahom da možda momak neće znati, nego će ići da njega pita, i on će ponovo izaći da mi kaže, a tako bi mi on sada neprijatan bio. I to sve zbog mene, sto sam ja bio lud, mislio, poverovao da je on mozda, mozda... Medjutim, sluzitelj, bez mnogog premisljanja, odmah mi kaza ulicu i broj njegova stana. Po tom momkovom lakom znanju gde on stanuje, već sam znao da on u tom stanu jednako, godinama stanuje, nikako se ne seli, a već po tom njegovom, jednako godinama stanovanju u istom stanu, kod iste gazdarice, već sam mogao znati šta je. I zaista, ne prevarih se. Usred množine s obe strane poređanih stanova u jednoj dugačkoj avliji, ne sećam se koje ulice, ja na prvi pogled poznah gde je njegov stan. Poznah po ćilimčetu kojim je bilo zastrto na ulazu po stepenicama i o koje je trebalo da se brišu noge. A to je ćilimče kod njih ovamo bilo najlepše: njegova, i to starija sestra nije ga tkala nego vezla, da bi bilo što šarenije i lepše. Kada posle kucanja počeh da ulazeći uvlačim sa sobom one zavežljaje unutra, sa astala na kome je gorela špiritusna lampa, oko koje je bilo šolja sa kafom, štrčali "kolmajzi", ukosnice, i u kolutovima kose, podiže se žena, dosta u godinama i neiznenađena, sigurno naviknuta na donošenje tih zavežljaja i darova, i predusrete me:
- A, donosite... Izvol'te, izvol'te!...
Meni pade u oči, kada se podiže, njen dosta ugojen trbuh koji se, izgleda, tako jako video zbog navlaš spreda zategnute suknje. Pošto na glavu, kosu, koju je sigurno dosada doterivala, baci peškir, a nije joj to bilo potrebno, ali kao da je htela da joj time lice dobije malo više mraka i svežine, pođe ispred mene da me uvede u tu njegovu sobu, koja je i jedina soba bila, jer se ceo stan sastojao iz te sobe i one male kujne.
Ispred mene zašuštaše njeni razvijeni strasni kukovi i, usled kratke, u nabore nabrane suknje, još više razdeljeni. Video sam je. Morala je biti dosta u godinama, jer su joj se prsti, ruke kao i dlan bili već smežurali, ali zato gore, mišice, prsa, pleća, osobito njena polovina jedra, u ribićima, sve je još bilo tako jedro i puno. Poče da se saginje, da uzima od mene te zavežljaje, a meni, zapanjenom otkada uđoh, videh je, jednako je jedna jedina reč lepršala na ustima:
- Gazdarica, gazdarica!
I to njegova, sa kojom živi, od koje ne može da se rastavi, niti se seli. To je ta njegova ministarska kćer, i sa tolikim mirazom! A da sa njom živi, da mu je ona žena i sve i sva, videlo se i po izmešanom nameštaju od njegovih i njenih stvari na njegovom krevetu; videlo se po onim nogarama za note na kojima on tobož svira; osobito po knjigama koje nisu bile, kao kod drugih kirajdžija, na gomili, obično na sanducima, nego u ormanu staklenom, lepo poređane; tako isto i po odelu, koje nije visilo, kao kod ostalih, o kakvom čiviluku odmah do vrata, nego sigurno je bilo u ormanima, pomešano sa njenim uštirkanim suknjama i reklama...
Više nikada ne odoh tamo, niti zaželeh da ga vidim. Sve sam doznao. Ništa od njega. Upravo, što rekli, kako se uzme, kao što su svi ostali i kao što ćemo i mi svi sigurno takvi biti... Sem časova u školi, te svoje gazdarice i kafane, ništa dalje. U kafani, istina najboljoj, imao je svoj sto i svoju čašu. I ako ga tu, bilo danju bilo noću, ne bi bilo, onda sigurno je kod kuće i spava; kada pre vremena, ranije, dođe u kafanu, a još nikog nema od njegovog astala, on obilazi oko kafane, čekajući ih. Uzdignute jake, natučena šešira i dosta aljkavo, ali bez zamerke obučen, osobito uvek ispeglanih pantalona i očišćenih, jako svetlo, kao lakovanih cipela. I onako ispred kafane čekajući u polumraku, nikada nije se mogao videti ceo, sasvim. Čelo obvijeno mrakom od oboda na šeširu, ispod njega dosta razvijen i pravilan nos, a sve to bilo bi presečeno muštiklom sa zapaljenom cigarom, koja bi svetlucala i koju iz usta nije ispuštao... I uvek tako, uvek ispred te kafane, za tim svojim kafanskim astalom ili kod kuće, kod te svoje gazdarice, i nikada ništa drugo, ništa više. I posle, docnije, začudo, ne samo da sam izbegavao, nego kada bih ga makar i izdaleka nazreo, meni bi uvek bilo mučno, teško. A to sve zbog toga što bi mi se odmah posle njega silom počela da nameće, i to tako silno, slika njegovih: matere, oca, osobito one njine čardaklije, onog čuvenog grožđa, kako u poznu i ogolelu jesen još neobrano stoji, još čisto tužno kroz osušeno lišče visi, žuti se, čeka njega da on dođe, uzabere ga, okusi, a njegov, gotovo slep otac drhteći obilazi oko njega, zagleda ga, čuva i plaši vrane i druge ptice da ga ne kljuju i načinju...

* * *

Posle, naposletku, umrli su i oni tamo. I on, tek kada se sve svršilo, obrazovala se masa, sve se rasprodalo, pretvorilo u novac, tek tada otišao da to primi i otuda se tako brzo vratio, da ovi njegovi u kafani, za njihovim stolom, nisu mogli ni da primete njegov nestanak, kamoli da saznaju da je on išao tamo, kod svojih.
Nazad na vrh Ići dole
http://poeticnivuk.blogspot.com/
PoeticWolf

PoeticWolf

Muški
Broj poruka : 52
Location : Srbija
Datum upisa : 23.05.2012

Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime6/4/2013, 2:59 pm

Борисав ,,Бора" Станковић
- Божји људи -

МИТКА


— А, и ти ли? — гракнули би на њ сви просјаци чим би се и он појавио и ушао на гробље.
Он, заобилазећи их, окретао би од њих главу и одбијао их презриво од себе.
— Море, ’ајд! Зар ја па просим?
И, не путем, већ би одмах преко гробова почео да иде по гробљу.
И заиста он није просио. Кад би се приближио коме гробу, он би издалека почео да се глади, шмркће, кашље и стидљиво да заобилази око гроба, гледајући жељно у ракију, вино. Жене се сете. И зову га, дају му. Он пије све: час вино, час ракију — и то одједном, наискап.
И тако, једнако стидећи се, жељно заобилазећи око гробова за час изређа цело гробље. И онда се враћа, али слободнији, расплакан, пијан. Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана. Седа тамо. Пошто нема да им запали свеће, он, оно што је напросио вади из појаса и ређа по гробовима. И онако пијан, плачући нуди пролазнике:

— Узмите, узмите за њину душицу, — и раздаје показивајући на те своје одавно пропале, угнуте гробове.
Али, нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио. А он једнако нуди, плаче и моли пролазнике:
— За њину душицу, за њину душицу узмите...
Ни попа не сме да зове. Већ кад би се гробље почело да празни и попа почео да залази по крајевима гробља и кад би тад наишао на њ, он би га молио:
— Дêдо, препој и ове моје...
Попа, ако је добре воље, пришао би, препојао би му их, он би га тад љубио у руку, метанисао за њим; а ако није добре воље, не би ни гледао, већ би другима препојавао који му плаћају. Митка би тад узалуд гледао за попом и, онако пијан, молио га, плакао, показивајући на те своје гробове.
— Дêдо, и ове моје...

И ма да поп одмакне далеко од њега, неки пут оде и из гробља пошто све препоје, он једнако плаче, виче за попом.

— Дêдо, и ове моје препој!

И после пошто поједе сам оно што је напросио и нудио другима, раздавао, последњи би се дизао и стењући одлазио. Па ако на улазу затекне пијане просјаке, оне исте који га увек онако злурадо дочекују кад год и он дође на гробље, он се умеша међу њима. Просјаци, засићени, дају му тад од свог преосталог вина, ракије, да би га после мртва пијана оставили те да ту, на улазу, ничке лежи и ваља се до глухо доба ноћи... Па да или натрапа на улаз и изиђе из гробља, или се забатрга међ гробове и ту преспава.

А у обичне дане, не можете да га познате. Чист, вредан. Тако је вешт у сукању ужета, да се о њега отимају мајстори. А највише и због тога што није тражио новаца. И не само што није тражио, већ је и одбијао кад му се дâ.

— Не могу, мајсторе, не могу — одбијао би уплашено.

Колико пута би га нашли, а обично уза зид, у ћошак испред какве ћеране. А то обично за време ручка кад сви радници изиђу да једу. Остали радници, онако у гаћама, прљави, посути труњем и влакнама од конопља, ручавају заједно. Како ко има: јела, пића; а он не. И чист. Као да није радио, заједно с њима сукао ужета. Очистио се, опрао и склоњен од осталих, једе само хлеба. Пред њим ништа друго до тестијица воде.
Питате га:

— Зашто само сува хлеба?... Шта друго не једеш?
Он би, једнако загледајући се и чистећи се, изговарао се како нема. Али, ако покушате да му дате: јело, пиће, он одбија:
— Не могу, не могу.
— Зашто? — Чудите се и почнете да се љутите на њ.
Он почне да муца.
— Тако, снага ми не трпи.
— Па како?
— Тако. Не могу. — Правда се. — Овако кад ништа не једем и не пијем, миран сам. А чим месо, пиће... После хоћу све, и то много, много! Па боље овако ништа да не једем и миран сам.

И заиста, чим окуси што масније, а још ако макар кап пића попије, онда се провали од пића, побесни, ваља се. А док тако не једе, пости, вреднијег, мирнијег нема. Увек чист, утегнут појасом. Рукави му, и ногавице, ако не дугметима а оно врпцама увезани, стегнути. И за чудо како је био леп, наочит. Само кад иде, иде згрчено, кријући се, све уза зид и једнако трепћући и шмркћући као на плач.
Нико не зна одакле је, тек знају да се одједном нашао међ слугама чувеног газда Панте. Док је био дечко нико за њ није знао ни да постоји. Слушао тамо слуге газдине те га они трпели да спава у шталама међу коње и биволе и давали му од своје хране што је преостајало и тако он живео. Тек кад порастао, пао у очи самоме газди. Не због чега другога, већ због те његове чудне лепоте. Нарочито биле су му очи лепе. Велике, црне али некако и чудно меке, меке — чак до туге меке. Газди се допао и узео га код себе, после га оженио, дао му своју слушкињу. С том женом имао и кћер. Али га жена толико волела да га није могла гледати да тако он трпи, пости, гладује, већ је радила, понова служила и њему давала те он пијући, ваљајући се, и жену и кћер отерао у гроб.
Nazad na vrh Ići dole
http://poeticnivuk.blogspot.com/
Sponsored content




Borisav Bora Stankovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borisav Bora Stankovic   Borisav Bora Stankovic Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Borisav Bora Stankovic
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: