Knjizevnost za decu

U decijoj knjizevnosti pedagoski momenat je linija sa koje se ne
silazi ni zbog umetnicke forme ni zbog podilazenja malom citaocu pisati
za decu uvek iziskuje veliku iskrenost jer mali citaoci uvek prepoznaju s
velikom preciznoscu foliranje od pravog stosa. Pisati za najiskrenije
citaoce mogu samo najbolji medju najboljima, jer treba umeti zarad
dopadljivosti izbeci kreveljenje, njihova iskrenost je nemilosrdna zato i
jesu najzahtevniji auditorijum.
Iako su jos uvek u potrazi za svojim identitetom deca kreiraju svoj
svet prema kordinatama koje dobijaju od odraslih. Svako slovo namenjeno
ovoj citalackoj publici ima vekovnu tezinu, i iziskuje odgovornost od
pisca jer se njima tka svest onih koji produzavaju zivot. Tamo gde se
formiraju emocije vracamo se ceo zivot po odgovore. Svaki se covek rado
vraca u detinjstvo to je nesto iskonsko, zato nam i price iz detinjstva
izgledaju bajkovito jer vise nije vazno da li je verodostojno – u
detinjstvu je sve istina.

Mašnica


Ina i Tino su se voljeli igrati na livadi. Jednog dana vidjeli su u
travi veliku zelenu gusjenicu. Bila je dlakava i izgledala je strašno.
- Bljak, kako je ružna! Zgazit ću ju! - viknuo je Tino.
- Nemoj, Tino, pa nije ti ništa skrivila. Igrat ćemo se malo dalje. - rekla je Ina.
Uspjela ga je nagovoriti da pusti gusjenicu na miru. Navečer je Ina
pričala tati o toj gusjenici i kako ju je Tino htio zgaziti. Tata je
uzeo s police jednu knjigu i rekao Ini da mu sjedne u krilo. Knjiga je
bila puna slika. Tata je okretao listove dok nije pronašao ono što je
tražio. Pokazao je Ini slike. Na jednoj slici vidjela je strašnu zelenu
gusjenicu koja je sjedila na listu. Na sljedećoj slici gusjenica se
omatala nekakvim tankim koncem. Kao da joj je hladno ili kao da se
željela sakriti. A na zadnjoj slici je iz tog smotuljka u kojeg se
sakrila gusjenica izašao prekrasan šareni leptir.
- Što je ovo, tata! Otkuda sad ovaj lijepi leptir? Pa gdje je ona užasna gusjenica? - zbunila se Ina.
Tata joj je objasnio.
- Vidiš, mišiću, gusjenica se pretvorila u leptira. To nije čarolija,
to se tako stvarno događa. Ako netko zgazi ružnu gusjenicu, to je isto
kao da je zgazio lijepog leptira u kojeg bi se ona pretvorila.
Nakon nekoliko dana Ina i Tino su se opet igrali na livadi. Sjedili
su u travi. Tino je štapom kopao rupu u zemlji a Ina je napravila
vjenčić od tratinčica i maslačaka i stavila ga na glavu.
- Gle, Tino! Sviđa li ti se moj vjenčić?
Kad ju je Tino pogledao, začudio se.
- Stvarno je lijep! Ali, otkuda ti sad ta žuta mašnica na glavi? Pa nisi ju imala malo prije. - rekao je.
- Kakva mašnica? - začudila se sad i Ina.
- Pa ova! - rekao je Tino i prstom htio dodirnuti mašnicu.
Ali čim je došao prstom do nje, mašnica je - odletjela! Kad ju je Ina vidjela, pljesnula je rukama i veselo povikala:
- To je ona tvoja ružna gusjenica koju si htio zgaziti! Ja sam ju spasila! To je moja Mašnica!
Ispričala je zbunjenom Tinu što je vidjela u knjizi i što ju je tata naučio.
A žuta Mašnica sa plavim i bijelim točkama na krilima je malo kružila
iznad njih a zatim odletjela dalje, i još dalje, sve dok ju više nisu
mogli vidjeti.
(Ivica Smolec)

Vetar dadilja – Desanka Maksimović


Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo, nudio se
seljacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski
stvor, ne hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako je najviše voleo da se
s decom zabavlja, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod
nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek
treći put u životu radio, ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i
kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu:
Moj dragi prijane,
ti ne znaš zanata!
Prstom nisi taknuo
mnoge donje grane.
Kupi se na vrata!
Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao
je iščupati I poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali
i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra:
Moj nevešti brale,
ne razumeš ti se
oko baštenskoga
ni posla ni bilja,
pa budi dadilja,
što ti je i otac.
a i deda bio,
moj prijane mio!
Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike, već
zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za
pomoćnika. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:
Da li staro lišće
treba, čika hraste,
malo da se strese?
Zbog njega ti, čiko,
novi list ne raste,
ne ukazuje se.
Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne:
Kako li bi bilo,
teto, kad bi granje
slomljeno i suvo
malo ti oduvo?
Gde ugleda samog zečića, stane da ga ljuška pevušeći:
Malome bukvaku
odneli su baku,
odneli su deku –
ne dam svoga zeku.
Malome šljiviku
odneli su čiku
u goru daleku –
ne dam svoga zeku.
Drveće je odgovaralo bez volje, neko da čeka starog poznanika,
Razvigorca, koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja,
neko da voli samo da obavlja svoje poslove, a zečije majke su se
izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. U zlo doba, pri
kraju dana, ponudi se on hrastu na obronku jaruge:
Da li imaš dece,
da ti decu niham,
da im pevam tiho?
Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče:
Imam tri sinčića,
treba da se gaje:
ostali su siroti,
bez bake i naje.
Treba da se ljuškaju,
treba u zaranke
da im pevaš blage
šumske uspavanke.
Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati
mu umiljato zelenim šapicama. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu
i ostade kod njih. Najzad je bio našao posao koji voli. Skide odmah
kabanicu, obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući
čime da ga zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrastići hteli da im
vetar, koga nazvaše Dujom, štogod priča. Pokuša vetar da izvrda, jer je
više voleo da peva, ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. Duja onda
poče nešto što je još od svoje bake bio čuo:
Ukraj vode, kraj potoka,
hoda roda beloboka,
beloboka, rujna kljuna.
Puče negde puška puna.
Nema više ukraj vode
beloboke naše rode.
Duja to priča, a pruće uglas plače, žao mu rode. Onda on poče nešto
smešno, kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi, i
hrastići se odmah razveseliše. Čineći se da je tobož zanet nekim
poslom, otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati
svoju dužnost. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju
već zavoleli, reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu.
Tako je Duja pričao pruću smešne priče, ujutro mu retkim češljem
raščešljavao kosu da je ne bi čupao, uveče mu pevao uspavanku da zaspi.
Uskoro ga upoznaše sva šumska deca I njihovi roditelji. Malo, malo pa će
tek koja bukva doviknuti:
Dujo, dobri brale,
poljuškaj mi dete,
nemam jadna kad,
ovčicama moram
izatkati hlad.
Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao:
Ljuška, ljuška, ljuška,
daleko u gori
strašni medved njuška:
ne dam dece ja
za prolećna dana
obasjana dva.
Tek što on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu
decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca
ručavala. On priskoči i tamo pevušeći:
Ljulja, ljulja, ljulja,
daleko u gori
kurjak se šulja:
ne dam dece ja
za sunce, ni zvezde,
ni meseca dva.
Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač, a on brzo ostavi breze pa potrča njima, još izdaleka ih umirujući:
Nija, nija, nija,
daleko kroz goru
prikrada se lija:
ne dam dece ja
ni za letnja dva
lepa večera.
I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu
nadoveže druge uspavanke, sve do same noći. Tada ih umije svežim
mirisima, pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. A kad bude zora,
poviče ispod hrastovog debla:
Ko hoće da bude
najviši u gaju
prvi mora spaziti
sunce na rođaju.
Ko hoće sve leto
da lista i buja
mora na stan primiti
drozda i slavuja.
Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje
sunca, i tako svakog jutra pomalo porastu. A što su više rasli, sve više
su pevačica na stan primali. Uskoro su postali snažno hrašće zelene,
granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke, ali su Duju iz
zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na
njihovim rukama u starosti odmarao.

O tebi govori basna


Anticki mudraci dobro su smislili na koji nacin ljudima moze istina
da se govori pravo u oci, a da to ne bude uvrjedljivo. Prikazivali su im
ogledalo u kome su prikazivane svakojake zivotinje i neobicni predmeti.
Bila je to zanimljiva i poucna slika. Mudraci su ovo ogledalo nazvali
basnom. I zavisno od toga da li su se zivotinje ponasale glupo ili
mudro, ljudi su, gledajuci ih, morali da misle: "Ova basna govori o
tebi." Na taj nacin niko nije mogao da se uvrjedi. Uzecemo jedan primer
Hansa Kristijana Andersena.
Bila dva visoka brda, a na vrhu svakog od njih stajao je po jedan
zamak. Dolinom je trcao pas njuskajuci zemlju, kao da je trazio miseve
ili prepelice; htio je da utoli glad. Odjednom se u jednom zamku oglasi
truba koja je javljala da treba sjedati za sto. Pas potrca na brdo da bi
se tom prilikom najeo, ali kad vec bjese na polovini puta, truba
prestade da trubi na tom brdu, ali zato se razlijeze glas trube sa druge
strane. Tada pas pomisli: "Prije no sto stignem, ovi ce vec zavrsiti
rucak, a tamo rucak tek pocinje." On strca dolje i poce da se penje na
drugo brdo. Tada ipak druga truba prestade da trubi, a oglasi se prva.
Pas ponovo potrca dolje, pa opet gore, i tako je trcao tamo-amo, dok
najzad ne ucutase obje trube i rucak se ne zavrsi u oba zamka.
Sad pogodi sta su drevni mudraci imali na umu kada su sastavljali ovu
basnu, i ko je onaj glupak koji do zamora trci, ne postigavsi nista ni
na jednoj ni na drugoj strani?

Domaci zadatak - Dragan Lukic


Vratila se Jasna iz skole, a mama je upitala:-kako je bilo u skoli , Jasna?
-Lepo rece Jasna, ostavi torbu, dohvati sendvic i podje da se igra.
-A sta imas za domaci zadatak?
-Nista.
Ni sutradan Jasna nije imala nista za zadatak, ni prekosutra, i jednoga
dana mama je posla u skolu. Pozdravila se sa uciteljicom i upitala je:
-Dali je tacno da vi svojim djacima nista ne zadajete za domaci zadatak?
-Svaki dan zadajem domaci zadatak- rekla je uciteljica.
Onda su pozvali Jasnu. Mama je upitala:
-Jasna kako si mogla da mi kazes da ti uciteljica nije zadavala domace zadatke?
-Pa... nije - rece Jasna.
-Uciteljica je uvek govorila: Deco, napisite celu stranu slovo A. Ali meni nije nista rekla.
Od tada Jasnina uciteljica ovako zadaje domaci zadatak: Deco, kod kuce napisite celu stranu slovo E. I ti Jasna, napisi to isto.
Deco, kod kuce ispisite celu stranicu slovo O. I ti Jasna ispisi...

Izokrenuta prica - Branko Copic


Tek je brdo izaslo iza Sunca, a krevet skoci iz prostranog cice,
navuce noge na opanke, stavi glavu na kapu i otvori kucu na vratima.
"Gle nocas je je zemlja dobro pokvasila kisu!", zacudjeno progundje brk
sucuci cicu, pa brzim dvoristem pozuri niz korake, istjera stalu iz
kravei rece:
Rogata livado, idi pasi u zelenoj kravi, a ja cu noge pod put, pa cu
poci u drva da donesem sume."Cica stavi rame na sjekiru i namignu babom
na svoje oko.
"Bako, skuvaj u jajetu cetiri lonca dok se posao vrati s cice.
Danas ce rucak slatko pojesti starca."
Put raspali niz cicu dizuci svojom sirokom prasinom oblake opanaka.
Od toga se uplasise neka kola, pa u trku izvrnuse konje, a uzda ispusti
kocijasa i bubnu ledinom o ledja.
Dogadjaj se uplasi od ovoga neobicnog cice i opruzi polje preko nogu
jureci brze nego brdo preko zeca. Najzad, kad je bacio sebe ispred
pogleda, od zuba mu zacvokota strah i glava mu se dize na kosi:iz
obliznjeg vuka virila je krvolocna suma! "Au, sad je bostan obrao cicu!"
Obuzet ludim starcem, nas ti strah preskoci preko caksira i podera trn,
pa brze od polja pretrca preko zasijane zvijezde.
Pred kucnom babom doceka ga vjerni prag. "Tako mi svetog vuka, eno
nedjelje u sumi!", viknu glasina hrapavim cicom. Kuca se prepade, uskoci
u babu i zabravi kljuc vratima, a siroto drvo pope se na cicu i gore se
uhvati granom za ruke ocekujuci dvoriste da dojuri u vuka.
Draga djeco, ova je prica pretrpejela zemljotres, pa je u njoj sve
ispreturano. Pokusajte da svaku rijec vratite na njeno mjesto. : )

Bajka o labudu - Desanka Maksimovic


Zivela na vrhu planine mala Snezana, kraljica zime. Na nozicama je
imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plastom, poprskanim
sneznim zvezdicama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se prelivala u
bezbroj boja kada suncev zrak na nju padne. Kralljici zime nije bilo
hladno ni na vrhu planine. Spavala je u sneznom gnezdu, golisava se
valjala po smetovima, vozila se po jezeru na nekoj crnoj ptici tuzno
oborene glave.
Kako je Snezana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne u
krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali
su one bile suvise male da bi mogle maloj kraljici zime sluziti umesto
camcica.
Cesto je Snezana mislila zasto li je crna ptica tuzna, zasto uvek obori
glavu, i jednom je upita: - Moj crni camcicu, zasto si uvek toliko
tuzan? Kako, mala kraljice znas da sam tuzan? Tiho pevusi ploveci
jezerom: kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom-
odgovori ptica okoliseci.
Tuzan si, tuzan camcicu, uvek sumorno obaras glavu i gledas u vodu.
Reci mi sta te mori, mozda cu ti pomoci - rece Snezana. Ali ptica ne
odgovori nista, samo jos vise obori glavu i zaplovi brze. Snezana toga
dana nije htela vise da navaljuje pitanjima, ali cvrsto u sebi odluci da
dozna tajnu crne ptice.
Stalno je krisom posmatrala iz svog sneznog gnezda nebi li videla sta
radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica jos vise
pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano,
lagano rekao bi covek ne mice se.
Samo kad nekoliko trenutaka Snezana okrene pogled na drugu stranu i
opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je
bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa je ponovo upita:
Camcicu moj crni, reci mi zasto si tuzan? Ja sam kraljica sve ove
beline, kraljica sam zime i sneznih pahuljica. Zar ne verujes u moju
moc? Hajde provozaj me jezerom, pa ces mi onda reci svoju tajnu. Ptica
tiho doplovi glatkom povrsinom vode ne dizuci na njoj ni jednog
talasica, pruzi svoje krilo i kada Snezana sede na njega, otisnu se
polako prema sredini jezera.
Okolo je sve bilo belo, belele su se grane stabla drveca, beleli se
oblaci na nebu, belele se veverice sto su katkad skakale s grane na
granu, blistala se od beline Snezana, kraljica zime.
Mala kraljice, odvec sam uzbudjena i nemogu ti reci sta me tisti, -
prozbori najzad ptica, ali dovece dodji opet na obalu pa ces cuti.
Celog dana je Snezana bila nemirna i jedva cekala da padne noc. Kad se
smrklo, otisla je na obalu jezera gde je crna ptica vec cekala.
Skrivena u noci, ispovedala se tiho kraljici zime.
Sve je oko mene belo, i drvece i nebo i zveri, i ti mala kraljice, samo sam ja od noci crnja. Zato me mori tuga.
Cuvsi to Snezana radosno rece: kad ti je to jedina nevolja, camcicu ne
brini! Ucinicu da i ti postanes beo, zaplovi nocas na sredinu jezera i
cekaj.
Posle ovoga kraljica je otisla do ledene kule, na stenje, gde je zivela
Srebrna Zvezda , majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali
Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma, stara pa je Snezana zbog toga
umiljato zamoli:
Dobra Srebrna Zvezdo, ti sto si mojoj majci odecu tkala, posalji nocas
na pticu sto stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij
njeno perje.
Ucini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola.
Tako je molila Snezana, a crna je ptica uzdrhtalo cekala na sred
jezera. Kada bi oko ponoci, san pticu savlada, ona polozi glavu na krilo
i ostade tako nepomicna. A, istog casa pade jato pahuljica i svu je
zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime.
Ujutru Snezana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu. Drugi su
se posle toga radjali i umirali, ali taj pravi jos i sad zivi i po istom
jezeru vozi Snezanu, kraljicu zime.

Alisa u zemlji čuda

1.

Pisac:
Luis Kerol engleski je pisac. Napisao je mnoge fantastične pripovetke
za decu. Njegove pripovetke razvedravaju i zabavljaju dečiju maštu.
Mnoge su mu rieči bez određenog značenja a rečenice nemaju logičnog
smisla.

Mesto događaja: na obali, u zečijoj jazbini

Vrijeme događaja: leto

Likovi:
-glavni:
Alica- radoznala, ima dobro srce i sposobna da suoseća s drugim,
uporna, ponosna, puna ljubavi.Sviđa mi se što ima dobro srce.
-sporedni: sestra,beli zec, maza, kneginja, kralj, kraljica, gospođa kornjača, Bill.

Kratki sadržaj:
Bio
je letni dan, Alisina sestra je čitala Alisi priču. Alisa se igrala sa
mačkom, popela se na drvo i zaspala. U nezinim fantastičnim snovima
pojavi se zec. Imao je pantalone, majicu i sat na ruci. Zec je kasnio i
odjednom nestane u rupi. Alisa potrči za njim. Kada je ušla u sobu
videla je stvari kako lete. Kad se spustila videla je kako zec ulazi
kroz vrata. Pomaknula je zavesicu ali nije mogla proći kroz vrata jer su
bila premala. Kvaka joj je rekla da popije vodu iz čaše na stolu te da
će postati malena. Alisa je tako uradila i smanjila se. Kvaka joj kaže
da pojede delić kolača i opet će biti velika. Uzela je ključ i počela
plakati jer više neće moći proći kroz vrata. Zatim joj je kvaka rekla da
ispije ostatak vode iz bočice. Ona popije i smanji se. Toliko se
smanjila da je upala u bočicu i plutajući prođe kroz ključanicu. Tamo je
videla raznih neobičnih životinja npr.orla koji puši lulu, dva
blizanca, školjke i golemu ribu. Prošetala se malo dalje i tada spazi
leptire koji imaju krila od kruha i maslaca. Zatim je vidjela crvenu
ružu koja ima oči usta i nos.Razgovarala je s njom i pošla dalje. Došla
je do raskrižija gdje ima puno natpisa. Kad se odlučila na koju će
stranu ići susrela je crva koji sijedi na gljivi i puši. Crv joj je
ponudio da okusi gljivu i da će postati velika. To je učinila te postala
opet postala velika. Tada susretne Ožujskog zeca s luckastim klobukom.
Sjeli su za stol i pili čaj.Kada je Alica krenula dalje susrela je
Cerigradsku mačku i mačka je uputila kamo će ići.Alica je stigla u
kraljičin vrt i u njemu se pojavi zec s trubom a iza njega kraljica i
vojnici od karata. Konji su igrali kriket loptica je bila jež a palica
je bila ptica. Kraljica je htijela Alicu ubiti ali ona je imala još malo
kolača pojela ga te postala velika. Onda počme djelovati druga strana
keksa i ona opet se smanji. Počme bježati, a vojska od karata je
slijediti. I tad se od straha probudi i vidi da je sve bio samo san.

Johanna Spyri – Hajdi ~ Heidi


Bilješka o piscu:
Johanna
Spyri rođena je u Švicarskom selu nedaleko od Ciriškog jezera. Odrasla
je u kući u kojoj je živjelo puno djece. Počela je pisati za vrijeme
Francusko-Ruskog rata 1871.god.Najviše uspijeha doživjele su njezine
knjige za djecu osobito Heidi.Knjiga je ubrzo prevedena na mnoge strane
jezike.Umrla je 1901.godine.

Mjesto događaja:
u planinama, gradu, Sesmenova kuća.

Vrijeme događaja:
Ljeto, jesen, zima, proljeće.

Likovi:
-glavni:
Heidi- djevojčica koja nema roditelja,
radoznala,vesela,poslušna,razigrana.Meni se Heedi sviđa zato što je
vesela i poslušna.

-Djed-vrijedan,spretan,prižan,pažljiv,strpljiv.Sviđa mi se djed zato što od drveta može napraviti lijepe stvari.

-Petar-ljubomora,ali u duši dobar.Ne sviđa mi se jer je ljubomoran.

-Klara-nepokretna,tiha i povučena.Sviđa mi se zato što je tiha.

- sporedni: gospođa Rottn meier, Klarin tata, Klarina baka.

Kratak sadržaj:
Sunce
je grijalo i žena je vodila Heidi sa sobom do strike sa planine. Kad su
došli žena joj je rekla da jeto njezin djed i ona mu je potrčala u
susret. Njih dvoje su bili veoma sretni i stalno su bili zajedno.Tamo je
srela Heidi i Petrovu baku. Ona je bila slijepa starica i Heidi se
brinula o njoj. Nakon tri godine žena se vratila i odvela Heidi u bogatu
kuću.Ondje je srela djevojčicu Klaru koja joj postaje
prijateljica.Klara je bila bolesna i nije mogla hodati. Klarina baka je
Heidi naučila čitati. Heidi je ponoći ustajala te nije mogla spavati
zbog čežnje za djedom.Stari liječnik je rekao da se mora vratiti djedu.
Sutra dan je Heid došla kod djeda. Donjela mu je pismo u kojem je bilo
mnogo novca.Stari liječnik je javio da će doći u planine.Klara je
htijela doći u planine k Heidi. Nakon nekoliko dana Klara je stigla kod
prijateljice.Klari je je u planinama ozdravila, prohodala. Baka i Klarin
otac bili su presretni. Klarin otac je obećao djedu da će se brinuti za
Heidi sve dok ne umre.

Osnovna misao:
Pomozi drugima pa će drugi tebi pomoći

Svitac traži prijatelja - Su Ju Đin


Jedne letnje večeri izlete svitac iz trave, podiže svoj plavičasti
fenjer i poče da trči tamo-amo. Šta li to traži? Prijatelja on traži!
Jer svi imaju po nekog, imaju mnogo prijatelja, a on jednog jedinog.
A kakva je sreća imati prijatelja i igrati se s njim! Tako je poželeo
da i on ima bar jednog prijatelja i pođe da ga traži. Leteo je tako,
leteo kad ču u travi neko šuštanje. Izdiže fenjer da pogleda šta je i
spazi skakavca kako uzbuđeno žuri nekud. Skakavčiću, skakavčiću - pozva
ga svitac. Šta hoćeš? Odazva se skakavac. Želiš li da mi postaneš
prijatelj? Želim. E, pa onda hajde da se igramo. Obradova se svitac.
Dobro, saglasi se skakavac, ali malo kasnije moram da potražim svog
bratića. Vrlo je nestašan. Negde se izgubio, a već je mrak. Još se nije
vratio kući pa je majka vrlo zabrinuta. Poslala me je da ga pronađem. A
ti si došao u pravi čas. Hajde, osvetli mi put i pomozi mi da ga
pronađem. E, ne mogu da ti svetlim, odgovori svitac.
Moram da idem da tražim prijatelja. Dižući svoj plavičasti fenjerčić,
svitac odlete dalje. Opet je leteo tako okolo kad ču u travi neki šum.
Podiže fenjer da vidi šta je to, kad ugleda jednog mrava koji je grabio
napred, noseći veliki tovar. Hej, ti, pozva ga svitac. Mrav se odazva.
Hoćeš li da mi budeš prijatelj? Hoću, odgovori mrav. Onda pođi sa mnom
da se igramo. Dobro, saglasi se mrav. Samo čekaj da donesem kući ovaj
tovar.
Baš si dobrodošao jer sam zalutao. Hajde pomozi mi da pronađem put.
Ali svitac reče: "Ne mogu da ti pomognem, jer moram da tražim
prijatelja." Sa tim rečima podiže svoj fenjerčić i ode dalje. Jedne
letnje večeri svitac je opet trčao tamo-amo sa svojim uzdignutim plavim
fenjerčićem. Šta li on to opet traži? Još traži prijatelja. Pa zar ga
nije već našao? Nije.
Draga deco, vi svi znate kako se može steći prijatelj. Naučite i
svica, jer on stalno leti unaokolo tražeći ga. Kako je samo umoran!

Raznolije iz "Nevena"


Draga deco, i pre vaseg polaska u skolu, vase mame, tate, bake i deke
citali su vam pesme Cika Jove Zmaja. Da li ste znali da je on daleke
1880. godine u Becu pokrenuo casopis za decu "Neven"? Redovno je slao
pesme, price, lekarske savete, pouke, otkrica o zivotinjama i naucna
saznanja u Novi Sad gde ih je stampar, Arsa Pajevic, stampao.
Tekstove je slao sve do smrti, cak i kada je bio bolestan. Pored Cika
Jovinih pesama, najradije je citana rubrika "Raznolije". U njima je
pisao o vasioni, razlicitim narodima i vladarima, biljkama, zivotinjama,
naucnim otkricima i eksperimentima.


Vlakna paucine


Istrazivaci prirode uocili su da svaki pauk ima na sebi cetiri
zlezdice pune malih otvora koje covek golim okom ne moze opaziti. Kad
pauk mrezu prede, on onda iz svakog iz ovih otvora istiskuje po jedno
tanano vlakance. Sva ta vlakanca (a otvora na svakoj zlezdi ima
hiljadu), sastave se u jedno vlakno, u jedan konac, od koga pauk prede
svoju mrezu.
Ali, ima i tako malenih paukova koji nisu veci od jednog zrnca peska.
I ti, kao i drugi paukovi pustaju iz svojih zlezda preko cetiri hiljade
vlakanaca, koja kad se sastave postaju onaj koncic koje nase oko jedva
moze da opazi. Cudite se i divite se majci prirodi; njoj nista nije
preveliko, njoj nista nije premaleno.
Izvor: Citanka za drugi razred osnovne skole, "Eduka" Beograd

Lesin veliki prijatelj


Naša velika kuja Lesi ima vrlo čudnog prijatelja. Taj prijatelj je
velika žaba, koja ima običaj da vrlo zadovoljno sedi na velikom listu
lokvanja, u bari i krekeće.


Sedi tako Lesi na zelenoj livadi, pored bare, sa svojim štenetomi sa
puno ljubavi gleda žabu Kreku. A znateli zašto? Jednom prilikomLesino
štene, igrajući se, upalo u baru. Majka Lesi je upravo otišla u
kupovinu. Štene je bilo još sasvim maleno i nije znalo da pliva.
Praćkalo se i plakalo od jada, a to je čula Kreka. Odmah je shvatila da
je štene u opsnosti i počela je da krekeće što je glasnije mogla.
Skakala je tamo-amo i pravila strašnu galamu. Majka Lesi iz daleka je
čula kreketanje i pomisli da se nešto dešava. Potrčala je prema kanalu
kao bez duše i stgla u poslednjem trenutku da spase svoje štene. Možete
misliti koliko je bila zahvalna Kreki.


Eto, sad razumete kako je počelo to veliko prijateljstvo između Lesi i Kreke.

Nije lako biti pustolov - Vladimir Andric


Odlomak iz knjige "Pustolov"
Mladi moji prijatelji, lepo je biti Pustolov, ali nije lako. Kao
izdanak stare pustolovne porodice, ja to odlicno znam. Jos dedinog dede
deda srecno je skitao od gudura Obrenovca do Juznih mora i nazad, i opet
tamo (i opet ovamo, i onda opet tamo)...Ja ne bih ni umeo nista drugo nego pustolov da budem. A sta je
najprijatnije u tom zanatu? Tesko mogu da se opredelim... Divno je
sankati se na sneznoj lavini niz Himalaje. Ili propadati dugo, dugo (bez
nade) u provaliju bez dna.
Kako je tek nezaboravno kada vas proguta tamna, mukla i zla pecina. A
onda, iz pecinske memle skoknuti na svez vazduh i usput podmazati
Severni pol (da ne skripi). Boraviti u skripcu, radi zdravlja i provoda.
Jahati besne slonove, kitove, dzinovske talase i vesticije metle.
Poraniti da prodzaras vulkane i zalijes dzunglu. Napojiti amazonske
pirane, okupati foke i pingvine, pa se onda spokojno brckati u zivom
blatu. Ili maziti u krilu bodljikavo prase...

Princeza na zrnu graska- Andersen


Bio jednom jedan princ, koji je hteo
da se ozeni pravom princezom. Isao je svud po svetu i sreo mnoge
princeze, ali se uvek se naslo nesto sto je ukazivalo na to da ipak nisu
prave princeze. Tuzan, vratio se kuci. Jedne noci, dok je napolju
besnela oluja, neko je zalupao na dvorsku kapiju.
Na ulazu je stajala mlada devojka, mokra kao mis, sva blatnjava i prljava.



Ali, ona rece da je prava princeza. Mozda je istina, a mozda i nije -
pomislila je kraljica i naredila da se brzo spremi postelja za devojku.
Preko dvadeset duseka stavila je dvadeset perina, a ispod svega toga,
tri suva zrna graska. Da bi legla, devojka se morala lestvicama popeti
na postelju i tako je provela noc. Sledeceg jutra upita je kraljica kako
je spavala. Strasno, odgovori joj devojka. Nesto tvrdo se nalazilo u
mojoj postelji i uzasno me zuljalo. Sasvim sam slomljena. Cele noci oka
nisam sklopila.

Sada je kraljica bila uverena da su nasli pravu princezu, jer niko
drugi nebi osetio tri zrna graska, skrivena ispod svih tih duseka i
perina.

Radost zbog školjke - Milenko Ratković

U našem susedstvu stanovao je debeli
apotekar. Njegova apoteka bila je jedina u našem kraju, pa je dobro
zarađivao. U njegovoj kući bilo je svega što se novcem moglo kupiti.
Imao je jedinog sina, razmaženog i plašljivog Borisa.

Dečak je svakodevno zahtevao čas ovo, čas ono. Ponekad bi se danima
kmezio, sve dok nebi dobio ono što je tražio. Tako je naterao oca da mu
kupi bickl, a nešto kasnije i dečiji auto. Oko novog auta okupilo se
mnogo radoznale dece. Auto se pokretao pedalama, ali Borisu nije bilo
potrebno da se napreže jer smo ga mi gurali. Kad sam ga zamolio da i ja
malo vozim auto, nadmeno mi je rekao : "Ne može ! Još si mali". Uvredio
me je time što je kazao da sam mali. Jer, on je nepunu godinu bio
stariji od mene.

Nekim starijim dečacima je dozvoljavao da voze auto, sve dok jednog
dana nije otpao zadnji točak. Opet je Boris svakog dana plačući ispraćao
i dočekivao oca. Neznam šta je tražio, samo sam čuo apotekarove reči:
Poručio sam iz Nemačke strpi se dok ne stigne. Drugi naš sused,
zidarrski radnik, imao je istog tolikog sina. Ne sećam se dečakovog
imena, ali zvali smo ga Vezica. Taj nadimak dobio je zato što je jednoga
dana radosno dotrčao da nam se pohvali: " Tata mi je kupio nove vezice!
" A cipele ? Upitali smo, videći da su mu sasvim dotrajale. Cipele će
mi kupiti kada bude imao više para.

Pogledajte vezice zar nisu lepe? Počeli smo da ga zadirkujemo, ali
tim nismo pomutili njegovo zadovoljstvo. Otišao je Borisu da i njemu
pokaže vezice. Boris nije mogao shvatiti da se neko može radovati novim
vezicama, pa ga je ošamario i oterao. Jednom mi je moj drug Vezica, sav
srećan pokazao školjku koju mu je dao neki dečak. Takvih školjki
nalazili smo dosta na morskoj obali. Posmatrao sam ga sa žaljenjem.

Kada sam otišao kući, kazao sam majci da mi je žao tog nesrećnog
siromaška. Žašto misliš da je nesrećan? Upitala je majka. Zato što nema
igračakla. Raduje se kad dobije običnu školjku, rekao sam i dodao, a
Boris ima šta god zaželi. Vidiš sine. Na to će majka. Bogatstvo ne
donosi uvek sreću i zadovoljstvo. I ako Boris ima skupocene igračke,
uvek je nezadovoljan i plačljiv. A onaj siromah ume da se raduje svemu,
pa i običnoj školjki. To je prava sreća!

Kad dedica ne zna da priča priče - Đani Rodari


Živela jednom devojčica koja se
zvala žutokapica. Ne, crvenkapica! Ah, da, crvenkapica. Mama je posla i
rekla joj, slušaj, zelenkapice... Ne, crvenkapice! Ah, da crvenkapice.
Pođi kod tetke i odnesi joj ovaj krompir.

Ne, "idi kod bake i odnesi joj ručak!" Dobro. "Devojčica krene u šumu
i sretne žirafu." Sve si pobrkao! Srela je vuka a ne žirafu. I onda je
vuk upita: "Koliko je šest puta osam?" Nije istina! Vuk je pitao: "Kuda
si pošla?"

Imaš pravo. A crnokapica mu odgovori... Bila je crvenkapica, crvena,
crvena! Da, i odgovorila je: "Idem na pijacu da kupim paradajz..."

Ni govora! "Idem kod bake jer je bolesna, ali sam zalutala. "Tako je. A konj joj reče... Kakav konj? Bio je vuk!

Tačno. I rekao je ovako: "Idi tramvajem broj 75, siđi na trećoj
stanici, skreni desno, onde su ti stepenice i tu kupi gumu za žvakanje."


Dedice, pa ti uopšte ne znaš da pričaš priče. Sve pogrešno pričaš,
sve izokreneš. Ali žvakaću gumu moraćeš da mi kupiš. Dobro, evo ti
novac.

I deda nastavi da čita novine.

Bajka o Časti - Nikola Borovčanin

U neka davna vremena živješe ljudi
bistrog uma i plemenite duše. Lutali godinama po različitim krajevima
tražeći mjesto za svoj dom. Kad dođoše do Velike Rijeke, riješiše da tu i
ostanu. Podigoše svoje kuće, napraviše svoje selo, i izradiše veliko,
brojno i zdravo potomstvo. Izabraše sebi i kralja po imenu Razum. Dobiše
i vjeru, jezik i pismo. I tako nastade narod. Biješe nadaleko poznat po
svojoj čestitosti i mudrosti.

Vrijeme je prolazilo. Život im biješe bogat. Ali sve što je dobro,
privuče i zavidne ljude. Iz vrlo udaljenih krajeva, gdje su vladale
nesloga i mržnja, a kraljica im bila Zavist, krenuše da napadaju ovaj
narod. Rušili su im kuće, otimali djecu, palili knjige…

No, narod biješe hrabar i neustrašiv. Zato Zavist riješi da ubije
Razum. Tako i bi. Narod osta bez kralja te odluči da vlast pripadne
njegovoj ženi. Ona se zvala Čast. Imala je kćerku Slobodu i sina Život. I
umjesto da bez razuma narod propadne, oni su sa Časti postali još jači.
Čast je vladala pošteno i dostojanstveno. Bila je skromna, iskrena i
pravedna. Kćerka joj je u svemu pomagala. Sloboda je bila najljepša
djevojka na svijetu i voljena u narodu.
Zavist, već bijesna, pokuša da ubije i Čast, ali bez uspjeha. Zatim
pokuša da otme Slobodu, ali je i ona bila neuhvatljiva. Narod ih je
dobro čuvao, baš kao što se čuva najveći zavjet predaka. No, Zavist nije
mirovala. Tražila je put do zla. Tako nagovori Život da se odrekne
majke i sestre dobijajući za uzvrat obećanje – vječnu slavu i vlast.
Život je povjerovao. Na prevaru zatvori Čast i Slobodu u kutiju
zaborava. Postade kralj. Narod se uplaši novog kralja jer Život bez
Časti i Slobode je Život sa strahom. Tada su istina i nada daleko, a
tuga i zlo prve komšije. Zavist je imala kćerku Laž koja se po nagovoru
majke uda za kralja. Uz nju Život postade još suroviji, a narod
nesrećniji. Život i Laž dobiše kćerku Prevaru i sina Zaborava. Dođoše
još crnji dani. Narod je propadao svakim danom sve više. Od razumnog,
časnog i slobodnog, ostade samo prevareni narod. I – zaboravljen.

Ne prođe mnogo, a Zavist odluči da ode odatle jer više nije imala na
čemu da im zavidi. Sa njom odoše i kćerka Laž i unuk Prevara jer im je,
ovakav kakav je, Život dosadio. Kad je kralj ostao sam, sa sinom
Zaboravom, osjeti neizmjernu tugu i pokajanje za ono što je učinio svom
narodu, te pade u postelju. Sin se sažali nad svojim ocem te odluči da
nađe kutiju zaborava. Nije je bilo teško naći.

Bila je na putu, zaboravljena. Obradovao se, ali ju je uzalud
pokušavao otvoriti. Sjedio je tužan danima pored očeve postelje nadajući
se da će nekim čudom ozdraviti.

Jednog dana vidje ga mali dječak zlatne kose i upita ga:

“Poznaješ li ti Čast i Slobodu?”

“Ne, ja sam se rodio poslije njih,” odgovori Zaborav, “ali ih poznaje moj otac Život.”

“Slušaj me dobro,” reče zlatokosi, “ako želiš da Život ozdravi, moraš
ispuniti tri zadatka-želje. Tako će se kutija zaborava otvoriti.”

Prva želja: Učini da Život zauvijek zaboravi na Zavist, Laž i Prevaru.
Druga želja: Vrati narodu Čast i Slobodu!
Treća želja: Ne dozvoli da jezik tvog naroda padne u zaborav!

Zaborav sve tako učini, pa se Život iznova probudi. Uz njega su i
Čast i Sloboda živjeli dugo i srećno. Žive i danas ali ih treba čuvati
od kutije zaborava.


Ovu bajku je napisao Nikola Borovčanin ucenik 6/1
razreda OS "Vasa Carapic" iz Belog Potoka kod Beograda. Za nju je dobio i
"Veliku nagradu Drustva Sveti Sava 2011" iz Beograda.