Milica Jakovljevic MIR-JAM

Милица Јаковљевић (позната под псеудонимом Мир Јам) је била српска књижевница, родјена 22. априла 1887. у Јагодини. Детињство и младост провела је у Крагујевцу, а након Првог светског рата сели се у Београд. Новинарску каријеру започиње у Београдским Новостима и наставља у Недељним Илустрацијама. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа.

Лаки, љубавни садржаји као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбеђују њеним романима сталну популарност. Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које Милици Јаковљевић доноси назив Џејн Остин српске књижевности.

Милица Јаковљевић, сестра Стевана Јаковљевића (писца дела Српска трилогија) говорила је руски и француски језик, и иако је писала о љубави и браку, никад се није удавала. Умрла је у Београду, 22. децембра 1952.

Објављена дела
Романи: Рањени орао; То је било једне ноћи на Јадрану; Непобедиво срце; Отмица мушкарца; Грех њене маме; У словеначким горама; Самац у браку; Мала супруга.
Збирке приповедака: Дама у плавом; Девојка са зеленим очима;Часна реч мушкарца; Све оне воле љубав.
Позоришни комади: Тамо далеко; Еманципована породица.
]

Otmica muškarca

ŠEF MLADIH čINOVNICA

Tmurno jesenje jutro obojilo je u sivo kancelariju građevinskog preduzeća. Tamni oblaci razvlačili su se po nebu,
olovni i mrki, a po hladnom jesenjem dahu osećalo se da će
pre sneg nego kiša. Na drveću ispred zgrade, čije su krune
dodirivale prozor prvog sprata, lepršalo je zaostalo požutelo
lišće.

U kancelariji je bilo prijatno jer je peć puckala, prvi
dan založena peć. Osećao se miris grožđa, fiksa i duvana. Na
stolu je bila pepeljara, hartije, pisma, cirkle, lenjiri. Visoki
kancelarijski orman sa roletnom bio je zaključan, a jedan
sto, kao katedra, stajao je u uglu. Na njemu je bila velika
tabla sa mnogo zabodenih ekserčića. Ugalj prsnu i iz peći
izleteše varnice. Poslužitelj otvori vrata, popravi stvarčice na
stolu i priđe peći. Protrlja ruke, zadovoljan zbog toplote,
džarnu žaračem ugalj i izađe u predsoblje.

Malo zatim vrata se naglo otvoriše, u sobu jurnu hladan
vazduh i uđe mlad čovek visoka rasta. Pogleda u peć, očigledno zadovoljan što je naložena. Skide kaput od engleskog štofa, okači ga na čiviluk, skide i šešir s glave i tada
se ukaza energičan potiljak, pokriven gustom crnom kosom.
On uze češljić i provuče ga nekoliko puta kroz kosu. Potom
ga spusti u džep i priđe prozoru. U okviru prozora ocrta se
njegova figura. Na sebi je imao elegantno zagasito plavo
odelo sa tankim prugama sive boje. Lepo skrojeno odelo isticalo je široka ramena i snažni stas muškarca.

Nekoliko trenutaka gledao je kako se od Bežanijske kose
izvlače još tamniji oblaci. Vetar dunu i razvitla jesenje lišće.
Vrapci prhnuše sa grana i odleteše. Dve svrake zagalamiše
na drvetu svađajući se. Mladi čovek sede za sto, izvadi tabakeru i zapali cigaretu, uze ključ iz džepa i otvori fioku
pisaćeg stola, izvuče jedan crtež i udubi se u njega. Pušio je
i gledao popravljajući neke linije. Napravi jednu grimasu,
kao da mu nešto nije pravo. Uze drugi prazan tabak i poče
da crta po njemu. Ostavi ga i uze veći tabak, iz onog ormana
sa roletnom. Bio je to opet neki veliki crtež. Skica fasade
zarubljena krova, u američkom stilu. Poče nešto da traži po
stolu, zazvoni, pojavi se poslužitelj đorđe.

đorđe, gde je moj lenjir, onaj dugački?

Ne znam, gospodine. Zar nije tu? Da ga nije uzela gospođica Borka. Ona ga ponekad pozajmi.

Neka ga uzme, ali neka ga uvek vrati na svoje mesto!
strogo odseče mladi čovek.

Idem da ga donesem. Poslužitelj izađe iz kancelarije, a mladi čovek nastavi da popravlja crtež.

Vrata se otvoriše, oseti se miris parfema.

Izvinite, gospodine Maricoviću, ja sam uzela vaš lenjir.
Mislila sam da vam neće danas biti potreban.

Meni je lenjir uvek potreban. Ozbiljno je pogledao
mladu činovnicu svojim krupnim crnim očima.

Ona je stajala nekoliko sekundi pred njim, gledajući te
oči u kojima nikad nije mogla da vidi nimalo topline.

Izvinite! prošaputa ona.

Ništa! odgovori mladi čovek i spusti pogled na
crtež, ne interesujući se više da li je devojka u sobi ili nije.

Brzo se okrenula, čulo se lako škripanje njenih donova.
Nekoliko koraka je bilo dovoljno do vrata, čovek podiže glavu baš kad je devojka pritisnula kvaku i osmotri fine listove
njenih nogu i besprekorne tanke čarape. Nasmeši se malo i
opet spusti pogled na crtež.

Vrata se zatvoriše, ali u kancelariji ostade miris parfema mlade činovnice.

Inženjer Gradimir Marković skide slušalicu s telefona i
okrete pet brojeva.

Alo! Ovde inženjer Marković. Hteo sam da te pitam
šta će ti treća sobica? Bolje da napravimo dve. Nemoguće je
napraviti tri sobe na ovako malom prostoru. Jedan prozor bi
gledao u svetlarnik. Dođi da se dogovorimo... Znam ja šta
ti hoćeš, adi bolje je onako kako sam ti ja kazao... Da, biću
u kancelariji do deset. Posle idem da vidim onu zgradu. Dovršena je. Prvog novembra se useljavaju... Solidna građevina. Banka zida. Lako im je da daju milione, a imaće i dobru
rentu. Dobro, čekaou te.

Spusti slušalicu i nastavi da crta i popravlja projekat.

Kad Borku odazva poslužitelj, dve činovnice koje su sa
njom delile kancelariju prestadoše da rade. Otpoče razgovor.

A Borka mu opet uzela lenjir.

Luda! Misli da će se zaljubiti u nju. A on je i ne pogleda. Tako i treba. Ozbiljan mladić. Neće čovek u kancelariji ni s kim da se zabavlja. Mi smo činovnice, a on nam
je šef. Borka misli njega da uhvati kao druge. Ovaj se ne da
lako uhvatiti. A ona se jutros baš udesila. Jesi li videla njen
taftani kombinezon? E, moj brate! Plata joj šest stotina dinara a nosi svilene čarape i taftani kombinezon!

Znaš s kim se sad zabavlja?

Znam, s onim sudijom.

Ostavio je. Videla sam je s jednim, još starijim. Neki
penzioner udovac, ali iima kuću i kirije.

Što se ne uda za njega?

Ne znam, ona hoće samo iz ljubavi da se uda. Kaže,
nikoga dosad nije volela. A jesi li videla njenu sobu? Ima
vrlo lep nameštaj! Sofa, pa dve foteljice, sifon jer sa ogledalom. Ume ta da živi. Hvata starce, pa ih dobro iscedi, a hoće
da se uda za mladoga iz ljubavi! Crkava za ovim našim
Gradom. ćuti, evo je!

Kako te dočeka naš laf?

Vrlo ljubazno! prkosno odgovori Borka. Pita me
kako sam, idem li u pozorište ili u bioskop.

Da te nije pozvao?

To je moja stvar.

On je vrlo gord.

Hm, gord! Svi oni trče za suknjom

Ali ne za svakom. Ja sam čula da se Grada ženi
jednom otmenom devojkom.

Kojom?

Jednog državnog savetnika ćerka. Druži se sa Gradinom starijom sestrom. Znaš li njegove sestre?

Jedna je udata, vrlo lepa. Udala se za nekog rentijera.
Ali, muž joj je smešan! Pravo burence. Iz računa se udala.

Koliko ima sestara?

Dve. Mlađa je studentkinja. Vrlo je lepa i ozbiljna devojka. Njegov otac ima kuću na Voždovcu.

Ali on ne stanuje sa ocem?

Hoće čovek da je slobodan.

Vidi, Ružice, Borkine čarape! Ne znam, Borka, kako
možeš da kupuješ tako skupe stvari?

Štedim pa kupujem. Trudim se da uvek imam finu
čarapu i cipelu.

Pričala je sa svojim koleginicama, ali su joj pred
očima još bile velike crne Gradine oči, hladne kao jesenja
noć. Umirala je od čežnje za njim. Sve je do sada u njenom
životu bdio vrlo mučno i bolno... Davati se za novac ljudima koje nije volela, koji su joj bili odvratni, strašno je.
Htela je po svaku cenu da pobegne iz siromaštva. Muškarci
su to zloupotrebili. Borka je gordošću skrivala svoju patnju.

Gradimira Markovića je zavolela zato što nije bio kao
drugi. Nije je hteo, iako mu se ona svakim svojim gestom
nudila. Nije to ni opažao. Bio je ravnodušan i hladan. Nije
mogla da dokuči da li mu se imalo dopada. Na sve moguće
načine je pokušavala da izmami makar jedan topliji pogled,
ali bez uspeha.

I dok su Borku ćelo jutro i ceo dan mučile misli o
njemu, Gradimiru je bilo sasvim svejedno što u susednoj
kancelariji jedna devojka luduje za njim. Kao muškarac sve
je prozreo, ali to nije pokazao. Ovo je kancelarija, a on je
šef. Nije hteo da iskorišćava svoje činovnice.

Vrata se naglo otvoriše i bez kucanja upade krupan,
trbušast čovek.

Hoćeš velike sobe? Ne pali to kod mene, Markovieu.
čim ima više soba, taksiram svaku sobu. Onda je to veliki stan. Napravi ti meni sobičke i malo predsoblje.
Ja ću staviti fini parket, pločice u kuhinji, a onda još sijalice, fini moleraj, pa cepnem hiljadu šest stotina. Bogati,
padaju cene stanovima! A svi hoće otmeno. Imam ja iskustva.
Treba da zaseniš kirajdžiju! Napravi mu sve otmeno, ali mu
otmeno naplati! Konkurencija ti je danas. Moraš i da podvaljuješ

Šta ti sve napriča, čoveče preseče ga Gradimir.
Ama, ova treća soba će da ti bude mračna. U predsoblje
jedva da može čiviluk da stane.

Stisni kako god znaš, ali hoću da mi svaki stan ima
tri sobe, predsoblje, kupatilo, špajz, sobu za devojku. Kaži
ti meni samo može li sve to da se izvede?

Može, ali neće biti kako se meni sviđa.

Ništa ti ne brini! Ja sam gazda. Videćeš da sam
u pravu. I u suterenu mi ćušni jedan stan. I na tavan. Gde
god može. Poslušaj ti mene, ja sam čovek trgovac.

Poslušaću te. Napraviću i četiri sobe.

Tako, tako. Oca li im kirajdžijskog! Mnogo zakeraju.
Ali, sad ću ja njima da podvalim. Ta će kuća najveću rentu
da mi donese. A ne kao ona prva. Prosto mi dođe da čupam
kosu kad pomislim koliki mi je plac onaj idiot upropastio.
A šta sam dobio od toga placa... Kako je tvoj otac? Podiže
i on lepu kućicu. Ti si mu pravio plan?

Ja.

Jesi l' udario jak temelj i zidove i za drugi sprat?

Dosta su jaki temelji, ali zasad otac neće više da podiže. Hoće sam da uživa.

A šta čujem? Ti se ženiš?

Kojom?

Pa, Jovanovićevom cer kom. Reče mi moja žena.

Meni to nije poznato. Ko je to tvojoj ženi rekao?

Tvoja sestra Vukica.

Vukica? Ona to pravi plan o mojoj ženidbi. Znaš,
kad su u kući dve sestre a jedan brat, svaka sestra ima
prijateljicu koju bi htela da uda za brata.

Ja sam se baš začudio. Ta Jovanovićeva ćerka mi se
ne dopada. Iždžikljalo nešto suvo, visoko, krakato. Ja ti
volim žene onako oble, meke

Još si ženskaroš?

Šta ćeš, trče za mnom.

A koštaju te dosta?

Ne žalim. Zašto da ne dam na siroto devojčence?
Sevap je! Ali, nisam ja baš izdašan. Ne može ni jedna od
mene kuću da dobije. Jedna me skovitlala kuću da joj kupim!
E, dete moje, mislim u sebi, kuće ja čuvam za sebe. A dok
si sa mnom, evo ti koliko hoćeš da se lepo obučeš i da si
sita. Valjda ću ja da je zbrinjavam za starost... Ama, je l'
istina što čuh vi dobijate da gradite bolnicu u Makedoniji?

Dobili smo. Na proleće ja idem u Makedoniju. Volim
promenu. Dosadi katkad i Beograd.

More, i tvoj zet odlično posluje. Prodaje majdan, pa
živi od rente. Lepo udadoste vašu Vukicu. Lepa je i vesela
ženica. Nije čudo što je lud za njom. Stvarno, dobar ti je
taj zet. Ume da zaradi. Bili smo kod njih na večeri. Izgubio
sam na pokeru dve hiljade. Opasno igra i tvoja Vukica.
Kockaš li se ti?

Vrlo retko. Ne volim kooku.

Ti i tvoja sestra Gordama ste izgleda isti. Kaže Vukica da ste pomalo osobenjaci. A ja ti nju volim što je vesela.
Ume da primi i slanu i neslanu šalu. Baš smo se lepo proveli. Pa hajde, dođi i ti.

Nemam ja toliku platu da bih mogao da gubim po
dve hiljade ža jedno veče.

Ne moraš se kockati. Dođi da porazgovaramo...
Idem. Petljam se s jednim kirajdžijom po sudu. Pet meseci
mi nije platio kiriju. Tužio sam ga. Zbogom! Tako, napravi
ti meni što više sobičaka!

Inženjeru laknu kad liferant Jokić najzad ode.

Poslužitelj uđe i pozva ga direktoru.

Gradimir uze neke crteže i pođe. U hodniku se čulo
kucanje pisače mašine i ženski žagor. On uđe u direktorovu
kancelariju.

Jedna mlada devojka, gotovo devojčica, zastade u hodniku pred poslužiteljem. On se diže sa stolice.

Koga tražite?

Ja sam ovde postavljena.

A, vi ste juče bili kod direktora.

Jesam. Kazao mi je da ču raditi u kancelariji sa još
tri činovnice.

To je ovamo. Povešću vas.

Otvori jedna vrata Gospođice, ovo nam je nova
činovnica.

Sve tri devojkc podigoše glave.

Vi ste došli na mesto jedne što je otpuštena?

Jeste.

Mlada devojka priđe i rukova se sa činovnicama.
Poslužitelj izađe.

Ovde je tako toplo, a napolju je hladno reče mlada
devojka.

Skinite mantil! Eno čiviluka! pokaza joj glavom
Ružica.

Pažljivo su posmatrale novu koleginicu.

Imala je bluzicu od vunice boje kestena a po njoj izvezene crvene cvetiće. Suknjica iste boje od kaše dopunjavala
je njenu skromnu toaletu. Naslućivale su se lepe linije ispod
meke vunene bluze. Kosa joj je bila boje zrelog kestena,
sjajna sa zlatnim prelivima. Okačila je svoj jevtini mantil
o čiviluk, stidljivo se nasmešila, sela za sto i pogledala po
kancelariji. Sve tri opaziše njene oči, čudnovate boje. Bile
su kao jesenje lišće, kao staro zlato, blage i tople, posute
sićušnim crnim tackicama. Bilo je neke bolećive lepote u tom
nežnom pogledu, kao da se iza njega skrivaju brige i patnje.
Bio je to onaj melanholični izraz očiju koje ne znaju za
radosti života. Bledo lice mlade devojke, vrlo nežno i fino,
pokazivalo je da u kući nije blagostanje.

Šta treba da radim? tiho upita nova činovnica.

Umete dobro da sabirate? upita Ružica.

Kako da ne umem!

Onda sabirajte ove cifre.

šta ste završili?

Trgovačku akademiju.

Državnu ili privatnu?

Državnu. U banci nisam mogla do dobijem mesto.

Neko vas je morao protežirati za ovo mesto?

Jedan moj teča. Bez protekcije se ne može dobiti
služba.

Da, da. Potrebna su jaka leđa!

A koliko imate šefova? Je l' direktor strog?

Direktor nije strog. Imamo šefa, jednog inženjera,
koji je strožiji od njega. Taj se nikad ne nasmeje reče
Borka.

Baš se, Borka, juče na mene nasmešio reče Jelka.

čudnovato. Mora da si mu se dopala, Jelka!

Misliš? Bila sam u novom mantilu. Možda je moj
novi mantil privukao njegovu pažnju. Sigurno nisu moje oči.

Što, pa ti nisi ružna devojka! tešila ju je smešeći
se Ružica, najstarija u kancelariji.

Niko ne izjavljuje ljubav mojoj lepoti, a ja se jadna
ubih udešavajući se. Pronašla sam i novi puder. Osam di

nara kutija, a lice kao sedef. Primecujete li da mi je lice
lepše? Smejala se samoj sebi i zagledala u ogledalce.

Kako da ne primećujemo! Baš sam htela da te pitam
šta to tebe tako prolepšava?

Sad znate da sam pronašla eliksir mladosti i lepote.
Hoćeš, Ružice, da idemo u nedelju u pozorište?

Slušala sam tu operu. A jedan moj rođak me zvao
u bioskop.

Rođak! Koji rođak?

Majke mi, rođak. Iz unutrašnjosti je došao, pa hoće
da me časti i odvede u bioskop.

Nova činovnica ih je pažljivo slušala. Bile su joj simpatične te devojke. Dve starije su joj se odmah dopale. Ona
najlepša i nešto mlađa, Borka, ćutke je nešto prepisivala.
Nije mnogo govorila, ali je ispod oka posmatrala mladu
devojku.

Napolju vetar poče da savija grane.

Jeste li se predstavili našem šefu? upita Ružica
mladu devojku.

Nisam.

Treba odmah da odete! posavetova joj Jelka.
Borka podiže glavu i pogleda devojku.

Gde je ta kancelarija?

Prva do naše reče Ružica.

Znači, odmah da idem?

Idite! Nema smisla da mu se ne predstavite reče
Jelka. Hoćeš li ti, Borka, da odvedeš gospođicu?

Što da je vodim! Nije ni mene niko vodio. Nek ide
sama.

Taj hladan ton bio je neprijatan mladoj devojci.

Nemojte se plašiti! ohrabri je Ružica. To je
vrlo lep čovek, fin i ozbiljan! Ako vas mrko pogleda, nemojte
misliti da je strašan.

Bogami, meni se baš dopada što je tako ozbiljan.
Prema svima je podjednako učtiv ubaci Jelka.

A šta je on?

Inženjer. Odličan arhitekta, a voli i skulpturu. U slobodnom vremenu se bavi skulpturom. Na građevini koju su
nedavno dovršili, reljefi su njegov rad. Inače je Šumadinac.
Otac mu je Šumadinac, a mati rođena Beograđanka. Ja volim
Šumadince.

To su veliki mangupi! dodade Borka. Jednog
sam poznavala.

Po jednom nemoj da sudiš o svima reče Ružica.
Idite, gospođice, on će vas lepo dočekati.

Ružica je želela da malo nasekira Borku, jer je osetila
da je ona ljubomorna na ovo nežno i skromno devojče.
Devojčica se diže i izađe.

Markoviću, pročitajte ovo! Da nije koja od tih šifara
vaša? Vi ste učestvovali na konkursu. Sad mi je telefonom
javio inženjer Petrovic da su ovi projekti nagrađeni. Evo vam
šifre! pokaza direktor Gradimiru.

Mladi inženjer uze hartiju, prelete je očima i usne mu
se malo razvukoše.

Vi ste nagrađeni, je l' te?

Mislim. Ovo je moja šifra Akropolj.

To je druga nagrada. Bravo! Deset hiljada. Petrovic
mi je napomenuo da se njemu najviše dopada baš projekat
pod šifrom Akropolj. E, baš mi je milo! Dobro, dobro,
mladiću! Vredni ste. Vi Šumadinci ste ambiciozni! I na
tehnici ste najbolji studenti. Ako, radite samo. Ne treba
se zaparložiti. A vi se i skulpturom bavite? Kako napredujete?

Prilično! To ja radim uzgred. Portretirao sam ovih
dana jednog Ličanina. Sreo sam ga na ulici i dopao mi se
njegov lik. Nemam samo vremena. Ujutru kad ustanem,
ali treba imati svoj atelje. Gazdarica se ljuti, kvarim joj
parket. Glina svuda pada. Otac ima jednu veliku sobu na
tavanu, pa nameravam od nje da napravim atelje.

To je zaista izvrsno kad se udruže arhitektura i vajarstvo. Ja sam nekad slikao, pa napustih. E, baš volim što
je naš inženjer nagrađen! Nego, još ovo da vam kažem uzeo
sam jednu novu činovnicu. Doći će danas. Svršila je trgovačku akademiju. Učinio sam jednom svom prijatelju, dosadi
mi moleći za nju. Sirota neka devojčica, ima samo majku
s malom platicom, i jednog brata. Odredio sam joj šest stotina dinara plate. To da znate. Jedna je otpuštena.

Znam koja je otpuštena.

Ovo navalilo sa svih strana, traže službu. Gde toliki
svet da postavim. Nego, ako vidite da neka ne radi, predlo

žite da je otpustimo a drugu da dovedemo. Gde god
maknem, skovitlaju me prijatelji da nekog primim. Da
imamo još pet ovolikih preduzeca ne bi bilo dovoljno mesta
za sve Hoćete li vi da odete na građevinu?

Sad idem. Samo da završim još nešto u kancelariji.

Ja sam jutros bio. Vidim da su svi zadovoljni. Biće
to jedna od najlepših fasada u Beogradu. Sad ste i raspoloženi. E, bogami, uspeh, a i deset hiljada!

Inženjer je naizgled ravnodušno primio direktorove
pohvale, ali je sav blistao u sebi od radosti što je njegov
projekat nagrađen. Nije bio u pitanju novac, već uspeh.
Prvo će oca da izvesti. Znao je kako se on diči sinom
i uživa u svakom njegovom uspehu. I majka će se obradovati zbog deset hiljada. Već je zamišljao oca kako čita novine, briše naočari od zadovoljstva i svakog pita Jeste li
pročitali za mog Gradimira?

Žurno je ušao u kancelariju i okrenuo dva broja telefona. Začu sasvim tiho, bojažljivo kucanje na vratima.

Slobodno!

Mlada devojka, sva zbunjena ri. uplašena, uđe u sobu.

Dobar dan!

Dobar dan! Da niste vi nova činovnica?

Jesam. Došla sam da vam se prijavim. Jutros sam
stigla na dužnost.

Vrlo dobro... Jesu li vam kazali šta imate da
radite?

Jesu. Već sam nešto sabirala.

Laka rumen obli joj malokrvne obraze. Gledala je pravo
u oči ovog crnomanjastog čoveka koga su joj predstavili
strogim. Osećala je strah od njega, kao nespreman đak kad
ga prozovu da odgovara.

Šta ste završili, gospođice?

Trgovačku akademiju.

Jeste li već negde radili?

Nisam. Ovo mi je prvo mesto. Govorila je kao
đak koga ispituje strog profesor.

Dobro, gospođice! Nadam se da ćete biti vredni?

O, ja ću se truditi. Jedva sam čekala da dobijem
službu! uzbuđeno je govorila.

Kako se zovete?

Slađana Jankovdć.

Slađana?

Jeste.

Inženjerovo lice se razvuče malo u osmejak. Pažljivo
pogleda nežno lice i krhku siluetu mlade devojke.

Dobro, gospođice uozbilji se ponovo. Nastavite
posao.

Ona odahnu, pokloni se i izađe. Nije joj se činio baš
mnogo strašan. Samo je ozbiljan i vrlo lep. Pravi muškarac.
Da, u kancelariji se mora dobro raditi. Ona će raditi. Mama
ju je jutros ispraćala, ljubila, plakala i govorila

Slađana, mala moja, budi pametna i poštena? Znaš
da nemaš oca, nemaš zaštite, a dobro znaš kako se mučimo.
Hiljadu i dve stotine dinara moje plate malo je u Beogradu
za nas troje. Tvojih šest stotina će nam mnogo pomoći. Samo
lezi na posao i radi. Ni s kim se ne zabavljaj. Možda ćeš
naići i na muškarca koji će ti davati komplimente, ali ti to
ne slušaj. Znaš dobro kako je danas teško dobiti mesto.

I s bratom se poljubila kad je pošla. On je odličan đak
u osmom razredu gimnazije.

Sladice tepao joj je znaš šta bih najviše voleo
da mi kupiš kad dobiješ prvu platu?

Šta, Nikice?

Jedno stilo. Hoćeš, Sladice, da mi ga kupiš? Najjevtinije stilo, ali toliko želim da ga imam.

More, kakvo stilo? Nemoj, Nikice! Imamo, sine,
prečih potreba. Bolje cipele da ti kupi! reče majka.

Ali, za Nikicu je stilo bilo najveća radost i Slađana je
obećala da će mu ga kupiti od prve plate.

Kad je Slađana otišla u svoju kancelariju inženjer brzo
poče da okreće brojeve telefona.

Ovde Grada. Ko je to?

Marica.

Marice, je li tata kod kuće?

Gospodin je baš sad pošao u varoš.

Zovite ga! Imam jednu važnu novost da mu kažem.
Uskoro se začu očev glas

Jesi li ti. Građo? Šta to imaš da mi saopštiš?

Radosna vest, tata! Moj projekat nagrađen drugom
nagradom.

šta, tvoj projekat? Ama, je l' moguće? Druga nagrada!

Pa, je l' izišlo u kojim novinama.

Danas nije. Direktoru javio gospodin Petrović. On je
bio u žiriju. Ti znaš Kostu Petrovića?

Znam, znam Pa šta kaže?

Poslao tri šifre i ja sam poznao moju.

Akropolj? Je li?

Jeste. To je druga nagrada deset hiljada!

Eh, sine, baš si me obradovao! Pa dođi danas da
ručaš s nama i da nam pričaš. Znao sam ja da tvoj rad
mora pobediti.

Znaš, tata, kaže mi direktor kako mu je Petrović
rekao da je moj rad bolji od prvoga.

I ja mislim. Mora tvoj rad biti bolji! uzbuđeno
reče otac. čekaj da zovnem Gordanu. Marice vikao je
zovi Gordanu!

Gordana, gospođice Gordana! nastade vika po kući.

Gordana, Gradin projekat dobio drugu nagradu!
uzviknu otac kad devojka dotrča.

A kolika je nagrada? ciknu Gordana. Daj mi
slušalicu!

Deset hiljada! Je li to istina? Što će se mama obradovati kad se vrati s pijace!

Gordana je srdačno čestitala bratu i pozvala ga na
ručak.

Inženjer obuče kaput. Taman da izađe kad zazvoni
telefon.

Alo?

Jedan ženski glas se odazva.

Ne mogu danas da dođem... Uveravam te da ne
mogu... Kad je otputovao? četiri dana će biti na putu?
Večeras sam zauzet... Dobro, samo pola sata... Ne mogu
više... isprekidano je govorio Gradimir.

Spusti slušalicu. Raspoloženje mu se izgubi s lica.
Namršti se. Ah, ta žena! šta bi dao da nikad s njom nije
ništa imao. Ne zna se šta je gore za muškarca ljubavni
odnosi sa devojkom ili sa udatom ženom? On nije hteo
obaveze. Izbegavao je svaku vezu u kancelariji i nadao se
da jedna zrela, udata žena, sačuvana i lepa, a uz to dama,
ume da shvati vezu s muškarcem. A ovo sada, ispašće

skandal! Poludela za njim Svaki čas telefon, zivkanje,
dolazi u stan. Zaboravlja da je udata, ne shvata da se kompromituje.

Vetar opet nalete na prozor. Zadrhtaše grane na drveću,
a nebo se još više natušti. Postade tamnije u sobi. Gradimir
stavi šešir na glavu i iziđe iz kancelarije.