LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:51 pm



677

DO KOJE SU MERE TUMAČENjA SVETA SIMPTOMI
JEDNOG SUVERENOG NAGONA

Umetnički pogled na svet: posaditi se pred životom. Ali tu nedostaje analiza estetske intuicije, svođenje njeno na svirepost, osećanje sigurnosti, sudački i nepristrasni stav. Mora se uzeti sam umetnik; i njegova psihologija (kritika nagona za igrom kao izliva snage, uživanje u promeni, u ulaženju sopstvene duše u strane stvari, apsolutni egoizam umetnika itd.). Koje nagone on sublimira.
Naučni pogled na svet: kritika psihološke potrebe za naukom, težnja za shvatljivošću: volja da se stvari učine shvatljivim, praktičnim, korisnim, upotrebljivim — : do koje mere je to antiestetsko. Vrednost ima samo ono što se može brojati i računati. Ukoliko tu hoće da prevagne prosečan tip čoveka. Strašna stvar, ako bi se čak i istorijom htelo ovladati na ovaj način — carstvo nadmoćnijega, sudije. Koje nagone on sublimira!
Religiozni pogled na svet: kritika religioznog čoveka. Nije potrebno uzeti moralnog čoveka kao tip, nego čoveka jakih egzaltacija i duboke potištenosti, koji one prve tumači sa zahvalnošću ili podozrenjem, ne tražeći im poreklo usebi (— kaogod ni poslednje —). U suštini, čovek koji se oseća »neslobodan«, koji sublimira svoja stanja i svoje instinkte potčinjenosti.
Moralni pogled na svet. Osećanja socijalne hijerarhije prenose se na vaseljenu: nepokretnost, zakon, uređenje i izjednačenje traže se i u najvišim sferama, jer se cene najviše — traže se iznad svega, ili iza svega.
Šta je tu opšte: suvereni nagoni hoće da se smatraju najvišim vrednostima. uoište, pa čak i stvaralačkim i vladajućim silama. Razume se da se ovi nagoni ili suprotstavljaju ili uzajamno potčinjavaju (združuju sintetički, ili smenjuju na vlasti). No njihov duboki antagoiizam tako je velik da se tamo gde oni svi traže zadovoljenja stvara čovek duboke prosečnosti.

678

Da li ne treba tražiti i poreklo naših prividnih »saznanja« samo u ranijim ocenama vrednosti, koje su tako duboko usađene da sačinjavaju osnovicu našega bića ? Tako da se upravo samo novije potrebe upuštaju u borbu sa rezultatom najstarijih potreba ?
Svet se tako i tako vidi, oseća, tumači, da se organski život održava pomoću takvog načina tumačenja. Čovek nije samo individua, nego je produžetak opšteg organskog života u jednoj određenoj liniji. Time što čovek postoji dokazuje se da postoji i traje jedna vrsta tumačenja (premda se uvek dograđuje), da se sistem tumačenja nije promenio. »Prilagođavanje«.
Naše »nezadovoljstvo«, naš ideal itd., može verovatno biti posledica ovog utelovljenog tumačenja, ovog našeg naročitog gledišta: može biti da usled toga najzad propadne organski život — kao što podela rada u organizmu može u isti mah doneti sa sobom (kržljavljenje i slabljenje delova, pa najzad i smrt celine. Propast organskog života, i njegovih najviših oblika, mora se vršiti po istom principu po kome i propast jedinke.


679

Sa stanovišta teorije porekla individualizacija pokazuje stalno cepanje jednoga na dvoje i tako isto stalno iščezavanje individua u korist nekoliko individua, koje nastavljaju razvitak: prevelika masa uvek izumire (»telo«).
Osnovna pojava: bezbroj individua žrtvuje se radi malog broja: da bi ih omogućile. — Čovek ne sme da se obmanjuje: isti je slučaj s narodima i rasama: oni sačinjavaju »telo« za rađanje pojedinih individua od vrednosti, koje nastavljaju veliki proces.

680

Ja sam protivnik teorije da jedinka vodi računa o interesima vrste idi potomstva, na štetu lične dobiti; sve je to samo prividno.
Ogromna važnost koju jedinka pripisuje seksualnom instinktu nije posledica njegove važnosti po vrstu; već je rađanje pravo delo jedinke i njen najviši interes, i, prema tome, najviši izraz njene moći (razume se, posmatran ne sa gledišta svesti, nego iz centra čitave individualizacije).

681

Osnovne zablude dosadanjih biologa: nije reč o vrsti, nego o stvaranju jačih jedinki. (Množina je samo sredstvo.)
Život nije prilagođavanje unutrašnjih uslova spoljašnjim, nego volja za moć, koja iznutra asimiluje i potčinjava sebi sve veću količinu »spoljašnjeg« materijala.
Ti biolozi produžuju moralnu ocenu stvari (»objektivno višu vrednost altruizma», neprijateljstvo prema vlastoljublju, prema ratu, prema svemu što nije korisno, prema rangu i staležu).
682

U prirodnim naukama s moralnim obescenjenjem našeg »ja« ide u korak precenjivanje vrste. Međutim, vrsta je isto tako fiktivna kao što je i naše »ja«: napravljena je pogrešna razlika. »Ja« je sto puta nešto više od jednostavnog jedinstva u lancu beočugâ; ono je sam taj lanac, i to potpun; a vrsta je prosto apstrakcija sačinjena od mnoštva ovih lanaca i njihove delimične sličnosti. Da se jedinka žrtvuje vrsti, kao što se to često tvrdi, nije nikakva činjenica, nego pre samo primer pogrešnog tumačenja.

683

Formula za praznovericu, o progresu od jednog čuvenog fiziologa moždanih funkcija: L' animal ne fait jamais de progres comme espece. L' hommeseul fait de progres comme espece.«
He: —

684

Anti-Darvin. — Pripitomljavanje čoveka.: koja mu definitivna vrednost može biti? Ili, da li pripitomljavanje ima uopšte definitivne vrednosti? — Ima razloga da se ovo poslednje odriče. —
Darvinova škola čini doduše velike napore da nas uveri u protivno: ona bi htela dokazati da dejstvo pripitomljavanja može biti duboko, pa čak i fundamentalno. Zasada se mi čvrsto držimo staroga: dosad nije dokazano ništa drugo do li sasvim površan uticaj putem pripitomljavanja— ili pak degeneracija. A sve što umakne ispod ljudske ruke i discipline vraća se skoro odmah u svoje prirodno stanje. Tip ostaje stalan: čovek ne može »denaturer la nature«.
Računa se s borbom za život, sa smrću slabijih i sa nadživljavanjem najsnažnijih i najdarovitijih; zbog toga se zamišlja da bića neprekidno napreduju u usavršavanju. Mi smo se naprotiv uverili da u borbi za život slučaj služi slabima isto tako dobro kao i jakima: da lukavstvo često uspešno dopunjuje snagu; da plodnost jedne vrste stoji u značajnom odnosu prema njenim izgledima na uništenje....
Tako isto se prirodnom odabiranju pripisuju polagane i beskonačne metamorfoze: veruje se da se svako preimućstvo nasleđuje i da u potonjim pokolenjima dolazi do sve jačega izražaja (dok je nasleđe tako ćudljivo...); posmatra se srećno prilagođavanje izvesnih bića njihovim naročitim životnim uslovima i objašnjava se da se to postiglo uticajem sredine...
Međutim, nigde se ne mogu naći slučajevi nesvesnog odabiranja (baš nigde). Najrazličitije jedinke se ujelinjuju, najveće krajnosti mešaju se u masi... Sve se utrkuje da održi svoj tip; stvorenja koja imaju spoljašnje znake — te znake koji ih štite od izvesnih opasnosti ne gube kada dođu u prilike da žive van opasnosti... Kada žive u mestima gde ih njihova odeća više ne čuva, ona se niukoliko ne prilagođuju svojoj sredini.
Odabiranje najlepšeg toliko je preterano da prevazilazi instinkt za lepim u našoj sopstvenoj rasi. Ustvari, najlepše se pari sa najnižim, najveće s najmanjim. Skoro uvek (vidimo mužjaka i ženku gde iskorišćuju prvi slučajan susret i ne pokazuju nikakav smisao za odabiranje. — Modifikacija usled klime i ishrane: — ali uistini potpuno beznačajna.
Prelazne forme ne postoje. —
Tvrdi se da se živa bića sve više razvijaju. Ali za to nedostaje svaki osnov. Svaki tip ima svoju granicu: izvan nje nema razvitka. Do te granice vlada apsolutna zakonomernost.

*

Moj opšti pogled. — Prvi stav: čovek kao vrsta ne napreduje. Viši tipovi se zaista dostižu, ali se ne održavaju Nivo vrste se ne diže.
Drugi stav: čovek kao vrsta ne pretstavlja nikakav napredak u poređenju s ma kojom životinjom. Životinjski i biljni svet ne razvija se od nižega ka višem... Nego sve u isti mah, i jedno preko drugoga, i jedno kroz drugo, i jedno protiv drugoga. Bogatije i složenije forme — jer reč »viši tip« ne znači ništa drugo — lakše propadaju: samo najniže forme zadržavaju neku prividnu neprolaznost. Više forme ređe se dostižu i s mukom se održavaju: najniže se neverovatno množe. — I u čovečanstvu najlakše propadaju viši tipovi, srećni slučajevi razvitka, u promenljivim povoljnim i nepovoljnim prilikama. Oni su izloženi dekadenciji svake vrste: oni su krajnost i već samim tim skoro dekadenti... Kratak vek lepote, genija, cezara, stvar je svoje vrste: tako nešto ne nasleđuje se. Tip se nasleđuje: tip nije ništa ekstremno, nije »srećan slučaj«... To ne leži ni u kakvoj naročitoj kobi i »zloj volji« prirode, nego prosto u pojmu »višeg tipa«: viši tip pretstavlja neuporedivo veću složenost — veći broj koordiniranih elemenata: zbog toga i raspad njihov izgleda neuporedivo verovatniji. »Genij« je najuzvišenija mašina na svetu — pa prema tome i najkrtija.
Treći stav: pripitomljavanje (»kultura«) čoveka ne ide duboko... Gde silazi duboko, odmah se pokazuje kao degeneracija (tip: hrišćanin). »Divlji« čovek (ili, moralnim jezikom rečeno; zao čovek) pretstavlja vraćanje prirodi — i, u izvesnom smislu, ozdravljenje, lečenje od »kulture«.

685

Anti-Darvin. — Pri rasmatranju velikih sudbina čovekovih mene najviše iznenađuje što mi pred oči uvek izlazi taman suprotno onome što Darvin sa svojom školom vidi ili hoće da vidi: odabiranje u prilog jačih, bolje sazdanih, napredak vrste. Međutim, baš suprotno tome bode čoveku oči: brisanje srećnih slučajeva, nekorisnost savršenijih tipova, neizbežna vlast prosečnih tipova, pa čak i tipova koji su ispod prosečnih. Ako uzmemo da nam se nije dao razlog zašto bi čovek činio izuzetak među živim bićima, ja naginjem verovanju da se Darvinova škola svuda varala. Ona volja za moć u kojoj opažam osnovni razlog i karakter sviju promena objašnjava nam zašto odabiranje u korist izuzetaka i srećnih slučajeva ne postoji: najjači i najsrećniji su slabi kad protiv sebe imaju organizovane instinkte stada, strah slabih i njihovu brojnu nadmoćnost. Moj opšti pogled na svet vrednosti pokazuje da, u najvišim vrednostima koje danas vladaju sudbinom čovekovom, nadmoćnost nemaju srećni slučajevi i odabrani tipovi; nego pre tipovi dekadencije — možda nema ničega zanimljivijeg u svetu od ovog neželjenog prizora.
Ma kako to čudno zvučalo: jaki se moraju uvek podržavati protiv slabih; srećni protiv zlosrećnih; zdravi protiv bolesnih i nasledno opterećenih. Ako se prema stvarnosti formuliše moral, onda taj moral glasi: prosečni više vrede od izuzetaka; dekadentni više od prosečnih; volja za nebićem preovlađuje nad voljom za život — i opšti cilj je sada, rečeno hrišćanskim, budističkim, šopenhauerovskim jezikom: »Bolje je ne biti, negoli biti«. Ja se bunim protiv formulisanja stvarnosti u moral: zbog toga mrzim hrišćanstvo smrtnom mržnjom, što je stvorilo uzvišene reči i stavove, da bi pokrilo jednu strašnu stvarnost pokrivalom pravde, vrline, božanstvenosti...
Ja vidim sve filosofe, ja vidim nauku na kolenima pred stvarnošću koja je nešto obrnuto od borbe za život, kako je Darvinova škola shvata — ja svuda vidim, kud god se okrenem, da preovlađuju i preostaju oni koji bacaju sumnju na život i na vrednost života. — Pogreška Darvinove škole meni je postala problem: kako čovek može biti slep, da baš ovde pogrešno vidi?
Da vrste pretstavljaju napredak, to je najbesmislenije tvrđenje na svetu: dosada su one pretstavljale jedan nivo. Da su se viši organizmi razvili iz nižih, nije dosada dokazano nijednim slučajem. Ja vidim da su niži u nadmoćnosti brojem, lukavstvom, prepredenošću, ali ne vidim kako bi neka slučajna promena bila dobit, bar ne to za dugo vreme: jer bi opet ona bila noć razlog da se objasni zešto je jedna slučajna promena postala tako jaka.
»Svirepost prirode«, o kojoj se toliko priča, ja nalazim na drugoj strani: ona je svirepa prema svojoj srećnoj deci, ona štedi i štiti i voli samo krotke.
Ukratko rečeno: porast moći jedne vrste možda manje obezbeđuje preovlađivanje njene srećne i jake dece negoli preovlađivanje prosečnih i nižih tipova... Ovi poslednji imaju veliku plodnost, dug vek; sa prvima raste opasnost, rasipanje je veće, brojno opadanje je brže.

686

Čovek kakav je dosada bio, to je upravo embrio čoveka budućnosti — sve stvaralačke sile koje na njega ciljaju nalaze se već u njemu: i pošto su one ogromne, ukoliko sadašnja jedinka nosi u sebi više obećanja za budućnost, utoliko više strada. Ovo je najdublje shvatanje stradanja: stvaralačke sile se sukobljavaju. — Osama jedinke ne sme da nas vara — uistini nešto struji kroz sve jedinke. Što se oseća usamljena, to je najjača žaoka u procesu postavljanja najviših ciljeva: njeno traženje sopstvene sreće je sredstvo, koje opet drži zajedno stvaralačke sile i umerava ih, da ne bi razorile jedna drugu.

687

Prekomerna duhovna snaga koja postavlja sama sebi nove ciljeve; ona nije tu samo zarad toga da vodi i zapoveda nižem svetu, ili u cilju održanja organizma, »jedinke«.
Mi smo više negoli jedinka: mi smo čitav lanac, sa zadacima svih budućnosti toga lanca.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:51 pm

3. Teorija volje za moć i vrednosti




TEORIJA VOLjE ZA MOĆ I VREDNOSTI



688

Pojam jedinstva u psihologiji. — Mi smo se navikli da smatramo razvitak velikog broja oblika saglasnim sa jedinstvenim poreklom.
Moja teorija bi bila: — da je volja za moć prvobitni afektni oblik, da su svi drugi afekti razni oblici volje za moć;
da se dobija značajno osvetljenje i objašnjenje, kad se na mesto individualne »sreće« (kojoj navodno teži sve živo) stavi moć: »Ono teži za moći, za većom moći«; — zadovoljstvo je samo simptom osećanja dostignute moći, svest o razlici — (— život ne teži za zadovoljstvom; nego se zadovoljstvo javlja kad život postigne ono za čim teži: zadovoljstvo prati, zadovoljstvo ne pokreće—);
da je sva pokretna sila volja za mođ, da van nje nema nikakve fizičke, dinamičke ili psihičke sile.
U našoj nauci, gde se pojam uzroka i posledice svodi s gordošću na odnos ravnoteže, kojim se želi pokazati da postoji ista količina sile i na jednoj i na drugoj strani.. nedostaje pokretačka sila: mi posmatramo samo rezultate, mi ih uzimamo kao ravne u odnosu na sadržinu i silu...
Stvar je samo iskustva da promena ne prestaje: po sebi, mi nemamo ni najmanje razloga pretpostaviti da posle jedne promene mora slediti druga. Naprotiv: jedno dostignuto stanje činilo bi se prinuđeno da samo sebe održi, kad u sebi ne bi imalo moći da se baš ne htedne održati... Spinozin stav o »samoodržanju« morao bi upravo zaustaviti promenu. Baš se na svemu živom može najjasnije pokazati da život čini sve ne da se održi, nego da postane nešto više....

689

»Volja za moć« i kauzalitet. — Sa psihološkog gledišta pojam »uzroka« je naše osećanje moći o takozvanom hotenju — a naš pojam »posledice« praznoverica o tome da je ovo osećanje moći baš sama ta moć koja pokreće...
Izvesno stanje koje prati jednu pojavu, i koje je već posledica te pojave, projicira se kao »njen dovoljan« razlog; — odnos napetosti našega osećanja moći (zadovoljstvo kao osećanje moći), savladanoga otpora — jesu li to iluzije?
Ako prenesemo pojam »uzroka« ponovo u oblast koja nam je jedino poznata i odakle smo ga uzeli: ne možemo sebi pretstaviti nikakvu promenu u kojoj ne bi bilo volje za moć. Mi ne znamo kako da objasnimo izvesnu promenu, ako pritom jedna moć ne zakorači u drugu.
Mehanika nam pokazuje jedino posledice, i to samo u slici (kretanje je govor u slikama). Sama gravitacija nema mehanički uzrok, pošto je ona osnov za mehaničke posledice.
Volja za akumulacijom sile jeste specifična pojava života, ishrane, rađanja, nasleđa — društva, države, morala, autoriteta. Ne bi li trebalo pretpostaviti da je ista ta sila osnovni uzrok i u hemiji ? — i u kosmičkom poretku stvari ?
Ne prosto održanje energije: nego maksimum ekonomije u potrošnji: tako da je volja svakog centra sile da postane jača, jedina stvarnost — ne samoodržanje, nego volja za prisvajanjem, gospodarenjem, povećanjem, jačanjem.
Što je nauka mogućna, je li to dokaz načela kauzaliteta? »Od istih uzroka iste posledice«. — »Jedan stalan zakon stvari«. — »Nepromenljiv poredak«? — Zato što se nešto može proračunati, je li to dokaz da je već nužno?
Kad nešto biva tako a ne drukče, onda se u tome ne ispoljava nikakav »princip«, ni »zakon«, ni »red«, nego tu dejstvuju kvanta sile, čija je suština u tome da svoju moć ispoljavaju na svima drugim kvantima sile.
Možemo li zamisliti težnju za moći bez osećaja zadovoljstva i bola, to će reći bez osećanja porasta ili opadanja moći? Je li mehanizam samo govor simbola za svet unutrašnjih činjenica u kome se bore i pobeđuju kvanta volje? Sve hipoteze mehanizma: materija, atom, težina, pritisak, odbojnost nisu »činjenice po sebi«, nego tumačenja do kojih se došlo — pomoću psihičkih fikcija.
Život kao nama najpoznatiji oblik bića specifično je volja za nagomilavanjem sile: — svi procesi života imaju tu svoju pokretnu polugu; ništa ne teži samoodržanju, nego sabiranju i nagomilavanju.
Život kao pojedinačan slučaj (hipoteza koja se može primeniti i na sav život) teži za maksimumom osećanja moći; u suštini život je težnja za povećanjem moći; težnja nije ništa drugo do li težnja za moći; ta volja ostaje nešto najosnovnije i najbitnije. (Mehanika je samo semiotika posledica.)

690

Ono što je uzrok razvitka uopšte ne može se naći opet na putu istraživanja o razvitku; njega ne treba smatrati ni za nešto što »postaje«, a još manje za nešto što je postalo... »Volja za moć« ne može biti nešto dovršeno, postalo.

691

Kako se celokupni organski proces odnosi prema ostaloj prirodi? — Tu se otkriva njegova prvobitna volja.

692

Je li »volja za moć« jedna vrsta »volje« ili je istovetna s pojmom »volje«? Znači li ona isto što i želeti? ili zapovedati? Je li to ona »volja« o kojoj Šopenhauer misli da je »suština stvari«?
Moj stav glasi; da je volja dosadanje psihologije jedno neopravdano uopštavanje, da takve volje uopšte nema, da se, mesto da se ona shvati kao razvitak jedne određene volje umnogo oblika, karakter volje prosto zbrisao time što se iz nje izdvojio njen sadržaj i cilj: — to je slučaj u najvećoj meri kod Šopenhauera: ono što on »voljom« zove, to je samo prazna reč. Još manje se tu radi o »volji za životom«: jer je život prosto pojedinačnost volje za moć; — potpuno je proizvoljno tvrditi da sve teži za tim da pređe u ovaj oblik volje za moć.

693

Ako je najbitnija suština bića volja za moć, i ako je zadovoljstvo svaki porast moći, a bol svako osećanje nemoći otpora, nemoći da se bude gospodar: ne bismo li onda mogli pretpostaviti da su zadovoljstvo i bol glavne činjenice ? Je li volja mogućna bez ovih dveju oscilacija da i ne? — Ali ko oseća zadovoljstvo?.. Ali ko hoće moć?.. Besmisleno pitanje, ako je sama suština volja za moć, pa prema tome i osećanje zadovoljstva i bola! Ipak: potrebne su suprotnosti, otpori, pa zato, relativno, i jedinstva koja zakoračuju jedno u drugo.

694

Srazmerno prema otporu koji jedna sila traži da njim ovlada, mora rasti i mera neuspeha i fatalnosti time izazvane: i ukoliko se svaka sila može ispoljiti samo na onome što joj se opire, u svakoj akciji nužno se nalazi u sastavu jedan elemenat bola. Ali ovaj bol dejstvuje kao potsticaj života i jača volju za moć!

695

Ako se zadovoljstvo i bol odnose na osećanje moći, onda bi život morao pretstavljati porast moći tako da bi razlika u veličini došla u svest... Ako se održava stalno jedan nivo moći, onda bi se zadovoljstvo moralo meriti prema sniženju nivoa, prema stanjima bola — ne prema stanjima zadovoljstva... Volja za nečim većim leži u suštini zadovoljstva: da moć raste, da razlika dođe u svest.
Od izvesne tačke, u dekadenciji, obrnuta razlika dolazi: u svest, opadanje: sećanje na ranije snažne trenutke potiskuje sadanja osećanja zadovoljstva — poređenje sada slabi zadovoljstvo.

696

Nije zadovoljenje volje uzrok zadovoljstva (protiv ove vrlo površne teorije boriću se naročito — to je besmisleno psihološko patvorenje najbližih stvari), nego je uzrok zadovoljstva što volja hoće napred i uvek postaje gospodar nad onim što joj stoji na putu. Osećanje zadovoljstva leži upravo u nezadovoljenosti volje, u tome što ona, ako nema protivnika i otpora, nije još doboljno sita. »Srećan čovek«: ideal stada.

697

Normalna nezadovoljenost naših instinkata, na primer gladi, polnog nagona, nagona za kretanjem, ne sadrži u sebi još ništa što izaziva potištenost, nego pre potstiče osećanje života, kao što ga svaki ritam malih, bolnih nadražaja jača, ma šta nam tu pesimisti govorili. Ova nezadovoljenost, mesto da nam život čini gorim, pretstavlja veliki potstrek životu.
(Možda bi se zadovoljstvo moglo uopšte nazvati ritmom malih bolnih nadražaja).

698

Kant kaže: Sledeće redove grofa Veria (Sull' indole del piacere e del dolore; 1781) ja potpisujem sa apsolutnom sigurnošću: »Il solo principio motore dell' uomo e il dolore. Il dolore precede ogni piacere. Il piacere non e un essere positivo«.

699

Bol je nešto drugo od zadovoljstva — hoću reći, to nije nešto suprotno zadovoljstvu.
Kad se suština zadovoljstva srećno nazove osećanjem viška moći (to će reći, osećanjem razlike koje pretpostavlja poređenje), onda se time još ne definiše suština »bola«. Lažne suprotnosti, u koje veruju ljudi pa prema tome i jezik, uvek su bile opasne zamke za hod istine. Postoje šta više slučajevi gde su poneka zadovoljstva uslovljena izvesnom ritmičkom dostavom malih, bolnih nadražaja: time se dolazi do brzog porasta osećanja moći i osećanja zadovoljstva. Takav je slučaj kod golicanja, i kod polnog golicanja koje prati koitus: tu nalazimo bol kao sastavni deo zadovoljstva. Čini se da mala prepreka, koja se svlada i za kojom odmah sleduje druga prepreka, koja se opet savlađuje — da ova igra između otpora i pobede najjače pobuđuje ono osećanje obilne, suvišne moći, što i čini suštinu zadovoljstva.
Obrnuto, povećanje osećanja bola putem malih, u bol upletenih, prijatnih nadražaja ne postoji: zadovoljstvo i bol nisu nikako suprotnosti.
Bol je intelektualni proces, u kome se nesumnjivo otkriva izvestan sud — sud »štetan«, u kome se trajno iskustvo nakupilo. Nema bola po sebi. Ne boli nas rana; kroz izražavanje onog dubokog potresa koji se naziva bolom govori iskustvo o rđavim posledicama koje rana može imati po ceo organizam (kod štetnih uticaja koji su bili nepoznati ranijem čovečanstvu, na primer kod novih kombinacija otrovnih hemikalija, nema čak nikakvog obaveštenja o bolu — i mi smo izgubljeni.)
Bol se naročito odlikuje uvek dugim potresom, drhtavicom koja nastaje — u ganglijama nervnog sistema usled strahotnog potresa: čovek zapravo ne pati od uzroka bola (od ma kakve povrede na primer), nego od dužeg poremećaja svoje ravnoteže koja nastaje usled potresa. Bol je bolest moždanih centara — zadovoljstvo nije nikakva bolest.
Izgleda, doduše, da je bol uzrok refleksnih pokreta, a za to govori i filosofska predrasuda; ali u potpuno neočekivanim slučajevima, ako pažljivo posmatramo, refleksni pokret dolazi pre negoli osećaj bola. Zlo bih se proveo, kad bih se sapleo pa morao čekati da taj fakt zazvoni na zvonu moje svesti, pa da se tek onda otuda javi šta treba da činim. Naprotiv, ja vrlo jasno opažam da prvo dođe refleksni pokret sa strane moje noge, da predupredi pad, pa tek onda, posle izvesnog merljivog vremena, sasvim naglo osetim priliv bola u prednjem delu glave. Dakle, na bol se ne reagira. Bol se naknadno projicira u povređeno mesto: — ali suština ovog lokalnog bola ipak nije izraz neke vrste lokalne povrede: nego je prosto lokalni znak čija je snaga i karakter u skladu sa povredom o kojoj su nervni centri izvešteni. Činjenica da usled toga potresa snaga mišića organizma primetno opada ne dokazuje ni najmanje da suštinu bola treba tražiti u opadanju osećanja moći.
Još jednom: mi ne reagiramo na bol: bol nije »uzrok« naših postupaka: bol je jedna reakcija, a refleksni pokret je druga i ranija reakcija — i obe se javljaju s raznih polaznih tačaka.
700

Intelektualni karakter bola: on po sebi ne označava trenutno nanesenu povredu, nego njen značaj za jedinku kao celinu.
Da li postoji bol u kome ne pati jedinka nego »vrsta« ?


701

»Suma bola nadmašuje sumu radosti: prema tome, nebiće sveta je bolje od njegova bića«. — »Svet je nešto za što bi, s gledišta razuma, bolje bilo da ne postoji, jer prouzrokuje više bola negoli radosti subjektu osećanja« — ovo besmisleno brbljanje krsti sebe danas pesimizmom!
Radost i bol su nuz-pojave, ne uzroci; to su drugostepeni sudovi o vrednosti, koji se izvode iz izvesne glavne vrednosti — oni su istovetni s osećanjem »koristan«, »štetan«, pa prema tome apsolutno prolazni i relativni. Jer u pogledu korisnosti i štetnosti čovek može uvek da upita još na stotinu raznih načina: »čemu«.
Ja prezirem ovaj pesimizam osećajnosti: on je već znak duboke bede života.
702

Čovek ne traži zadovoljstvo i ne beži od bola: jasno je kakvim čuvenim predrasudama ja tu protivrečim. Zadovoljstvo i bol su samo posledice, propratne pojave — ono što čovek hoće, ono što hoće svaki i najmanji deo jednog živog organizma, to je više moći. Težnja za moći donosi i zadovoljstvo i bol; usled te volje organizam traži otpor, treba nešto što se protivstavlja... Bol, kao prepreka njegovoj volji za moć, normalna je dakle činjenica, normalni sastavni deo svake organske pojave; čovek tu prepreku ne izbegava, nego mu je štaviše stalno potrebna: svaka pobeda, svako osećanje zadovoljstva, svaka pojava pretpostavlja neku savladanu prepreku.
Uzmimo najprostiji slučaj, primitivnu ishranu: protoplazma pruža svoje pseudopodije da traži nešto što joj se opire — ne zbog gladi, nego zbog volje za moć. Potom ona pokušava da savlada, prisvoji, utelovi to što je tražila: — ono što se naziva »ishrana« prosto je propratna pojava, korisna primena one prvobitne volje da se postane jači.
Bol, prema tome, tako malo ima kao nužnu posledicu smanjenje naše volje za moć da on, u prosečnim slučajevima, dejstvuje na to osećanje moći kao nadražaj — prepreka je potsticaj ove volje za moć.

703

Bol smo pobrkali s jednom vrstom njegovom, sa iznurenošću: iznurenost pretstavlja duboko smanjenje i opadanje volje za moć, primetan gubitak snage. To će reći: postoji a) bol kao nadražaj za porast moći, i b) bol nakon utroška moći; u prvom slučaju bol je potstrek, u drugom posledica prekomernog nadražaja... Nesposobnost za otpor svojstvena je drugoj vrsti bola: izazivanje onoga što ukazuje otpor svojstveno je prvoj... Jedino zadovoljstvo koje se još oseća u stanju iscrpenosti jeste san; radost u drugom slučaju znači pobedu....
Velika zabuna psihologa sastojala se u tome što nisu u dovoljnoj meri odvajali ove dve vrste zadovoljstva, uspavljivanje i pobedu. Iznureni ljudi hoće mir, odmor udova, spokojstvo, tišinu — to je sreća nihilističkih religija i filosofija; bogati i puni života hoće pobedu, pobeđene protivnike, izlivanje osećanja moći na još veće polje negoli dosadanje što je. Sve zdrave funkcije organizma imaju tu potrebu — i ceo organizam je kompleks sistema koji se bore za porast osećanja moći...

704
Otkuda dolazi da su osnovni članovi vere u psihologiji bez razlike izvrtanja i falsifikati najgore vrste? »Čovek teži sreći«, na primer — koliko je od toga tačno? Da bi se razumelo šta je »život«, koju vrstu težnje i napona sadrži život, ova formula mora vredeti isto tavo za drvo i biljku, kao i za životinju. »Čemu teži biljka?« — Ali ovde smo već izmislili jedno lažno jedinstvo, koje ne postoji: fakt beskrajno raznolikog rašćenja, sa sopstvenim i polusopstvenim inicijativama, mi prikrivamo i odričemo kad istavljamo nezgrapno jedinstvo kao »biljku«. Sasvim je očevidno da se poslednje najmanje »jedinke« ne mogu uzeti u smislu »metafizičkih jedinki« i atoma; da se njihova sfera moći stalno pomera: — ali da li svaka od njih teži sreći kad se na taj način menja? — Sve to širenje, asimilacija, rašćenje, međutim, pretstavlja borbu protiv otpora; kretanje je nešto što je bitno vezano sa stanjima bola: pokretna sila mora nešto druto »hteti« kad tako stalno hoće i traži bol. — O šta se bori drveće prašume? O »sreću?« — O moć!...
Čovek, koji je postao gospodar nad silama prirode, gospodar svoje divljine i neukroćenih osećanja (strasti su naučile da se pokoravaju i da budu korisne) — čovek, u poređenju sa pred-čovekom, pretstavlja ogroman kvantum moći — ne veću »sreću«! Kako se može tvrditi da je čovek težio za srećom?...

705

Ali, kad to kažem, vidim iznad sebe kako se pod zvezdama presijava ogromno klupče zablude, koja je dosada pretstavljalo najveće nadahnuće čovečanstva: »Sva sreća dolazi od vrline, sve vrline od slobodne volje«.
Obrnimo vrednosti: svaka sposobnost posledica je srećne organizacije, svaka sloboda posledica je sposobnosti (— sloboda se ovde shvata kao lakoća u samoupućivanju. Svaki me umetnik razume).

706

»Vrednost života«. — Život je pojedinačan slučaj; mora se opravdati čitava egzistencija, ne samo život — pravdajući princip mora biti takav da se njime objašnjava život.
Život je samo sredstvo za nešto: to je izraz za forme porasta moći.

707

»Svesni svet« ne može važiti kao iolazna tačka vrednosti: nužnost »objektivnog« određivanja vrednosti.
U poređenju s ogromnim i složenim oprečnim procesima, koje pretstavlja celokupni život svakog organizma, njegov svesni svet osećanja, namera, ocena vrednosti pretstavlja mali isečak. Mi nemamo nikakva prava da taj delić svesti postavimo kao cilj i razlog života kao opšte pojave. Očevidno je da je svest samo još jedno sredstvo više za razvitak i proširenje moći života. Stoga je naivno staviti zadovoljstvo, ili duhovnost, ili moral, ili ma koju pojedinu oblast svesti kao najveću vrednost: pa možda i »svet« opravdati pomoću njih.
To je moja glavna zamerka svima filosofskim i moralnim kosmologijama i teodicejama, svima pitanjima i najvišim vrednostima u dosadanjoj filosofiji i filosofiji religije. Izvesno sredstvo pogrešno se shvatilo kao cilj: s druge strane, život i porast njegove moći uiženi su do sredstava.
Ako bismo hteli postaviti dovoljno dalek cilj životu, on se ne bi smeo poklopiti ni sa jednom kategorijom svesnog života; on bi pre morao svaku takvu kategoriju oglasiti za svoje sredstvo ...
»Odricanje života« kao cilj života, cilj razvitka! Život kao velika glupost! Takvo ludačko tumačenje rezultag je merenja života faktorima svesti (zadovoljstvo i bol, dobro i zlo). Tu se sredstva upotrebljuju protiv cilja — »nesveta«. apsurdna, u prvom redu neprijatna sredstva — : kako može vredeti cilj koji se služi takvim sredstvima! Ali je pogreška u tome što — umesto da tražimo cilj koji će objasniti nužnost takvih sredstava — mi smo otpočetka postavili cilj koji ustvari isključuje takva sredstva: to će reći, mi smo svoje želje u pogledu na izvesna sredstva (na primer; prijatna, razumna, vrla) načinili pravilom, prema kome tek određujemo koji bismo opšti cilj želeli...
Osnovna greška je u tome što — mesto da smo svest smatrali oruđem i pojedinošću celokupnog života — mi smo načinili od nje merilo života i najvišu vrednost: to je pogrešna perspektiva a parte ad totum, i zbog toga svi filosofi danas instinktivno idu za tim da zamisle opštu svest, svestan zajednički život i zajedničko hotenje, sa svim što se zbiva, kao »duh«, »boga«. Ali im se mora reći da baš na taj način život postaje čudovište: da bi »bog« i opšti nervni centar neminovno bili nešto zbog čega bi se baš život morao osuditi... Naše je najveće olakšanje baš u tome što smo eliminisali opštu svest koja određuje ciljeve i sredstva... Na taj način oslobodili smo se moranja da budemo pesimisti... Naš najveći prekor životu bilo je postojanje Boga...
708

O vrednosti »postajanja«. — Kad bi kretanje sveta imalo neki krajnji cilj, onda bi se taj cilj već dostigao. Jedini osnovni fakt je, međutim, da svet nema vrajnjeg cilja: i svakoj filosofiji i naučnoj hipotezi (na primer mehanizmu) kojoj je taj cilj nužan protivreči ovaj osnovni fakt.
Ja tražim jedno pojimanje sveta koje bi odalo pravdu toj činjenici. Postajanje se mora objasniti a da se pritom ne pribegava takvim krajnjim smerovima: postajanje se mora pokazati opravdano u svakom trenutku (ili biti nemerljive vrednosti, što izlazi na isto); ne sme se ni u kom slučaju pravdati sadašnjost zbog budućnosti, ili prošlost zarad sadašnjosti. »Nužnost« ne u obliku jedne nadmoćne gospodareće opšte sile, ili jednog prvog pokretača; još manje kao neophodni uslov nekog rezultata od vrednosti. Zato je potrebno odreći opštu svest postajanja, jednog »Boga«, da se zbivanje ne podvede pod neko biće koje oseća i zna kao i mi, pa ipać neće ništa: »Bog« je nekoristan, kad on neće nešto; a s druge strane postavlja se time kao neko sabiranje bola i nelogičnosti, kojim bi se unizila opšta vrednost »postajanja«: na sreću, nedostaje upravo takva jedna sabirna moć (— Bog koji strada i sve nadgleda, jedan »opšti nervni centar« i »sveduh« bio bi najveća osuda bića).
Još tačnije rečeno: ne sme se dopustiti uopšte nikakvo biće — jer onda postajanje gubi svoju vrednost i pokazuje se upravo besmisleno i izlišno.
Prema tome, valja pitati: kako je mogla ponići iluzija bića (zašto se morala pojaviti);
Isto tako: kako su izgubile vrednost sve ocene koje počivaju na hipotezi da postoji biće.
Ali na taj način saznajemo da je ova hipoteza bića izvor sviju klevetanja sveta (— »bolji svet«, »istinski svet«, »drugi svet«, »stvar po sebi«).
1. Postajanje ne gredi nekom krajnjem cilju, ne završava se »bićem«.
2. Postajanje nije nikakvo prividno stanje, može biti da je svet bića privid.
3. Postajanje je iste vrednosti usvakom trenutku: suma njegove vrednosti ostaje ravna sebi samoj: drugim rečima: ono nema uopšte nikakve vrednosti, jer nedostaje merilo prema kome bi se ona mogla meriti i prema kome bi reč »vrednost« imala smisla. Opšta vrednost sveta nemerljiva je, prema tome filosofski pesimizam spada među komične stvari.


709

Da ne načinimo od svojih »željivosti« sudije bića! Isto tako i da ne stavimo krajnje oblike razvića (na primer duh) kao »suštinu« iza razvića!

710

Naše saznanje postalo je naučno do te mere da može primeniti meru i broj. Vredelo bi možda pokušati da li se naučni poredak vrednosti ne bi mogao naprosto izgraditi prema izvesnoj skali brojeva i mera sile... Sve ostale »vrednosti« su predrasude, naivnosti, nesporazumi. — One se svuda mogu svesti na skalu brojeva i mera sile. Penjanje po ovoj skali pretstavlja porast vrednosti, padanje znači opadanje vrednosti. Ali ovde prividnost i predrasuda govore protivno (moralne vrednosti su samo prividne u poređenju s fiziološkim).
711

Zašto se ne može dopustiti gledište »vrednosti« : — jer u »procesu celine« rad čovečanstva ne dolazi u obzir, pošto ne postoji opšti proces (kao sistem); jer ne postoji »celina«; jer se celokupno ocenjivanje ljudskog života i ljudskih ciljeva ne može izvršiti obzirom na nešto što uopšte ne postoji;
jer su »nužnost«, »uzročnost« i »celishodnost« nužni prividi;
jer nije cilj »povećanje svesti«, nego porast moći: u taj porast ulazi i korist od svesti; to isto važi za zadovoljstvo i bol;
jer se sredstva ne mogu uzeti za najvišu meru vrednosti (dakle, ne mogu se takim smatrati stanja svesti kao što su zadovoljstvo i bol; pošto je i sama svest sredstvo —);
jer svet nije nikakav organizam, nego haos: jer je razvitak »duhovnosti« samo sredstvo za relativnu trajnost organizacije;
jer nikakva »željivost« nema smisla u odnosu na opšti karakter bića.

712

»Bog« kao momenat kulminacije: život je večito oboženje i obezboženje. Ali u tome ne postoji nikakav vrhunac vrednosti, nego samo vrhunac moći.
Apsolutno isključenje mehznizma i materije; obadvoje je samo izraz nižih stupnjeva, najobezduhovljeniji oblik afekta (»volje za moć«).
Silaženje sa vrhunca u postajanju (najviše oduhotvorenosti moći na najropskijem zemljištu) pretstaviti kao posledicu ove najviše sile koja, okrećući se protiv sebe, pošto nema više šta da organizuje, troši svoju silu na to da dezorganizuje...
a) sve veća pobeda društava i njihovo podjarmljivanje manjem ali jačem broju;
b) sve veća pobeda nad povlašćenim i jačim, pa s tim i dolaženje na vlast demokratije, i najzad anarhija elemenaga.


713

Vrednost je najveći kvantum moći koji čovek može asimilirati — čovek: ne čovečanstvo. Čovečanstvo je mnogo više sredstvo negoli što je cilj. U pitanju je tip: čovečanstvo je naprosto probni materijal, ogromna prevaga neuspelih: polje ruševina.

714

Reči koje se odnose na vrednost, to su zastave pobodene na mestu gde je pronađeno neko novo blaženstvo — neko novo osećanje.

715

Gledište »vrednosti« je gledište uslova za održanje i napredak u odnosu na složene tvorevine života relativne trajnosti u okviru evolucije.
Ne postoje trajne osnovne jedinice, atomi, monade: i tu smo tek mi uneli »biće« (iz praktičnih, utilitarnih pobuda).
»formiranje vlasti«; sfera nad kojom se gospodari stalno se širi; ili se periodično širi i sužava prema povoljnim i nepovoljnim prilikama (ishrana).
»Vrednost« je u suštini gledište s koga se meri porast ili opadanje ovih gospodarskih centara (koji su »mnoštva« u svakom slučaju; ali »jedinstvo« se ne može uopšte naći u prirodi postajanja).
Izražajna sredstva koja nam jezik pruža neupotrebljiva su da se njima izrazi »postajanje«: potreba jednog grubljeg sveta postojanosti, sveta »stvari« itd. sastavni je deo naše neminovne potrebe za održanjem. O atomima i monadama smemo govoriti u relativnom smislu: sigurno je da je najmanji svet najdužega veka ... Volja ne postoji: postoje punktacije volje, koje stalno povećavaju ili gube svoju moć.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:52 pm

III VOLJA ZA MOĆ KAO DRUŠTVO I POJEDINAC

DRUŠTVO I DRŽAVA
716
Naše je osnovno načelo da se samo pojedinci osećaju odgovorni. Zajednice su izmišljene da čine ono što pojedinci nemaju smelosti da učine. Zbog toga su sve zajednice, društva, beskrajno otvorenije i poučnije u pogledu prirode čovekove negoli što je pojedinac, koji je odveć slab da bi imao smelosti da zadovolji svoje želje...
Ceo »altruizam« je mudrost privatnog čoveka: društva nisu »altruistična« jedno prema drugom... Zapovest o ljubavi prema bližnjem nije se još nikad proširila da obuhvati suseda. Pre je tu tačno ono što Manu veli: »Sve države s kojima se graničimo i njihove saveznike moramo smatrati za svoje neprijatelje. Iz istog razloga moramo opet smatrati sve njihove susede za svoje prijatelje«.
Proučavanje društva je od tako neocenjive koristi jer je čovek kao društvo mnogo naivniji negoli kao »jedinica«. »Društvo« nikad nije smatralo vrlinu za nešto drugo do li za sredstvo snage, moći, reda.
Kako to prosto i dostojanstveno kaže Manu: »Brlina se teško može osloniti samo na sopstvenu snagu. U osnovi samo strah od kazne drži ljude u granicama i omogućuje svakome da na miru uživa svoje imanje«.

717

Država ili organizovani nemoral — iznutra: kao policija, kazneni zakon, klase, trgovina, porodica; spolja: kao volja za moć, volja za ratom, zavojevanjem, osvetom.
Kako se dolazi do toga da država čini mnoštvo stvari koje pojedinac nikada ne bi pristao da čini ? — Podelom odgovornosti, naređivanja, zapovedanja i izvršivanja. Uvođenjem vrlina poslušnosti, dužnosti, ljubavi prema otadžbini i svome vladaru. Podržavanjem ponosa, strogosti, jačine, mržnje, osvete — jednom rečju podržavanjem sviju tipičnih crta koje su potpuno tuđv tipu iz gomile.

718

Vi svi nemate smelosti da ubijete jednog čoveka, čak ni da ga išibate, niti pak da...— ali ogromna državna mašina potčinjava sebi pojedinca, tako da on otklanja odgovornost za ono što čini (poslušnost, lojalnost itd).
— Sve što jedan čovek čini u spužbi države protivi se njegovoj prirodi.
— Tako isto sve što nauči obzirom na buduću službu u državi protivi se njegovo) prirodi.
To se postiže podelom rada (tako da niko više ne snosi celu odgovornost):
zakonodavac — i onaj koji zakon izvršuje;
učitelj discipline — i oni koji su pod disciplinom postali tvrdi i strogi.

719

Podela rada među afektima u društvu: tako da pojedinci i klase kultivišu jednu nepotpunu, ali zato korisniju vrstu duše. Koliko su kod svakog tipa u društvu pojedini afekti skoro zakržljali (da bi potstakli jači razvitak nekog drugog afekta).
Opravdanje morala:
ekonomsko (cilj je najveće mogućno iskorišćenje individualne snage a protiv rasipanja od strane svega što je iznimno); — vstetsko (obrazovanje utvrđenijih tipova i zadovoljstvo svojim tipom);
političko (kao veština da se izdrže oštre zategnutosti raznih stupnjeva moći);
fiziološko (kao imaginarna prevaga pri ocenjivanju u prilog prosečnih i zlosrećnih — zarad održanja slabih).

720

Najstrahotnija i najbitnija želja čovekova, njegov nagon za moć — taj nagon nazivaju »slobodom« — mora se najduže držati sputana. Zbog toga je etika dosad, sa svojim nesvesnim instinktima vaspitanja i odgoja, težila za tim da želju za moć sputa; ona kleveta tiransku individuu i ističe instinkt za moć kod stada, veličajući socijalno staranje i patriotizam.


721
Nesposobnost za moć: njeno licemerstvo i lukavstvo: kao poslušnost (podređenje, ponos dužnosti, moral...); kao odanost, ljubav (idealizovanje, oboženje zapovednika kao naknada i posredno samoveličanje); kao fatalizam, rezignacija; kao »objektivnost«; kao samotiranisanje (stoicizam, askeza, »samoodricanje«, »osvećenje«); kao kritika, pesimizam, bunt, mrcvarenje; kao »lepa duša«, »vrlina«, »samooboženje«, »nepristrasnost«, »sloboda od sveta«, itd. (—svest o nesposobnosti za moć prerušava se u preziranje). Svuda se izražava potreba da se ipak ispolji ma kakva moć, ili da se sebi povremeno stvori neki privid moći — kao opijenost.
Ljudi koji hoće moć zarad koristi u sreći što je moć obezbeđuje: političke stranke.
Drugi ljudi koji hoće moć, čak i po cenu vidnih šteta i žrtava na račun sreće i blagostanja: ambiciozni.
Drugi ljudi koji hoće moć, prosto da ne bi pala drugima u ruke, od kojih ne bi hteli da su zavisni.
722

Kritika »pravičnosti« i »jednakosti pred zakonom«: šta se tim zapravo otklanja? Napetost, neprijateljstvo, mržnja. — Ali je zabluda ako se misli da se na taj način povećava »sreća«: Korzikanci na primer uživaju više sreće negoli kontinentalci.

723

Uzajamnost, odnosno pritajeno računanje na nagradu: to je jedan od najprimamljivijih oblika obezvređenja čoveka. To povlači sa sobom onu »jednakost« koja jaz što deli ljude smatra nemoralnim...


724
Ono što se naziva »korisnim« zavisi potpuno od cilja koji se želi postići — od toga čemu služi; a smer, »cilj«, potpuno zavisi opet od stepena moći. Zato utilitarizam nije nikakva osnova, nego učenje o posledicama koje ne može ni u kom slučaju biti obavezno za sve.

725
Nekada se država smatrala teoretski kao utilitaristička ustanova: sada je tako u praksi. — Vreme kraljeva je prošlo, jer ih narodi više nisu dostojni: oni više neće da u kralju gledaju prasliku svoga ideala, nego samo sredstvo svoje koristi. — To je cela istina!
726

Ja sam pokušao da shvatim apsolutnu razumnost društvenog suđenja i ocenjivanja vrednosti (razume se, bez namere da otuda izvučem moralne zaključke).
Da shvatim stepen psihološke laži i neprozirnosti koji se zahteva da se osveštaju afekti koji su bitni za održanje i širenje moći (da se za njih stvori čista savest).
Da shvatim stepen gluposti koji se zahteva da bi opšti propisi i vrednosti ostali mogućni (računajući tu vaspitanje, nadzor nad vaspitnim radom, dresuru).
Da shvatim stepen ispitivanja, nepoverenja i netrpeljivosti koji se zahteva da bi se sa izuzecima postupalo kao sa zločincima, i da bi se tlačili — i da bi se njima samima ulila rđava savest, te da u duši pate zbog svoje izuzetnosti.


727
Moral u suštini kao štit kao sredstvo za odbranu; i utoliko je znak nedovoljno razvijenog čoveka (u oklopu, stoika).
Potpuno razvijen čovek pre svega snabdeven je oružjem.
Oruđa rata pretvorena u oruđa mira (mesto kraljušti i kore izraslo je perje i kosa).
728

Pod samim pojmom »živog organizma« podrazumeva se da mora rasti — da mora povećavati svoju moć, pa prema tome apsorbovati u sebe strane sile. Kroz zamagljenost koju je prouzrokovala moralna narkoza, govori se o pravu jedinke na samoodbranu; u istom smislu moglo bi se govoriti o njenom pravu na napad: jer su obadvoje — drugo još više negoli prvo — nužnost svakog živog organizma: — napadni i odbranbeni egoizam nisu stvar izbora ni »slobodne volje«, nego fatalnost samog života.
U tom pogledu svejedno je da li se ima u vidu jedinka, ili živo telo, ili napredno »društvo«. Pravo na kaznu (ili društvena samoodbrana) nazvano je tako u osnovi zloupotrebom reči »pravo«: do prava se dolazi ugovorima — međutim — samoodbrana i samozaštita ne počivaju na osnovi nekog ugovora. Bar sa isto toliko opravdanja mogao bi jedan narod svoju potrebu za osvajanjem, svoju žudnju za moć, bilo to pomoću oružja ili putem trgovine, saobraćaja i kolonizacije, nazvati svojim »pravom« — kao pravo porasta otprilike. Društvo koje potpuno i po instinktu odbaci rat i zavojevanje nalazi se u propadanju: ono je zrelo za demokratiju i vladu dućandžija. U većini slučajeva, osiguranja mira su prosto narkotična sredstva.

729

Održavanje vojničke države pretstavlja poslednje sredstvo da se sačuva velika tradicija, u pogledu na najviši tip čoveka, na tip jakog čoveka. I sva shvatanja koja ovekovečuju neprijateljstvo i razliku u rangu država (kao na primer nacionalizam, zaštitne carine) smeju se posle toga činiti osveštana.


730
Da bi nešto moglo trajati što je duže negoli pojedinac, da bi dakle jedno delo trajalo koje je pojedinac možda stvorio: moraju se pojedincu nametnuti sva mogućna ograničenja i jednostranosti. Ali kako? Ljubav, poštovanje, zahvalnost prema ličnosti koja je stvorila delo znače za nas olakšicu: ili misao da su se naši preci za to borili: ili da će moji potomci biti bezbedni ako podržavam to delo (na primer ?ó???). Moral je bitno sredstvo da se nešto učini trajnim preko pojedinca ili još pre porobljavanjem pojedinca. Razume se da perspektiva odozdo prema gore daje sasvim drugi izraz negoli što ga daje perspektiva odozgo prema dole.
Kako se održava. izvestan, kompleks moći? Na taj način što mu se žrtvuju mnoga pokolenja.

731
Kontinuum: »Brak, svojina, jezik, tradicija, rasa, porodica, narod, država« kontinuumi su višeg i nižeg reda. Ekonomski njih opravdava višak koristi od neprekidnog rada i mnogostruke proizvodnje, prema šteti od većih troškova razmene delova i troškova oko njihova održavanja. (Umnožavaju se radni delovi pa ipak mnogi ostaju nezaposleni. Otuda je cena proizvodnje veća a troškovi održanja ne baš neznatni.) Dobit je u tome što se izbegava prekid i štedi na gubitku koji bi otuda nastao. Ništa nije skuplje od početka.
»Što je viši životni nivo, to su veći troškovi održanja i proizvodnje (hrana i množenje); utoliko je veća opasnost i verovatnoća da se surva u propast sa dostignutog vrhunca«.

732
U buržoaskom braku, razume se u najboljem smislu reči »brak«, ne radi se ni najmanje o ljubavi, kaogod što se tu ne radi o novcu — na ljubavi ne može se sagraditi nikakva institucija — nego o društvenom dopuštenju, koje se daje dvama licima zarad uzajamnog zadovoljenja polnih potreba, ali pod takvim uslovima, kao što se po sebi razume, koji vode brigu o interesu društva. Očigledno je da će preduslov takvog ugovora biti izvesno uzajamno dopadanje i vrlo mnogo dobre volje — volje za strpljenjem, slaganjem, brigom jednoga za drugo; ali za taj odnos ne treba zloupotrebiti reč ljubav! Za dvoje zaljubljenih u punom i pravom smislu reči polno zadovoljenje nije ništa bitno i zapravo je samo simbol: za jednu stranu simbol bezuslovnog potčinjenja, za drugu simbol pristanka na to, znak sticanja svojine. — Kod braka u plemićskom, staroplemićskom smislu reči radilo se o odgoju jedne rase (Ima li još danas plemstva? To je pitanje) — to će reći o održanju jednog određenog, utvrđenog tipa gospodara: tome gledištu se žrtvuju muž i žena. Razume se da tu ljubav nije pretstavljala prvi zahtev, naprotiv! Nije pretstavljala čak ni onu meru dobre volje jednoga prema drugom koja uslovljuje dobar građanski brak. Odlučivao je u prvom redu interes jedne rase, a preko njega interes klase. Nas toplokrvne životinje sa golicavim srcem, nas »moderne«, podišla bi jeza od hladnoće, strogosti i računske jasnoće jednog takvog otmenog pojma o braku kakav je vladao u svakoj zdravoj aristokratiji, kako u Atini tako isto još i u Evropi osamnaestoga veka! Upravo stoga je ljubav kao strast — u velikom smislu reči — izmišljena za aristokratski svet i u njemu: tamo gde je stega i uzdržavanje bilo najveće..
733

Za budućnost braka: — Jače poresko opterećenje (na nasleđe), duži rok u kadru za momke izvesnog određenog doba i koji dorastaju (u zajednici).
Svakojake privilegije za očeve koji imaju puno sinova: prema prilikama, dati im pravo na veći broj glasova.
Lekarsko uverenje kao preduslov braka, koje bi potpisale opštinske vlasti: u tom uverenju morali bi odgovoriti na izvesna pitanja kako lekari tako i zaručnici (»porodična istorija«);
Kao protivmera prostituciji (ili kao njena sublimacija): da se ozakone brakovi na rok (s rokom od izvesnog broja meseci ili godina), s potrebnim obezbeđenjem dece;
Za svaki brak da odgovara i da ga sankcioniše određeni broj pouzdanih ljudi jedne opštine: kao stvar zajednice.

734

I jedna zapovest čovekoljublja. — Ima slučajeva gde bi dete bilo zločin: kod hroničnih bolesnika i neurastenika u trećem stepenu. Šta da se tu čini? — Potstaći takve ljude na čednost, recimo muzikom iz Parsifala, na svaki način može se bar pokušati: sam Parsifal, taj tipični idiot, imao je odveć razloga da ne ostavlja potomstva. Zlo je samo u tome što je upravo najredovitija posledica opšte iscrpenosti izvesna nesposobnost »vladanja« sobom (— ne reagirati na nadražaje, ni na najmanje polne nadražaje). Mi bismo se prevarili u računu ako bismo, recimo, Leopardija smatrali čednim. Sveštenik, moralist, igraju tu jednu izgubljenu igru; bolje bi bilo poslati po lek. Naposletku, društvo tu ima da ispuni jednu dužnost: ono ima malo takvih hitnih i bitnih dužnosti kao što je ta. Društvo kao veliki poverenik života odgovorno je pred životom za svaki promašeni život — ono ima to i da ispašta: prema tome ono je dužno da ga spreči. U mnogobrojnim slučajevima društvo treba da spreči rađanje: u tu svrhu ono sme da pripremi i primeni, bez obzira na poreklo, rang i duh, i najoštrija prinudna sredstva, lišenja slobode, pa čak i kastraciju u izvesnim slučajevima. — Bibliska zapovest »Ne ubij« naivnost je u poređenju sa životnom zapovesti degenericima: »Ne množite se!«... Sam život ne priznaje nikakvu solidarnost, nikakva »jednaka prava« između zdravih i bolesnih delova jednog organizma: bolesno se mora otseći — ili će ceo organizam propasti. — Sažaljenje prema degenericima, jednaka prava i za promašene živote — to bi bio najdublji nemoral, to bi značilo smatrati moralom suštinu neprirodnosti!

735

Postoje nežno i bolesno nastrojene prirode, takozvani idealisti, koji ne mogu dalje doterati od sirovog, nezrelog zločina: to je veliko opravdanje njihovog malenog anemičnog života, naknada za dugotrajni kukavkčluk i lažljivost nakon toga oni propadaju zbog toga.


736
U našem civilizovanom svetu mi znamo skoro jedino tip zakržljalog zločinca, koga je pritisnulo prokletstvo i preziranje društva, koji sumnja u samog sebe, a često umanjuje i kleveta svoje delo — dakle neuspeli tip zločinca; i mi se opiremo misli da su svi veliki ljudi bili zločinci (samo u velikom stilu a ne u bednom), da zločin ide uz veličinu (— to je u svakom slučaju svedočanstvo svih ispitivača ljudske prirode koji su prodrli u najveće dubine velikih duša). »Sloboda« od predaka, savesti i dužnosti — to je opasnost koja preti svakom velikom čoveku. Ali on je i hoće: on hoće veliki cilj, pa zato i sredstva za nj.

737
Vremena kad se čovekom upravlja nagradom i kaznom imaju u vidu jednu nižu, još primitivnu, vrstu čoveka: prema njemu se postupa kao prema deci...
U našoj poznoj kulturi opšta degeneracija i fatalnost oduzimaju nagradi i kazni svaki smisao... Ovo stvarno određivanje ponašanja na osnovu izgleda na kaznu i nagradu pretpostavlja mlade, jake, silne rase. U starim rasama za impulse se ima tako malo otpora da sama pretstava nema nikakva dejstva; — tu ne postoji sposobnost za otpor prema nadražaju, nego postoji osećanje da mu se mora sledovati: ova krajnja nadražljivost dekadenata čini sve takve sisteme kazne i popravke potpuno besmislenim.
*

Ideja »popravke« pretpostavlja normalnog i jakog čoveka, čiji se postupci na neki način moraju izravnati da ne bi bio izgubljen za zajednicu i da joj ne bi postao neprijatelj.


738
Uticaj zabrane. — Svaka vlast koja zabranjuje, koja zna kako da pobudi strah kod onih kojima zabranjuje, stvara grešnu savest (to će reći, želju za nečim sa svešću o opasnosti kojoj nas izlaže zadovoljenje te želje i primorava nas da se skrivamo, tražimo zaobilazne puteve i budemo obazrivi). Svaka zabrana pogoršava karakter onih koji joj se dragovoljno ne pokoravaju, nego to čine po prinudi.

739
»Nagrada i kazna«: — Oboje živi zajedno, oboje propada zajedno. Danas niko neće nagradu, niti hođe da prizna koga ko kažnjava... Ratno stanje je obnovljeno: mi hoćemo nešto, imamo protivnike u tome, mi to postižemo može biti najrazumnije ako se sporazumemo — ako načinimo ugovor.
Moderno društvo, u kome, je svaki pojedinac načinio »ugovor« za sebe: — prestupnik je narušilac ugovora... To bi bio jasan pojam. Ali onda se u okviru jednog društvenog reda ne bi mogli trpeti anarhisti i načelni protivnici...
740

Zločin spada u kategoriju »pobune protiv društvenog poretka«. Pobunjenik se ne »kažnjava«: njega ugušuju. Jedan buntovnik može biti bedno i jadno stvorenje: ali pobuna sama po sebi ni po čemu nije za preziranje — i u odnosu na našu vrstu društva buntovništvo po sebi ne unižava još vrednost čovekovu. Ima slučajeva kad bi se takvom buntovniku zato i trebalo diviti što je svestan da u našem društvu ima nečega protiv čega treba ustati: — kada nas budi iz dremeža.
Time što zločinac čini nešto pojedinačno pojedincu, ne poriče se da je celo njegovo biće u ratu sa celim poretkom: njegovo delo je prosto simptom.
Pojam »kazne« valja svesti na pojam ugušivanja jedne pobune, mere bezbednosti protiv pobeđenih (puna ili polutamnica). Ali se kroz kaznu ne sme izraziti preziranje: zločinac je u svakom slučaju čovek koji rizikuje svoj život, svoju čast, svoju slobodu — odvažan čovek. Niti treba kaznu smatrati kao ispaštanje; ili kao odmazdu, kao da postoji neka vrsta odnosa razmene između zločina i kazne — kazna ne očišćuje, jer zločin ne prlja.
Zločincu ne treba uskratiti mogućnost da vaspostavi mir s društvom: pod uslovom da ne pripada rasi zločinaca. U tom slučaju valja se boriti protiv njega još pre negoli što učini neko neprijateljstvo (prva operacija čim dođe pod ruke: uškopiti ga).
Ne treba zločincu staviti na teret njegove rđave manire niti niži stupanj njegove inteligencije. Ništa nije običnije nego da on sam sebe pogrešno shvata (specijalno njegov pobunjeni instinkt — srdžba deklasiranoga — često ne dopre do svesti usled slabe lektire), te da pod uticajem straha ili neuspeha kleveta svoje delo i beščasti: sasvim nezavisno od slučajeva gde, psihološki govoreći, zločinac popušta nekom neshvatljivom nagonu i svome delu pripisuje lažan motiv vezujući ga za neki sporedan postupak (na primer pljačkanje, dok mu je ustvari bilo do krvi).
Valja se čuvati da se vrednost jednoga čoveka ne meri prema jednom jedinom delu. Na to je Napoleon skrenuo pažnju. Dela koja su pokožična sasvim su beznačajna. Kad nekome od nas na savesti ne leži nikakav zločin, na primer nikakvo ubistvo, otkuda to ? Otuda što nam se nije dala koja povoljna prilika. A da smo izvršili zločin, šta bi to značilo za našu vrednost? Ustvari, nas bi prezirali, kad nam ne bi priznavali snagu da ubijemo čoveka u izvesnim prilikama. Skoro u svima zločinima ispoljuju se istovremeno izvesne osobine bez kojih jedan čovek ne sme da bude. S pravom je Dostojevski rekao za one robijaše po sibirskim tamnicama da je to najjače i najbolje što ima ruski narod. Kada je kod nas zločinac rđavo hranjena i zakržljala biljka, onda je to osuda naših društvenih odnosa; u doba renesansa zločinac je cvetao i stekao svoju vrstu vrline — vrlinu u stilu renesansa, razume se, virt?, vrlinu slobodnu od moralne kiseline.
Samo one ljude možemo uzdići prema kojima ne postupamo s preziranjem; moralni prezir je veća uvreda i poniženje negoli ma kakav zločin.

741

Sramotnost je ušla prvo u kaznu kad su neke kazne bile izrečene nad prezrenim ljudima (kao što su robovi na primer). Prezreni ljudi bili su najčešće kažnjavani, pa je kazna najzad postala nešto sramotno.


742
U starom kaznenom pravu vladao je jedan religiozan pojam: naime da kazna ima silu odmazde. Kazna očišćuje: u modernom svetu ona prlja. Kazna je obračun: kad se jednom platilo, onda je čovek slobodan od dela za koje je toliko hteo da strada. Ako se veruje u ovu moć kazne, onda čovek posle tog plaćanja za prestup oseća olakšanje i predah koji nije mnogo daleko od oporavljenja i novoga zdravlja. Čovek se ne samo izmirio s društvom, nego je postao dostojan poštovanja u sopstvenim očima — »čist« ... Danas kazna izoluje još više negoli zločin: kob iza prestupa tako je postala strašna da je položaj prestupnika beznadežan. Posle kazne čovek postaje neprijatelj društva. Otsada ono stiče još jednog neprijatelja.
Jus talionis može poticati od duha odmazde (to će reći od neke vrste umeravanja instinkta za osvetom), ali po knjizi zakona Manu, na primer, potrebno je radi ispaštanja da se plati ravnom merom, da bi čovek ponovo postao slobodan u religioznom smislu.
743

Moj prilično radikalan znak pitanja nad svima novijim kaznenim zakonodavstvima je ovaj: ako kazna treba da bude srazmerna veličini zločina — jer to bi svi u duši hteli! — onda treba kaznu odmeriti srazmerno osetljivosti prema bolu kod svakoga zločinca: — to znači da ne bi smele postojati unapred određene kazne za izvestan zločin, niti pak kazneni zakonik. Ali kako ne bi bilo lako odrediti stepen osetljivosti svakog pojedinog zločinca za zadovoljstvo i bol, ne bismo li se u praksi morali odreći kazne? Kakva žrtva! Zar ne ? Prema tome...

744

I filosofija prava! To je nauka koja kao i sve moralne nauke još nije ni u povoju!
Još uvek se ne zna, na primer, čak ni među pravnicima koji sebe smatraju slobodnim, najstariji i najvažniji smisao kazne. Sve dok pravna nauka ne bude zidala na novoj osnovi, na istoriji i uporednoj antropologiji, ona se neće osloboditi besplodne borbe oko apstrakcijâ koje su iz osnova pogrešne, a koje se danas smatraju za »filosofiju prava« i nemaju ničeg zajedničkog sa savremenim čovekom. Današnji čovek takvo je zamršeno tkanje, čak i u pogledu njegovih pravnih ocena vrednosti, da dopušta najrazličitija tumačenja.


745
Jedan stari Kinez je rekao kako je čuo da carstva grade mnogobrojne zakone kad stoje pred propašću.

746
Šopenhauer želi da se svi nitkovi škope, a guske zatvaraju u manastir: s koga gledišta bi to bilo željivo? Vucibatina ima to preimućstvo nad mnogim ljudima što nije prosečan; a glupak ima to preimućstvo nad nama što ne pati kad vidi prosečnost.
Bilo bi željivije da provalija bude veća, to će reći da nitkovluk i glupost rastu. Na taj način ljudska priroda bi postala šira... Ali najzad upravo je to i neophodno; to se dešava i ne čeka da li ga mi želimo ili ne. Glupost i nitkovluk rastu: to je sastavni deo »progresa«.

747
Danas je društvo puno obzira, takta i poštede, dobroćudnoga poštovanja tuđih prava — čak i tuđih zahteva; još u većoj meri praktikuje se izvesno instinktivno dobroćudno ocenjivanje ljudske vrednosti uopšte, koje se prepoznaje u svakovrsnom poverenju i kreditu; poštovanje čoveka — i to nipošto samo čoveka punog vrline — možda je elemenat koji nas najače odvaja od hršićanskih ocena vrednosti. Mi imamo pozamašnu količinu ironije kad slušamo propovedanje morala; ko moral propoveda ponižava se u našim očima i postaje smešan.
Ovo moralističko slobodoumlje spada u najbolje znake našeg vremena. Ako nađemo slučajeve gde toga nikako nema, onda nam to izgleda kao bolest (slučaj Karlajla u Engleskoj, slučaj Ibsena u Norveškoj, slučaj Šopenhauerovog pesimizma u celoj Evropi). Ako išta miri čoveka s našim vremenom, to je velika količina nemorala koju ono sebi dopušta, ne misleći gore o sebi zbog toga. Naprotiv! Šta onda sačinjava prevagu kulture nad nekulturom? Renesansa na primer nad srednjim vekom ? — Uvek samo jedno: velika količina dozvoljenog nemorala. Otuda nužno sledi da svi vrhovi ljudskog razvitka moraju pretstavljati za oko moralnog fanatika non plus ultra pokvarenosti (— valja se setiti Savonarolina suda o Florenciji, Platonova suda o Atini u doba Perikla, Luterova suda o Rimu, Rusoova suda o Volterovu društvu, nemačkoga suda protiv Getea.)
748

Dajte malo čista vazduha! Ovo apsurdno stanje Evrope ne sme duže trajati! Postoji li bilo kakva misao iza ovog tupoglavog nacionalizma? Kakvu vrednost danas može da ima podržavanje ovako grubog samopouzdanja kad sve ukazuje na veće i opštije interese? — I to u trenutku kad duhovna zavisnost i izlaženje iz nacionalnih granica bivaju očigledni i kad smisao i stvarna vrednost današnje kulture leže u uzajamnom pretapanju i oplođenju!... I »novo carstvo«¹ zasniva se na najizanđalijim i najdiskreditovanijim idejama: na jednakosti i opštem pravu glasa.
Valja samo pomisliti na svu tu borbu o prvenstvo usred jednog stanja koje ništa ne valja; na ovu kulturu velikih gradova, novina, grozničavosti i »besciljnosti« — !
Ekonomsko jedinstvo Evrope dolazi po nužnosti — a isto tako, kao reakcija, stranka mira...
Jedna stranka mira, bez sentimentalnosti, koja zabranjuje sebi i svojoj deci da ratuju; koja zabranjuje ići na sud; koja proklinje borbu, odupiranje, progon: jedna stranka potlačenih, bar za izvesno vreme, a ubrzo velika stranka. Protivnik svake osvete i zlopamćenja.
Jedna stranka rata isto tako temeljita i dobro disciplinovana, upućena suprotnim pravcem.

¹Pisac podrazumeva novo nemačko carstvo. (Prim. prev.)


749


Evropski vladari valjalo bi da razmisle, da li se mogu lišiti naše potpore. Mi imoralisti danas smo jedina moć kojoj nisu potrebni saveznici da bismo pobedili: zato smo najjači među jakima. Nama uopšte nije potrebna laž; koja bi se sila inače mogla nje lišiti? Jedno veliko iskušenje bori se za nas, najjače možda koje postoji: — iskušenje istine... »Istine«? Ko mi stavlja tu reč u usta ? Ali ja je vadim: ali ja odbijam tu gordu reč; ne, nama nije ni ona potrebna, mi bismo došli i bez istine do moći i do pobede. Čar koja se bori za nas, Venerino oko koje pogađa i oslepljuje i naše protivnike, to je magija krajnosti, iskušenje i mamac koji ima svaka krajnost: mi imoralisti — mi smo najveća krajnost.

750
Trule vladajuće klase stvorile su rđav glas gospodarima. »Država« kao administracija pravde nešto je kukavičko, jer nedostaje velikog čoveka, prema kome bi se određivala mera. Naposletku nesigurnost postaje tako velika da ljudi padaju ničice pred svakom silnom voljom koja zapoveda.

751
»Volja za moć« toliko je omrznuta u doba demokratije da je cela psihologija takvih vremena, čini mi se, uperena na unižavanje i klevetanje te volje. Tvrdi se da su Napoleon, i Cezar, i Aleksandar tip velikih častoljubaca! Kao da baš oni nisu bili veliki prezirači počasti!
I Helvecije se trudi da nam pokaže kako čovek teži da dođe do moći zarad uživanja koje moćni imaju: — on u toj težnji bidi volju za uživanjem; dakle hedonizam!

752
Prema tome kako jedan narod oseća: da li »pravo, kontrolu, dar vođstva itd. ima mali broj« ili to »imaju mnogi« — postoji oligarhiska ili demokratska uprava.
Monarhija pretstavlja veru u jednog čoveka u svemu višega — vođa, spasitelja, poluboga.
Aristokratija pretstavlja veru u odabranu manjinu i višu kastu.
Demokratija pretstavlja neverovanje u velike ljude i odabrano društvo: »Svi su ravni među sobom«. »U suštini mi smo svi skupa sebična marva i gomila«.

753
Ja sam protivan: 1. socijalizmu, jer naivno sanja o »dobroti, lepoti, istini i jednakim pravima« (— čak i anarhisti idu za istim idealom, ali na brutalniji način);
2. parlamentarizmu i moći štampe, jer su to sredstva pomoću kojih čovek iz gomile postaje gospodar.
754

Naoružanje naroda znači na kraju naoružanje gomile.


755


Meni su socijalisti smešni zbog njihovog apsurdnog optimizma u pogledu »dobrog čoveka«, koji samo čeka iza džbuna kad će se likvidirati postojeći poredak i otvoriti put za sve »prirodne nagone«.
I njihovi protivnici su tako isto smešni, jer ne vide nasilje u zakonu, strogost i egoizam svake vlasti. Osnovno je osećanje svakog starog zakonodavstva: »Ja i meni slični vladaćemo i živeti: ko se degeneriše, biće izagnan ili uništen«.
Ljudi mnogo jače mrze ideju o višem soju ljudi negoli monarhiju. Antiaristokratizam se služi mržnjom prema monarhiji kao maskom.

756
Kakve su izdajice sve stranke! — One iznose na videlo nešto o svojim vođama što su sami vođi možda držali »pod ključem« s velikom veštinom.

757
Moderni socijalizam hteo bi da stvori svetovnu paralelu jezuitizmu: svaki čovek kao apsolutno oruđe. Ali smer, cilj, dosada nije još utvrđen.
758

Ropstvo u današnjici: varvarstvo! Gde su danas gospodari za koje robovi rade? Čovek ne sme očekivati da istovremeno postoje uvek obe kaste koje se dopunjuju.
Korist i uživanje su robovske teorije života: »blagoslov rada« je apoteoza samih robova. — Nesposobnost za slobodno vreme i razonodu.


759
Ne postoji pravo na život, niti pravo na rad, niti pravo na »sreću«: s čovekom nije drukčiji slučaj negoli što je s najnižim crvom.

760
O masama moramo misliti isto onako bezobzirno kao što misli priroda: one održavaju vrstu.

761
Na nužde mase valja da gledamo s ironičnim saučešćem one hoće nešto što mi možemo — ah!

762
Evropska demokratija je samo u najmanjoj meri oslobođenje sputanih snaga. Ona je u prvom redu puštanje na slobodu lenosti, umora, slabosti.

763
Iz budućnosti radnika. — Radnici treba da se ponašaju kao vojnici. Oni primaju nagrade, dohodak, ali ne naknade.
Ne postoji nikakav odnos između rada i plate. Nego treba pojedinca prema njegovoj vrsti tako namestiti da od sebe dâ najviše što je njemu mogućno.

764
Radnici treba jednom da žive kao što sada žive građani; ali iznad njih, odlikujući se jednostavnošću potreba, valja da živi viša kasta: to će reći, siromašnije i jednostavnije, ali da ima moć u rukama.
Za nižu vrstu ljudi vredi obrnuto: kod njih se radi o tome da se u njih usade »vrline«. Apsolutne zapovesti; strahovito despotstvo; otrzanje od lakoga života. Ostali smeju slušati: a i njihova sujeta nalaže da ne izgledaju zavisni od velikih ljudi nego od »načela«.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:53 pm


765


»ISKUPLjENjE OD SVIH GREHOVA«
Govori se o »dubokoj nepravdi« društvenog ugovora: kao da je to samo po sebi neka nepravda što se jedai rodio pod povoljnijim prilikama, a drugi pod nepovoljnijim, ili što se jedan rodio sa ovim a drugi sa onim osobinama. Od strane najiskrenijih među ovim protivnicima društva kaže se ovako: »Sa svima svojim rđavim, bolesnim, zločinačkim osobinama, koje priznajemo, mi smo samo neizbežna posledica vekovnog pritiska koji su jaki vršili na slabe«; oni optužuju vladajuće klase što su onakvi kakvi su. Oni prete, srde se, proklinju; od ogorčenosti postaju vrli — oni neće da su rđavi ljudi i ološ zabadava.
Ovo držanje, koje je prošli vek pronašao, nazivaju i pesimizmom, koliko sam čuo, i to pesimizmom ogorčenosti. Ovde se pravi pokušaj da se istoriji sudi, da se ona liši svoje fatalnosti i da se iza nje pronađe odgovornost i u njoj krivci. Jer o tome se radi: potrebni su krivci. Zlosrećnici, dekadenti od svake ruke, bune se protiv sebe i traže žrtve, da ne bi na sebe same izlili svoju žeđ za uništenjem (— što bi možda po sebi bilo sasvim razumno). Zarad toga njima je potrebno da bar na izgled imaju pravo, to jest potrebna im je teorija po kojoj krivicu za svoju egzistenciju, za svoju prirodu takvu kakva je, mogu svaliti na nekoga ni kriva ni dužna. Taj neko može biti Bog — u Rusiji ima takvih ateista iz želje za osvetom — ili društveni poredak, ili vaspitanje i nastava, ili Jevreji, ili otmeni, ili uopšte srećno sazdani ljudi svake vrste. »3ločin je ako se čovek rodi pod povoljnim prilikama: jer time lišava nasleđa druge, gura ih u stranu, osuđuje ih na porok, pa čak i na rad... Kako mogu ja da budem kriv za svoju bedu! Ali neko za to mora biti odgovoran, inače se ne bi moglo izdržati!«... Jednom rečju, pesimizam ogorčenosti pronalazi odgovornosti, da bi izazvao kod sebe prijatno osećanje — osvetu... »Slađa je od meda« — kaže za nju još stari Homer.

*

Da se takva teorija nije razumela bolje, to jest da nije naišla na više preziranja, to treba pripisati primesi hrišćanstva koju svi nosimo u krvi: — ono čini te smo tolerantni prema stvarima čim izdaleka zamirišu na hrišćanstvo... Socijalisti apeluju na hrišćanske instinkte, što je vrlo lukavo od njih... Od hrišćanstva mi smo se navikli na ideju »duše«, »besmrtne duše«, na monadu-dušu, kojoj je obitavalište zapravo negde drugde, i koja je sasvim slučajno pala na »zemlju«, u ove ili one prilike, postala »telo«: pa ipak time nije taknuto njeno biće, niti je postala uslovljena Društveni, rodbinski, istoriski odnosi za nju su samo slučajevi, nezgode možda: u svakom slučaju ona nije njihovo delo. Pomoću ove ideje pojedinac je načinjen nečim transcendentnim; zahvaljujući tome, on sebi može pripisati do smešnosti veliku važnost.
Ustvari, hrišćanstvo je tek navelo pojedinca da uzme stav sudije svega i svakoga, i od megalomanije mal te ne napravilo dužnost: ono je potčinilo večitim pravima sve što je privremeno i uslovljeno. Kakva država! Kakvo društvo! Kakvi istoriski zakoni! Kakva fiziologija! Tu nam govori nešto što stoji iza postajanja, nešto što je nepromenljivo u celoj istoriji, nešto besmrtno, nešto božansko: duša!
Još jedan hrišćanski pojam, ne manje ludački, upleo se još dublje u tkivo današnjice: pojam o »jednakosti duša pred Bogom«. U njemu se nalazi prototip sviju teorija o jednakosti: čovečanstvo su prvo naučili da ovo učenje o jednakosti promuca religiozno, pa su posle od toga napravili moral; nikakvo čudo što je čovek najzad počeo da to uzima ozbiljno i da ga razumeva na praktičan način — to će reći politički, demokratski, socijalistički, ogorčeno-pesimistički.

*

Svuda gde se tražila odgovornost, nju je tražio instinkt osvete. Ovaj instinkt osvete postao je kroz tisuće godina do te mere gospodar nad čovekom, da je udario svoj žig na čitavu metafiziku, (psihologiju, ideju istorije, a u prvom redu na moral. Čovek je uneo ovaj bacil osvete u sve stvari dokle god je dopro u njih. Njome je zarazio i samog Boga, i uopšte uništio nevinost života: na taj način, naime, što je svako stanje stvari tumačio kao akt volje, kao nameru; što je svuda tražio odgovornost. Celo učenje o volji, tom najkobnijem falsifikatu u dosadanjoj psihologiji, u suštini je izmišljeno u cilju kazne. Društvena korist od kazne osigurala je ovom pojmu njegovo dostojanstvo, moć, istinu. Tvorce ove psihologije — psihologije volje — treba tražiti u klasama koje su držale u rukama kazneno pravo, u prvom redu među sveštenicima koji su stajali na čelu najstarijih zajednica: oni su hteli stvoriti sebi pravo da traže osvetu — oni su hteli dati Bogu praćo na osvetu. Zarad toga je čovek oglašen za »slobodnog«; zarad toga se svaki postupak imao smatrati voljnim, zarad toga se moralo misliti da je poreklo svakog postupka u svesti. Ali takvim stavovima stara psihologija se opovrgava.
Danas, kad se čini da je Evropa pošla suprotnim pravcem; kad bi mi halkionci svom snagom hteli da iz sveta prognamo, izlučimo, iskorenimo pojam zločina i kazne: kad su najozbiljniji naši napori upereni na očišćenje psihologije, morala, istorije, prirode, društvenih ustanova i sankcija pa čak i samog Boga od ove prljavštine: u kome moramo gledati svoje najprirodnije protivnike ? Baš u apostolima osvete i osvetoljublja, u pesimistima iz ogorčenosti, po preimućstvu, koji su načinili svojom misijom da svoj kal osveštaju pod imenom »ogorčenosti«... Mi drugi, koji želimo da životu povratimo njegovu bezgrešnost, hteli bismo da smo misionari čistije misli: da niko čoveku nije dao njegove osobine, ni Bog, ni društvo, ni roditelji, ni preci, niti on sam — da niko nije kriv zbog njega... Ne postoji biće koje bi moglo biti odgovorno što neko uopšte postoji, što je neko takav i takav, što je neko rođen pod takvim okolnostima i u takvoj sredini. — I velika je sreća što takvog bića nema... Mi nismo rezultat večitog smera, neke volje ili želje: s nama se ne čini pokušaj da se dostigne neki »ideal savršenstva« ili »ideal vrline« ili »ideal sreće« — i mi smo tako isto malo rezultat neke božje pogreške, pred kojom bi se i sam Bog morao zabrinuti (a s tom mišlju, kao što je poznato, počinje Stari zavet). Ne postoji mesto, ni smer, ni smisao kome bismo mogli pripisati svoje biće i svoju prirodu. Na prvom mestu: niko to ne bi mogao biti: ne može se cela vaseljena suditi, meriti, porediti, ili čak poricati! A zašto ne? Sa pet razloga, koji su dostupni i prosečnoj pameti: na primer zato što ne postoji ništa van celine... I još jednom da kažemo, to je velika sreća, i u tome leži bezgrešnost sve egzistencije.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:53 pm


P O J E D I N A C


766

Osnovna pogreška: smatrati da je stado cilj a ne pojedinac! Stado je sredstvo, i ništa više! Ali danas se pokušava da se ono shvati kao pojedinac i da mu se prida viši rang negoli pojedincu. Grdno veliki nesporazum! Tako isto se pokušava da se sve što čoveka čini bliskim i srodnim stadu, kao što su osećanja simpatije, označi kao važnija strana našeg bića.


767
Pojedinac je nešto sasvim novo i tvorac novoga, nešto apsolutno, kome su sva dela — njegova sopstvena.
Vrednost svojih postupaka pojedinac traži u samom sebi: jer mora dati sasvim individualan smisao i tradicionalnim rečima. Čak i kad ne stvara formule, bar je njegovo tumačenje formula lično: i kao tumač on je još uvek tvorac.

768
»Ja« tlači i ubija: ono dejstvuje kao organska ćelija: ono pljačka i vrši nasilje. Ono hoće da se regeneriše — to je trudnoća. Ono bi htelo da rodi svoga boga i da vidi celo čovečanstvo pred njegovim nogama.

769
Svaki živi organizam zahvata oko sebe onoliko koliko mu to njegova snaga dopušta, i pokorava sve što je slabije od njega: na taj način on uživa u sopstvenom životu. Sve veće »humanizovanje« ove tendencije pokazuje se u tome što sve jasnije osećamo koliko je teško stvarno drugoga asimilovati: koliko mu veliku štetu nanosi naša moć nad njim, ali isto tako i kako ga njegova volja još više otuđuje od nas — pa prema tome smanjuje mogućnost njegove savladljivosti.

770
Merilo je slobode, kako za pojedinca tako i za društva, koliko se otpora mora stalno svladavati da bi se ostalo gore: podrazumevajući pod slobodom pozitivnu moć, volju, za moć. Najviši oblik individualne slobode, suverenosti, prema tome, ne bi verovatno porastao ni pet koraka daleko od svoje suprotnosti, tamo gde opasnost od ropstva visi nad životom kao Damoklov mač. Rasmotrimo istoriju s ovog gledišta: vremena kad je »individua« dostizala do savršene zrelosti, to će reći do slobode, kad se postizao klasičan tip suverenoga čoveka: o ne, to nisu nikad bila humana vremena.
Ne sme biti nikakva biranja: ili čovek mora da je na vrhu ili na dnu, kao crv, prezren, smrvljen, zgažen. Čovek mora imati tirane protiv sebe da bi bio tiranin, to će reći slobodan. Nije malo preimućstvo imati stotinu Damoklovih mačeva nad glavom: na taj način čovek uči da igra, na taj način dolazi do »slobode kretanja«.

771


Čovek je više nego ma koja druga životinja prvobitno altruist. — otuda njegov polagan razvitak (dete) i visoka razvijenost, otuda tako isto i neobični egoizam najnovije vrste.
— Divlje zveri su mnogo individualnije.
772

Kritika »sebičnosti«. — Nehotična naivnost Larošfukoa, koji veruje da govori nešto smelo, slobodno i paradoksalno — u ono doba bila je »istina« u psihološkim stvarima nešto što je zadivljavalo ljude — na primer: »Les grandes ames ne sont pas celles qui ont moins de passions et plus de vertus que les ames communes, mais seulement celles qui ont de plus grands desseins«¹ — Zacelo: Džon Stjuart Mil (koji Šanfora naziva otmenijim i filosofskijim Larošfukoom osamnaestoga veka) — vidi u njemu samo vrlo oštroumnog posmatrača svega onoga u ljudskim grudima što potiče od »naviknute sebičnosti«, i dodaje: »Jedan otmen duh nesposoban je da nametne sebi potrebu stalnog posmatranja niskosti i prostaštva,pa makar to bilo sa ciljem da pokaže nad kakvim ubitačnim uticajima može likovati uzvišen duh i otmen karakter«.

¹Nisu velike duše one koje imaju manje strasti a više vrlina negoli što imaju obične duše, nego samo one koje imaju veće ciljeve.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:53 pm

773


MORFOLOGIJA SAMOPOUZDANjA


Prvo gledište: u kojoj su meri osećanja simpatije i solidarnosti — niža, pripremna stanja u vreme kad lično samopouzdanje, inicijativa u određivanju vrednosti još nikako nije mogućna u pojedincu.
Drugo gledište: u kojoj meri vrhunac kolektivnog samopouzdanja, ponos na plemensku izdvojenost, osećanje nejednakosti i izvesna odvratnost prema posredništvu, jednakosti i pomirenju znači školu za individualno samopouzdanje: naime, ukoliko to prinuđava pojedinca da pretstavlja ponos zajednice: — on mora govoriti i ponašati se s krajnjim samopoštovanjem, pošto pretstavlja zajednicu. Tako isto: kad se pojedinac oseća oruđem i glasom božjim.
Treće gledište: ukoliko ovi oblici zatajivanja sebe stvarno pridaju ličnosti ogromnu važnost: utoliko se sile više njima služe: religiozna stidljivost prema sebi samom kao stanje proroka i pesnika.
Četvrto gledište: ukoliko odgovornost za celinu vaspitava pojedinca u predviđanju i daje mu strogu i strašnu ruku, hladnoću i pribranost, dostojanstvo u držanju i postupcima, koje sebi ne bi dopustio ako bi tako činio u svoje ime.
Jednom rečju: kolektivna gordost je velika pripremna škola za ličnu suverenost. Otmen stalež je onaj u kome se ove osobine nasleđuju.

774

Prikriveni oblici volje za moć:
1. Želja za slobodom, nezavisnošću, tako isto za ravnotežom, mirom, koordinacijom. Takođe i pustinjak, »sloboda duha«. U najnižem obliku: volja da se uopšte postoji, »instinkt samoodržanja«.
2. Svrstavanje, da bi se zadovoljila volja za moć cele zajednice: potčiniti se, načiniti sebe neophodnim, i korisnim onome koji ima silu; ljubav, kao potajni put u srce moćnijega da bi se zagospodarilo njime.
3. Osećanje dužnosti, savest, imaginarna uteha da čovek pripada višem redu negoli što su oni koji stvarno drže vlast; priznavanje hijerarhije, koja dopušta izricanje suda i nad moćnijima; samoosuda; iznalaženje novih tablica vrednosti (Jevreji: klasičan primer).

775
Pohvala, zahvalnost kao volja za moć. — Pohvala i zahvalnost za žetvu, dobro vreme, pobedu, svadbu, mir: — svim svečanostima, praznicima, potreban je subjekt na koji će se izliti osećanje. Čovek bi hteo da sve što se nekome dobro događa, da mu je to neko učinio: čovek hoće činioca. Tako je isto i sa umetničkim delom: čovek se ne zadovoljava njime: on hvali umetnika. — Šta je dakle pohvala? Jedna vrsta naknade za primljena dobročinstva, vraćanje, izraz naše moći — jer hvalitelj potvrđuje, odobrava, ceni, sudi: on sebi dopušta pravo da može odovraćati, da može dodeljivati čast. Povišeno osećanje sreće i života isto tako je povišeno osećanje moći: sa njega čovek hvali (sa njega on izmišlja i traži činioca, »subjekt« —). Zahvalnost kao dobra osveta: ona se najviše potstiče i praktikuje tamo gde treba da se održe jednakost i ponos u isti mah, gde se osveta najbolje upražnjuje.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:53 pm

776


O »MAKIAVELIZMU« MOĆI
Volja za moć javlja se:
a) među potištenima i robljem svake vrste kao volja za »slobodom«: samo oslobođenje javlja se kao cilj (na moralno-religioznom jeziku to znači: »Čovek odgovara samo svojoj savesti«; »evanđelska sloboda« itd.);
b) kod jedne jače vrste koja raste u moći kao volja za nadmoćnošću: ako u tome ne uspe, onda se svodi na volju za »pravdom*, to jest za jednakim pravima sa vladajućom klasom;
v) među najjačim, najbogatijim, najnezavisnijim, najsmelijim kao »ljubav prema čovečanstvu«, prema »narodu«, prema evanđelju, istini, Bogu; kao sažaljenje; samopožrtvovanje itd.; kao savlađivanje, otimanje, stavljanje u službu sebi, ili instinktivno računanje sebe kao sastavnog dela velikoga kvantuma moći, kome čovek pokušava da dade pravac: heroj, prorok, cezar, spasitelj, pastir; (— tu dolazi i polna ljubav: ona bi htela savlađivanje i posedovanje, a javlja se kao samoodricanje. U osnovi to je samo ljubav prema svome »alatu«, prema svome »konju« — uverenje da nam stvari pripadaju, jer smo u stanju da se njima služimo).
»Sloboda«, »pravda« i »ljubav« !!!


777
Ljubav. — Pogledajte: ta ljubav to saučešće žena — ima li čega sebičnijega?... I kada žrtvuju sebe, svoju čast, svoje ime, kome se žrtvuju? Čoveku? Ili zar ne pre nekoj neobuzdanoj želji? —Te želje su baš sasvim sebične: makar bile korisne po drugoga i izazivale zahvalnost..
Do koje mere može takva prekomernost jedne ocene osveštati sve ostalo!!
778

»Čula«, »strasti«. — Kada strah od čula, požuda, strasti, dođe tako daleko te nam savetuje da ih se klonimo, to je već simptom slabosti: krajnja sredstva uvek karakterišu nenormalna stanja. Ono što ovde nedostaje, ili tačnije što je u opadanju, to je snaga da se čovek odupre jednom impulsu: kad čovek ima instinkt da mora popuštati, to jest da mora reagirati, onda čini dobro ako izbegava prilike za to (»iskušenja«).
»Nadražaj čula« samo je utoliko iskušenje ukoliko se radi o biću čiji se sistem lako pokreće i podleže uticaju: u suprotnom slučaju, kod velike glomaznosti i tvrdoće sistema, potrebni su jaki nadražaji da pokrenu funkcije.
Raspusništvu mi zameramo samo kod onoga ko nema nikakvog prava na nj; i skoro sve strasti su stekle rđav glas zbog onih koji nisu dovoljno jaki da ih upotrebe na svoju korist.
Mora biti jasno da se protiv strasti može prigovoriti ono isto što i protiv bolesti: pa ipak mi ne bismo smeli da se lišimo bolesti, a još manje strasti. Nama je potrebno anormalno, mi životu zadajemo ogroman potres kroz ove velike bolesti.
U pojedinosti valja razlikovati:
1. Glavnu strast, koja čak donosi sa sobom i najviši oblik zdravlja uopšte: tu se najbolje postiže koordiniranje unutrašnjeg sistema i njegovog rada u jednom smeru — ali to je skoro definicija zdravlja!
2. Sukob strasti, dvojstvo, trojstvo, mnoštvo »duša u istim grudima«: to je vrlo nezdravo; znak unutrašnje propasti i raspada, gde se otkriva i povećava unutrašnji rascep i anarhija —: osim ako jedna strast najzad ne postane gospodar. Povraćanje zdravlja.
3. Naporednost strasti, bez sukoba i uzajamnog podupiranja:često je periodična i onda, čim se vaspostavi red, i zdrava. Tu spadaju najinteresantniji ljudi, kameleoni; oni nisu u sukobu sa sobom, oni su srećni i sigurni, ali se ne razvijaju — njihova stanja leže jedno pored drugoga. Oni se menjaju,ali ne postaju.

779

Na optiku ocenjivanja zločinca utiče da li mu je cilj bio veliki ili mali. Kvantitet u cilju hotenja odlučuje i kod činioca, da li pritom oseća poštovanje prema sebi, ili se oseća malodušan i jadan —
Pored toga, i stupanj duhovnosti u sredstvima može uticati na optiku ocenjivanja. Kako se izdvaja filosofski novator, kušač i silnik od razbojnika, varvarina i avanturista! — Privid »nekoristoljubivosti«.
Najzad otmeni maniri, držanje, srčanost, samopouzdanje — kako oni menjaju vrednost onoga što se na ovaj način postiže!

*

Za optiku ocenjivanja vrednosti:
Uticaj kvantiteta cilja (veliki, mali).
Uticaj duhovnosti u sredstvima.
Uticaj manira u delatnosti.
Utica uspeha ili neuspeha.
Uticaj suprotnih sila i njihove vrednosti.
Uticaj zabranjenog i dopuštenog.

780

Majstorije pomoću kojih postupci, mere, afekti bivaju mogućni, koji s gledišta pojedinca ne bi bili više »u redu« niti »ukusni«:
umetnost, koja nas uvodi u takve »strane« svetove, »čini da su nam po ukusu«;
istoričar im daje opravdanje i razlog; putovanja; egzotika; psihologija; krivični zakon; ludnica; zločinac; sociologija;
»bezličnost« (tako da kao oruđa kolektivnog bića mi sebi dopuštamo te afekte i postupke — sud, porota, građanin, vojnik, ministar, vladar, društvo, »kritičar« —) stvara kod nas osećanje kao do nešto žrtvujemo.

781

Zanetost samim sobom i svojim »večnim spasenjem« nije izraz bogate i samopouzdane prirode: jer takva priroda šalje do đavola svoje blaženstvo — nju ne zanima nimalo sreća u ma kom obliku, ona je snaga, delo, želja — ona se nameće stvarima, ona čak čini i nasilje nad njima. Hrišćanstvo je romantična hipohondrija ljudi koji ne stoje na sigurnim nogama.
Gde god hedonistički pogledi dolaze na prvo mesto, čovek može uvek zaključiti da tamo postoji stradanje i promašenost života.

782

»Porast autonomije pojedinca«: o tome govore pariski filosofi, kao što je Fuje: oni bi dobro uradili ako bi se malo zabavili sa race moutonnière — kojoj i sami pripadaju! Otvorite oči, gospodo sociolozi budućnosti! Pojedinac je ojačao pod sasvim suprotnim okolnostima: a vi opisujete najveće raslabljenje i kržljavljenje čovekovo: vi to i hoćete i služite se čitavom mašinerijom za laži koja pripada starom idealu, vi ste takvi da osećate svoje plebejske potrebe kao da su doista ideal!
To je potpuno otsustvo psihološkog poštenja!

783

Dve crte koje karakterišu modernog Evropljanina a koje su na izgled protivrečne: individualizam i traženje jednakih prava: to najzad počinjem shvatati. Naime, pojedinac je neobično osetljivo i sujetno biće: svesno svoje velike osetljivosti prema bolu, ono traži da mu svaki drugi bude ravan, da bude samo među ravnima. Time je okarakterisana jedna društvena rasa u kojoj su talenti i sile približno podjednako raspodeljeni. Za gordost koja želi samoću i malo poštovalaca nema se tamo razumevanja; potpuno »velike« uspehe postižemo samo preko mase — šta više, mi jedva shvatamo još da je uspeh u očima mase ustvari mali uspeh: jer pulchrum est paucorum hominum.
Nijedan moral ne zna ništa o »hijerarhiji« među ljudima; niti pravnici znaju što o komunalnoj savesti. Individualističko načelo odbacuje sasvim velike ljude i traži, među manje-više ravnima, vrlo vešto oko i vrlo brzo otkrivanje talenta; i kako svaki ima nešto talenta u tako poznim i civilizovanim kulturama — pa dakle može očekivati da mu se oda priznanje — danas se više ističu male zasluge negoli ikada pre: to daje našem vremenu izgled neograničene pravičnosti. Njegova nepravičnost ne sastoji se u bezgraničnoj mržnji protiv tirana i demagoga, čak ni u umetnosti, nego protiv otmenih ljudi koji preziru pohvale mnogih. Traženje jednakih prava (na primer, pravo da budemo sudije svega) jeste antiaristokratsko.
Tako isto je ovom vremenu nepoznato iščezavanje pojedinca, njegovo utapanje u veliki tip, želja da se ne bude ličnost: u čemu se ranije sastojala revnost i odlika mnogih uzvišenih ljudi (među kojima su bili najveći pesnici): ili želja da se bude grad, kao u Grčkoj; ili želja jezuitizma, ili pruskog oficirskog kora i činovništva; ili učeništva i produženja tradicija velikih majstora: za to su potrebne nesocijalne prilike i otsustvo sitne sujete.

784

Individualizam je skromna i još nesvesna forma »volje za moć«; tu se pojedincu ona čini dovoljna da se oslobodi prevlasti društva (bilo države, bilo crkve). On se ne protivstavlja kao ličnost, nego kao pojedinac; on zastupa sve pojedince protiv celine. To će reći: on se instinktivno stavlja na ravnu nogu sa svakim drugim pojedincem; kad se on za nešto bori, on se ne bori kao ličnost, nego kao pretstavnik pojedinaca protiv celine.
Socijalizam je jednostavno agitaciono sredstvo individualizma: on shvata, da bi se nešto postiglo, ljudi se moraju organizovati za zajedničku akciju, u »moć«. Ali ono što on hoće nije društvo kao cilj pojedinca, nego društvo kao sredstvo da se omoguće mnogi pojedinci: — to je instinkt socijalista, premda se oni u tome često varaju (— nezavisno od toga, međutim, oni su prinuđeni da varaju druge u velikoj meri, da bi ,uspeli). Altruistička moralna propoved u službi individualnog egoizma; jedna od najrasprostranjenijih laži devetnavetoga veka.
Anarhizam je opet prosto agitaciono sredstvo socijalizma; pomoću anarhizma socijalizam izaziva strah, strahom on počinje da fascinira i teroriše: nada sve on privlači sebi hrabre i neustrašive, čak i u oblasti duha.
Uprkos svega toga: individualizam pretstavlja najskromniji stupanj volje za moć.

*

Kad čovek dođe do izvesne nezavisnosti, onda uvek teži za još većom: nastaje izdvajanje prema stepenu snage: pojedinac ne smatra sebe više prosto ravnim drugima, nego stvarno traži sebi ravne — on odvaja druge od sebe. Za individualizmom dolazi razvitak organa i udova: srodne tendencije se udružuju i aktivno manifestuju kao moć: između ovih centara moći izbija trenje, rat, izviđanje obostranih snaga, sporazum; uređenje uzajamnosti. Na kraju: svrstavanje.
Rekapitulacija:
1. Pojedinci se oslobađaju;
2. Oni vode borbu i dolaze do sporazuma u pogledu »jednakosti prava« (— »pravda« kao cilj —);
3. Kad se to postiglo, onda se javljaju stvarne razlike u stepenu moći u sve većoj meri (jer uopšte vlada mir i bezbrojni mali centri sile počinju stvarati razlike koje pre nisu bile ni primetne). Sada pojedinci obrazuju grupe: te grupe teže za privilegijama i prevagom. Borba počinje iznova, u blažem obliku.
Ljudi traže slobodu dok nemaju još moći. Kad zadobiju moć, onda teže za nadmoćnošću; ako ne dođu do nje (što su nedorasli za nju), onda traže »pravdu«, što će reći jednakost u moći.

785

Ispravljanje pojma »egoizam«. — Kada čovek pojmi kolika je zabluda »individua«, i da svako pojedinačno biće pretstavlja ceo proces u pravoj liniji (ne prosto kao nasleđe, nego njega samog —), onda pojedinačno biće dobija neobično veliku važnost. Instinkt je tu sasvim u pravu. Gde on izda — gde individua traži svoju vrednost tek u službi drugima, možemo biti sigurni da imamo pred sobom iznurenost i degeneraciju. Altruistički stav, kao nešto fundamentalno i bez licemerstva, jeste instinkt koji stvara bar neke druge vrednosti za sebe, u službi drugih egoizama. U najvećem broju slučajeva on je samo prividan: to je obilazan put za održanje sopstvenog osećanja za život i za vrednost.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:54 pm


786
ISTORIJA MORALIZOVANjA I DEMORALIZOVANjA

Prvi stav: Ne postoje uopšte moralni postupci: oni su potpuno imaginarni. Ne samo da se oni ne mogu dokazati (što su na primer priznali i Kant i hrišćanstvo) — nego su uopšte nemogućni. Putem psihološkog nesporazuma izmislila se antiteza nagonskim silama i poverovalo se da se pronašla neka druga vrsta takvih sila; zamislio se jedan primum mobile koji uopšte ne postoji. Prema oceni, koja je uopšte i dala povoda antitezi »moralnoga« i »nemoralnoga«, moramo reći: postoje jedino nemoralni smerovi i postupci.
Drugi stav: Čitavo ovo razlikovanje »moralnoga« i »nemoralnoga« potiče otuda što su kako moralni tako i nemoralni postupci dela slobodne spontanosti — ukratko rečeno što takva spontanost postoji, ili drugim rečima: što se moralni sud uopšte odnosi samo na jednu vrstu smerova i postupaka, na slobodne. Ali čitava ta vrsta smerova i postupaka čisto je imaginarna: svet na koji se jedino može primeniti moralno merilo uopšte ne postoji: — ne postoje ni moralni ni nemoralni postupci.

*

Psihološka zabluda, iz koje je ponikla antiteza »moralnog« i »nemoralnog«: »nesebičan«, »neegoist«, »samopregoran« — sve nerealno, fantastično.
Pogrešni dogmatizam u pogledu pojma »ja« : ono se shvata atomistički, i pogrešno suprotstavlja pojmu »ne-ja«; ono je isto tako izdvojeno iz postajanja kao da je neko biće. Pogrešno supstancionalisanje pojma »ja«: ono je postalo član vere pod pritiskom religiozno-moralne discipline (u verovanju u individualnu besmrtnost). Prema ovom veštačkom oslobođenju našeg »ja« i izjavi da ono spada u oblast transcendentalnoga došlo se do antiteze vrednosti, koja se učinila neospornom: do antiteze pojedinačnog ja i bezmernog ne-ja. Učinilo se očividno da vrednost pojedinačnog »ja« može ležati samo u tome da bude u odnosu sa bezmernim »ne-ja«, to jest da mu se podredi i njega radi da postoji. — To su diktovali instinkti stada: ništa se više ne protivi tim instinktima od suverenosti pojedinca. A ako pak pretpostavimo da je »ja« nešto transcendentalno, onda njegova vrednost mora ležati u samoodricanju. Otuda:
1. lažna emancipacija »individue«, kao atoma;
2. ocena stada, koje se zgraža na težnju jedinke da ostane atom, i na to gleda neprijateljski;
3. kao posledica: pobeda nad individuom izmenom njenoga cilja;
4. sada se učinilo da postoje postupci koji su samopregorni: oko njih se-izmislila čitava sfera antiteza;
5. pitalo se: u kojim se postupcima čovek afirmiše najviše? Na njih se (na polnost, gramzivost, vlastoljublje svirepost itd.) sručila anatema, mržnja, preziranje: ljudi su verovali da postoje nesebični nagoni i odbacili sve sebične su tražili nesebične;
6. posledica toga: šta se učinilo? Vačena je anatema na najjače, najprirodnije, još više, na jedine stvarne nagone — da bi se jedan postupak otsada mogao pohvaliti, moralo se poreći da u njemu ima takvih nagona: — strahovit psihološki falsifikat. I svako »zadovoljstvo sobom« moglo je da se otsad postigne tek ako bi se čovek preinačio pomoću pogrešnog tumačenja i podešavanja sub specie boni. Obrnuto: ona vrsta ljudi koja je svoju dobit imala od toga što je lišavala čoveka njegova zadovoljstva sobom (pretstavnici instinkta stada, na primer sveštenici i filosofi), bila je utančana i psihološki dovoljno oštroumna da pokaže kako ipak svuda vlada sebičnost. Hrišćanski zaključak: »Sve je greh; pa i naše vrline. Čovek je nešto što je potpuno za odbacivanje. Nesebičan postupak nije mogućan.« Nasledni greh. Ukratko: pošto je čovek protivstavio svoj instinkt jednom čisto imaginarnom svetu dobra, završio je samoprezirom, zbog nesposobnosti da čini dela koja su dobra.

NZ. Time hrišćanstvo pretstavlja napredak u psihološkoj izoštrenosti pogleda: Larošfuko i Paskal. Ono je shvatilo da postoji bitna jednakost ljudskih dela i da su jednaka po vrednosti u bitnosti (— sva su nemoralna).

*

Sada su se ozbiljno dali na posao da stvore ljude u kojima će samoljublje biti ubijeno: — sveštenike, svetitelje. I kada se sumnjalo da li se uopšte može postati »savršen«, nije se sumnjalo u to da se zna šta je savršeno.
Psihologija svetitelja, sveštenika, »dobrog čoveka« morala je prirodno ispasti čista fantazija. Stvarni motivi postupaka oglašeni su za rđave: da bi se uopšte još mogla činiti dela, morala su se propisati takva dela koja uopšte nisu mogućna, morala su se opisati kao da su mogućna i osveštati u isti mah. Sa istom lažnošću sa kojom se pre klevetalo, sad se idealizovalo i poštovalo.
Besnilo protiv instinkata života smatralo se »svetim« i dostojnim poštovanja. Apsolutna čednost, apsolutna poslušnost, apsolutno siromaštvo: sveštenički ideal. Milostinja, saučešće, požrtvovanje, odricanje lepote, razuma, čulnosti, mrgodan pogled na sve jake osobine koje čovek ima: svetovni ideal.

*

Ide se dalje; i oklevetani instinkti traže svoje pravo (na primer Luterova reformacija: najgrublji oblik moralne lažnosti kao »sloboda evanđelja«) — oni se prekrštavaju svetim imenima;
oklevetani instinkti nastoje da pokažu kako su nužni, da bi vrli instinkti uopšte bili mogućni; mora se vivre pour vivre pour autrui1: egoizam kao sredstvo za cilj; ide se dalje, traži se pravo na život kako za egoistične tako i za altruistične pobude: jednaka prava za jedne kao i za druge (sa gledišta korisnosti);
ide se dalje, traži se viša korisnost u pretpostavljanju egoističnog gledišta altruističkom: veća korisnost u smislu sreće najvećega broja ili progresa čovečanstva itd. Dakle: egoizam dobija prevagu u pravima ali pod plaštom krajnje altruističkog gledišta (»opšta korist čovečanstva«);
pokušava se pomirenje prirodnosti s altruističkim načinom delatnosti, traži se altruizam u samom osnovu života; traži se sa podjednako osnovanosti u suštini života i prirode i egoizam i altruizam;
sanja se o iščeznuću suprotnosti negde u budućnosti, gde će neprekidnim prilagođavanjem egoizam biti isto što i altruizam;
najzad, shvata se da su aptruistični postupci samo jedna: vrsta egoističnih — i da je stepen voljenja i trošenja sebe dokaz stepena individualne moći i ličnosti. Ukratko rečeno, ukoliko čoveka činimo gorim, utoliko ga činimo boljim — jedno ne ide bez drugoga... S tim se diže zavesa nad strašnim patvorstvom psihologije dosadanjega čoveka.

*

Rezultati: postoje samo nemoralne namere i postupci takozvani moralni postupci i namere moraju se otkriti kao nemoralni. Izvođenje svih afekata iz jedne jedine volje zamoć: oni su ravni po suštini. Pojam života: — u prividnoj suprotnosti (između »dobra« i »zla«) ispoljavaju se stupnjevi moći instinkata, privremena hijerarhija kojom se izvesni instinkti obuzdavaju ili se stavljaju u službu. — Opravdanje morala: ekonomsko itd.

1 Živeti, da bi se živelo za druge.

*

Protiv drugog stava. Determinizam: pokušaj da se moralne vrednosti spasu na taj način što se prenose u nepoznato. Determinizam je samo način da naše ocene vrednosti neprimetno iščeznu, pošto im nema mesta više u svetu shvaćenom mehanistički. Zbog toga se determinizam mora napasti i srušiti, kao što se mora osporiti naše pravo na razlikovanje između sveta po sebi i fenomenalnog sveta.

787

Apsolutno je nužno da se sasvim oslobodimo ciljeva: inače ne bismo smeli pokušavati da se žrtvujemo i slobodno živimo. Tek bezgrešnost postajanja daje nam najveću hrabrost i najveću slobodu!

788

Vratiti zlom čoveku čistu, savest — je li to bio moj nehotičan napor? I to baš zlom čoveku, ukoliko se pokazao kao jak čovek? (Ovde treba navesti mišljenje Dostojevskoga o zločincima u tamnicama).

789

Naša nova »sloboda«. — Koliko čovek slobodnije diše kad oseti, kao što to osećamo mi oslobođeni duhovi, da nije upregnut u sistem »ciljeva«! Tako isto i pri pomisli da pojmovi nagrade i kazne ne ističu iz suštine života. Tako isto da dobra i zla dela nisu takva po sebi, nego samo sa gledišta tendencija za održanjem kod izvesnih ljudskih zajednica. Tako isto da naša shvatanja radosti i bola nemaju nikakvo kosmičko značenje, da ne govorimo već o metafizičkom (— ona vrsta pesimizma koji je vezan za ime Eduarda Hartmana, koji je sebi stavio u zadatak da radost i bol dovede u ravnotežu, zatvarajući sebe dobrovoljno u tamnicu i granice prekopernikanske misli, bio bi ne samo nešto nazadno nego i degenerično, kad ne bi bio samo rđava šala jednog Berlinca).

790

Ako je čovek načisto sa ciljem i smislom svoga života, onda je pitanje o tome kako živeti sporedno. Već je znak neverovanja u cilj i smisao, znak oskudice volje, kada vrednost zadovoljstva i bola stupa u prvi red i hedonističko-pesimistička učenja nalaze pristalice; i odricanje, rezignacija, vrlina, »objektivnost« mogu u najmanju ruku već biti znak da se počinje osećati nedostatak glavnoga.

791

Dosad nemačka kultura nije postojala. Ovo tvrđenje ne može se pobiti prigovorom da je u Nemačkoj bilo velikih pustinjaka (— kao što je Gete na primer): Jer su oni imali svoju sopstvenu kulturu. Ali baš oko njih, kao oko silnih, prkosnih, usamljenih stena, ležao je ostali nemački duh kao njihova antiteza, to će reći, kao mekana, močvarna, klizava zemlja, na kojoj je svaki korak inostranstva pravio »otiske« i stvarao »oblike«: nemačka kultura bila je bez karaktera, skoro bezgranične podatljivosti.

792

Nemačka, premda bogata okretnim i dobro obaveštenim naučnicima, prilično dugo vremena trpi toliku oskudicu u velikim dušama, snažnim duhovima, da se čini kao da jezaboravila šta je velika duša, šta je to snažan duh: i danas se skoro mirne savesti i bezočno izlažu prosečni i uz to ljudi promašenih života na tržištu i veličaju sebe kao velike ljude i reformatore; kao što na primer to čini Eugen Diring, koji je vrlo inteligentan i dobro obavešten naučnik, ali skoro kod svake reči pokazuje svoju sićušnu dušu koju razapinje tesnogruda zavist: tako isto da ga ne pokreće nikakav snažan, bujan, dobronameran i bogat duh, sujeta. Ali se mnogo manje može oprostiti u ovo doba filosofu što je častoljubiv, negoli u ma koje drugo doba: kada je masa gospodar i kada masa deli počasti!

793

Moja »budućnost«: — strogo politehničko obrazovanje. Vojna obaveza: tako da prosečno svaki čovek iz viših redova bude oficir, ma šta drugo bio sem toga.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:54 pm

IV VOLJA ZA MOĆ KAO UMETNOST

VOLjA ZA MOĆ KAO UMETNOST


794

Naša religija, moral i filosofija jesu oblici dekadencije čoveka.
Reakcija: umetnost.

795

Umetnik-filosof. Viši pojam umetnosti. Da li se čovek može toliko udaljiti od drugih ljudi da ih može izgrađivati? (Prethodne vežbe: 1. samotvorac, pustinjak; 2. dosadanji umetnik, kao usavršilac u malom, u jednoj vrsti materije.)

796

Umetničko delo, ono koje se javlja bez umetnika, na primer kao telo, kao organizacija (pruski oficirski kor, jezuitski, red). U kojoj je meri umetnik samo prethodni stupanj.
Svet kao autohtono umetničko delo.

797

Fenomen »umetnik« je najprovidniji; — odatle čovek može posmatrati osnovne instinkte moći, prirode itd.! Tako isto i religije i morala!
»Igra«, nekorisnost — kao ideal čoveka obilne snage, kao nešto »detinje«. Detinjastost Boga, παις παιων.

798

Apolonski — dioniziski. — Postoje dva stanja u kojima je umetnost javlja u čoveku kao prirodna sila i raspolaže njime, hteo on to ili ne hteo: kao prinuda na viziju i kao prinuda na orgiazam. Oba stanja mogu se naći i u običnom životu, ali u slabijem obliku: u snu i u pijanstvu.
Ali ista suprotnost postoji i između sna i opijenosti: oba oslobađaju u nama umetničke sile, samo na različit način: san oslobađa sile viđenja, asocijacije, mašte; pijanstvo oslobađa sile velikih stavova, strasti, pesme, igre.

799

Seksualnost i pohota pripadaju dioniziskom zanosu; ali njih ima i u apolonskom. Postoji još razlika u tempu između ovih dvaju stanja... Krajnji mir kod izvesnih osećaja opijenosti (ili, tačnije rečeno, usporavanje osećanja vremena i prostora) rado se ogleda u viziji najmirnijih stavova i stanja duše. Klasični stil pretstavlja u suštini ovaj mir, uprošćenost, zbijenost i koncentraciju — najviše osećanje moći skoncentrisano je u klasičnom tipu. Teško reagiranje: velika svest: otsustvo svakog osećanja borbe.

800

Osećanje opijenosti u srazmeri je prema suvišku: snage ustvari: ono je najjače u vreme parenja: novi organi, nove sposobnosti, nove boje, novi oblici; — »prolepšavanje« je posledica porasta snage. Prolepšavanje kao izraz pobedonosne volje, povećane koordiniranosti, harmonije sviju jakih žudnja, nepogrešne perpendikularne osovljenosti. Logička i geometriska uprošćenost je posledica porasta snage: obrnuto, opažanje takve uprošćenosti povećava opet osećanje moći... Vrhunac razvitka: veliki stil.
Ružnoća znači dekadenciju izvesnog tipa, protivrečnost i nedovoljnu koordiniranost intimnih želja — u psihološkom smislu znači opadanje organizatorske sile, »volje«.
Stanje radosti, koje se naziva opijenost, jeste upravo veliko osećanje moći... Opažanje vremena i prostora menja se; nepregledne daljine postaju pregledne: tek sad kao da postaju dostupne opažanju; obuhvatanje pogledom velikih masa i prostora; utančanost organa za opažanje najmanjega i najneprimetnijega; proricanje, moć razumevanja prema najmanjem nagoveštaju, na najmanji mig: »inteligentna« čulnost; jačina kao osećanje vlasti u mišićima, kao gipkost i uživanje u kretanju, kao igra, kao lakoća i »brzina«; jačina kao uživanje u dokazu jačine, kao junačenje, avantura, neustrašivost, ravnodušnost prema životu i smrti... Svi ovi povišeni momenti života potstiču se uzajamno; svet slikâ i pretstavâ jednoga dovoljan je kao sugestija drugome : — na taj način su najzad srasla stanja za koja bi možda postojao razlog da ostanu daleko jedno od drugoga. Na primer: religiozna opijenost i polni nadražaj (— dva duboka osećanja, uvek čudno koordinirana. Šta se sviđa svima pobožnim ženama, starim i mladim? Odgovor: svetac lepih nogu, još mlad, još idiot...). Surovost u tragediji i sažaljenje (— tako isto normalno koordinirani). Proleće, igra, muzika; — sve je to utakmica polova — kao i ona faustovska »beskrajna čežnja srca«.
Umetnici, kada uopšte nešto vrede, snažni su ljudi (i telesno), snažne životinje, čulni; bez izvesne prekomerne zagrejanosti seksualnog sistema ne može se zamisliti nijedan Rafael... Stvaranje muzike je tako isto neka vrsta rađanja dece — čednost je prosto ekonomija jednog umetnika — i u svakom slučaju i kod umetnika plodnosti nestaje kada nestane polne moći. Umetnici ne smeju da vide stvari kakve su, nego potpunije, jednostavnije, jače. Zato im je svojstvena neka vrsta mladosti i proleća, neka vrsta stalne opijenosti u životu.

801

Stanja u kojima preobražavamo stvari i činimo ih punijim i poetiziramo ih, dok ne postanu ogledalo naše sopstvene punoće i radosti života: polni nagon; pijanstvo; jelo; proleće; pobeda nad neprijateljem, preziranje; junačenje; svirepost; religiozna ekstaza. Ali tri elementa prednjače: polni nagon, opijenost, svirepost — oni pripadaju najstarijim prazničnim radostima čovekovim i preovlađuju u »umetnicima« početnicima.
Obrnuto;ako naiđemo na stvari koje već pokazuju to preobraženje i punoću, onda animalni život odgovara na to nadražajem onih sfera iz kojih potiču sva ta stanja radosti: — a slivanje ovih vrlo delikatnih niansa animalnog osećanja prijatnosti i želja čini estetsko stanje. Ono se javlja samo od priroda koje su uopšte sposobne za izdašnu i bujnu telesnu snagu; ta snaga je uvek prvi pokretač. Trezven čovek, umoran, iznuren, iscrpljen (na primer naučnik) nije u stanju ništa da primi od umetnosti, jer on ne nosi u sebi prvobitnu silu umetničku, tiraniju bogatstva: ko ne može ništa da daje, ne može ništa ni da primi.
»Savršenstvo«: — u tim stanjima (naročito u polnoj ljubavi) otkriva se naivno ono što najdublji instinkt smatra za više, vrednije, željivije: napredovanje svoga tipa; tako isto otkriva se stanje za kojim on teži. Savršenstvo: to je neobično rasprostiranje njegovog osećanja moći, bogatstvo, nužno prelivanje preko svih brana.

802

Umetnost nas potseća na stanje animalne životnosti: ona je presipanje i izliv bujne telesnosti u svet slika i želja; sa druge strane nadražavanje fizičkih funkcija pomoću slika i želja pojačanog života; — povećanje, osećanja života, njegov potsticaj.
U kojoj meri i ružno može imati tu moć? Ukoliko ružno nešto govori o pobedničkoj energiji umetnika, koji je postao gospodar nad tim ružnim i strašnim; ili ukoliko rugoba polako pobuđuje u nama želju za svirepošću (pod izvesnim okolnostima i želju da sami sebi pričinimo bol, nasilje nad samim sobom; a s tim osećanje moći nad nama).

803

»Lepota« je stoga za umetnika nešto izvan svake hijerarhije, jer su u lepoti suprotnosti savladane, što je najviši znak moći nad suprotnostima; i to je postignuto bez napetosti: što nikakva sila nije više potrebna, što sve sledi i sluša tako lako i to čini s najvećom ljupkošću: — to uveseljava umetnikovu volju za moć.

804

Biološka vrednost lepog i ružnog. — Ono što instinktivno osećamo da nam je protivno estetski, prema najdužem iskustvu dokazano je da je opasno po čoveka, štetno i da zaslužuje nepoverenje: nenadni glas estetskog instinkta (u gađenju, na primer) sadrži sud. Utoliko lepota leži u opštoj kategoriji bioloških vrednosti korisnoga, blagotvornoga, i svega onoga što pomaže napredak života: tako da u nama čitav roj nadražaja, koji nas još izdaleka potsećaju i vezuju za korisne stvari i stanja, pobuđuje osećanje lepoga, to će reći: povećanja osećanja moći (—dakle ne samo za stvari nego i za opažaje vezane s njima ili za njihove simbole).
Na ovaj način saznaje se za lepo i ružno da su uslovljeni najbitnijim vrednostima našeg održanja. Nezavisno od toga besmisleno je pretpostaviti lepo i ružno. Lepo postoji isto toliko malo koliko i dobro, istinito. U pojedinačnim slučajevima posredi su uslovi održanja izvesne vrste čoveka: tako će čovek iz gomile imati sasvim drukče osećanje vrednosti lepoga negoli što ga ima izuzetan čovek i natčovek.
Vrednost lepog (i dobrog, i istinitog) potiče iz optike stvari koje leže u prvom planu: ona uzima u obzir samo neposredne posledice.
Svi instinktivni sudovi su kratkovidi u odnosu na splet posledica: oni samo savetuju šta se najpre ima učiniti. Razum je bitno aparat za kočenje koji sprečava neposrednu reakciju na instinktivne sudove: on zadržava, rasmatra, prati lanac posledica dalje i duže.
Sudovi o lepom i ružnom kratkovidi su (— razumje uvek protiv njih —): ali su oni ubedljivi u najvećoj meri: oni apeluju na naše instinkte onde gde se oni najbrže odlučuju i kažu svoje da i ne, pre negoli što razum dođe do reči.
Najobičnija tvrđenja o lepoti pobuđuju jedno drugo uzajamno; kad je estetski nagon jednom u pokretu, onda se oko »jedino lepog« kristališe čitav roj drugih i inorodnih savršenstava. Nemogućno je ostati objektivan, to će reći ostaviti po strani silu što tumači, nadovezuje, popunjava i poetizuje (—ona je sama splet tvrđenja o lepoti). Viđenje »lepe žene«... Dakle:
1. sud o lepoti je kratkovid, on vidi samo neposredne posledice;
2. taj sud obavija predmet koji ga pobuđuje čarolijom koju uslovljava asocijacija različitih sudova o lepoti — ali koja je potpuno strana samoj suštini onoga predmeta. Osećati da je nešto lepo znači: osećati da je neophodno lažno — (zbog čega je, uzgred budi rečeno, brak iz ljubavi najbesmisleniji brak s društvenog gledišta).

805

O genezi umetnosti. — Ono stvaranje savršenoga i viđenje savršenoga koje je svojstveno moždanom sistemu pretovarenom seksualnom energijom (veče u društvu s ljubljenom, koja preobražava najmanje sitnice, život kao niz uzvišenih stvari, »nesreća nesrećne ljubavi više vredi negoli ma šta drugo«); s druge strane, sve što je savršeno i lepo utiče kao nesvesno sećanje na stanje zaljubljenosti i njemu svojstveno gdedište — svako savršenstvo, i čitava lepota stvari, ponovo oživljuje ljubavno blaženstvo blizinom (fiziološki: tvorački instinkt umetnikov i raspodela semena u krvi). Želja za umetnošću i lepotom posredna je želja za uživanjem polnog nagona, koju on saopštava mozgu. Svet koji je postao savršen pomoću »ljubavi«.

806

Čulnost u raznoj odeći: 1. kao idealizam (»Platon«) svojstven omladini, stvara neku vrstu konkavnog ogledala u kome je lik ljubljene inkrustacija, uveličanost, preobražaj, gde beskonačnost leži oko svake stvari —: 2. u religiji ljubavi: »naočit mlad čovek«, »lepa žena«, u izvesnom smislu božanski, zaručnik, zaručnica duše —: 3. u umetnosti, kao »ukrasna« sila: kao što čovek vidi ženu i daje joj na dar sve što može povećati njenu čar, tako umetnikova senzualnost ukrašava predmet svačim što on ceni i poštuje, i na taj način ga usavršava (»idealizuje«). Žena, svesna šta čovek oseća prema njoj, ide u susret njegovom nastojanju da je idealizuje na taj način što se kiti, lepo ide i igra, izražava nežne misli: ona tako isto upražnjava skromnost, stidljivost, uzdržanost, rezervisanost — instinktivno osećajući da sve to uvećava čovekovu idealizatorsku moć. (— U neobičnoj utančanosti ženskih instinkata stidljivost se ni u kom slučaju ne sme smatrati svesnom hipokrizijom: ona nagađa da baš naivna prava stidljivost najviše mami čoveka i nagoni na precenjivanje. Zato je žena naivna — usled utančanosti svojih instinkata koji joj preporučuju korisnost njene bezazlenosti. Hotimično zatvaranje očiju nad samim sobom... Gde god pretvaranje ima jači uticaj kad je nesvesno, ono i postaje nesvesno.

807

Šta sve može učiniti opijenost koja se zove »ljubav« i koja je još i nešto drugo pored ljubavi! — Ipak u toj stvari svaki ima svoje iskustvo. Mišićna snaga devojke raste kad joj muškarac priđe: postoje instrumenti kojima se to može izmeriti. U slučajevima još veće blizine polova, kao što je na primer u igri i drugim zabavama koje povlače društveni sastanci, ova snaga poraste do te mere da omogućuje prave podvige snage: na kraju više čovek ne veruje ni svojim očima — ni svome satu! Ovde u svakom slučaju moramo računati s činjenicom da već sama igra, slično svakom vrlo brzom kretanju, povlači za sobom neku vrstu opijenosti celog nervnog i mišićnog sistema i krvnih sudova. U ovom slučaju moramo računati sa kombinovanim uticajem dvogube opijenosti. — I kako je to i mudro biti ponekad malo zanesen... Postoje stvarnosti koje se čovek nikad ne usuđuje sebi da prizna; zato smo žene i zato imamo svakojake ženske »stidljivosti« ... Ova mlada stvorenja, koja tamo igraju, očevidno se nalaze izvan svake stvarnosti: ona igraju samo sa opipljivim idealima; ona čak: vide, što je nešto više, kako ideali sede oko njih: majke!... Prilika da navedemo Fausta... Ta lepa stvorenja izgledaju neuporedivo lepše kada malo izgube glavu; i kako to ona dobro znaju! Čak postaju i ljupka, jer to znaju. — Naposletku njihova odeća ih oduševljava; to je njihovo treće malo pijanstvo: — one veruju u svoga krojača, kao što veruju u svoga Boga: — i ko bi im razorio tu veru! Ta vera ih čini blaženim! A divljenje samom sebi je zdravo! — Ono čuva čoveka čak i od nazeba. Je li ikada nazebla neka lepa žena koja se znala dobro oblačiti? Nikada. Pretpostavljam čak i slučaj kad je jedva imala što na sebi.

808

Želi li se najčudnovatiji dokaz dokle ide preobražajna snaga opijenosti? — »Ljubav« je taj dokaz; ono što se ljubavlju zove na svima jezicima i zanemelostima sveta. Opijenost dejstvuje tu na stvarnost na takav način da se u svesti zaljubljenika uzrok njegove ljubavi potpuno gubi i kao da se nešto drugo nalazi na njegovom mestu — treperenje i prelivanje sviju čarobnih ogledala Kirkinih. Tu ne postoji nikakva razlika između čoveka i životinje; a još manje duh, dobrota, poštenje čine razliku. Ako je čovek prefinjen, onda je zaluđen na prefinjen način; ako je grub, onda je zaluđen na grub način: ali ljubav, čak i ljubav prema Bogu, sveta ljubav »iskupljenih duša«, ostaje u korenu jedno: to je groznica koja ima razloga da se preobrazi, opijenost koja dobro čini što laže o sebi... I u svakom slučaju čovek dobro laže o sebi i pred sobom kad je zaljubljen: on se sam sebi čini preobražen, jači, bogatiji, savršeniji, on jeste savršeniji... Umetnost nalazimo tu kao organsku funkciju, mi je nalazimo u najanđelskijem instinktu »ljubavi«: mi je nalazimo kao najveći potsticaj života — tako je umetnost uzvišeno celishodna, čak i time što laže... Ali mi bismo pogrešili, ako bismo se zaustavili kod njene snage za lažju: ona čini više negoli što je prosto zamišljanje: ona pomera čak i vrednosti. I ne samo što pomera osećanje vrednosti: zaljubljenik stvarno vredi više; on je jači. Kod životinja ovo stanje izaziva nova oruđa, pigmente, boje i oblike: u prvom redu nove pokrete, nove ritmove, nove ljubavne poklike i mamke. Kod čoveka nije drukče. Njegov celokupni inventar je bogatiji negoli što je bio ikada, moćniji, potpuniji negoli što je kod ne-zaljubljenika. Zaljubljenik je rasipnik: za to je on dovoljno bogat. On ima smelosti, postaje pustolov, postaje čak i magarac po velikodušnosti i bezazlenosti; on opet veruje u Boga, veruje u vrlinu, jer veruje u ljubav: i, s druge strane, tome idiotu sreće rastu krila i nove sposobnosti. pa mu se čak otvaraju vrata za umetnost.
Ako iz lirike tonova i reči izostavimo sugestiju ove groznice utrobe: šta ostaje od lirike i muzike? Možda l'art pour l'art: virtuozno kreketanje smrznutih žaba koje umiru od očajanja u svojoj močvari — ... Sve ostalo stvorila je ljubav.

809

Svaka umetnost utiče kao sugestija na mišiće i čula, koji su prvobitno bili aktivni u naivnom umetničkom čoveku: ona uvek govori samo umetnicima, ona govori umetničkoj utančanosti tela. Pojam »laik« je pogrešan naziv. Gluv čovek nije od one vrste koja ima dobar sluh.
Svaka umetnost dejstvuje kao okrepljenje: ona povećava snagu, pali zadovoljstvo (to jest osećanje snage), ona izaziva sve finije uspomene na pijanstvo — postoji naročito pamćenje koje provejava u takvim stanjima — tu se povraća jedan dalek i kratkotrajan svet opažaja.
Ružno, to će reći protivrečno umetnosti, ono što umetnost isključuje, njena negacija: — kad god se propadanje, beda života, nemoć, raspad, još izdaleka nagoveste, estetski čovek reagira negativno. Rugoba tišti čoveka: ona je izraz depresije. Ona oduzima snagu, osiromašava, pritiskuje... Ružno izaziva ružno: čovek može na svom zdravlju okušati, kako nezdravo stanje povećava sposobnost njegove fantazije da zamišlja ružne stvari.Tada čovek vrši drukčiji izbor stvari, interesa, pitanja. I logika nam pokazuje stanje koje je blisko rugobi: — težinu, tupost. U prisustvu rugobe nedostaje ravnoteže u mehaničkom smislu: rugoba hramlje, tetura se, ona je antiteza božanskoj lakoći igračevoj.
Estetsko stanje pretstavlja preobilje sredstava saopštavanja kaogod i krajnju osetljivost za nadražaje i znake. To je vrhunac pristupačnosti i opštenja između živih bića — to je izvor jezikâ. Tu jezici imaju svoju kolevku: glasovi kaogod i pokreti i pogledi. Potpunija pojava je uvek početak: naše sposobnosti su suptilizirane iz potpunijih sposobnosti. Ali čak i danas slušamo mišićima, čak i čitamo mišićima.
Svaka zrela umetnost ima za osnov bezbroj konvencija: ukoliko se izražava govorom. Konvencija je uslov velike umetnosti, ne njena prepreka... Svako podizanje života povišava moć saopštavanja, kaogod i moć razumevanja kod čoveka. Uživljavanje u druge duše nije prvobitno ništa moralno, nego fiziološka nadražljivost sugestije: »simpatija« ili ono što se zove »altruizam« prosto je proizvod psihomotornog odnosa koji se računa u duhovnost (psihomotorna indukcija, kaže Šarl Fere). Ljudi nikada ne saopštavaju misli; oni saopštavaju pokrete, mimiku, koju mi posle prenosimo na misao.

810

U poređenju s muzikom opštenje putem reči je bestidno; reč umanjuje i zaglupljuje; reč obezličava; reč čini običnim neobično.

811

Umetnika uslovljuju izuzetna stanja: to su stanja koja su intimno srodna bolesnim pojavama i s njima srasla: tako da se čini nemogućno biti umetnik a ne biti bolestan.
Fiziološka stanja, koja se u umetniku uobličavaju u »ličnosti«, i koja se do izvesne mere mogu pripisati svakom čoveku:
1. pijanstvo:osećanje uvećane moći; unutrašnja potreba da stvari budu odblesak naše punoće i savršenstva.
2. krajnja izoštrenost izvesnih čula: tako da razumeju sasvim različit govor znakova — i da ih stvaraju — ona izoštrenost koja se javlja u nekim nervnim obolenjima —; krajnja pokretljivost od koje se stvara krajnja saopštljivost; želja za govorom u ime svega što je sposobno da dâ znaka od sebe —; potreba da se oslobodimo samih sebe pomoću pokreta i držanja; sposobnost da govorimo o sebi na stotinu raznih jezika — što je ustvari eksplozivno stanje. Čovek mora najpre ovo stanje misliti kao pritisak i prinudu pomoću koje se mišićima i svako
vrsnim pokretima čovek oslobađa od prekomernosti unutrašnje napetosti: pa onda kao nehotimičnu koordinaciju ovih pokreta sa unutrašnjim procesima (slikama, mislima, željama) — kao neku vrstu automatizma čitavog mišićnog sistema pod pritiskom jakih nadražaja koji dejstvuju iznutra; — nesposobnost za sprečavanje reakcije; aparat za otpor tako isto van dejstva. Svaki unutrašnji pokret (osećanje, misao, afekt) prate promene u krvnim sudovima, pa sledstveno i promene boje, temperature, sekrecije. Sugestivna moć muzike, njena »suggestion mentale«;
3. potreba za ugledanjem: krajnja razdražljivost, usled koje se izvestan primer prenosi kao zaraza — izvesno stanje nagađa se već i pretstavlja prema znacima... Izvesna slika, koja se u duši pomalja, dejstvuje već na kretanje udova — tu se događa izvesno uzdržavanje volje... (Šopenhauer!!!) Neka vrsta slepila i gluvila prema spoljašnjem svetu — svet dopuštenih nadražaja strogo je ograničen.
To razlikuje umetnika od laika (koji je prijemčiv za umetnost): laik dostiže vrhunac uzbuđenja pri primanju utisaka; umetnik pri davanju — tako da je antagonizam između ova dva dara ne samo prirodan nego i željiv. — Svako od ova dva stanja ima suprotnu optiku — zahtevati od umetnika da deli optiku publike (kritičara) znači zahtevati da smanji svoju tvoračku snagu... Tu je isti slučaj kao i kod razlike polova: ne treba tražiti od umetnika koji daje da bude žena — da »prima«.
Naša estetika bila je dosad ženska estetika, ukoliko su samo oni koji su prijemčivi za umetnost formulisali svoje gledište o tome šta je lepo. U celoj dosadanjoj filosofiji otsustvuje umetnik... To je, kao što je gore nagovešteno, nužna omaška: jer umetnik koji bi počeo sebe pojimati počeo bi time pogrešno da razumeva sebe — on nema da gleda unazad, on uopšte nema šta da gleda, on ima da daje. — Umetniku služi na čast da bude nesposoban za kritiku — inače je polutan: i »moderan«.

812

Ja ovde iznosim seriju psiholoških stanja kao znakova punijeg i obilnijeg života, koja smo danas uobičajili smatrati bolesnim. Ali sada smo se odučili da o zdravom i bolesnom govorimo kao o suprotnostima: u pitanju je stepen — tim povodom ja tvrdim da ono što danas ljudi zovu »zdravim« pretstavlja niži nivo onoga što bi bilo zdravo pod povoljnijim prilikama — da smo mi relativno bolesni... Umetnik pripada još jačoj rasi. Ono što bi kod nas bilo štetno, bolesno, kod njega je prirodno. — Ali nam se primećuje da upravo osiromašenje mašine daje neobičnu .moć razumevanja svakojake sugestije: potvrda su tome naše histerične žene.
Obilatost sokova i snage može isto tako nositi sa sobom simptome delimične zavisnosti, halucinacije čula, utančanosti sugestije, kaogod i siromaštvo životnih sila — nadražaj je uslovljen na drugi način, posledica je ista... Na prvom mestu nije isto krajnje dejstvo; krajnji zamor svih morbidnih priroda, koji nastaje posle njihovih nervnih nastranosti, nema ničeg zajedničkog sa stanjima jednog umetnika: on ne mora ispaštati za svoje najbolje trenutke... On je za to dovoljno bogat: on može rasipati a da ne osiromaši.
Kao što se danas »genij« smatra vrstom neuroze, tako bismo mogli možda smatrati i umetnikovu sugestivnu silu, a naši su umetnici, u samoj stvari, i odveć nalik na histerične žene!!! Ali to govori protiv današnjice, a ne protiv »umetnika«.
Neumetnička stanja: objektivnost, ogledanje, uzdržavanje volje... (skandalozno pogrešno shvatanje Šopenhauerovo, koji je smatrao umetnost mostom za negaciju života)... Neumetnička stanja: stanja osirotelih, onih koji se povlače, pobledelih, pod čijim pogledom život pati: — hrišćanin.

813

Moderni umetnik, koji po svojoj fiziologiji stoji blisko histeriji, pripada i po karakteru ovoj vrsti bolesti. Histerik je lažan — on laže zato što uživa u laži, on je dostojan divljenja u svakoj veštini pretvaranja — pa makar ga njegova bolesna sujeta i prevarila. Ova sujeta je kao neprekidna groznica, kojoj su potrebne opojne droge, i koja ne zastaje ni pred kakvom samoobmanom ni komedijom, samo ako ova obećava makar i trenutno zadovoljenje. (Nesposobnost za ponos i potreba za stalnom osvetom zbog duboko usađenog preziranja prema sebi — to je gotovo definicija sujete ove vrste.)
Besmislena razdražljivost njegovog sistema, koja pravi krize od svakog doživljaja i uvlači »dramski« elemenat u najbeznačajnije slučajeve u životu, čini ga potpuno neuračunljivim: to više nije nikakva ličnost, nego u najboljem slučaju sastajalište ličnosti, od kojih se čas jedna čas druga natura sa bestidnim pouzdanjem. Zbog toga je baš on velik kao glumac: svi ovi jadnici bez volje, koje lekari proučavaju izbliza, zadivljuju virtuoznošću svoje mimike, preobražaja, pojavljivanja u skoro svakom mogućnom obličju.

814

Umetnici nisu ljudi velikih strasti, ma šta oni pričali sebi i nama o tome. I to iz dva razloga: njima nedostaje stid pred njima samima (oni sebe posmatraju živeći; oni sebe vrebaju, odveć su ljubopitljivi) i tako isto stid od velike strasgi (koju oni eksploatišu kao umetnici). Drugo, njihov vampir, njihov talenat, ne dopušta im uopšte takvo trošenje energije kakvo strast nameće.— Čovek s darom je žrtva svoga dara: on živi pod vampirizmom svoga talenta.
Čovek se ne oslobađa svoje strasti time što je izlaže, nego se oslobađa kad je izlaže. (Gete drukče uči; ali čini se da je tu hteo sam sebe pogrešno da razume — iz delikatnosti).

815

O razumnom životu. — Relativna čednost, temeljita i mudra obazrivost u odnosu prema erotici čak i u pomislima može se smatrati razumnim načinom života čak i za bogato sazdane i potpune prirode. To naročito važi za umetnike i spada u njihova najbolja pravila životne mudrosti. Potpuno pouzdani glasovi već su se čuli tome u prilog: pominjem Stendala, Teofila Gotjea, pa i Flobera. Umetnik je može biti po svojoj prirodi nužno čulan čovek, uopšte uzbudljiv, u svakom smislu pristupačan, i već izdaleka otvoren za nadražaj, za sugestiju nadražaja. Uprkos tome on je, prosečno uzev, pod vlašću svoga zadatka, svoje volje za majstorstvom, stvarno umeren, a često čak i čedan čovek. To od njega zahteva njegov glavni instinkt: on mu ne dopušta da se nasumce rasipa. Jedna i ista sila traži se u umetničkoj zamisli i u polnom aktu: postoji samo jedna jedina vrsta sile. Za umetnika je izdajstvo da u tome podlegne i istroši se: on time odaje nedostatak instinkta, volje uopšte, to može biti znak dekadencije — u svakom slučaju to umanjuje do nedogledne mere njegovu umetnost.

816

U poređenju sa umetnikom, pojava tipa naučnika pretstavlja ustvari znak izvesnog sužavanja i padanja životnog nivoa ( — ali tako isto i znak jačanja, strogosti, tvrdosti i snage volje).
Do koje mere bi lažljivost, ravnodušnost prema istini i koristi, mogla biti znak mladosti, »detinjarije« kod umetnika?... Njihov uobičajeni način, njihova nerazumnost, njihovo nepoznavanje samih sebe, njihova ravnodušnost prema »večitim vrednostima«, njihova ozbiljnost u »igri« — njihovo otsustvo dostojanstva; klovn i bog jedan pored drugoga; svetac i ološ... Podražavanje kao zapovednički instinkt. — Ne pripadaju li umetnici napredovanja i umetnici propadanja svima fazama?... Da!

817

Da li bi koji beočug u čitavom lancu umetnosti i nauke nedostajao kad žene, ženinog dela, ne bi bilo u njemu? Priznajmo izuzetak — on potvrđuje pravilo — da je žena sposobna za savršenstvo u svemu što ne sačinjava jedno delo, u pismima, u memoarima, čak u najfinijem ručnom radu, jednom rečju u svemu što nije zanat, i to zbog toga što se u tim stvarima ona ispunjuje, što u njima ona sluša svoj jedini umetnički nagon u sebi — nagon za dopadanjem... Ali kakve veze ima žena sa strasnom ravnodušnošću pravog umetnika, koji pridaje više važnosti jednom zvuku, jednom dahu, jednoj sitnici, negoli što pridaje sebi — koji se sa svih svojih pet prstiju trudi da zahvati ono što je u njemu najskrivenije i najtajanstvenije; koji ne pridaje nikakve vrednosti ničemu što ne može postati oblik (— što se daje, što se otkriva —) ? Umetnost, kako je umetnik upražnjava — ne razumete li zar šta je to: atentat na svaki stid?... Tek u devetnaestom veku žena se usudila da sebe uputi u pravcu književnosti (— vers la canaille plumière écrivassière, po rečima starog Miraboa): ona postaje pisac, slikar i gubi svoj instinkt. Čega radi to? — ako smemo pitati.

818

Čovek je umetnik samo utoliko ukoliko sve što neumetnici zovu »oblikom« — oseća kao sadržaj, kao samu stvar. S takvim shvatanjem čovek pripada posuvraćenom svetu: jer otsada mu je sadržaj nešto čisto formalno — pa i njegov sopstveni život.

819

Smisao i uživanje u niansama (što je karakteristično za modernizam), u onome što nije opšte, ide protiv instinkta, koji nalazi svoje zadovoljstvo i snagu u shvatanju tipičnoga: slično grčkom ukusu najboljeg vremena. U tome je izvesno savlađivanje punoće života; mera gospodari, mir jake duše leži mu u osnovi, ona se lagano kreće i oseća izvesnu odvratnost prema prekomernoj vitalnosti. Opšte pravilo, zakon, poštuje se i ističe: izuzetak se naprotiv stavlja ustranu, nianse se brišu. Sve što je čvrsto, moćno, solidno, što je život, koji počiva na širokoj i snažnoj osnovi i čuva sopstvenu snagu — to se »sviđa«: to će reći, to odgovara onome što o sebi mislimo.

820

Uglavnom ja umetnicima dajem više za pravo nego svima dosadanjim filosofima: umetnici nisu izgubili iz vida veliki kolosek kojim život teče, oni su voleli stvari »ovoga sveta« — oni su voleli čula. Težnja za »duhovnošću«: meni se to čini nesporazum ili bolest ili lek, gde ta bolest nije prosto licemerstvo i samoobmana. Ja želim sebi i svima onima koji žive bez briga jedne puritanske savesti — i koji smeju živeti — sve veću i veću duhovnost i mnogostrukost čula; zaista, mi smo radi da čulima budemo zahvalni za njihovu suptilnost, punoću i snagu, i mi im za uzvrat nudimo najbolje što imamo od duha. Šta se nas tiču svešteničke i metafizičke anateme protiv čula? Nama to više nije nužno: znak je dobre sazdanosti kad se čovek, kao Gete, pripija, sa sve većom radošću i srdačnošću, za »blaga ovoga sveta«: — na taj način on se čvrsto drži velikog shvatanja da čovek postaje preobrazitelj života, kad se nauči da sebe preobrazi.

821

Pesimizam u umetnosti? — Umetnik se postepeno navikava da zarad njih samih voli sredstva pomoću kojih dolazi do ekstaze: krajnju delikatnost i divotu boja, jasne linije, nianse u tonu: jasnost u onome u čemu pri normalnim prilikama nema razlike. Sve jasne stvari, sve nianse, ukoliko potsećaju na krajnje uspone snage, koje stvara opijenost, izazivaju putem asocijacije to osećanje opijenosti: — uticaj umetničkih dela izaziva stanje podesno za stvaranje umetničkog dela, stanje opijenosti.
Bitna crta umetnosti je njena moć usavršavanja života, njeno stvaranje savršenstva i punoće; umetnost je bitno afirmacija, blagosiljanje, oboženje života. Šta znači pesimistička umetnost? Nije li to protivrečnost ? — Da. — Šopenhauer greši kad izvesna umetnička dela stavlja u službu pesimizma. Tragedija ne uči »rezignaciji« ... Slikati strašne i problematične stvari već je po sebi znak instinkta moći i veličanstvenosti u umetniku: on ih se ne plaši... Pesimistička umetnost ne postoji... Umetnost je pozitivna. Jov je pozitivan... Ali Zola? Ali braća Gonkur ? — Stvari koje nam oni pokazuju ružne su: ali razlog što njih pokazuju leži u njihovom uživanju u ružnom... Ništa tu ne pomaže! Ako drukče tvrdite, vi prosto sebe obmanjujete. — Kako Dostojevski dejstvuje oslobodilački!

822

Kada moji čitaoci budu dovoljno posvećeni da i u »dobrom«; vide samo oblik iscrpenosti u velikoj drami života: onda će priznati doslednost hrišćanstva, koje je dobrog čoveka shvatilo kao ružnog. Tu je ono bilo u pravu.
Nije dostojno jednog filosofa tvrditi da su »dobro i lepo jedno isto«; a ako bi dodao i »istinito«, trebalo bi ga išibati. Istina je ružna.
Mi imamo umetnost, da ne bismo propali zbog istine.

823

Moralizovanje umetnosti. — Umetnost kao sloboda od moralne tesnogrudosti, ograničenosti vidika, ili kao potsmeh nad njima. Begstvo u prirodu, gde se njena lepota udružuje sa strahotom. Pojam velikog čoveka.
— Lomne, nekorisne, luksuzne duše, koje ražalosti i ćarlijanje vetra, »lepe duše«.
— Oveštale ideale probuditi u njihovoj nepoštednoj krutosti i brutalnosti, kao najdivnija čudovišta, što oni i jesu.
— Pravo uživanje u psihološkom saznanju da svi umetnici moralisti postaju lažni i glumci ne znajući to.
— Laž umetnosti — njen nemoral mora se izneti na videlo.
— »Glavne idealizatorske sile« (čulnost, pijanstvo, preterana animalnost) moraju se izneti na videlo.

824

Moderna patvorstva u umetnosti: shvaćena kao nužna, to će reći u skladu sa bitnom potrebom moderne duše.
Popunjuju se praznine u darovitosti, još više u vaspitanju, tradiciji i obuci.
Prvo: traži se manje umetnička publika, koja je bezgranična u svojoj ljubavi (— i odmah pada na kolena pred ličnošću). Tome pomaže praznoverica našeg veka, praznoverica o »geniju«.
Drugo: razjaruju se mračni instinkti nezadovoljnika, sujetnih, samoobmanjivača jednog demokratskog veka; važnost stavova.
Treće: tehnika jedne umetnosti prenosi se na drugu, meša se smer umetnosti sa saznanjem ili crkvom ili interesom rase (nacionalizam) ili sa filosofijom — čovek udara u sva zvona u jedan mah i izaziva tamnu slutnju da je on Bog.
Četvrto: laska se ženi, stradalniku, buntovniku, daje se i u umetnosti prevaga narkotičnim i opojnim sredstvima. Golica se mašta obrazovanih, čitalaca poezije i starih istorija.

825

Podela na »publiku« i na »izabrane«: kod prve mora umetnik danas biti šarlatan, kod druge on hoće da bude samo virtuoz i ništa više! »Geniji«, svojstveni našem veku, prevazišli su ovu razliku i bili veliki i za jedne i za druge; veliko šarlatanstvo Viktora Iga i Riharda Vagnera bilo je združeno s tako mnogo prave virtuoznosti, da su zadovoljili čak i umetnički najutančanije. Otuda dolazi nedostatak veličine: oni imaju promenljiv način gledanja, čas misle na najsirovije potrebe, čas na potrebe najutančanijih.

826

Lažno »pojačavanje«:— 1. u romantizmu: ono postojano espressivo nije nikakav znak jačine nego osećanja nedostatka;
2. živopisna muzika, takozvana dramska, lakša je pre svega (kao što je to brutalna kolportaža i suprotstavljanje fakata i crta u naturalističkom romanu);
3. »strast« je stvar nerava i umornih duša; kaogod što je i uživanje u planinama, pustinjama, burama, orgijama i gadostima — u tlomaznosti i masivnosti (na primer kod istoričara); stvarno postoji kult prekomernih osećanja — (otkuda dolazi to da jaka vremena imaju obrnute potrebe u umetnosti — potrebu za prevazilaženjem strasti?).
4. Isticanje uzbudljivog materijala (erotičnog, socijali stičkog ili patološkog): sve je to znak za koga se danas radi za premorene i rasejane ili raslabljene.
Da bi se uopšte tu moglo dejstvovati, mora se tiranisati.

827

Moderna umetnost kao umetnost tiranisanja. Gruba i jako naglašena logika u ocrtavanju; motiv uprošćen do formule: formula tiraniše. U okviru linijâ divlje haotično mnoštvo, ogromna masa, od koje se pamet muti; brutalnost boja, materije, želja. Primeri: Zola, Vagner; u duhovnijem stepenu Ten. Dakle logika, masa i brutalnost.

828

U pogledu slikarâ: tous ces modernes sont des poètes qui ont voulu être peintres. L' un a cherché des drames dans l' histoire, l' autre des scènes de moeurs, celui-ci traduit des religions, celui-là une philosophie¹. Ovaj podražava Rafaelu, onaj starim talijanskim majstorima; pejzažisti se služe drvećem i oblacima da prave ode i elegije. Niko nije prosto slikar; svi su arheolozi, psiholozi, režiseri ma kojeg događaja ili teorije. Oni uživaju u našoj erudiciji, u našoj filosofiji. Oni su, kaogod što smo i mi, puni i prepuni opštih ideja. Oni ne vole jedan oblik radi onoga što je on, nego radi onoga što on izražava. Oni su sinovi jedne učene, izmučene i misaone generacije — hiljadu milja daleko od starih majstora, koji nisu ništa čitali i samo su mislili kako će svojim očima prirediti gozbu.

¹ Svi ti moderni slikari su pesnici koji su hteli biti slikari. Jedan je tražio drame u istoriji, drugi scene o naravima, ovaj je prevodio religije, onaj filosofiju.

829

U osnovi je i Vagnerova muzika još uvek literatura, isto kao što je to i ceo francuski romantizam: čar egzotike (tuđih, dalekih vremena, običaja, strasti) nad osetljivim dokonjacima. Ushićenje pri ulaženju u ogromnu daleku preistorisku zemlju u koju nas knjige vode, usled čega je ceo horizont naslikan novim bojama i mogućnostima... Slutnja o još daljim i neispitanim svetovima, preziranje bulevara... Jer je nacionalizam, ne treba se varati, samo jedan oblik egzotike...
Romantičari muzičari pripovedaju šta su od njih načinile egzotične knjige: ljudi bi rado hteli da imaju egzotične doživljaje, strasti po florentinskom i venecijanskom ukusu: naposletku zadovoljavaju se time što ih traže u slici... Bitna je stvar vrsta nove želje, volje za podražavanjem, za preinačavanjem, za pretvaranjem, prerušavanjem duše... Romantična umetnost je samo izlaz za nuždu iz promašene »stvarnosti«.
Pokušaj da se uradi nešto novo; revolucija, Napoleon. Napoleon je strast duše za novim mogućnostima — proširenje oblasti duše.
Zamorenost volje; utoliko veće rasipanje u želji da čovek nešto novo oseća, pretstavlja, sanja — što je posledica preteranosti doživljaja: nezasitljiva glad za neobuzdanim osećanjima... Strane književnosti pružile su najjače začine.

830

Vinkelmanovi i Geteovi Grci, orijentalci Viktora Iga ličnosti iz Ede Riharda Vagnera, Englezi trinaestog veka Valtera Skota — neko će kad tad otkriti celu komediju. Sve je to bilo preko svake mere istoriski lažno ali — moderno.

831

O karakteristici nacionalnog genija obzirom na strano i pozajmljeno:
engleski genij pogrubljuje i uprošćuje sve što primi u sebe;
francuski genij utanča, uprosti, logicizira, dotera;
nemački genij pobrka, splete, posreduje, moralizuje;
talijanski genij načinio je najslobodniju i najtananiju upotrebu od pozajmica, i sto puta više uneo u pozajmicu negoli što je iz nje izvukao: to je najbogatiji genij, koji je najviše imao da podari.

832

Jevreji su se dotakli genija u oblasti umetnosti sa Hajnrihom Hajneom i Ofenbahom, tim vrlo duhovitim i razdraganim satirom, koji se kao muzičar držao velike tradicije i za onoga koji ima i nešto drugo osim ušiju bio pravo iskupljenje od sentimentalnih i u osnovi dekadentnih muzičara nemačkog romantizma.

833

Ofenbah: francuska muzika s volterovskim duhom, slobodna, razuzdana, sa malo sardoničkim osmehom,ali vedra, puna duha do banalnosti (— on ne namešta —) i bez gracioznosti bolesne ili plavo-bečke čulnosti.

834

Ako pod genijem jednoga umetnika razumemo najvišu slobodu u granicama zakona, božansku lakoću, okretnost i brzinu u savlađivanju najvećih teškoća, onda Ofenbah ima više prava da se nazove »genij« negoli Vagner. Vagner je težak, glomazan: ništa njemu nije tako strano kao oni trenuci bezbrižnog savršenstva koje onaj klovn Ofenbah postiže pet-šest puta u svakoj svojoj bufoneriji. Ali možda treba pod genijem razumeti nešto drugo.

835

Uz poglavlje o »muzici«. — Nemačka i francuska i talijanska muzika. (Naša politički najgora vremena najplodnija. Sloveni?) — Kulturno-istoriski balet: dobio je prevagu nad operom. — Pozorišna muzika n muzičarska muzika. — Pogreška je misliti da je ono što je Vagner stvorio neki oblik: — to je bezobličje. Mogućnost dramske konstrukcije ima se još iznaći. — Ritam. »Izraz« po svaku cenu. — U čast »Karmene«. — U čast Hajnriha Šica (i »Udruženja List« —) — Bludnička instrumentacija. — U čast Mendelsona: jedan elemenat Getea nalazimo u njemu i nigde više! (Isto tako je drugi elemenat Getea došao do rascveta u Rahili; treći u Hajnrihu Hajneu)

836

Opisna muzika; prepustiti stvarnosti da ona deluje... Sve ove vrste umetnosti su lakše, podražljivije: njih se hvataju malo-obdareni. Uticanjena instinkte; sugestivna umetnost.

837

O našoj modernoj muzici. — Kržljavljenje melodije, kaogod i kržljavljenje »ideje«, dijalektike, slobode najduhovnijeg kretanja — nespretnost i gušenje, koje se razvija u nove smele pothvate, pa čak i u principe; — na kraju čovek ima samo principe svoga dara, otsustva svoga dara.
»Dramska muzika« je besmislica. To je prosto rđava muzika... »Osećanje«, »strast« kao surogati kad čovek više ne zna kako će dostići do uzvišenoga duha i sreće u njemu (kakvu je imao Volter, na primer). Tehnički izraženo: »osećanje«, »strast« su lakši — to pretpostavlja mnogo siromašnije umetnike. Okretanje ka drami otkriva da se jedan umetnik oseća mnogo više majstorom s prividnim oruđima, negoli s pravim. Mi imamo dramsko slikarstvo, dramsku liriku itd.

838

U muzici nama nedostaje estetika, koja bi muzičarima propisala zakone i stvorila savest; nama nedostaje baš usled toga prava borba oko »principa« — jer se kao muzičari smejemo Herbartovoj kolebljivosti u ovoj oblasti isto kao i Šopenhauerovoj. Ustvari otuda nastaje velika teškoća: mi više ne znamo na čemu da zasnujemo svoje pojmove o »uzornom«, o »majstorstvu«, o »savršenstvu«. — Sa instinktima stare ljubavi i divljenja mi pipamo po svetu vrednosti, mi skoro verujemo da je »dobro ono što se nama svidi«... Moje nepoverenje se budi kad čujem kako se na sve strane Betoven sasvim bezazleno naziva »klasikom«: ja bih sasvim čvrsto stao na gledište da se u drugim umetnostima pod »klasikom« razume tip koji je taman suprotan Betovenu. Ali kad se čak i potpuno očigledno raspadanje stila kod Vagnera, njegov takozvani dramski stil, uči i poštuje kao »napredak«, kao »majstorstvo«, kao »uzor«, onda moje nestrpljenje dolazi do vrhunca. Dramski stil u muzici, kako ga Vagner razume, znači odricanje od stila uopšte, pod pretpostavkom da je nešto drugo; to će reći drama, sto puta važnije od muzike. Vagner može slikati, on se služi muzikom, ne za muziku, on pojačava poze, on je pesnik; najzad, on je, slično svima pozorišnim umetnicima, dejstvovao na »lepa osećanja«, »grudi što se nadimaju« — i sa svim tim zadobio za sebe žene, pa i žedne obrazovanja. Ali, zar je ženama i žednim obrazovanja stalo do muzike! Sve to nema nikakve savesti za umetnost; sve to ne pati kada se sve što je prva i neophodna vrlina jedne umetnosti zarad drugostepenih smerova gazi nogama i prezire (kao sluškinja drame). Šta vredi sve proširenje sredstava izražaja, kada je ono što se izražava, sama umetnost, izgubilo čak i svoj zakon. Živopisni sjaj i snagu tona, simbolizam zvuka, ritma, boje, tonova, harmonije i disharmonije, sugestivni značaj muzike, čitavu čulnost muzike koja je preko Vagnera zagospodarila to je sve Vagner poznao u muzici, izvukao i razvio. Viktor Igo učinio je nešto slično s jezikom: ali već danas se ljudi pitaju u Francuskoj, u slučaju Viktora Iga, nije li to iskvarilo jezik... nisu li porastom čulnosti u jeziku razum, duh, duboka zakonitost u jeziku bili ugušeni? Nije li znak dekadencije što su u Francuskoj pesnici postali vajari, a u Nemačkoj muzičari glumci i kulturna mazala?

839

Danas postoji i muzičarski pesimizam, čak i među nemuzičarima. Ko nije sam doživeo i ko sam nije proklinjao nesrećnog mladića koji svoj klavir muči do očajanja, i koji svojeručno rije mulj najturobnijih i najmutnijih harmonija! Na taj način on se priznaje za pesimista... Ali da li se time priznaje i da je »muzikalan« ? Sa svoje strane ne bih se mogao skloniti da u to verujem. Čistokrvni vagnerijanac je nemuzikalan; on se potčinjava elementarnim silama muzike, otprilike kao što se žena potčinjava volji svoga hipnotizera — a da bi to mogao, ne sme postati nepoverljiv nikakvom strogom savešću u stvarima muzike i muzičara. Rekoh »otprilike kao«—: ali možda se tu radi o nečemu višem od sličnosti. Valja rasmotriti oruđa kojima se Vagner naročito služi da izazove utisak — (koja je dobrim delom morao najpre on izmisliti): ona do neverovatnosti naliče sredstvima kojima jedan hipnotizer pokazuje svoju moć (—izbor pokreta, tonske boje njegovog orkestra; odvratno izbegavanje logike, reda i ispravnosti u ritmu; prikradanje, milovanje, tajanstvenost, histeričnost njegove »beskrajne melodije«). A je li stanje u koje slušaoca, i još pre slušateljku, prenosi uvertira u Loengrinu, na primer, u suštini različito od somnambulističke ekstaze ? — Čuo sam jednom jednu Talijanku gde kaže posle izvođenja ove uvertire, očiju blaženih kako to samo vagnerijanke znaju: »Come si dorme con questa musica!«

840

Religija u muzici. Koliko je još mnogo nepriznatog pa čak i nerazumevanog zadovoljenja svih religioznih potreba u Vagnerovoj muzici! Koliko molitve, vrline, patosa, »devičanstva«, »iskupljenja« kroz nju još govori!... O, koliko koristi izvlači taj lukavi svetac, koji nas vraća i mami natrag u sve što se nekada verovalo, iz toga što se muzika može osloboditi reči i pojmova!... Naša intelektualna savest ne mora se stideti — ona ostaje po strani — kada koji stari instinkt drhtavih usana pije iz zabranjenoga pehara... To je mudro, zdravo i čak i dobar znak, ukoliko odaje stid prema zadovoljenju religioznog instinkta... Lukavo hrišćanstvo: tip muzike »Vagnera poslednjeg doba«.

841

Ja razlikujem hrabrost pred ljudima, hrabrost pred stvarima i hrabrost pred hartijom. Ovu poslednju vrstu hrabrosti imao je, na primer, David Štraus. Ja još razlikujem hrabrost pred svedocima i hrabrost bez svedoka. Hrabrost jednoga hrišćanina, jednoga čoveka koji veruje u Boga, ne može uopšte nikada biti hrabrost bez svedoka — i već samo to njoj umanjuje vrednost. Najzad ja razlikujem hrabrost iz temperamenta i hrabrost iz straha od straha: slučaj ove poslednje vrste hrabrosti jeste moralna hrabrost. Tu još spada i hrabrost iz očajanja.
Vagner je imao tu hrabrost. Njegov položaj u pogledu muzike bio je u osnovi očajnički. Njemu su nedostajale one dve stvari koje čine dobra muzičara: priroda i kultura, poziv za muziku i disciplina i obuka u muzici. On je imao hrabrosti: iz tog nedostatka on je načinio princip — on je izmislio za sebe jednu vrstu muzike. »Dramska muzika«, kako ju je on izmislio, jeste muzika koju je on mogao komponovati — njena ograničenja su Vagnerove granice.
I njega su rđavo razumeli! — Da li su ga rđavo razumeli?... Sa pet šestina modernih muzičara slučaj je isti. Vagner je njihov spasilac: pet šestina je uostalom »najmanji broj«. U svakom slučaju gde se priroda pokazala neumitno i gde je s druge strane kultura ostala slučaj, pokušaj, diletantstvo, umetnik se instinktivno — šta kažem? — oduševljeno obraća Vagneru: kao što pesnik kaže: »Pola ga je izvukao, pola je utonuo«¹.

¹ Reči iz Geteove pesme Ribar.

842

»Muzika« — i veliki stil. — Veličina jednoga umetnika ne ceni se prema »lepim osećanjima« koja pobuđuje: u to mogu verovati devojke. Nego prema stepenu približenja velikom stilu, prema sposobnosti njegovoj za veliki stil. Ovaj stil ima kao zajedničku crtu sa velikom strašću što prezire dopadanje, što zaboravlja da zadobije, što zapoveda; što hoće... Postati gospodar nad haosom u sebi; nagnati svoj haos da primi oblik: logičan, jednostavan, nedvosmislen, postati matematika, zakon — to je velika ambicija na ovom mestu. — Pomoću nje čovek odbija od sebe: ništa ne izaziva ljubav prema takvim silovitim ljudima — oko njih čini se da leži pustinja. Ćutanje, strah kao od velikog oskrvnjenja... Sve umetnosti znaju takve stvaraoce velikog stila: zašto ih nema u muzici? Nikada još nijedan muzičar nije izgradio nešto kao onaj arhitekta koji je podigao Palaco Piti... Tu je jedan problem. Da li možda muzika ne pripada kulturi u kojoj je carstvu silovitih ljudi svake vrste došao kraj? Da li i pojam velikoga stila ne protivreči duši muzike — »ženi« u našoj muzici ?...
Ja ovim dotičem jedno kardinalno pitanje: u šta spada cela naša muzika? Vremena klasičnoga ukusa ne znaju ništa što bi se s njom moglo porediti: ona se rascvetala kad je svet renesansa dostigao svoj suton, kad je »sloboda« ostavila i ljude i njihove naravi: — nije li njena karakteristika da. bude protiv-renesans? Je li ona sestra baroka čiji je u svakom slučaju sabremenik ? Nije li muzika, moderna muzika, već dekadencija?...
Ja sam još pre ukazao prstom na oko pitanje: nije li naša muzika protiv-renesans u umetnosti? Nije li bliska rođaka baroka? Nije li se razvila nasuprot svakom klasičnom ukusu, tako da je u njoj zabranjena svaka težnja za klasicizmom po sakoj prirodi stvari?
Na ovo pitanje vrednosti od prvoklasne važnosti odgovor ne bi smeo biti neodređen, ako bi se pravilno ocenila činjenica da je muzika dostigla svoj vrhunac u romantizmu — još jednom kao reakcija protiv klasicizma.
Mocart, nežna i zaljubljena duša, ali sav od osamnaestoga veka čak i kad je ozbiljan... Betoven prvi veliki romantičar, u francuskom smislu, kao što je Vagner bio poslednji veliki romantičar... obojica instinktivni protivnici klasičnog ukusa, strogoga stila — da ne govorimo već o »velikom« stilu.


843

Romantizam: dvosmisleno pitanje, kao sve moderno. Estetska stanja dvojaka. Obilati i darežljivi kao suprotnost tražiteljima i željnima.

844

Romantičar je umetnik koga njegovo nezadovoljstvo sobom čini tvorcem — koji gleda na drugu stranu od sebe i od svoga sveta, i unazad.

845

Je li umetnost posledica nezadovoljstva stvarnošću? Ili izraz zahvalnosti za doživljenu sreću? U prvom slučaju ona je romantizam, u drugom oreol i ditiramb (jednom rečju: umetnost apoteoza): i Rafael tu spada, izuzev onu njegovu hipokriziju što je hteo obožiti privid hrišćanskog shvatanja sveta. On je bio zahvalan za život tamo gde nije bio specijalno hrišćanski.
Moralno tumačenje sveta čini svet nepodnošljivim. Hrišćanstvo je bilo pokušaj da se svet »pobedi« pomoću morala, to jest da se negira. Na delu takav atentat ludosti — ludačkoga uzdizanja čoveka nad svetom — može se završiti jedino utučenošću, kržljavljenjem, obescenjenjem čoveka: najprosečniji i najmanje štetan tip čoveka, čovek iz gomile, jedino je time dobio i, ako hoćete, našao u tome svoj račun.
Homer kao umetnik apoteoze ; Rubens tako isto. U muzici ga još nije bilo.
Idealizacija velikog prestupnika (smisao za njegovu veličinu) jeste grčka: omalovažavanje, klevetanje, preziranje grešnika je jevrejsko-hrišćansko,

846

Šta je romantizam? — U pogledu na sve estetske vrednosti ja se sada služim ovom osnovnom razlikom: u svakom pojedinačnom slučaju ja se pitam: »Je li glad ili obilje tu bilo tvorac?« Na prvi pogled moglo bi se drukčije razlikovanje činiti pogodnije — ono je mnogo očevidnije — naime razlikovanje po tome, da li je uzrok stvaranja žudnja za nepromenljivošću, ovekovečenjem, »bićem« — ili žudnja za rušenjem, promenom, postajanjem. Ali se obe ove vrste žudnje, kad se bliže posmatraju, pokazuju dvosmislene, i stvarno se mogu protumačiti u svetlosti sheme za koju držim da sam bio u pravu što sam je istakao napred.
Želja za rušenjem, promenom, postajanjem može biti izraz obilate snage pune obećanja za budućnost (kao što je poznato, moj izraz za to je »dioniziski«), ali tako isto i mržnja ljudi zle sreće, oskudnih, promašenih može biti ta koja ruši, i mora rušiti, jer ih buni i draži sve što je trajno i postojanost; pa i samo biće.
»Ovekovečenje«, s druge strane, može poticati iz zahvalnosti i ljubavi: — umetnost ovakvoga porekla uvek je umetnost apoteoze, ditiramb možda kod Rubensa, blažena kod Hafiza, vedra i graciozna kod Getea, ozaravajući homerovski sve stvari — ali može poticati tako isto i iz tiranske volje velikoga paćenika, koji bi hteo od najindividualnijeg, najpojedinačnijeg, najužeg, od sopstvene idiosinkrazije svoje patnje da načini obavezan zakon i prinudu, i koji se na taj način sveti svima stvarima što im udara, nameće, utiskuje žig svojih muka. Takav je romantični pesimizam u najpotpunijem obliku: pa bio to Šopenhauerov voluntarizam, ili Vagnerova muzika.

847

Da li antiteza klasičnog i romantičnog ne prikriva drugu antitezu, aktivnog i reaktivnog?

848

Da bi čovek bio klasičan, mora imati sve jake i na izgled protivrečne darove i strasti: ali tako da svi idu u korak, kao jedan jaram; da dolaze u dobri čas kako bi doveli do vrhunca izvesnu vrstu književnosti ili umetnosti ili politike (ne pošto se već stiglo na vrhunac...): on mora biti ogledalo celokupnoga stanja (bilo jednoga naroda, ili jedne kulture) i izražavati njegovu najdublju i najintimniju prirodu, u trenutku kad je još stabilna i stoji na svojim nogama i nije prebojena podražavanjem sa strane (ili još zavisna...); ne reaktivan nego odlučan i napredan duh, koji je afirmativan u svima prilikama, čak i u svojoj mržnji.
»Ne pripada li tome najviša lična vrednost?«... Može biti treba rasmotriti da li moralne predrasude ovde ne igraju svoju igru, i da li velika moralna visina nije možda po sebi antiteza klasičnom duhu?... Da li moralna čudovišta nisu po nužnosti romantičari, u reči i delu?... Takva prevaga jedne vrline nad drugom (kao što je slučaj kod moralnog čudovišta) stoji u najvećoj oprečnosti sa klasičnom moći u ravnoteži: ako bi neko stajao na takvoj moralnoj visini pa ipak bio klasičan, mi bismo morali otuda izvesti da stoji i na istoj visini nemorala: možda je to bio slučaj sa Šekspirom (razume se, ako je to doista bio lord Bekon).

849

O budućnosti. — Protiv romantizma velike »strasti«. Valja razumeti kako svakom »klasičnom« ukusu pripada izvesna količina hladnoće, jasnosti i tvrdoće; logika iznad svega, sreća u duhovnom životu, »tri jedinstva«, usredsređenost, mržnja prema osećajnosti, duševnosti, espirit, mržnja prema mnogovrsnom, nesigurnom, kolebljivom, nebuloznom, kaogod i prema svemu kratkom, igličastom, lepuškastom, dobroćudnom. Ne treba se igrati umetničkim formulama: treba život preraditi, tako da on sebe posle sâm formuliše.
Prava je to komedija, kojoj smo se tek sada počeli smejati, jer smo je tek sada videli: što savremenici Herdera, Vinkelmana, Getea i Hegela pripisuju sebi u zaslugu ponovno otkriće klasičnog ideala... i Šekspira u isti mah ! — I ti isti ljudi su kratkim putem odbacili francusku klasičnu školu, kao da se ono što je bitno nije moglo naučiti i na svoj kao i na onoj strani!... Ali ljudi su hteli »prirodu«, »prirodnost«. O, da gluposti ! Verovalo se da je klasicizam neka vrsta prirodnosti!
Bez predrasude i popuštanja moramo rasmotriti na kakvom zemljištu može rasti klasični ukus. Očvršćavanje, uprošćenje, jačanje, pogoršavanje karaktera čovekova nerazdvojno je od klasičnog ideala. Logičko i psihološko uprošćavanje. Preziranje detalja, složenosti, neizvesnosti.
Romantičari u Nemačkoj ne ustaju protiv klasicizma, nego protiv razuma, prosvećenosti, ukusa, osamnaestoga veka.
Senzibilitet romantičko-vagnerijanske muzike: antiteza klasičnom senzibilitetu.
Volja za jedinstvom (jer jedinstvo tiraniše: slušaoce, gledaoce), ali nesposobnost za tiranisanjem sebe samoga u glavnoj stvari: u odnosu prema samom delu (prema izostavljanju, skraćivanju, objašnjavanju, uprošćavanju). Savlađivanje pomoću masa (Vagner, Viktor Igo, Zola, Ten).

850

Nihilizam umetnikâ. — Priroda je surova u svojoj vedrini; cinična u svojim osvitima. Mi mrzimo emocije. Mi bežimo tamo gde priroda pokreće naša čula i našu maštu; gde nemamo šta voleti, gde nas ništa ne potseća na moralne prividnosti i delikatnosti ove severnjačke prirode; to isto važi za umetnost. Mi više volimo ono što nas više ne potseća na »dobro i zlo«. Naša moralna osetljivost i bolećivost kao da se oslobađa u strašnoj i srećnoj prirodi, u fatalizmu čula i sila. Život bez dobrote.
Blagodet se sastoji u kontemplaciji prirodine ravnodušnosti prema dobru i zlu.
U istoriji nema pravde, niti u prirodi ima dobrote: zbog toga pesimist, ako je umetnik, uzima iz istorije one teme u kojima se sa veličanstvenom naivnošću pokazuje otsustvo pravde, gde baš savršenstvo dolazi do izraza — a tako isto u prirodi on bira ono u čemu se njen zao i ravnodušan karakter ne krije licemerno, gde se savršeno otkriva takav njen karakter... Umetnik nihilist pokazuje se u tome što hoće i više voli ciničnu istoriju, ciničnu prirodu.

851

Šta je tragično? — Ja sam više puta ukazao na vrlo pogrešno shvatanje Aristotelovo koji je strah i sažaljenje, ta dva osećanja što izazivaju potištenost, smatrao kao tragična osećanja. Da je Aristotel bio u pravu, tragedija bi bila umetnost opasna po život: onda bi morali ljudi da se čuvaju tragedije kao nečega uopšte štetnoga i sumnjivoga. Umetnost, koja je inače veliki potsticaj života, zanos životom, volja za životom, ovde bi postala oruđe dekadencije i, kao sluškinja pesimizma, uopšte štetna po zdravlje (— jer pretpostaviti, kao što to Aristotel čini, da se ljudi »očišćuju« od ovih osećanja pobuđivanjem tih osećanja u njima, prosto je neistina). Ako pretpostavimo nešto što obično pobuđuje strah i sažaljenje — remeti, slabi, obeshrabljuje: — kao i to da je Šopenhauer bio u pravu kad je tvrdio da tragedija uči rezignaciji (to jest blagom odricanju od sreće, nade, volje za životom), onda bi se time pretpostavila umetnost u kojoj se odriče sama umetnost. Tragedija bi onda značila proces raspadanja: instinkt života uništio bi sebe u instinktu umetnosti. Hrišćanstvo, nihilizam, tragična umetnost, fiziološka dekadencija: to bi se držalo zajedno, to bi dolazilo do prevage u isti mah, i uzajamno bi se pomagalo gore-dole... Tragedija bi, prema tome, bila simptom propadanja.
Ova teorija može se opovrgnuti na najhladnokrvniji način: naime time što bi se lomoću dinamometra izmerio uticaj jedne tragične emocije. I kao rezultat dobio bi se fakt, koji bi konačno mogla pogrešno da shvati samo beskrajna lažljivost jednoga sistematičara: — da je tragedija sredstvo za okrepljenje. Kad Šopenhauer odbija da to razume, kad smatra opštu potištenost kao tragično stanje, kada on Grcima (— koji njemu u inat nisu bili »rezignirani«...) skreće pažnju da se nisu našli na vrhuncu pogleda na svet: onda je to pristrasnost, logika sistema, lažan novac sistematičarev: jedan od onih rđavih falsifikata koji su Šopenhaueru iskvarili celu psihologiju, korak po korak (: njemu koji je genija, umetnost, moral, pagansku religiju, lepotu, saznanje i skoro sve shvatio proizvoljno i na silu pogrešno).

852

Tragični umetnik. — Pitanje je snage (jednoga naroda ili pojedinca) da li i gde primenjuje sud o lepom. Osećanje obilja, nagomilane snage (koje dopušta da se veselo i smelo susreće mnogo šta pred čim slabić drhti) — osećanje moći izražava sud o »lepoti« stvari i stanja koje instinkt nemoći smatra samo dostojnim mržnje i »ružnim«. Atmosfera koja nam omogućava da procenimo da li je ono što sukobljujemo opasnost, problem, sablazan, ta atmosfera određuje i naše estetsko da (»To je lepo« ustvari je afirmacija).
Otuda sledi da je, uopšte govoreći, sklonost ka sumnjivim i strašnim stvarima simptom snage: međutim ukus za lepuškasto, kitnjasto, karakteriše slabe, delikatne. Uživanje u tragediji karakteristično je za jaka vremena i karaktere: njihov non plus ultra je možda Božanstvena komedija. Herojski duhovi sebi kažu »da« u tragičnoj svireposti: oni su dovoljno čvrsti da stradanje osete kao zadovoljstvo.
S druge strane, ako pretpostavimo da slabići žele uživanje u umetnosti koja nije stvorena za njih, šta će učiniti da tragediju podese prema svome ukusu ? Oni će joj nametnuti svoja sopstvena osećanja vrednosti: na primer »triumf moralnog poretka u svetu«, ili učenje o »besmislenosti života«, ili potsticaj na »rezignaciju« (— ili tako isto polumedicinske, polumoralne izlive osećanja u duhu Aristotela). Najzad: umetnost strahotnoga, ukoliko uzbuđuje nerve, mogu slabi i iznureni smatrati kao sredstvo okrepljenja: to je danas na primer razlog za divljenjg Vagnerovoj muzici. Mera do koje čovek sme priznati stvarima njihovu strahovitost i dvosmislenost, i da li su mu uopšte na kraju potrebna »rešenja« — jeste znak osećanja zadovoljstva i moći.
Ova vrsta umetničkog pesimizma je taman nešto obrnuto od onog religiozno-moralnog pesimizma koji pati od čovekove »pokvarenosti« i zagonetke života: on traži rešenje ili bar nadu na rešenje. Oni koji pate, očajavaju i nemaju vere u sebe — bolesnici drugim rečima — u sva vremena su tražili zanosne vizije, da bi izdržali život (pojam »blaženstva« postao je na taj način). Sličan slučaj: umetnici dekadenti, koji se u osnovi odnose nihilistički prema životu, traže pribežište u lepoti oblika — u odabranim stvarima, gde je priroda savršena, u kojima je ravnodušno velika i lepa... (— »Ljubav prema lepom« može prema tome biti nešto sasvim različito od sposobnosti da se vidi ili stvori lepo: ona može upravo da bude izraz nemoći za to.)
Silni umetnici, oni koji stvaraju harmoniju od svakog nesklada, jesu oni koji svoju sopstvenu moć; i unutrašnji sklad prenose na sve stvari: u simbolici svakog umetničkog dela oni izražavaju svoje najdublje iskustvo — njihovo stvaranje je zahvalnost za njihov život.
Dubina tragičnoga umetnika leži u tome što njegov estetski instinkt obuhvata pogledom dalje posledice, što se ne zadržava kratkovido na najbližem, što se potvrdno odnosi prema čitavoj ekonomiji sveta u velikim linijama, koja opravdava strahotu, zlo, dvosmislenost — i više nego opravdava.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:55 pm

853

UMETNOST U »ROĐENjU TRAGEDIJE«

I

Koncepcija dela, na koju se nailazi u pozadini ove knjige, neobično je sumorna i neprijatna: među svima dosad poznatim vrstama pesimizma čini se da nijedan nije dostigao do te mere zlosti. Antiteza pravog i prividnog sveta potpuno otsustvuje ovde: postoji samo jedan svet, a taj je lažan, svirep, protivrečan, sablažnjiv, bez smisla... Jedan tako sklopljen svet jeste pravi svet. Nama je nužna laž, da bismo pobedili ovu stvarnost, ovu »istinu«, to će reći, da bismo mogli živeti... Da je laž nužna da bismo mogli živeti, to je sastavni deo ove strahovite i dvosmislene prirode života.
Metafizika, moral, religija, nauka — u ovoj knjizi se rasmatraju samo kao razne forme laži: pomoću njih mi stičemo veru u život. »Život treba da ulije poverenje«: zadatak tako postavljen ogroman je. Da bi ga mogao rešiti, čovek mora biti lažljivac po prirodi, on mora biti umetnik višenegoli sve ostalo. I on to zaista i jeste: metafizika, religija, moral, nauka — sve su to izdanci njegove volje za umetnošću, za lažju, za begstvom ispred »istine«, za odricanjem »istine«. Ova sposobnost, ova umetnička sposobnost čovekova po preimućstvu — kojom on savlađuje stvarnost pomoću laži — njemu je zajednička sa svim što postoji. On sam je dakako deo stvarnosti, istine, prirode: kako ne bi bio onda i delić genija laži.
Da se priroda života pogrešno pojmi — to je najdublji i najviši potajni smer iza svega što se zove vrlina, nauka, pobožnost, umetnost. Mnogo šta nikad ne videti, mnogo šta krivo videti, na mnogo šta baciti samo pogled: o kako je pametan čovek u stanjima u kojima je najdalje od pomisli da sebe smatra pametnim! Ljubav, oduševljenje, »Bog« — to su sve suptilni oblici samoobmane, sve mamci života i vere u život!
U trenucima kad je čovek bivao obmanut, kad je sebe magarčio, kad je poverovao u život: o kako su mu se nadimale grudi! Kako je bio ushićen! Kako se osetio silnim ! I koliko je bilo umetničke ekstaze u osećanju moći!... Čovek je opet postao gospodar »materije« — gospodar »istine«!... I kad god se čovek raduje, on to čini uvek na isti način: on se raduje kao umetnik, on uživa u sebi kao u moći, on uživa u laži kao u svojoj moći...

II

Umetnost i samo umetnost. Ona je veliko sredstvo života, velika zavodnica života, veliki potstrek života.
Umetnost kao jedino nadmoćno protivdejstvo protiv svake volje za odricanjem života; kao nešto antihrišćansko, antibudističko, antinihilističko par excellence.
Umetnost kao iskupljenje saznatelja — tragičnog saznatelja koji vidi strašnu i dvosmislenu prirodu života, i hoće da je vidi.
Umetnost kao iskupljenje delatelja — tragično ratničkoga, čoveka, heroja, koji ne samo vidi strašnu i dvosmislenu prirodu života, nego je doživljuje, hoće da je doživi.
Umetnost kao iskupljenje patnika — kao put u duševna stanja u kojima se stradanje hoće, preobražava, bogotvori gde je stradanje oblik velike ekstaze.

III

Vidi se da se u ovoj knjizi pesimizam, ili bolje reći nihilizam, smatra »istinom«. Ali se »istina« ne smatra kao najviše merilo vrednosti, a još manje kao najviša moć. Volja za prividnošću, za iluzijom, za obmanom, za postajanjem i promenom (za objektivnom obmanom) smatra se ovde dubljom, temeljitijom, »metafizičnijom« negoli volja za istinom, za stvarnošću, za prividom: to je prosto jedan oblik volje za iluzijom Tako isto se zadovoljstvo smatra prvobitnijim od bola: a bol za nešto uslovljeno, kao posledica volje za zadovoljstvom (volja za postajanjem, rašćenjem, uobličavanjem, to će reći za stvaranjem: a u stvaranje je uračunato i rušenje). Najviše stanje afirmacije života zamišlja se kao nešto iz čega se najveći bol ne može isključiti: to je tragično-dionizisko stanje.

IV

Na taj način ova knjiga je čak i antipesimistička: to jest u tom smislu da nečemu uči što je jače od pesimizma, što je »božanstvenije« od istine: umetnost. Niko, rekao bih, ne bi bio spremniji za radikalno odricanje života, za stvarno odricanje delom još više negoli za odricanje rečima, negoli pisac ove knjige. Samo što on zna — on je to doživeo, on je možda samo to i doživeo — da umetnost vredi više od istine.
Još u predgovoru, u kome se Rihard Vagner poziva kao na razgovor, nalazi se ovo ispovedanje vere, ovo evanđelje umetnika: »Umetnost kao pravi zadatak života, umetnost kao metafizička delatnost života...«

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:55 pm

Knjiga četvrta

ODGOJ I ODABIRANJE

I HIJERARHIJA



UČENJE O HIJERARHIJI

854

Ja sam prinuđen da vaspostavim hijerarhiju u ovo doba opšteg prava glasa, u koje je svakom dopušteno da sudi o svakome i o svačemu.

855

Rang određuju i održavaju jedino količine moći: i ništa drugo.

856

Volja za moć. — Kakvi bi morali biti ljudi koji bi na sebe uzeli ovo preocenjivanje vrednosti. Hijerarhija kao rang moći: rat i opasnost su uslov da izvestan rang sačuva svoje uslove. Veličanstven primer: čovek u prirodi — najslabije i najpametnije biće postaje gospodar i potčinjava sebi gluplje sile.

857

Ja razlikujem dva tipa: jedan koji pretstavlja napredak života i drugi koji pretstavlja propadanje, raspad, slabost. Treba li verovati da se između ova dva tipa pitanje ranga uopšte postavlja?...

858

Rang određuje veličina moći koju imaš; ostalo je kukavičluk.

859

Korist koju čovek ima stojeći po strani od svoga vremena.
— Po strani od obadva pokreta, individualističkog i kolektivističkog morala — jer ni onaj prvi ne zna za hijerarhiju i hteo bi jednome dati slobodu koju i svima. Moje misli ne okreću se oko stepena slobode koji treba dopustiti jednom ili drugom ili svima, nego oko stepena moći koji jedan ili drugi treba da ispolje na drugima ili svima, ili ukoliko izvesno žrtvovanje slobode, ili čak porobljavanje, pruža osnovu za stvaranje jednog višeg tipa. Prosto rečeno: kako bismo mogli žrtvovati razvitak čovečanstva zarad toga da bismo omogućili pojavu jedne više vrste negoli što je čovek?

860

O rangu. — Strašna posledica »jednakosti« — na kraju svaki veruje da ima pravo na svaki problem. Tu je propala svaka hijerarhija.

861

Potrebno je da viši ljudi objave rat masi. U svima pravcima prosečne glave su se udružile da bi zagospodarile! Sve što mekša, slabi, što pridaje važnost »narodu« ili »ženstvenosti«, dejstvuje u prilog opšteg prava glasa, to će reći u prilog vlasti nižeg čoveka. Ali mi ćemo vršiti represalije i ceo ovaj evropski poredak (koji je u Evropi počeo od hrišćanstva) izneti na videlo i pred sud.

862

Potrebno je jedno učenje koje bi bilo dovoljno jako da dejstvuje disciplinarno: da jača jake, parališe i krši umorne od sveta.
Uništenje rasa koje su u opadanju i propadanju. Propadanje Evrope. — Uništenje ropskih ocena vrednosti. — Gospodarenje zemljom kao sredstvo za stvaranje višeg tipa. — Uništenje licemerja što se »moral« zove. (Hrišćanstvo kao histerična vrsta poštenja u ovom pogledu: Avgustin, Banjan.) — Uništenje opšteg prava glasa: to će reći sistema pomoću koga se najniži nameću višima kao zakon. — uništenje prosečnosti i njenog značenja. (Jednostrani, pojedinci — narodi; težiti za punoćom prirode sparivanjem suprotnosti: mešanje rasa u tu svrhu.)
Nova vrsta hrabrosti — nema apriornih istina (njih su tražili oni koji su navikli na verovanje!), nego slobodno potčinjavanje glavnoj misli, koja ima svoje vreme; na primer vreme kao osobina prostora itd.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:56 pm


JAKI I SLABI
863

Pojam »jak i slab čovek« svodi se na to da se u prvom slučaju nasledilo mnogo snage — čovek je tu ceo zbir; u drugome slučaju nasleđe je još malo (— nedovoljno nasleđe pocepkanost nasleđa). Slabost može biti početna pojava: »još malo«; ili krajnja pojava: »ne više«.
Polazna tačka je onde gde je velika snaga, gde se snaga ispoljava. Masa kao zbir slabih reagira polako; brani se protiv mnogo čega za što se oseća odveć slaba, od čega ne može imati nikakve koristi; ona ne stvara, ne korača napred.
Ovo je protiv teorije koja odriče jaku individuu i misli da »to masa čini«. Razlika je slična onoj između odelitih pokolenja: četiri pet pokolenja mogu stajati između pokretača i mase — tu je razlika hronološka.
Vrednosti slabih stoje na prvom mestu, jer su ih jaki prihvatili da pomoću njih vode.

864

Zašto slabi pobeđuju. Uopšte uzevši: slabi i bolesni imaju više saosećanja, »humaniji« su: slabi i bolesni imaju više duha, promenljiviji su, mnogostraniji, zanimljiviji — pakosnnji; samo su bolesni pronašli pakost. (Vrlo je česta rana zrelost kod rahitičnih, skrofuloznih, tuberkuloznih.) — Espirit: svojina starih rasa: jevreja, Francuza, Kineza. (Antisemiti ne mogu oprostiti Jevrejima što imaju »duha« — i para. Antisemiti — to je naziv za »zlosrećnike«, siročad života.).
Bolesni i slabi uvek su opčinjavali: oni su interesantniji od zdravih: ludak i svetac — dve najinteresantnije vrste ljudi... u bliskom srodstvu stoji »genij«. Veliki »pustolovi i zločinci« i svi ljudi, naročito oni najzdraviji, bili su bolesni u izvesno doba svoga života: — velike duševne pokrete, strast za moć, ljubav, osvetu prate duboki poremećaji. Što se dekadencije tiče, svaki čovek koji ne umre prerano pokazuje je skoro u svakom smislu: — on dakle poznaje i instinkte koji joj pripadaju, iz iskustva: — kroz polovinu svoga života skoro svaki čovek je dekadent.
Najzad: žena! Jedna polovina čovečanstva je slaba, tipično bolesna, promenljiva, nestalna — ženi je potrebna snaga da se za nju priljubi, i religija slabosti, koja slabost, ljubav, smernost veliča kao nešto božansko; ili bolje, ona slabi jakoga — ona gospodari, kad uspe da svlada jakoga. Žena je uvek bila u zaveri s tipovima dekadencije, sveštenicima, protiv »silnih«, »jakih«, muškaraca. — Žena stavlja na stranu decu za kult pieteta, simpatije, ljubavi: — mati pretstavlja altruizam na ubedljiv način.
Najzad: porast civilizacije, koji donosi sa sobom istovremeno nužan porast bolesnih elemenata, neurotično-psihijatričkih i kriminalističkih. Javlja se jedna prelazna vrsta, artist, koga od zločinstva na delu odvaja slaba volja i strah od društva: mada još ne gotov za ludnicu, ali sa pipcima koji radoznalo pipaju po obema oblastima: ova specifično kulturna biljka, moderni artist, slikar muzičar, ponajpre romansijer, koji svoje naročito stanje naziva sasvim nepogodnom reči »naturalizam«... Ludaci, prestupnici i »naturalisti« su u porastu, to je znak porasta kulture i njene žurbe napred — to će reći njen izmet, njeni otpaci, đubre dobijaju u važnosti — nazadak ide u korak.
Najzad, socijalna zbrka, koja je posledica revolucije, vaspostavljanja jednakosti, zablude o »jednakosti ljudi«. Pritom se mešaju u krv sviju slojeva nosioci instinkata propadanja (osvetoljublja, nezadovoljstva, rušilačkog nagona, anarhizma, nihilizma), podrazumevajući pod tim i robovske instinkte kukavičluka, prepredenosti, propalištva kod slojeva koji su dugo držani pod petom: posle dve, tri generacije rasa se ne može više poznati — sve je postalo gomila.
Otuda potiče opšti instinkt protiv odabiranja, protiv svake privilegije, koji dejstvuje s takvom moći i sigurnošću, čvrstinom, svirepošću, da mu se brzo odista moraju pokoriti čak i privilegisani: svi koji još žele da zadrže moć laskaju gomili, rade sa njom, i moraju je imati na svojoj strani — a »geniji« ponajpre: oni postaju vesnici osećanja kojima se mase oduševljavaju — ton sažaljenja, čak i strahopoštovanja prema svemu što pati, što je nisko, prezreno, što je živelo gonjeno, diže se iznad ostalih tonova (tip: Viktor Igo i Rihard Vagner). — Pobeda gomile znači još jedanput pobedu starih vrednosti.
Pri tako krajnjem pokretu u pogledu na tempo i na sredstva kakva pretstavlja naša civilizacija, težište ljudi se pomera: onih ljudi čija je vrednost najveća, i koji na sebi imaju zadatak da nadoknade čitavu veliku opasnost jednog takvog bolesnog pokreta; — oni postaju oklevala po preimućstvu; spori su u primanju, teško napuštaju, relativno su postojani usred ovog ogromnog menjanja i mešanja elemenata. U takvim okolnostima na prosečne se prenosi težište; protiv vlasti gomile i nastranih (što je u većini povezano) konsoliduje se mediokritet kao poverenik i nosilac budućnosti. Otuda se stvara nov protivnik izuzetnih ljudi — ili pak novo iskušenje. Ako se ne prilagode masi i ne pevaju pesme koje bi se dopale instinktima najnižih, njima će biti potrebno da budu »prosečni« i pristojni. Oni znaju: da je zlatna i prosečnost — jedino ona gospodari novcem i zlatom ( — svim što se sija...). I još jednom stara vrlina i uopšte ceo preživeli svet ideala stiču sebi darovite zastupnike.. Rezultat: mediokritet stiče duh, duhovitost, genij — on po staje zabavan, dovodi u iskušenje.

*

Rezultat. — Visoka kultura može počivati samo na širokoj osnovi, na jakoj i zdravoj konsolidovanoj prosečnosti. U njenoj službi i uz njenu pomoć radi nauka — pa čak i umetnost. Nauka sebi ne bi mogla ništa bolje da poželi: ona takva pripada čoveku srednje vrste — njoj nema mesta među izuzecima — ona nema u svojim instinktima ništa aristokratsko a još manje anarhističko. — Moć srednje klase održava se pomoću trgovine, naročito pomoću novčarstva: instinkt velikih finansijera protivi se svakoj krajnosti — zbog toga su Jevreji unašoj uznemirenoj i nesigurnoj Evropi najveća konzervativna sila. NJima nisu potrebne ni revolucije, ni socijalizam, ni militarizam: a kad im je potrebno i kad hoće da imaju moć, i nad revolucionarnom strankom, onda je to samo posledica napred rečenoga, a ne u protivrečnosti s tim. NJima je potrebno pokatkad da pobude strah protiv drugih ekstremnih pravaca — na taj način što im pokazuju šta sve imaju u ruci. Ali je njihov instinkt nepomućeno konzervativan — i »prosečan«. Oni znaju kako da postanu moćni gde god ima moći: ali iskorišćavanje njihove moći uvek ide u jednom pravcu. Učtiv izraz za prosečan jeste, kao što je poznato, reč »liberalan«.

*

Osvešćenje. — Besmislica je pretpostaviti da je cela ova pobeda vrednosti antibiološka: mi moramo gledati da je objasnimo kao posledicu izvesnog interesa života za održanjem tipa »čoveka«, čak i pomoću metoda prevage slabih i zlosrećnika —: ako bi drukče bilo, ne bi li čovek prestao već da postoji? — Problem...
Napredak jačeg tipa koban po održanje vrste? Zašto? — Istorisko iskustvo pokazuje: jake rase desetkuju se uzajamno: ratom, žudnjom za vlašću, pustolovstvom; jakim strastima: rasipanjem — (snaga se više ne skuplja, nastaju duševni poremećaji usled prekomerne napetosti); njihovo postojanje staje skupo — one se neprekidno taru jedna o drugu —; nastupaju periodi duboke labavosti i polusna; za sva velika vremena mora se platiti... Jaki su slabiji nakon toga, s manje volje, apsurdniji, negoli što su prosečno slabi.
To su rasipničke rase. »Trajanje« po sebi nema baš nikakve vrednosti: mogli bismo možda pretpostaviti kraći život vrste, ali bogatiji po vrednosti. — Ostalo bi da se dokaže da se i tako postiže bogatiji rezultat po vrednosti negoli u slučaju kraćeg života; to će reći da čovek, kao zbir moći, doseže do mnogo višeg stupnja vlasti nad stvarima pod postojećim uslovima... Mi se nalazimo pred problemom ekonomije...

865

Orijentacija koja sebe zove »idealizam« i koja ne dopušta prosečnosti da bude prosečna, ni ženi da bude žena! — Ne treba stvari činiti jednoobraznim! Moramo biti načisto koliko skupo staje vaspostavljanje jedne vrline: i da vrlina nije ništa što bi prosečno bilo željivo,nego je plemenita ludost, lep izuzetak, koja nam daje pravo da se osećamo kao ljudi jake volje...

866

Potrebno je pokazati da je sa sve ekonomičnijim trošenjem čoveka i čovečanstva i sa sve tešnje spletenom »mašinerijom« interesa i dostignuća vezan jedan protivpokret. Ovaj protivpokret ja nazivam izdvajanjem jednog luksuznog suviška čovečanstva: u njemu treba da izbije na površinu jača vrsta, viši tip, za koji važe drugi uslovi postanka i održanja negoli što važe za prosečnoga čoveka. Moj pojam, moj simbol za ovaj tip je, kao što je poznato, reč »natčovek«.
Na onom prvom putu, koji se sada može potpuno jasno videti, poniklo je prilagođavanje, ravnanje, važnost sitnica, skromnost u instinktima, zadovoljstvo u omalovažavanju čoveka — neka vrsta stagnacije nivoa čovekova. Ako neizbežno pretstoji kontrola celokupne ekonomije na zemlji, onda može čovečanstvo naći svoj najbolji smisao kao mašinerija u službi te ekonomije: — kao ogroman mehanizam u kome se nalazi bezbroj manjih sve bolje podešenih točkova; kao sve veća suvišnost svih gospodarećih i zapovedničkih elemenata; kao celina od ogromne snage, čiji pojedini faktori pretstavljaju minimalne sile: i minimalne vrednosti.
Nasuprot ovom umanjavanju i prilagođavanju čoveka jednoj naročitoj korisnosti, potreban je protivpokret — stvaranje sintetičkog čoveka koji sobom oličava i opravdava život; za koga je mehaniziranje čovečanstva prvi uslov života, kao osnovica na kojoj on može pronaći za sebe svoj viši oblik života.
NJemu je potrebno neprijateljstvo gomile, »izjednačenih«, osećanje otstojanja između sebe i njih; on stoji na njima, on živi od njih. Ovaj viši oblik aristokratije je njen budući oblik. — S moralnog gledišta, kolektivni mehanizam pretstavlja solidarnost sviju točkova, maksimum eksploatacije čoveka: ali on pretpostavlja one za koje takvo eksploatisanje ima smisla. Bez toga bi to bilo opšte obezvređenje, padanje vrednosti ljudske vrste — nazadna pojava najvećeg stila.
Jasno je da se ja borim protiv ekonomskog optimizma: kao da opšte blagostanje svakoga mora po nužnosti ići u korak s porastom žrtava sviju. A meni se čini da je obrnuto baš slučaj: — žrtve sviju sabiraju se ujedan opšti gubitak: čovek postaje beznačajniji: — tako da čovek više ne zna čemu je uopšte služio ovaj ogromni proces. Čemu? Jedno novo čemu — to je upravo danas potrebno čovečanstvu.

867

Svest o porastu kolektivne moći: treba izračunati ukoliko je propast pojedinaca, staleža, epoha i naroda uračunata u ovaj porast.
Pomeranje težišta jedne kulture. Cena svakog velikog porasta: ko je plaća! U kojoj meri ona sada mora biti ogromna.

868

Opšti izgled budućeg Evropljanina: on kao najinteligentnija pripitomljena životinja, vrlo marljiv, u osnovi vrlo skroman, do preteranosti radoznao, mnogostran, raznežen, slabe volje, kosmopolitski haos od afekata i inteligencije. Kako bi se iz njega mogla odgojiti jedna jača rasa? Rasa klasičnog ukusa? Klasični ukus: to je volja za jednostavnošću, potenciranjem, vidljivom srećom, strahotom, smelost za psihološkom nagotom(— jednostavnost je posledica volje za jačanjem: vidljivost sreće i nagote posledica je volje za strahotom...). Da bi se čovek probio kroz taj haos do ovog stanja, potrebna je prinuda: čovek mora birati ili da ide u propast ili da se probije. Gospodarska rasa može se obrazovati samo iz strašnih i nasilničkih početaka. Problem: gde su varvari dvadesetoga veka? Očigledno je da će se oni pokazati i učvrstiti tek posle ogromnih socijalističkih kriza. NJih će sačinjavati elementi koji su sposobni za najveću krutost prema sebi, i koji mogu garantovati najdužu volju.

869

Najsilnije i najopasnije strasti čovekove, usled kojih on najlakše ide u propast, tako su temeljito proskribovane da su i najmoćniji ljudi postali zbog toga nemogućni, ili sebe moraju smatrati zlim, »štetnim i nedopuštenim«. Ovaj gubitak je velik, ali je dosada bio neophodan: sada, međutim, kada je odgajena čitava masa suprotnih sila pomoću povremenoga podjarmljivanja tih strasti (strasti za vlastoljubljem, uživanja u promenama i obmani), one se opet mogu puštati na slobodu: one više neće biti onako divlje. Mi sebi dopuštamo pitomi barbarizam: treba pogledati naše umetnike i državnike.

870

Koren svega zla: što je pobedio robovski moral smernosti, čistote, nesebičnosti, apsolutne poslušnosti — gospodarske prirode su time osuđene na: 1. licemerstvo; 2. grižu savesti — a tvoračke prirode osetile su se kao buntovnici protiv Boga, nesigurne i sputane večitim vrednostima.
Varvari su pokazali da sposobnost za čuvanje mere nije njima bila svojstvena: oni su se plašili i klevetali prirodne nagone i strasti: — tako isto su se plašili cezara i staleža kao gospodara.
S druge strane pojavila se sumnja da je svaka umerenost slabost, ili starenje i zamor (tako Larošfuko sumnja da je »vrlina« lepa reč kod ljudi kojima porok više ne pruža nikakvo zadovoljstvo). Čuvanje mere pretstavljalo se kao stvar čvrstine, samodiscipline, asketizma, kao borba s đavolom itd. Prirodno uživanje estetskih priroda u meri, uživanje u lepoti mere previđalo se i odricalo, jer se hteo antievdemonistički moral.
Vera u zadovoljstvo što ga daje čuvanje mere dosada je nedostajala — to zadovoljstvo jahača na besnom konju!
Umerenost slabih priroda brkala se sa uzdržavanjem jakih!
Ukratko rečeno: najbolje stvari su oglašene poročnim, jer su slabići ili neumerene svinje bacili na njih ružnu svetlost — i najbolji ljudi ostali su skriveni — i često su sebe pogrešno shvatili.

871

Poročni i neobuzdani: njihov mučan i sumoran uticaj na vrednost strasti. Strahovito varvarstvo naravi glavni je razlog što su u srednjem veku ljudi bili prisiljeni na pravi »savez vrline« — pored tako isto jezivih preterivanja u pogledu stvari koje pretstavljaju vrednost čovekovu. Borbenoj »civilizaciji« (ukroćavanju) potrebna su svakojaka oruđa i mučenje da bi se mogla održati protiv strahote i zverskih priroda.
U ovoj stvari pometnja je sasvim prirodna, premda ima najteže posledice: ono što ljudi od moći i volje mogu zahtevati od sebe daje im merilo i za ono što bi smeli sebi dopustiti. Takve prirode su protivnost poročnim i neobuzdanim prirodama, premda oni pod izvesnim okolnostima mogu učiniti stvari zbog kojih bi nižu vrstu čoveka optužili za porok i neumerenost.
Tu pojam »Svi su ljudi jednaki pred Bogom« nanosi neobično mnogo štete. Postupci i gledišta koji po sebi pripadaju prerogativama jakih bili su zabranjeni — kao da bi po sebi bili nedostojni čoveka. Sve tendencije jakih ljudi bile su izvikane na taj način što su se odbranbena sredstva najslabijih (čak i najslabijih prema sebi) postavljala kao merila vrednosti.
Pometnja je otišla tako daleko da baš velike virtuoze života (čija samokontrola sačinjava najoštriju protivnost poročnima i neobuzdanima) žigošu najpogrdnijim imenima. Još i danas ljudi veruju da im je dužnost napadati Cezara Bordžiju, što je prosto smešno. Crkva je nemačke careve anatemisala zbog njihovih poroka: kao da jedan kaluđer ili sveštenik ima prava reći ijednu reč o tome šta jedan Fridrih Drugi sme sebi dopustiti. Jedan Don Žuan šalje se u pakao: to je vrlo naivno. Je li ko primetio da na nebu nema nijednog interesantnog čoveka?... To je samo mig ženama gde će najbolje naći svoj spas. — Ako čovek samo malo dosledno misli i ima uz to duboko razumevanje za to šta je »veliki čovek«, ne može imati nikakve sumnje da crkva šalje u pakao sve »velike ljude« — ona se bori protiv svake »veličine čoveka«.

872

Prava koja jedan čovek sebi prisvaja srazmerna su dužnostima koje uzima na sebe i zadacima za koje se oseća dorastao. Većina ljudi nema prava na život, nego su nesreća za više ljude.

873

Pogrešno shvatanje egoizma: od strane nižih priroda koje ništa ne znaju o uživanju u osvajanju i o nezasitljivosti velike ljubavi, kaogod i o preobilnom osećanju sile, usled čega čovek želi potčiniti sebi stvari, prinuditi ih k sebi i staviti ih na svoje srce — nagon umetnika za svojim materijalom. Često se dešava da aktivan duh samo traži sebi polje delatnosti. U običnom »egoizmu« hoće da se održi baš »ne-ego«, duboko prosečan stvor, čovek iz gomile — i kada to primete ređe, suptilnije i manje prosečne prirode — onda ih to buni. Jer oni prosuđuju: »Mi smo plemenitiji. Mnogo je važnije da se mi održimo negoli ta stoka!«

874

Degeneracija gospodara i gospodarećih staleža načinila je najveći dar-mar u istoriji. Bez rimskih cezara i rimskog društva bezumlje hrišćanstva ne bi pobedilo.
Kada nižu vrstu ljudi spopadne sumnja da li postoje viši ljudi, onda je opasnost velika. Onda se na kraju dolazi do otkrića da i među nižima, potištenima, siromašnima duhom postoje vrline i da su ljudi jednaki pred Bogom: što je vrhunac budalaštine na zemlji. Jer na kraju viši ljudi mere sebe same merilima vrline robova — pronalaze da su »gordi« itd., i da sve njihove više osobine zaslužuju osudu.
Kad su Neron i Karakala sedeli na prestolu, onda se pojavio paradoks: »Najniži čovek više vredi negoli onaj što je na prestolu«. I prokrčila je sebi put slika božja koja najdalje stoji od lika najmoćnijega — Bog na krstu.

875

Viši čovek i čovek iz stada. Kad nedostaje velikih ljudi, onda od velikih ljudi iz prošlosti prave polubogove ili bogove: pojava religije pokazuje da čovek nema više zadovoljstva u čoveku ( — »niti u ženi« kao Hamlet). Ili: mnogi ljudi skupe se u gomilu kao parlamenat u želji da dejstvuju isto tako tiranski.
»Tiranisanje« je svojstvo velikih ljudi: oni prave nižu vrstu ljudi glupom.

876

Bakl pruža najbolji primer do koje mere jedan plebejski agitator među masom nije u stanju doći do jasnog shvatanja pojma o »višoj prirodi«. Mišljenje protiv koga se Bakl onako strasno bori — da su »veliki ljudi«, pojedinci, kneževi, državnici, geniji, vojskovođe pokretači i uzroci sviju velikih pokreta — on je instinktivno pogrešno shvatio, kao da to znači da sve što je bitno i od vrednosti kod »viših ljudi« leži u sposobnosti da pokreću masu: jednom reči, u njihovom dejstvu... Ali »viša priroda« velikog čoveka leži u tome što je on različit, nedostupan, na otstojanju od drugih — ne u nekim dejstvima i posledicama: pa makar on uzdrmao zemljinu kuglu.

877

Revolucija je omogućila Napoleona: to je njeno opravdanje. Po tu cenu mogao bi se poželeti anarhistični slom cele naše civilizacije. Napoleon je omogućio nacionalizam: to je njegovo izvinjenje.
Vrednost jednog čoveka (nezavisno, razume se, od morala i nemorala: jer se ovim pojmovima vrednost čovekova i ne dotiče) ne leži u koristi od njega, jer bi ona postojala i kad ne bi bilo nikoga kome bi on koristio. I zašto ne bi baš čovek koji je vršio najgori mogućni uticaj mogao biti vrhunac čitavog ljudskog roda: tako visok i prevashodan da bi sve pred njim otišlo u sunovrat iz zavisti.

878

Ceniti vrednost jednog čoveka po tome koliko ljudima koristi, šta ih staje, ili koliko im šteti: to znači isto toliko kao ceniti jedno umetničko delo po uticaju koji ono vrši. Ali se tim vrednost jednog čoveka u poređenju s drugim ljudima uopšte ne dodiruje. »Moralna ocena vrednosti«, ukoliko je socijalna, meri čoveka u svemu po posledicama. Ali šta će se s čovekom koji ima svoj ukus na jeziku, koga okružava i skriva njegova samoća — koji je nedostupan, neprocenljiv, pravi čovek, dakle čovek jedne više, u svakom slučaju jedne druge vrste: kako ćete oceniti njega, pošto ga ne možete znati, niti ga možete s čime porediti ?
Moralno ocenjivanje bilo je uzrok najveće tuposti suđenja: tu se vrednost jednoga čoveka po sebi potcenjuje, skoro previđa, gotovo odriče. Ostatak naivne teleologije: vrednost čoveka samo obzirom na druge ljude.

879

Prekomerna zauzetost moralnim shvatanjima stavlja jedan duh na nizak nivo: to pokazuje da mu nedostaje instinkt za naročita prava, za izuzetno, za osećanje slobode kod stvaralačkih priroda, »dece božje« (ili đavolove —). I bez obzira da li on propoveda postojeći moral ili kritikuje postojeći moral s gledišta svoga ideala: on pripada stadu — pa makar kao njegova najveća nužnost, njegov »pastir«.

880

Zamena morala voljom za naše ciljeve, pa prema tome i za sredstva za njih.

881

O određivanju ranga — Šta je prosečno kod tipičnog čoveka? Što ne razume da je i naličje stvari neophodno; što se bori protiv rđavih stanja, kao da se možemo njih otresti; što neće da uzme jedno s drugim; što bi želeo rado da zbriše tipični karakter jedne stvari, jednoga stanja, jednoga vremena, jedne ličnosti, ceneći i prihvatajući samo jedan deo njenih svojstava i odbacujući druge. »Željivost« prosečnog čoveka jeste ono protiv čega se mi ostali borimo: on shvata svoj ideal kao nešto što ne sme imati u sebi više ništa što je štetno, zlo, opasno, sumnjivo, razorno. Naše je shvatanje obrnuto: da sa svakim porastom čoveka mora rasti i njegovo naličje, da bi najviši čovek, ako se takav pojam dopušta, bio onaj koji najjače pretstavlja antagonističku, prirodu života, kao slavu života i njegovo jedino opravdanje... Obični ljudi smeju pretstavljati samo jedan sasvim mali kut ovog prirodnog karaktera: oni propadaju čim poraste mnogostrukost elemenata i napetost suprotnosti: to će reći, čim poraste preduslov za veličinu čoveka. Da čovek mora postati bolji i gori, to je moja formula za ovu neizbežnost.
Većina pretstavlja samo delove i pojedinosti čoveka tek kad se svi ukupno uzmu, ispada čitav čovek. Čitava
vremena, čitavi narodi imaju u ovom smislu nešto fragmentarno; možda je u prirodi ekonomije ljudskoga razvitka da se čovek delimično razvija. Zbog toga se nikako ne sme zaboraviti da se uprkos tome radi o ostvarenju sintetičkog čoveka: da su niža vrsta ljudi, ogromna većina, samo predigre i vežbanja, iz kojih se ovde onde pojavi ceo čovek, čovek—miljokaz koji pokazuje dokle je dosada doprlo čovečanstvo. Čovečanstvo ne napreduje u pravoj liniji; često se gubi tip koji je jednom već dostignut ( — mi nismo, na primer, još dostigli do čoveka iz doba renesansa pored svih trovekovnih napora, dok međutim čovek iz doba renesansa zaostaje za antičkim čovekom).

882

LJudi priznaju nadmoćnost antičkog čoveka i čoveka renesansa — ali bi hteli da taj tip stvore bez uzroka i uslova koji su do njega doveli.

883

»Čišćenje ukusa« može biti jedino posledica jačanja tipa. Naše današnje društvo pretstavlja samo obrazovanje; ali u njemu nedostaje obrazovanog čoveka. Nedostaje velikog sintetičkog čoveka, u kome su različite sile bezobzirno upregnute u službu jednom cilju. Ovo što danas imamo, to je mnogostruki čovek, vrlo interesantan haos, interesantniji od ma koga koji je dosad bio: ali ne haos pre stvaranja sveta nego posle njega: — Gete kao najlepši izraz ovoga tipa (— savršeno neolimpiski).

884

Hendel, Lajbnic, Gete, Bizmark — karakteristični su za jak nemački tip. Oni su živeli spokojno između suprotnosti, puni one gipke snage koja se čuva od ubeđenja i doktrina, služeći se pritom jednim kao oruđem protiv drugoga i zadržavajući slobodu za sebe.

885

Toliko sam pojmio: kad bi se pojava velikih i retkih ljudi stavila u zavisnost od pristanka velikoga broja (podrazumevajući da ta većina zna kakve osovine sačinjavaju veličinu, kaogod i po koju cenu se svaka veličina razvija) — onda ne bi nikada vilo nijednog značajnog čoveka!
Činjenica da tok stvari ide svojim putem nezavisno od pristanka većine razlog je što se na zemlji desilo nekoliko zadivljujućih stvari.

886

Hijerarhija ljudskih vrednosti:
a) Ne treba ceniti čoveka po pojedinim delima. Pokožični postupci. Ništa nije ređe od ličnog postupka. Jedan stalež, rang, rasa, okolina, slučaj — sve to dolazi pre do izraza u jednom delu ili činu negoli jedna »ličnost«.
b) Za mnoge ljude ne treba uopšte pretpostaviti da su »ličnosti«. Uz to ima ljudi koji su nekoliko ličnosti, a većina uopšte nije nikakva ličnost. Svuda gde preovlađuju prosečne osobine, koje obezbeđuju održavanje jednog tipa, ličnost je rasipanje, luksuz, i ne bi imalo nikakva smisla žudeti za »ličnošću«. To su stubovi, organi za transmisiju.
v) »Ličnost« je relativno usamljena pojava; obzirom na daleko veći značaj produžetka rase i prosečnosti, ličnost se može smatrati i za nešto protivno prirodi. Da bi se omogućila jedna ličnost, mora se povremeno izdvojiti, mora biti prinuđena da živi potpuno naoružana, nešto nalik na ograđivanje zidom, mora imati veću snagu isključenja sveta; a u prvom redu mnogo manju osetljivost negoli što je ima prosečan čovek, čija je čovečnost zarazna.
Prvo pitanje u pogledu hijerarhije: koliko je neko usamljen ili koliko je čovek gomile. (U poslednjem slučaju, njegova vrednost sastoji se u onim osobinama koje osiguravaju život njegovog stada, njegovog tipa; u prvom slučaju ona je u onome što ga izdiže, izdvaja, brani i daje mu mogućnost da bude usamljen.)
Zaključak: ne treba ceniti usamljen tip s gledišta gomile niti pak čoveka iz gomile s gledišta usamljenog tipa čoveka.
Posmatrani odozgo, obadva tipa su nužni: isto tako je nužan njihov antagonizam — i ništa nije gore od želje da se ova dva tipa razbiju u neki treći (»vrlina« kao hermafroditizam). To je isto tako malo »željivo« koliko približenje i izjednačenje polova. Ono što je tipično sve više se mora razvijati i jaz mora bivati sve dublji.
Pojam degeneracije u oba slučaja: kad se stado približuje osobinama usamljenih duhova, a usamljeni duhovi osobinama stada — jednom rečju, kad se približuju jedno drugom. Ovaj pojam degeneracije je van oblasti moralnog prosuđivanja.

887

Gde treba tražiti jače prirode. — Propadanje i degeneracija usamljenih vrsta je mnogo veća i strašnija; protiv njih su instinkti stada, tradicija vrednosti; od početka njihova oruđa odbrane, njihovi instinkti odbrane nisu dovoljno jaki ni pouzdani — sreća im mora biti mnogo naklonjena da bi napredovali. (— oni najbolje napreduju u najnižim i najnapuštenijim slojevima društva; ako tražite ličnost, naći ćete je tamo mnogo sigurnije negoli u srednjim klasama!).
Kad se borba klasâ i staležâ, kojom se ide za »jednakim pravima«, koliko toliko svrši, počeće borba protiv usamljene ličnosti. (U izvesnom smislu takva ličnost se može najlakše i održati u demokratskom društvu: onda kad više nisu potrebna grublja sredstva za odbranu i kad već postoji izvesna navika na red, poštenje, pravdu, poverenje prema prosečnim uslovima.)
Najjači se moraju najčvršće vezati, najpažljivije motriti, bacati u lance i nadziravati: to zahteva instinkt stada. Za njih je režim samodiscipline, asketske usamljenosti ili »dužnosti« u zamornom radu, u kome čovek više nema posla sa sobom i sopstvenom dušom.

888

Ja pokušavam da dam ekonomsko opravdanje vrline. — Zadatak je načiniti čoveka što korisnijim i približiti ga što više nepogrešnoj mašini: zarad toga on mora viti snabdeven mašinskim vrlinama (on se mora naučiti da ceni najviše ona stanja u kojima radi korisno kao mašina: radi toga je potrebno da mu druga stanja budu što manje u volji, i da mu se čine što opasnija i što vrednija preziranja).
Tu je prvi kamen spoticanja: dosada, monotonija, koju sa sobom povlači svaka mehanička delatnost. Da se navikne čovek da to podnosi, i ne samo da podnosi, nego još da vidi dosadu okruženu nekom višom čari: to je dosad bio zadatak sviju viših škola. Naučiti nešto do čega nam ni najmanje nije stalo; i baš u tome, u toj »objektivnoj« delatnosti, nalaziti svoju »dužnost« i naučiti se da cenimo odvojeno zadovoljstvo i dužnost — to je dragoceni zadatak i delo viših škola. Zvog toga je dosad filolog bio vaspitač per se: jer njegova delatnost služi kao uzor monotonije koja ide do veličanstvenosti; pod njegovom zastavom omladina se uči »bubati«: prvi uslov za potpunu sposobnost vršenja mehaničkih dužnosti u budućnosti (kao državni činovnici, supruzi, kancelarisko roblje, čitaoci novina i vojnici). Takav život možda zahteva filosofsko opravdanje i veličanje još više nego ma koji drugi: prijatna osećanja mora neki nepogrešni forum proglasiti za osećanja niže vrste; »dužnost kao takva«, možda čak i patos strahopoštovanja u odnosu na sve što je neprijatno — mora se zahtevati imperativno kao nešto što leži iznad svake koristi, prijatnosti i celishodnosti. Mehanički oblik života kao najviši, najdostojniji oblik, koji se sam sebi klanja (tip: Kant kao fanatik formalnog pojma »dužnosti«).

889

Ekonomska ocena dosadanjih ideala — to će reći izbor određenih afekata i stanja, odabranih i odgajenih na račun drugih. Zakonodavac (ili društveni instinkt) odabira izvestan broj stanja i afekata čija aktivnost garantuje pravilan rad (mehanizam delovanjâ kao posledica redovnih potreba tih afekata i stanja).
Ako pretpostavimo da ova stanja i afekti sadrže sastojke koji subolni, onda se mora pronaći način da se to bolno otkloni pomoću izvesnog shvatanja vrednosti; da se bol oseti kao vrednost, dakle kao nešto što pruža zadovoljstvo u višem smislu. Formulom kazano: »Kako nešto neprijatno postaje prijatno?« Na primer, kad naše pokoravanje zakonu, naša poslušnost dođe do priznanja zahvaljujući snazi, moći i samosavlađivanju. To isto važi za naš smisao za zajednicu, za našu ljubav prema bližnjem, za patriotizam, »čovečnost«, naš »altruizam«, »heroizam«.
Da se neprijatne stvari rado čine — to je cilj ideala:

890

Omalovaženje čoveka moralo je dugo vremena biti jedini cilj: jer se najpre mora udariti široka osnova, da bi na njoj mogla stajati jača vrsta čoveka. (Ukoliko je dosad svaka jača vrsta čoveka stajala na nivou niže vrste...)

891

Besmislena je i dostojna prezrenja ona vrsta idealizma koja neće prosečnost prosečnosti i, mesto da likuje zbog nečije izuzetnosti, srdi se na kukavičluk, laž, sićušnost i bedu. To sve ne treba želeti da je drukče! I treba jaz praviti dubljim ! — Treba prinuditi viši tip čoveka da se izdvoji žrtvom koju je u stanju podneti za svoj život.
Osnovno gledište: Treba proširivati otstojanja, ali ne stvarati nikakve suprotnosti. Otstranjivati srednje klase i smanjivati njihov uticaj — to su glavna sredstva da se otstojanja održe.

892

Kako bi se prosečnima smela omrznuti njihova prosečnost ! Kao što se vidi, ja činim baš obrnuto: ja učim da svaki korak dalje od prosečnosti vodi u nemoral.

893

Mržnja protiv prosečnosti nije dostojna jednoga filosofa: ona skoro dovodi u pitanje njegovo »pravo na filosofiju«. Baš zato što je on izuzetak, mora uzeti pravilo u zaštitu, mora uliti veru u sebe svemu što je prosečno.

894

Protiv čega se ja borim: da izuzeci vode rat protiv pravila — mesto da pojme da je postojanje pravila uslov za vrednost izuzetka. Na primer: žene mesto da smatraju svoju nenormalnu žeđ za znanjem kao odliku, želele bi da poremete ceo položaj žene uopšte.

895

Povećanje snage uprkos privremenom propadanju pojedinca:
mora se stvoriti nov nivo;
metod pribiranja sila, da bi se održala mala dela, nasuprot neekonomičnom rasipanju;
razorna priroda mora se jednom svesti na oruđe ove ekonomije budućnosti; održanje slabih, jer se mora izvršiti ogromna količina malih radova;
održanje jednog shvatanja koje čini život još mogućnim za slabe i za patnike;
usaditi solidarnost kao instinkt namesto instinkta straha i ropske pokornosti;
borba protiv slučaja, čak i protiv slučajnosti »velikog čoveka«.

896

Borba protiv velikih ljudi, opravdana iz ekonomskih razloga. Veliki ljudi su opasni, oni su slučajnost, bura, izuzeci, dovoljno jaki da dovedu u pitanje stvari koje su polako zidane i izgrađivane. Eksploziv ne samo da mora eksplodirati bez štete, nego se eksplozija mora sprečiti gde god je to mogućno: to je prvobitni instinkt svakog civilizovanog društva.

897

Ko razmišlja o tome na koji način se čovek može uzdići do najveće slave i moći, taj će najpre shvatiti da se mora staviti izvan morala; jer je moral u svojoj suštini bio upućen na suprotnu stranu — da zaustavi i uništi onaj slavni razvitak gde god ga je bilo u dejstvu. Jer takav razvitak troši toliko veliki broj ljudi u svojoj službi, da je protivpokret sasvim prirodan: slabijim, nežnijim, osrednjim životima potrebno je da ustanu protiv te slave života i snage, i zarad toga im je potrebna nova ocena sopstvene vrednosti, pomoću koje će osuditi život i po mogućnosti uništiti ga u ovoj najvišoj meri njegove punoće. Moralu je stoga svojstveno neprijateljstvo prema životu ukoliko teži da pobedi tipove života.

898

Jaki ljudi budućnosti. — Što su delom nevolja delom slučaj doprineli ovde onde da se stvore uslovi za kultivisanje jedne jače vrste: to smo mi sada u stanju shvatiti i svesno hteti: mi možemo stvoriti uslove pod kojima je mogućno takvo uzvišenje.
Dosad je »vaspitanje« vodilo računa o koristi društva: ne o nekoj mogućnoj koristi u vudućnosti, nego o koristi postojećeg društva. LJudi su hteli »oruđa« za nj. Ako bi bilo veće bogatstvo silâ, onda bi se jedan deo njihov mogao izdvojiti u svrhe čiji cilj ne bi bila korist društva, nego neka buduća korist.
Što više ljudi budu shvatali do koje se mere postojeći oblik društva nalazi u fazi jačih promena, tako da pre ili posle neće biti u stanju da postoji sebe radi, nego samo još kao sredstvo u rukama jedne jače rase: to će se više takav zadatak nametati.
Sve veće omalovaženje čoveka jeste baš ona pokretna sila koja nas nagoni da mislimo na odgoj jedne jače rase: koja bi bila jaka baš tamo gde bi zakržljala vrsta bila slaba i slabila sve više (volja, odgovornost, sigurnost u sebe, moć određivanja sopstvenih ciljeva).
Sredstva bi bila ona kojima uči istorija: izolacija putem interesâ samoodržanja suprotnih onima koji su danas opšti; obuka u obrnutim ocenama vrednosti; otstojanje kao patos; sloboda savesti u onome što je danas najviše prezreno i zabranjeno.
Nivelacija evropskog čoveka je veliki proces koji ne treba zaustaviti: njega bi trebalo još ubrzati. Time se nameće potreba za kopanjem jaza, distancijom, hijerarhijom: ne potreba da se taj proces uspori.
Ovoj nivelisanoj vrsti potrebno je opravdanje čim se do nje dođe: to opravdanje nalazi se u tome što ona služi višoj i suverenoj vrsti koja se oslanja na nju i koja se tek na njoj može podići do svoga zadatka. Ne samo gospodarska rasa čiji bi se zadatak iscrpao u upravljanju: nego rasa sa svojom sopstvenom sferom života, s obiljem snage za lepotu, hrabrost, kulturu i manire i u najduhovnijem; jedna pozitivna rasa, koja sebi može dopustiti svaki veliki luksuz — dovoljno jaka da se liši potrebe za tiranijom moralnih imperativa, dovoljno bogata da joj ne budu potrebne ekonomija i pedanterija, iznad dobra i zla; zimska bašta za retke i neobične biljke.

899

Naši psiholozi, čiji se pogled nehotice zaustavlja samo na simptomima dekadencije, navode nas da sve češće budemo nepoverljivi prema duhu. LJudi vide samo uvek mlake, bolesne, raslabljene pojave duha: ali sada dolaze
novi varvari:{
cinici
kušači
osvajači
} ujedinjenje duhovne
nadmoćnosti sa
zdravljem i obiljem snage.
900

Ja ukazujem na nešto novo: sigurno da za takvu demokratsku zajednicu postoji opasnost od varvara; ali njih traže samo na dnu. Međutim postoji i jedna druga vrsta varvara, koji dolaze odozgo: neka vrsta osvajača i gospodara: oni traže materijal koji bi mogli uobličavati. Prometej je bio varvarin te vrste.

901

Osnovno gledište: zadatak više ljudske vrste ne sme se tražiti u vođenju niže vrste (kao što to čini Kont, na primer —), nego u nižoj vrsti treba gledati osnovicu na kojoj viša vrsta živi za svoj sopstveni zadatak — na kojoj jedino ona može stajati.
Uslovi pod kojima jedna jaka i otmena vrsta sebe održava (u pogledu duhovne discipline) suprotni su uslovima pod kojima postoje »industriske mase«, bakali kao što je Spenser.
Ono što stoji na raspoloženju samo najjačim i najstrašnijim prirodama da im omogući život — razonoda, doživljaji, neverovanje, pa i samo rasipanje — neizbežno bi upropastilo prosečne prirode, kad bi im stajalo na raspoloženju — što i biva kad se to desi... Za prosečne prirode je marljivost, urednost, umerenost, čvrsto »ubeđenje« na mestu — jednom rečju »vrline stada«: pod njihovim uticajem prosečni ljudi postaju savršeni.

902

O tipu gospodara. — »Pastir« nasuprot »gospodaru« (prvi je sredstvo za održanje stada; drugi je cilj zbog koga stado postoji).

903

Privremeno preovlađivanje društvenih ocena vrednosti razumljivo je i korisno: radi se o izgradnji osnovice na kojoj bi se najzad mogla podići jedna jača vrsta. Merilo snage: moći živeti pod obrnutim ocenama vrednosti i večito ih ponovo hteti. Država i društvo kao osnovica: ekonomsko gledište, vaspitanje kao odabiranje.

904

Svest koja nedostaje »slobodnim duhovima« : ista disciplina koja još više snaži jake prirode i osposobljuje ih za velike pothvate — krha i kržljavi prosečne: sumnja — široko srce — opit — nezavisnost.

905

Čekić. Kakvi moraju biti ljudi koji su sposobni za obrnuta shvatanja vrednosti? — LJudi koji imaju sva svojstva moderne duše, ali su dovoljno jaki da ih pretvore u pravo zdravlje ? — U svoje sredstvo za svoj zadatak.

906

Jak čovek, snažnih instinkata u jakom zdravlju, svaruje svoja dela isto onako kao što svaruje svoju hranu; on vari i tešku hranu: ali uglavnom njega vodi nepomućen i jak instinkt, koji ga sprečava da učini ma šta što je protivno njegovoj prirodi, isto tako kao što ne jede ništa što mu nije po volji.

907

Kad vismo samo mogli predvideti najpovoljnije uslove pod kojima se pojavljuju bića od najveće vrednosti! Đavolski je to odveć komplikovano, i vrlo velika je verovatnoća neuspeha: zato nas ništa i ne vuče da za tim težimo! — Sumnja. — Naprotiv: smelost, razumevanje, čvrstina, nezavisnost, osećanje odgovornosti mi možemo povećati; mi možemo pojačati osetljivost vage i čekati da nam dođu u pomoć pogodne prilike.

908

Pre negoli što smemo misliti na delanje, treba svršiti ogroman posao. Ali uglavnom pametno iskorišćavanje postojećih prilika naša je najbolja i najpodesnija delatnost. Pravo stvaranje uslova, kakve slučaj stvara, pretpostavlja ljude od gvožđa, kakvih još nije bilo. Na prvo mesto dolazi sprovođenje ličnog ideala i njegovo ostvarenje.
Ko je pojmio prirodu čovekovu i poreklo najvišeg tipa čoveka, stresa se pred čovekom i beži od svake akcije: to je posledica nasleđenih ocena vrednosti!
Moja je uteha što je priroda čovekova zla: to zajemčava snagu!

909

Tipični oblici samorazvića. Ili: osam glavnih pitanja.
1. Želimo li da smo složeniji ili jednostavniji ?
2. Želimo li biti srećniji ili ravnodušniji prema sreći i nesreći?
3. Želimo li biti zadovoljniji sobom ili pretenciozniji i neumitniji?
4. Želimo li postati mekši, popustljiviji, čovečniji, ili »nečovečniji« ?
5. Želimo li biti mudriji ili bezobzirniji?
6. Želimo li postići izvestan cilj ili izbeći svaki cilj (kao što to čini filosof, na primer, koji u svakom cilju naslućuje granicu, kut, tamnicu, glupost)?
7. Želimo li da nas više poštuju ili da nas se više boje ? Ili da nas više preziru ?
8. Želimo li postati tiranin, ili zavodnik, ili pastir, ili ovca?

910

Tip mojih učenika. — LJudima do kojih mi je nešto stalo želim patnju, očajanje, bolest, nipodaštavanje — želim da im ne ostane nepoznato duboko samopreziranje, mučenje nepoverenja prema sebi, jad pobeđenoga: ja nemam nikakva sažaljenja prema njima, jer im želim ono što danas jedino dokazuje da li jedan čovek ima vrednosti ili nema — istrajnost.

911

Sreća i samozadovoljstvo lazarona ili »blaženstvo« »lepih duša« ili sušičava ljubav puritanskih pijetista ne dokazuju ništa u pogledu hijerarhije među ljudima. Kao veliki vaspitač, čovek bi trebalo takav rod »blaženih ljudi« bičem da nagna u nesreću. Odmah se pojavljuje opasnost od umanjenja vrednosti, od počinka: — protiv spinozističkog ili epikurejskog shvatanja sreće i protiv svakog predaha u kontemplaciji. Ali kad je vrlina sredstvo za takvu sreću, onda čovek mora postati gospodar a nad vrlinom.

912

Nikako ne vidim kako to čovek može nadoknaditi, ako je propustio da na vreme pohađa koju dobru školu. Takav čovek ne zna sebe, on ide kroz život nenaučen kako da ide; slab mišić pokazuje se na svakom koraku. Katkad je život tako milostiv da pruži priliku čoveku da nadoknadi tu strogu školu: može biti pomoću dugotrajne bolesti, koja zahteva najveći napor volje i samodovoljnost; ili pomoću naglo nastale bede, koja preti istovremeno njegovoj ženi i detetu, i koja ga može prinuditi na aktivnost koja bi povratila energiju damarima koji su popustili i povratila bodrost volji za životom. Najželjivija je stvar u svakom slučaju stroga disciplina u pravi čas pod svim okolnostima, to će reći u doba još kad smo ponosni što se od nas mnogo zahteva. Jer to razlikuje strogu školu kao dobru školu od svake druge: što se u njoj mnogo zahteva; što se strogo zahteva, što se ono što je dobro i izvrsno čak zahteva kao nešto normalno; što je pohvala retka, što je popustljivost nepoznata; što je prekor oštar, stvaran, vez obzira na dar i poreklo. Takva škola potrebna je u svakom pogledu: to važi kako za najtelesnije tako i za najduhovnije stvari: bilo bi fatalno ako bi se tu dvojilo. Ista disciplina čini dobrim i vojnika i naučnika; i kad se izbliza zagleda, onda se vidi da nema pravoga naučnika koji ne nosi u sebi instinkte pravoga vojnika. Moći zapovedati i moći slušati ponosito; stajati u frontu, ali biti uvek spreman i za komandovanje; više voleti opasnost od udobnosti; ne meriti bakalskim terazijama šta je dopušteno, a šta nije dopušteno; biti veći neprijatelj sitničarstvu, prepredenosti, parazitstvu negoli zlu. — Čemu se čovek uči u strogoj školi? — Slušanju i zapovedanju.

913

Odricati zaslugu: ali činiti ono što stoji iznad svake pohvale, i iznad svakog razumevanja.

914

Nov oblik morala: zavetovanje u pogledu onoga što čovek želi da čini ili da ne učini; sasvim određeno odricanje od mnogo čega. Proveriti da li je čovek zreo za to.

915

Ja ću i asketizam ponovo načiniti prirodnim: na mesto odricanja ja bih postavio snaženje kao cilj; gimnastiku volje; uzdržavanje i povremeni post svake vrste, čak i u stvarima duha: kazuistiku delanja obzirom na naše mišljenje, koje izvire iz naših sila; pokušaj s avanturama i hotimičnim opasnostima. (Večere kod Manji-a: svi duhovni gurmani s pokvarenim stomacima.) Probe bi trebalo izmisliti i za jačinu u držanju date reči kod čoveka.

916

Šta se iskvarilo zloupotrebom koju je crkva pravila:
1. asketizam: ljudi mučno da još imaju smelosti da iznesu na videlo korist i neophodnost asketizma u službi vaspitanja volje. Naš apsurdni vaspitački kadar, pred čijim očima lebdi kao ideal »koristan državni sluga«, veruje da je svršio svoj zadatak sa »školovanjem«, sa dresurom mozga; i ne sluti da je nešto drugo potrebno pre svega — vaspitanje snage volje; sve se podvrgava ispitu, samo ne glavno: da li čovek može hteti, da li sme obećati: mladić okončava svoju obuku vez ijednog pitanja, vez radoznalosti za ovo pitanje koje je od najveće vrednosti za njegovu prirodu;
2. post: u svakom smislu — i kao sredstvo da čovek sačuva sposobnost za utančano uživanje u svima dobrim stvarima (na primer, da neko vreme ne čita, da više ne sluša muziku, da više ne bude ljubazan: treba imati posne dane i za svoje vrline);
3. »manastir«: privremeno osamljivanje sa strogim odbijanjem svega iz svoje blizine, na primer pisama; vrsta dubokog samoosvešćivanja i samonalaženja, koje se neće sklanjati od »iskušenja«, nego od »dužnosti«: izlaženje iz vrzinog kola sredine; odvajanje od tiranije nadražaja i spoljašnjih uticaja, koji nas osuđuju da svoju snagu trošimo na reakcije, i ne dopuštaju nam da se naša snaga nagomila u dovoljnoj meri za spontanu delatnost (neka čovek zagleda izbliza naše naučnike: oni misle samo reaktivno, to jest: oni moraju najpre čitati, da bi mogli misliti);
4. praznici: čovek mora biti vrlo sirov da ne bi osetio prisustvo hrišćana i hrišćanskih vrednosti kao pritisak, pod kojim svako praznično raspoloženje odlazi do đavola. Pod praznikom razumemo: oholost, razdraganost, razuzdanost; preziranje svakojake ozbiljnosti i filistarstva; božansko primanje sebe sama kao posledice animalne punoće i savršenstva — a to su sve stanja koja jedan hrišćanin ne može pošteno primiti. Praznik je neznaboštvo par excellence.
5. smelost za sopstvenu prirodu: oblačenje u »moral«. — Da čoveku postane nepotrebna svaka moralna formula da bi neku svoju strast mogao prihvatiti: to je merilo kojim se ocenjuje dokle izvestan čovek može reći »da« svojoj prirodi — koliko mnogo ili koliko malo mora pribegavati moralu.
6. smrt. — Glupa fiziološka činjenica mora se obratiti u moralnu nužnost. Živeti tako da u pravi čas čovek ima i svoju volju za smrću.

917

Osećati se jači — ili drukče rečeno: radovati se — uvek pretpostavlja poređenje (ali ne neophodno s drugima, nego sa samim sobom, usred rašćenja, a da čovek ne bude svestan koliko to čini).
Veštačko jačanje: bilo pomoću droga, ili pomoću uzbudljivih zabluda (»halucinacija«):
Na primer: osećanje sigurnosti, kakvo ima hrišćanin; on se oseća jak zato što sme da ima poverenja, strpljenja, pouzdanja, rezignacije: ovo veštačko jačanje njemu dolazi od iluzije da ga Bog čuva;
Na primer: osećanje nadmoćnosti: kao kad kalifi marokanskom pokazuju samo globuse na kojima njegove tri ujedinjene kraljevine zauzimaju četiri petine površine.
Na primer: osećanje jedinstvenosti: kao kad Evropljanin uobrazi da se kultura razvija samo u Evropi, i kada sebe smatra nekom vrstom skraćenog kosmičkog procesa: ili kad hrišćanin tako postavi stvari da se ceo život okreće oko »spasenja čovekova«.
Pitanje je u tome gde čovek oseća pritisak, prinudu: prema tome stvara se i razlika u osećanju jačine. Filosof se, na primer, oseća usred najvećih akrobacija od apstrakcija kao kad riba ulazi u vodu: međutim boje i zvuci ga tište; da ne govorimo već o maglovitim željama — o tome što drugi nazivaju »idealom«.

918

Neki otresit dečko gledao bi vas podrugljivo kad biste ga zapitali: »Hoćeš li da postaneš čestit?« Ali će otvoriti oči, ako viste ga zapitali: »Hoćeš li da postaneš jači negoli što su tvoji drugovi?« —
Kako se postaje jači ? — Polako se odlučivati; a čvrsto se držati onoga na šta smo se odlučili. Sve ostalo dolazi po sebi.
Nagli i promenljivi: i jedni i drugi vrste slabih. Ne smemo sebe brkati s njima; osećati otstojanje — za vremena.
Čuvati se dobroćudnih! — Dodir s njima uspavljuje. Svaki dodir je dobar kod koga su nam potrebna ona odbranbena sredstva i oruđa koja nosimo u instinktima. Čovek treba da upotrebi svu svoju umešnost na to da stavi na probu snagu svoje volje... Tu treba ono što odlikuje jedne od drugih, ne u znanju, oštroumnosti, duhovitosti.
Čovek se mora za vremena naučiti da zapoveda — kaogod i da sluša. Mora se učiti skromnosti, taktu u skromnosti: to će reći: razlikovati, poštovati ono u čemu se pokazuje skromnost; tako isto mora poštovati ono čemu poklanja poverenje.

*

Zbog čega se čovek najviše kaje? Zbog toga što je bio skroman; što nije obraćao nikakve pažnje na svoje najbitnije potrebe; što je sebe rđavo razumeo; što je sebe potcenio; što je izgubio osetljivost i sluh za svoje instinkte; — ovo otsustvo poštovanja, obzira prema samom sebi, sveti se gubicima svake vrste: gubitkom zdravlja, prijateljstva, sreće, ponosa, vedrine, slobode, čvrstine, odvažnosti. Čovek nikada posle neće sebi oprostiti ovaj nedostatak u pravom egoizmu: on će ga smatrati kao zamerku, kao povod za sumnju u pravo ja.

919

Ja bih želeo da čovek počne tim što bi ukazivao poštovanje samom sebi: sve ostalo dolazi po sebi. Razume se, čovek prestaje tim biti za druge: jer je to poslednje što će drugi oprostiti. »Kako ? Čovek koji poštuje samog sebe ?«
To je nešto drugo od slepog nagona ljubavi prema sebi: ništa nije običnije u ljubavi polova, kaogod i u dvojstvu koje se »ja« zove, nego preziranje onoga što se voli: — fatalizam u ljubavi.

920

»Hoću ovo ili ono«; »želeo bih da ovo ili ono bude tako«; »znam da je ovo ili ono tako« — stepeni moći: čovek volje, čovek želje, čovek vere.

921

Sredstva pomoću kojih se održava jača vrsta:
Dopustiti sebi pravo na izuzetne postupke; kao probu samosavlađivanja i slovode.
Naći se u stanjima koja ne dopuštaju da se ne bude varvarin.
Pomoću askeze svake vrste steći nadmoćnost i sigurnost u pogledu jačine svoje volje.
Ne biti pristupačan; ćutanje; opreznost prema ljupkosti.
Naučiti se slušati na takav način da to postane proba za samoodržavanje. Kazuistika dovedena do vrhunca u pitanju časti.
Nikada ne tvrditi: »Što je dobro za Janka, dobro je i za Marka« — nego obrnuto.
Nagrada, vraćanje duga, kao privilegija, kao odlika.
Ne želeti tuđe vrline.

922

Kako čovek mora postupati s primitivnim narodima i zašto »varvarska« sredstva nisu ništa proizvoljno, može se opipljivo videti na delu, kada se čovek sa evropskom razneženošću nađe prinuđen da se održi kao gospodar nad divljacima u Kongu ili drugde.

923

Ratoborni i miroljubivi. — Jesi li ti čovek koji ima ratničke instinkte u krvi? Ako jesi, onda se mora postaviti još jedno pitanje: jesi li ti po instinktu ratnik zavojevač ili branilac? Ostatak čovečanstva, svi oni koji nemaju ratničke instinkte, hoće mir, hoće slogu, hoće »slobodu«, hoće »jednaka prava« — : to su samo imena i stupnjevi za istu stvar. Takvi ljudi žele da idu tamo gde im nije nužno da se brane, oni su nezadovoljni sobom kad su prinuđeni da dadu otpor: oni bi da stvore prilike u kojima rat više nije nužan. U najgorem slučaju oni će se pokoriti, slušati, stati u red: sve je to ipak bolje negoli ratovati — tako na primer savetuje hrišćanina njegov instinkt. Kod rođenih ratnika ima nečega nalik na naoružanost u karakteru, u izboru stanja, priliva, u izgradnji svake osobine: »oruđe« se najbolje obrazuje u prvom tipu, odbrana u drugom.
Kakva su sredstva i vrline potrebne nenaoružanima i nezaštićenima, da bi se održali pa čak i pobedili.

924

Šta će postati od čoveka koji nema više razloga ni da se brani, ni da napada? Šta ostaje od njegovih afekata, kada izgubi one koji su mu bili oruđe i zaštita?

925

Napomena na jednu englesku glupost. — »Što nećeš da ljudi tebi čine, ne čini ni ti njima«. To važi kao mudrost; to važi kao pamet; to važi kao osnov morala — kao »zlatna izreka«. DŽon Stjuart Mil u to veruje (a koji Englez to ne veruje?)... Ali ova izreka ne može izdržati nikakvu kritiku. Računica: »Ne čini ništa što ne bi hteo da se tebi čini« zabranjuje postupke zbog njihovih štetnih posledica: potajna je misao da se izvestan postupak uvek nadoknađuje. A šta bi sada bilo kad bi neko s Makiavelijevim Vladaocem u ruci izišao i rekao: »Mi moramo činiti baš ono što će nam omogućiti da preteknemo druge — i što lišava druge moći da to isto učine nama«? — S druge strane: setimo se Korzikanca, kome čast nalaže osvetu. Ni on ne želi da ga prosvira tane; ali izgled na tane, verovatnoća da ga dobije, ne zadržava ga od toga da osveti svoju čast... I zar nismo u svima pristojnim postupcima baš namerno ravnodušni prema onome što bi nas zvog njih snašlo? Izbegavati izvestan postupak koji bi imao štetne posledice po nas — to bi značilo zabraniti uopšte svaki pristojan postupak.
Nezavisno od toga ova izreka je važna, jer odaje izvestan tip čoveka: u njoj se formuliše instinkt stada — mi smo ravni, mi sebe smatramo ravnim: kako ja tebi, tako ti meni. — Ovde se stvarno veruje u ekvivalentnost postupaka, koja u svima stvarnim odnosima nikada ne postoji. Ne može se uzvratiti za svaki postupak: između stvarnih »individua« ne postoje podjednaki postupci, pa prema tome ne može ni biti »naknade«... Kada ja nešto činim, od mene je uopšte vrlo daleko pomisao da ikoji čovek može učiniti isto: to je moje... Niko mi ne može nadoknaditi, nego mi se samo može u najboljem slučaju nešto »drugo« učiniti. —

926

Protiv DŽona Stjuarta Mila. — Mene užasava njegovo prostaštvo kad kaže: »Što je pravo Janku, pravo je i Marku«; Što ne želiš da tebi čine ljudi, ne čini ni ti njima«: time se sav ljudski odnos zasniva na uzajamnim uslugama, tako da se svaki postupak javlja kao neka vrsta plaćanja za nešto što je nama učinjeno. Pretpostavka je tu neotmena u najgorem smislu: tu se pretpostavlja ekvivalentnost vrednosti postupaka mojih i tvojih; tu se prosto svodi na ništicu najličnija vrednost jednoga postupka (ono što se ničim ne može naknaditi ni platiti — ). »Uzajamnost« je veliko prostaštvo; baš to što niko drugi ne bi mogao i ne bi smeo činiti ono što ja činim; što ne postoji nikakvo izravnanje (osim u sasvim odabranom krugu gde je čovek uistinu među sebi ravnima); što u dubljem smislu čovek nikad ne uzvraća, jer je on nešto jednokratno i čini samo nešto jednokratno — to osnovno ubeđenje sadrži u sebi razlog aristokratske odvojenosti od mase, jer masa veruje u »jednakost«, pa prema tome i u izravnanje i »uzajamnost«.

927

Tesnogrudost i lokalnost moralne ocene vrednosti i njenih pojmova o »korisnom« i »štetnom« ima svoj dovoljan razlog; to je nužno stanovište društva koje je u stanju da sagleda samo bliže i najbliže posledice.
Državi i političaru, potrebna su već izvesna nadmoralna shvatanja: jer i država i političar moraju računati s mnogo većim spletom posledica.
Tako isto bila bi mogućna jedna svetska ekonomska politika koja bi na stvari gledala s tako daleke perspektive da bi za trenutak svi pojedinačni zahtevi morali izgledati nepravični i proizvoljni.

928

»Ići za svojim osećanjem?« — Povesti se za velikodušnim osećanjem i tako dovesti svoj život u opasnost, pod uticajem jednoga trenutka: to malo vredi i ni najmanje nije nešto naročito. U sposobnosti za to svi su ravni — a u odlučnosti za to prestupnik, bandit i Korzikanac izvesno pretiču poštenog čoveka.
Viši je stepen: savladati ovaj impuls kod sebe i ne činiti herojska dela po impulsu — nego hladno, razumno, slobodno od burnih priliva osećanja uživanja u tome... To isto vredi i za sažaljenje: ono se obično mora najpre prosejati kroz razum; bez toga ono postaje isto onako opasno kao i svaki afekt.
Slepo popuštanje pred jednom strašću, pa bila to velikodušnost, sažaljenje ili neprijateljstvo, uzrok je najvećih zala.
Veličina karaktera ne sastoji se u tome što čovek nema tih strasti — naprotiv, treba da ih ima u strašnoj meri: ali samo da ih vodi na uzdi... i to bez uživanja u tom zauzdavanju, nego prosto zato...

929

»Dati svoj život za jednu stvar« — to čini veliki efekat.
Ali čovek; daje svoj život za mnogo stvari: strasti sve zajedno i posebice traže svoje zadovoljenje. Da li je čovek posvetio svoj život sažaljenju ili srdžbi ili osveti, to ne menja stvar s gledišta vrednosti. Koliko je njih žrtvovalo svoj život zvog lepih žena — i što je još gore, i svoje zdravlje! Kad čovek ima temperamenta, instinktivno bira opasne stvari: na primer pustolovinu spekulacije, ako je filosof; ili nemoral, ako je čovek od vrline. Jedna vrsta ljudi neće ništa da rizikuje, a druga hoće. Da li mi drugi preziremo život? Naprotiv, mi instinktivno tražimo pojačan život, život u opasnosti... S tim, još jednom da kažemo, ne želimo biti vrliji od drugih. Paskal, na primer, nije hteo ništa da rizikuje i ostao je hrišćanin: to je može biti bilo vrlina. — Čovek uvek nešto žrtvuje.

930

Koliko dobiti čovek žrtvuje, kako je malo »sebičan«! Svi njegovi afekti i strasti traže svoje pravo — a kako je strast daleko od mudre koristi koja se sastoji u sebičnosti!
Čovek ne traži svoju »sreću«; čovek mora biti Englez pa da bi mogao poverovati da čovek uvek traži svoju dobit. Naše žudnje hoće da se istroše na stvarima u dugim strastima — njihova nagomilana energija traži prepreke.

931

Svi su afekti uopšte korisni: jedni neposredno, drugi posredno; u pogledu korisnosti apsolutno je nemogućno utvrditi stupanj vrednosti — kao što se svakako sile prirode sve bez razlike mogu smatrati dobrima, to jest korisnima, s ekonomskog gledišta, bez obzira na to koliko su izvor strahota i kobne bespovratnosti. Najviše što se može reći jeste da su najjači afekti od najveće vrednosti: pošto ne postoje jači izvori snage.

932

Dobronamerna, milostiva, dobrodušna raspoloženja duha nisu došla do priznanja usled koristi koja se od njih ima, nego usled toga što su to stanja bogatih duša, koje su u stanju darivati i čija vrednost leži u obilju osećanja života. Pogledajte u oči dobrotvoru! U njima je izraženo nešto što je taman suprotno samoodricanju, mržnji na sebe, »paskalizmu«.

933

Ukratko: mi tražimo vlast nad strastima, ne njihovo slabljenje ili istrebljenje! — Što je veća gospodareća snaga volje, utoliko se veća sloboda sme dati strastima.
»Veliki čovek« velik je po slobodi koju dopušta svojim željama i po još većoj moći koja zna kako da upregne ta divna čudovišta u svoju službu.
»Dobar čovek« je na svakom stupnju civilizacije bezopasan i koristan čovek u isti mah: neka vrsta sredine; u opštoj svesti on je izraz onoga čega se nemamo rašta plašiti, ali koji se zbog toga ne sme prezirati.
Vaspitanje: u suštini sredstvo da se izuzetak upropasti za račun pravila. Obrazovanje: u suštini sredstvo da se ukus uputi protiv izuzetka u prilog prosečnih.
Tek kada kultura raspolaže obiljem sila, može postati zimska bašta za luksuznu kulturu izuzetka, opita, opasnosti, nianse: — tome teži svaka aristokratska kultura.

934

Sve sama pitanja sile: do koje mere čovek može ostvarivati svoju nameru protiv društvenih uslova održanja i protiv predrasuda društva? — Do koje mere može čovek pustiti na volju svojim strašnim osobinama, od kojih većina ljudi propada? — Do koje mere može ići unatoč istini i stati na stranu njenih najsumnjivijih strana? — Do koje mere može čovek ustati protiv stradanja, preziranja samoga sebe, sažaljenja, bolesti, poroka, s pitanjem da li može njima zagospodariti? (— što nas ne ubija, to nas snaži...) — Najzad: do koje mere sme čovek dati za pravo pravilu, onom što je opšte, maleno, dobro, ispravno, prosečno, a da se time ne vulgarizira?... Najveća proba karaktera: ne dopustiti da te dobro navede u propast. Dobro kao luksuz, kao utančanost, kao porok.



____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:57 pm


OTMEN ČOVEK
935

Tip: prava dobrota, otmenost, veličina duše koja potiče od bogatstva: ona ne daje da bi primala — ona sebe neće uzvišavati time što će biti dobra; — rasipanje kao tip prave dobrote: bogatstvo same ličnosti kao preduslov.

936

Aristokratizam. Ideali stada — sada na vrhuncu kao najviša mera vrednosti »društva«: pokušaj da im se da kosmička, pa čak i metafizička vrednost. — Protiv tih ja branim aristokratizam.
Jedno društvo koje bi htelo da sačuva obzir i delikatnost u odnosu prema slobodi mora sebe osećati kao izuzetak i protiv sebe imati jednu moć od koje se izdvaja, koju gleda s visoka i neprijateljski.
Što se više odričem prava i sebe izjednačujem s drugima, to više padam pod vlast najprosečnijih i najzad najvećega broja. Prvi uslov koji jedno aristokratsko društvo ima u sebi, da bi održalo među svojim članovima visok stupanj slobode, jeste ona krajnja napetost koja potiče od prisustva suprotnih nagona kod ovih članova: od njihove volje za vlašću....
Kad idete za tim da zbrišete sve jake suprotnosti i razlike u rangu, onda tim brišete i jaku ljubav, uzvišeni stav duha i osećanje svoje sopstvene ličnosti.

*

Za stvarnu društvenu psihologiju slobode i jednakosti. Šta tu opada?
Volja za ličnom odgovornošću, znak opadanja autonomije; sposobnost za napad i odbranu, čak i u stvarima duha: zapovednička moć; smisao za strahopoštovanje, potčinjavanje, podređivanje, sposobnost za ćutanje; velika strast, veliki zadatak, tragedija, vedrina.

937

Ogisten Tjeri čitao je 1814 šta je rekao Monlozije u svom delu De la monarchie française odgovorio je uzvikom srditosti i zaseo za svoje delo. Ovaj emigrant je rekao: Race d' affranchis, race d' esclaves arraché de nos mains, peuple tributaire, peuple nouveau, licence vous fut octroyée d' etre libres, et non pas á nous d' etre nobles; pour nous tout est de droit, pour vous tout est de grâce, nous ne sommes point de votre communauté: nous sommes un tout par nous-memes.

938

Kako aristokratski svet sve više sebe sama šiša i slabi! Svojim otmenim instinktima on odbacuje svoje privilegije i po svojoj utančanoj kultivisanosti interesuje se za narod, za slabe, siromašne, poeziju malih itd.

939

Postoji jedna otmena i opasna vrsta bezbrižnosti, koja dopušta duboke zaključke i razumevanje: to je bezbrižnost samopouzdane i prebogate duše koja se nikada ne pati oko prijatelja, ali koja zna samo za gostoprimstvo, samo gostoprimstvo upražnjava i samo to zna upražnjavati — srce i dom otvoreni svakom ko hoće da uđe, pa bili to prosjaci, kljasti ili kraljevi. To je prava društvenost: ko nju ima, ima stotinu »prijatelja«, ali verovatno nijednog prijatelja.

940

Učenje: mhden agan primenjuje se na ljude sa preobilnom snagom — ne na prosečne; egkrateia i askhsizsamo su stupnjevi visine: više od njih stoji »zlatna priroda«.
Moral dužnosti — bezuslovne poslušnosti kod stoika, u hrišćanskim i arapskim monaškim redovima, u Kantovoj filozofiji (svejedno je da li se poslušnost duguje starešini ili pojmu).
Više od »ti treba« stoji »ja hoću« (heroji); više od »ja hoću« stoji »ja jesam« (grčki bogovi).
Varvarski bogovi ne izražavaju nikakvo zadovoljstvo u meri — oni nisu ni jednostavni, ni laki, ni umereni.

941
Smisao naših vrtova i dvoraca (prema tome i smisao svih naših žudnji za bogatstvom) jeste: da sklonimo ispred očiju nered i prostaštvo, i da sagradimo dom za otmenost duše.
Većina ljudi bez sumnje veruju da će postati više prirode, ako oni lepi, mirni predmeti budu uticali na njih: otuda potiče juriš na Italiju i putovanja itd., sve čitanje i pohađanje pozorišta. LJudi hoće da budu formirani — to je smisao njihovog kulturnog rada! Ali jaki, silni hoće samo da formiraju i ništa strano neće više da imaju oko sebe!
Zbog toga idu ljudi i u prirodu, ne da se u njoj nađu, nego da se u njoj izgube i zaborave. Želja je svih slabih i nezadovoljnih samim sobom da pobegnu od sebe.

942

Postoji samo plemstvo po rođenju, po krvi. (Nije ovde reč o rečci »od« i o almanahu Gota: parenteza za magarce.) Gde ljudi govore o »aristokratima duha«, tu ima uopšte razloga da se nešto sakrije to je, kao što je poznato, lozinka među ambicioznim Jevrejima. Ali samo duh ne oplemenjava; naprotiv, potrebno je najpre nešto da oplemeni duh. — Šta je potrebno? — Krv.

943

Šta je otmeno?
— Brižljivost u spoljašnjim stvarima, ukoliko ona ograđuje, drži na razdaljini, štiti od brkanja.
— Frivolan izgled u reči, odelu, držanju, pomoću čega se stoička čvrstina i vlast nad sobom štiti od svake bezobzirne radoznalosti.
— Lagan hod i lagan pogled. Ne postoji odveć mnogo stvari od vrednosti: a one dolaze i htele bi od sebe onome koji je od vrednosti. Mi se teško divimo.
— Podnošenje siromaštine i oskudice, čak i bolesti.
— Izbegavanje malih časti i nepoverenje prema svakome ko je lak na hvaljenju: jer i hvalilac veruje da razume šta hvali: ali razumeti — Balzak, koji je tipičan čovek od ambicije, to je osporio — comprendre c' est égaler.
— Naša sumnja u pristrasnost srca ide vrlo duboko: samoća nije stvar izbora, nego nužde.
— Ubeđenje da čovek ima dužnosti samo prema sebi ravnima, a prema drugima da se ponaša kako smatra da je najbolje; da se pravda može očekivati samo među ravnima (nažalost, na to će se još dugo čekati).
— Ironija prema »obdarenima«, vera u plemstvo po rođenju i u oblasti morala.
— Uvek se osećati kao onaj koji deli počasti: međutim, ne bi se često našao onaj koji bi mu smeo ukazivati počast.
— Uvek prerušen: što viši čovek, to mu je sve više potreban inkognito. Ako ima Boga, on bi se, iz proste pristojnosti, smeo da pokazuje samo kao čovek u svetu.
— Mi smo sposobni za dokolicu, za bezuslovno uverenje da zanat doduše ne postiđuje u svakom smislu, ali sigurno obesplemenjuje. — Mi nismo za »marljivost« u građanskom smislu, ma koliko je cenili i uvažavali, ili kao što su oni umetnici kao kokoši večita kokotala koji kakoću i nose jaja i opet kakoću.
— Mi štitimo umetnike i pesnike i svakoga ko je u čemi bilo majstor: ali kao stvorenja višeg reda negoli što su oni koji samo mogu nešto, negoli što su samo »produktivni ljudi«: s njima mi sebe ne brkamo.
— Uživanje u formama; uzimanje u zaštitu svega što je formalno; uverenje da je ljubaznost jedna od najvećih vrlina; nepoverenje prema svakoj vrsti puštanja sebi na volju, računajući tu i slobodu štampe i misli, jer pod takvim okolnostima duh postaje površan i grub i bez kontrole.
— Zadovoljstvo u ženama, kao možda u manjoj, ali delikatnijoj i lakšoj vrsti bića. Kakva sreća sresti stvorenja kojima se u glavi vrti samo igra i ludost i kinđurenje! One su uvek bile zanos svih vrlo intenzivnih i dubokih muških duša, čiji je život opterećen velikim odgovornostima.
— Zadovoljstvo u vladarima i sveštenicima, jer oni uopšte podražavaju veru u različitost ljudskih vrednosti, baš i pri oceni prošlosti , u najmanju ruku simbolički, čak i stvarno.
— Mi smo sposobni za ćutanje: ali o tome ni reči pred slušaocima.
— Mi podnosimo dugotrajna neprijateljstva: nedostaje laka pomirljivost.
— Mi preziremo demagogiju, »prosvećenost«, »duševnost«, plebejsku intimnost.
— Mi skupljamo dragocenosti, mi imamo potrebe velike i probiračke duše, mi ništa nećemo prosto. Mi hoćemo svoje knjige, svoje predele.
— Mi se bunimo protiv zlih i dobrih iskustava i ne uopštavamo tamo brzo. Pojedinačan slučaj: kako ga podrugljivo gledamo kad ima tako rđav ukus da se ponaša kao pravilo!
— Mi volimo naivno i naivne, ali kao posmatrači i viša bića; za nas je Faust isto tako naivan kao njegova Grethen.
— Mi dobre cenimo malo, kao ljude stada: mi znamo kako se često dragocena zlatna kap dobrote sakrila pod najgorom, najgrđom i najtvrđom spoljašnjošću, koja vredi više od sve dobrote sladunjavih duša.
— Mi ne smatramo da čoveka našeg tipa demantuju njegovi poroci ili njegova ludost. Mi znamo da nas je teško poznati i da imamo sve razloge da sebi damo prednost.

944

Šta je otmeno? — Da je čovek prinuđen da stalno igra izvesnu ulogu. Da traži položaje u kojima je prinuđen stalno da zauzima držanje. Da prepušta sreću velikom broju: sreću kao duševni mir, vrlinu, udobnost, malograđanstvo englesko-anđelsko á la Spenser. Da instinktivno traži za sebe teške odgovornosti. Da zna sebi svuda stvarati neprijatelje, a u najgorem slučaju i od samog sebe. Da protivreči stalno velikom broju ne rečima već delom.

945

Vrlina (na primer kao istinitost) kao naš otmeni i opasni luksuz: mi ne smemo odbiti štetu koju ona sa sobom donosi.

946

Ne hteti pohvalu: činiti ono što nam koristi, ili što nam pričinjava zadovoljstvo, ili što moramo.

947

Šta je čednost kod čoveka? Da mu je ukus u stvarima pola ostao otmen; da u ljubavi ne podnosi ni brutalnost, ni morbidnost, ni lukavstvo. —

948

»Pojam časti«: počiva na veri u dobro »društvo«, na riterskim vrlinama, na obavezi da čovek stalno igra ulogu. U suštini: da čovek ne pridaje odveć važnosti svome životu, da se bezuslovno drži najdostojanstvenijih manira prema svima s kojima dolazi u dodir (bar ukoliko ne pripadaju »nama«); da ne bude ni poverljiv, ni dobroćudan, ni veseo, ni skroman, izuzev među sebi ravnima: da stalno igra ulogu.

949

Kad čovek stavlja na kocku svoj život, svoje zdravlje, svoju čast, onda je to posledica velike smelosti i obilate i rasipničke volje: on to ne čini iz ljubavi prema ljudima, nego što svaka velika opasnost izaziva našu radoznalost da izmerimo našu snagu i našu smelost.

950

»Orlovi se ustremljuju pravo na plen«. — Otmenost duše najbolje se prepoznaje na veličanstvenoj i ponositoj ludosti s kojom vrši napade — »pravo na cilj«.

951

Rat protiv mekušačkog shvatanja »otmenosti«! — Izvesna količina brutalnosti ne može se više dopustiti: kaogod ni bliskost zločinu. Ni »samozadovoljstvu« tu nema mesta: čovek sebe mora posmatrati avanturistički, eksperimentisati sa sobom i dovoditi sebe u opasnost — i bez ikakva preklapanja o lepim dušama. — Ja bih hteo načiniti mesta jednom srčanijem idealu.

952

»Raj je pod senkom mačeva« — to je tako isto simbol i proba pomoću koje se otmene i ratničke duše odaju i prepoznaju.

953

Dva puta. — Javlja se izvestan momenat kad čovek ima na raspolaganju suvišak snage: nauka je stavila sebi u zadatak da sprovede ovo robovanje prirode.
Tada čovek dobija slobodno vreme da sebe razvije u nešto novo, više. Nova aristokratija. Tada se mnoge vrline, koje su sada uslovi života, javljaju kao preživele. — Osobine koje više nisu potrebne, pa se stoga gube. Nama vrline nisu više potrebne: prema tome, mi ih gubimo (— kako moral »samo jedno je na potrebu«, moral spasenja duše, tako i moral besmrtnosti: to su bila sredstva da se čovek osposobi za ogromnu tiraniju nad samim sobom, pomoću afekta velikog straha...).
Različite vrste nevolje, koje su poslužile kao disciplina da se čovek formira : nevolja uči čoveka da radi, da misli, da obuzdava sebe.

*

Fiziološko čišćenje i jačanje. Novoj aristokratiji potrebna je antiteza protiv koje se bori: ona se mora nalaziti pod strahovitim pritiskom u pogledu svog održanja.
Dve budućnosti čovečanstva: 1. posledice mediokritetiziranja; 2. svesno otstranjivanje i formiranje sebe.
Učenje koje jaz stvara: ono održava najvišu i najnižu vrstu (ono ništi srednje vrste).
Dosadanji aristokrati, duhovni i svetovni, ne dokazuju ništa protiv potrebe jedne nove aristokratije.




____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:57 pm


GOSPODARI ZEMLJE
954

Jedno pitanje stalno nam se nameće, jedno možda đavolsko i zlo pitanje: šapnimo ga onda na uho onima koji imaju prava na takva sumnjiva pitanja, najjačim dušama današnjice, koje same sebe najbolje drže u rukama: nije li već vreme, sada kada se tip »domaće životinje« sve više i više širi u Evropi, pokušati sa temeljitim veštačkim i svesnim odgajanjem suprotnog tipa i njegovih vrlina? I ne bi li i demokratski pokret prvi put našao neku vrstu cilja, spasa i opravdanja, kad bi se pojavio neko ko bi se njime poslužio — tako da se najzad, pored njegovog novog i uzvišenog oblika ropstva (— jer to mora evropska demokratija na kraju biti) stvori ona viša vrsta gospodstvenih i cezarskih duhova koja bi stajala na demokratiji, oslanjala se na nju i uzdizala se preko nje? Do novih dosad nemogućih, do svojih vizija? Do svojih zadataka?

955

Posmatranje današnjeg Evropljanina uliva mi mnogo nade: izgrađuje se tu jedna smela gospodarska rasa na osnovici jedne krajnje inteligentne mase. Očigledno je da pokreti za prosvećivanje masa nisu više jedini koji stoje u prvom redu.

956

Isti uslovi koji sile razvitak tipa domaće životinje, sile tako isto razvitak vođa.

957

Veliko pitanje i zadatak bliži se s oklevanjem, strašno kao sudbina, ali neizbežno: kako treba vladati zemljom kao celinom? I u kom smislu treba čovek kao celina — ne samo kao narod, kao rasa — da se obrazuje i odgaja?
Zakonodavni morali su glavno sredstvo pomoću koga se od čovečanstva može izgraditi nešto što bi bilo po ćudi stvaralačkoj i dubokoj volji: pod uslovom da takva umetnička volja najvišega reda ima snage u rukama i može nametnuti svoju stvaralačku volju dugim periodima vremena, u obliku zakonodavstva, religija i morala. Takve ljude velikoga stvaranja, prave velike ljude, kako ih ja shvatam, tražiće danas uzalud i verovatno još za dugo: njih nema; dok najzad, posle mnogih razočarenja, ljudi počnu razumevati zašto ih nema i da danas njihovoj pojavi i razvitku u Evropi ne stoji na putu ništa neprijateljskije do li ono što se u njoj »moralom« zove: kao da drugih morala nema niti ih sme biti: i to onaj moral stada koji se iz sve snage trudi da na zemlji ostvari sreću zelenih livada, to će reći sigurnost, bezopasnost, lagodnost, lakoću života, i najzad, »ako sve bude u redu«, on gaji nadu na oslobođenje od svakojakih pastira i vođa. Dva učenja koja on najviše propoveda jesu: »jednaka prava« i »simpatija prema svemu što pati« — čak i stradanje se smatra za nešto čega se apsolutno moramo osloboditi. Što takve »ideje« mogu još uvek biti moderne, to daje rđavu sliku modernizma. Ali ko bi duboko razmislio o tome kako i gde je dosad biljka koja se zove čovek najbolje rasla, bio bi prinuđen poverovati da je to bio slučaj pod suprotnim okolnostima: da u tu svrhu opasnost njegovog položaja mora ogromno porasti, da se njegova iznalazačka i prikrivalačka moć mora boriti da se probije pod dugim pritiskom i prinudom, a njegova životna volja da se uzdigne do bezuslovne volje za moć i nadmoćnost, i da je potrebna opasnost, tvrdoća, nasilje, opasnost na ulici kao i u srcu, nejednakost, skrivenost, stoicizam, kušačka veština, svakovrsne đavolije, jednom rečju suprotnost svim žudnjama stada, da bi se stvorio viši tip čoveka. Takav moral sa suprotnim smerovima, koji bi hteo čoveka da odgaji za visinu mesto za udobnost i prosečnost — moral koji ima za cilj da odgaji kastu gospodara — budućih gospodara zemlje mora, da bi se mogao naučiti, sebe uvesti nadovezujući se na postojeći moralni zakon i pod njegovim rečima i formama. Ali kako se zarad toga moraju iznaći mnoge prelazne i varljive mere, i kako vek jednog čoveka ne znači ništa pri sprovođenju tako dugotrajnih zadataka i ciljeva, mora se najpre odgajiti novi soj ljudi u kome bi se kroz mnoga pokoljenja osigurala ista volja i isti instinkti — jedna nova vrsta gospodara i kasta — to treba da bude isto tako jasno kao što su nešto odveć dugi i ne lako iskazani zaključci iz ove misli. Naš cilj je da pripremimo preokret vrednosti za jedan određeni jak soj ljudi od najvišeg duha i volje, i toga radi polako i pažljivo da oslobodimo u njima čitavu masu sputanih i ocrnjenih instinkata: ko o tome razmišlja naš je, pripada nama, slobodnim duhovima — svakako onoj vrsti »slobodnih duhova« koja je različita od dosadanjih: jer su dosadanji slobodni duhovi želeli nešto skoro obrnuto. Toj vrsti pripadaju, kako mi se čini, u prvom redu evropski pesimisti, pesnici i mislioci jednog buntovnog idealizma, ukoliko ih njihovo nezadovoljstvo s vaskolikim životom, logički u najmanju ruku, prinuđuje i na nezadovoljstvo sa današnjim čovekom; tako isto izvesni nezasitljivo ambiciozni umetnici, koji se bezobzirno i bezuslovno bore za naročita prava viših ljudi i protiv mase, i koji pomoću zavodničkih sredstava umetnosti savladuju sve instinkte stada i obzire stada kod izuzetnijih duhova; treće, najzad, tu spadaju svi oni kritičari i istoričari koji će smelo nastaviti srećno započeto otkriće starog sveta — to je delo novog Kolumba, nemačkog duha (— jer stojimo još na početku ovoga zavojevanja). Jer je u starom svetu ustvari vladao jedan drugi gospodstveniji moral negoli što je današnji; i antički čovek, pod vaspitačkom zastavom svog morala, bio je jači i dublji čovek negoli što je današnji čovek — dosad to je jedino bio »srećan slučaj«. Ali iskušenje koje je od starine do današnjeg dana uvek dejstvovalo na takve slučajeve, to jest na jake i pregalačke duše, i danas je još najutančanija i najefikasnija antidemokratska i antihrišćanska sila: kao što je već bila u doba renesansa.

958

Ja pišem za rod ljudi koji još ne postoji: za »gospodare zemlje«.
Religije su opasne kao uteha, zaklon: čovek veruje da sada sme otpočinuti.
U platonovom Teagesu stoji napisano: »svaki bi od nas hteo da bude gospodar nad svima ljudima ako je mogućno, a najradije Bog«. Ovaj stav mora se ponovo uvesti.
Englezi, Amerikanci i Rusi — — —

959

Prašumska vegetacija »čovek« pojavljuje se svuda gde se najduže vodila borba o moć. Veliki ljudi.
Prašumske zveri Rimljani.

960

Otsada će biti takvih povoljnih preduslova za obimnije vladavinske formacije kakvih još nije bilo. I to još nije najvažnija stvar. Omogućeno je stvaranje međunarodnih polnih zajednica koje sebi stavljaju u zadatak da odgaje rasu gospodara, buduće »gospodare zemlje« — novu, ogromnu aristokratiju zasnovanu na najstrožijoj samodisciplini, kojom ce volja filosofa-silnika i umetnika-tirana vladati kroz tisuće godina: — jednu višu vrstu ljudi koji će se, zahvaljujući prevazi svoga hotenja, znanja, bogatstva i uticaja, poslužiti demokratskom Evropom kao najzgodnijim i najlakšim oruđem da dobiju u ruke sudbinu zemlje, da bi na »čoveku« radili kao umetnici. Dosta je, ide vreme kad će se iznova učiti šta je politika.




____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:57 pm


VELIKI ČOVEK

961

Ja pazim da uočim na kojim se tačkama istorije pojavljuju veliki ljudi. Važnost dugotrajnih despotskih morala: oni zatežu luk, ako ga ne slomiju.

962

Veliki čovek — čovek koga je priroda izgradila i pronašla u velikom stilu — šta je to? Prvo: on ima u svom celokupnom radu široku logičnost, koja je zbog te širine teško pregledna, pa stoga može odvesti na pogrešan put — sposobnost da svoju volju rasprostre preko velikih površina svoga života i pezre i odbaci sve male stvari, makar među njima bile najlepše, »najbožanstvenije« stvari na svetu. Drugo: on je hladniji, strožiji, bezobzirniji i bez straha pred javnim »mnenjem«: njemu nedostaju vrline koje idu zajedno s »poštovanjem« i uvažavanjem, uopšte sve ono što pripada »vrlinama stada«. Ako ne može voditi, onda ide sâm; može se desiti da usput gunđa na štošta što bi sreo. Treće: on ne traži »bolećiva« srca, nego sluge, oruđa; u odnosu s ljudima on uvek gleda da nešto stvori od njih. On zna da je nedostupan: njemu je otužno kad biva poverljiv; i obično nije takav i kad misli da jest. Kad ne razgovara sa sobom, nosi masku. On radije laže negoli što će govoriti istinu: to staje više duha i volje. U njegovom srcu vlada takva samoća do koje ne može dopreti ni pohvala ni pokuda: on je svoj sopstveni sudija, nad kojim nema apelacije.

963

Veliki čovek je po nužnosti skeptik (čime se ne tvrdi da bi takav morao izgledati), pod uslovom da to sačinjava veličinu: hteti nešto veliko i sredstva za to. Sloboda od svake vrste ubeđenja pripada jačini njegove volje. Tako je to prema onom »prosvećenom despotizmu« koji upražnjava svaka velika strast. Takva strast uzima intelekt sebi u službu; ona ima smelosti da se posluži i profanim sredstvima; ona dejstvuje bezobzirno; ona dopušta sebi ubeđenja, ona se njima služi, ali im se ne potčinjava. Potreba za verom, za ma čim bezuslovnim u pozitivnom i negativnom dokaz je slabosti; svaka slabost je slabost volje. Čovek od vere, vernik, po nužnosti je mali soj čoveka. Otuda sledi da je »sloboda duha«, to jest neverovanje kao instinkt, preduslov veličine.

964

Veliki čovek oseća svoju moć nad jednim narodom i privremenu harmoniju s jednim narodom ili jednim mileniumom: — ovo uveličavanje samoosećanja kao causa i voluntas pogrešno se shvatilo kao »altruizam«: to ga nagoni da nađe sredstva za opštenje: svi veliki ljudi vešti su u iznalaženju takvih sredstava. Oni hoće da stvore velike zajednice prema svome obličju, oni hoće da mnogovrsnosti i nesređenosti dadu formu, njih draži da gledaju haos.
Pogrešno shvatanje ljubavi. Postoji ropska ljubav, koja se pokorava i daje sebe: koja ideališe i obmanjuje sebe; — postoji božanska ljubav, koja prezire i voli i prerađuje i uzdiže predmet svoje ljubavi.
Zadobiti onu ogromnu energiju veličine da bi se, pomoću discipline kao i uništenjem milionâ neuspelih, mogao izgraditi budući čovek a da se ne propadne od stradanja koje se stvara na taj način i kome ravna još nikad nije bilo!

965

Revolucija, pometnja i nedaća čitavih naroda od manje je važnosti po mome mišljenju nego nedaća velikih pojedinaca u njihovom razvitku. Čovek se ne sme varati: mnoge nedaće svih tih malih ljudi ne sačinjavaju nikakav zbir sem u osećanju moćnih ljudi. — Misliti na sebe u trenucima velike opasnosti: izvlačiti korist za sebe iz štete mnogih: — to može biti znak velikog karaktera kod čoveka koji se veoma mnogo izdvaja, koji je gospodar svojih osećanja sažaljenja i pravde.

966

Nasuprot životinji, čovek je u sebi razbio bezbroj oprečnih instinkata i impulsa: pomoću njihove sinteze on je gospodar zemlje. — Morali su izraz lokalno ograničenih hijerarhija u tom mnogostrukom svetu nagona: tako da sa njihovih protivrečnosti čovek ne propada. Dakle jedan nagon kao gospodar tako oslabi i utanča nagon koji mu je suprotan da postane impuls koji potiče glavni nagon na dejstvo.
Najveći čovek bio bi najbogatiji nagonima, i to u srazmerno najvećoj jačini koju još može podneti. Ustvari: gde se biljka čovek pokazuje jaka, nalazimo snažne instinkte uperene jedne protiv drugih (na primer kod Šekspira), ali ukroćene.

967

Nismo li u pravu da ubrojimo sve velike ljude u zle? To se ne može tako jasno pokazati u pojedinačnim slučajevima. Često puta oni su se tako vešto pretvarali da su na sebe uzimali masku i spoljašnji oblik velikih vrlina. Često su ozbiljno cenili vrline sa strasnom strogošću prema sebi, ali iz svireposti — takve stvari varaju kada se gledaju iz daljine. Neki su pogrešno shvatili sami sebe; ne retko, opet, veliki zadaci izazivaju velike osobine, na primer pravičnost. Bitno je: najveći ljudi imaju možda i velike vrline, ali onda baš i antiteze tih vrlina. Ja verujem da u prisustvu ovih protivnosti i iz osećanja tih protivnosti niče upravo veliki čovek, jako zategnuti veliki luk.

968

U velikom čoveku nalazimo specifične osobine života u najvećoj meri: nepravdu, laž, eksploataciju. Ali ukoliko je njihovo dejstvo bilo ogromno, njihova prava priroda je potpuno pogrešno shvaćena i tumačena kao dobrota. Tip takvog tumača je Karlajl.

969

Uopšte, svaka stvar vredi onoliko koliko je za nju plaćeno. Ovo, razume se, ne važi u slučaju izdvojenih pojedinaca; velike sposobnosti pojedinaca stoje izvan svake srazmere s onim što je za njih učinio, podneo i pretrpeo on sam. Ali ako se ispita njegovo rodoslovlje, onda će se naći istorija neobičnog nagomilavanja i kapitalizovanja energije, pomoću svakojakih uzdržavanja, borbe, rada, odlučnosti. Zato što veliki čovek toliko staje, a ne zato što stoji kao čudo, kao dar neba i »slučaja«, postao je on velik: — »nasleđe« je pogrešan pojam. Za ono što jedan čovek jeste njegovi preci platili su cenu.

970

Opasnost od skromnosti. — Prilagoditi se odveć rano zadacima, društvima, svakodnevnom poretku i radu, u koji nas slučaj stavlja, u vreme kada ni naša snaga ni naš cilj još nisu izbili u našoj svesti kao zakon; prerana sigurnost savesti, živost i druževnost koje čovek stiče usled ove prerane skromnosti, a koja se našem osećanju prikazuje kao oslobođenje od unutrašnjeg i spoljašnjeg nemira, sve to razmekšava i srozava čoveka na opasan način; naučiti se poštovanju stvari koje »nama ravni« poštuju, kao da u sebi nemamo nikakvih merila ni prava da određujemo vrednosti, starati se da cenimo stvari kako ih drugi cene protiv unutrašnjeg glasa našeg ukusa, koji je i jedna savest, postaje strašno utančano sputavanje: a ako se na kraju ne desi nikakva eksplozija, koja bi raznela sve veze ljubavi i morala u jedan mah, onda takav duh zakržlja, svene, efeminira se, neutrališe se. — Obrnuto je već prilično rđavo, ali ipak bolje: to će reći, trpeti od svoje okoline, od njenih hvala isto kao od njenih pokuda; biti ranjen pritom i krvariti, ali to ne pokazati; i nehotice biti nepoverljiv i braniti se od njihove ljubavi; naučiti se ćutanju i to možda skrivati govoreći — napraviti sebi kute i nedokučna mesta osame za trenutke predaha, suza i uzvišene utehe — dok čovek najzad ne bude dovoljno jak da reče: »Šta ja imam s vama?« — i ne ide svojim putem.

971

LJudi koji su sudbine, koji noseći sebe nose sudbine, cele rase herojskih bremenosaca: o kako bi rado odahnuli jednom od samih sebe! Kako oni čeznu za jakim srcima i plećima, da se za koji čas makar oslobode svoga tereta! I kako uzaludno oni samo čeznu!... Oni čekaju; oni posmatraju sve što protiče pored njih: niko im ne prilazi ni sa hiljaditim delom njihovih muka i strasti, niko ne sluti koliko oni čekaju ... Najzad... najzad uče se oni svojoj prvoj životnoj mudrosti — da više ne čekaju: pa odmah zatim i svooj drugoj: da budu ljubazni, da budu skromni, da otsada svakoga podnose — jednom rečju, još malo više da snose negoli što su snosili dosad.



____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:58 pm


NAJVIŠI ČOVEK KAO ZAKONODAVAC BUDUĆNOSTI
972

Zakonodavac budućnosti. — Pošto sam dugo uzalud pokušavao da za pojam »filosofa« vežem izvesno određeno značenje — jer sam našao mnoge protivrečne oznake — uvideo sam najzad da postoje dve različite vrste filosofa:
1. Filosofi koji žele da utvrde kakvu bilo veliku činjenicu o vrednostima (logičku ili moralnu);
2. Filosofi koji su zakonodavci takvih vrednosti.
Prvi se trude da savladaju postojeći ili prošli svet, na taj način što mnogostruke pojave obuhvataju i skraćuju znacima: njima je stalo do toga da dosadanje pojave učine preglednim, shvatljivim, pojmljivim i upotrebljivim — oni služe zadatku čovekovu da svu prošlost iskoristi za svoju budućnost.
Drugi su pak zapovednici; oni kažu: »Tako mora biti!«
Samo oni određuju »kuda« i »čemu«, korist i kakvu korist ljudi od čega imaju; oni gospodare pripremnim radom naučničkim, i sve znanje njima je samo sredstvo za stvaranje. Oba druga vrsta filosofa retko dolazi; i ustvari njihov položaj i opasnost ogromni su. Koliko puta su oni sebi namerno vezali oči, da ne bi samo videli mali prostor koji ih razdvaja od ambisa i propasti: na primer Platon, kad je sebe uverio da »dobro« kako ga je on hteo nije Platonovo dobro, nego »dobro po sebi«, večito blago koje je neki čovek po imenu Platon našao na svom putu! U mnogo grubljem obliku vlada ova ista volja za slepilom kod tvoraca religija: njihovo »ti moraš« ne sme zvučati u njihovim ušima nikako kao »ja hoću« — samo kao zapovest božju oni izvršuju svoj zadatak — njihovi zakoni vrednosti su snošljivo breme samo kao »otkrivenje«, pod kojim se njihova svest ne ruši.
Čim su se ona dva sredstva utehe, Platonovo i Muhamedovo, otpala, te nijedan mislilac ne može više olakšati svoju savest hipotezama o »Bogu« ili »večitim vrednostima«, raste pravo zakonodavca novih vrednosti na nove i dosada nepoznate strahote. Sad će oni izabranici, koji počinju nazirati takvu dužnost, pokušati ne bi li mogli izbeći tu svoju novu dužnost još »dok je vremena« kao svoju najveću opasnost — pomoću nekog skoka u stranu: na primer na taj način što pokušavaju uveriti sebe da je njihov zdatak već rešen, ili da je nerešiv, ili da njihova pleća ne mogu podneti toliko breme, ili da su već pretovareni drugim, bližim zadacima, ili čak da je ovaj novi dalji zadatak iskušenje i mamac, odvođenje od svih dužnosti, bolest, neka vrsta ludila. Nekima ustvari polazi za rukom da to izbegnu: kroz čitavu istoriju nailazimo na tragove takvih begunaca i njihove grešne savesti. Međutim, u većini slučajeva takvim sudbonosnim ljudima dolazi čas oslobođenja, čas jesenje zrelosti, kada moraju činiti ono što nisu nekada »hteli«: i delo koga su se ranije najviše bojali, pada im lako i netraženo s drveta, kao delo bez proizvoljnosti, skoro kao poklon.

973

Čovečanski vidik. — Na filosofe se može gledati kao na ljude koji su činili najveće napore da ispitaju dokle se može čovek uspeti — naročito Platon: dokle dopire njegova snaga. — Ali oni to čine kao pojedinci: može biti da je instinkt cezarâ i svih osnivača države itd. bio veći, jer su oni mislili o tome dokle se čovek može dognati u razvitku i pod »povoljnim uslovima«. Ali oni nisu dovoljno shvatili šta su upravo povoljni uslovi. Veliko pitanje: gde je dosad biljka »čovek« najlepše rasla. Za to je potrebno uporedno izučavanje istorije.

974

Jedan fakt, jedno delo govori novim jezikom svakom vremenu i svakoj novoj vrsti čoveka. Istorija uvek saopštava nove istine.

975

Ostati objektivan, strog, čvrst, uporan u sprovođenju jedne misli — polazi još najbolje umetnicima za rukom; ali kad su nekome za to još potrebni ljudi (kao učitelji, državnici itd.), onda se brzo gubi mir i hladnoća i čvrstina. Kod priroda kao što su Cezar i Napoleon mi smo u stanju da naslutimo nešto od »nezainteresovanog« rada na njihovom mermeru, pa ma koliko ljudi se imalo pri tom žrtvovati. Na tom putu leži budućnost najvećih ljudi: snositi najveću odgovornost i ne srušiti se pod njom — Dosad su skoro uvek bile potrebne iluzije nadahnuća da čovek ne izgubi čak i veru u svoje pravo i ruku.

976

Zašto filosof retko uspeva. Među uslovima koji filosofa omogućuju nalaze se izvesne osobine koje obično upropašćuju čoveka:
1. on mora imati bezbroj osobina, mora biti neka vrsta skraćenice čoveka, svih njegovih viših i nižih želja: opasnost od suprotnosti i odvratnosti prema sebi;
2. on mora biti radoznao u vrlo različitim pravcima: opasnost od rasparčavanja;
3. on mora biti pošten i pravičan u najvišem smislu, ali i dubok u ljubavi i mržnji (i u nepravičnosti);
4. on ne sme biti samo posmatrač, nego i zakonodavac: sudija i suđeni (ukoliko je skraćenica sveta);
5. do krajnosti mnogostran, pa ipak čvrst i tvrd. Suptilan.

977

Istinski kraljevski poziv filosofa (po rečima Anglosaksonca Alkuina): prava corrigere et recta corroborare et sancta sublimare.

978

Novi filozof može se pojaviti samo u vezi s kojom gospodarećom kastom, kao njeno najviše oduhotvorenje. Velika politika, vladanje zemljom na domaku; potpuno otsustvo načela za to potrebnih.

979

Osnovna misao: nove vrednosti moraju se najpre stvoriti — toga nećemo biti pošteđeni! Filosof nam mora biti zakonodavac. Nove vrste. (Kako su bile dosad odgajane najviše vrste [na primer Grci]: ovu »slučajnost« hteti svesno.)

980

Ako se o filosofu misli kao o velikom vaspitaču, koji je dovoljno moćan da sebi privuče duge nizove pokolenja na svoju samotnu visinu: onda mu se moraju priznati i strahovita preimućstva velikog vaspitača. Jedan vaspitač nikada ne govori šta misli: nego uvek samo ono što misli o jednoj stvari obzirom na korist onoga koga vaspitava. U ovom pretvaranju on sebe ne sme odati; s njegovim učiteljstvom ide i vera u njegovo poštenje. On mora biti sposoban da se posluži svakim sredstvom za odgoj i disciplinu; neke prirode on gura napred samo šibom preziranja, a neke opet, koje su lenje i trome, neodlučne, mekušaste, sujetne, može biti preteranom hvalom. Takav vaspitač nalazi se iznad dobra i zla; ali to ne sme niko znati.

981

Mi ne smemo »popravljati« ljude, niti im govoriti o kakvom moralu, kao da je dat bilo kakav »moral po sebi« ili neki idealan tip čoveka: nego moramo stvarati okolnosti pod kojima su jači ljudi potrebni: ovima bi s njihove strane bio potreban jedan moral koji krepi (ili bolje rečeno: izvesna telesno-duhovna disciplina), i oni će ga prema tome i imati!
Mi se ne smemo povesti za plavim očima i nadimanjem grudi; veličina duše nema ništa romantično u sebi. I nažalost baš ništa milokrvno!

982

Od ratova se moramo naučiti: 1. da smrt približimo interesima za koje se borimo — to nas čini dostojanstvenim; 2. moramo se naučiti da mnogo žrtvujemo i da svoju stvar dovoljno ozbiljno uzimamo da ne štedimo ljude; 3. moramo se naučiti strogoj disciplini i svome pravu na nasilje i lukavost u ratu.

983

Vaspitanje kojim se gaje gospodarske vrline koje postaju gospodari nad gospodarskom dobrom voljom i sažaljenjem: velike disciplinske vrline (»Oprosti neprijateljima svojim«... prema njima je igračka), strast stvaraoca — moraju se izneti na visinu — ne sme se više klesati mermer! — Izuzetan i jak položaj ovih bića (u poređenju s položajem dosadanjih vladara): rimski cezar s dušom Hristovom.

984

Duševna veličina ne sme se odvojiti od duhovne veličine. Jer ona obuhvata nezavisnost: ali se bez duhovne veličine duševna ne sme dopustiti, ona donosi nesreću, čak i svojom željom za dobročinstvom i vršenjem »pravde«. Mali duhovi moraju slušati — dakle ne mogu imati veličine.

985

Viši filosof, koji okružen samoćom, ne zato što želi biti sâm, nego zato što jeste nešto, što ne nalazi sebi ravna: koliko je opasnosti i novih muka namenjeno njemu baš danas kad smo izgubili veru u hijerarhiju i prema tome više ne znamo kako valja poštovati i razumeti tu samoću! Nekada je mudrac skoro postajao svetac u savesti gomile stojeći po strani na takav način — danas pustinjak kao da je opkoljen oblakom mutne sumnje i podozrenja. I ne samo od strane zavidljivaca i bednika: u svakoj dobronamernosti koju iskusi mora osetiti pogrešno razumevanje, zanemarivanje i površnost; on zna sve podmuklosti onog kratkovidog sažaljenja koje sâmo sebe oseća dobrim i svetim kada pokušava da ga spase od njega samog pomoću ugodnijih položaja i pristojnijeg i pouzdanijeg društva — da, on će se morati da divi nesvesnom rušilačkom nagonu s kojim su se dali na posao protiv njega svi prosečni duhovi, verujući čvrsto da imaju prava na to! Za ljude takve neshvatljive samoće potrebno je da se i spolja dobro odvoje od ostaloga sveta: to je njihova mudrost. Čak lukavstvo i prerušavanje su potrebni, da se takav čovek održi, da se održi na površini, usred svih vrtloga našega vremena koji ga vuku naniže. On mora ispaštati kao svoj sopstveni greh svaki pokušaj da uredi svoj život u današnjici i sa današnjicom, svako približenje ljudima i ciljevima današnjice: i on se može diviti skrivenoj mudrosti svoje prirode, koja ga pri svakom takvom pokušaju odmah vuče natrag sebi putem bolesti i nesrećnih slučajeva.

986

» — Maledetto colui che contrista un spirito immortal!« (Manzoni, Conte di Carmagnola, II čin)
(» — Proklet bio svak ko ožalosti besmrtan duh!«)

987

Najteži i najviši oblik čoveka dostiže se najređe: tako istorija filosofije pokazuje masu neuspelih, nesrećnih slučajeva i do krajnosti lagano napredovanje; nailaze čitava tisućleća i ugušuju što je bilo dostignuto; zbog toga se uvek gubi kontinuitet. Zbog toga je istorija najvišeg čoveka, mudraca — jeziva istorija. Najviše je oštećeno sećanje na velike ljude, jer su ih poluuspeli i neuspeli rđavo shvatili i pobedili »uspesima«. Kad god se gde pokaže »posledica«, skuplja se masa svetine; slušati šta kažu mali i siromašni duhom strašno para uši čoveku koji sa stravom u srcu zna da sudbina čovečanstva zavisi od uspeha njegovog najvišeg tipa. — Ja sam od detinjstva svoga razmišljao o uslovima postojanja mudraca, i neću sakriti svoje radosno uverenje da je on u Evropi opet postao mogućan — možda samo na kratko vreme.

988

—Ali mi novi filosofi ne počinjemo samo izlaganjem stvarnog uređenja ranga i razlike u vrednostima među ljudima, nego mi hoćemo baš nešto suprotno od izjednačenja i sličnosti: mi učimo udaljavanju u svakom smislu, mi kopamo jazove kakvih do sada još nije bilo, mi hoćemo da čovek bude više zao negoli što je ikada bio. Zasada mi sami živimo skriveno i tuđi jedan drugome. Iz mnogih razloga nama će biti nužno da budemo pustinjaci, pa i da maske nosimo — mi ćemo stoga biti od slabe koristi u traženju nama ravnih. Mi ćemo živeti sami i verovatno znati muke najvećih samoća. Ako bismo se slučajno sukobili na putu, kladio bih se da se nećemo prepoznati ili da ćemo se uzajamno obmanuti.

989

Les philosophers ne sont pas faits pour s' aimer. Les aigles ne volent point en compagnie. Il faut laisser cela aux perdrix aux, étourneaux... Planer au-dessus et avoir des griffes, voilá le lot des grands génies.

990

Zaboravih reći da su takvi filozofi vedri i da oni rado sede u bezdanu savršeno vedrog neba: — njima su potrebna druga sredstva za održanje u životu negoli ostalim ljudima; jer oni pate na drugi način (naime isto tako sa dubine svoga preziranja prema ljudima kao i sa ljubavi prema ljudima). Najmukotrpnija životinja pronašla je — smeh.

991

O pogrešnom shvatanju »veselosti«. Povremeno oslobođenje od dugotrajne napetosti; razdraganost, saturnalije jednog duha koji se posvećuje i priprema na duge i strahotne odluke. »Luda« u obliku »nauke«.

992

Nova hijerarhija među duhovima: tragične prirode nisu više na prvom mestu.

993

Meni je uteha kad znam da iznad dima i kala ljudske niskosti postoji više, vedrije čovečanstvo, koje je brojno vrlo maleno ( — jer sve što je izuzetno, po svojoj suštini je retko): čovek mu pripada ne stoga što je obdareniji ili čestitiji ili herojskiji ili sa više ljubavi negoli što su ljubavi dole, već zato što je hladniji, vedriji, dalekovidniji, samotniji, jer snosi i najviše voli samoću, zahteva je kao sreću, privilegiju, pa čak i kao uslov života, jer živi među oblacima i munjama kao među sebi ravnima, a tako isto među sunčanim zracima, kapljama rose, pahuljicama snega i među svim što po nužnosti dolazi sa visine i što se, kad se pokreće, večito kreće samo u pravcu odozgo dole. Žudnje za visinom nisu naše žudnje. — Heroji, mučenici, geniji i entuzijasti nisu nam dovoljno tihi, strpljivi, utančani, hladni, polagani.

994

Apsolutno uverenje: da su osećanja vrednosti različita gore i dole; da bezbrojna iskustva nedostaju onima dole, da je nužno da oni što su dole pogrešno razumeju one što su gore.

995

Kako dolaze ljudi do velike snage i do velikog zadatka? Sve vrline i sposobnosti tela i duše stekle su se mukom i polako, dugim naporom, samokontrolom, ograničenjem na malo, putem istrajnog, upornog ponavljanja istih radnja, istih samoodricanja: ali postoje ljudi koji su naslednici i gospodari ovog lagano stečenog mnogostrukog bogatstva u vrlinama i podobnostima — jer usled srećnih i razumnih brakova i srećnih slučajeva stečene i nagomilane sile mnogih pokolenja nisu bile proćerdane i raskomadane, nego su bile združene čvrstim obručem i voljom. Na kraju se javlja čovek, kolos od snage, koji čezne za ogromnim zadacima. Jer naša snaga nama gospodari: i žalosna duhovna igra od ciljeva i smerova i povoda nalazi se samo na površini — ma koliko slabe oči videle u njima glavnu stvar.

996

Uzvišen čovek ima najvišu vrednost, čak i kad je sasvim delikatan i slab, jer je u njemu odgajeno i zajedno sačuvano obilje vrlo teških i retkih stvari kroz mnoga pokoljenja.

997

Ja učim: da postoje viši i niži ljudi, i da jedan jedini čovek može pod izvesnim okolnostima iskupiti život čitavih tisućljeća — to će reći: jedan potpuniji, bogatiji, veći, celostniji čovek u poređenju s bezbrojem nepotpunih, delimičnih ljudi.

998

S onu stranu gospodara, i slobodni od svih veza, žive najviši ljudi: a gospodari su im oruđe.

999

Hijerarhija. Onaj ko određuje vrednosti i upravlja voljom tisuća godina, time što vodi najviše prirode, jeste najviši čovek.

1000

Verujem da sam naslutio neke stvari iz duše najvišeg čoveka; može biti, svako ko tu nešto nasluti ide u propast: ali ko je video najvišeg čoveka mora pomoći da se on omogući.
Osnovna misao: mi moramo načiniti budućnost merilom svih svojih ocena vrednosti — i ne smemo tražiti za sobom zakone svog vladanja.

1001

Nije cilj »čovečanstvo«, nego natčovek!

1002

Come l' uomo s'eterna... Inferno, XV, 85
(Kako se čovek vekoveči... Dante, Pakao, XV, 85.)


____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:58 pm

II DIONIS

DIONIS

1003

LJubimcu prirode, koji blaži moje srce, istesanom od jednog komada drveta, koje je tvrdo, blago i mirisno — onome kome se čak i nos raduje — posvećujem ovu knjigu.
On uživa u onome što mu godi; njegovo zadovoljstvo u nečemu prestaje kad prekorači granice onoga što mu ne godi;
on nazire lekove od delimičnih ozleda; njemu su bolesti veliki posticaji njegova života;
on zna kako da iskoristi svoje rđave slučajeve;
on se čeliči od nesrećnih slučajeva koji mu prete uništenjem;
on iz svega što vidi, čuje, instinktivno sabira sve što ide u prilog glavnoga u njemu — on se upravlja prema izvesnom načelu odabiranja – on odbacuje mnogo šta;
on reagira lagano, kako su ga naučili dugotrajan obzir i svestan ponos — on ispituje nadražaj: otkuda dolazi, kuda hoće, on se ne potčinjava;
on je uvek u svome društvu, bile to knjige, ljudi ili priroda;
on odaje poštu odabirajući, dopuštajući, ukazujući poverenje.

1004

Treba da dostignemo takvu orlovsku visinu u posmatranju da možemo razumeti kako se biva kako bi trebalo da biva uistinu: kako je svako »nesavršenstvo« i bol zbog njega sastavni deo najviše željivosti.

1005

Oko 1876 godine pretrpeo sam strah da se ne kompromituje sve što sam dotle želeo, kad sam pojmio šta je ustvari Vagner hteo: a ja sam bio vrlo privezan za njega — svima vezama dubokog jedinstva potreba, zahvalnošću, nezamenljivošću i savršenom pustotom koju sam video oko sebe.
U to doba otprilike ja sam sebe smatrao bespovratno zapletenim u svoju filologiju i naučni rad — u jednu slučajnost i utočište moga života —: više nisam znao kako da se iskobeljam, i bio sam umoran, iscrpen i došao do kraja.
U to doba otprilike ja sam pojmio da je moj instinkt težio nečemu što je bilo taman suprotno Šopenhauerovom instinktu: težio je opravdanju života, čak i onome što je bilo najstrašnije, najdvosmislenije i najlažnije u njemu: za tu svrhu ja sam imao u rukama formulu »dioniziski«.
Šopenhauerovo tumačenje »stvari po sebi« kao volje pretstavlja važan korak ka shvatanju da je »priroda stvari po sebi« po nužnosti dobra, blažena, istinita i jedinstvena: ali on nije znao kako da oboži ovu volju: on je lebdeo u moralno-hrišćanskom idealu. Šopenhauer je stajao još toliko pod vlašću hrišćanskih vrednosti da mu je stvar po sebi postala ružna, glupa, do krajnosti ništavna, kad mu je Prestala biti »Bog«. On nije shvatio da postoji bezbroj drugih mogućnosti bića, pa čak i mogućnosti postojanja Boga.

1006

Dosad su moralne vrednosti bile najviše vrednosti: hoće li u to ko posumnjati?... Ako ih maknemo s tog mesta, onda ćemo izmeniti sve vrednosti: time se obara načelo njihove dosadanje hijerarhije.

1007

Obrnuti vrednosti — šta bi to bilo? U tome moraju uzeti učešća svi spontani pokreti; svi novi, budući i jači pokreti: samo što oni stoje još pod lažnim imenima i ocenama i nisu još postali samosvesni.
Smela svesnost i primanje onoga što je dostignuto — oslobođenje od banalnosti starih ocena vrednosti, koje nas obezvređuju u onome što je bilo najbolje i najjače u našem dostignuću.

1008

Izlišno je svako učenje za koje već nije pripremljeno sve u pogledu nagomilanih sila i eksplozivnog materijala. Preocenjivanje vrednosti samo će se onda postići ako postoji napetost novih potreba i novih potrebnika koje tište stare vrednosti, premda toga nisu svesni.

1009

Gledišta za moje vrednosti: da li neko nešto čini od obilja ili želje?... da li je posmatrač, ili drži plug, ili gleda u stranu, sklanja se u stranu?... da li sa nagomilane energije, »spontano«, ili samo reagira na nadražaj? da li je jednostavan zbog malenog broja elemenata, ili kao apsolutni gospodar mnogih elemenata, tako da se njima služi kad su mu potrebni ?... je li on problemili rešenje?... je li savršen zbog malenosti zadatka ili je nesavršen zbog neobičnosti cilja ? je li pravi čovek ili je samo glumac; je li kao glumac pravi ili je podražavalac, je li »tumač« ili predmet tumačenja? je li »ličnost« ili prosto zborno mesto ličnosti... je li bolestan od bolesti, ili od velikog zdravlja ? da li vodi kao pastir ili kao »izuzetak« (treći rod: kao begunac)? da li mu je nužno dostojanstvo ili bufonerija? da li traži prepreke ili se uklanja ispred njih? da li je nesavršen od premladosti ili od prestarosti? da li po prirodi govori da ili ne ili je šareni paunov rep? da li je dovoljno ponosit, da se ne stidi ni svoje sujete? je li još podložan griži savesti (— ova vrsta biva retka: ranije je savest grizla odveć mnogo: a sada, čini se, kao da nema više zuba za to)? je li čovek još sposoban za »dužnost«? (—postoje ljudi koji bi se lišili ostatka svojih životnih radosti, ako bi se lišili dužnosti — naročito ženskobanje, rođene pokorne sluge.)

1010

Ako pretpostavimo da je naše uobičajeno shvatanje sveta nesporazum: da li bi se mogla zamisliti savršenost u kojoj bi i takvi nesporazumi imali svoje mesto?
Pojam jedne nove savršenosti: ono što ne odgovara našoj logici, našem »lepom«, našem »dobru«, našoj »istini«, moglo bi biti savršeno u jednom višem smislu negoli što je i naš ideal.

1011

Naš veliki udeo: ne smemo bogotvoriti nepoznato; mi upravo počinjemo pomalo saznavati. Lažni i uzaludni napori.
Naš »novi svet«: mi moramo utvrditi do koje smo mere tvorci svojih osećanja vrednosti — dakle do koje mere mi možemo davati »smisao« istoriji.
Ta vera u istinu u nama dostiže svoj krajnji zaključak — vi znate kako on glasi —: ako uopšte ima čega čemu se treba klanjati i moliti, onda se moramo klanjati prividu; božanska je laž — a ne istina.

1012

Onaj ko gura napred razumnost, nagoni u isti mah i njoj suprotne sile — misticizam i svakojaku ludost — da pokažu novu snagu.
U svakom pokretu moramo razlikovati 1. delimičan zamor od prethodnoga pokreta (zasićenost, pakost slabosti prema njemu, bolest); 2. delimično ponovo razbuđenu, nagomilanu snagu koja je dugo tinjala, radosna, razdragana i silovita: zdravlje.

1013

Zdravlje i bolest: budimo obazrivi! Mera ostaje rascvet tela, živahnost, smelost i bodrost duha — ali, prirodno, i količina bolesti koju ono može primiti na sebe i savladati — pretvoriti je u zdravlje. Ono od čega će delikatniji ljudi propasti služi kao potsticaj velikom zdravlju.

1014

Samo je stvar snage: imati sve bolesne crte ovoga veka, ali uravnotežiti ih pomoću obilate, plastične i okrepljujuće sile. Snažan čovek.

1015

O jačini XIX veka. — Mi smo srednjovekovniji od osamnaestoga veka; ne prosto radoznaliji ili osetljiviji za sve što je strano i retko. Mi smo se pobunili protiv revolucije... Mi smo se oslobodili straha od razuma, te aveti osamnaestoga veka: mi se usuđujemo opet da budemo apsurdni, detinjasti, lirski — jednom rečju: »mi smo muzičari«. Mi se isto tako malo bojimo smešnoga kao što se malo bojimo apsurdnoga. Đavolu ide u prilog božja tolerantnost: još bolje, on ima interesa u tome kao rđavo shvatani i klevetani od iskona — mi spasavamo čast đavolovu.
Mi više ne odvajamo veliko od strašnoga. Mi mirimo dobre stvari, u njihovoj složenosti, s najgorim: mi smo prevazišli negdašnju besmislenu »željivost« (koja je htela napredak dobra bez napretka zla — ). Popustio je kukavičluk prema idealu renesansa — mi se usuđujemo težiti čak za moralom renesansa. Netrpeljivost prema sveštenicima i crkvi dočekala je kraj u isto vreme; »nemoralno je verovati u Boga« — ali baš to smatramo najboljim oblikom opravdanja te vere.
Mi smo svemu tome dali pravo kod sebe. Mi se ne plašimo naličja »dobrih stvari« (— mi ga tražimo: mi smo za to dovoljno hrabri i radoznali), na primer naličja antike, morala, razuma, dobroga ukusa (— mi sračunavamo gubitke, koje imamo sa svima takvim dragocenostima: mi skoro padamo u bedu sa takvim blagom —). Isto tako mi ne skrivamo od sebe naličje rđavih stvari.

1016

Šta nam čini čast.— Ako nam išta čini čast, onda je to ovo: mi smo ozbiljnost preneli na drugu stranu: mi smatramo važnim sve stvari koje su bile prezrene kao niske u svima vremenima i ostavljene kao nevažne — »lepim osećanjima« dajemo naprotiv malu cenu.
Postoji li opasnija zabluda od preziranja tela? Kao da se tim ne osuđuje čitava duhovnost na bolesno stanje, na magle »idealizma«!
Ne može se održati ništa od svega što su hrišćani i idealisti izmislili: mi smo radikalniji. Mi smo otkrili da je »najmanji svet« svuda odlučujući.
Kamene ulične ploče, čist vazduh u sobi, hrana shvaćena prema vrednosti; mi ozbiljno gledamo na sve životne potrebe i preziremo svako »lepodušje« kao neku vrstu »ovlašnosti i frivolnosti«. — Ono što se dosad najviše preziralo mi guramo u prvi red.

1017

Mesto Rusoova »prirodnog čoveka« devetnaesti vek je otkrio istinitiju sliku »čoveka« — on je za to imao hrabrosti... Uopšte uzev, time je hrišćanski pojam »čoveka« delimično vaspostavljen. Ali mi nismo imali hrabrosti da baš toga »čoveka po sebi« primimo, i da u njemu vidimo zalogu budućnosti čovekove. Isto tako mi se nismo usudili da u porastu čovekove strahovitosti gledamo propratnu pojavu svakog porasta kulture; u tome smo mi još pod uticajem hrišćanskog ideala i stajemo na njegovu stranu protiv paganizma, a tako isto i protiv renesansnog shvatanja virtú.
Ali na taj način mi nemamo ključ za kulturu: i na delu mi još uvek ostajemo pri patvorstvu istorije u prilog »dobrog čoveka« (kao da samo on pretstavlja napredak čoveka) i pri socijalističkom idealu (to jest na ostacima hrišćanstva i Rusoa u svetu koji nije više hrišćanski).
Borba protiv osamnaestog veka: Napoleon i Gete kao najveća pobeda nad tim vekom. I Šopenhauer se bori protiv njega; ali nehotično on se vraća u sedamnaesti vek — on je moderni Paskal, s Paskalovim shvatanjem vrednosti bez hrišćanstva. Šopenhauer nije bio dovoljno jak za jedno novo da. Napoleon; mi shvatamo kako je neophodno tu spojen viši čovek sa strašnim. »Muškost je rehabilitovana; a ženi plaćen dužni danak u preziranju i strahu. »Totalitet« zdravlje i najviša aktivnost; prava linija, veliki stil u delanju nanovo pronađen; najjači instinkt, instinkt samoga života, žudnja za prevlašću, našao potvrdu.

1018

(Revue des deux mondes od 15 februara 1887. Ten o Napoleonu:) »Naglo se pokazuje glavna osobina: umetnik, latentan u političaru, izlazi iz svoje kanije; on stvara u idealu i u nemogućnom. Njega prepoznaju kao ono što on jeste: posmrtni brat Dantea i Mikelandžela: i uistinu, u pogledu određenih kontura njegove vizije, intenzivnosti, koherentnosti i unutrašnje doslednosti njegovog sna, dubine njegove meditacije, natčovečanske veličine njegove zamisli, on se meri s njima i njima je ravan: njegov genij ima istu staturu i istu strukturu; on je jedan od tri suverena duha talijanskog renesansa.«
Nola bene — Dante, Mikelandželo, Napoleon.

1019

O pesimizmu jačine. — U unutrašnjem domaćinstvu duše primitivnog čoveka preovlađuje strah od zla. Šta je zlo? Tri stvari: slučaj, neizvesnost, nenadnost. Kako se primitivni čovek bori protiv zla? — On ga zamišlja kao razum, kao moć, kao ličnost. Na taj način on dobija mogućnost da s njim sklapa neku vrstu sporazuma i uopšte da na zlo dejstvuje unapred — da ga preduhitri.
— Drugo sredstvo je u tome da tvrdi kako je njegova zla priroda i štetnost jednostavno prividna: posledice slučaja, neizvesnosti, nenadnosti tumače se kao dobronamerne i razumne.
— Treće sredstvo: zlo se u prvom redu tumači kao »zasluženo«: zlo se opravdava kao kazna.
— Ukratko: čovek mu se potčinjava —: celo moralno-religiozno tumačenje samo je jedan oblik potčinjavanja zlu. Vera da u zlu postoji neki dobar smisao znači odricanje od borbe protiv njega.
Cela istorija kulture pretstavlja umanjavanje tog straha od slučaja, od neizvesnosti, od nenadnosti. Kultura upravo znači naučiti se proračunavanju, naučiti se otkrivanju uzroka, preduhitravanju, verovanju u nužnost. S napretkom kulture čovek se osposobio da se oslobodi toga primitivnog oblika potčinjavanja zlu (koji se zove religija ili moral), toga »opravdanja zla«. Sada on vodi rat protiv »zla« — on ga se oslobađa. Da, mogućno je stanje osećanja sigurnosti, vere u zakon i proračun, u kome svest gleda na te stvari s dosadom — u kome je radovanje slučaju, neizvesnosti i nenadnosti ustvari potstrek.
Zastanimo za trenutak kod ovog simptoma najviše kulture — ja ga nazivam pesimizmom jačine. Sada čoveku nije više nužno »opravdanje zla«, on se baš »pravdanja« užasava. On uživa u zlu čistom, sirovom; on smatra besmisleno zlo najinteresantnijim. Ako mu je pre bio nužan Bog, njega sada ushićuje nered sveta bez Boga, svet slučaja, čijoj suštini pripada užas, dvosmislica i zavodništvo.
U takvom stanju baš je dobru nužno »opravdanje«, to jest ono mora imati zlu i opasnu podlogu, ili sadržati u sebi veliku količinu gluposti: u tom slučaju ono se još sviđa. Animalnost više ne pobuđuje stravu; duhovita i srećna razdraganost u prilog životinje u čoveku pretstavlja u takva vremena najpobedonosniji oblik duhovnosti. Čovek je otsada dovoljno jak da se sme stideti vere u Boga: — on sada sme iznova da igra ulogu đavolova advokata. Ako se na delu zalaže za održavanje vrline, to čini iz razloga koji u vrlini prepoznaju utančanog, lukavstvo, pohlepnost, oblik žudnje za moć.
I ovaj pesimizam jačine završava se teodicejom, to jest apsolutnom afirmacijom sveta — ali iz razloga sa kojih se svet nekada odbacivao —: i na taj način shvatanjem ovoga sveta kao najvišeg mogućnog i stvarno dostignutog ideala.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:59 pm

1020
GLAVNE VRSTE PESIMIZMA

Pesimizam osetljivosti (preterana nadražljivost uz prevagu osećanja bola);
Pesimizam »neslobodne volje« (drugim rečima: nedostatak silâ koje bi se opirale nadražajima);
Pesimizam sumnje (klonjenje od svega utvrđenogam od svakoga hvatanja i dodira).
Psihološka stanja koja prate ovaj pesimizam mogu se posmatrati u ludnici, premda u nešto preteranom obliku. Tako isto i »nihilizam« (osećanje »ništavnosti« koje sve prožima).
Ali gde spada Paskalov moralni pesimizam? Metafizički pesimizam filosofije Vedanta? Socijalni pesimizam anarhista (ili Šeliev)? Pesimizam saučešća (kao što je pesimizam Lava Tolstoja, Alfreda de Vinjia)?
Nisu li sve to pojave propadanja i obolenja?... Preterano pridavanje važnosti moralnim vrednostima ili fikcijama o »drugom svetu« ili socijalnim nedaćama ili stradanju uopšte: svaka takva preteranost jednog užeg gledišta po sebi je već znak obolenja. Tako isto prevaga negativnog nad pozitivnim!
Ono što se ovde ne sme brkati: zadovoljstvo u tome da se kaže ne i čini ne kad je ono posledica ogromne snage i napona pozitivnog stava — koji je svojstven svima bogatim i moćnim ljudima i vremenima. I luksuz u isti mah; isto tako i oblik hrabrosti koja sebe protivstavlja strašnom; simpatija za užasno i dvosmisleno, jer je čovek sam, između ostaloga, strašan i dvosmislen: dionizijski duh u volji, duhu, ukusu.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 4:59 pm


1021
MOJIH PET »NE«

1. Moja borba protiv osećanja greha i mešanja pojma kazne u fizički i metafizički svet, kaogod i u psihologiju i tumačenje istorije. Svest o tome da su sve dosadanje filosofije i ocene vrednosti bile moralizovane.
2. Moje prepoznavanje i izvlačenje tradicionalnog ideala, hrišćanskoga, čak i tamo gde je likvidirano s dogmatskom formom hrišćanstva. Opasnost od hrišćanskog ideala leži u njegovim osećanjima vrdnosti, u onome što može biti i bez idejnog izraza: moja borba protiv latentnog hrišćanstva (na primer u muzici, u socijalizmu).
3. Moja. borba protiv Rusoova osamnaestog veka, protiv njegove »prirode«, njegovih »dobrih ljudi«, njegove vere u
prevlast osećanja — protiv mekšanja, slabljenja i moralizovanja čoveka: jedan ideal koji se rodio iz mržnje protiv aristokratske Kulture i koji na delu znači carstvo neobuzdanih osećanja uvređene sujete, kao ratna zastava (moral osećanja greha u hrišćanina, moral uvređene sujete jeste stav gomile).
4. Moja borba protiv romantizma, u kome se susreću hrišćanski ideali i Rusoovi, ali koji u isti mah čezne za
starim vremenom svešteničko-aristokratske kulture, za virtů, za jakim čovekom — nešto do krajnosti hibridno; jedna lažna
i veštačka vrsta jačeg čovečanstva, koje uopšte ceni krajnja stanja i u njima gleda simptom snage (»kult stradanja«; podražavanje najizrazitijih oblika, furore espressivo, koje potiče ne od obilja, nego od oskudice). — (U Evropi devetnaestog veka rođena je iz obilja i relativnog blagostanja vesela muzika itd; — među pesnicima, na primer, Štifter i Gotfrid Keler znaci su veće jačine i unutrašnjega zdravlja negoli... Velika tehnika i pronalazački duh, prirodne nauke, istorija: to su relativni proizvodi snage, samopouzdanja devetnaestoga veka.)
5. Moja borba protiv prevlasti instinkata stada, nakon što se nauka udružila s njima; protiv duboke mržnje koja
se pokazuje prema svakoj hijerarhiji i otstojanju.

1022

Od pritiska obilja, od napona sila koje u nama neprekidno rastu a ne mogu sebi naći oduške, stvara se stanje nalik na stanje pred buru: naša priroda se zamračuje. I to je »pesimizam«... Učenje koje čini kraj takvom stanju na taj; način što ma šta zapoveda: preocenjivanje vrednosti pomoću kojih nagomilane sile nalaze put i pravac, tako da eksplodiraju u munjama i delima — ne mora ni najmanje biti neko učenje o sreći: oslobađajući sile koje su do bola bile pretrpane i prigušene, ono donosi sreću.

1023

Zadovoljstvo se javlja tamo gde se javlja osećanje moći.
Sreća je gospodarenje svesti o moći i pobedi.
Napredak: snaženje tipa, sposobnost za veliku volju: sve ostalo je nesporazum i opasnost.

1024

Vreme kada stara maskarada i moralno kinđurenje strasti izazivaju odvratnost: gola priroda; kad se količine moći jednostavno smatraju kao presudne (kao činjenice koje određuju rang); kad se veliki stil ponovo javlja, kao posledica velike strasti.

1025

Zadatak kulture zahteva da uzmemo u službu sve što je strašno, jedno po jedno, postupno, praveći opite; ali dok kultura ne postane za to dovoljno jaka, ona se mora boriti protiv strahota, umeravati ih, prikrivati, pa čak i anatemisati.
Gde god jedna kultura ukazuje na zlo, time daje izraza svome strahu, dakle svojoj slabosti.
Teza: sve što je dobro, to je negdašnje zlo stavljeno u službu. Merilo: što su strahotnije i veće strasti koje sebi može dopustiti jedno doba, jedan narod, pojedinac, jer ih može upotrebiti kao sredstvo, to se više diže njegova kultura —: što je prosečniji, slabiji, pokorniji i kukavičniji jedan čovek, to će veći broj stvari smatrati za zlo: njegovo carstvo zla je najveće. Najniži čovek videće svuda carstvo zla (to jest onoga što je njemu zabranjeno i neprijateljsko).

1026

Ne »dolazi sreća za vrlinom« — nego tek moćan čovek svoje stanje sreće naziva vrlinom.
Zla dela pripadaju moćnima i vrlima: rđava, niska podjarmljenima.
Najmoćniji čovek, stvaralac, imao bi biti najgori ukoliko nameće svoj ideal svima ljudima protiv sviju njihovih ideala i prerađuje ih prema svojoj slici. Zlo se ovde zove: tvrdo, bolno, prinudno.
Ljudi kao što je Napoleon moraju se stalno iznova pojavljivati i utvrđivati veru u suverenost pojedinca: sam Napoleon bio je iskvaren sredstvima kojima se morao poslužiti i izgubio je otmenost karaktera. Da se imao probiti među ljudima druge vrste, mogao bi upotrebiti druga sredstva: i onda ne bi bilo nužno da jedan cezar mora postati rđav.

1027

Čovek je čudovište i nadživotinja; viši čovek je nečovek i natčovek: tako to ide zajedno. Koliko čovek raste u veličini i visini, toliko raste i u dubini i strahoti: ne treba hteti jedno bez drugoga — ili bolje: što se temeljnije jedno hoće, to se temeljnije postiže baš drugo.

1028

Strahota ide uz veličinu: neka se u tome ne varamo.

1029

Ja sam izložio saznanje tako strašnim stvarima da tu nije mogućno nikakvo »epikurejsko zadovoljstvo«. Jedino je dionizisko uživanje dovoljno za to —: ja sam prvi otkrio tragiku. Grci su je, zahvaljujući svojoj moralnoj površnosti, pogrešno razumeli. Ni rezignacija nije učenje tragedije, nego pogrešno shvatanje tragedije! Čežnja za nebićem jeste odricanje tragične mudrosti, njena antiteza.

1030

Bogata i moćna duša ne samo što savladava bolne, pa čak i strašne gubitke, lišavanja, pljačke, uvrede: ona izlazi iz takvog pakla s većim bogatstvom i moći: i, što je bitno, sa povećanim blaženstvom ljubavi. Ja verujem da će onaj ko je naslutio nešgo o najosnovnijim uslovima svakog porasta ljubavi razumeti Dantea, kad je napisao na vratima pakla: »I mene je stvorila večita ljubav«.

1031

Moj ponos, moje mučenje i moja sreća: što sam optrčao ceo krug moderne duše i sedeo u svakom kutu njenom.
Istinski prevazići pesimizam —; i, kao posledicu toga, steći geteovski pogled pun ljubavi i dobre volje.

1032

Nije nikako najđažnije pitanje u tome da li smo sobom zadovoljni, nego da li smo uopšte ma čime zadovoljni. Ako se pretpostavi da kažemo da jednom jedinom trenutku, onda smo time rekli da ne samo sebi, nego celom žiootu. Jer ništa ne stoji za sebe, ni u nama nigi u stvarima: i kada naša duša zatreperi i zabruji kao struna od sreće samo jedan jedini put, bile su potrebne čitave večnosti da to omoguće — i cela večnost bila je u tome jednom jedinom trenutku našega da opravdana, iskupljena, potvrđena i odobrena.

1033

Pozitivni afekti: — ponos, radost, zdravlje, ljubav među polovima, neprijateljstvo i rat, poštovanje, lepo držanje, maniri, jaka volja, visoka duhovna disciplina, volja za moć, zahvalnost prema zemlji i životu — sve što je bogato, što bi htelo darivati i što obasipa život darovima, zlati ga, ovekovečuje i bogotvori — čitava sila ozarenih vrlina, sve ono što prima život i potvrđuje ga rečju i delom.

1034

Mi malobrojni ili mnogobrojni koji se usuđujemo živeti u jednom svetu oslobođenom od morala, mi paganci po veri: mi smo verovatno i prvi koji su pojmili šta je to paganska vera: — morati sebi pretstaviti viša bića negoli što je čovek, ali iznad dobra i zla; morati svako više stanje bića ceniti i kao nemoralno stanje bića. Mi verujemo u Olimp, ne u »Raspetoga«.

1035

Noviji čovek upotrebio je svoju idealizatorsku moć u odnosu prema jednom Bogu većinom moralizujući ga sve više i više — šta to znači? — Ništa dobro, opadanje čovekove snage.
Ustvari, mogućno bi bilo baš obrnuto: i za to postoje znaci. Bog zamišljen kao oslobođelje od morala, bog koji u sebi nosi čitavu punoću životnih suprotnosti i koji ih iskupljuje i opravdava u božanskom mučenju: — Bog kao nešto transcendentalno, iznad jednog ćorsokačkog morala »dobra i zla«.

1036

Na osnovu nama poznatog sveta ne može se dokazati postojanje humanitarnog Boga: toliko ste prinuđeni i nagnani danas da zaključite. Ali kakav zaključak izvlačite iz toga? »On se nama ne može dokazati«: skepticizam saznanja. Vi se svi bojite zaključka: »Na osnovu nama poznatog sveta mogao bi se dokazati sasvim drugi bog, koji u najmanju ruku nije humanitaran« — i naprosto se čvrsto držite vašeg boga i izmišljate za njega jedan svet koji nama nije poznat.

1037

Otklonimo najviše dobro iz pojma o Bogu: — ono je nedostojno jednoga Boga. Otklonimo isto tako najvišu mudrost: — to je taština filosofa, koji su krivi za besmisleno shvatanje Boga kao čudovišta mudrosti: oni su želeli da im što više bude nalik. Ne! Bog najviša moć — to je dovoljno ! Iz nje sve sledi, iz nje sledi — »svet«!

1038

I koliko je još novih bogova mogućno! Meni samom, u kome je religiozni, to će reći bogotvorački instinkt po katkad dejstvovao u nevreme: kako mi se različito otkrivalo božanstvo svaki put!... Toliko je mnogo neobičnih stvari prošlo pokraj mene u onim vanvremenskim trenucima koji padaju u život kao s neba, kada čovek apsolutno više ne zna koliko je već star ili koliko će još mlad biti... Ja ne bih sumnjao da postoji mnogo vrsta bogova... Ima takvih koji se ne mogu zamisliti bez izvesne halkionske mirnoće i lakoumlja...
Lake noge pripadaju može biti pojmu »Bog«... Je li potrebno dokazivati da se jedan bog najradije drži izvan svega filistarskog i racionalnog? — Tako isto i, među nama rečeno, iznad dobra i zla? Njegov pogled je slobodan — kako bi to rekao Gete. — I da se za ovu priliku pozovemo na autoritet Zaratustre, koji se ne može preceniš: Zaratustra ide tako daleko da za sebe svedoči: »Ja bih verovao samo u Boga koji bi znao igrati«...
Još jednom rečeno: koliko je još novih bogova mogućno! Razume se, Zaratustra je prosto stari bezbožnik: on ne veruje ni u stare ni u nove bogove. Zaratustra kaže da bi verovao —; ali Zaratustra neće da veruje... Treba ga pravilno razumeti.
Tip Boga prema tipu tvoračkih duhova, »velikih ljudi«

1039

I koliko je novih ideala u osnovi još mogućno! — Evo ovde jednog malog ideala, koji mi dođe svakih pet nedelja u ludoj i usamljenoj šetnji, u azurnom trenutku bezumne sreće. Provesti svoj život između delikatnih i apsurdnih stvari; tuđ stvarnosgi; pola umetnik, pola ptica i metafizičar: bez da i ne za stvarnost, izuzev što je čovek; prima s vremena na vreme, po uzoru na dobroga igrača, vrhovima svojih prstiju; uvek golican nekim sunčanim zrakom sreće; razveseljen i ohrabren čak i tugom — jer tuga čuva srećnoga; — kačeći neku malu lakrdiju i najsvetijim stvarima: — to je, kao što se po sebi razume, ideal jednoga teškoga, kvintal teškoga duha, duha težine.

1040

Iz ratničke škole duše. (Posvećeno hrabrima, vedrima, uzdržljivcima.)
Ne bih želeo potceniti milokrvne vrline; ali veličina duše nije u skladu s njima. Čak i u umetnosti veliki stil isključuje dopadljivost.
U vremenima bolne napregnutosti i osetljivosti bira rat on čvršća i jača mišiće.

*

Ljudi duboko ranjeni imaju olimpiski smeh; čovek ima samo ono što mu je nužno.

*

Već deset godina to traje: nikakav glas više ne dopire do mene — zemlja bez kiše. Čovek mora imati mnogo čovečnosti u sebi da se ne sasuši na suši.

1041

Moj novi put u afirmaciju. — Filosofija, kako sam je ja dosada shvatao i doživeo, jeste dobrovoljno ispitivanje odvratnih i zloglasnih strana života. Iz dugog iskustva, koje sam stekao lutajući ledom i pustinjom, naučio sam se da drukče gledam na sve dosadanje filosofiranje: — skrivena istorija filosofije, psihologija njenih velikih imena izbila je na videlo za mene. »Koliko istine podnosi, na koliko se istine usuđuje jedan duh? — to je za mene bilo pravo merilo.
Zabluda je kukavičluk... svako dostignuće saznanja dolazi od hrabrosti, od čvrstine prema sebi, od čistoće prema sebi... Ovakva eksperimentalna filosofija, kojom ja živim, predviđa i mogućnost načelnog nihilizma; time se, međutim, nije reklo da će ona ostati na negaciji, na ne, na volji za negacnjom. Ona bi radije htela dopreti do suprotnoga, do dioniziske afirmacije sveta onakvog kakav je, bez oduzimanja, bez izuzimanja i izbiranja — ona hoće večito kruženje: — iste stvari, istu logiku i nelogičnost spletenosš stvari. Najviše stanje do koga može dopreti jedan filosof: odnositi se dioniziski prema životu — moja formula za to glasi: amor fati.
Zarad toga mi moramo shvatiti ne samo da su nužne one strane života koje su dosada odricane, nego i da su željive: i to ne samo željive u odnosu prema dosad primljenim stranama života (nešto u obliku njihovih dopuna ili preduslova), nego i kao željive njih samih radi, kao moćnije, strašnije, istinskije strane života, u kojima se njegova volja jasnije izražava.Tako isto ovde bismo imali da ocenimo i onu stranu života koja je dosad jedina bila primljena; da razumemo otkuda potiče ovo shvatanje vrednosti i kako malo ono ima veze sa dioniziskim merilom vrednosti života: ja sam izvukao i pojmio šta tu upravo prima život, govori da (s jedne strane instinkt patnika, s druge instinkt gomile, s treće instinkt većine protiv izuzetaka — ).
Tim sam naslutio do koje bi mere jedan jači soj čoveka neophodno morao zamisliti u drugom pravcu uzvišenje i dizanje čovekovo: viša bića, iznad dobra i zla, iznad onih vrednosti koje na sebi nepobitno nose pečat svoga porekla iz oblasti stradanja, stada i najvećega broja — tražio sam podatke o formiranju ovih obrnutih ideala u istoriji (pojmovi »paganski«, »klasičan«, »otmen«, bili su ponovo otkriveni i izneseni na videlo).

1042

Dokazati koliko je grčka religija bila viša od judejskohrišćanske. Ova poslednja je pobedila, jer je grčka religija bila degenerisana (opala).

1043

Ne treba se čuditi što je par hiljada godina potrebno da bi se vaspostavila veza —dve hiljade godina ne znače mnogo!

1044

Moraju postojati takvi ljudi koji osveštavaju sve funkcije, ne samo jelo i piće: — i ne samo u sećanju na njih, ili u jedinstvu s njima, nego uvek iznova i na nov način treba da se ovaj svet preobrazi.

1045

Najduhovniji ljudi osećaju čar i draž čulnih stvari na način koji drugi ljudi — oni sa »srcem od mesa« — ne mogu ni zamisliti niti se usuđuju zamisliti: — oni su senzualisti s najboljom verom, jer oni priznaju čulima bitniju vrednost negoli onome čestome situ, onoj spravi za tančanje i mlevenje, ili zvalo se kako mu drago ono što se na narodnom jeziku »duh« zove. Sila i moć čula — to je nešto najbitnije u celostnom i srećno sazdanom čoveku: divna »zver« mora najpre postojati — inače, šta vredi sve to »humanizovanje«!

1046

1. Mi hoćemo da se držimo svojih čula i vere u njih —i da dovedemo do kraja misao o njima! Neprijateljstvo prema
čulima u dosadanjoj filosofiji kao najveća čovekova besmislica.
2. Postojeći svet, na kome je sagrađeno sve živo i zemaljsko, te izgleda ovakav kakav je (trajan i laganih pokreta), mi bismo hteli dalje izgrađivati — ne da ga kritički odbacimo kao nešto lažno!
3. Naše ocene vrednosti zidaju taj svet; one naglašuju i podvlače. Kakvog značenja ima kad čitave religije kažu: »Sve je rđavo i lažno i zlo«! Ova osuda celoga procesa može biti samo sud promašenih!
4. Doduše, promašeni bi mogli biti najveći stradalnici i najutančaniji ? Zadovoljni bi mogli malo vredeti ?
5. Mora se razumeti bitni umetnički fenomen koji se zove »život«, neimarski duh koji zida pod najnepovoljnijim okolnostima: na najlaganiji mogućni način... Dokaz za sve njegove kombinacije mora se najpre iznova dati: on se održava.

1047

Seksualnost, vlastoljublje, uživanje u prividnosti i obmani, velika radosna zahvalnost na životu i njegovim tipičnim stanjima — to je bitno u paganskoj religiji i na svojoj strani ima čistu savest. Protivprirodnost (još u grčkoj starini) bori se protiv paganizma, u obliku morala i dijalektike.

1048

Jedno antimetafizičko gledanje na svet — da, ali umetničko.

1049

Apolonova obmana: večitost lepe forme; aristokratski propis: »Tako će uvek biti«!
Dionis: čulnost i svirepost. Prolaznost bi se mogla protumačiti kao uživanje porođajne i razaračke sile, kao postojano stvaranje.

1050

Reč »dioniziski« izražava: prinuđavanje na jedinstvo, uzletanje iznad ličnosti, svakidašnjice, društva, stvarnosti, iznad bezdana prolaznosti: strasno, bolno prelivanje u mračnija, bogatija i gipkija stanja; ushićeno primanje celokupnog života, kao nečega što je podjednako u svima promenama, podjednako moćno, podjednako blaženo; veliku panteističku simpatiju s radošću i bolom, koja prima i koja osveštava i najstrašnije i najsumnjivije osobine života; večitu volju za rađanjem, za plodnošću, za vraćanjem; osećanje jedinstva između nužnosti stvaranja i uništavanja.
Reč »apolonski« izražava: prinuđavanje na potpunu izdvojenost, na tipičnog »pojedinca«, na sve što uprošćuje, izdvaja, što čini jakim, određenim, nedvosmislenim, tipičnim : slobodu pod zakonom.
S antagonizmom ove dve prirodno-umetničke sile nužno je vezan tako isto i dalji razvitak umetnosti, kao što je dalji razoitak čovečanstva vezan za antagonizam polova. Obilje moći i umerenost, najviši oblik samoafirmacije u hladnoj, otmenoj, uzdržanoj lepoti: apolonizam helenske volje.
Ovaj antagonizam dioniziskog i apolonskog duha u grčkoj duši jeste jedna od velikih zagonetaka koje su me privukle grčkom duhu. U osnovi ja sam se samo starao da naslutim zašto je grčki apolonizam morao izrasti baš na dioniziskom tlu: dioniziskom Grku bilo je nužno da postane apolonski: to će reći, da svoju volju za titanskim, složenim, neizvesnim, strašnim slomije na volji za merom, jednostavnošću, za podređivanjem pravilu i pojmu. U njegovoj osnovi leži nešto nemerljivo, divlje, azijatsko. Hrabrost jednoga Grka leži u borbi s njegovim azijatstvom: lepota mu nije poklonjena, kao što nije ni logika, ni prirodnost naravi — on ju je oteo, hteo, izvojevao — ona je njegova pobeda.

1051

Do najviših i najuzvišenijih ljudskih radosti, u kojima život slavi sopstveno preobraženje, dolaze samo najveći izuzeci i najsrećniji slučajevi: pa i oni samo ako su oni sami i njihovi preci živeli životom koji je bio priprema za ovaj cilj, a ne prosto znanje o ovom cilju. Onda žive jedno pored drugog u potpunoj slozi u čoveku preobilje mnogostrukih sila i najveštija moć jedne »slobodne volje« i gospodarske vlasti: duh je onda tako isto kod svoje kuće u čulima kao što su čula kod kuće u duhu; i sve što se u ovom drugom odigrava izaziva neobično utančanu sreću i igru u onom prvom. I obrnuto. Valja se setiti toga obrnutoga kod Hafisa; čak i Gete, premda u mnogo manjoj meri, daje nam da naslutimo nešto o tom procesu. Verovatno je da u tako savršenim i srećno sazdanim ljudima najčulnije funkcije najzad preobražava simbolični zanos najviše duhovnosti; oni osećaju u sebi neku vrstu oboženja tela i najdalje su od asketske filosofije stava: »Bog je duh«: čime se dokazuje da je asket »neuspeli čovek«, koji naziva dobrim i »Bogom« samo ono što je apsolutno, što sudi i osuđuje. Sa visine radosti u kojoj se čovek oseća potpuno kao obožena forma i samoopravdanje prirode, pa sve do radosti zdravih seljaka i zdravih poluljudskih životinja: celu ovu dugu, ogromnu skalu svetlosti i boja sreće nazvao je Grk, ne bez blagodarne strave čoveka koji je posvećen u tajnu, ne bez mnogo obzira i pobožnog ćutanja — imenom bogova: Dionis. Šta onda znaju svi noviji ljudi, deca jednog raskomadanog, mnogostrukog, bolesnog, čudnovatog doba, o obimu grčke sreće, šta bi i mogli znati o tome ! Otkuda bi robovi »modernih ideja« i prisvojili sebi pravo na dioniziske svetkovine!
Kada su grčko telo i grčka duša bili u cvetu, i ne u neku ruku u stanjima morbidne egzaltacije i ludila, pojavio se onaj tajanstveni simbol dosad najviše afirmacije sveta i preobražaja života. U njemu je dato merilo, prema kome se sve što je otada poraslo pokazalo kao odveć kratko, bedno, uzano: — neka bismo izgovorili reč »Dionis« pred najboljim novijim imenima i stvarima, na primer pred Geteom, pred Betovenom, ili pred Šekspirom, ili pred Rafaelom: i odmah ćemo osetiti da su osuđene naše najbolje stvari i trenuci. Dionis je sudija. — Da li me pravilno shvatate ? — Nema nikakve sumnje da su Grci gledali da pomoću svojih dioniziskih doživljaja objasne poslednje misterije o »sudbini duše« i svega što su znali o odgoju i očišćenju čoveka, a iznad svega o apsolutnoj hijerarhiji i nejednakosti vrednosti između čoveka i čoveka: tu je za sve što je antičko velika dubina, veliko ćutanje — mi ne znamo Grke sve dok je taj skriveni podzemni prilaz njima zatrpan. Indiskretne naučničke oči neće nikada ništa primetiti u ovim stvarima, ma koliko se još mnogo naučne energije utrošilo u službi ovog iskopavanja — čak i plemenita revnost takvih prijatelja antike kao što su Gete i Vinkelman ima u sebi baš ovde u ovoj stvari nešto nedopušteno i skoro neskromno. Čekati i spremati se; čekati na izbijanje novih izvora; u samoći pripremati se na strana lica i glasove; od pijačne prašine i galame ovoga veka sve više prati svoju dušu; sve hrišćansko pobediti nathrišćanskim i ne samo otresti ga od sebe — jer je hrišćansko učenje antiteza dioniziskom: — opet otkriti jug u sebi i vedro, svetlo, tajanstveno južno nebo opet raširiti iznad sebe; južno zdravlje i skrivenu silu duše ponovo osvojiti za sebe; postati korak po korak obimniji, nadnacionalniji, evropskiji, nadevropskiji, istočnjačkiji, i najzad helenskiji — jer je helenizam bio prvo veliko povezivanje i sinteza svega istočnjačkog i baš zbog toga početak evropske duše, otkriće našeg »novog sveta«: ko živi pod takvim imperativima, ko zna s čime se jednoga dana može sresti? Možda baš — s jednim novim danom!

1052

Dva tipa: Dionis i Raspeti. — Utvrditi: da li je tipični religiozni čovek dekadentna pojava (veliki novatori su bolesni i epileptičari svi bez razlike), ali da li mi tu ne ispuštamo iz vida jedan tip religioznog čoveka, paganski? Nije li paganski kult jedan oblik zahvaljivanja i afirmacije života? Ne bi li njegov najviši pretstavnik morao biti apologija i oboženje života? Tip dobro sazdanoga i ushićeno-preobilnoga duha! Tip duha koji u sebe prima protivrečnosti i dvosmislice života i iskupljuje ih!
Na ovom mestu ja stavljam Dionisa helenskog: religioznu afirmaciju života, celoga života, neodrečenoga i neprepolovljenoga (tipično je da u ovom kultu polni akt pobuđuje dubinu, strahopoštovanje i tajnu).
Dionis protiv »Raspetoga«: tu imate suprotnost. Tu ne postoji razlika u pogledu mučeništva — nego samo ono ima drugi smisao. Sam život, njegova večita plodnost i vraćanje uslovljuju muku, razaranje i volju za uništenjem. U drugom slučaju stradanje »Raspetoga kao nevinog« smatra se kao prekor životu, kao formula osude života. — Naslućuje se: u pitanju je smisao stradanja: da li je taj smisao hrišćanski, ili je tragični smisao. U prvom slučaju stradanje je put u sveti život: u drugom slučaju život se smatra dovoljno svetim da opravda ogromnu količinu stradanja. Tragični čovek prima i najteže stradanje: on je dovoljno za to jak, bogat i bogotvoran; hrišćanski čovek negira i najsrećniji udes na zemlji: on je dovoljno slab, bedan, siroče, da od života pati u svakom obliku. Bog na krstu je anatema života, putokaz ka oslobođenju od života; — raskomadani Dionis je obećanje života: on se večito ponovo rađa i povraća iz uništenja.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 5:00 pm

III VEČITO VRAĆANJE


VEČITO VRAĆANJE

1053

Moja filosofija donosi pobedonosnu misao, sa koje moraju najzad propasti svi ostali sistemi misli. To je velika disciplinska misao: rase koje nju ne mogu podneti osuđene su na propast; one koje je osećaju kao najveću blagodat predodređene su da budu gospodari.

1054

Najveća borba: za nju je potrebno novo oruđe.
Čekić: stvoriti strašnu odluku, dovesti Evropu pred logički zaključak, da li njena volja za propašću »hoće«.
Sprečavanje mediokritetiziranja. Radije propast!

1055

Jedan pesimistički sistem misli i učenja, ekstatičan nihilizam, može pod izvesnim uslovima biti neophodan za jednog filozofa: kao moćan pritisak i čekić kojim razbija i sklanja s puta degenerisane i izumiruće rase, da bi prokrčio put novom poretku života ili da onome što je degenerisano i što će umreti ulije želju za krajem.

1056

Ja ću učiti misli koja mnogima daje pravo da raščiste sa svojim životom — velikoj disciplinskoj misli.

1057

Večito vraćanje. Jedno proroštvo.
1. Izlaganje učenja i njegovih teoretskih osnova i zaključaka
2. Dokaz učenja.
3. Verovatne posledice od toga što će se u to učenje poverovati (ono dovodi sve do preloma).
a) sredstva da se ono podnese;
b) sredstva da se ono otstrani.
4. Njegovo mesto u istoriji, kao središte.
Vreme najveće opasnosti.
Osnivanje jedne oligarhije iznad narodâ i njihovih interesa: vaspitavanje za svečovečansku politiku.
Pandan jezuitizmu.

1058

Dva najveća filosofska gledišta (oba nemačkog porekla):
a) ideja postajanja, razvitka.
b) ideja vrednosti života (ali se bedna forma nemačkog pesimizma mora najpre savladati!) —
Oba ova učenja ja sam doveo u sklad, na konačan način.
Sve postaje i večito opet se vraća, nemogućno je tome umaći — Ako bismo mogli proceniti vrednost, šta iz toga sledi? Misao o vraćanju kao princip odabiranja u službi snage (i varvarstva!).
Zrelost čovečanstva za ovu misao.

1059

1. Misao o večitom vraćanju: njene osnovne pretpostavke, koje bi morale biti tačne, ako je ona tačna. Šta iz nje sledi
2. To je najteža misao: njeno verovatno dejstvo, ako se ne predupredi, to jest ako se ne izvrši preocenjivanje svih vrednosti.
3. Sredstva da se ta misao izdrži: preocenjivanje svih vrednosti. Ne više uživanje u izvesnosti, nego u neizvesnosti: ne više »uzrok i posledica«, nego neprekidno stvaralaštvo; ne više volja za održanjem, nego volja za moć; ne više bojažljiva napomena: »Sve je samo subjektivno«, nego: »To je i naše delo« — budimo ponosni njime!«

1060

Da bismo podneli misao o vraćanju, potrebno je: sloboda od morala; — nova sredstva protiv činjenice bola (bol posmatran kao oruđe, kao otac zadovoljstva; ne postoji nikakva sabirna svest o bolu); — uživanje u svakovrsnoj neizvesnosti i eksperimentisanju kao protivteža krajnjem fatalizmu; otstranjivanje pojma nužnosti; — otstranjivanje »volje«; otstranjivanje »saznanja po sebi«.
Najveće uzdizanje čovekove svesti o snazi, kao ono što stvara natčoveka.

1061

Dva krajnja mišljenja — mehanističko i platonsko — mire se u večitom vraćanju: oba kao ideali.

1062

Kad bi svet imao cilj, on bi bio dostignut. Kad bi za svet postojalo neko nepredviđeno krajnje stanje, ono bi se isto tako dostiglo. Kad bi svet uopšte bio sposoban za kakav zastoj i mirovanje, za »biće«, kad bi makar na trenutak u svem svom postojanju imao tu sposobnost za »biće«, onda bi bilo odavno svršeno s njegovim postajanjem, a tim i sa mišljenjem i sa »duhom« uopšte. Činjenica »duha« kao postajanja dokazuje da svet nema nikakvog cilja, niti završnoga stanja, i da je nesposoban za biće. Ali je stara navika: da se pri svima pojavama misli na ciljeve i da se povodom sveta misli na Boga tvorca i upravljača, toliko jaka da mislilac ima muke da ne misli kako je i sama besciljnost sveta namerna.
Ova ideja, da svet namerno izbegava cilj, pa čak i zna veštačka sredstva da izbegne kruženje, mora pasti na um svima onima onima koji bi svetu rado hteli propisati moć večite novine, to jest jednu krajnju, određenu, nepromenjivo podjednako veliku silu kao što je »svet« , čudesan dar beskonačnog obnavljanja njegovih oblika i položaja. Premda svet nije više Bog, mora ipak biti sposoban za božansku stvaralačku silu i njene beskonačne preobražaje; on sebi mora namerno zabraniti da se povrati u neki svoj stari oblik; on ne samo da mora imati nameru, nego i sredstva, da izbegne svako ponavljanje; svaki trenutak svog života svet mora kontrolisati svaki svoj pokret u nameri da izbegne ciljeve, krajnja stanja, ponavljanja — i sve drugo što bi moglo biti posledica takvog jednog neoprostivog i ludog načina mišljenja i željâ. Sve to je još uvek stari religiozni način mišljenja i željâ, koji uprkos svemu žudi za verovanjem da je svet na neki način ravan starom ljubljenom, beskonačnom, beskrajno-stvaralačkom Bogu — da ipak na neki način »stari Bog još živi« — što izražava ona žudnja Spinozina u rečima »deus sive natura« [Bog ili priroda.] (on je ustvari osetio »natura sive deus«). Koji je dakle to stav i vera u kojoj je najbolje izražena presudna prekretnica, današnja prevaga naučnoga duha nad religioznim bogotvoračkim duhom? Ne znači li to: svet kao sila ne sme se misliti kao bezgraničan, jer se ne može tako misliti — mi zabranjujemo sebi pojam bezgranične sile, jer to protivreči pojmu »sile«.
Prema tome — svetu nedostaje moć večite novine.

1063

Zakon o održanju energije nameće večito vraćanje.

1064

Što se stanje ravnoteže nikada nije dostiglo, dokaz je da je nemogućno. Ali u neograničenom prostoru ono bi se moralo dostići, tako isto u loptastom prostoru. Oblik prostora mora biti uzrok večitog kretanja i naposletku svekolikog »nesavršenstva«,
Da su »sila« i »mirovanje« i »nepromenjivost« protivrečni. Mera sile (kao veličine) utvrđena je, samo je njena suština tečna.
»Vanvremensko« mora se odbaciti. U jednom određenom momentu sile dati su apsolutni uslovi nove podele svih njenih sila: ona ne može ostati nepokretna. »Promena« leži u njenoj suštini, pa prema tome i vreme: na taj način samo se još jedanput teoriski utvrđuje nužnost promene.

1065

Marko Aurelije imao je stalno na umu prolaznost svih stvari, da im ne bi pridavao odveć mnogo važnosti i da bi ostao miran među njima. Meni se naprotiv čini sve odveć važnim da bi smelo biti prolazno: ja tražim večitost za sve: sme li se najskupocenije ulje i vino sipati u more? — Moja je uteha da je sve što je bilo večito: — more će to opet izbaciti.

1066

Novo shvatanje sveta. Svet postoji: on nije ništa što postaje, ništa što prolazi. Ili bolje: on postaje, on prolazi, ali nije nikada počeo postajati i nikada nije prestao prolaziti — on se održava u oba stanja... On živi od sebe sama: njegov izmet je njegova hrana.
Hipoteza o stvaranju sveta ne treba da nas se tiče ni za trenutak. Pojam »stvarati« danas je potpuno neodređen i neostvarljiv; to je danas još samo reč, koja je ostala iz vremena praznoverja; jednom rečju ne objašnjava ništa. Poslednji pokušaj da se zamisli svet koji počinje učinjen je u više mahova nedavno uz pripomoć logičkog rezonovanja — većinom, kao što se može slutiti, sa izvesnim zadnjim teološkim smerom.
U poslednje vreme učinjeno je nekoliko pokušaja da se dokaže kako ideja: »Svet ima beskonačnu prošlost« (regressus in infinitum) nosi u sebi protivrečnost: nju su doduše pronašli po cenu brkanja glave s repom. Ništa me ne može zadržati, kad od ovoga trenutka vremena računam unazad, da ne kažem: »Neću tako nikada doći do kraja«: kao što mogu od istog trenutka računati unapred do u beskonačnost. Tek kad bih hteo napraviti pogrešku — čuvaću se da to ne učinim — da ovaj tačan pojam o regressus in infinimum pomirim s jednim potpuno neostvarljivim pojmom progresa dosada konačan, tek kad budem pravac (napred ili nazad) posmatrao kao nešto logički podjednako, ja ću u tom trenutku držati glavu misleći da držim rep: ali to ćemo prepustiti vama, gospodine Dirinže!...
Ja sam nailazio na ovu misao kod drugih mislilaca pre mene: u svakoj prilici nju su određivali drugi zadnji motivi (većinom tehnološki, u prilog creator spiritus). Kad bi se svet u ma kom smislu mogao ukočiti, sasušiti, izumreti, postati ništa, ili kad bi mogao dostići izvesno stanje ravnoteže, ili kad bi uopšte imao kakav bilo cilj, koji bi u sebi sadržavao trajanje, nepromenljivost, svršenost(jednom rečju, metafizički rečeno: kad bi postajanje moglo preći u biće ili u ništa), onda bi se to stanje moralo već dostići. Ali ono se nije dostiglo: iz čega sledi... To je naša jedina izvesnost, koju držimo u rukama da nam posluži kao korektiv protiv velikog broja po sebi mogućih hipoteza u svetu. Ako, na primer, mehanizam ne može dosledno da izbegne zaključak o krajnjem stanju, koje je za nj izveo Viljem Tomson, onda se time mehanizam opovrgava.
Ako se svet može misliti kao određena količina energije i kao određen broj centara energije — a svaki drugi pojam ostaje neodređen i sledstveno neupotrebljiv — onda otuda sledi da svet ima da prođe kroz određen broj kombinacija u velikoj kocki svoje egzistencije. U beskrajnom vremenu dostigla bi se ma kad svaka mogućna kombinacija; još više: ona bi se dostigla bezbroj puta. I kako bi se između svake kombinacije i njenog najbližeg povratka morale načiniti sve uopšte još moguće kombinacije i kako svaka od tih kombinacija uslovljava celu seriju kombinacija u istom redu, time bi se dokazalo kružno kretanje apsolutno istovetnih serija: svet kao kruzno kretanje koje se već bezbrojno često ponovilo i koje igra svoju igru u beskonačnost. — Ova koncepcija nije prosto mehanistička: jer kad bi to bila, ona ne bi uslovljavala beskonačno vraćanje istovetnih slučajeva, nego jedno krajnje stanje.
Pošto ga svet nije dostigao, to nam mehanizam mora važiti kao nesavršena i povremena hipoteza.

1067

A znate li vi šta je meni »svet«? Da li da vam ga pokažem u svome ogledalu? Ovaj svet je jedna ogromna energija, bez početka, bez kraja, kao bronza čvrsta količina energije koja ne biva ni manja ni veća, koja se ne troši, nego se samo menja, kao celina nepromenjivo velika, gazdinstvo bez izdataka i gubitaka, ali isto tako bez priraštaja, bez prihoda, okruženo »ničim« kao svojom granicom; ovaj svet nije nešto što nestaje ili što se rasipa, niti nešto beskonačno rasprostrto, nego se kao određena energija nalazi u određenom prostoru, i to ne u kakvom prostoru koji bi negde bio »prazan« , nego svuda kao energija, kao igra silâ i talasâ silâ, u isti mah jedno i mnogo, energija koja se ovde gomila, onde se smanjuje, okean silâ koje u sebi besne i huje, menjajući se večito, i vraćajući se večito kroz bezbroj godina vraćanja, s plimom i osekom svojih oblika, stvarajući najsloženije od najprostijega, a od najmirnijega, najkrućega, najhladnijega stvarajući najplemenitije, najdivljije , sebi samom najprotivrečnije, da se opet onda vrati sa složenosti u prosto, iz igre protivrečnosti u uživanje u skladu, afirmišući se u ovoj homogenosti svojih puteva i godina, blagosiljajući sebe sama kao ono što se večito mora vraćati, kao postajanje koje ne zna za zasićenost, za gađenje, za zamor —: ovaj moj dioniziski svet večitog samostvaranja, večitog samorazaranja, ovaj tajanstveni svet dvostruke požude, ovaj moj svet »iznad dobra i zla« , bez cilja, sem ako u sreći kruga ne leži cilj, bez volje, sem ako prsten nema dobru volju prema samom sebi — hoćete li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? — Ovaj svet je volja za moć — i ništa drugo ! I vi sami ste ta volja za moć — i ništa drugo!

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Sponsored content




Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ   Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ - Page 2 Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Fridrih Niče - VOLJA ZA MOĆ
Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Knjige mudrosti-
Skoči na: