LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Starecnik-izreke svetogorskih staraca

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:23 pm

***



Зар ћемо допустити да тама заборава прекрије казивање о блаженој души монаха Макарија Григоријатског, уместо да га објавимо и изнесемо на светлост, како би се, као прво, открила чудесна дела Промисла Божијег, а као друго, његово дубоко покајање?

Блаженог старца Макарија упознао сам током мојих честих посета његовом манастиру, где је служио као гостопримац (архондар) у архондарику. Како је драматична његова животна прича! Каквим је заплетима обиловала, да би најзад имала блажен и спасоносан крај!

Старац Макарије стигао је на Свету Гору 1922. године, а замонашио се у време када је игуман Григоријата био отац Георгије. Због болести је добио благослов да оде у Солун ради лечења. Будући млад и неопитан у погледу сплетки лукавога, потчинио се нездравој љубави своје мајке. Затим је отишао у Атину где је, несвестан своје духовне немоћи и неопитности као и погибељи која прети монаху у свету, почео помало да одступа, да би затим дошао и до потпуног напуштања и порицања монашке схиме. Убрзо се оженио и добио дете.

Међутим, тих девет година током којих је монах Макарије живео као мирјанин, биле су испуњене великом горчином, жаљењем и узнемиреношћу. Без обзира на богатство и срећан живот, због гриже савести нигде није могао да се смири. Једног дана, кад је био сам са својим детенцетом старим четири године, пресвлачио је поткошуљу и зачуо како дете, које га је задивљено посматрало, гласно каже: "Тата, желим да имам иста таква црвена слова каква имаш и ти!" Шта се догодило? Дете је својим чистим очима на очевим грудима видело неизбрисива слова монашке схиме, која носе монаси. Монашка схима и монашки постриг су неизбрисиви печати. Старац Макарије био је дубоко потресен. С великим болом донео је одлуку да се врати у манастир свог покајања. У јуну 1934. године отишао је на Свету Гору. Тадашњи игуман, отац Атанасије, узвишени храст врлине, послао га је у Кареју код духовника, оца Доротеја, где је остао три и по године. Потом се вратио у свој манастир, и готово да је немогуће описати његове напоре и покајање, као и његову усрдност на разноликим послушањима. Напорно је радио. Направио је десет тераса са степеницама; одсекао је стену из једне исушене јаме а њено место попунио плодним земљиштем, на којем је засадио маслине, наранџе и винову лозу. Говорио је мало, али веома мудро. Увек је уздисао и никад се није смејао. Често је обарао главу и могло се чути како каже: "Авај мени!" Након свог повратка на Свету Гору проживео је овде још четрдесет година. Биле су то године најдубљег покајања и жаљења. Његов крај био је хришћански, без бола, миран и са добрим одговором. Разболео се и у часу кад су га повели у Солун упокојио се у аутомобилу. Возач каже да је у том тренутку осетио неописив миомирис.



***



Лично сам био сведок недавног великог пожара који је уништио једну трећину пошумљене територије на Атонском полуострву. Пожар тих размера није избио у читавој историји Свете Горе. Прича се, иако никад није потврђено, да је овај пожар предсказао Свети Нил Мироточиви који је, како кажу, рекао и да ће потрајати четрнаест дана.

Због јачине овог пожара, широке области коју је захватио и његове упорности упркос свим напорима монаха, ватрогасаца, војске и механичких справа, старији оци сматрају овај пожар "знаком". И поред многих молитава и литија, киша је падала свуда унаоколо а да ниједна кап није пала на област захваћену пожаром!

Старији оци кажу и да се пожар, који се појавио у некој ограниченој области, гасио чим би биле изговорене молитве на литији и донете свете мошти. То се обично дешавало тако што би, благодарећи покровитељству и заштити Пресвете Богородице, пала киша или што би ветар дунуо у супротном правцу. Међутим, овако велики пожар подстакао је питање због чега је Пресвета Богородица, Старатељка Свете Горе, напустила Своју Градину, препустивши је упорној махнитости пожара.

То питање би за нас остало без одговора да нисмо посетили времешне, седобраде старце који су, без обзира на своје оскудно световно образовање, имали умове просветљене дугогодишњим подвижништвом. Они су нам рекли:

"Неки кажу да је то искушење, а ми кажемо да је то лекција коју треба научити. Сагрешили смо, прекршили смо закон и учинили неправду монаштву. Због тога су нам потребни покајање, сузе и скрушеност."

Неки су рекли и да је овај пожар "предсказање страшних ствари које ће доћи". У време велике суше један монах је рекао: "Док на Велики Петак са сузама не паднемо на колена и не покајемо се, неће се зауставити гнев Божији."




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:24 pm

29. СЛОВО О СЕЋАЊУ НА СМРТ



Током осамнаестог века, након упокојења пустињака Дамаскина, Свети Харалампије се подвизавао у једној безводној каливији са северне стране скита Свете Ане. Свети је био истински борац Христов и недремани ученик сећања на смрт. Свакога дана, након вечерње молитве и вечерње службе, легао би у мртвачки ковчег и положио главу на један камен. Прекрстио би руке као да је умро и, између осталог, самоме себи рекао:

"Отишао је стари Харалампије. Умро је и сад нам више неће досађивати својим брбљањем - тако ће говорити остали оци. Нека Бог упокоји његову душу. А шта ћеш ти, несрећниче, сад учинити? Како ћеш се појавити пред Судијом? Ако се и праведан тешко спасава, шта ће бити с безбожником и грешником?"

Свакодневно је изговарао овакве и сличне ствари и непрекидно плакао, готово до јутра остајући будан и говорећи: "Приђите, поклонимо се и клекнимо пред нашег цара, Бога..."

Другим речима, он је и своје руке, и своје стопе, и свој слух и свој ум, и све силе своје душе посветио поклоњењу, славословљу и благодарењу.



***



Пред крај свог живота, каруљски подвижник старац Филарет позвао је свог суседа и саподвижника Гаврила да дође и да донесе пијук и лопату.

"Брате, мој крај се приближио. Требало би да се припремим за путовање. Љубави твоје ради, пођимо мало даље од моје каливије."

Придигао се с великим напором. Кад су стигли до једног места међу стенама на којем се налазило мапо земље, старац Филарет је легао: "Овде ће бити мој гроб. Измери га и ископај да би био спреман.

Отац Гаврило је простодушно одмерио земљу и почео да копа. Након отприлике једне седмице, пустињак и ревнитељ врлине, Филарет, утекао је из овог привременог света.



***



Монах Хризостом Дионисијатски написао је на сточићу своје келије:

"Ускоро ћу умрети. Шта би требало да учиним?

1) Да позовем игумана да ме исповеди.

2) Да од свакога затражим опроштај.

3) А након тога? Након тога би требало да се предам милости Божијој."



***



На Светој Гори живео је и један руски монах, старац Тимотеј. Упокојио се 1848. године. Његов живот био је непрестана молитва. Није поседовао ни сопствену келију. Његова келија била је црква. Свакодневно би начинио три стотине метанија падајући на колена и хиљаду и двеста стојећи усправно. Свакодневно је читао Апостол, Еванђеља, акатист светоме којем је дан посвећен и Добротољубље. Ћутао је пуних 14 година и за то време није прозборио ни једну једину реч. Своје молчаније прекинуо је искључиво ради послушања.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:24 pm

30. СЛОВО О УМУ И ПОМИСЛИМА



Један трезвеноумни отац, наш савременик, рекао је следеће: "Ако бисмо детенце затворили у посластичарницу смештену на некој клисури и при том отворили сва врата, опет не би претила опасност да детенце настрада јер би његова пажња била усредсређена на слаткише. Исто се може рећи и за ум. Он остаје уз оно што представља његову посластицу. Због тога ћемо му понудити непрестано духовно делање."



***



Један старац је рекао: "Видим да данашња омладина чини многе погрешне ствари да би се наслађивала уживањима, док би у духовном животу могли да пронађу далеко дубље, божанствене насладе. Неко од њих би могао да каже: 'Причаш нам о Рају и томе сличном, а ми не знамо ни да ли то постоји или не постоји! Још у овом животу може да се доживи велика радост и наслада, и то не само на минут или на десет минута, на десет дана или на читаву годину. Могу да живим у радости и да се питам да ли у Рају постоји већа наслада од оне коју осећам овде.' Данашња омладина сматра да јој је све од користи. Много ме подсећају на децу која су живела током немачке окупације и узимала све што би војници бацили. Док су јели ту храну мислили су да је одличног укуса, чак и онда кад је била трула!"



***



На Светој Гори живео је један руски ђакон по имену Макарије. Био је иконописац и човек савршеног послушања. Достигао је такву меру врлине да је главу завлачио у једну црну кутију како се његов ум не би удаљио од јединства са Богом.



***



Један стари монах из скита Св. Ане казивао нам је следеће:

"Тај најслађи укус узвишеног созерцања и умне молитве осетили су наши оци који су се подвизавали у пећинама изнад скитске области, тамо где је живео старац Дамаскин. Посетио сам их кад сам био млад. Кад сам се попео уз стрме гребене, угледао сам троношце на којима су држали књиге за читање. Овде се могао видети и научити уистину монашки начин живота. Сви ови оци будно су мотрили на послушање, одсецали су сопствену вољу и овоземаљске бриге и учили да буду опрезни у погледу прелести лукавога. У тренуцима молитве бивали су духовно уздигнути и наслађивали су се најслађим Именом Господа нашег Исуса Христа. Неки од њих хранили су се жировима и, достигавши највећу висину бестрашћа, скривали су се од осталих скитских отаца. Свеблаги Бог подарио је светост овим оцима јер су Му добро служили и творили су вољу Његову. Због тога су то место прозвали Свето Место!

Долазили су овамо и многи мирјани, који су се жалили да им током богослужења ум лута тамо-амо. Ови људи би требало да буду поучени следећим примером: кад човек данима плови у чамцу, а посебно по узбурканом мору, да ли мисли о било чему другом осим о ликовима драгих људи? Сад, кад су у цркви, требало би да упореде ништавност тих ликова са страшним тајноводством које се збива у светом храму, где се жртвује Син и Логос Божији, само и једино зато да би хришћани научили да треба да се потпуно погрузе у то Тајинство.

Хришћани, а превасходно монаси, треба да су сједињени са Свесветим Богом. Приликом разлучења душе од тела, човек ће угледати светог ангела како носи сасуд преиспуњен миомирисним цвећем духовног Раја, којим ће се наслађивати само они који су читавог живота били сједињени с Триипостасним Богом. Овај сасуд с миомирисним цветовима угледаће и они чији је ум у часу Литургије био испуњен испразним и световним помислима, али ће их лукави и завидљиви демони спречити да се њиме наслађују и рећи ће ангелима:

"Ови су у часу Свете Литургије били расејани и бринули су о световним стварима и насладама. Будући да се нису трудили да задрже Бога у својим мислима, да нису окусили духовне насладе док су још били у телима и да се ни на крају свог овоземаљског живота нису покајали, немају право да се наслађују миомирисом најслађег, вечног созерцања."

Те несрећне душе ће издалека посматрати оно што су изгубиле због своје непокорности Еванђељу и Закону Божијем и вечно ће говорити: "Тешко нама, због малог немара изгубили смо вечну радост и наслађивање!"

"Ми смо изгубљени", рећи ће, према казивању Светог Теодора Студита, они монаси који су пропустили да испуне завете дате приликом примања ангелске схиме, због чега их је победила испразност овог света."



***


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:24 pm

***



Догодило се да је у манастиру Ивирону један парохијски свештеник током службе кадио испред манастирских старешина, који су били уз своје стасидије. Свештеник је прошао поред проистаменоса а да га није окадио. Након отпуста на божанственој Литургији, позвали су свештеника да објасни свој поступак. Одговорио је да он, пролазећи поред те стасидије, никога није видео и да је она била празна.

Оци су затим позвали проистаменоса, рекли му шта се догодило и додали: "Оче, буди опрезан, јер је овај свештеник, који је прост човек, посведочио о ономе што је видео."

Проистаменос је скрушено одговорио: "Овај свештеник је у праву. Поред стасидије сам био присутан само телесно. Међутим, мој ум је лутао тамо-амо, размишљајући о нашем манастирском метоху који се налази у свету."



***



Један пустињак је рекао: "Подвижниче, кад безмолвствујеш, буди опрезан да се твој ум не улењи. Помисли на пчелу: то је срце које стално чезне за разним врстама цвећа, односно за разним врлинама. Ослони се на љубав Божију и на ближњег (а ближњи је ум) и чувај оно што је у срцу, чији је символ кошница. Свети Никодим каже да је срце свакога од преподобних отаца било слично кошници, а да се њихов ум незасито насићивао медом непрестане молитве. Молитва подсећа на матицу која се буни против трутова и убија их, а трутови су подмукле страсти." Ове речи записао је ученик једног старца, опитног светогорског подвижника.



***



Пре много година, у једној келијици у близини костурнице скита Свете Ане, подвизавао се јеромонах Матеј, који је поседовао дар непрестане молитве. Једног дана, отац Матеј зачуо је неки шум у костурници. Отворио је врата и угледао мноштво прекрасних младића, од којих су неки узимали кости и односили их док су неки уносили кости у костурницу.

Старац је био запрепашћен. Његово чуђење разрешио је један од тих блиставих младића: "Зашто се чудиш, оче Матеју", рекао је он. "Ми смо ангели Божији и Пресвета Богородица заповедила нам је да урадимо ово што видиш. Ми овамо преносимо кости оних људи чији је ум непрестано био привезан за Атос и који су желели да овде окончају свој пут, али нису у томе успели. Зато овамо преносимо њихове кости, да би ту почивале до Другог Доласка. Остале кости, које видиш да одавде односимо у свет, припадају оним монасима чије је тело било овде али им је ум обитавао у свету, јер су желели да остану у вези с рођацима и мирјанима. Због тога у Дан Суда неће васкрснути на Светој Гори него у свету."



***



Старац Јосиф Исихаста резао је крстове. То је било његово рукоделије. Он, међутим, није урезивао мноштво детаља. Кад су га једном упитали због чега је његово рукоделије тако једноставно, он је одговорио:

"Једино што желим да обезбедим овим простим рукоделијем јесу основне животне потребе. Ако бих желео да се бавим истанчанијим послом, то би ми задало много више брига. Осим тога, људи би се више заинтересовали за истанчанији рад и то би била додатна препрека мом безмолвију. То би за последицу имало расејаност ума, који би се удаљио од сећања на Бога. Кад је монах спречен да задржи ум у сећању на Бога, не би требало да наставља посао којим се бави, јер то значи да он шкоди његовом монашком животу.

Христос је ове 'сувишне бриге' изједначио са развратом и пијанством. Помислите сад: ми се, да тако кажемо, исцрпљујемо глађу (постом) а доживљавамо исти неуспех као да смо развратници! Те три ствари (пијанство, разврат и стална обузетост размишљањем о световном) изазивају отежалост и скамењеност срца, а самим тим и наш пад."



***



Његове речи подсећају на речи древних подвижника, који су се бавили једноставним и маловредним рукоделијем, које самим тим не задаје много бриге.

Један велики, савремени подвижник, који је из здравствених разлога морао накратко да оде у свет, рекао ми је следеће:

"Кад сам се вратио на Свету Гору, требало ми је месец дана да поново саберем свој ум и да се ослободим његовог лутања и лебдења током молитве."


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:25 pm

31. СЛОВО О БОЖАНСКИМ ВИЂЕЊИМА И ОТКРОВЕЊИМА



Током протеклих векова, било је и људи највишег државног и друштвеног ранга, као што су цареви, царице, краљице, принчеви, кнежеви и кнегиње, који су у доброј нади ступили на пут ангелског живота.

Један од таквих био је и преподобни Павле Ксиропотамски, чији је отац био цар Михаило Куропалат. Будући да није могао да поднесе неправду и безакоње људи своје епохе, одрекао се престола и постао монах. Његова мајка, узвишена Прокопија, пре него што је родила светитеља, имала је једно откровењско виђење.

У том виђењу, она је на снопу жита родила јагње. Убрзо након његовог рођења, ово јагњешце напала су два лава чију је снагу оно надвладало силом Часног Крста. Ова два лава представљала су символе ђавола и света, које је победио овај светитељ, најкроткије и најодважније јагње Христово. Оно је својим медоточивим речима нахранило многе душе, као да им је дало снопове духовног жита и благодатног хлеба.



***



У време кад је Свети Григорије Синајски напуштао Свету Гору, Марко Прости био је спреман да га прати. Он беше већ скоро напустио Свету Гору кад је зачуо неки глас и осврнуо се да види ко га то дозива. Тада је угледао чудне и задивљујуће ствари. Света Гора је, као неки високи замак, са свих страна била опкољена огромним пирговима (кулама) који су се протезали од једног до другог краја. Међу тим зидовима уздизала се величанствена и велелепна златна палата, у којој је седела Царица Небеска, Пресвета Богородица, окружена небројеним мноштвом ангела, архангела и монаха који су Је непрестано славословили.



***



Наш преподобни отац Антоније Есфигменски, пореклом Рус, достигао је највећи духовни успон 1012. године. У време свог боравка у Константинопољу сусрео је светогорске монахе. Њихова побожност и врлине оставили су дубок утисак на њега. Упознавши најузвишеније подвижништво и сам је отишао на Свету Гору и постао послушник игумана светог манастира Есфигмена. Пре него што се замонашио, три године је био искушеник.

Игуман је имао једно небеско виђење и одлучио је да свог ученика пошаље натраг у Русију, ради душевне користи тамошњих хришћана и организовања монаштва, тада још непознатог у овој непрегледној земљи која тек недавно беше примила хришћанство. И заиста, молитвама преподобних атонских отаца и браће Свети Антоније је, заједно са игуманом, преподобним Теодосијем, основао манастир у околини Кијева.



***



У нартексу католикона кавсокаливијског скита постоји једна фреска на којој су живописани ликови преподобних отаца. Они су се подвизавали у околној области и приказани су како клече пред престолом Пресвете Тројице, молећи се за све светогорске монахе.

Живописац који је насликао ову фреску био је надахнутједним виђењем Светог Акакија. Наиме, Свети Акакије је током једне Литургије имао виђење преподобног Максима Кавсокаливијског како кади одевен у свештеничку одежду и у пратњи четрдесеторице светих монаха.



***



Кад се Свети Дионисије Олимпијски подвизавао на Светој Гори и настојао да сагради црквицу, посетио га је један његов познаник, такође монах. Тај монах је видео двојицу људи који помажу преподобном, носећи камење до места на којем се градила црква. Кад је пришао да их поздрави, ова двојица људи су ишчезли и преподобни је остао сам.

Зачуђени и задивљени посетилац упитао је преподобног ко су ова двојица и где су отишли. Преподобни је одговорио да ту нема никога осим њега самог и Бога. Међутим, монах је разумео да је Бог послао два ангела у људском обличју да би помогли преподобном Дионисију у овом делу и прославио је Божији Промисао и Његов домострој.



***



Благочестиви живот нашег преподобног оца Козме Зографског, пореклом Бугарина, био је преиспуњен светим откровењима. На Свету Гору стигао је 1280. године и током једног краћег периода подвизавао се у киновијском манастиру Зографу, да би затим безмолвствовао у оближњој испосници. Удостојио се да добије дарове прозорљивости и пророштва. Видео је како демони муче душу хиландарског игумана. Видео је да на празник Благовести Пресвета Богородица служи у цркви и у олтару манастира Ватопеда.

Кад је једном приликом отац Козма пожелео да поједе мало рибе, орао ју је уграбио од рибара Хризостома и бацио пред светитеља. Осим тога, Свети Козма је много пострадао због демонских напада.

Док су оци појали током његовог погреба, сабрале су се све животиње које су живеле у околини, како на копну тако и у ваздуху. Свака од њих огласила се својим сопственим гласом, као да су желеле да се на тај начин последњи пут опросте од овог облагодаћеног подвижника. Вредно је помена и то да приликом отварања светитељевог гроба његове мошти нису пронађене.



***



У Великој Лаври подвизавао се и побожни Григорије Доместик. Током једног бдења (уочи Богојављења) на богослужењу је отпојао "О Тебје радујетсја...". На крају бдења накратко је заспао и видео Пресвету Богородицу како стоји и говори му: "Прихватила сам твоје појање, Доместику, и много ти благодарим." Истог тренутка дала му је један дукат, који све до данас стоји на Њеној икони.



***



Једном приликом, кад је преподобни Јефтимије, ктитор манастира Ивирона, на празник Преображења служио на самом врху Атонске горе, небеска светлост озарила је све који су тамо били присутни и сви су пали на земљу, не могавши да поднесу ово блистање.



***



"Не јадикуј. Твоје име записано је у Књигу Живота", рекао је Господ простодушном и прозорљивом старцу Аверкију из Новог Скита, кад му се током једног бдења јавио у скитском католикону.



***


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:26 pm

***



Знаменити духовник, отац М. из скита Свете Ане, послао је једном приликом свог послушника да изврши неки задатак. Пролазећи кроз скитски кириакон, послушник је видео једну старицу која је чистила цркву и двориште. Та старица није била нико други до Света Богородитељка Ана, мајка Пресвете Богородице.



***



Многопоштовани научник и монах, старац Теоклит Дионисијатски, казивао ми је како је једном отишао у посету чудесној души и библијској фигури, руском пустињаку оцу Тихону. Приближавајући се испосници, зачуо је божанствено појање. Помислио је да се служи божанствена Литургија и одлучио да остане напољу док се не заврши. Кад је најзад ушао, у цркви је затекао само оца Тихона, и то у тренутку док се причешћивао Светим Хлебом. (Старац је све време чувао Свети Хлеб и њиме често причешћивао самога себе.) Отац Теоклит је био задивљен и питао се шта ли је значило оно чудесно појање које је претходно чуо.



***



Непосредно пре блаженог упокојења овог пустињака, старца Тихона његов послушник и ученик био је сада већ славни отац Пајсије. Следећи догађај десио се осмог септембра, уочи празника Рождества Пресвете Богородице. Старац Пајсије посетио га је у његовој келији.

"Јеси ли ти Свети Серафим", упитао је отац Тихон који је био на самрти.

"Шта си рекао, старче? Нисам те разумео!"

"Да", одговорио је он, "малопре је овде био Свети Серафим Саровски заједно са Пресветом Богородицом, и ми смо беседили."

"Шта ти је рекла Пресвета Богородица", упитао је отац Пајсије.

"Рекла ми је да ће ме узети након Њеног празника."

И заиста, десетог септембра, после празника Рождества Пресвете Богородице (осмог септембра), отац Тихон је у миру уснуо у Господу, држећи крст у рукама. Непосредно пре упокојења отац Пајсије му је дао да помирише босиљак.

"Зар не мирише дивно, старче", упитао је он.

"Да, чедо моје, али Рај мирише много лепше...!"



***

Када је новојављени руски светитељ Силуан Атонски био неискусан почетник, услед демонских напада пролазио је кроз период страдања. Једнога дана пао је у крајње очајање и рекао: "Бог је неумољив!"

Чим је то помислио, осетио је потпуну усамљеност. Његова душа потонула је у таму страшног неспокојства. Међутим, убрзо потом пошао је на вечерњу у цркву Светог пророка Илије, која се налази недалеко од млина манастира Светог Пантелејмона. Ту је видео како са десне стране царских двери, где се налази икона Спаситеља, силази Христос Чија је лепота била неописива. Читаво његово биће, и душа и тело, преиспунило се огњем благодати Светог Духа (Лк 12,49).

Будући да су његове снаге биле сасвим исцрпљене, није могао да поднесе ово виђење и пао је на земљу. Господ је постао невидљив. Како је сам касније записао, стање у којем се тада нашао овај светитељ било је неописиво: би однесен до трећег неба... да ли у тијелу, да ли изван тијела... и чу неисказане ријечи (в. 2 Кор 12,2-4) које су долазиле одозго. У оном тренутку, спокојни лик Христа Који све опрашта, Који безгранично љуби, Који је преиспуњен смирењем и радошћу привукао је васцелог човека. Услед созерцавања Божанства и испуњавања најслађом љубављу, душа је иступила из обличја овога света.

Након овог богојављења, којим је његова душа спознала васкрсење у светлости истинског и вечног живота, Свети Силуан је живео у атмосфери пасхалног славља. Све је било дивно. Свет је био величанствен, људи благодарни, природа прекрасна, душа лагана, реч Божија слатка а свеноћна бдења радосна, док је душа осећала самилост према целом свету.



***



Једном је неки добар и врлински монах видео Пресвету Богородицу како чисти манастир Велика Лавра. Није прошло много времена, а турски султан је издао "ферман" према којем турски војници треба да напусте Свету Гору. То се десило 1828. године.



***



Старац Евлогије Фанероменски био је пример блаженог подвижника. Док је према другима био снисходљив, према самоме себи био је немилосрдан и суров. Следећи правило Хаџи-Георгија, тринаест година није јео уље.

Током једног празника у келији Пресвете Тројице, док је служио у кухињи, спазио је два демона како седе на судовима и једу остатке хране која је послужена за празник. Њихов старац, велики испосник Хаџи-Георгије, дао је својим ученицима другачије усмерење.

Да би и остале убедио у истинитост свог виђења, заповедио је лукавим духовима да остану и позвао остале да их виде. Видели су их и запрепастили се. Дрхтећи од страха, затражили су опроштај од истинског ученика Христовог, великог Хаџи-Георгија.



***



Године 1894. у манастиру Дионисијату живео је један изванредан монах, старац Јаков. Био је то човек врлине, подвига и поузданости. Једном приликом, док је био будан, у паузи између јутрења и Литургије, изгледало му је да се обрео у дворишту које се налази иза светог храмовног олтара. Видео је целокупно манастирско братство (око стотину монаха) у обличју хрпе омлаћеног жита, и видео је Часног Претечу, њиховог заштитника и покровитеља, који је изашао из храма носећи у рукама дрвену вијалицу.

И гле, видео је божанственог Крститеља како монахе овог манастира вије по ваздуху као да су хрпа жита. Неки од њих су као плодови пали на земљу, док је друге (ту је добри старац заплакао) ветар развејао као плеву и однео према мору. Кад је вијање завршено, плодоносни монаси су се поклонили Часном Претечи, који се вратио у цркву.



***



Један пустињак причао је свом брату: "Оче мој и брате, не знам како, али ја, недостојни, удостојио сам се да ме причести ангео Господњи. Најпре сам видео неку светлост, а затим се појавио ангео носећи Пречисте Дарове. Не могу да схватим како се то догодило..."



***



Манастир Дионисијат има на Халкидику један метох који се зове Возина. У периоду од 1919-1920. године економ овог метоха био је старац Нифон, а његов помоћник био је отац Лазар. Једног дана овамо је дошао неки сељак, носећи на магарцу две козје мешине са уљем, од којих је свака тежила осамдесет ока. Сељак их је предао оцима:

"Мој отац је", рекао је он, "умро пре месец дана. Три пута узастопно видео сам га у сну и увек ми је говорио: 'Јанисе, чедо моје, напуни две мешине уљем и однеси их дионисијатском економу. Дај му и оно велико маслиново стабло које се налази на међи нашег имања. Ја сам га узео од тог манастира којем и припада. Учини то без оклевања да би моја душа нашла мир, јер се много мучим..."



***



Старац Јосиф Исихаста мирно се упокојио 1959. године и сам нам је приповедао о виђењу које је имао на почетку свог подвижничког живота, у време док је творио најслађу, умну молитву:

"Био сам дубоко погружен у самога себе и изговарао сам молитвене речи, а онда сам се изненада преиспунио светлошћу. Читаво то место преобразило се у светлост. Ту се одједном појавило троје деце, старих од шест до осам година, која су била слична и по лику и по узрасту. Задивљеност њиховом појавом обузела је сва моја осећања... Прилазили су ми у истом ритму, једноликим кораком, као да су једно а не троје. Мелодично су појали: Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал 3,27), алилуја. Кад су ми се толико приближили да сам, ако бих то покушао, могао да их додирнем, почели су да се повлаче не гледајући иза себе и настављајући да певају ону исту химну и 'алилуја'. Благосиљали су ме крсним знаком онако како благосиљају свештеници..."

Након многих молитава и мноштва суза, многопоштовани катунакијски исихаста, отац Јефрем, говорио нам је да може бити сигуран да су његов покојни духовник, старац Никифор, и његов први старац, Јефрем, задобили спасење.



***



Један старац каже: "Монаси су неповерљиви према виђењима."


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:27 pm

32. СЛОВО О БЛАЖЕНОМ УПОКОЈЕЊУ



Наш преподобни отац Павле Ксиропотамски био је чудотворац. У Константинопољу је остарелог цара Романа исцелио од смртоносне болести, а овај му је у знак благодарности поклонио делић Часног Крста и платио све трошкове изградње манастира Ксиропотама.

Кад се светитељ приближио свом концу, његово лице заблистало је као сунце а присутни су од тог блеска попадали на земљу.

Преподобни Павле је уистину био звезда врлине, пожртвовања и странствовања. Осим тога, био је ктитор два царска манастира.

У светом манастиру Ватопеду живео је и његов преподобни гостопримац (просмонариос). Он је чуо глас који је допирао од иконе Пресвете Богородице и рекао му да ће живети још само годину дана, те да се припреми за одлазак из овог привременог живота. Годину дана касније поново је чуо тај исти глас, који му је рекао: "Сад је час да пођеш Господу."



***



Постојале су многобројне исихастичке поуке старца Дамаскина из скита Свете Ане. На жалост, ништа од тога није сачувано јер се није нашао човек који би их записао. Старац је свој овоземаљски живот окончао на следећи начин:

Био је Велики Пост, шести дан месеца марта. Старац, према древном обичају, није излазио из своје каливије. Будући од Бога поучен да је дошао последњи дан његовог земног живота, старац Дамаскин је послао једног свог посетиоца, оца Онуфрија, да позове његовог послушника, оца Мину. Док је то говорио, старац Онуфрије је приметио да плаче и упитао га:

"Шта се догодило, старче Дамаскине? Зашто плачеш?"

"Старче Онуфрије, молим те да узмеш ову књигу преподобног Јефрема и да је чуваш, јер ћу умрети непокајан."

Старац Онуфрије му је зачуђено рекао: "Старче Дамаскине, толико си времена провео у безмолвију, толико си људи спасао својим учењем да су чак и светост достигли, па опет кажеш да се ниси покајао!"

Он је одговорио, док су му сузе текле низ лице: "Да, старче Онуфрије, нисам се покајао јер је требало да умрем као послушник старца Мине, да останем скривен у својој каливији и да будем непознат људима, јер похвале шкоде спасењу истинског монаха."

Старац Онуфрије је отишао код старца Мине и обавестио га о ономе што се догодило. Истог часа су се вратили у каливију, где су затекли старца Дамаскина који се већ беше упокојио блаженом смрћу. Сахранили су га и одмах се вратили у своју каливију.

Чим су ушли, старац Мина је рекао: "Имам дрхтавицу и грозницу."

Деветога марта, на празник Четрдесет мученика, и старац Мина је напустио привремено да би се преселио у вечно. И он се упокојио блаженом смрћу.



***



Животописац Светог Никодима Агиоритског, монах Јефтимије, о блаженом упокојењу овог светитеља пише следеће:

"Тих дана извршио је све припреме за одлазак, односно, искрено се исповедио, био миропомазан и свакодневно се причешћивао Пречистим Тајнама. Тринаестог дана, његово стање се погоршало. Било му је веома лоше и више није био у стању да, према свом обичају, умно изговара молитву, због чега ју је изговарао наглас. 'Опростите ми, оци моји', рекао је браћи. 'Мој ум је уморан и не може више да се задржи на молитви, па је зато изговарам наглас. Мој живот се приближио крају, али ће вам Свети Бог платити за труд ваше љубави око мене, грешника. Сад вас молим да ми донесете мошти мојих Светих Отаца, Светог Макарија Коринтског и Партенија, нашег светог духовног оца.' Обгрливши и целивајући свете мошти, плачући је говорио: 'Зашто сте ме, Свети Оци, оставили да будем сироче? Ви сте мирно отпочинули због врлина које сте задобили овде на земљи и сад се наслађујете славом Господњом, док ја страдам због својих грехова. Преклињем вас, Свети Оци, да умолите Господа да ме помилује и да ме удостоји да будем тамо где сте и ви.' Јадиковао је читавог дана, а током вечери му је позлило. Очекујући његово упокојење, браћа су читаву ту ноћ провела у бдењу. Често су му прилазили и питали: 'Како ти је, учитељу', а затим мало разговарали с њим. У осмом часу ноћи, кад су га поново то упитали, он им је одговорио: 'Умирем, умирем, умирем. Молим вас да ме причестите.' Пошто се припремио, примио је Пречисте Тајне. Убрзо потом затекли су га скрштених руку и испружених ногу. Кад су га упитали: 'Учитељу, како ти је', он им је одговорио: 'Примио сам Христа у себе и како да не будем спокојан? Након што су мало пробеседили, он је заћутао."

Нешто мало пре свог упокојења, велики пустињак, затворник, учитељ умне молитве и саветодавац многих душа, Калиник Исихаста из Катунакије имао је виђење у којем су му се јавили атонски светитељи носећи свеће у рукама. Његово лице заблистало је од радости. Позвао је своје послушнике и рекао:

"Молим вас да одете и да припремите цркву, јер ће атонски светитељи доћи да ме одведу. Читавог живота сам их преклињао за такав дар и ишчекивао га."

О блаженом упокојењу овог блаженог човека казивао нам је, поред многих других, и његов послушник, простодушни Христодул. Овај монах је и животом и речима био незлобив као јагње Божије. Сада се и он преселио из овог живота.



***



Један монах се упокојио тако што је до последњег тренутка призивао Светог Духа говорећи: "Душе Свети, Душе Свети, Душе Свети", рекао је три пута и издахнуо.



***



Блажен је био живот а блажено је било и упокојење пустињака Филарета, истинског пријатеља врлине и пустиње.

Непосредно пре свог упокојења позвао је двојицу браће - Данијелита, Данила и Акакија, и том приликом им рекао много тога о умној молитви и о равноангелском монашком живљењу. Тад је устао и захтевао од њих да му отпевају атонску химну, односно "Аксион Ести" ("Достојно јест"). Пажљиво је стајао, радосно слушао и, као обично, плакао. Затим их је обгрлио и целивао Христовим целивањем, рекавши:

"Браћо моја, анђелчићи Пресвете Богородице, више вас нећу гледати земним очима, јер ме заступањем Пресвете Богородице и светих атонских отаца Господ призива у небеска обитавалишта."

Кад су сутрадан дошли да га посете и да узму његов благослов, затекли су га како лежи на дрвеном кревету, прекрстивши руке и склопивши очи, као да спава природним сном.



***

Старац Јаков из Кавсокаливије дошао је напокон у Лавру да би се ту бринули о њему. Кад је осетио да му се приближио крај, одлучио је да се потајно врати и да умре у својој испосници, у којој је живео толико година. Једног поподнева, док су оци служили вечерњу, запалио је уљану лампицу и отишао.

Читавим путем до каливије призивао је Света Три Јерарха: "Светитељи, удостојте ме да стигнем и да тамо умрем!"

Корачао је веома споро, тако да је читаву ноћ провео на путу. Тек што је стигао пред своју каливију, угасила се лампица. Срећом, његови суседи су га видели и изашли су да га сусретну. Прекорачио је праг каливије, још једном поновио: "Света Три Јерарха, удостојте ме да овде умрем" и у миру издахнуо.



***



Кад је врлински подвижник Петар, који је готово читав живот провео под ведрим небом, предосетио да му се ближи крај, отишао је да се опрости с оцима и браћом у пустињи. "Више се нећемо видети", рекао је старцу Герасиму Химнографу.

Уочи празника преподобног Петра Атонског вратио се у пећину у којој се налази и храм подигнут у част овог светитеља. Овде се због прославе беху окупили и остали пустињаци. Причестио се Пречистим Тајнама. Оци и браћа благословили су га уобичајеним пустињачким поздравом: "Добар Рај, старче Петре", он је рекао "амин" и у миру се упокојио.

Неколико дана пре тога отишао је у Кареју где се са свима поздравио и поделио своја рукоделија да би осигурао новац за трошкове свог погреба и служење четрдесет Литургија.



***



Блажено, али и васкрсно радосно, било је упокојење старца Дамјана, киновита из манастира Симонопетра. Кад је предосетио крај, ушао је у храм и отпојао "Христос васкрсе". Умро је 1927. године, након четвородневне грознице. Овај понос киновијског монаштва је педесет година носио исту расу. Уместо келије, користио је једно дрвено склониште у дну ходника, где је могао да се моли и да отпочине.



***

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:27 pm

***



Монах Харитон Кавсокаливијски био је духовни унук незаборавног исихасте Харитона. Он је следио благословену стазу свог деде, тако да се још у младим годинама предао борбама и искушењима подвижништва. Често му се дешавало да током јела падне у иступљење (екстазу). Његов живот био је непрекидно бдење и непрестана молитва. И он се упокојио блаженом смрћу.

Био је везан за кревет и непосредно пред смрт имао је једно виђење.

"Оче Атанасије", рекао је свом сабрату, "погледајте ову прекрасну дечицу одевену у бело. О, како је то дивно! Носе цвеће у својим ручицама. Благодарим ти, Боже мој, што си ме удостојио да видим Твоје ангеле!"



***



Приликом једне Пасхе у кириакону скита Свете Ане десио се чудесан догађај.

У часу док се појао "Дан Васкрсења", један послушник из каливије Светих Бесребреника стајао је усред храма и правио метаније до земље, као кад хоћемо да се причестимо. Нико га није питао зашто то чини. Био је са осталима у заједничкој трпезарији, а затим је отишао у своју каливију.

Пре него што су зазвонила звона за вечерњу у недељу Васкрсења, раширио се глас да се онај монах, који је правио метаније, преселио из овог живота! Светогорски оци верују да они који из овог живота оду на дан Васкрсења не пролазе митарства лукавих демона. Услед тога, оци су благосиљали оног блаженог послушника који је предвидео свој крај или је бар дубоко чезнуо да се упокоји на блистави дан Васкрсења, због чега је правио метаније и тражио опроштај од браће.



***



И други пут се на дан Васкрсења један брат упокојио док су оци појали "Дан Васкрсења". Овај троструко блажени монах стајао је у својој стасидији и држао пасхалну свећицу, а његова душа се, радосно и ликујући због Васкрсења, вазнела на небо! Кад су се оци приближили, видели су да се упокојио. Сахранили су га на скитском гробљу. Његово тело је и даље било савитљиво. Не "скамени" се тело сваког монаха!

Ревносне душе, које сте се удостојиле радости и благослова блаженог и васкрсног упокојења, заступајте и нас, грешнике!



***



Епископ Мелитуполиса, Јеротеј, присуствовао је блаженом упокојењу преподобног старца Артемија Григоријатског.

Непосредно пре него што је уснуо сном праведника, старац Артемије је био дубоко спокојан и седео је на свом кревету. У десној руци држао је бројаницу.

"Одлазим, владико мој, одлазим", рекао је старац. "Хоћу да ме благословиш како бих нашао милост пред Господом."

"Биће ти добро и поново ћемо се срести", одговорио му је владика.

"Надам се да ћемо се поново срести ако је таква воља Божија, али данас ми учини љубав и остани, па ујутро иди. Хоћу да добијем и твој последњи благослов."

Два сата касније, након што се причестио Пречистим Тајнама, предао је дух изговарајући: "Слава Теби, мој Господе, слава Теби!"



***



Јеромонах Методије живео је у пустињској келији Светог Нила. Био је крајње милосрдан и нико од њега није отишао празних руку. Изгледало је да би и самог себе дао као милостињу.

Упокојио се као птичица. Лагано. Блажено. Остали оци из његове заједнице читали су вечерњу и управо беху прочитали речи "Ангеле Христов, заступниче моје убоге душе...", кад је побожни старац замолио:

"Оче Ниле, прочитајте поново 'Ангеле Христов, чувару и покровитељу моје убоге душе... заступи ме пред Господом и одржи ме у страху Његовом и покажи ме као достојног слугу Његове доброте...'"

Након тога старац је сео, три пута немо уздахнуо и предао свој дух. Блажено упокојење.



***



Неки монах је упитао једног старца, којем је било више од сто година: "Шта осећаш сад, кад треба да одеш из овог привременог света?"

"Осећам толику радост и спокојство као да одлазим на венчање", одговорио је старац.



***



Један добар и врлински јеромонах из манастира Светог Павла упокојио се док је био изван манастира, седећи на једној стени и благосиљајући десном руком!



***



Један старац - подвижник по имену Хризостом, који је још увек жив и који се преко четрдесет година подвизавао у катунакијској пустињи, казивао ми је следеће:

"Имао сам духовног брата по имену В. У свему се подвизавао, а посебно у блаженом подвигу послушања. У часу кад је издахнуо, његово лице је заблистало. Касније су ме обавестили да је, тачно у часу кад се овај монах упокојио, ђавоимана жена у једном манастиру изван Атине рекла: 'У овом тренутку видим једног послушника из Катунакије који пролази митарства. Крунисан је црвеном траком на којој пише: 'Ангео осмог еона.'"



***



На дан 13. новембра 1985. године, посетио сам каливију Светог Јована Хризостома у скиту манастира Кутлумуша, где се подвизавао мој љубљени брат, старац Мојсије. Посетио сам га да бисмо заједно прославили празник.

Догодило се да је на тај свети дан благословеног помена златословесног светитеља вршен и помен незаборавном старцу Јовану о којем се, кад је остарио, бринуло братство манастира Кутлумуша. Блажени старац, који се упокојио кад му је било деведесет и пет година, данима пре своје смрти предсказивао је следеће: "Желим да умрем на празник Св. Јована Хризостома (Златоустог), као што је умро и мој старац." Тако се уистину и догодило.



***



Хаџи-Георгије се приближио крају свог овоземаљског живота у Константинопољу. Међутим, крај се истовремено приближавао и његовом духовном брату, оцу Неофиту, у Кавсокаливији. Отац Неофит је био благословен и врлински старчић. Једног дана био је обузет иступљењем. Кад је дошао себи, старац је рекао:

"Сад сам био у Константинопољу, са Хаџи-Георгијем."

"Шта нам доносиш одатле", упитали су га остали.

"Ево, доносим вам кољиво."

"А шта ти је рекао Хаџи-Георгије?"

"Рекао ми је: 'За три дана доћи ћу по тебе.'"

И заиста, три дана након упокојења Хаџи-Георгија (17. децембра 1886. године), односно 20. децембра, отац Неофит је мирно предао душу а да уопште није боловао.



***



Старац Теофил из Велике Лавре бринуо се за своје сопствене помене и у том циљу обезбедио је новац за парастосе које ће му служити. Непосредно пре своје смрти, сву своју личну имовину поделио је браћи и оцима.

"Велика је милост Твоја, Христе мој!" Биле су то последње речи босоногог старца Авакума и с тим речима у миру се упокојио.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:28 pm

33. СЛОВО О НЕПОСЛУШНОСТИ НАШИМ ДУХОВНИМ РУКОВОДИТЕЉИМА И О ЊЕНИМ ГОРКИМ ПЛОДОВИМА



Постоје многи и бројни примери горких плодова које су пожњели они што су прекршили заповести својих духовних руководитеља и били им непослушни. То се види и из светогорске изреке која каже да је "послушање - живот, а непослушање - смрт."

Један такав пример је и казивање које управо следи:

Отац Мелетије Духовник, наследник Хаџи-Георгија Посника, живео је у келији Светог Николаја, која припада манастиру Пантократору. Поседовао је велику библиотеку и био веома образован. Својим калуђерима никад није допуштао да раде недељом и осталим празничним данима. Тако се догодило да су једног празничног дана послушници дошли с питањем хоће ли отићи да погледају пчеле које су се налазиле у Капсали. Они се нису запутили тамо него су, напротив, продужили до скита манастира Кутлумуша, да би пецали у тамошњем рибњаку. На том месту вода се повлачи и због тога је оно названо "убица", будући да су се у старини људи овде често утапали.

Тога дана, дакле, овде је због непослушања пао један од браће из ове заједнице и утопио се! Остали се нису усуђивали да се врате у келију и да обавесте старца о овом тужном догађају. Отишли су код других отаца и преклињали их да му то опрезно саопште. Сви су жалили утопљеника и непослушног монаха. Сам старац Мелетије умро је услед неподношљивог бола.



***



Један монах је снажно чезнуо да оде са Свете Горе да би видео своју мајку. Иза његове привидно безазлене жеље крило се велико искушење. Будући обдарен расуђивањем, његов старац га је упозорио на то и није му дао свој благослов. Остали монаси из ове заједнице упорно су захтевали да му допусти да оде. Потајно су уредили с његовом мајком да из Кесарије допутује у Константинопољ, где ће доћи и њен син у пратњи једног од сабраће. Постојао је један бродић који је два пута недељно из Русије пловио за Свету Гору и пристајао у Константинопољу. Намеравали су да путују тим бродићем. Пре поласка, отишли су по старчев благослов за путовање. Старац је био прикован за постељу. Чим је чуо о чему је реч, почео је да плаче као да више никад неће видети овог монаха. Остали су покушавали да га утеше говорећи да ће се кроз неколико дана вратити. Међутим, вратио се само његов сапутник, док је онај монах заувек остао у свету.



***



Руски игуман Мисаило слао је једном приликом свог послушника на пут манастирским чамцем. Међутим, овај је одбио да га послуша.

Нећу да идем", рекао је.

"А куда хоћеш да идеш", упитао је игуман.

"У шуму да цепам дрва."

Монах је, дакле, отишао у шуму. Међутим, није прошло много времена, а једно стабло пало је на њега. Морао је да оде у болницу и да се покаје за своје непослушање.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:28 pm

34. СЛОВО О ДУХОВНОМ ОЧИНСТВУ, О ТОМЕ КОЛИКО ЈЕ ПОТРЕБНО ПОСРЕДОВАЊЕ ДУХОВНОГ ОЦА И РУКОВОДИТЕЉА И О ТОМЕ КОЛИКО ЈЕ БЕЗБЕДАН ИСТИНСКИ ПОСЛУШНИК



Заштита духовног оца обезбеђује послушнику велику и непроцењиву сигурност пред сваком опасношћу, телесном или духовном, пред људима или демонима, у овом животу као у и часу кад послушник предаје душу и прелази у будући живот.

Један послушник живео је у каливији Светог Јована Хризостома, у скиту Светог Пантелејмона при манастиру Кутлумушу. Био је игуманов нећак и из тог разлога често је изазивао свађе и размирице у скиту. Једном приликом тешко се разболео. Док је умирао, никако није могао да се смири. Био је узнемирен и налазио се у неописивој пометњи и растројству. Духовници су читали молитве за разлучење душе од тела, али ништа није помогло. Пометња и агонија само су се увећавале. Позвали су његовог старца Хризостома, који је ставио руку на послушникову главу и рекао:

"Чедо моје Јоване, упокоји се и ја ћу твоје бреме преузети на себе." Осим тога, обећао је да ће сиромашним подвижницима поделити милостињу за бдења и молитве на бројаницама, као и да ће у његово име затражити опроштај од свих које је увредио.

Тек што је старац ставио руку на његову главу и изговорио ове речи, послушник се потпуно умирио и спокојно предао душу.



***



У керасијској келији Светог Јована Богослова живео је и грчко-руски јеромонах Акакије, који је имао двојицу послушника, Аверкија и Прохора.

Једном приликом отишли су на врх Свете Горе и провели ноћ у катизми Пресвете Богородице, месту где се Пресвета Богородица јавила преподобном Максиму Кавсокаливиту. Иако му је његов старац заповедио да не иде, отац Аверкије је отишао да преноћи у усамљеној келији и за собом закључао врата. Током ноћи, напали су га демони. Појавио се демонски дух и почео бесомучно да га удара. Монах је почео да запомаже. Дотрчао је његов старац, узео крст и сатворио молитву, али демон није отишао. Отац Аверкије није могао да устане и да отвори врата. Тад је отац Акакије ушао кроз прозор и рекао нечистом духу:

"С којим правом нападаш мог послушника?" Чим је то изговорио, демон је ишчезао. Отац Аверкије је био слободан и умирио се. Овај догађај, с једне стране, открива духовно превасходство старца, а са друге, опасност која прети кад послушник извршава своју вољу и кад је непокоран.



***



Незаборавног оца Саву Духовника називали су "Новим Хризостомом (Златоустим)". Читавих двадесет година живео је поред свог старца, Илариона Ивиронског, а после његове смрти подвизавао се у каливији Васкрсења Господњег у Малом скиту Свете Ане.

Упокојио се 1908. године, након што је поживео осамдесет година. Одликовао се даром утехе, мудрим руковођењем душа, умећем расуђивања, приступачношћу, умилношћу, кротошћу и љубављу. Непрестано је исповедао. Исцељивао је ђавоимане.

Свакога је примао и у било које доба дана. Спавао је свега три или четири часа дневно. Увече би се сат или два бавио кореспонденцијом. Требало је да прочита безбројна писма која је добијао и да на свако од њих одговори.

Сматра се последњим од духоносних људи прошлог поколења.

Његова врлина расуђивања постала је пословична. Причестио је једног лекара који је пре исповести водио грешан живот. Том приликом је рекао:

"У овом стању може те исцелити једино Божанствено Причешће."

Користио је вештину да и самога себе представи као истог онаквог грешника какав је онај што се исповеда, да би га на тај начин охрабрио и да би успео да свакоме приступи на посебан начин, односно да би покајника ослободио стида и оклевања.

Током турске окупације појавили су се извесни проблеми између Турака и манастира Кутлумуша. Турци су постали толико срдити да су помишљали да поруше манастир.

Оци су запитали оца Саву шта да раде.

"Ставите на манастирске двери енглески грб, а на сваки пирг (кулу) енглеску заставу", одговорио им је он.

Турци су шкргутали зубима, али нису желели да зарате с Енглезима.



***



Оца Григорија Духовника, строгог поштоваоца светих канона, називали су "другим Василијем Великим".

Незаборавни епископ арголидски Јеротеј написао је о њему следеће: "Видео сам новог Василија Великог, којега красе исте оне душевне врлине какве су красиле и оног претходног, и који страда од исте болести." Упокојио се 1899. године, кад му је било седамдесет пет лета. Код њега се исповедао онај велики и смирени патријарх, као и многи други архијереји који су долазили да посете светоимену Гору. Патријарха је његов духовни отац угостио са три смокве на глиненом тањиру и чашом кишнице.



***



Отац Серафим, духовник из скита Свете Ане био је несреброљубив, незлобив, дуготрпељив, милостив и увек спреман да опрости. Утешио је многе душе, како на Светој Гори тако и изван ње, у Солунској, Касандријској и Јерисоској митрополији.



***



У Кавсокаливији, у каливији Ваведења Пресвете Богородице, живео је и старац по имену Григорије (Каротос). Имао је једног послушника који је, пре него што ће испустити душу, рекао свом поштованом старцу:

"Старче, дошли су демони и траже моју душу јер тих и тих дана нисам извршио своје правило."

Нека оду", рекао је старац, "јер ћу ја исправити твоје пропусте."

Послушник се задовољно насмешио и у миру предао душу.



***



Један старац каже: Током божанствене и свете исповести не суди се само оном који се исповеда него се суди и исповеднику. Стари исповедници (духовници) су били делатни. Нису судили на основу тежине преступа него на основу намере. Нису били у тој мери усредсређени на оно што слушају него на то како ће се опходити према души покајника."



***



Један мудри духовник је рекао: "Даћемо епитимију, али ћемо исто тако и утешити душу."



***



Духовни отац великог посника Хаџи-Георгија био је чудесни јеромонах Неофит (Караманлис) (1756-1860). У Кареју је прешао 1848. године, након што се током дужег периода подвизавао у кавсокаливијској и керасијској пустињи. Његова келија, названа "Свети Николај" (Капрули), припадала је манастиру Симонопетра. Био је духовник пет манастира и свих архијереја који су у то време боравили на Светој Гори.

Своју смрт је предвидео четрдесет дана унапред. Сам је ископао свој гроб и прочитао Еванђеље и Псалтир.

Причестио се Светим Тајнама, дао благослов својим послушницима, прекрстио се и у миру предао душу Господу.



***

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:29 pm

***



Између осталог што је сабрано у животопису незаборавног оца Кодрата Каракалског, помиње се и да је знаменити духовни пастир поседовао благодатни дар састрадања са покајницима који су се исповедали, да је плакао због њих и да је заједно са њима извршавао правило (епитимију) које би им наложио.



***



Оци односе преминулог брата на скитско гробље, где овај, посредством свог духовника, тражи опроштај од браће уколико је некога од њих ражалостио. Кад је отац Мина отишао из овог привременог живота, није се нашао ниједан брат који би рекао да га је (отац Мина) некад ражалостио. Напротив, сви су потврдили да отац Мина, иако често веома исцрпљен, никада није одбио да, материјално или духовно, помогне ономе коме је то било потребно!

Живела су овде и два брата међу којима је често долазило до свађе, јер је један од њих, по имену Зосима, често тражио нешто новца од оног другог говорећи да му овај то дугује. Други брат је говорио да му ништа не дугује, тако да су се стално препирали. Кад је отац Мина чуо за то, рекао је свом послушнику:

"О, блажени Онуфрије, они се свађају! Морам наћи нешто новца и дати га ономе што га тражи како би та препирка већ једном престала!"

Старац је, дакле, узео нешто новца који је имао и отишао код о. Зосиме говорећи: "Оче Зосима, ево ти новца који ми је дао отац..., јер га дугује теби. Међутим, то мора остати тајна, јер знаш да сам ја духовник."

Тако се окончала препирка између ова два брата!

Кад се отац Мина преселио из овог света, остали су хвалили његове врлине а отац Зосима је рекао да му је старац потајно вратио дуг у име брата с којим се свађао. Кад је то чуо онај брат, узвикнуо је:

"Не, оче Зосима, ја му никад нисам дао тај новац!" Сви оци који су то чули, и млађи и старији, једнодушно су се сложили да се отац Мина, будући уистину украшен великим врлинама, из привременог преселио у вечно, и прославили су Бога.



***



У својој епохи, највољенији од свих био је духовник Гаврило из скита Свете Ане, из каливије Ваведења Пресвете Богородице. Позивали су га у Константинопољску патријаршију, али је он већ био толико стар да није могао да се креће. Био је то старац над старцима. Упокојио се 1959. године, кад му је било осамдесет лета.



***



Уважени јеромонах Акакије, један од Пахомијеваца, казивао ми је о благословеном духовнику и исповеднику, оцу Доротеју, обдареном расуђивањем. Духовни отац Доротеј живео је у скиту манастира Кутлумуша. Уз њега су била и двојица послушника. Свети манастир Есфигмен позивао га је да буде њихов игуман али је он то скрушено одбио, јер није желео да напусти духовну борбу.

Током десет година служио је као свештеник у Протату, да би затим служио као типикар, најбољи којег је Протат икад имао. Код њега се исповедао архиепископ кипарски Леонтије. Из разлога које само Господ зна, последње године живота провео је у испосници (исихастириону, молчаници) Светог Јована Богослова у атинском округу Папагос. Он је у тој мери био обдарен духовним очинством и утешитељским дејствовањем на душе које су му долазиле да је постао њихов најбољи пастир, најопитнији лекар и исцелитељ, њихова истинска духовна оаза како у атинској области, тако и у пустињи. Људи који су се код њега исповедали и који су долазили по духовни савет сатима су чекали у реду да би се с њим сусрели. Пред крај живота је ослепео, али је у његовом случају губитак спољашње светлости увећао унутрашња, духовна и умна виђења.



***



Ово нам је приповедао незаборавни старац X. из скита Свете Ане:

"Огласила су се црквена звона. Изашао сам напоље и видео старца Онуфрија како плаче:

'Шта се десило, старче? Зашто звоне звона', са зебњом сам упитао.

'Наш духовник, отац Игњатије, окончао је свој пут', био је његов одговор. Кад сам то чуо, готово да сам се онесвестио од превеликог бола.

Старац Онуфрије је одмах пошао у каливију Пресвете Тројице и казао ми следеће:

'Од сада ће нам, блажени, бити изузетно тешко да нађемо духовника који истовремено познаје и делање и созерцање. Како ми је рекао блажени старац, отац Мина, доћи ће време кад ће монаси говорити: Исповедајте се Господу, јер је добар, јер је до века милост Његова (Пс 117,1). А шта да кажемо за оно, о чему говори Свето Писмо: Питај оца својега и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти (Понз 32,7).

'Шта да чинимо сад, кад се упокојио наш духовник', поново сам га упитао.

'Зашто мене питаш, блажени? Да ли још увек постоје духовници који би, као отац Игњатије, следили предање овог светог места? Отац Игњатије је у младалачком узрасту дошао из Сереса. Све што је имао у својој отаџбини оставио је сиромашнима и овамо дошао босоног, носећи само штап у руци. Отишао је у Катунакију, код старца Неофита, и није подизао очи чак ни зато да би видео где је хлеб, со или нешто слично. Видео је само стару бројаницу од три стотине чворова, Подвижничка слова авве Исаака Сиријског, плесниви двопек, Четворојеванђеље, Псалтир и Помјаник.

Кад би видео ове ствари, узимао их је и целивао. Без оклевања се потчинио старцу Неофиту. Није размишљао има ли хлеба или воде. Био је благодаран једино Пресветој Богородици што га је предала у руке тако великог подвижника. У потпуном ћутању, непрестаној молитви и сузама које су непрекидно текле. У Катунакији није постојала црква. Кад је требало да се причесте, одлазили су или у Мали скит Свете Ане или у Велики скит. За монаха је пострижен уз манастирско допуштење. Кад су остали оци видели његове врлине, позвали су га у Велику Лавру да га рукоположе за свештеника, и то не само да служи него да буде и духовник. У то време имао је само двадесет и шест година. Сви катунакијски оци - исихасти могли су да виде да он није обичан човек него натчовек! Био је толико послушан да је пред својим старцем чинио метаније чак и кад су у питању биле телесне потребе. Старац га је, са своје стране, често босоногог и по снегу слао у Кареју а он то никад није одбио. Код њега су долазили и исповедали се и Срби, и Руси, и Бугари, и Румуни, јер је живео уистину преподобним животом."'

***



Слепи Михаило из цркве Светих Архангела (метох каливије Ваведења Пресвете Богородице, у скиту Свете Ане) био је изврстан духовни руководитељ и исповедник. Метох се налазио у предграђу Атине које се зове Неа Хелвеција (Нова Швајцарска). Безбројне душе су долазиле да бреме својих грехова положе пред опитног саветника и оца, обдареног расуђивањем, и да утоле своју жеђ на бистром, свежем источнику православног предања, учења и богослужења које су могли пронаћи у духовној луци овог слепог исповедника. Келија оца Михаила, слепог Светогорца, постала је оаза православног поветарца и росе, особито у време кад је под туђинским утицајем баварског краља Отоа и његових наследника у грчкој престоници преовлађивао рационалистички протестантски дух.




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:33 pm

35. СЛОВО О ВЕРИ



Свети мученик Јаков, који се подвизавао у манастиру Дохијару и у Ивиронском скиту, био је обдарен пророштвом и другим благодатним даровима. Хришћанима који су били потчињени турској власти проповедао је еванђеље покајања. Пошао је из Солуна, а стигао до Нафпактоса. Био је заробљен и доведен пред султана Селима, где је Христа исповедио као јединог истинитог Бога. Због тога је био обешен заједно са двојицом својих ученика, ђаконом Јаковом и монахом Дионисијем.



***



Свети Мученик Гедеон Каракалски живео је у време туркократије (турске окупације). У детињем узрасту био је присиљен да се одрекне своје вере. Утекао је на Свету Гору и замонашио се. Будући да је чезнуо за мученичком смрћу, отишао је у Велестинон и Трново, где је ватрено и одважно исповедио хришћанску веру. Пострадао је тако што су му секиром одсецали један по један део тела, најпре руке а затим и ноге, све док није, изговарајући молитву, предао дух.



***



Један живахан младић рекао је неком старом монаху: "Бог не постоји. Ја у то не верујем."

"Приђи ближе. Зар не знаш да цврчак који сада пева говори о Богу? Зар не видиш какво крзно има ова мачка? Ни краљица фредерика није имала такву бунду!"

Младића су дубоко гануле ове старчеве речи. Његово тврдоглаво безверје беше ишчезло.



***



Велики трезвеноумни исихаста и затворник, Калиник Катунакијски, провео је живот у подвижничким напорима и зноју. Кад је дошло време да преда душу, он је рекао: "Благодарим ти Боже мој што, чак и да ништа друго нисам учинио у животу, умирем као православац!"



***



Једном је одређена група монаха објавила саопштење у којем се тврдило да је краљ Ђорђе Други масон. Међу њима је био и подвижник Петар Осиопетријски, о чијим врлинама и подвизима пишемо на другом месту. Полиција га је ухапсила и протерала у Спиналогу, где су његов врлински живот, подвижништво и једноставне проповеди били од користи многим душама.



***



Један подвижник је казивао следеће: "Овамо долазе многи студенти. Једном их је овде било десеторица и затражили су од мене да учиним неко чудо. Били су веома упорни. Размишљао сам на који начин да уразумим ову децу. Тада сам им рекао: 'Ево, станите у ред да вам одсечем главе. После тога ћу да учиним чудо и да вам их поново прилепим! Само, удаљите се један од другога, јер постоји опасност да помешам главе и тела! Јесте ли спремни? Хоћете ли да видите чудо?'

Младићи су се одмах успротивили: 'Не, не, оче, није потребно', једногласно су повикали."



***



У скиту Свете прародитељке Ане живео је духовник по имену Никандар. Редовно је посећивао сва богослужења, а према онима које је исповедао био је кротак и пријатан. Посебно се издвајао по томе што се строго придржавао древног скитског и православног предања.



***



На тему радиоактивности један остарели монах је рекао: "И ми знамо за радиоактивност. Шта да кажем? Уколико се отров налази у једној ствари, ми ћемо рећи да је не треба дирати. Сад се налази у свему и ништа не чинимо. Ми на Светој Гори најпре све осенимо крсним знаком, па тек онда једемо. Чега онда да се плашимо? Зар Христос није негде рекао да верујућима, ако и поједу нешто смртоносно, то неће нашкодити? Не брините."



***



"Свет је изгубио смисао живота. Дакле, требало би да га нађе. Безверје прави велику штету. Одатле све потиче."



***



Један старац је рекао: "Многи светитељи су чезнули да живе у наше време и да воде нашу битку."



***



Румунски подвижник по имену Енох живео је у Кареји, у једној полусрушеној кућици. Атонске власти су га упозориле да би требало да се пресели на неко друго место, јер прети опасност да се кућица сруши на њега. У једном тренутку замишљено је стајао пред службеником који му је издао наређење, а онда простодушно рекао: "Ја сам слуга Божији. Уколико то Бог жели, кућа ће пасти а ако не жели, ништа се неће догодити." Није отишао. Кућица се није срушила.

На исти начин је једне вечери одговорио и ђакону Атанасију у Солуну. Тада је због лечења боравио у овом граду и четири дана био гост у његовој кући.

"Старче, изађимо из куће", рекао је ђакон. "Зашто", упитао је он.

"Постоји опасност да се вишеспратница сруши и да нас убије. Ово је земљотрес."

"О, Енох је слуга Божији. Ако Бог то жели, кућа ће пасти. Ако не жели, неће пасти." И није изашао из куће.

Према казивању овог ђакона, старац је по Солуну ишао у крпама. Његова одећа висила је у ритама и са леве и са десне стране и он их је причвршћивао чиодама. Било је занимљиво посматрати га како се креће прометним улицама. "Хајде, старче, пожури", довикивали су му. "Зашто", рекао би он, "Нека мало сачекају. Ја сам стар и не могу да трчим", а затим би руком дао знак аутомобилима да стану.

"Лекари у Солуну су ми рекли да треба да будем оперисан", причао је касније. "Ја сам одбио, јер ниједан монах који је старији од шездесет пет година не може да преживи операцију, а ја желим да умрем на Светој Гори, на месту мог покајања. Ако ми дате неке лекове, ја ћу их узети. Сад, кад сам у осамдесетим годинама, не желим да будем оперисан изван Свете Горе. Желим да умрем у Градини Пресвете Богородице."


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:34 pm

36. СЛОВО О ПРЕЛЕСТИ И БИЦИ КОЈА ДОЛАЗИ С ДЕСНЕ СТРАНЕ



Пре отприлике стотину година, у скиту Свете Ане живео је један искушеник који је на дан пострига добио име Сава. Међутим, лукави човекоубица ђаво прелестио га је услед непослушања и претераног поверења у сопствене помисли.

Сава је од многих слушао о врху Свете Горе, о прекрасним утисцима везаним за успоне на то место и поклоњење на дан Преображења Господњег. У њему се родила чежња да и сам оде тамо и да се поклони "старцу Атосу", мислећи да се тај назив заиста односи на неког уваженог старца који тамо живи.

Упркос забрани свог старца, Сава се запутио ка врху Свете Горе. Кад је стигао до места које зову "Хаири" уистину је срео неког уваженог, седобрадог и исцрпљеног старца који се сажалио на њега и рекао:

"Куда си пошао, чедо моје? Изгледаш тужно и уморно. О чему се ради?"

"Желим да се поклоним старцу Атосу", успео је да прозбори преморени Сава.

"Ја сам старац Атос, чедо моје. Где живиш? Одакле долазиш?"

"Из Керасије. Из скита Свете Ане."

"Из скита Свете Ане? Познајем све који тамо живе. Како то да тебе не познајем? Чудим се, али ти немој да бринеш", рекао је тобожњи стари монах. "Ја сам духовник и сви послушници који су одважни и желе да изврше своју вољу долазе овамо да ми се поклоне. Сад више нема потребе да се и даље замараш. Ја сам сам дошао и нашао те. Видим твоју намеру. Није потребно да се пењеш на врх. Поклони ми се и врати се кући. Извршавај своју вољу и ја ћу се бринути о теби."

Монах Сава је био заслепљен својим непослушањем и речима сатане, који је изгледао онако како је он замишљао да би требало да изгледа старац Атос. Поклонио му се, али је ужаснуто приметио да рука коју је целивао има застрашујуће дуге нокте. Схватио је своју заблуду.

"Сад си мој", рекао му је ђаво у лику старца Атоса. "Доћи ћу једног дана да те поведем са собом."

У истом тренутку, Сава је пао у несвест. Након више часова, нашли су га неки путници и вратили на "место покајања", односно у скит Свете Ане. После три дана прибрао се и са сузама испричао шта се догодило, тражећи опроштај од старца и скитске сабраће.

Осам година провео је у скиту, а нигде није могао да се смири. Петнаест година је у светом манастиру Ивирону преклињао за помоћ чудотворну икону Богородице Портаитисе.

Када се једном приликом са двојицом браће нашао на мору и пецао, у истом оном часу у којем се некад поклонио сатани, налет олујног ветра га је наочиглед осталих уграбио из барке. Сажаљења достојни монах Сава заувек је ишчезао.

***



У Каруљи је живео подвижник по имену Пахомије, који је пао у страшну прелест. Био је уверен да не постоји свештеник који би био достојан да га причести. Очекивао је да се појави ангео с небеса који ће му донети Свете Тајне. Његов крај је био трагичан. Пао је низ стену и утопио се у мору. Нашли су га у Сикији, на супротној обали, пошто су га допола појеле велике рибе.



***



Пре много година, на јужном врху Катунакије, живео је један побожни старац који је имао послушника по имену Спиридон. У почетку, Спиридон је у свему био послушан и тачан. Међутим, како је време пролазило, црв славољубља (таштине) неприметно је почео да нагриза његову монашку душу. Постао је неумерен у својим подвизима: увећао је коленоприклоњења и молитве на бројаници, док су његова бдења постала много дужа, али без знања и благослова његовог духовног оца. Себе је сматрао узвишенијим од осталих монаха и, мало по мало, извршавајући сопствену вољу, стигао је дотле да је њиме овладао дух гордости.

Једне ноћи зачуо је како неко куца на врата његове келије и рекао: "Молитвама...". Отворио је врата и шта је угледао? Пред њим је стајао један ангео. Ангео који је тако само изгледао, а који то уистину није био.

"Послао ме Сам Бог Сведржитељ да те известим да је задовољан твојим подвизима и врлинама", рекао је. "Господ жели да те награди и стога те позива да заједно са мном пођеш на врх Атоса, где ће се и Он појавити са војскама ангела и зборовима светитеља, тако да ћеш моћи да Му се поклониш."

То је изговорио привидни ангео, а Спиридон, помрачен тамом гордости, није се ни помолио. Напуштен од божанствене благодати, кренуо је за њим. Било је зимско доба. Време је било лоше и све је било прекривено снегом. Након вишечасовног путовања стигли су на сам врх Атоса. Привидни ангео је задовољно рекао Спиридону:

"Погледај тамо! Видиш ли да долази Христос?" Спиридон је видео неки црвени диск и учинило му се да у његовој средини седи Христос, одевен у архијерејску одежду. Истовремено су се појавили редови ангела, светих апостола, преподобних, јереја, праведних људи и жена. Збор јереја предводио је Свети Спиридон, а поглед несрећног монаха Спиридона особито се зауставио на његовом лику.

У међувремену га је привидни ангео пожуривао:

"Шта гледаш, будало? Зар не видиш да долази Христос? Пођи одмах да му се поклониш!"

Спиридон је оклевајући кренуо напред. Мора бити да се у том тренутку неко молио за њега, јер је са чуђењем запазио да тобожњи Свети Спиридон носи веома велику скуфију, метар високу. Наиме, монах Спиридон је знао да се овај светитељ на иконама увек изображава са малом скуфијом. Прекрстио се и рекао: "Господе, помилуј... никад у свом животу нисам видео тако велику скуфију."

У истом тренутку сва ова илузија је ишчезла и Спиридон је остао сам, на самом рубу дубоке, стрме провалије. Једна нога била му је у снегу, а другом се спремао да закорачи напред, у бездан провалије.

Требало му је дванаест часова да се врати у своју келију, где је затекао свог старца како плаче и моли се. Исповедио се и покајао, испричавши о свему што се догодило.

Старац му је дао правило према којем три године није смео да се причести. Осим тога, упутио га је у најстрожу, дионисијатску киновију, да тамо током те три године пере судове. На тај начин се уистину смирио и свим оцима, а посебно почетницима, приповедао о великој опасности и страшној смрти која му је претила, а од које га је спасла молитва његовог старца.



***



Некадашњи игуман Дохијара по имену Неофит боравио је 1880. године у молчаници (исихастириону) Светих Архангела, у Малом скиту Свете Ане. Изгледало је да му се у сну јавио Василије Велики и да се тада поклонио светитељу и целивао прст на његовој нози.

Тај сан је био довољан да у души некадашњег игумана изазове надменост и егоистичну гордост, јер је сматрао да види светитеље и да им се клања. Његове помисли биле су трајно и непрестано везане за тај сан, тако да се све теже молио и извршавао своје правило.

Време је пролазило и свеблаги Бог га је просветлио да посети знаменитог духовника, оца Григорија, који се подвизавао у крајњој оскудици и сиромаштву и живео у нешто удаљенијој испосници, у истом овом скиту.

"Брате мој игумане, великом ђаволу си се поклонио а не Василију Великом", недвосмислено му је рекао. Молим те да убудуће не придајеш никакав значај сновима које ђаво користи да би обмануо људе."

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:35 pm

***



Мудри старац Данило Катунакијски, обдарен расуђивањем, поседовао је и дар препознавања прелести, тако да је својим усменим и писаним поукама многим душама помогао да се ослободе замки које потичу од ђаволове "десне" битке. О следећем догађају сам је казивао и писао следеће:

"Пре неколико година, у једној од киновија ове светоимене Горе живео је монах Алипије. Трудио се на свом спасењу и упражњавао умну молитву. Једне ноћи нашао се у оближњем манастирском винограду. Изговарајући молитву, осетио је дрхтавицу у телу и велики страх у срцу. Иако се најпре уплашио, касније је рекао самом себи: 'Без оклевања треба да изговорим молитву и шта онда ђаво може да учини?' Наставио је да се моли, али је његово тело и даље подрхтавало.

За ово демонско дејство дознали су сви оци у манастиру и дошло је до велике саблазни. Наиме, није се тресло само његово тело него су се истовремено тресли и они који би се током богослужења и заједничке молитве нашли у његовој близини или, пак, они који су у стасидијама стајали поред њега. Сви они би се заједно кретали, а са њима су се покретале и стасидије, као да су спојени у један низ и као да заједно играју.

Осим тога, кад би ушао у своју келију, и она и оближње келије потресале су се као Везув. Нико није чуо да се нешто такво раније догодило.

Видевши ову тужну ситуацију, игуман и проистаменос манастира затворили су га у једну капелицу. Сваке вечери су му давали педесет грама хлеба и наредили свештеницима да му наизменично и без престанка читају молитве егзорцизма (заклињања). Међутим, и то је било узалудно: напротив, демонско дејство се појачало! Најзад, не знам како се то догодило, али довели су га код мене недостојног, да бих изнео своје мишљење или савет о томе шта да чине.

Код мене је дошао у пратњи једног манастирског сабрата. Након што сам их срдачно и благонаклоно примио, удаљио сам се са болесним Алипијем. Брижљиво сам га испитао, а он ми је исповедио све што се дешавало током његовог живота, почев од детињства. После тога, упитао сам га за његово мишљење о томе што се догађа, а он ми је одговорио: 'Што се тиче тог дејства и подрхтавања тела, оно не потиче нити од благодати Божије нити од зависти ненависника; мислим да сам дужан да до последњег даха изговарам молитву, а ђаво нека се мучи због тога! Ја изговарам молитву,' каже он, 'призивам Име Христово и немогуће је да се одрекнем тог спасоносног Имена!'

Ја сам му на то одговорио: 'Што се тиче ове молитве, чак и ако имаш благослов и ако ти се чини да си исповедник, боље је да брижљиво испитамо и могућност да се узалудно боримо и да, мислећи да творимо вољу Божију, заправо чинимо сасвим супротно.

Прати ме, дакле, јер ћу ти рећи да си на три места погрешио.

Као прво, возљубљени, упражњавању Молитве Исусове морају претходити одређене припреме. Зар не видиш да си начинио велике пропусте? Недостаје ти послушање, а одликују те гнев и свадљивост. Осим тога, своју вољу и умовање носиш као божанско знамење.

Као друго, док твориш Молитву Исусову, сматраш је за своју велику врлину и мислиш да ти непријатељ на томе завиди, што се пројављује у том саблажњивом дрхтању.

Као треће, настављајући да изговараш молитву и превиђајући то сатанско дејство, ти мислиш да удовољаваш свесветој вољи Божијој која јесте блага, али ти гневиш Његову доброту јер уместо истине следиш прелест.

Осим тога, како се усуђујеш да тако великом делу приступиш без опитног руководитеља?'

Након што сам му помоћу многих светоотачких списа показао да је у заблуди, благодаћу Божијом дошао је себи и схватио да је прелешћен. Упитао ме како да се поправи. Рекао сам шта је неопходно да учини и да, уколико жели да се потпуно ослободи, треба да учини следеће:

Као прво, неопходно је да у свему буде савршено послушан свом игуману, да не буде љубопитљив и да не осуђује своју сабраћу. Као друго, кад изговора молитву, односно 'Господе Исусе Христе...', нека не обраћа пажњу на сатанско дејство које га је до сада обмањивало. У ствари, за његов ум и за његову моћ расуђивања добро је и корисно да га уопште не прихвата. Када по навици осети такво кретање, нека не обраћа пажњу на њега и нека се помоли нашем Господу Исусу Христу да му помогне да се ослободи тог болесног стања.

Прихватио је моја скромна упутства и савете с непоколебивом вером. Неколико дана након његовог повратка у манастир, уз помоћ човекољубивог Бога потпуно се ослободио, а због свог благословеног повратка и савршене покорности свима постао је предмет поштовања и љубави васцелог братства.

Као доказ његовог истинског и Богом облагодаћеног повратка, наводим пример чудесног послушања због којега су му се сви дивили.

Један од најпоштованијих монаха у манастиру, Евдоким из Тиниоса, на начин који је само Богу познат постао је ђавоиман. Он није само неодмерено викао, проклињао и кидао ланце него се, што је било најжалосније, прљао сопственом нечистоћом. Будући да нико од браће није могао да му помогне нити да се брине о њему, они су тај задатак доделили Алипију. Он се читаве три године без роптања старао о овом болеснику и одважно подносио све његове клетве. Својим савршеним послушањем и стрпљењем, Алипије је успео да болесник, који је према другима показивао јарост и нетрпељивост, с њим буде послушан и миран. Алипијево присуство било је као узда за његову махнитост.

Поред настојања да његов болесник добије чисту храну и да буде чист, Алипије је уместо њега читао јутрење и вечерњу. Након три године, Евдоким се ослободио ових патњи. Недељу дана пред смрт био је сасвим миран и тако је предао душу.

После његовог упокојења, благословеном Алипију је поверена дужност болничара, где се посебно истакао бригом за браћу. На крају, који је уследио три године касније, добио је туберкулозу и отишао Господу. Задивљује чињеница да је предвидео своју смрт. Била је субота. Заједно са осталом браћом причестио се Пречистим Тајнама и чинило се да је здрав. Међутим, он је једном од најближе браће у Христу рекао: 'Отићи ћу данас, пре него што падне вече.' И заиста, у време вечерње службе, предао је дух.

Нећу пропустити да кажем оно најважније, што разоткрива његово потпуно покајање, послушност и смирење. Од времена кад је дознао за моју болест и схватио да је Бог учинио да ме упозна ради свог спасења, писао ми је о свим својим помислима. Све о чему сам му писао спроводио је у дело. Ради његове користи два пута сам ишао у манастир и био сасвим задовољан овом чудесном променом."



***




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:35 pm

У Каруљи је живео један подвижник по имену Стефан. Био је прелешћен помишљу да сам служи Божанствену Литургију (што је противно канонима Православне Цркве). Цркву није схватио као кивот Истине, нити је прихватио Њеног новојављеног светитеља, Нектарија.



***



На најузвишенијем делу скита Свете Ане, у једној безводној каливији, живео је неки прелешћени монах. Није општио са осталим оцима и у својој прелешћености сматрао је да на земљи не постоји свештеник који би био достојан да служи Литургију, због чега се није ни причешћивао Пречистим Тајнама. Сећам се да сам га ноћу виђао како хода носећи малу светиљку. О њему су ми казивали оци из скита Свете Ане.



***



Изнад пећине Светог Акакија Кавсокаливита налази се каливија Успења Пресвете Богородице, у којој данас бораве отац Серафим и његова заједница.

Пре неколико година, овде је живео један монах, старац Харалампије. Желео је да изврши неумерене подвиге, не очистивши се претходно од страсти надмености и славољубља. У том циљу затворио се у каливију и јео искључиво двопек.

Прошла је једна седмица и понестало му је хране. Отворио је врата каливије и пред собом угледао врећу двопека. Тада је уистину био сигуран да су његов подвиг и пост угодни Богу, тако да се још више испунио гордошћу.

Прошло је месец дана. Једном приликом, око поноћи, читао је Молитве Пресветој Богородици. У тренутку док је читао стих "Ти си потпора девственицима, Богородице Дјево...", зачуо је како неко куца на врата. Отворио је врата и шта је угледао? Седобрадог и хромог старца дивљег изгледа.

"Ја сам духовник", рекао је он. "Дошао сам, чедо моје, да се уверим у твоје подвиге, јер ја много волим оне који се подвизавају у тајности и по сопственој вољи. Иако сам хром, донео сам ти двопек и једну корпу пуну дуката за које ћеш моћи да купиш пуно двопека, тако да уопште нећеш морати да излазиш из каливије."

То је изговорио и испружио руку да му дода корпу. У том часу старац Харалампије је видео да су његови нокти необично дугачки и црвени.

"Ако хоћеш да ти верујем", рекао је седобрадом, "прекрсти се и уђи да наставимо молитве Пресветој Богородици."

Странац се разгневио и заурлао: "Дошао сам да ти помогнем, а ти ми не верујеш него ме позиваш да прочитам такве речи Оној... Која нас спаљује! Никад!"

Зачуо се страшан шум и затресла се читава каливија, испунивши се истовремено и ужасним смрадом и неподношљивим мирисом, док је демон у лику седобрадог старца истог трена ишчезао.

Старац Харалампије се од страха онесвестио. Кад је дошао к себи, сео је у један угао каливије, умотавши се у покривач. Дрхтао је и био ошамућен. На том истом месту затекао га је његов сусед, старац Дионисије, којем је и описао овај догађај.



***



Следећи текст је преузет из руком писане библиотеке светогорског монаха Јефтимија Крићанина:

"Пре педесет година, монах Пахомије, пореклом из Редеста у Тракији, издвојио се са својом заједницом у каливију Светих Апостола, у скиту Свете Ане. Он нам је често казивао како је у киновији живео поред монаха Захарија, учитеља који је превео Катихизис Светог Теодора Студита. После извесног времена, Захарије је прешао у Мали скит Свете Ане, у такозвану Авакумову каливију, где се до краја живота подвизавао у потпуној самоћи. У то време на Светој Гори живео је и многопоштовани Нил, епископ карпатски. Пошто би у Великој Лаври прославили празник Светог Атанасија Атонског, епископ је имао обичај да крене у пустиње и скитове и да посети оце које је познавао. Тако је сваке године посећивао и преподобног учитеља Захарија. Те године није посетио ниједног од браће коју је познавао него се након празника одмах вратио у своју резиденцију. Ђаво је намеравао да искористи ту прилику и да прелести Захарија, како би му се овај поклонио. Било је летње доба, 7. јул, тако да је у један сат ноћу Захарије још увек седео у дворишту своје каливије. Зачуо је људске кораке и помислио је да се приближава владика Нил.

'Зашто се толико трудиш, владико, да посетиш једног безвредног познаника, посебно у ово доба ноћи?'

Чим је то рекао, Захарије се погнуо и до ногу му се поклонио, као да ће целивати његову руку. Тобожњи владика му је пружио десну руку да је целива и он је то и учинио. Међутим, уместо да га благослови, бацио га је на земљу и Захарије је изгледао као да је мртав јер то, наравно, није био владика Нил него сам ђаво. Због овог целивања, благодат је напустила монаха. Ђаво је истог тренутка ишчезао, остављајући несрећног Захарија да без гласа лежи на земљи. Кад је ујутро један од скитске браће из личних разлога дошао да га посети, затекао га је у том истом стању. Одмах је отрчао и позвао скитске свештенике и оце, који су извршили Свето Миропомазање и прочитали молитве заклињања (егзорцизма) Светог Василија Великог. Осим тога, благословили су га светим моштима и он је постепено почео да се опоравља и да узима храну.

До краја живота често се исповедао: 'Много сам написао, и био сам на многим местима овог света, али ме ђаво ипак прелестио да се поклоним пред њим. Пре него што сам целивао његову гнусну руку требало је да, безумник, начиним знак Часног Крста. У том случају не би могао да остане. Победило би га непобедиво оружје и истог часа би утекао, а ја не бих претрпео никакво зло.'"



***



Кад се једном приликом неки богослов приближио старцу Јосифу Спилеоту, старац је осетио неугодан мирис. Скренуо му је пажњу на то и подстицао га да се исповеди. Касније се испоставило да је узрок неугодног мириса било веровање овог богослова у Дарвинову теорију човекове еволуције.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:36 pm

***



Душа незаборавног григоријатског игумана Атанасија била је као спокојна лука. "Атанасије је подсећао на оне подвижничке ликове Тиваиде и Египта", говорио нам је познији игуман Висарион. Био је веома привржен духу негневљења и кротости. Улагао је велики напор да тај дух пренесе и на своје послушнике. Поред тога, он је био и песник и давао им је да читају стихове посвећене светој кротости. Један григоријатски монах у метоху Вултиста примио је од њега следећу поему:

Слатко је, од свега најслађе

бити кротак. Кад ме неко угњетава,

зашто да га кудим?

Хоћу ли умирити јарост

ако почнем препирку?

Он се разјарује и ако му одговорим,

уподобићу се њему, варварину.

У часу јарости

ја ћу ћутати,

и махнитост ћу

сталоженошћу зауставити.

Затим ћу тихо, слатко

неправду напасти

и боље ћу се чути

него да је ударим.



***



Отац Јефрем, исихаста из Катунакијске пустиње и изврсни учитељ светог, равноангелског живота, који је још увек жив и незаблудно руководи борце Христове, казивао нам је следеће:

"Ово што ћу вам испричати догодило се у манастиру Ивирону. Био је ту неки човек који је превозио дрва. Један свештеник му је рекао:

'Газда-Никола, довези и мени мало дрва.'

'Хоћу, оче! Колико дрва желиш?'

'Десет стабала.'

Човек их је и довезао.

'Довези их ближе', рекао је онај свештеник.

'Животиња не може да прође, плаши се. То је узана стаза и за њу је исувише стрмо', одговорио је човек.

'Кажем ти да ближе довезеш дрва.'

Тако је дошло до свађе.

'Неће ти бити опроштено', рекао је свештеник.

'Ни теби неће бити опроштено', рекао је превозник свештенику и отишао.

'Шта сад да радим', питао се свештеник. 'Не могу да служим Литургију. Не могу! Шта сад да учиним', размишљао је он. 'Ево, кад превозник сутра буде пролазио, поклонићу се пред њим да би ми опростио. Међутим, шта ће се догодити ако се његов син пре тога разболи и ако он изненада буде морао да оде у своје село? Како да нађем овог превозника?'

У међувремену се смрачило и, као што знате, закључали су манастирску капију.

'Шта сад да чиним', размишљао је свештеник. 'Не могу ни да одем ни да останем. Сад кад смо се посвађали постоји истинска ризница. Пресвета моја Богородице, просветли ме шта да учиним. Каква је та ризница? То је молитва. Због тога ми, монаси, када имамо неки проблем, кажемо: Пресвета Богородице, помози ми, просветли ме.'

Свештеник је, дакле, почео да се моли: 'Пресвета Богородице, шта да учиним?'

Убрзо је добио одговор. Упалио је лампу и изашао кроз манастирска враташца, а затим почео да се успиње уз планину, иако је била ноћ а он имао само ту једну светиљку.

'Добро вече.'

'Добро дошли, оче.'

'Благословени, посвађали смо се због неких дрва. Опрости ми', рекао је свештеник.

'Бог Вам опрашта, оче', одговорио је онај човек. 'Опростите и Ви мени.'

'Нека Бог опрости', одговорио је свештеник и отишао да служи Литургију.

Кад се с неким посвађаш, немој ићи да се причестиш пре него што се помирите.

И мени се пре неколико година догодило нешто слично. Пролазила је једна лађица и ја сам у њој спазио оца Демоклита, лекара из Новог Скита. Будући да је мој старац био болестан, отишао сам до чамца да бих га упитао нешто у вези са старцем. Међутим, ништа нисам рекао капетану и он је помислио да и ја идем за Дафни. Кад су се сви оци укрцали, лађица је испловила из пристаништа.

'Коста, ја не путујем', рекао сам капетану.

'Зашто ми то ниси рекао?'

'Желео сам само нешто да кажем лекару док се остали оци не укрцају', одговорио сам.

Коста је вратио лађицу до пристаништа и ја сам искочио.

'Иди дођавола', довикнуо је.

Отишао сам и све испричао старцу.

'Старче, тако и тако се догодило на Костиној лађи. Не могу да служим Литургију.

Одлучио сам да у подне, кад се Коста врати, одем до њега и затражим опроштај.'

У подне сам отишао до пристаништа.

'Како је, Коста', упитао сам.

'Добро је, оче.'

'Благословени, јутрос сам погрешио и ражалостио сам те. Опрости.'

'Нека Бог опрости, оче', рекао је Коста. 'Опростите и Ви мени.'

'Нека Бог опрости.'

Будући да смо опростили један другом, могао сам да служим Литургију.

То исто би требало да учините и ви кад су у питању ваши пријатељи или сарадници (ово је старац рекао мирјанима). Ако им кажете неку ружну реч, немојте ићи да се причестите, јер нећете моћи ни да се помолите. Ваша молитва неће моћи да се узнесе. Најпре вам мора бити опроштено, а онда можете наставити са молитвом и причешћивањем."

"Ни на шта се не жалим. Сви ме воле. Сви су добри. Толико сам благодаран да прослављам Бога и често пожелим да плачем од радости", рекао ми је кротки старац из једног киновијског манастира.

Незаборавни духовник Јероним, некадашњи игуман манастира Симонопетра, био је толико незлобив да је познавао човека који је нешто украо али га није одао. Кад су га питали о томе, одговорио је: "Питајте Светог Симона, он зна..."




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:36 pm

38. СЛОВО О МОЛИТВИ, ОБОГОТВОРУЈУЋОЈ ВРЛИНИ, КОЈА У СЕБИ САДРЖИ И СВЕ ОСТАЛЕ ВРЛИНЕ



Кад је Свети Акакије Кавсокаливит стајао на молитви, подсећао је на усправни, непоколебиви стуб, а кад је седео није осећао тело јер је био у узвишеном стању, преиспуњен благодаћу и божанском светлошћу.



***



У каливији Светог Преображења која припада скиту Свете Ане, живео је побожни монах Мина из Мавровуније.

Током дана и ноћи чинио је од хиљаду до три хиљаде коленоприклоњења и од педесет до сто молитава на бројаницама. Због великог броја молитава није могао много да разговара с другима. Молитва за њега није значила само сједињење душе с Богом него је имала и практичну корист, јер га је спречавала да празнослови и да осуђује.

У истом скиту, у каливији Ваведења Пресвете Богородице, подвизавао се монах по имену Прокопије. У срцу је осећао силну чежњу за изучавањем музике. Поред тога, годинама се усрдно бавио умном молитвом. Међутим, није био у стању да мелодично пева.

Једног дана, кад је био меланхоличан и тужан, пред њим се појавио један седобради старац који му је рекао: "Шта се догађа, зашто си тако тужан?"

"Шта се догађа? Желео бих да изучавам музику, а нико неће да ме поучава јер не могу правилно да певам."

"Ја ћу те поучавати. Поред мене ћеш постати најбољи појац. Међутим, хоћу да ми најпре учиниш једну услугу", рекао је незнанац.

"Шта? Све што желиш", додао је Прокопије.

"Уместо било какве плате, желим да бациш то што имаш у рукама и да престанеш да се молиш."

Прокопије је схватио да је овај непознати човек заправо демон, разгневио се и рекао: "Иди од мене сатано!" Демон је истог тренутка постао невидљив.



***



Старац Артемије, сабрат манастира Григоријата, старац простог срца, једноставних речи и понашања, простодушан у својим списима и у свом свакодневном животу, упокојио се 1941. године, кад му је било деведесет и три лета. Никада никога није осуђивао нити критиковао. Носио је најјефтинију одећу.

Овај блажени човек ретко је користио сопствени кревет. Обично је седео на једној клупици, одевен у расу и камилавку и, док се молио, очекивао да зачује звук звона које позива на богослужење. Често је одлазио у капелу Свете Анастасије, где се на коленима молио.

Чим би отворили цркву за јутрење или вечерњу, први је у њу улазио, целивао је све свете иконе, као што су чинили и многи други побожни оци. Оне фреске које није могао да додирне уснама дотицао је прстима... Никад није седео на стасидији. Стајао је усправно, као непоколебиви стуб, на сваком богослужењу, бдењу или божанственој Литургији.



***



Монах са Крита, који је живео у келији Часног Крста, између Керасије и Кавсокаливије, након једне несреће изгубио је вид. Од тада се још више посветио молитви. Будући да је био слеп, није се бавио никаквим другим занимањем. Молио се непрестано и непрекидно, наглас и стојећи усправно, тражећи посредством умне молитве духовну (умну) светлост са Неба.

Једном су двојица новинара - поклоника пролазила поред његове келије. Зачули су слепог монаха како се моли и застали испред келије, јер нису желели да прекидају црквено богослужење. Мислили су да се то дешава на читавој Светој Гори, због чега су записали: "Бесконачне су молитве атонских монаха..."



***



Један подвижник послао је свог послушника у Кареју да тамо прода његово рукоделије. Послушник је у Протату зачуо најлепше псалмопојање и музику. Једног дана рекао је свом старцу: "Старче, имам једну помисао. Ми овде у пустињи ништа не радимо. Требало би да видиш како они прослављају Бога псалмопојањем, хоровима и многим другим стварима. Ми овде имамо само бројанице и само Господе Исусе Христе...'"

Старац му је сутрадан рекао: "Пођимо, чедо моје, да видимо шта чине ти оци. Могли бисмо и ми да се придржавамо њиховог типика."

Кад су ушли у цркву, нагнуо се према њему и шапнуо му на ухо: "Уистину, чедо моје, овде прослављају Бога."

Не беше још ни завршио реченицу кад се све потресло од снажног земљотреса. Појци су истог тренутка одбацили музичке књиге и прекинули "терирем". Узели су бројанице и почели да се моле: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне!"

"Хајдемо, старче, вратимо се нашем служењу и безмолвију у нашој каливији. Оно што ми чинимо узвишеније је од овог појања."

Схватили су да је уистину најбоља молитва - молитва на бројаницама.



***



Двојица подвижника, Агатангел и Ананија, живели су у једној светогорској пустињи равноангелским животом. Волели су скривеност и ненавидели таштину. Осим тога, пред другима су се претварали да су помало јуродиви. Желели су да сакрију своју врлину. У њима је била дубоко укорењена умна молитва.

"Калуђерчићу мој, овде је био Христос. Да ли ти је рекао или те уверио кад ће поново доћи", говорили су младим монасима. "Извршавај своје правило, али немој мислити да чиниш нешто посебно!"



***



"Многи оци су 'трезвеноумни', а да то и не знају", рекао је један стари пустињак.



***



Знаменити Сава Духовник није спавао у кревету. У келији је имао два ужета која су била прикачена за таван. Ужад су му придржавала руке, тако да је читаве ноћи стајао усправно и молио се.



***



Један стари монах је говорио: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме." То је темељ.

Осим тога, рекао је и следеће: "Једно 'Господе помилуј' потреса небо и земљу."



***



Често чујемо да светогорски оци кажу: "Ни због чега другог не постајемо монаси него да бисмо се молили."



***



Говорио нам је отац Хризостом, пустињак: "У Кавсокаливији је живео један стари монах по имену Анатолије. Имао је ангелски глас. Кажу да би сваки пут кад би певао 'Достојно јест' од превелике радости у срцу уздигао и раширио руке, и да су се тада, како причају, кандила померала. Једном сам силазио из скита Свете Ане и зачуо сам га како пева. 'Какав глас', рекао сам у себи. 'Да ли то ангели певају?'"



***



Један монах - подвижник причао нам је следеће: "Ђаво превасходно хоће да нас спречи да се молимо. Чим неко почне да се моли, непријатељ покушава да помислима и разним маштаријама развеје његов ум. Уколико на тај начин ништа не постигне, појављује се он сам, само и једино зато да би нас узнемирио и приморао да прекинемо молитву. Једног дана, кад сам клекнуо на колена да бих се молио, иза мене се појавила јака светлост. Разумео сам да је то ђаво. Нисам обраћао пажњу и наставио сам непомућено да се молим. Са моје леве стране, на растојању од једног метра, појавила су се два ђаволчића. Почели су да плешу и да играју покушавајући да ме засмеју..."



***



Поред свог великог подвижништва, сједињеног с најдубљим смирењем, подвижник Тихон поседовао је и дар непрестане молитве, која се настављала чак и кад спава.

"Кад се молиш", говорио је он, "молитва треба да се сједини са срцем, као када лепком залепиш две ствари."

Он је рекао и следеће: "Пре него што започнеш неко дело, треба да се помолиш Богу говорећи: 'Боже мој, дај ми снагу и просветли ме.' Кад завршиш, треба да кажеш: 'Слава Богу!'"



***



Један старац је рекао: "Истинско знање умне молитве за човека почиње познањем сопствене слабости и немоћи. Бог никоме не допушта да падне. Човек тражи исцелење, познање, учење. Онај који је чист тражи руководитеља, има страха Божијег и смирен је. Страх Божији не допушта да човек буде прелешћен. Тим страхом почиње поука. Човек који се присиљава помаже самоме себи и увећава свој труд. Он достиже созерцање. Долази до поимања Суда, пакла и Царства Небеског.

Кад човек хода у истини, он се не прелешћује. Он све разуме, док прелешћен човек корача по ваздуху."



***



Знаменити игуман манастира Каракала, јеромонах Кодрат, постигао је стање постојане унутрашње молитве. Дању и ноћу, било да ради или да разговара, његова унутрашња молитва није се прекидала.



***



У бугарском манастиру Зографу живео је један духовник, отац Јован. Био је то човек молитве и умилења, обдарен расуђивањем. Чак и у трпезарији, у време док је обедовао, није прекидао унутрашње изговарање умне молитве.

"Током четрдесет година у пустињи, све службе сам служио молећи се на бројаници", рекао је старац Хризостом, пустињак. "Током Великог Поста, требало би да се потрудимо да наш ум непрестано буде привезан уз Распетога. Молитва се брзо изгуби. Човек мора присиљавати самог себе."



***



Поштовани старац Герасим Химнограф причао ми је да је 1935. године дао две стотине драхми убогом каруљском подвижнику Филарету, који је тада био у великој немаштини. "Видео сам да је веома потиштен и рекао: 'Не жалости се, авво. Узми овај новац. Није потребно да ми га вратиш. Помоли се једном свесветом Богу да ме помилује.'"

Подвижник је узео новац, заблагодарио на братској љубави и запутио се у скит Свете Ане да врати дуг. И као што је било уобичајено за њега, идући путем непрестано је изговарао молитву "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме". Док је тако ходао, испред себе је угледао четири папира, у низу поређана један иза другог. Ти папири су оставили утисак на њега, јер су изгледали другачије од осталих. Он их је сакупио и, с простотом која је била карактеристична за њега, вратио се код оца Герасима.

"Какви су ово папири, оче? Нашао сам их доле на путу, док сам ишао према Светој Ани."

Старац Герасим се задивио промислу Божијем и сили његове молитве. Биле су то четири неупотребљене новчанице од педесет драхми!

"Старче Филарете", рекао је он, "ови папири су четири новчанице од педесет драхми. То Вам је Бог послао. Реци те ми, молим Вас, о чему сте размишљали док сте ишли према скиту?"

"О чему другом, оче, него о молитви 'Господе Исусе Христе...?' Повремено ми је долазила и одлазила помисао о мом дугу од две стотине драхми и размишљао сам како да вратим новац који дугујем теби! Узми га, моли те, да би се мој ум ослободио те помисли и тог дуга!"



***



Један подвижник је казивао: "Док сам се молио, сусрео сам мог покојног старца. Та молитва се уздизала до неба као пламени стуб. Да ли схватате какво се дубоко тајинство овде скрива?"



***




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:37 pm

Други подвижник је рекао: "Монах подсећа на Мојсија, који је од Бога тражио да види Његову славу (в. Изл 33). Бог му је одговорио да нико не може да види лице Божије, односно Божију суштину. Да би ти показао своју наклоност, рекао је да очуваш своју веру и да се усамиш у својој келији као пророк у стеновитој пећини. Да останеш скривен, да стрпљиво поднесеш напоре, ниподаштавање, жалост и одсуство благодати током молитве, јер све то долази од Бога.

Понекад Бог испружи руку и рашири прсте да би монаха просветлио светлошћу Свог присуства, односно безначалне (беспочетне) енергије Духа Светога."

Исти старац је рекао и ово: "Како се усуђујемо да од Бога тражимо да га видимо? Више би нам доликовало да огољени станемо пред Њега, да свучемо са себе сваку бригу, сваку љубав према свету и према самима себи, сваку своју помисао, па чак и сваки свој подвиг, и да од Њега затражимо да баци само један поглед на нас. Тај поглед Божији за нас би био исто као да смо видели Бога."

Тај старац каже и следеће: "Монах не изучава догме, он догмама живи. Кад изучава Свето Писмо или списе Светих Отаца, он не покушава да задобије знање него да изучи граматику неизрецивог језика којим Бог говори у молитви."



***



Један стари монах, подвижник умно-срдачне молитве, говорио је следеће:

"Нипошто не смемо пропуштати молитву и морамо је изговарати кад год се за то укаже прилика. Наш ум не сме блудети по испразности. Посредством молитве, ум ће се успокојити, укрепити и обрадовати. Слично као дечица која читавог дана трче, вичу, играју се и ударају једно друго. Међутим, оно што их крепи и што их радује јесте вече, кад се нађу уз своју мајчицу. Такав је и људски ум. Нека не јури за испразношћу. Нека се посвети молитви."



***



Један старац је рекао: "Слушај, благословена душо. Слово о молитви никад се не може исцрпети, као што се не може исцрпети ни молитва. Она је беседа са Богом. Не могу да ти искажем шта осећа човек који се моли. Једна ствар се мора знати: душа хришћанина жели непрестано да се моли. Завршава се славословље а почиње прозба. Завршава се прозба а почиње мољење, па све испочетка. Човек који се моли, сети се свакога од заблуделе браће и свакодневно преклиње Бога да их просветли и помилује, како би пронашли пут спасења."



***



Отац Мина, духовник из Мавровуније који се подвизавао у скиту Свете Ане, свакодневно је одлазио у каливијску капелу и читао све каноне који се налазе у Часослову. Почев од молебног канона па до икоса Часном Крсту и до шестог византијског часа (односно до поноћи по световном рачунању). Никад га нису видели уморног. Његова душа подсећала је на дрво засађено крај извора воде (Пс 1, 3).



***



"Трезвеноумље је дар Божији", говорио је велики трезвеноумни отац, Калиник Исихаста. "И као што је Свеблаги створио првог човека и у њега удахнуо живу душу, тако и монах посредством делатних врлина најпре треба да се телесно очисти, а затим да од Бога добије дар умне молитве и трезвеноумља, напредујући од делања ка созерцању."



***



Отац П. нам је приповедао: "Једном сам нешто тражио од Бога, мислећи да ће ми то помоћи у мом духовном животу. Истрајао сам у томе пуне три године. Прошло је још седам месеци и видео сам да је управо оно што сам тражио нашкодило мом духовном животу. Опет сам почео да истрајавам:

'Боже мој, одузми ми то, одузми ми то, одузми ми то...'

Прошле су још три године, и Бог ми је то одузео. Неко би се могао питати зашто ме Бог није одмах лишио тога, будући да сам то тражио од Њега. Вероватно због тога што бих убрзо заборавио и поново тражио то исто. Према томе, Бог је допустио да мало сачекам пре него што ми је дао оно што сам тражио."



***



Катунакијски исихаста Е. каже: "Сад кад сте дошли овде, на Свету Гору, узмите сви по једну бројаницу. Бројаница ће вас руководити ка стварима које до сада нисте знали. Одвешће вас на виши степен. 'Господе Исусе Христе, помилуј ме.' Имаш неки проблем? 'Господе Исусе Христе, помилуј ме.' Имаш неко искушење везано за друге, за твог рођака, пријатеља или послодавца? 'Господе Исусе Христе, помилуј ме.' То ће решити твој проблем и извешће те из безизлаза у којем се налазиш.

Пре годину дана имао сам једно искушење. Шта да радим? Шта да радим? Пресвета Богородице, помози ми. Укрепи ме, Брзопомоћнице, да Ти служим молебан. Пресвета Богородице, помози ми. Нисам дуго чекао да моја молитва буде услишена. Након три дана, искушење је нестало. Радост је заменила искушење. Тако брзо је дошла помоћ од Богородице, тако брзо!

Према томе, узмите бројанице. 'Господе Исусе Христе, помилуј ме.' Ако се сједините с бројаницом, знајте да ћете наћи просветљење и да ћете се узнети до вишег степена за који сад и не знате. Бројанице носе сви калуђери, сви пустињаци, сви подвижници, сви монаси у манастирима. Сви имају бројанице у рукама."



***



Један подвижник је говорио: "Нема веће радости од оне која постоји кад молитва сама дејствује. Тада човек заборавља и на храну и на сан и само се наслађује молитвом, док га његов старац не прекине у томе да би испробао његово смирење. Једна монахиња беше достигла ову меру. Након што би током дана напорно радила, ноћу је изговарала Молитву Исусову. То је потрајало пет дана. Кад ју је старица прекинула у томе, рекла је: 'Мора да сам учинила нешто лоше.' Покајала се због тога, иако заправо ништа није учинила."



***



Један од древних отаца говорио је следеће: "Кад сам био млад, своје рукоделије износио сам ван Свете Горе, да бих га продао побожним хришћанима. Ма где да сам се нашао, на чамцу или на друму, око мене су се окупљали безбожници и говорили недоличне речи против постојања Божијег. Плакао сам и преклињао Свеблагог Бога да не напушта наш народ и да га не потчињава варварским народима, јер су ти људи безбожници.

Запитао сам мог блаженог старца шта да чиним када ме они, желећи да отрују моју душу, окруже као змије. Он ми је на то рекао: 'Кад ти се приближе, остани усправан, прекрсти руке и моли се. Напади ће престати, а ти ћеш бити миран.' Тако сам учинио и био сам миран. Као што сунце растерује облаке, тако и молитва прогони оне који желе да оскрнаве душу богохулним речима и да је баце у срамне страсти."



***

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 3:37 pm

***



Једног дана Свети Никодим пошао је на прославу празника у Великој Лаври. На путу је наишао на једну келију (исихастичку пећину), у којој је преноћио. У поноћ је приметио да старац из те келије и његова заједница одлазе у храм. И он је потајно пошао за њима. Тамо је видео да старац и његови послушници, понекад клечећи а понекад стојећи, призивају најслађе Име Исуса Христа. Кад је дошло време за божанствено Причешће, запазио је да светлост на њиховим лицима тек нешто мало заостаје за светлошћу сунца.



***



Током читавог дана, о. Јоаким из скита Свете Ане непрестано се молио. Било да ради, седи или разговара, успевао је да стално беседи са Богом. Он је са умилењем рекао: "Уколико монаха лишите молитве, одузећете му његово право да се осећа као истинско чедо Божије."

Често је долазио док смо извршавали своја послушања и очински нас питао да ли изговарамо Молитву Исусову или молитве Пресветој Богородици.

Мало је говорио, и то само онда кад је било неопходно. Међутим, увек су га могли видети како се моли. Ради потпуног безмолвија повлачио се у малу шуму иза каливије. Овде је подизао руке према небу и сатима се наслађивао тајинственим општењем са Исусом Христом. Кад би га упитали где је био тако дуго, он би одговорио: "У Гетсиманском врту, тамо сам био."

Био је толико обузет молитвом да је изгледало да су му и храна и починак сувишни. Током читаве једне године имао је старчев благослов да ноћу уопште не улази у своју келију. Остајао је у стасидији, у каливијској капели. Сви оци кажу да је током те године отац Јоаким у свом срцу осетио многе Божије благослове и небеске дарове. Више пута се дешавало да зачују или његове вапаје или, пак, торжествено псалмопојање. Кад би га видели на јутарњем богослужењу, отац Јоаким је изгледао тако свеже и радосно као да је читаве ноћи спокојно спавао.

Његова душа је желела много тога... међутим, његово тело није било у стању да је прати. Стално је слабио. Током године свеноћног бдења и стајања, на његовим ногама појавиле су се ране изазване слабом циркулацијом. Његов старац био је принуђен да му забрани свеноћно бдење у храму.

Одважни ратник је тада "подигао нову тврђаву". У један угао своје келије поставио је покривач од грубе длаке. Тако би читаву ноћ преседео умотан у груби покривач. Његова глава није почивала на јастуку и једино су му ноге биле испружене да би ублажио болове изазване ранама. И у овој новој арени проводио је читаве ноћи у молитви. Кад би понекад склопио очи ради починка, његове усне су и даље шапутале молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме."

Кад би изговарао "Пресвета Тројице" или "Пресвета Тројице, Боже, помилуј нас и спаси", био је потпуно потресен. Могло се помислити да за њега не постоји моћнија молитва. Његово страхопоштовање пред Пресветом Тројицом не може се описати. Кад би на богослужењу зачуо Тројични тропар, одмах би заузео став изоштрене пажње. За њега је Име Господње било најслађа реч.



***



Подвижник отац Тихон је говорио да монах треба један сат да извршава своје послушање, а један сат да се моли. Он је казивао о догађају који се десио у руском манастиру у време док су читали Ангелски поздрав Пресветој Богородици, који је он особито волео.

"Живео је овде један монах који је Ангелски поздрав свакодневно изговарао двадесет четири пута и то на следећи начин: сваки пут кад би часовник откуцао колико је сати, он би почињао да се моли. Сати су били његова мера. Осим тога, сваки пут је ову молитву изговарао са истом побожношћу с каквом ју је изговарао и први пут.

Једног дана зачуо је глас који је долазио од иконе: 'Радуј се и ти, слуго, радуј се.'"

Отац Тихон је и сам више пута у току дана са сузама читао Ангелски поздрав. Свакога дана читао је и Еванђеље по Матеју.

Особито је волео одломак који говори о Страшном Суду. Желео је да му овај Суд стално буде на уму. Стално се сећајући смрти, сам је ископао свој гроб како би непрестано могао да га гледа и да плаче, с радошћу очекујући да легне у њега.

Говорио је да не би требало да радимо недељом. У древна времена, кад се Израиљ хранио маном, Бог им ју је свакодневно слао, изузев седмог дана. Бог није благословио похлепне, тако да се онима, који су тога дана сакупљали ману, она кварила и пунила црвима. Израиљци услед тога на тај дан нису чинили ништа, осим што су остајали у својим скинијама (шаторима) и славословили Бога.

И сам старац Тикон је седми дан (недељу) посвећивао Богу. Кад је служио, није желео да брзо оконча Литургију. Често се догађало да Литургију служи до почетка вечерње. Уколико за време Херувимске песме не би заплакао, остајао би на коленима до краја Литургије.



***



Старац Данило из Новог Скита живео је сто петнаест година. Имао је јасна виђења. Док се молио на бројаници, долазио је ђаво у обличју шакала и покушавао да му истргне бројаницу, али је он настављао да се моли.



***



Један старац је рекао: "Као што лађа којој прети опасност шаље сигнал за спасавање, тако би требало да човек непрестано изговара молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме.'"



***



У једној каливији старог манастира Русика живео је престарели монах, старац Израиљ, који је познавао Светог Серафима Саровског. Висок, мршав и ћутљив, прави духовни чемпрес духовног живота.

Свети Силуан му је једном рекао: "Старче, сад кад сте сами имате повољну прилику да творите умну молитву."

"Не постоји, чедо моје, безумна молитва, него смо ми безумни", одговорио је он.



***



Старац Дионисије из скита Свете Ане ни са ким није разговарао. Његово лице нико није видео: стално је било покривено да не би прекидао умну молитву! Сакупљао је оригано у Криа Нера и правио мешавину од оригана, уља и трава. То је продавао да би издржавао себе и своје послушнике, поштујући правило да нико не треба да живи од туђег рада.



***



Старац Арсеније из манастира Светог Павла осећао је толику жудњу за молитвом и страхопоштовање пред Пресветом Богородицом да је у џепу увек носио текст акатиста икони Портаитиси, како би могао да се моли док извршава своје послушање у манастирској башти.



***



Казивао нам је један врлински монах: "Молитва, која је превасходно дело нашег живота, постала је споредна, док је делање, које је споредно, постало превасходно."



***



Један подвижник нам је приповедао о монаху посвећеном молитви и о његовом уму који се налази у стању созерцања:

"Он остаје у иступљењу и све ствари посматра у њиховој правој природи, док ум ушима душе слуша песме које се певају у цркви. Душа поскакује и радује се, а ум се наслађује созерцањем и посматрањем свега, тако да уопште не жели да се врати на земљу и чује само појце који славослове: 'Ми који херувиме тајинствено изображавамо...'.

То је први дар за савршеног послушника. Гледа га његов старац, гледају га његова браћа, његови саподвижници и оци, задивљени што се његов ум удостојио таквог "отимања" ка Богу! Кад дође до таквог "отимања" ума, онај који га се удостојио жели само да пронађе такво безмолвије (исихију, непомућеност, безметежност) коју неће нарушити ни лишће оближњег лимуна.



***



Погледај шта је учинио Свети Григорије Солунски - Палама: он се удаљавао сваке недеље, након што би у манастиру Велика Лавра били одслужени божанствена Литургија и бдење. Са собом није носио ништа - ни хлеб, ни воду. Настанио се у Каливији Пресвете Богородице, која је касније названа каливија Светог Григорија Паламе. Тамо је безмолвствовао недељу дана, а његов ум био је обузет созерцањем (Боговиђењем). Његов унутрашњи човек није се наслађивао ничим другим осим лепотом Божијом!

Кад би се светитељ вратио у манастир, његово лице је блистало!

Монах је дужан да достигне најузвишеније созерцање, које се назива надземаљским (надкосмичким) и које потиче од љубави Божије. Онај који је достигао такву љубав Божију (такав "ерос Божији") не може се утешити ничим што је од овога света и жели да општи са наднебеским Умом, благодарећи и славословећи Триипостасног Бога Који обитава у његовом срцу. Догађа се да умови неких монаха остају данима у таквом созерцању, док код других то созерцање траје колико и трен ока."



***



Једном приликом на Свету Гору дошла су двојица-тројица поклоника, који су желели да посете авву П. Од њега су очекивали реч утехе и укрепљења. Авва П. је утолио њихову жеђ пружајући им слово о лучезарним откровењима и "живој води" созерцавања и зрења Бога.

"Шта да вам кажем? Да ли да вам причам о човеку чија је келија пре неколико дана била испуњена божанском светлошћу и који није осећао да се налази у телу? Био је однесен духом... Кад се вратио и кад је нестала та нестворена и небеска светлост, кад је поново угледао природну, створену сунчеву светлост, приметио је огромну разлику. Помислио је да је дошло до помрачења сунца, толика је била та разлика. Осим тога, кад се поново нашао у телу (након узношења духом), приметио је да је оно толико тешко и неподношљиво, као животињско... Горко је зајецао, трагајући за сладошћу и блиставошћу оне светлости..."



***



Један старац је рекао: "Ревнитељ молитве сусреће се са спорним питањима."



***



Сећам се да је старац Авксентије Слепи, из манастира Григоријата, ишао од своје келије до цркве додирујући зидове манастирског дворишта и непрестано изговарајући "молитву" и Ангелски поздрав. Након што би с поштовањем целивао све свете иконе, стајао би усправно, као огњени стуб, у својој стасидији.



***



Следећи догађај веома је познат: кад је једном приликом на Свету Гору дошао новојављени светитељ, Нектарије Пентапољски, у скиту Свете Ане посетио је једног прослављеног духовника, који га је созерцатељно и делатно поучавао умној молитви. Сусрели су се у старчевој каливији, где су три дана и три ноћи провели у непрекидној молитви и беседи.








____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 10:58 pm

39. СЛОВО О БЛАЖЕНОМ ЈУРОДСТВУ ХРИСТА РАДИ И О НАЈВЕЋЕМ СМИРЕЊУ КОЈЕ СЕ ИЗ ЊЕГА РАЂА, И КОЈЕ СА СОБОМ ДОНОСИ ДУХ БОЖИЈИ И НЕБЕСКУ БЛАГОДАТ



Христа ради јуродиви, мудри по Богу и безумни у очима света, изнутра су били свети а споља су деловали као неуравнотежени. Користећи свету притворност и освећену глуму, успевали су да понизе "мрске" маске и да презру људски "его", одакле потиче свако зло. Овим светим методом поразили су самољубље и задали тежак ударац славољубљу и свакој световној извештачености и разметљивости.

Било је много таквих на Светој Гори. Непознатих нама, али познатих Богу. Невидљивих за људе, али видљивих за ангеле.

Преподобни Максим Кавсокаливит дошао је у светогорску пустињу 1320. године. Било је то уистину пусто место.

Будући да Свети Максим није желео да покаже своју врлину - сагласно речима помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт 6, 6) - користио је свети метод безумности који, посредством добровољног самопонижења, води највећем смирењу, бестрашћу и светости.

Док се Свети Максим подвизавао у умној молитви и узносио до најузвишенијег созерцања, спаљивао је своју каливију од прућа, а затим градио другу да би и њу спалио. Због тога су га и прозвали "Кавсокаливит",[1] а ову област Кавсокаливија. Многи су, не познавајући овог човека, говорили да је умоболан и прелешћен.

Поред тога што се подвизавао у јуродивости Христа ради, одликовао се и потпуном нестјажатељношћу. Он апсолутно ништа није поседовао: ни оруђе, ни одећу, па чак ни једну једину иглу. Живео је као птица небеска, у апсолутној безбрижности и преданости Господу Богу.



***



Кесарије Дапонте приповеда нам о Христа ради јуродивом монаху Фотију, који се упокојио 1768. године:

"Фотије је био убог, бескућник и босоног. Имао је само једну мантију. Претварао се да је љутит, чинио је безумне ствари. Одсецао је косу и браду, носио венце од лишћа и цвећа, опасивао се рогозом. Имао је дрвени мач и дрвени чекић. Међутим, говорио је разборито и пророчки. Израђивао је дрвене кашике и продавао их веома јефтино. Ако би неко давао више новца, није прихватао. Често је живео од милостиње других. Живео је у стаблу једног великог платана.

Непрестано се молио и изговарао "Богородице Дјево".

Упитали су га да ли је некад видео Пресвету Богородицу и он је без оклевања одговорио: "Често... видео сам Портаитису...", иако никада није био у манастиру у којем се налази Портаитиса."



***



Преподобни Сава, Христа ради јуродиви, поистовећује се с подвижником, Светим Евдокимом, из манастира Ватопеда. Живео је равноангелским и бестелесним животом.

У пустињи се хранио травама, а у градовима и селима оним што би му дали као милостињу. Није имао чак ни каливију, ни постељу, ни одећу, ни пријатеље, ни познанике... Ишао је потпуно наг, изузев што је једном крпом покривао срамне делове тела. Живео је сагласно апостолским речима: Ми луди Христа ради... до овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се... постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас (1 Кор 4,10, 11, 13).

Једном приликом отишао је у неки град на Кипру. Наг, безуман, залутао. Једна жена је узвикнула: "Како лепо тело има овај човек!" Да би, с једне стране, уклонио жељу за насладом, а са друге, уразумио жену да се не диви испразним и телесним стварима, светитељ је скочио у резервоар препун нечистоће, црва и блата. Кад је изашао одатле, био је сасвим црн и прекривен прљавштином.

Овај догађај је потресао многе, а највише ону жену која се искрено и са сузама покајала.



***



Дионисије, Христа ради јуродиви (1814-1880) из Кавсокаливијског скита, једном приликом, на Велики Петак, тајно се молио у тами, недалеко од црквеног портала. Мислио је да га ту нико не види. У потпуности се предао молитви у иступљењу ума. Чинило се да је невештаствен.

Кад су неки од отаца то видели и схватили, међусобно су говорили: "Видите ли јуродивог?" "Видимо! Гледајте где се он сад налази!"

Само они који су били побожни могли су да разумеју на какву се висину узнело његово срце, усходећи лествицом најслађе, умне молитве.

Кад је дошао себи и схватио да су га други видели, поново је почео да се претвара као да је безуман, како би други помислили да је нервно растројен.

Таква је уистину била намера Дионисија, Христа ради јуродивог. Хтео је да пред свима сакрије своју врлину. Само је неколицини отварао своје срце и говорио о разним духовним питањима. Већина монаха и мирјана сматрала га је заосталим и безумним.



***



Духовник, отац Симеон, био је наследник великог подвижника Хаџи-Георгија. Пореклом је био из области која се налази у близини Спарте. Након што се расула Хаџи-Георгијева заједница, отац Симеон је одлучио да се настани у келији Пресвете Тројице при манастиру Ивирону, изнад Кареје. Једно време је радио као учитељ грчког језика код монаха из руске келије Светог Стефана.

Убрзо потом вратио се у постојбину, где је служио као духовник и парохијски свештеник. Међутим, чежња за безмолвијем и јуродивошћу Христа ради прогонила је његово срце. Повукао се у једну пећину изван свог села и читаве те зиме хранио се искључиво биљем које је сакупио и осушио током претходног лета. Није јео хлеб. Поврх свега, претварао се да је нем и ни са ким није разговарао. Неки су знали да је врлински човек и да се непрестано моли, док су други сматрали да је безумник. Он је, међутим, добро знао шта чини. Умро је сам и непознат. За њега је знао само Отац Небески који види тајно а узвраћа јавно (в. Мт 6,6), тако да је овом врлинском подвижнику молчанија и јуродивости узвратио венцима славе.



***



Један од таквих, Христа ради јуродивих, био је и Теофилакт Кавсокаливијски. О њему ми је казивао незаборавни старац Михаило. Он га је познавао и одлазио је код њега у пећину Светог Нифона. Једино је тамо старац Теофилакт скидао копрену јуродивости и они би говорили о умној молитви, очишћењу од страсти, итд. Кад је одлазио у скит, старац Т. се претварао да је глувонем. Премазао би лице угљем и лутао тамо-амо као неки безумник и душевни болесник.

У монашки чин пострижен је 1896. године. У пећину Светог Нифона отишао је 1924. године и ту се подвизавао четири лета, хранећи се једино двопеком и водом. Бавио се дрворезбарством као својим рукоделијем. Резбарио је кашике, чешљеве, привеске и сл. Оно што би зарадио продајући ове предмете давао је као милостињу. Био је савршено нестјажатељан. Старцу Михаилу из Кавсокаливије казивао је о многим виђењима, а старац Михаило је о томе с умилењем и дивљењем казивао нама.



***



Монахиње манастира Пресвете Богородице у Дамасти, као и њихова игуманија, уважена монахиња Касијана, казивале су нам о уистину чудесном животу старца Илариона из скита Свете Ане. Старац је у овом скиту тридесет година живео као послушник. Након тога био је игуман манастира Светог Стефана на Метеорима и свештеник манастира Светог Георгија у Малесини. Упокојио се 1962. године у манастиру у Дамасти, где је седам година служио као свештеник. Овај блажени подвижник, чији узвишени, светогорски и подвижнички начин живота није претрпео никакву промену, живео је у свету а опет се подвизавао у свим врлинама, укључујући потпуно сиромаштво (његова једина имовина биле су једна торба, кашика, виљушка, нож, чаша, џезва и глинени лонац), бескрајно милосрђе (није задржавао ни једну једину драхму, јер је стално и у тајности давао милостињу сиромасима) и највећу врлину јуродивости Христа ради.

Да би оптеретио тело, на плећима је увек носио своју врећу напуњену камењем, сагласно апостолским речима: Изнуравам тијело своје и савлађујем. (1 Кор 9,27).

Издржавао је самога себе и никоме није допуштао да се брине о њему. Кувао је једном недељно, а храну је узимао тек пошто би прошла два дана.

Једном је нека монахиња из најбољих намера и желећи да служи старцу, опрала и испеглала његову одећу. Кад је видео да је одећа чиста и уредна, бацио ју је на земљу и изгазио, смејући се и говорећи самоме себи: "Иларије, мазго, обуци је сад кад је чиста и испеглана!" Видевши га једном како иде путем, неки генерал га је примио у своја кола. Међутим, старац уопште није разговарао с њим нити је испољио било какву љубазност.

Кад је остарио и разболео се, није посетио лекара. У миру се упокојио, непрестано изговарајући молитву "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме". Имао је многа и различита виђења.




НАПОМЕНЕ:

1. "Паликућа", дословно: "онај који спаљује каливије, тј. колибе" (прим. прев.).




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 10:58 pm

40. СЛОВО О СМИРЕНОУМЉУ КОЈЕ ВОДИ КА НАЈУЗВИШЕНИЈИМ СТВАРИМА



Ретки су људи који су показали толико велико смирење и самоодрицање као Свети Атанасије, духовни отац свих атонских монаха.

Када је први пут дошао на Свету Гору, променио је име и назвао се "Варнава", јер је страховао да би га могли пронаћи цар Никифор Фока и византијске војсковође. Желео је да остане неоткривен и непознат.

Међутим, то није било све. Отишао је у манастир Зигос и пронашао најпростијег старца, како по начину живота тако и по знању. "Варнава" је постао његов послушник.

"Ко си ти, брате? Одакле си дошао и због чега си дошао овамо?", упитао га је старац.

"Некад сам био морнар, старче. Једном сам се нашао у великој опасности и обећао сам Богу да ћу напустити свет и оплакивати своје грехе... Бог ме је просветлио да дођем овамо, код твоје светости, јер желим да живим као твој послушник."

Старац је незлобиво поверовао овој побожној довитљивости и прихватио светитеља. Поставио му је све оне задатке који одсецају сопствену вољу и ставио јарам послушања. Кад је светитељ извршио и оне задатке који највише понижавају, пожелео је да достигне и сам врх смирења, а што представља духовно савршенство. Знао је да ће, сагласно речима Господњим, само онај ко постане смирен као дете, бити највећи у Царству Небеском.

Након што је извесно време провео поред свог простодушног старца, једног дана му је приступио и рекао: "Научи ме, оче, основна слова, како бих могао да читам Псалтир. У свету, где сам живео, нисам научио ништа осим да пловим морем."

Старац уистину није могао ни да замисли ко се налази испред њега. Узео је једну дашчицу и на њу урезао алфабет. Свети ју је узео у руке, начинио метанију и од тада се понашао као да је истински ученик!

Претварао се да не успева да научи одређена слова и речи, као да је приглуп, и чак је постигао да старац изгуби стрпљење и да га строго укори.

Међутим, овај чудесни послушник, који се претварао да је неписмен, а у ствари је био један од најмудријих међу мудрима, храбрио је свог старца: "Оче, нека те не обесхрабри ово искушење. Ја сам попут неотесаног дрвета. Буди стрпљив и помози ми својим молитвама."

Старац је био упоран и наставио је да га поучава. Међутим, светитељ се и даље претварао да је неписмен.

Током једног од сабора који су се три пута годишње одржавали у Кареји, Протат је одредио да светитељ чита Псалтир у храму. Тамо већ беху стигла обавештења из Константинопоља о "скривеном благу". Светитељ је најпре одбио да чита, али се затим потчинио. Стајао је на свом месту и почео да чита сричући, као дете. Често се дешавало да прекине реч и да спусти глас на сваком слогу.

Чим би неко из Протата зачуо такво читање, устајао би са свог седишта и наређивао светитељу да правилно прочита.

Језик Светог Атанасија, који је услед свог великог смиреноумља до тог тренутка био свезан, тада се развезао и показала се сва његова умешност и мудрост.

Кад су старци зачули Светог Атанасија који је читао тако надахнуто и лако, задивили су се тој нечувеној појави. Шта тек рећи о његовом старцу, који је занемео од чуђења и задивљености? Његове очи су се испуниле сузама и рекао је: "Нека буде благословено Име Твоје, Господе, јер ми је овај мудри брат показао пут смиреноумља."

Тако су открили Светог Атанасија, који се толико трудио да остане непримећен. Сад су могли да буду задовољни и цар Никифор Фока и управитељ Солуна, који је претресао читав свет да би га нашао.

Светитељ је чак и тада избегавао људске почасти и показивао бесконачно смирење. Пришао је проту и топло га замолио: "Оче, немојте ништа рећи онима који ме траже, јер се бојим да ћу тад морати да напустим ово место, а то би ме много ражалостило."

Прот му је тада обећао да ће сачувати његову тајну, јер је схватио да би одлазак таквог човека било велика штета за Свету Гору. Показао му је једну пустињску келију, у којој је Свети Атанасије живео скривено, издржавајући се сопственим рукоделијем.



***



Непознат и у тајности, у похабаној и старој одећи, Свети Павле Ксиропотамски, некадашњи принц, дошао је из Константинопоља на Свету Гору као странац. Једном се догодило да га је у Протату, у Кареји, позвао прот и упитао одакле долази. Светитељ му је одговорио: "Као што видиш, ја сам убоги монах и долазим из једног старог села, које се зове Ксиропотам."

Кад се зацарио стари Роман, Павлов рођак, овај је све учинио да га пронађе. У међувремену, светогорски прот је убедио Светог Павла да посети свог рођака у Константинопољу. Светитељ је отишао, али је био одевен у стару расу, док је у руци носио Часни Крст. Божанском благодаћу Часног Крста успео је да исцели рођака, који је боловао од смртоносне болести.



***



Пре него што је дошао на васељенски престо, Свети Нифон, патријарх константинопољски, био је искушеник у манастиру Дионисијату. Након што је много година напасао Цркву Христову, одрекао се патријаршијског трона и одлучио да се врати на "место свог покајања", односно у свој манастир, не откривајући при том свој идентитет.

Када је стигао у Дионисијат, рекао је да се зове Николај и да жели да се замонаши. Игуман га је упозорио на манастирски обичај да се почетницима даје задатак да чувају манастирске животиње. Светитељ је то радосно прихватио и остао изван манастира, у штали, где се бринуо за мазге. Хранио их је, појио и чистио. Поседовао је недостижно стрпљење и издржљивост.

Манастирски монаси су запазили да сваке ноћи из штале излази пламени стуб и да се уздиже према небу. О томе су известили игумана, који је преклињао Бога да му открије каква је то натприродна појава. И заиста, Бог је одмах открио игуману да је онај којег је одредио да брине о животињама и да доноси дрва из шуме, васељенски патријарх Нифон, некадашњи сабрат овог манастира.

Оне ноћи, кад је доживео ово откровење, игуман се задивио великом светитељевом смирењу. Позвао је свештенике и ђаконе да обуку своја одејанија, а монахе да узму рипиде, кандила и тамјан. Ова свечана литија очекивала је да се светитељ врати из шуме, одакле су животиње вукле дрва. Светитељ је, као истински подвижник, био одевен у стару расу, неочешљан и прашњав.

Кад су га угледали, сви су пали на колена, тражећи његов благослов и говорећи: "Доста је било твог понижења, патријарху наш! Уђи у свој манастир и узми пастирски штап који ти припада, како би све нас напасао на пашњацима спасења!"

Преподобни отац наш Нифон, патријарх константинопољски, каже:

"Онај ко стекне смирење, гради кућу на чврстој стени, а то је Христос. Онај ко је егоистичан и верује да је задобио врлине, лишен је сваке врлине и преиспуњен је заблудама, и он васцело своје здање подиже на песку гордости. Смирење ће укрепити сваку врлину и човек који га поседује биће просветљен. У супротном, луциферски егоизам избрисаће сваки траг доброте и довести до скамењености ума. Егоистичан човек је у целини обузет тамом, сагласно Светом Писму које каже: Бог се Гордима противи а смиренима даје благодат (Пр з, 34 и 1 Пт.5,5)."



***



Свети Јован Кукузељ био је хоровођа ангелског гласа, учитељ музике и први појац на двору византијског самодршца Комнина (12. век). У тајности је напустио овај привремени свет с његовом испразном славом и уживањима, и стигао у манастир Велику Лавру. Скривао је свој идентитет и говорио да је у свету чувао овце. Игуман му је одредио да у шуми чува манастирске козе. У међувремену, цар Комнин га је свуда тражио.

Јован је радосно извршавао своје послушање, освештавајући се у великом смирењу и безмолвију, док једног дана није пожелео да отпоје прекрасне црквене химне које је појао и у Константинопољу (Византиону). Његов глас је био толико сладак и мелодичан да су и бесловесне животиње (козе) које је напасао изненада престале да једу, умириле се, усправиле и с пажњом и благодарношћу, као да су словесна бића, почеле да слушају ово ангелско појање.

Тај призор и ти звуци били су уистину задивљујући. Пустињаци из околних каливија који су то видели, нису препознали Кукузеља, али су већ сутрадан пожурили да обавесте игумана о оном што се догодило.

На тај начин Кукузељ је био откривен. Био је пострижен у монашки чин и почео је да поје у десној манастирској певници. На једном бдењу, док су читали Акатист, накратко је заспао у својој стасидији. Пред њим се појавила Пресвета Богородица као Царица славе и рекла:

"Радуј се, Јоване, чедо моје, певај ми и Ја те никад нећу напустити." Затим је у његову десну руку положила златан новчић! Тај новчић је касније прикачен на Њену свету икону.

Другом приликом му је исцелила ногу и рекла: "Од сада ћеш бити здрав."

Светитељ је саградио једну катизму у част Светих Архангела. У њој је боравио током шест дана у седмици, а недељом и празником одлазио је да поје у манастиру.



***

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 10:59 pm

***



Један старац каже: "Неко може усрдно да се подвизава а да упркос томе не постигне велики напредак, јер не поседује смирење. Други, међутим, могу мање да се труде (у подвижништву, посту, итд) а да ипак много више напредују, јер поседују смирење, које надокнађује све остало."

Овај старац је рекао и следеће: "У једној души видео сам љубав према Богу, јер су према тој души били неправедни. Она је видела љубав и милост Божију, јер је поседовала нужну претпоставку за то. Њено срце је било чисто и испуњено смирењем и љубављу. То представља темељ. Кад неко поседује смирење, он поседује божански магнет који привлачи благодат Божију. Видите да се смиренима даје благодат. Тако је установљено."



***



Беху прошле три године откако је преподобни Нифон Кавсокаливит открио свом старцу Теогносту да је био свештеник. Видевши велику врлину преподобног Нифона, старац Теогност није желео да му он и даље буде послушник него брат који ће му у свему бити једнак. Међутим, преподобни га је молио да све буде као и пре јер монах, говорио је он, не може да се преда исихастичком (безмолвничком) животу пре него што потчини сопствену вољу. Теогност је то одбио и свети се удаљио. Будући обдарен даром суза, горко је плакао за својом вољеном пећином. Пуних четрнаест година живео је истинским исихастичким животом, хранећи се само сувим хлебом, и то једном недељно.



***



Преподобни Акакије Кавсокаливијски сматрао је смиреноумље врлином над врлинама. Није желео да учини ниједно дело које би испољило гордост нити да изговори такву реч, као што није желео ни да чује нешто слично.

Једног празничног дана скитски оци окупили су се у кириакону, захтевајући од дикеоса да неког од браће именује за свог заменика, како њега не би непрестано узнемиравали. Проигуман је тада предао штап преподобном Акакију. Преподобни је целивао проигуманову руку и задржао штап у својој руци само тога пута, јер је желео да из ума одстрани сваку помисао која би могла изазвати гордост.



***



Један подвижник је говорио: "Најпре човек све даје Богу, а затим Бог очишћује човека и даје га људима. Кад човек поверује да је гори од свих осталих, тада једно 'Господе, помилуј' које он изговори за свет вреди више него хиљаду 'Господе, помилуј' које изговарају други људи."



***



Због његовог јединственог и чудесног гласа, старца Јосифа из Новог Скита називали су "славујем Пресвете Богородице". Кад је он појао, чинило се да с њим пева још десет појаца. Бавио се дрворезбарством. Живео је само педесет седам година, служећи и појући у скитском кириакону. Никада се није гордио због свог прекрасног гласа. Тај дар је приписивао Богу, Дародавцу свакога добра, од Којега је сваки поклон савршени (в. Јак 1,17).



***



Превасходна дела узвишеног смирења воде човека до Богом дане висине почасти и благодати. Услед свог смирења, као сасуд благодати, истакао се и скривени монах из скита Свете Ане, некадашњи водећи појац Патријаршије, који подсећа на Светог Јована Кукузеља. Овај монах отишао је код једног духовника из скита Свете Ане, да би се исповедио и посаветовао с њим.

"Чиме се бавиш", запитао га је духовник.

"Био сам први појац Патријаршије, свети оче", одговорио је монах.

"Ако желиш да се спасеш", наставио је духовник, "немој никоме говорити да си појац, јер овде, на Светој Гори, постоји много празника и позиваће те да идеш тамо и да певаш, а ти нећеш имати прилике да будеш калуђер. Послаћу те код једног доброг старца. Од тебе очекујем само да добро читаш, али не и да добро певаш. Певаћеш погрешно, претварајући се да ниси у стању да пратиш свог старца."

"Нека је благословено, свети оче", рекао је узвишени монах и запутио се код уваженог старца.

Прошло је отада доста времена и духовник је запитао старца:

"Како се понаша твој послушник?"

"Добро", одговорио је овај. "Послушан је, али не пева добро, иако добро чита."

Прошло је још неколико година. Онај духовник, који је поседовао дар прозорљивости, провидео је да се послушник, односно скривени први појац, приближио крају свог овоземаљског живота. Био је празник у кириакону скита Свете Ане. Духовник је у то време вршио службу скитског типикара. Заповедио је скривеном појцу да се припреми да током Литургије отпоје Херувимску песму. Монах се ражалостио, јер није желео да буде откривен. За њега је представљало велику благодат да буде непознат, да "живи у скривености". Претварао се да је, након толико времена, заборавио музику. И поред тога, потчинио се свом упорном духовнику и пристао да пева.

Кад је дошло време за Херувимску песму, духовник - типикар је одвукао овог монаха до места за појце. Сви су се растужили, јер су мислили да је типикар погрешио. Међутим, кад су зачули мелодичан глас и музичко умеће некадашњег првог појца, говорили су једни другима:

"Благословени нас је све време слушао и никоме ништа није говорио!"

Кад се Литургија завршила, духовник је повео појца у своју каливију.

Појац се након два дана разболео и уснуо у Господу! Да га духовник није открио, нико никада не би сазнао за велики подвиг његовог смирења.



***



Један старац је казивао: "Требало би да од Бога тражимо смирење које се задобија након борбе. Мислим да се смирење задобија разумом, простим разумом и познањем самога себе. Кад човек позна самога себе, смирење за њега постаје природно стање. У супротном, уколико човек не позна самога себе, могао би у једном тренутку да се смири али би, исто тако, помисао могла да му каже да је нешто иако он није ништа, и да се тако бори до саме смрти! Уколико га смрт затекне с помишљу да је ништа, беседиће с Богом. Међутим, уколико га смрт затекне с помишљу која му говори да је нешто а он то не схвати, тад ће сви његови напори бити узалудни.

Човек мора да победи разум. Рецимо овако: ја сам монах, али сам могао да будем и животиња. Међутим, Бог ме није створио као животињу него као човека и призвао ме личним призивом у ангелски чин, а шта сам ја учинио? Бог је толико тога учинио за мене! Иако је могао да ме створи као жабу, као шкорпиона или као корњачу, Он ме је створио као човека.

Овакве мисли смирују. Требало би да узвратимо за оно што је Бог учинио за нас."



***

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 10:59 pm

***



"Онај ко се уздигне до смиреноумља унижава представу (идеју) коју има о себи, јер онај ко себе велича није задобио смиреноумље. Такав неће да се упореди с нишчима, он не снисходи до њих и због тога жали кад му не доделе 'почасно место'", каже преподобни Илија Екдик (Филокалија, т. 3, стр. 36. у грчком издању).



***



Незаборавни јеромонах Сава Српски поседовао је ону врсту смиреноумља због којег је "почасна места" и световна звања сматрао ништавним. Због тога их се и одрекао. Иако је годинама служио као надзорник и прот, тихо се повукао у одаје за старце кад су у његов манастир пристигли млади монаси. Напустио је своје просторије, као и сву своју личну имовину. Оставио ју је млађима, а задржао је само одећу коју је носио.



***



Један старац је рекао: "Смирење је најнижа степеница сваке врлине. Љубав је њихова највиша степеница. Због чега се данас не посвећујемо? Зато што немамо смирења."



***



Други старац каже: "Човек може да се подвизава с великом усрдношћу а да опет не напредује, јер нема смирења. Други пак могу мање да се подвизавају а да ипак више узнапредују јер имају више смирења, које надокнађује све остало.

Будност је једнака светости. Ђаво не прогони изгубљене. Он прогони будне; оне који би уз Бога могли да чине чуда. Мучи их њиховом самоувереношћу, разумом и расуђивањем. Према томе, занемаримо своја размишљања док нам се не врате освештана."



***



У каливији Света Три Јерарха, у скиту Свете Ане, живео је један млади послушник по имену Нектарије. Његов старац био је румунског порекла. Он је готово увек ћутао.

Неки скитски оци, обдарени расуђивањем, говорили су међу собом: "Требало би да кушамо вино из ове бачве - да видимо да ли је слатко, горко или кисело."

Једног дана, старац Теодосије је, са још неким оцима, сишао на пристаниште. С њима је био и Нектарије. Чим су га други угледали, одлучили су да га искушају.

"Оче Нектарије, ти си млад, можеш да носиш своју врећу и да пешице одеш у Кареју. Ми смо већ стари и има нас много, а барка је мала и нећемо моћи сви да се сместимо (у то време оци су путовали морем у малим баркама на весла)."

Кад је то чуо, до тада ћутљиви Нектарије почео је да негодује. Отворио је уста и почео непрестано да прича, приговарајући и протестујући. Оци су тада погнули главе и гласно рекли: "Вино у овој бачви је веома горко" (односно, његово ћутање није било од Бога).

Кад је схватио, отац Нектарије је начинио метанију до земље, преклињући оце да му опросте. "Мислили смо да се присиљаваш да ћутиш. Сад си и сам схватио да је твој језик отрован и да би требало да га засладиш", рекли су му оци.

Отац Нектарије се захвалио овим оцима. Од тада се присиљавао да се очисти и од најмање страсти. Читао је "Спасење грешника" и дела Светог Дамаскина. Спавао је на једној дасци, а током бдења преклињао је Пресвету Богородицу да га из овог привременог живота узнесе на Небеса на празник Светогорских Отаца. И заиста, тако се и догодило. На тај дан отишао је на Небеса, украшен даром ћутања који га је сачувао чистим од саблазни.



***



Један старац је рекао: "Не ослањај се на сопствено знање. Да би у теби нарасло божанско знање, потребно је да се поништи знање световно. Постани једноставан као дете. Немој се гордити због свог знања. Према апостоловим речима, "знање надима". Буди нижи од свих осталих. Обезвреди самога себе. Колико се Господ смирио (понизио) на Крсту? Каква срамота! Наг, напуштен, извргнут руглу, а затим прослављен! Нека тако буде и са тобом. Потребно је да се потпуно унизиш да би достигао то стање (духовности)."

Он је рекао и ово: "Светитељи осећају да су уистину недостојни и грешни."



***



Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о старцу X. из скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђивањем и обучавао је послушнике.

"Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (испосници, исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену Литургију. Босоног, у старој, изношеној одежди и са ручно израђеним, зарђалим крстом. Прост, али веома благог понашања, што је било у супротности са дивљим изгледом и разбарушеном косом јуродивог Христа ради, каквим се представљао.

Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици његове молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Литургији.

Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо, није више знао да ли то пева ангео или човек.

Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну радост. Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим. Непосредно пред крај божанствене Литургије, старац X. се појавио пред царским дверима. Желео је да смири свог послушника - јеромонаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као што је често чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним речима:

'Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога и што се не стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си светац и желиш да ти укажу почасти, да те људи похвале. Напоље! Напоље из цркве...'.

'Благослови, старче, сасвим си у праву', рекао је јеромонах, оставши непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а затим мирно изашао из цркве.

Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као кипови. Након пар тренутака тишине, старац који се претварао да је љутит стао је испред царских двери и са сузама у очима радосно нам објаснио:

'Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим, како сам неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог послушника делатно поучим смирењу. Знајте да је он истински и савршени монах из скита Свете Ане.'"



***



Упитали су једном неког пустињака: "Како би требало да се супротставимо када нас хвале и величају?"

Он је одговорио: "Будите смирени и добро упознајте саме себе. Даћу вам један пример. Кад сам у дрвету резбарио лик светитеља, завршио сам и мислио да је добро урађен. Након извесног времена, поново бих га погледао и видео да није све потпуно дорађено. Уколико бих узео лупу, видео бих да то није нимало вредно дело. То се исто може применити и на људске руке. Ми видимо да су чисте. Међутим уколико их погледамо под лупом, запазићемо на њима нечистоћу и пуно микроба. Према томе, треба брижљиво да испитамо саме себе и видећемо да нисмо ништа од оног (похвалног) што о нама свет говори."



***



Отац Вартоломеј имао је сто шест година. Кад смо га посетили, носио је капут на којем је било хиљаду закрпа. Он нам је рекао следеће: "У великом знању крије се самоувереност. Где год се приближи самоувереност, Бог се удаљи и човек остаје сам са самоувереношћу."



***



Други старац је рекао: "Гордост чини да нас Бог не чује."



***



Упитали смо једног старог монаха шта чини и како проводи време, а он нам је одговорио: "Уништавам ово место!"



***



Након што је посетио три стотине манастира у Русији, руски подвижник, отац Тихон, живео је шездесет година на Светој Гори. Он је рекао следеће:

"Бог ујутро једном руком благосиља читав свет, док смиреног човека благосиља обема рукама, јер је смирен човек узвишенији од целог света."

Он се молио овако: "Господе Исусе Христе, подари ми смирење."



***



"Једно је девственост, а друго смирење", често је говорио отац Тихон. "Многи горди девственици отишли су у пакао."



***



Један смиреноумни и нестјажатељни монах, Неофит из Велике Лавре, увек се с великим умилењем причешћивао Пречистим Тајнама. Његово смирење било је толико узвишено да би пре причешћивања свакоме целивао руку, чак и искушеницима, и од свакога би затражио опроштај.



***



"Ми немамо смирења и зато се мучимо, а зато мучимо и друге. Патићемо све дотле док се не смиримо", рекао је један старац.



***

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 11:00 pm

***



Заједно са једним духовним братом посетио сам старца Зосиму, руског подвижника из Каруље. Затекли смо га како седи на земљи и цепа дрва. Пошто смо затражили његов благослов и целивали иконе у капелици, замолили смо га да нам каже неку душекорисну реч.

Тек тад је према нама подигао своје блиставо и кротко лице и рекао нам једну реч на руском језику, реч која обухвата васцело пространство човековог духовног живота:

"Смиреније, смиреније" (смирење, скрушеност).

То је било све што нам је рекао. Оборио је главу и наставио да цепа дрва за зиму.



***



Старац Арсеније, благодатни саподвижник старца Јосифа Спилеота рекао нам је следеће:

"Иако сам по годинама старији од њега, желео сам да старац Јосиф буде мој духовник и руководитељ. Он се уздигао до созерцања и поседује знање, док сам ја делатан (практичар). Једном приликом, два човека су хтела да пређу реку. Један је био слеп, а други без ногу. Док су прелазили реку, слепи је на леђима носио богаља који је могао да види. Ти си се, оче Јосифе', рекао сам мом саподвижнику, 'уздигао до созерцања, односно, твоје духовне (умне) очи су отворене; ти си трезвеноуман, али ниси делатан (практичар). Ја имам ноге, али немам духовне (умне) очи и нисам трезвеноуман. Према томе, ја ћу те носити на плећима и тако ћемо ходати. Ти ћеш ме руководити и заједно ћемо прећи реку овоземаљског живота."



***



Услед свог великог смирења, новопрослављени светитељ Нектарије Пентапољски (Егински), новојављени мед и нектар Православља, тражио је помоћ и поуку од старца Данила Катунакијског, и у једном од писама које му је послао каже: "Били бисмо Вам веома захвални уколико бисте нам учинили то задовољство и написали неку духовну реч којом бисте укрепили овдашње монахиње. Ваше писмо, које изражава и Ваше делање и Ваше созерцање, представљало би духовну насладу и истинску духовну подршку за њих, које су лишене живе поуке."



***



Патријарх Кирило био је оснивач Светогорске црквене академије, која је постала најзначајнија колевка мудрих учитеља грчког народа, као и колевка светитеља и мученика.

Морао је много да се бори како са својеглавим архијерејима тако и са Турцима, који су га два пута удаљавали с патријаршког престола. Напустио је сјај и славу патријаршког достојанства и дошао да живи као прост послушник у заједници скитске каливије Светих Апостола, смештене испод кириакона скита Св. Ане.

Стрпљиво је обрађивао башту овог малог братства које је имало маслињак, иако су га у томе спречавале поодмакле године. Његова ревност у служењу браћи, подвижнички карактер, неупоредива издржљивост и крепкост приликом великих напора изазивали су дивљење осталих. Услед поштовања према његовим годинама и претходном положају, скитски оци доделили су му једног магарца за преношење терета и за остале потребе. Међутим, једног летњег дана десио се чудесан догађај. Док се са својим магарцем успињао стрмим путељком који од баште води ка каливији, видео је два лучезарна, млада монаха како свом магарцу бришу зној. Кад је почео да приговара и да негодује, они су му одговорили: "Ти се ниси удостојио починка и брисања зноја јер не преносиш терет, док ова животиња подноси сав напор."

Тог момента, некадашњи патријарх је растеретио претоварену животињу и, као и остали оци, без гунђања носио терет стрмом скитском голготом, од морске обале до кириакона. Касније је из темеља обновио своју каливију. Показао се као узор послушања, трпљења и самоодрицања. Упокојио се 1775. године, у врло дубокој старости, претходно предвидевши своју смрт. Током последња двадесет и четири часа свога живота видео је богоносне оце и ангеле, што га је чинило веома срећним. Његова светла лобања - што представља видљиви знак врлине - чува се и данас у каливији његовог покајања.



***



Пример Теофана, епископа Еубеје, сличан је примеру Нифона, патријарха Константинопољског. Не поседујемо хронолошке податке о њему, али оно што нас чуди и задивљује јесте смирење овог епископа.

Потресен једним чудом, везаним за нераспаднуто тело неког богаташа из његове епархије, епископ Теофан је напустио световне почасти и дошао на Свету Гору. Посетивши многе манастире, зауставио се у Новом Скиту, брижљиво скривајући свој идентитет и звање. Изабрао је да се придружи једном неписменом и строгом старцу по имену Кирило.

Како бисмо описали стрпљење и трпељивост скривеног епископа? Он се претварао да је прост послушник који извршава све службе и задатке које би му наложио његов строги старац Кирило. Од времена кад је постао његов послушник протекле су већ две године. Током друге године, пред крај Великог Поста, на скитску обалу пристала је једна лађа која је допловила из Еубеје, натоварена разним намирницама. Оци су сишли у пристаниште да купе храну за Пасху (Васкрс) - сир, јаја и сл. Међу њима је био и искушеник (односно владика) Теофан, да би купио храну за своју каливију. Међутим, капетан лађе га је препознао и пред свима упитао:

"Зар ти ниси наш владика који је нестао пре две године?" Кад је то рекао, пао је на земљу да би му се поклонио.

Владика је то порицао: "Погрешио си, возљубљени. Ја нисам онај за кога ме сматраш. Можда само личим на њега."

Истог тренутка вратио се у скит и одлучио да одмах оде одатле, јер је био откривен и сви су подозревали ко је он у ствари. Његов старац му се дивио као човеку великог смирења и послушности. Пао је пред његове ноге и затражио опроштај за своје сурово понашање.

Владика Теофан се повукао у једну испосницу, садашњу каливију "Живоносни Источник", где је живео као прост монах.



***



Шта бисмо могли да кажемо и исприповедамо о катунакијском духовнику, оцу Игњатију?

Сваки пут кад би се завршила божанствена Литургија, његов старац би га прекоревао, али он на то ништа није одговарао. Напротив, изрекао би следеће похвалне речи: "Послушајте, оци и браћо, кад нас млађе прекоревају и ударају наши старци. Ми не смемо да тугујемо, него би требало да се радујемо и да им помогнемо, јер они брину о томе како да се наша срца избаве од ђавољег трозупца, односно од гордости, егоизма и самоуверености. Ако би неки дан прошао а да ме мој старац Неофит не укори или не удари, ја бих се много ражалостио и у души рекао: 'Ништавни оче Игњатије, данас ниси био прекорен и требало би да обратиш пажњу на ђавољи трозубац, јер ће се још дубље зарити у твоје срце!'"



***

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 11:00 pm

***



Један прост старац је рекао: "Ти учени људи много страдају покушавајући да испитају божанствено. Ако је конопац исувише кратак, ко ће се усудити да сиђе на дно кланца?"



***



Румунски подвижник, отац Енох, је рекао:

"Монах мора да буде смирен. Да не тежи високом него ниском. Ако поседује смирење, лако ће се спасти. Међутим, то је за свештеника двоструко теже бреме. Одвише тешко! А добрих свештеника је мало. Зашто желиш достојанство? Зар не желиш да спасеш душу? Дођи на Свету Гору да спасеш душу и не тражи људску славу. Буди прост и смирен. Ја желим да спасем душу. На свету нема ничег бољег од спасења душе."

Иако је овај старац имао више од седамдесет пет година, ни од кога није тражио да га поштује. Самог себе сматрао је за пса. Тражио је да му као милостињу дају мало хлеба, за њега самог и за остале старце поодмаклих година, болесне и слабе попут њега самог. Правио је метаније и од свакога тражио благослов - од монаха, искушеника и мирјана - поклоника. Једном је хтео да купи торбу. Међутим, била је много скупа а он није имао новца. Изненада је у углу продавнице угледао обичан џак. "Колико кошта овај џак", упитао је продавца. "То ништа не кошта. Зашто ти он треба?" "Носићу га на плећима, уместо торбе", одговорио је. "Зар се не стидиш да такву ствар носиш на плећима?" "Због чега бих се стидео? Ја сам гори од тог џака", простодушно је одговорио отац Енох.



***



Патријаршија је позвала надареног богослова и јеромонаха Хризостома из Велике Лавре да би га рукоположила за епископа. Претпостављајући смирење високом црквеном звању, он је одговорио: "Не желим да напустим монашку скуфију!"



***



Пре извесног времена, један угледан странац, иначе православац, посетио је Свету Гору и затражио да се састане са старцем Силуаном. Јеромонах Н. из манастира, члан игуманског савета, рекао је странцу:

"Не разумем зашто Ви, као многоучени богослов, желите да посетите старца Силуана, неписменог сељака. Зар не постоји неко оштроумнији од њега?"

"Да би човек разумео старца Силуана, мора да буде 'многоучен'", тужно је одговорио странац.

Тај исти јеромонах Н., несрећник који није био причастан божанском опиту какав је поседовао старац Силуан, рекао је оном посетиоцу:

"Питам се зашто одлазе код њега. Претпостављам да он ништа не чита."

"Ништа не чита али зато све ради, док други много читају а при том ништа не раде", одговорио је посетилац.



***



Упитали су једног простодушног старца - подвижника: "Старче, због чега твоји лимунови дају тако много плодова?" "Зато што смирујем њихове гране, чедо моје", одговорио је он.



***



Познавао сам једног младог послушника који је "имао уста али није испуштао глас", сагласно мишљењу његовог духовног руководитеља.



***



Старац Силуан Атонски је говорио:

"Ово је моја омиљена песма: Ускоро ћу умрети и моја несрећна душа сићи ће у ад. Ја ћу патити, и бићу сам у мрачној тамници, где ћу горко плакати. Моја душа ће жудети за Господом и са сузама ћу Га тражити. Како да Га не тражим? Најпре је Он потражио мене и јавио се мени, грешнику... Тај исти Господ учио ме је да треба да будем смирен. 'Држи свој ум у аду, али немој очајавати.' Тако се побеђују непријатељи. Међутим, кад свој ум изведем на светлост, помисли добијају велику снагу."



***



Један стари подвижник казивао нам је следеће: "Многи савремени оци схватају да су понижења и прекори, које су им упућивали њихови старци, имали за циљ да њихова срца очисте од страсти самоуверености и гордости, како би окусили сладост спасења душе. Иако су многи од њих били неписмени, уздигли су се дотле да су могли да тумаче дела Светог Григорија Богослова. Неки су се, опет, завршивши дневно служење, враћали у своје келије да би се молили и читали. Задобијали су тако дубоко смирење да су себе сматрали најгорима од свих људских бића."



***



Кад би оци и браћа пожелели "Добар Рај" старцу Теофилакту из Новог Скита, он би одговорио: "Рај није штала да би примио животињу каква сам ја!" Толико је било велико самопрекоревање Светих Отаца!


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 11:01 pm

41. СЛОВО О МИТАРСТВИМА И ПОСМРТНОМ СУДУ



Монах Герман из светог Кавсокаливијског скита био је послушник славног дрворезбара, врлинског старца Арсенија, и подвизавао се на овом месту од 1910. године.

Кад се разболео и пао у постељу, отац Герман је рекао свом сабрату, оцу Епифанију: "Брате, мислим да ћу убрзо напустити овај свет. Преклињем те да од скитских отаца и браће тражиш да се моле за мене како бих нашао милост Господњу."

Убрзо потом, отац Герман је започео један потресан разговор о томе да лукави демони, који присуствују разлучењу душе од тела, полажу права на њу, прете, праве пометњу и замењују истинито за лажно.

У том предсмртном стању, отац Герман је понекад одговарао са "да", а понекад са "не". Повремено би рекао: "Не, то нисам учинио, лажете! Због овог другог сам се покајао и учинио добро дело!"

Затим би опет казао: "То сам учинио, али сам дао милостињу", а потом, "Не, то нисам учинио!"

Пре него што је предао душу, протекло је доста времена у овом монологу - дијалогу. Они који су били присутни, сетили су се сличних догађаја описаних у Лествици Светог Јована Синајског.



***



Познавао сам блаженог духовника, оца Гаврила из Велике Лавре, који је поседовао бројне врлине и дар расуђивања. Живео је у Новом Скиту. Вредно је и корисно навести следећи догађај, који показује пастирско умеће овог великог духовника и потврђује истинитост митарстава.

Један монах, по имену Кирило, у последњим тренуцима живота налазио се у агонији. Видео је неку хартију причвршћену уз своје лево раме, али није знао шта на њој пише. Са десне стране налазила су се два бљештаво бела ангела, а са леве су били демони. Отац Гаврило, духовник, рекао је оцу Кирилу да упита ангеле шта је написано на папиру. Овај је тако и учинио. Рекли су му да су то два греха на које је заборавио. Духовник му је затим прочитао молитву разрешења и монах је у миру предао дух, што се догодило благодарећи објашњењу два света ангела.




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Starecnik-izreke svetogorskih staraca   Starecnik-izreke svetogorskih staraca - Page 2 Icon_minitime23/3/2011, 11:01 pm

42. СЛОВО О ПОСЛУШАЊУ



Оне исте ноћи кад је пострижен за монаха, преподобни Акакије Кавсокаливијски сањао је да држи једну свећу која је ширила изузетно блиставу светлост и обасјавала читаво место. Овај светитељ особито се подвизавао у арени смиреноумља, које се рађа из беспоговорног послушања.

Он се драговољно и радосно потчињавао свима, не само настојатељу манастира него и сваком од браће