LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

  Sudbina srpskih disidenata

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Sudbina srpskih disidenata Empty
PočaljiNaslov: Sudbina srpskih disidenata    Sudbina srpskih disidenata Icon_minitime22/3/2011, 9:11 pm

Piše: Srđan CVETKOVIĆ

OD SAMOG oslobođenja od Turaka i stvaranja
temelja moderne srpske državnosti, pa do kraja HH veka, društveni život u
Srbiji bio je obeležen žestokim političkim obračunima. Nacionalna
sloboda i lične ambicije vladara, po pravilu, uvek su stavljane ispred
građanskih i političkih sloboda pojedinaca. Još od ustaničkih dana,
policija i sila u rukama vladara korišćene su za obračun sa političkim
protivnicima i za održanje lične vlasti.
Pri tom, politički
neistomišljenik vrlo lako se kvalifikovao kao državni neprijatelj i
izdajnik kojeg treba odstraniti, čak i fizički, iz društvenog života.
(Recidivi ovakve političke (ne)kulture primetni su bili doskora, a u
tragovima i dan-danas!)
Najpre su predmet političkog progona bili
oponenti srpskim vođama Karađorđu i Milošu (u kojem je stradao i sam
Karađorđe), da bi se zatim kroz ceo vek nastavila oštra dinastička
utakmica gde se nisu birala sredstva. Pomenimo samo Karađorđev progon
neistomišljenika Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića, kao i činjenicu da
nije bio milostiv ni prema najbližoj rodbini (ocu i bratu) kada je bio
ugrožen njegov autoritet. Miloš je, takođe, nemilosrdno gonio
neposlušnike: Pavla Cukića, Petra Molera, Simu Markovića, potom i Miloja
Popovića Đaka, pa i samog Vuka Karadžića, koji ga je propisno ocrnio u
svojoj tajnoj istoriji njegove vladavine.
Retko koji je vladar na
prestolu, u ne tako kratkoj dinastičkoj istoriji Srbije, sačuvao živu
glavu i umro prirodnom smrću. Od šestorice vladara u DžIDž veku trojica
su ubijena, a nijedan nije legalno završio svoju vladavinu. Pomenimo
samo ubistva Karađorđa 1817, kneza Mihaila 1867, kralja Aleksandra
Obrenovića i kraljice Drage 1903, pokušaje atentata na kralja Milana
(1882. i 1899, ako ne računamo incident sa klozetskim daskama u okolini
Smedereva, 1873) i konačno, ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića
1934, kao najpoznatije manifestacije ovog vida terora.
Međudinastičku
borbu smenili su, osnivanjem partija, surovi međupartijski ratovi.
Stranačke borbe su u takvim društvenim uslovima, i pored donošenja za
ono vreme liberalnog Ustava iz 1888. kojim je uveden parlamentarizam u
Srbiji, od početka bile brutalne. Od sukoba partija do njihovog stava da
druge ne treba da postoje, nije bio dug put. Liberali su proganjali
socijaliste, kasnije radikale, zabranjivali njihova glasila, osuđivali
ih i proterivali iz Srbije (taj režim je imao na savesti i smrt prvog
socijaliste Svetozara Markovića).
Osionost kralja Milana i
naprednjaka, ali i njihov odlučan napor za brzu modernizaciju društva i
države, pratili su kao nužnost izborne manipulacije i progon radikalskih
demagoga. Naprednjački obračun sa radikalskim kolovođama u Timočkoj
buni 1883. (koja je ujedno i dobar primer “represije odozdo” -
neemancipovanog društva prema modernizatorskoj ulozi države) dobro je
poznat. Još drastičniji je progon naprednjaka, tzv. dani narodnog
odisaja, kako je
eufemistički kasnije nazvan ovaj teror nad svrgnutim
naprednjacima, posle dolaska na vlast radikala 1887. U njima je
stradalo oko 140 lica koja su linčovale radikalske desetine i čete širom
Srbije.
Mnoge žrtve su na zverski način mučene (naticanje na kolac,
odsecanje ušiju, noseva, jahanje, pečenje na ražnju...), a zabeleženi su
i mnogobrojni napadi na imovinu političkih neistomišljenika (razbijanje
radnji, sečenje vinograda, otimanje letine i drugo).
MoŽe se reći da
je ovo bio najveći međustranački politički obračun u Srbiji pre Prvog
svetskog rata prema masovnosti, ali i zbog varvarskih metoda torture i
mučenja, koja rečito svedoče o stepenu tadašnjeg civilizacijskog
postignuća srpskog društva. Konačan bilans radikalskog nasilja
1887-1896. godine bio je: 377 mrtvih, uništena imovina i vinogradi (50
kuća i 70 zapaljenih imanja), raseljena čitava manja sela i iseljene
porodice i pojedine ličnosti iz Srbije (njih više od 60, među kojima i
naprednjački lider Čedomir Mijatović, koji se povukao u dobrovoljno
izgnanstvo).
Preuzimanje modela demokratskog društva u poslednjoj
četvrtini DžIDž veka i relativno rani nastanak političkih stranaka nije
jednako pratilo usvajanje demokratske političke kulture, a još manje
ekonomski napredak i kulturna emancipacija društva.
Navike iz vremena
borbe protiv Otomanske imperije, stalan život uz pušku i sablju, običaj
rešavanja problema fizičkim nasiljem i zatiranjem političkih
neistomišljenika teško su se menjali.
Opšta nepismenost stanovništva,
od kojeg je više od 80 odsto živelo na selu i od poljoprivrede,
ekonomska zaostalost i siromaštvo, nedostatak snažne i brojne srednje
građanske klase nisu bili dobar temelj za izgradnju stabilne i zdrave
demokratije.
Pojedini okruzi u Srbiji čak do kraja DžIDž veka imali
su ozbiljne probleme i vodili su rat s hajdučijom. Politički sistem je
usvojen, dok su preduslovi za demokratizaciju društva bili daleko od
ispunjenja, što se nije bitnije promenilo ni do Drugog svetskog rata.
Politički neistomišljenik je smatran neprijateljem kojeg je trebalo
zatrti - jer stranački neprijatelj je uvek bio i neprijatelj Srbije.

MAJSKI PREVRAT
DVADESETI
vek otpočeo je ubistvom kralja i kraljice. Ubila ih je oficirska
zaverenička organizacija “Crna ruka”. Tim činom militarizam je na velika
vrata ušao u srpsko društvo, a zatim dalje bogatio istoriju političkog
nasilja na ovim prostorima raznolikim i nadasve obimnim materijalom.
Militarizam i česti ratovi za nacionalno oslobođenje (u periodu od 1877.
do 1914. bilo ih je čak pet), ali i već pomenute teške
socijalno-ekonomske prilike, ekstremno siromaštvo, masovna nepismenost,
nisu bili plodno tle za razvoj demokratije i ljudskih prava i drastično
su usporavali društvenu emancipaciju i srozavali nivo političke kulture
(koja je, bogami, blagodareći različitim socijalno-istorijskim faktorima
i do dana današnjeg ostala nevelika!).

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Sudbina srpskih disidenata Empty
PočaljiNaslov: Re: Sudbina srpskih disidenata    Sudbina srpskih disidenata Icon_minitime13/4/2011, 8:38 pm

TRVENjA radikala i samostalaca u prvom desetleću, teške reči i pretnje
koje su se mogle pročitati u radikalskoj “Samoupravi” ili samostalskom
“Odjeku” i dalje su rečito govorili o politički duboko podeljenom
društvu. Posvađana i na krv zavađena prestonička inteligencija svojim
političkim ratovima je zamagljivala i otežavala društvenu emancipaciju.
Politička borba delimično se preselila sa međupartijskog nivoa (mada ne i
sasvim stišala, ako se uzmu u obzir žestoki verbalni okršaji radikala i
samostalaca, ili, pak, krvavo gušenje radničkih demonstracija 1906) na
teren sukoba vojnih i civilnih vlasti (čak otvorenih pretnji
“crnorukaca” političarima).
Istovremeno, monarh je nastojao da obuzda
vojni faktor (“Crna ruka”) i službu bezbednosti (konflikt je završen
tek Solunskim procesom 1917. i Apisovim smaknućem). Gušenje militarizma
bilo je naročito teško s obzirom na ulogu koju je imala vojska prilikom
ustoličenja dinastije Karađorđević, kao zbog i popularnost koju je
stekla u ratovima za nacionalno oslobođenje “kročivši posle šest vekova
na Kosovo polje”.
Stvaranjem Jugoslavije 1918. preko kolena,
politički obračuni samo su dobili na intezitetu i složenosti naročito sa
snažnim srpsko-hrvatskim antagonizmom ali i pojavom revolucionarnog
komunističkog pokreta.
Atentat na ministra policije Milorada
Draškovića i pokušaj na kralja Aleksandra isprovocirali su zabranu rada
KPJ i progon komunista, verbalni rat na liniji Srbi - Hrvati koji je
pretvoren u krvavu skupštinsku tragediju bili su uvertira za
uspostavljnje ličnog režima kralja Aleksandra, zabranu rada političkih
partija, internaciji građanskih političara i pojačan progon ekstremnih
elemenata ustaša, VMROV-aca i komunista. Vrhunac međuratnih političkih
obračuna bio je atentat na samog kralja Aleksandra 1934. godine koji se
uklapa u opšti trend uzavrelih političkih strasti u međuratnoj Evropi.
Relativna
liberalizacija režima do početka Drugog svetskog rata međutim nije bila
lišena, brutalnih policijskih obračuna sa demonstrantima, u kojima je
neretko bilo i ljudskih žrtava kao i militarizacije političkih partija i
pokreta kroz stvaranje ličnih partijskih vojski i batinaša koje su se
brutalno razračunavale sa neistomišljenicima (ORJUNA, ZBOR, HANAO,
borbaši...).
Drugi svetski rat je u potpunosti otvorio Pandorinu
kutiju nasilja pre svega ustaškog režima u NDH koji je stvorio čitavu
industriju smrti koja je neumorno radila kao i nacistički okupacioni
režim sa sistemom logora i politikom sto za jednoga, koja ipak nije
predstavljala prepreku komunističkom pokretu da nastavi svoje akcije bez
obzira na žrtve, privlačeći tom beskompromisnom borbom masovno na svoju
stranu radikalizovane elemente, iz ratom ugroženih pordručja, pre svega
Srba sa teritorije NDH.
Iako na Balkanu, kultura nasilja ima bogatu tradiciji, ipak komunistički
revolucionarni
teror koji je usledio neposredno po oslobođenju Srbije i Jugoslavije,
prema intezitetu ali i oblicima i metodama političke represije,
prevazilazi sve do tada viđeno u modernoj istoriji Srbije, ako izuzmemo
zločine nacista i ustaša.
Po sistematičnosti, masovnosti, oblicima i
trajanju političkog nasilja period od 1944. do 1951, sa dva vrha
represivnog talasa, prvi, kroz “divlja čišćenja” i “likvidacije bez
suda”, kao i presude vojnih sudova 1944/1945. i potonji pojačan progon
ibeovaca i građanskih neprijatelja 1949/1950. u uslovima međunarodne
izolacije, predstavljaju tamne mrlje u ionako mračnoj istoriji
političkog nasilja u Srbiji.
Tajna policija, svemoćni mač revolucije
potpuno u rukama partije, postaje tužilac i sudija hiljadama “narodnih
neprijatelja” (omiljena floskula kojom su se etiketirali ljudi za
odstrel).
Kao ilistraciju u prilog ovoj tezi navešćemo samo nekoliko
primera. Najpre sasvim paradoksalan podatak da je kroz KPD Zabela prošlo
u prvih pet godina između 1945-1951, oko 42.000 zatvorenika, isto
koliko i u narednih pola veka u manje-više istom društveno-političkom
sistemu. Pre rata tu je boravilo oko 500 robijaša godišnje i to uglavnom
nepolitičkih delikvenata. U poratnom periodu bilo ih je prosečno oko
6-7.000. Taj broj je opao kasnije na 1.000 i ispod.
Dok je u vreme
Miloševićeve vlasti (iako je tada kriminal cvetao) ulazilo svega oko 500
godišnje. Isto tako, u Zabeli, prema ispovestima disidenata kao što je
Dragi Stojadinović, Borislav Pekić, Dragoljub Jovanović i drugih, u
prostorijama gde je u Kraljevini Jugoslaviji bilo 10-15 zatvorenika sa
statusom privilegovanih (custodia honesta) sada je bilo i do 250
osuđenika.
Stojadinović opisuje da su u Drugoj zgradi u Mitrovici
1949. imali čak sobnog starešinu koji je na podu kredom crtao na golom
betonu pravougaonik 2m h 40 cm, što je bio životni prostor osuđenika
određen za spavanje.

KLASNI NEPRIJATELj
Prema najnovijim
istraživanjima, najmanje 60.000 građana Srbije likvidirano, uglavnom bez
suđenja, tokom 1944-1945, čak i više ako računamo streljanja ratnih
zarobljenika na Zelengori i u Sloveniji 1945. Po selima Zaječarskog,
Smederevskog i Čačanskog orkuga taj broj se kreće između 5 i 20, u nekim
dostiže i 40, po varošima i do stotinu, a u većim gradovima više
stotina i najvećim - Beogradu, Nišu i više hiljada likvidiranih. Na ovo
treba dodati pritisak na porodice političkih i klasnih neprijatelja,
onemogućavanje školovanja ili upisa na željeni fakultret, anatemisanost i
odbačenost od sredine...). Tu je i konfiskacija celokupne imovine gde
su članovi neretko ostajali i bez najličnijih stvari. Izbačeni na ulicu
često nisu mogli da ponesu čak ni porodične fotografije. Pritisak se
nije vršio samo u zatvoru. Bivši “politički” koji nisu revidirali obično
su bili proganjani i po izlasku iz zatvora.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Sudbina srpskih disidenata Empty
PočaljiNaslov: Re: Sudbina srpskih disidenata    Sudbina srpskih disidenata Icon_minitime17/4/2011, 2:27 pm

OSIM ličnim interesima partijskog vrha i interesima održanja partijskog
monopola na vlast, represija u samoupravnoj Jugoslaviji bila je
predodređena i sa nekoliko simetrija, ravnoteža, s obzirom na njenu
unutrašnju etničku, versku i administrativnu heterogenost, kao i
specifičan spoljnopolitički položaj između dva ideološko-politički
suprotstavljena bloka, sa kojima je morala računati. Takođe, treba
podvući da se i u uslovima monopola jedne partije razvilo živo političko
strančarenje podela na konzervativce - liberale (centraliste),
federaliste − konfederaliste (separatiste), i sve to puta šest ili osam,
plus klanovske i zavičajne podele unutar republika. Pri tom,
decentralizaciju od kraja šezdesetih nije pratila i demokratizacija, već
samo množenje partijskog i represivnog aparata.
Prva, i najvažnija,
ideološko-politička globalna ravnoteža:Moralo se voditi računa o
interesu velikih sila. U prvom slučaju, pogoršanje odnosa sa jednom ili
obe velike sile pratilo je udaranje čas po levoj, čas po desnoj
opoziciji. Npr. 1958. zaoštravanje odnosa sa Moskvom prati ponovni
progon Dapčevića i drugih ibeovaca, kao i sudski proces predratnim
socijalistima, grupi Krekić−Pavlović iste godine koji je pratio
zatezanje odnosa sa Zapadom.
Isto tako, disident Mihajlov, tada mlad
asistent u Zadru, možda ne bi nikad bio pozvan na odgovornost da
sovjetski ambasador Puzanov nije intervenisao lično kod Tita povodom
pominjanja sovjetskih gulaga u njegovim spisima, posle čega ga je Tito
prozvao, pa je usledilo hapšenje.
U drugom slučaju, približavanje
jednoj od supersila pratile su po pravilu amnestije pre svega za nekog
od njoj ideološki bliskih političkih zatvorenika (kao što je velika
amnestija za ibeovce 1956. i izmirenje sa SSSR-om, ali i kasnije
amnestije 1960. za Đilasa i druge, za Mihajlova − desile su se
„slučajno“ pred kongres PEN-kluba na Bledu (1965) i Titov put u SAD.
Posle
potpisivanja Povelje o ljudskim pravima krajem sedamdesetih, režim,
budući da mu je stalo do liberalnog imidža, postaje sve osetljiviji i na
pritiske međunarodnih organizacija za ljudska prva (npr. zalaganjem
Amnesti internešnela oslobođen je 1982. novinar Vladimir Marković, ali i
mnogi drugi). Zahvaljujući reagovanju domaćih organizacija, kao npr.
Odbora za zaštitu ljudskih prava i intelektualne javnosti u Beogradu,
počev od slučaja "Đogo" (1981), preko procesa "šestorici" (1985), do
slučaja "Vlasi" (1989), ideološki procesi sve više postaju farsa,
vraćajući se kao bumerang vlastima.
Velike amnestije za političke
zatvorenike bile su u funkciji kampanje demokratizacije manje zbog
unutrašnjih potreba, više zbog Zapada 1944, 1945, 1947. − amnestirani su
četnici; 1953. – građanski opozicionari; 1956. − ibeovci; zatim 1961,
uoči Konferencije nesvrstanih i Titovog približavanja SAD, amnestirani
su Đilas i članovi grupe Krekić − Pavlović); po padu Rankovića 1966. −
Demaći, sa 15 na 10 godina, i drugi osuđeni Albanci, Đilas; 1988−1989,
po dolasku Miloševića i padu Berlinskog zida − Vlada Dapčević, Mileta
Perović, zatim i Adem Demaći...
Tako je Tito imao običaj da pred put u
zapadne demokratske zemlje, a naročito u SAD, pomiluje nekog od
znamenitijih političkih disidenata za čije su oslobođenje zapadne
demokratije bile zainteresovane ili vršile diplomatski pritisak. To se
desilo,
na primer, 1960. kada su pomilovani osuđeni socijalisti B. Krekić, A.
Pavlović, prof. D. Stranjaković, M. Žujović, a ubrzo zatim, 1961, i
Milovan Đilas. Ali i 1977. u vreme održavanja KEBS-a i Titove
predstojeće posete SAD, kada je pomilovan M. Mihajlov, ibeovac Komnen
Jovović i još neki politički osuđenici, što je pozdravio lično američki
predsednik Džimi Karter.
Bilo je i obratnih uticaja. Logika "hladnog
rata" i interesi velikih sila za stabilnom Jugoslavijom i mirom na
Balkanu često su išli naruku čvrstoj ruci, i po cenu slamanja
demokratskih i nacionalnih pokreta. Npr. progon liberala−komunista i
građanskih disidenata sedamdesetih.
Pojačavanje represije posle
slamanja srpskih liberala i "hrvatskog proleća" sedamdesetih, koje je
naišlo na nepodeljenu podršku kako Brežnjeva tako i Niksona, nije čak
izazvalo ni veće odjeke u evropskoj intelektualnoj javnosti. Recimo,
general Grigorijenko postao je disident u vreme Brežnjeva i američka
štampa mu je svakodnevno posvećivala ogromnu pažnju, dok se u to vreme o
jugoslovenskim disidentama vrlo retko pisalo. Zanimljivo je da je
krajem sedamdesetih zbog političkih razloga - budući da je bio
jugoslovenski disident - bila oborena kandidatura Mihajla Mihajlova za
profesorsko mesto na Kolumbija univerzitetu. Čak i program Slobodne
Evrope - kad je počeo da se emituje - išao je za sve istočnoevropske
zemlje, osim za SFRJ, zbog Tita, i za Albaniju, zbog Kosova, odnosno
Tita. Tek 1994, Radio Slobodna Evropa počeo je da emituje program za
Jugoslaviju.
Ipak, najveći paradoks je da se na Zapadu polovinom
sedamdesetih razmišljalo o kandidaturi Tita i Mihajlova za Nobelovu
nagradu za mir u vreme, kada je Mihajlov čamio u Titovom zatvoru, osuđen
na sedam godina zbog pisanja slobodoumnih knjiga. Politički pragmatizam
je bio očit − javno mnjenje i mediji su neretko osuđivali Tita kao
diktatora i veličali Titove disidente, dok mu je zvanična politika
priređivala prijeme.

ŠTAP I ŠARGAREPA
DEMOKRATSKI procesi u
Jugoslaviji svesno su žrtvovani zarad globalnih ideoloških interesa
zapadnih demokratija, tj. zbog navodnih interesa stabilnosti na Balkanu u
vreme približavanja dveju supersila, zauzetosti SAD u Vijetnamu, ali i
interesa da se i dalje taktikom održavanjem Tita da pliva potkopava
istočni blok. Politika „šargarepe i štapa“ i specifičan položaj
Jugoslavije između Istoka i Zapada odražavali su se, dakle, i na pitanje
državne represije. Represije koja je morala biti daleko sofisticiranija
nego u zemljama soclagera, gde se nije moralo voditi računa o mišljenju
Zapada, niti hapšenjima i osudama liberalnih elemenata dokazivati s
vremena na vreme pravovernost Istoku.

KLUB BUNTOVNIKA
NEMA
mnogo ličnosti u modernoj političkoj istoriji Srbije koje se nisu libile
da na oltar slobode prinesu svaku žrtvu, izlože se progonu, gubitku
lične slobode, imovine, a neretko i života.
Mada bismo mogli početi i
od Vuka Karadžića, njegovog izgona i sukoba sa Milošem, iz tog kluba
retkih buntovnika protiv apsolutizma u Srbiji DžIDž veka pomenimo najpre
Vladimira Jovanovića, oca liberalizma u Srba. Zanesen idealima slobode i
pravde nadenuo je svojoj deci imena Slobodan i Pravda (rođena u
izgnanstvu u srpskoj Atini - Novom Sadu). Zatim, Svetozara Markovića,
prvog socijalistu, koji je mlad preminuo obolevši u kraljevskim
kazamatima.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Sudbina srpskih disidenata Empty
PočaljiNaslov: Re: Sudbina srpskih disidenata    Sudbina srpskih disidenata Icon_minitime16/5/2011, 8:49 pm

POSLE kolebljivih pedesetih, državno-partijska represija slabi
šezdesetih godina, što se - ne slučajno - poklapa sa strukturalnim
promena u društvu: rast standarda, veća podrška režimu, odmakla
industrijalizacija i urbanizacija, podizanje obrazovnog i kulturnog
nivoa, zatim, značajno je i približavanje Zapadu (npr. susret
Tito-Kenedi, kao i nepregledni redovi za upisivanje u Knjigu žalosti u
američkoj ambasadi posle atentata 1963) itd.
Ideološka opozicija
najčešće je oštro sankcionisana, dok su partijski oponenti, koji nisu
izražavali duboku sistemsku kritiku, osim Đilasa, samo smenjivani,
penzionisani ili premeštani na niže funkcije (Nešković, Ranković, Ćosić,
Nikezić, Perović, Tripalo, Dapčević-Kučar i drugi) - što je jedna od
glavnih razlika titoizma u odnosu na staljinističke metode. Možda se ta
nedoslednost najbolje vidi u poređenju slučaja profesora Pravnog
fakulteta Mihaila Đurića, koji je optužen i osuđen 1972. na dve godine
zatvora i izbacivanje s posla zbog kritike ustavnih promena, sa slučajem
Dobrice Ćosića, koji je zbog istih razloga dve-tri godine ranije samo
partijski smenjen. Često su samo politički trenutak i propagandne
potrebe odlučivali da li će neko biti progonjen.
Devedesetih,
faktičkim uspostavljanjem parlamentarizma u Srbiji a, zapravo, sistema
sa predominantnom partijom, opozicija se toleriše samo do momenta kada
se proceni da ugrožava sistem i vladajuću partiju (npr. gušenje
martovskih demonstracija 1991, nepriznavanje lokalnih izbora 1996,
ubistva politički harizmatičnih lidera (npr. Stambolić), pokušaji
atentata na V. Draškovića,
Višak demokratije (ali samo u odnosu na
ostale komunističke režime!) u jugoslovenskom društvu bio je uslovljen
zapadnom ekonomskom i političkom podrškom, koju je omogućila taktitka
pustiti Tita da pliva nakon njegovog razlaza sa Staljinom. Time je
uslovljeno i odustajanje od kolektivizacije i pritiska na seljačka
gazdinstva, koje dolazi baš u vreme aranžmana sa Zapadom. Takođe, to
treba povezati sa višim standardom, olakšanim putovanjima i emigracijom
(gastarbajteri) i drugim socijalnim faktorima, kao i prostom činjenicom:
više slobode - viši standard, manje otpora - manje represije.
Neki
istraživači, kao što je američki profesor Semjuel Hantington, smatraju
da je, otprilike, 2.500 dolara po glavi stanovnika ozbiljan društveni
preduslov i granica na kojoj su velike šanse da dođe do suštinske
demokratizacije društva. Otprilike, takvi društveni uslovi, koji se tiču
standarda, pismenosti, političke svesti i kulture, počeli su se sticati
u većem delu Jugoslavije ranih osamdesetih, u nekim sredinama i ranije -
tokom sedamdesetih. Izuzetak je možda situacija posle 1968, MASPOK-a, i
obračuna sa liberalima sedamdesetih, kada je uzburkana društvena
situacija dovela i do pobede konzervativaca u SKJ. Tada dolazi do
intenzivnije saradnje sa SSSR, što se osetilo
i po pitanju IB
emigracije koja beži na Zapad u strahu od hapšenja KGB i SDB, kao i
kampanje čvrste ruke, većeg ideološkog nadzora, i obračuna sa
“tehnomenadžerijom”, liberalima i nacionalistima.
Politički progon
naročito je intenziviran posle Brozove smrti. Potrajao je sve do druge
polovine osamdesetih i pada Berlinskog zida. Režim je osamdesetih sve
osetljiviji na kritiku domaćih i stranih nevladinih organizacija koja se
bave zaštitom ljudskih prava kao i “talasanjem” intelektulane javnosti.
Tu je izuzetak jedino Bosna gde su po principu bosanskog lonca gonjeni
ideološki neistomišljenici rigidnije i duže negoli u ijednoj drugoj
republici SFRJ.
Ipak, usled probuđene javnosti, sve slobodnijih
vremena, lišenih totalitarnog društvenog konteksta, ovakvi procesi, po
pravilu, više su “mašili” metu. Veliki znak stvarnog “otopljavanja” i
većih sloboda bio je i slučaj kada je Mira Adanja-Polak prvi put
ispričala posprdan vic na račun Josipa Broza Tita u “Beogradskoj
hronici”, negde u jesen 1989. Takođe, na simboličkom nivou, značajno je
puštanje iz zatvora krajem osamdesetih poznatih političkih disidenata
nakon decenija provedenih na robiji (Dapčević, Perović, Demaći,
Šešelj...) i nagoveštavalo je dalju liberalizaciju režima i skretanje sa
rigidnog ideološkog kursa.
Devedesetih represija se sve manje
sprovodi u ime propadajuće komunističke ideologije, a sve više radi
očuvanja gole političke vlasti. Predmet progona i obrade tajne policije
postaju opozicioni lideri (Vuk Drašković i drugi) koji prete da
poljuljaju vlast Socijalističke partije i Slobodana Miloševića, kao i
nezavisni novinari, što zbog pritisaka vladajućeg establišmenta, što
zbog pretnji osnaženih kriminalnih krugova isprepletanih sa tajnom
službom.
Posle 5. oktobra, ipak, dolazi do značajnog pomaka. Progon
političkih neistomišljenika zamire. Osim atentata na Zorana Đinđića nije
zabeležen nijedan atak na istaknutu političku ličnost. Srbija dobija
sve više ocene kada su u pitanju ljudska prava i slobode.
“Fridom
haus”, relevantna institucija za ocenu stepena ljudskih prava i sloboda,
u najnovijem izveštaju za 2006, Srbiji je čak dao prednost prema
stepenu demokratskog postignuća u odnosu na zemlje u regionu, stavivši
je na prvo mesto. Ispred Hrvatske, Bugarske i Rumunije koje su u EU, ili
su kandidati. Ipak, u odnosu na Mađarsku i zapadne demokratije Srbija
još, naravno, znatno zaostaje.

ATENTAT
NAJDRASTIČNIJI oblici
kršenja ljudskih prava u vreme vlasti Miloševića jesu: gušenje
martovskih demonstracija tenkovima 1991. godine, izborna krađa i
prebijanje demonstranata 1996-1997, dva pokušaja atentata na Vuka
Draškovića (1999. i 2000) i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije (1999) i
Ivana Stambolića (2000). Konačni udarac repom jednog dela obezglavljene
tajne policije jeste atentat na premijera Zorana Đinđića, 12. marta
2003. godine.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Sudbina srpskih disidenata Empty
PočaljiNaslov: Re: Sudbina srpskih disidenata    Sudbina srpskih disidenata Icon_minitime21/6/2011, 8:55 pm

U RED političkih disidenata morali bismo uvrstiti i komuniste, pre svega
Mošu Pijade, Rodoljuba Čolakovića i druge sa debelim stažom u, doduše,
pristojnim zatvorima. Ali, moralo se voditi računa da se uzmu u obzir
revolucionarne i terorističke metode borbe koje je KPJ prihavatila u
nameri da kao ćelija Kominterne sprovede direktivu o razbijanju
Jugoslavije kao versajske tvorevine, što bi, ako ćemo objektivno, i
najdemokratskiju državu danas isprovociralo da posegne za silom.
Među
predratnim komunistima valja pre svih istaći Živojina Pavlovića
(1898-1941), nesvršenog pravnika i publicistu. Zbog jedne od prvih
dokumentovanih analiza-kritika staljinizma, "Bilans sovjetskog
termidora", platio je glavom. Komunisti su ga streljali u vreme Užičke
republike, zajedno sa stotinama drugih narodnih neprijatelja (saslušavao
ga je, između ostalih, sam M. Đilas). Čist kao suza uz, Mihajlova i
Pekića, jedan od najobrazovanijih među disidentima, svakako je dr
Dragoljub Jovanović. Prema stvaralačkom opusu odskaču Pekić, kojem je
teško prebrojati dela, zatim Jovanović i Mihajlov. Uopšte, po
obrazovanju, mora se primetiti, izdvajaju se politički disidenti
demokratskih ubeđenja: Mihajlov, Jovanović, Joksimović i Pekić (doktori i
akdemici). Dok se za komuniste, poput Dapčevića, Perovića, Tita, pa i
Đilasa, to ipak ne može reći.
PREMA kazivanju Save Bankovića, čak i
na robiji dr Dragoljub Jovanović nastojao je da prosveti zatočenike.
Tokom ljute zime 1947-1948. na robiji je čitao "Sveznanje", predavao
robijašima, a kada je dopuštena štampa, posle 1953, tumačio im je
dnevno-političke događaje. Iskusio je i kraljevske i mnogo duže i teže
komunističke kazamate i ostao veran ideji zemljoradničke levice.
Za
Đilasa se može reći samo prvo, budući da je u Kraljevini robijao zbog
boljševičkih ideja i prevratnih namera (koje su građani Srbije najviše
osetili po oslobođenju Srbije 1944, a u Crnoj Gori, Hercegovini i
okolini Užica već tokom 1941-42, dok se u komunističko doba zalagao za
neku vrstu socijaldemokratije negirajući najpre Staljina, Lenjina i
Tita, a na kraju svoje duhovne odiseje i samog Marksa.
Jovanović je
odležao svoju kaznu do kraja, iako je bilo intervencija spolja da se
oslobodi. Dok je, na primer, Dragi Stojadinović, direktor okupacionog
"Novog vremena", pušten 1953. godine, iako je osuđen na 15 godina.
Borislav
Pekić i advokat Dragić Joksimović, ubeđeni liberalni demokrati smogli
su hrabrosti da i u to najcrnje vreme prkose režimu, prinoseći na oltar
slobode svoje zdravlje (Pekić), a Joksimović i sam život (umro je u
mitrovačkoj kaznioni jula 1951).
Poštovanja je vredna i pobuna
Mihajla Mihajlova i principijelan stav koji ga je odveo najpre na
robiju, a zatim u višedecenijsku emigraciju. S druge strane, kako sam
Mihajlov tvrdi, on je bio nateran u disidentstvo Titovim prozivkama i
napadima, kao i Đilas. Drugi buntovnici, poput mladog Pekića i
Joksimovića, poneseni političkim idealizmom i ambicijama, svesno su
plivali
uz vodu bez obzira na posledice, iako nisu bili napadnuti.
Po
godinama, u kojim je prvi put dopao zatvora izdvaja se 18-godišnji
Pekić. Mihajlov je imao 35, Đilas 44, Jovanović 51, a Joksimović 56
godina. Ubedljivo najstariji među "političkim" svakako je Kumanudi. Kada
je drugi put dopao zatvora već je bio duboko u osmoj deceniji života,
pa ipak je izdržao kaznu. Prema dužini staža na robiji od skoro četvrt
veka najviše poštovanja zaslužuju Đura Đurović, član CNK Draže
Mihailovića. Suđeno mu je dva puta, a ukupno je odležao 22 godine. Zatim
Vlada Dapčević, poznati ibeovac, 21 godinu; Sava Banković, profesor
teologije i sveštenik, 19; Mileta Perović, ibeovac i sekretar ilegalne
NKPJ, 19 godina robije.
Najviše je suđeno Mihajlu Mihajlovu, čak
četiri puta, Milovanu Đilasu tri, Dragoljubu Jovanoviću tri, Vladu
Dapčeviću dva, Savi Bankoviću dva, Mileti Peroviću dva, Đuri Đuroviću
dva, Vojislavu Šešelju dva, Aliji Izetbegoviću dva...
Još jedan
fenomen: neretko, disidenti koji su bili prognani ili su bili na robiji
ubrzo bi se našli u ministarskim ili premijerskim foteljama npr. Nikola
Pašić, J. B. Tito, Alija Izetbegović, Franjo Tuđman, Vojislav Šešelj,
Vuk Drašković... (Pa tako, kad je Đilas došao na robiju u Sremsku
Mitrovicu, sam upravnik Milenović drhtao je pred njim ne smevši da ga
pogleda u oči, jer, ko zna, možda sutra opet bude na vlasti!) Ubedljivo
se izdvajaju disidenti iz komunističkog perioda, što je još jedan prilog
tezi o neuporedivom intenzitetu komunističke represije, ako se ne uzmu u
obzir uslovi u zatvorima za "političke" i drugi faktori.
Prema
socijalnom poreklu, neki potiču iz provincije i sa sela (Joksimović,
Jovanović), drugi više-manje iz gradske sredine (Mihajlov, Pekić).
Zajedničko im je bogato životno iskustvo, česta putovanja i promena
mesta boravka još u mladosti. Među deset disidenata sa najvećim stažom
na robiji, pored Srba, čak trojica su Crnogorci (podatak koji bi mogao
poslužiti kao prilog za proučavanje dinarskog mentaliteta i teške
savitljivosti, neko bi rekao čvršćih principa ovih brđana).

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Sudbina srpskih disidenata Empty
PočaljiNaslov: Re: Sudbina srpskih disidenata    Sudbina srpskih disidenata Icon_minitime13/4/2012, 3:17 pm

MALI I VELIKI ZATVOR
KADA
se porede iskustva političkih disidenata treba imati u vidu da su
zatvorski uslovi i stepen poštovanja prava političkih osuđenika u
komunističkom periodu bili na neuporedivo nižem nivou nego u Kraljevini
Jugoslaviji, kada su oni imali privilegovan položaj (čak mogućnost
dobijanja štampe, prevođenja knjiga, slikanja...).
Pod komunistima,
naročito u prvoj dekadi njihove vlasti, bili su izloženi torturi, i to
ne samo u istražnom postupku, već i na robiji, primorani na težak, čak
ubitačan, fizički rad. Bilo je pritisaka na familije, otežanog
školovanja, uskraćivanja socijalnih prinadležnosti i sl. Ovakvo stanje
najbolje odslikava pekićevsko-orvelovska sintagma o totalitarnoj državi
kao velikom zatvoru, gde za čoveka od slobode duha gotovo da je svejedno
da li se nalazi u onom malom, pravom zatvoru ili većem, imaginarnom -
svemoćnoj državi.


 Sudbina srpskih disidenata Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Sudbina srpskih disidenata Empty
PočaljiNaslov: Re: Sudbina srpskih disidenata    Sudbina srpskih disidenata Icon_minitime13/9/2012, 10:02 pm

DOKTOR Đura Đurović, pravnik, šef novinske agencije i sekretar
Centralnog nacionalnog komiteta, kao stipendista "Politike" doktorirao
je prava na Sorboni u Parizu. Pre Drugog svetskog rata bio je v. d.
direktora za snabdevanje grada Beograda, ali i novinar i urednik
Ujedinjenog srpstva. Od 1925. član je lože slobodnih zidara u Parizu
"General Penje". Anglofilski i antikomunistički orijentisan, tokom
Drugog svetskog rata pristupio je Ravnogorskom pokretu, gde je od 1942.
radio u Propagandnom odseku kao redaktor radio-informacija Vrhovne
komande JVO za inostranstvo. Po Đurovićevom priznanju, preko njega je
išao "lični kanal Draže Mihailovića sa Slobodanom Jovanovićem, mimo
znanja engleskih merodavnih faktora". Nalazio se u Pripremnom odboru
Svetosavskog kongresa, a po osnivanju Centralnog nacionalnog komiteta
izabran je za sekretara (juna 1944). Zajedno s kapetanom Predragom
Rakovićem predstavljao je JVO na pregovorima sa Crvenom armijom, 18.
oktobra u Brđanima kod Čačka. Pregovori su održani na inicijativu
Belova, komandanta 123. streljačke divizije. Dogovorili su se o saradnji
sa Rusima i partizanima, kao i da imena oficira i jedinica koje
sarađuju budu emitovana na Radio Beogradu. Đurović i Raković su smatrali
da je put ka Bosni propast. Verovali su u pregovore sa Rusima i
partizanima i nadali se nekom kondominijumu vlasti.
ČETNICIMA je
sadržinu ugovora prevela supruga Dragiše Vasića - Tanja, profesor
ruskog. Krajem 1944. Đurović se nije povlačio sa glavninom četničkih
snaga, već se krio u Srbiji kod prijatelja i rođaka, da bi se, konačno,
početkom 1945. sam predao novim vlastima. Suđenje petorici članova
Centralnog nacionalnog komiteta trajalo je od 26. jula do 6. avgusta
1945. Održano je pred Višim vojnim sudom, u prostorijama Pravnog
fakulteta u Beogradu. Đurović je osuđen na 20 godina zatvora sa
prinudnim radom i na 10 godina gubitka političkih i građanskih prava.
Prema
svedočenju zatvorenika, kao dinamičan i ambiciozan čovek na robiji se
nije podnosio sa Stevanom Moljevićem, a bio je veoma blizak sa
socijalistom Aleksandrom Pavlovićem, sa kojim je boravio u istoj ćeliji.
U zatvoru u Sremskoj Mitrovici izdržao je 16 godina i 10 meseci, sve do
amnestije 1962.
Ponovo je uhapšen 1973. i osuđen na pet godina
zatvora 1974. Ovog puta, zbog pisanja obaveštajnih elaborata i pisama,
kao i zbog veze sa emigrantskom četničkom organizacijom SOPO u periodu
1964-1969. Za njega, može se reći, da je, uz ibeovca Vladu Dapčevića i
protu Savu Bankovića, politički delinkvent koji je najviše vremena
proveo u zatvoru.
Banković Sava - sveštenik, protojerej i stavrofor,
rodom je iz okoline Kragujevca. Otac mu je streljan u Kragujevcu 21.
oktobra 1941, a brat je poginuo u nemačkom zarobljeništvu. Dva puta je
osuđivan na smrt i dva puta na robiju. Rat ga je, kao profesora, zatekao
u Aleksincu, a kraj rata u Vrnjačkoj Banji, na istom poslu gde je i
uhapšen novembra 1944. Ozrenski partizanski odred ga je pozvao 1944. da
im se pridruži, što on odbija, pa ga partizanski sud osuđuje na smrt. Po
oslobođenju, uhapšen je 16. decembra 1944. i Vojni sud u Nišu osuđuje
ga na smrt zbog saradnje sa JVO. Međutim, Viši vojni sud u Kragujevcu
23. maja 1945. preinačio je kaznu
na 15 godina robije, koju je celu izdržao u Sremskoj Mitrovici.
Drugog
puta je uhapšen kao sveštenik u Beškoj i osuđen je 1973. zbog
neprijateljske propagande na šest godina zatvora, tj. zbog posedovanja
knjiga i letopisa koji sadrže neprijateljsku propagandu i zbog saradnje
sa političkom emigracijom. Posle izlaska iz zatvora, dugo je živeo kao
monah u manastiru Rakovac na Fruškoj gori.
POSLE Rezolucije IB-a i 5.
kongresa KPJ, pukovnik Vlado Dapčević, generali Arso Jovanović i Branko
- Kađa Petričević, pod izgovorom da idu u lov, pokušali su da prebegnu
preko rumunske granice u noći između 11. i 12. avgusta 1948. Naleteli su
na zasedu, u kojoj su stradali A. Jovanović i njihov vodič. Petričević
je uhapšen narednog dana, dok je Dapčević lišen slobode tek 2. septembra
kod Subotice, prilikom pokušaja bega, ovog puta preko mađarske granice.
Suđenje je održano gotovo dve godine kasnije, juna 1950, pred Vojnim
sudom u Beogradu.
Zamenik javnog tužioca JNA Vlado Lukić odbio je da
podigne optužnicu protiv njih, zbog čega je i sam ubrzo uhapšen, osuđen
kao informbirovac na 14 godina robije i završio na Golom otoku.
Optužnica koju je podigao vojni tužilac Ilija Kostić teretila ih je da
su radili na razbijanju jedinstva i odbrambene moći Armije, te da su
izdali domovinu i "pogazili zakletvu vernosti narodu i vrhovnom
komandantu", ilegalno organizujući grupu izdajnika, s namerom da se
silom i uz intervenciju strane države zbace vrhovni organi narodne
vlasti FNRJ. Osuđeni su na po 20 godina zatvora. Odležali su po osam
godina, jer su pušteni prilikom opšte amnestije decembra 1956.
Njihovo
ponašanje na robiji i kasnije sasvim je različito. Vladimir Dapčević je
tokom cele svoje informbirovske biografije ostao tvrdo jezgro
staljinizma. Kaznu je služio u "Zabeli", Staroj Gradiški i na kraju na
Golom otoku.
Nije ga slomila ni zloglasna Petrova rupa u kojoj ga je,
između ostalih, kao aktivista najviše tukao rođeni brat. Po izlasku sa
robije zaposlio se u UFUS-u (Udruženju filmskih umetnika Srbije), gde je
ostao do 1958, kada je prebegao u Albaniju, da bi zatim preko Rumunije
završio u Moskvi. Kao nemiran i revolucionaran duh, ni tamo se nije
smirio, niti je naišao na razumevanje.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Sudbina srpskih disidenata Empty
PočaljiNaslov: Re: Sudbina srpskih disidenata    Sudbina srpskih disidenata Icon_minitime13/2/2017, 12:38 pm

MONTIRANI PROCES
VLADO Dapčević je pričao kako mu je jedan Rus rekao da u Rusiji takve ličnosti kao što je on ne postoje od Oktobarske revolucije, ako su uopšte postojale. Zbog navodnog sovjetskog oportunizma seli se u Belgiju i planira čak odlazak na Kubu.
Drugog puta je uhapšen 8. avgusta 1975, posle skandaloznog kidnapovanja u Rumuniji, uz pomoć rumunske službe bezbednosti, iako je Dapčević bio belgijski državljanin. Tom prilikom su poginula dvojica pratilaca (A. Opojević i Đ. Stojanović). Odbija da potpiše da je uhapšen u Jugoslaviji - kako je glasila zvanična verzija - a na tajnom i montiranom suđenju osuđen je na smrt, ali je kazna ublažena zbog godina, porodice, kao i učešća u NOB-u na 20, a zatim i na 15 godina. Odležao je 13 godina u KPD "Zabela". Juna 1988. je pušten.
Vreme provedeno na robiji - 21 godina i dva meseca - nije otupelo njegova ideološka shvatanja. Po izlasku s robije izjavljuje: "Ja danas nikom toliko ne verujem kao Albanskoj partiji rada!"

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




 Sudbina srpskih disidenata Empty
PočaljiNaslov: Re: Sudbina srpskih disidenata    Sudbina srpskih disidenata Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Sudbina srpskih disidenata
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: