LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА

Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 12:58 pm

ЛЕСТВИЦА БОЖАНСТВЕНОГ УСХОЂЕЊА

Онима који желе да им имена буду уписана у књигу
живота, ова књига са извесношћу показује најбољи пут ка циљу. Јер,
уколико је проучимо, уверићемо се да са сигурношћу води оне који је
следе, чувајући их од свих невоља које воде у пропаст. Она нам
представља једну лествицу која полази од земаљског и достиже до
небеског, откривајући Бога који седи на њеном врху. Њу је, чини ми се,
видео и Јаков који је савладао и превазишао страсти, у тренутку починка
на свом подвижничком одру. Започнимо, дакле, молим вас, и ми за усрђем и
вером усхођење по овој мисленој и небеској лествици, чији почетак
сачињава одрицање од земаљскога, а крај - сам Бог љубави.

Свети Јован Лествичник

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 12:59 pm

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА


Поука I

О ОДРИЦАЊУ И ОДВАЈАЊУ ОД СУЈЕТНОГ ЖИВОТА





(632) Наш Бог и Цар, добар, предобар и сведобар (када се говори слугама Божијим, наиме, с Богом треба и започети) створио је сва словесна бића и обдарио их достојанством слободе. Једни су, зато, пријатељи Његови, а други истинске слуге, неки су му слуге некорисне, други су се сасвим отуђили, а неки су му противници иако му ништа не могу.

Пријатељи Божији, како то ми у својој ограничености сматрамо, честити оче, јесу у ствари духовна и бестелесна бића око Њега. Истинске слуге јесу сви који су неуморно и одушевљено чинили и увек чине само оно што је по Његовој вољи. Бескорисне слуге су они што се сматрају крштенима, а завет са крштења нису испунили како треба. Отуђени, пак, од Бога и непријатељи Божији, мислимо, јесу они што у Бога не верују или они што верују криво. Богоборци су, пак, они који не само што су сами прекршили и одбацили заповест Господњу већ се свом снагом боре и против оних који је извршују.

Свака од споменутих врста изискује посебну и пригодну књигу. Но, нама неученима у овом случају не би могло користити излагање о томе. Хајде, стога, пожуримо сад, пружимо покорно и без поговора своју недостојну руку к истинским слугама Божијим што нас својим наредбама побожно примораше и љубазно присилише да пишемо, од њихова знања позајмимо трску за писање, умочимо је у тамно мастило светлог смиреноумља, па је онда као на неку хартију (633) (или боље - као на духовну таблицу) спустимо на њихово углађено и чисто срце. Записујући божанске речи као да божанско семе сејемо, почнемо овако:

(633) Бог је живот и спас свих који су обдарени слободом: верних и неверних, праведних и неправедних, побожних и безбожних, бестрасних и страсних, монаха и световњака, паметних и глупих, здравих и болесних, младих и старих, као што су за сваког без разлике - светлост, сунце, ваздух. Бог не гледа ко је ко (Рим.2,11;уп. Еф.6,9).

Безбожник је смртно биће које има разум, а својевољно бежи од правог живота, те за свог Творца, који вечно постоји, мисли да не постоји. Преступник је онај што закон Божији тумачи по свом злоумљу и сматра да верује, и поред тога што је обузет богопротивним мишљењем. Хришћанин је сушта слика Христова, колико је могуће човеку, у речима, делима и мисли, са правом и непогрешном вером у Свету Тројицу. Богољубац је онај који учествује у свему што је природно и безгрешно, и који не пропушта да према својим могућностима чини добра дела. Уздржљивац је онај који се посред искушења, замки и метежа упиње из све снаге да подаржава Онога који је далеко од свега тога.

Монах припада анђелском чину и [води] анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно.

Сви они који су спремно одбацили оно што припада овом животу, свакако беху подстакнути [жељом] за будућим Царством, или обиљем грехова, или, пак, љубављу према Богу. Ако се ниједним од споменутих циљева нису руководили, њихово је напуштање света бесмислено. Само, и у том случају, добри наш Судија очекује да види какав ће бити крај њиховог животног пута.

Ко напусти свет да би са себе збацио бреме грехова, нека се угледа на оне што седе на гробљу ван града, и нека не зауставља вреле и горке своје сузе, ни нечујни лелек срца, док и сам не угледа Исуса где долази да одвали стену окорелости са срца и ослободи ум од веза грехова - као што је Лазара ослободио (уп. Јн. 11,44) - заповедајући својим послушним анђелима: "Раздрешите га од страсти, и пустите да иде к блаженом бестрашћу!" Иначе, он нема никакве користи од напуштања света.

Свима нама што хоћемо да изађемо из Египта и побегнемо од фараона, безусловно је потребан неки Мојсије, посредник по Богу између нас и Бога, који би, ревносан у (636) делању и сагледавању, за нас пружао руке к Богу, како бисмо под његовим вођством прешли море грехова и Амалика страсти натерали у бекство [1]. Стога се преварише неки који су, уздајући се у своје сопствене снаге, мислили да им никакав вођа није потребан. Јер, они који су изашли из Египта добили су за вођу Мојсија, а они што побегоше из Содома имађаху анђела (уп. Пост.19,1 итд.). Први личе на људе који се препуштају нези лекара да би излечили болести своје душе: то су они што изађоше из Египта. А други личе на људе који жарко желе да свуку са себе нечистоту гаднога тела: зато им је и потребан анђео, или, да тако кажем, помоћник раван анђелу. Уколико су нам теже ране, утолико нам је потребнији вешт лекар.

Људима који су се подухватили да се са телом попну на небо, потребан је заиста крајњи напор, праћен безграничном патњом (нарочито у почетку њиховог одрицања), док се сластољубива наша нарав и неосетљиво срце помоћу правога плача не претворе у богољубље и чистоту. Јер, кајање, дубоко кајање, и велика, невидљива горчина су неизбежни у овом подухвату, а највише онима који живе површно, све док наш ум, то бесно и халапљиво псето, кроз простоту, дубоку кротост и марљиви труд не постане будан стражар чистоте. Но, будимо храбри, сви страсни и немоћни, и непоколебљивом вером, као десницом, принесимо и признајмо Христу немоћ и слабост своје душе. Он ће нам неизоставно помоћи чак и више него што заслужујемо, само ако се непрестано држимо дубоког смиреноумља.

Нека знају сви који приступају овом дивном, суровом и тескобном, али и лаком подвигу, да су дошли да се баце у огањ - уколико само желе да се огањ духовни усели у њих. Зато нека сваки испита себе, па тек онда нека једе од хлеба монашког живота, умешаног са горким зељем, и пије из чаше испуњене сузама, да се не би борио на сопствену осуду. Кад се ни сваки крштени не спасава - остало је боље да прећутим!...

Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце. Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност. Сва деца у Христу нека почињу са овим врлинама, узевши за пример праву децу: у деци нема нимало зла. Неће се код њих никада наћи поквареност, ни глад незајажљива, ни трбух ненасити, ни тело распаљено похотом. (Уосталом, можда се те страсти развијају са човековим узрастом, распирујући у нама огањ).

Заиста је мрско, а и опасно, да рвач малакше тек што је ступио у борбу, јер ће свако у томе видети предзнак његовог пораза. У сваком случају, одлучан почетак биће нам од користи и кад потом наступи малаксалост: храбру душу, сусталу у подвигу, подстиче сећање на првобитну ревност као (637) бодило. Неки су се, захваљујући томе, често подизали.

Када душа, издајући саму себе, изгуби блажену и милу топлину, нека брижљиво испита из каквог узрока се је лишила, па нека свом снагом и ревношћу настоји да га отклони. Ту топлину је немогуће вратити кроз друга врата осим кроз она на која је и изашла.

Човек који се одрекао света покренут страхом, личи на упаљени тамјан, који најпре замирише а потом заврши димом. Онај, пак, који је то учинио ради награде, подсећа на млински жрвањ који се свагда једнолико окреће. А човек који из божанске љубави напушта свет, одмах у почетку стиче огањ. Он, пак, као да је у неку шуму бачен, за трен ока израсте у огромну буктињу.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:00 pm

Има људи који граде на каменом темељу; други, без икаква темеља, на голој земљи подижу стубове; а има и таквих којима се, пошто пропешаче један мали део пута, загреју жиле и зглобови, те хитрије корачају. Ко је паметан, разумеће символичну поуку [2].

Свесрдно потрчимо на позив Бога и Цара! Иначе, како смо кратка века, могло би се десити да за дан смрти останемо без икаква плода, те да скончамо од глади.

Угодимо Господу као што војници угађају цару: од самог ступања у војну службу тражи се од нас да савесно служимо.

Бојмо се Господа макар онолико колико се плашимо од звери. Видех људе који су кренули у пљачку, не бојећи се Бога; а кад су на томе месту чули лавеж паса - одмах се вратише. Оно што страх од Бога није могао да учини, учинио је страх од звери.

Заволимо Господа макар онолико колико волимо своје пријатеље. Често сам виђао људе који су Бога увредили и нимало се због тога нису секирали; а када су ти људи неком ситницом увредили своје пријатеље - употребили су сва средства, домишљали се на сваки начин, све трпели, за све се извињавали, и лично, и преко рођака, и поклонима - само да би обновили првобитну љубав.

У самим почецима подвига одрицања од света, врлине се, свакако, стичу трудом и муком. Напредујући даље, постајемо неосетљиви за тешкоће, или их осећамо још само мало. А када ревност потпуно обузме и освоји нашу телесну природу, врлине већ стичемо потпуно прожети радошћу, чежњом и божанским пламеном. Колико су за похвалу они људи који одмах у почетку радосно и свесрдно извршавају заповести Божије, толико су јадни они који читав свој век проведоше у подвигу извршавајући заповести - али још са муком.

Ни одрицања која су проузрокована спољним околностима нису за потцењивање и осуду. Знам за неке који су се, бежећи, неочекивано срели с царем, прикључили се његовој свити, ушли у дворац и били посађени за царску трпезу. Видех семе, случајно пало у земљу, како доноси напредан и обилан род. Разуме се, могућно је и обрнуто. Видео сам и човека који је дошао у болницу по некаквом другом послу, а не да се лечи; међутим, био је освојен љубазношћу лекара, спао му је (640) мрак са очију, те се задржао на лечењу. Тако је оно што се некима десило против њихове воље, вредело и значило више него оно што други хотимично чине.

Нико не би требало да се назива недостојним монашког позива, под изговором да има много тешких грехова, и потцењујући себе због сластољубивости, измишљајући изговоре за грехе (уп. Пс.140,4). Где је много гноја, тамо је потребно замашно лечење, да би се уклонила нечистота. Здрави не допадају болнице.

Кад би нас овоземаљски цар позвао, у намери да нас прими у своју личну службу, ми не бисмо оклевали, не бисмо се изговарали, него бисмо спремно оставили све и похитали му у сусрет. Пазимо, зато да, по својој лености и лакомислености, не одбијемо позив када нас Цар над царевима, Господар над господарима и Бог над боговима позове у овај небески чин, те да на Великом суду не останемо без оправдања.

Може ићи и човек који је спутан ланцима светских послова и брига, али тешко; и они којима су ноге оковане често морају ходати, али се стално спотичу и задобијају ране. Неожењен човек, везан за свет искључиво пословима, личи на онога коме су само руке везане (јер, кад зажели да крене путем монашког живота, везе га не спречавају). А ожењени личи на роба коме су и руке и ноге оковане.

Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: "Како се можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига?" Одговорио сам им: "Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете (641) поступали, нећете бити далеко од Царства небеског".

Кренимо са радошћу и страхом Божијим на овај дивни подвиг, не плашећи се наших непријатеља. Јер, они, мада невидљиви, пажљиво посматрају лице наше душе. Кад виде да се променило од страха, они се још жешће окомљују на нас, јер опажају, лукави, да смо се препали. Спремимо се храбро за борбу с њима: нико не сме да се супротстави ономе који се својски бори.

Господ је по своме промислу олакшао почетницима такву борбу, да се у самом почетку не би вратили у свет. Зато се свагда радујте у Господу, све слуге Божије, пошто се у томе види први знак љубави Господње према нама, као и то да нас је Он сам позвао.

Уосталом, зна се да Бог чини и овако: кад види одважну душу, Он је одмах уводи у битку, јер жели да је брзо увенча славом. Сакрио је Господ од оних у свету неугодност овог попришта (иако је то, у ствари, угодност). Кад би се знало за то, нико се не би одрекао од света.

Усрдно посвећуј Христу напоре своје младости, па ћеш се у старости радовати богатству доброте. Оно што се у младости стекне, крепи и теши изнемогле од старости. Прегнимо, момци са одушевљењем, и живимо трезвоумно, јер је тренутак смрти неизвестан. Заиста зле и опаке, препредене и подмукле, моћне и будне, бестелесне и невидљиве непријатеље имамо; непријатеље којима је ватра у рукама и који желе да спале храм Божији управо оним огњем који у њему гори [3].

Нико од младих не сме да слуша своје непријатеље, демоне, који саветују: "Немој исцрпљивати своје тело, да те не спопадну невоље и болести". Нарочито у наше време, тешко да ће се наћи неко ко би се решио да умртви своје тело, мада се по неко и лишава обилне и укусне хране. Демон у том случају хоће да већ ступање наше на подвиг начини млитавим и површним, рачунајући да ће крај бити као и почетак.

Они који су решили да озбиљно служе Христу, пре свега треба да се постарају како би уз помоћ духовних отаца и на основу свог сопственог сазнања изабрали себи одговарајуће место, начин подвига и занимање. Није за сваког општежиће, нарочито не за оне који су склони сластољубљу, нити је за сваког испосница, јер испоснички усамљени живот садржи много повода за гнев. Сваки треба да размисли који му начин живота најбоље одговара.

На три најглавније врсте подвига своди се читав монашки живот: на подвижничко напуштање света и самоћу, на подвиг безмолвија с једним или највише са двојицом, и најзад, на трпељиво живљење у општежићу. Не скрећи, каже Еклисијаст, ни на десно ни на лево (Прич.4,27), већ иди царским путем. И стварно, средњи од споменутих путева многима одговара. Тешко усамљеноме, каже Еклисијаст, јер нема никога од људи да га подигне када падне (644) у униније, или поспаност, или леност, или очајање (Екл.4,10). А где су два или три сабрана у име моје, онде сам ија међу њима, рече Господ (Мт.18,20).

Који је монах, онда, веран и паметан? Онај који је сачувао своју ватреност, и који свакога дана, до краја свог живота, није пропуштао да дода пламен на пламен, жар на жар, ревност на ревност, и чежњи за Богом богочежњивост.



Ко се учврстио на овом ступњу, нека се не осврће на оно што је за њим.









НАПОМЕНЕ:

1. И Амалика страсти натерали у бекство: омиљено поређење са догађајима из библијске историје, у вези изласка Јевреја из Египта. Све је у алегорији: Египат је овај свет, фараон је ђаво, Мојсије - духовник, Црвено Море - море грехова у које смо огрезли, Амалик, тј. народ који се испречио на путу јеврејског народа за Ханан - символ страсти које се испречују на путу човекове душе ка Царству Божијем. Најзад, чак и у самом дизању руку Мојсија, свети Јован види слику молитвеног подвига духовника, захваљујући коме наша душа побеђује страсти и савлађује све препреке, као некада изабрани народ Божији (уп. Изл.17 итд.).

2. Разумеће символичку поуку: то се односи на оне који се одричу света. Они који граде на каменом темељу, јесу они који ступе у општежиће, и брзо достигну велике врлине, али без подвига послушности духовном оцу; њчма се цела зграда врлина лако сруши, јер су неискусни и без духовног руководиоца, те не умеју одржати оно што постигну. Они који на голој земљи без икаква темеља подижу стубове, јесу они који се одмах по одрицању од света одају отшелничком (пустињачком) начину живота, у коме брзо пропадају, јер нису поставили темељ у виду послушности и сличних подвига. А последњи (тј. они којима се загреју жиле и зглобови у току пешачења) јесу они монаси који живе под духовним руководством стараца без трунке надутости, и који услед тога постају искусни и непобедиви борци (уп. Схолију Илије Критског, 17, соl. 649 АВ, а такође и тумачење светог Јована Раитског, Scholia in Climacum, сар. I, Мignе, Р. G., 88,1214 СD).

3. Баш оним огњем који у њему гори: пламеном својих сопствених страсти, и то страсти које се корене у разним телесним нагонима, као што су нагон исхране (глад) и полни нагон (пожуда) (уп. Додатак руском преводу из 1891., стр.23, у примедби).


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:01 pm

Поука II

О БЕСПРИСТРАШЋУ





(653) Човек који одиста воли Господа и стварно иште будуће Царство, човек који заиста пати због својих грехова и кога су стварно испуниле мисли о муци и Суду вечном, човек који озбиљно страхује при помисли на своју смрт - више није у стању да води рачуна о имовини, новцу и слави овога света, о родитељима, пријатељима, браћи, нити о било чему земаљском. Преставши сасвим да се брине о томе, омрзнувши сваку помисао на то, па чак и своје сопствено тело, слободан од свега, безбрижан, он одважно иде за Христом и стално гледа у небо, од њега очекујући помоћ, по речима светога: Припила се душа моја уз Тебе (Пс.62,9), и као што рече и други незаборавни: А ја се не уморих пратећи те, и не зажелех дана нити одмора људског, Господе (Јер.17,16).

За нас је највећа срамота да мислимо на нешто што нам у часу невоље, тј. смрти, не може добра донети, када смо већ све поменуто оставили на позив којим нас је Господ а не човек позвао. То је баш оно што рече Господ: освртати се за собом, и не бити достојним Царства небеског (Лк.9,62). Господ наш зна да ми, почетници, лако паднемо, и да се, живећи и сретајући се са световњацима, лако враћамо у свет. Зато је ономе што му рече - Допусти ми најпре да одем и укопам оца свога, одговорио: Остави, нека мртви укопавају своје мртве (Мт.8,22).

(656) Пошто смо се одрекли од света, демони нам саветују да милосрдне и састрадалне световњаке хвалимо, а себе да жалимо, као да смо се својим одрицањем од света лишили тих врлина. Циљ је, пак, наших непријатеља, да нас путем лажне смирености врате у свет, или, ако останемо у монаштву, да нас сурвају у очајање. Једна је ствар, када се они што живе у свету омаловажавају из уображености; но сасвим је друго, мислити о њима лоше пошто смо већ отишли од њих, како би се избегло очајање и стекла спасоносна нада.

Да чујемо, зато, што је Господ рекао младићу који је скоро све заповести извршио: Још ти једно недостаје да продаш све и раздаш сиромасима (Лк.18,22; Мт.19,21), те да сам постанеш сиромах који прима милостињу. Ми, који чезнемо за усрдним и ватреним подвигом, треба пажљиво да размотримо како је Господ све који пребивају и живе у свету назвао мртвима, рекавши некоме: "Остави духовне мртваце, световњаке, нека они укопавају телесне мртваце". Томе младићу богатство није нимало сметало да приступи крштењу, те нема основа кад неки мисле да му је ради њега Господ наредио да прода богатство. Нама, пак, монасима, нека такво сведочанство послужи као најбољи доказ највеће славе нашег позива.

Треба испитати, због чега људи који живе у свету и пребивају у бдењу и посту, у напору и злопаћењу, не настављају са својим пређашњим подвигом, патвореним и лажним, када напусте свет и ступе у монаштво, тј. на поприште где треба да се види колико ко стварно вреди. Видео сам многе и врло различите изданке врлина које су такви људи засадили у свету, заливали прљавом водом таштине, окопавали разметањем и ђубрили гнојивом похвала, како су се брзо осушили, пресађени у земљу пусту, где световњаци немају приступа, без смрдљиве воде сујете. Нажалост, тако је: биљке којима треба таква влага не могу доносити плода на сухом, безводном тлу монаштва.

Ко је омрзнуо свет, умакао је од туге. А ко је остао привржен било чему видљивом, још се од туге није избавио. Како и да се не растужи - када се лишио онога што му је толико прирасло за срце! У свему треба да се држимо трезвоумља. Ипак, у односу на то ми треба нарочито да будемо разборити. Видео сам у свету многе људе који су се захваљајући бригама, многобројним обавезама и неспавању, спасли од беснила сопственог тела. Ступивши, међутим, у монаштво, ослобођени од свих пређашњих брига и дужности, они су се на најжалоснији начин, кретњама тела, прљали.

Припазимо, да се не нађемо у заблуди говорећи како идемо узаним и тесним путем, док, у ствари, ходимо по широком и пространом путу. Узани пут се препознаје по морењу стомака, свеноћном стајању, ограниченом узимању воде, оскудевању у хлебу, очишћавајућем пићу срамоте, подсмеха, (657) поруге и грдње, одсецању својих прохтева, трпљењу увреда, подношењу презира без роптања; препознаје се по томе - ако се не срдиш када те клеветају, ако се не љутиш када те понижавају, ако си смирен када те осуђују.

Благо онима што иду путем који је овде показан, јер је њихово Царство небеско! Нико неће ући у небеску ложницу увенчан славом, ако се не одрекне првим, и другим, и трећим одрицањем. Мислим на одрицање, прво, од свих ствари, људи, родитеља; друго, од своје воље; и треће, од уображености која прати послушност. Изиђите од њих и одвојте се, и нечистоте света не дотичите се, говори Господ (Ис.52,11). Јер, ко је од њих икада учинио какво чудо? Ко је од њих мртве васкрснуо? Ко демоне истерао? - Нико! Све су то трофеји монаха, које свет не може да прими. Када би могао - чему онда подвиг, чему одлажење из света?!

Када демони по одрицању нашем од света започну да распаљују наше срце успоменом на родитеље и браћу нашу, припремимо се за борбу молитвом, и распалимо у себи сећање на вечни огањ, да бисмо сећањем на њега угасили ватру нашег срца, запаљену у невреме. Потпуно се вара онај који мисли да није привржен ни према чему - а растужи му се срце када нешто изгуби.

Кад млади, склони телесној љубави и облапорности, зажеле да ступе у монаштво, треба да се уче трезвоумљу и пажњи, и да се, колико год више могу, клоне сваке насладе и свакога зла, да им потоње не буде горе од првог.

У луци се може наћи спасење, али и пропаст. То добро знају они који плове по духовном мору. Жалостан је то призор, када у самој луци претрпи бродолом онај који се са пучине већ био спасао.



Друга степеница. Ко је успео да је достигне, нека настави да трчи по лествици угледајући се на Лота, а не на жену његову.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:01 pm

Поука III

О ТУЂИНОВАЊУ





(664) Туђиновање је неповратно напуштање свега у нашем завичају што се супротставља нашој тежњи да достигнемо циљ побожности. То је скромно понашање, скривена мудрост, памет која не труби о себи, сакривен живот, невидљив циљ, немо размишљање, скромност у прохтевима, жудња за мучењем, подлога богочежњивости, обиље љубави, порицање таштине, дубина ћутања.

Љубитеље Господње у почетку обично стално, без прекида, као неки божанствени пламен, обузима и мисао да се удаље од својих ради живота у оскудици и тескоби. Та мисао нарочито подстиче љубитеље таквога добра. Међутим, тај подвиг захтева велику обазривост, ма колико иначе био велик и достојан похвале. Јер, није свако туђиновање добро, поготову не оно које је учињено у тренутном расположењу. Ако је сваки пророк без части у своме завичају, како вели Господ (Мт.13,57), онда се треба чувати да нам туђиновање не пружи повода за уображеност. Јер, туђиновање је одвајање од свега да би се мисли начиниле нераздвојним од Бога. Туђиновање је љубитељ и делатељ ненаситог плача. Туђинује онај који избегава сваку везу са својима или другима.

Хитајући ка туђиновању, не чекај на душе које воле свет, јер лопов долази неочекивано: многи који су покушали да спасу са собом млаке и колебљиве, пропали су и сами заједно са њима, када се, поред њих, пламен њихове ревности током времена угасио. Осетиш ли у себи пламен, трчи! Ти не знаш када ће се он угасити и оставити те у мраку. Нећемо сви одговарати за спасење других. Божанствени апостол каже: Тако, дакле, браћо, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе (Рим.14,12); и даље, опет: Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш (Рим.2,21)? Он као да каже: "Да ли ћемо за друге одговарати - не знам, али ћемо за себе, свакако, сви одговарати".

Удаљавајући се од света, причувај се сластољубивог демона скитања: туђиновање му пружа прилику да нас куша. Дивна је ствар - беспристрашће; туђиновање је његова мајка. Када се удаљиш од света ради Господа, не треба више да одржаваш везе са њим, како не би испало да се потуцаш ради задовољења својих страсти. Кад си се одвојио од (665) света, не дотичи га се више, јер се страсти лако враћају. Ева је против своје воље истерана из раја, а монах добровољно напушта свој завичај. Она би да поново окуси од дрвета непослушности, а овај би се неминовно подвргао искушењу од сродника по телу. Бежи од прилике за грех као од бича: плод који се не види - толико се и не жели. Немој заборављати да ови лукави лопови примењују и ово средство да нас одврате од туђиновања: саветују нам да се не одвајамо од световњака, и кажу нам да ћемо заслужити велику награду ако се будемо савладали и поред тога што гледамо жене. Не треба их послушати, већ радити управо обратно.

Кад ми, по протеку извесног краћег или дужег времена од како смо напустили своје, стекнемо извесну малу побожност, умилност, уздржљивост, сујетне мисли приступају и налажу нам да се вратимо у свој завичај, ради поуке, кажу, ради примера и духовне користи многих људи који су видели наша безакона дела. Ако смо уз то богати и даром говорништва, а имамо и понешто духовног знања, ђаволи нам већ саветују да се као учитељи и спасиоци душа вратимо у сам свет, како бисмо на пучини на своју пропаст растурили оно што смо срећно били прикупили у луци. Потрудимо се да будемо као Лот, а не као жена његова (уп. Пост. 9,26). Јер, душа која се врати тамо одакле је изашла, постаће као со која је изгубила свој укус (Мт.5,13), и остаће и даље неспособна да напредује.

Бежи из Египта главом без обзира! Срца која су се тамо вратила, не угледаше Јерусалим, земљу бестрашћа.

Има таквих који су се као недорасли одвојили од својих, и затим се сасвим очистили. Они се враћају к њима с намером да им користе па да их можда и спасу, пошто су себе спасли. Међутим, чак је и Мојсије, који је Бога видео, кога је, уосталом, сам Бог био послао ради спасења његових сународника, поднео многе невоље у Египту, тј. многе мрачне часове у свету [1].

Боље је нанети бол родитељима, него Господу: Он нас је створио и спасао, а родитељи су своју вољену децу често упропашћивали и предавали на вечне муке.

Туђинује човек који као странац пребива међу људима чијим језиком не говори, премда га врло добро разуме. Ми се од наших ближњих, или са извесних места, одвајамо не из мржње (сачувај Боже!), него да бисмо избегли штету коју бисмо с њима, или на тим местима, могли претрпети. Као у свему што је добро, тако и у овоме, учитељ нам је Христос. Видимо да и Он често оставља своје родитеље по телу; и када је од неких чуо: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре са тобом, добри наш Господ и Учитељ одмах показа бестрасну мржњу према њима, рекавши: Ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,46-50).

Нека ти отац буде човек који може и хоће да се помучи с тобом, како би се растеретио бремена својих грехова. А мати нека ти буде - умилење, које те може опрати од нечистоте. Брат нека ти је сатрудник и саревнитељ на стази која се пење горе, ка ономе што је на небу. За нераздвојну другарицу узми сећање на смрт. А деца твоја мила нека ти буду (668) уздисаји срца. Роб нека ти буде твоје тело, а пријатељи - свете небеске силе, које ти, ако ти постану пријатељи, могу користити у часу исхода душе. Такавје род оних који траже Господа (Пс.23,6).

Чежња за Богом гаси чежњу за родитељима. Онај ко тврди да има једно и друго - налази се у заблуди. Речено је: Нико не може два господара служити, и тако даље (Мт.6,24). Не мислите да сам дошао, каже Господ, да донесем мир на земљу, тј. мир између родитеља и синова и браће који хоће да ми служе, него борбу и мач (Мт.10,34), који ће одвојити богољубиве од оних што воле свет, телесне од духовних, славољубиве од смиреноумних. Јер, Господ се радује када до сукоба и раздвајања долази због љубави према Њему.

Пази, много пази, да те не преплави наклоност према твојим драгим сродницима, и да не пропаднеш у потопу љубави према овоме свету. Немој дозволити да те гану сузе родитеља и пријатеља, иначе ћеш вечно плакати. Када те твоји окруже као пчеле (боље рећи осице), и стану да те оплакују, тад оком своје душе одмах погледај на смрт и на дела за која ће ти бити суђено, те се и не осврћи на своје, како би тугу могао одбити тугом. Ови наши - не наши - обећавају нам лукаво да ће нам учинити све што волимо. Њихов је циљ да нас зауставе на нашем добром путу, а онда би нас већ потпуно придобили за своје планове.

Удаљавајући се од света, треба да изаберемо најскромније место, у коме нема ничега што би нас тешило или наводило на гордост. Иначе, ми носимо са собом и своје страсти.

Не говори о своме племству, ако си био племић, и не хвали се својим угледом, да не био један на речима а други на делу.

Нико није у толикој мери туђиновао као онај велики, који је чуо: Изађи из земље своје, и из племена свога, и из дома оца свога (Пост.12,1), премда је био позван у туђу и варварску земљу. Понекад Господ још и више прослави оне који се угледају на тога великог туђиноватеља. Ипак, иако је ова слава од Бога, добро је чувати се штитом смирености.

Када нас демони, а и људи, буду хвалили због туђиновања као због великог подвига, помислимо на Онога који је нас ради постао туђинац, сишавши са неба на земљу, па ћемо наћи да се не можемо одужити ни у векове векова.

Веома је опасна ствар наклоност према било коме од сродника или других људи, будући да може, мало по мало, да нас привуче к свету и потпуно угаси пламен нашег умилења. Као што је немогуће гледати једним оком на небо а другим на земљу, тако ни онај који се душом и телом није потпуно одвојио од свих сродника и несродника не може а да душу своју не изложи великој опасности.

С великим трудом и подвигом стиче се поштена и сређена нарав. Оно, пак, што је с великом муком стечено може се изгубити у једном магновењу. Јер, зли разговори кваре (669) добре обичаје (1.Кор.15,33), тј. светски и непристојни разговори. Ко се по одрицању од света среће са мирским људима, или живи у њиховој непосредној близини, или ће да се заплете у њихове мреже, или прља своје срце мислећи на њих, или, ако се непосредно и не прља, осуђује оне који су прљави, па се тако, посредним путем, и сам прља.





О сновиђењима која имају почетници



Не може се сакрити да је моћ нашег разума сасвим мала, и да смо ми пуни сваког незнања. Јер, као што грло разликује укус хране, тако и слух распознаје мисли кроз речи; као што сунце открива слабост наших очију, тако и речи испољавају незнање душе. Ипак, закон љубави нас присиљава и на оно што превазилази наше моћи. Стога ми се чини (иако не тврдим), да би после поуке о туђиновању, па чак и у њој самој, требало нешто рећи о сновиђењима, како не бисмо били неупућени и у ово лукавство препредених демона.

Сновиђење је кретање ума при непокретности тела. Машта је обмана очију док свест спава. Машта је вансебност ума док је тело будно; она је посматрање онога што не постоји.

Узрок због којег смо решили да после претходне поуке говоримо о сновима је сасвим јасан: када се ми, оставивши ради Господа свој дом и своје сроднике, предајемо туђиновању из љубави према Богу, демони пробају да нас узнемире, представљајући нам наше сроднике како тугују, или како умиру, или како их због нас затварају и пљачкају. Стога, онај који верује сновима личи на човека који трчи за својом сенком, настојећи да је ухвати.

Демони сујете су пророци у сну. У својој препредености, по извесним знацима, они закључују шта ће се десити, те нам јављају унапред, како бисмо се ми дивили када се виђења у сну испуне на јави, те почели да о себи високо (672) мислимо - као да смо већ близу дара прозорљивости. Такав човек често постаје пророк у очима оних који верују демону. За оне, пак, који демона презиру, такав је увек лажљивац. Као дух, демон види шта се дешава у ваздушном простору. Приметивши да неко, на пример, умире, он о догађају лаковернима предсказује у сну. Демони, међутим, ништа не знају о будућности по предзнању. Уосталом, и лекари су у стању да нам предскажу смрт!

Често се демони преображавају у анђела светла и узимају лик мученика, те нам у сну представљају како им [тј. к анђелима или мученицима] прилазимо. Када се пробудимо, они нас испуњавају радошћу и поносом. То нека ти послужи као знак преваре. Јер, анђели, када се јаве, показују вечне муке, и Страшни суд, и прогнање из Царства Божијег. Оне који су се пробудили од таквог сна, испуњавају дрхтањем и снужденошћу.

Ако почнемо да им се покоравамо у сну, демони ће нам се и у будном стању ругати. Човек који верује сновиђењима, потпуно је неискусан. Философ је, пак, онај који им уопште не верује. Веруј само оним сновиђењима која ти објављују муку и Суд. Али, ако те доводе до очајања, онда су и они од демона.


Трећа степеница, по броју једнака Тројици. Онај који се попео, нека се не обазире ни на десно ни на лево.


НАПОМЕНЕ:

1. Мрачне часове у свету: тиме Лествичник, уз благу иронију, одвраћа монахе од искушења да се врате у свет "ради (наводне) користи ближњим". Када ни Мојсије није могао да избегне тешка искушења у свету, вративши се са Хорива (Изл.З итд.) како ће таква, па и гора зла избећи монах који је и напустио свет због тога што се сматра савршено неспособним да у свету одоли страстима?

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:02 pm

Поука IV

О БЛАЖЕНОЈ И НЕЗАБОРАВНОЈ ПОСЛУШНОСТИ





(677) Сада је на реду излагање о борцима и атлетама Христовим: свакоме плоду претходи цвет, а свакој послушности - туђиновање, без обзира да ли се послушност изражава само телом или вољом. Овим двема врлинама, као на златним крилима, света [душа] брзо узлеће на небо. Можда је о њој онај духоносац певао: Ко ће ми дати крила као у голуба, да полетим кроз делање, и да починем (Пс.54,7) у сагледавању и смирености?

Нећемо пропустити, ако је по вољи, да откријемо и сам начин борбе ових храбрих ратника, тј. како држе штит вере у Бога и свог духовног руководитеља, и како њиме одбијају, да тако кажемо, сваку помисао на неверство духовном оцу и одсељење на друго место. Открићемо и то, како ти духовни ратници убијају сваку личну жељу која им се приближава, машући стално духовним мачем, и како, одевени у гвоздени оклоп кротости и послушности, одбијају сваку погрду и увреду, и уопште сваку стрелу. Молитвени покров духовног оца служи им као спасоносни шлем. Они стоје не сасвим састављених ногу: једна им је увек спремна за служење, а друга (680) је непомично на молитви.

Послушност је потпуно одрицање од своје душе, које се испољава у телесним дејствима; или обратно: послушност је умртвљење удова при живом разуму. Послушност је вршење дужности без испитивања. То је добровољна смрт, живот без радозналости, без бриге за опасности, неприпремљена одбрана пред Богом, одсуство страха од смрти, безопасна пловидба, ходање у сну. Послушност је гроб воље, а ускрснуће смирења. Као да је мртав, послушник не одговара нити размишља, било да се ради о добрим стварима или о нечему што изгледа зло, јер ће за све одговарати онај који је побожно умртвио његову душу. Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања.

Почетак умртвљавања, било да се ради о вољи или о нашим удима, јесте мучан; средина је понекад тешка, а понекад није; а крај је потпуна неосетљивост за бол и одсуство сваког мучног осећања. Овај блажени живи мртвац осети тугу и бол у срцу само кад види себе да врши своју вољу, јер он се и плаши једино одговорности за сопствени суд.

Ви који се спремате за поприште духовног исповедништва; ви који хоћете да на свој врат ставите јарам Христов; ви који од сада настојите да сопствено бреме пребаците на туђа плећа; ви који се журите да драговољно, сами себе продате у ропство, да бисте у замену добили праву слободу; ви који пливате подржавани рукама других, како бисте прешли преко ове бескрајне пучине - знајте да сте крочили на пут кратак и каменит, на коме вреба само једна заблуда која се зове самовоља. Онај који се самовоље потпуно одрекао, чак и у стварима које му изгледају добре, духовне, богоугодне, стигао је на циљ пре него што је и коракнуо. Јер, послушност је неверовање себи у свакоме добру, до краја живота.

Пре него што, покренути смиреноумљем, усхтемо да сагнемо главу и да своје спасење у Господу потпуно поверимо другоме, те пре него што ступимо на подвиг, уколико поседујемо иоле проницљивости и разборитости, ми треба да просудимо, испитамо и (да се тако изразим) искушамо свог духовног крманоша, како не бисмо допали у руке морнара уместо крманоша, болесника уместо лекара, страсника уместо бестрасника, и како се, уместо у пристаништу, не бисмо нашли на пучини, те - претрпели бродолом. Но, када већ уђемо на то поприште благочашћа и покорности, не смемо ни за што више судити нашем добром наставнику, макар у њему, као човеку, можда и видели извесне мале погрешке. Иначе, судећи, никакву корист од потчињавања нећемо имати.

Ко год хоће да остане непоколебљив у своме поверењу према духовном оцу, обавезно треба да у сталној успомени неизбрисиво у срцу свом чува његове врлине, како би (том успоменом) запушио уста демонима кад у њега стане сејати (681) неповерење према њему. Сразмерно повећању поверења у срцу, и само тело постаје марљивије у вршењу своје службе. А кад се спотакне о камен неповерења, паде! Јер, свакако, све што није од вере - грех је (Рим. 14,23).

Од помисли која ти предлаже да испиташ или осудиш свог духовног оца, одскочи као од блуда. Тој змији уопште не дај ни најмање слободе, ни места, ни приступа, ни почетка. Викни на гују: "Варалице једна! Нисам ја над својим оцем, већ је он нада мном добио право суђења. Нисам ја њему, већ је он мени постављен за судију".

Оци појање Псалама одређују као оружје, молитву као бедем, а непорочне сузе као умиваоник. Блажену послушност, пак, схватају као исповедање, без којег нико од страсника неће видети Господа [1].

Послушник самоме себи изриче пресуду: ако се савршено покорава ради Господа, ослобађа се од сопствене кривице чак и када не мисли да је савршено послушан; но ако у било чему изврши своју вољу, сам сноси одговорност чак и кад мисли да је послушан. Уосталом, било би корисно да духовник не престане да га кори. Ако би и он заћутао, ја не бих знао шта још о томе да кажем.

Они који се у својој простодушности покоравају ради Господа срећно стижу на циљ свог пута, јер не навлаче на себе лукавство демона тиме што би критиковали духовника.

Пре свега, исповедимо се нашем добром судији, не само насамо него и пред свима, ако заповеди. Ране које се откривају, не само што се не погоршавају него се лакше и лече.

По доласку у општежиће доброг судије и пастира [2], присуствовао сам једном страшном суђењу.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:03 pm

Догодило се, наиме, док сам се тамо налазио, да је неки разбојник дошао да се посвети монашком животу. Онај одлични пастир и лекар заповеди да разбојник седам дана ужива потпуни одмор, те да само гледа како се у тој обитељи живи. Када је тих седам дана прошло, пастир га позва насамо и упита, да ли му се свиђа да живи с њима. И пошто виде да се он сасвим искрено сложио с тим, поново га упита, шта је грешно починио у свету. Разбојник одмах, до танчина, исповеди све. Видећи то, пастир му, желећи да га искуша, рече: "Хоћу да то исповедиш јавно, пред читавим братством". А овај, истински омрзнувши свој грех и презрев сваки стид, обећа не колебајући се, и рече: "Ако хоћеш, и посред града Александрије!".

Тад пастир сабра у цркву све своје овце, њих три стотине тридесет, и за време божанствене литургије (беше недеља), (684) а после читања Јеванђеља, нареди да се уведе тај непорочни осуђеник, којег су, са рукама везаним позади, одевена у врећу од длаке и посута по глави пепелом, нека браћа вукла и с времена на време ударала. Пред тим призором, сви су устукнули и сместа бризнули у плач, јер нико није знао шта се у ствари дешава. И кад се разбојник приближи црквеним дверима, повика к њему она свештена и човекољубива глава громким гласом: "Стој! Недостојан си да уђеш овамо!" Уплашен гласом пастира који му је долазио из олтара (јер му се учинило, како нас после под заклетвом увераваше, да чује гром, а не глас људски), разбојник у тај мах паде ничице, тресући се од страха сав сметен. Док је лежао тако на земљи и кропио тле сузама, поново му нареди чудесни лекар (који то све чињаше за његово спасење, показујући свима како се спасава и шта је то делатна смиреност), да пред свима подробно каже све шта је починио. И он с трепетом исповеди, један по један, све своје грехе, саблажњиве и за ухо: не само природне и противприродне телесне грехе, са људским бићима и са животињама, него чак и врачања, убиства и друге злочине о којима није ред ни слушати ни писати. Одмах после те исповести, нареди пастир да се разбојник постриже и прими у братство.

Дивећи се мудрости овог преподобног, ја га насамо упитах, ради чега је употребио један тако необичан начин лечења. А прави лекар рече: "Из два разлога: прво, да самог покајника путем садашње срамоте избавим од будуће. То се и збило, јер он не устаде са пода, брате Јоване, док није добио опроштај свих грехова. Не сумњај у то. Један брат, који се ту налазио, уверавао ме, говорећи: "Видех неког страшног човека где држи исписану хартију и перо. И како би који грех покајник изговорио, он би га пером одмах прецртао". А и право је: Рекох, исповедићу безакоње моје Господу, и Ти си опростио неваљалство срца мога (Пс.31,5). А друго, хтео сам тиме да побудим на исповедање оне који у манастиру не исповедају све грехе, будући да без исповедања нико неће добити опроштај".

Видео сам код тог незаборавног пастира и у његовој пастви и много других ствари достојних дивљења и вечите успомене, од којих ћу већину покушати да вам прикажем. Остао сам код њих не мало времена, пажљиво пратећи њихов начин живота, ван себе од дивљења томе како земни људи подражавају небеским бићима!

(685) Љубав је међу њима била одиста неразрешива свеза. Што је још лепше, она је била лишена сваке непристојности у изражавању и сваког наклапања. А пре свега тога, учили су се да ничим не повреде савест свог брата. Ако би се гдегод појавио неки који би мрзео другога, пастир би га као преступника истерао у одвојен манастир. Једном приликом, неки брат оклевета пред њим ближњега. Преподобни сместа нареди да се клеветник истера, говорећи да у манастиру не могу заједно опстати и видљиви и невидљиви ђаво.

Видео сам код ових преподобних заиста корисне и дивљења достојне ствари: братство које је Господ сабрао и повезао, богато у чудесним делањима и сагледавањима. Јер, они су сами тако упражњавали и увежбавали божанске врлине, да им скоро нису биле ни потребне опомене настојатеља. Они су по својој сопственој побуди подстицали један другога на божанствену будност.

Бејаху, наиме, код њих одређени, уобичајени и утврђени извесни свештени и божанствени обичаји. На пример, ако се догодило да неко од њих, у одсуству настојатеља почне да клевета, или да осуђује, или уопште да празнослови, неки други брат би га неприметним мигом опомињао и умиривао. Ако овај то можда не би приметио, брат који га је опоменуо би, учинивши метаније, одлазио. Кад би се показало да треба нешто говорити, сећање на смрт и помисао на Вечни суд бејаху им непрестани и вечити предмет разговора.

Нећу пропустити да вам опишем изванредну врлину тамошњег кувара. Приметивши да он за време своје службе непрестано размишља и плаче, замолих га да ми открије како се удостојио такве благодати. Присиљен мојом молбом, одговорио ми је: "Никад нисам помислио да служим људима, већ Богу. Уз то сам дошао до закључка да нисам достојан подвига безмолвија, те ми је довољно да само погледам у ватру па да замислим будући, вечни огањ".

Да чујемо нешто и о другој реткој врлини њиховој. Они ни за време самог обеда нису престајали да се баве умном делатношћу. На известан утврђени начин и једва приметним знацима, ови блажени оци су подсећали један другога на умну молитву. И чинили су то не само за време обеда него и при сваком сусрету и скупу. Ако би неко од њих кадгод учинио неки преступ, браћа су га преклињала да њима препусти бригу о одговорности пред пастирем и о казни. Отуда је велики пастир, знајући за обичај својих ученика, одређивао и лакше епитимије, сигуран да кажњеник није кривац. Штавише, он није ни вршио истрагу о томе ко је у ствари начинио преступ.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:03 pm

Међу њима никада није могло бити ни помена о празнословљу или шали. Ако би неко и започињао распру са ближњим, други присутни би, метанишући, стишавао (688) гнев. А кад би приметио да су злопамтљиви, он је извештавао настојатеља, да би их убедио да се помире пре него што сунце зађе. Ако су, пак, остајали упорни у својој тврдоглавости, онда би им било забрањено да узимају храну док се не помире, или би били избачени из манастира. Ова похвална строгост код њих није била примењивана узалуд, већ је доносила и показивала обилан плод: многи су се, наиме, од ових преподобних монаха прославили као делатељи и сагледатељи, као расудљиви и смиреноумни.

Код њих се могла видети и страшна, но анђелолика појава: часни седи и свети старци који трче на послушање као да су деца, старине којима је највећа похвала у смирењу. Видех тамо и људе који се налазе у послушности око педесет година. Молио сам их да ме поуче, какав су успех постигли толиким трудом. Једни су на то говорили да су се спустили у бездан смиреноумља, којим је свака борба за свагда прекинута; други су причали да су стекли савршену неосетљивост и безболност за грдње и увреде.

Видех и друге међу овим незаборавним оцима, украшене белином као да су анђели, који доспеше до стања најдубље незлобивости и премудре простоте, остварене свесно, уз Божију помоћ. Јер, док је рђав човек двострук - један споља а други изнутра, једноставан човек није двојствен, већ представља нешто јединствено. Та њихова простота није била безумна и бесмислена као код оних старих људи у свету што их често називају излапелим. По спољашности су били сасвим пријатни, привлачни, ведри. У говору и понашању били су природни, неизвештачени, непатворени (ствар која се не среће код многих). А унутра, у души, они су као безазлена деца били свим својим бићем одани своме Богу и настојатељу, мотрећи смелим и чврстим духовним оком на демоне и на страсти.

Ни читав живот неће ми бити довољан, часни оче и богољубиви зборе, да опишем врлину и небочежњиво живљење тих блажених људи. Но, ипак је боље да овај наш спис украсимо описом њихових напорних подвига, и да тиме у вама подстакнемо богољубиву ревност, него да га испунимо сопственим саветима. Ван сваког је спора да се оно што је горе улепшава једино оним што је боље. Но, замолио бих вас још нешто: немојте мислити да је било шта од онога што је овде написано измишљено. Јер, неповерењем се обично упропашћује свака корист.

Но, вратимо се свом приповедању.

(689) Неки човек, по имену Исидор, који је припадао племићком сталежу града Александрије, пре извесног времена се повукао у споменути општежитељни манастир. Тамо сам га још и ја затекао. Примивши га, преподобни пастир примети да се ради о скроз поквареном, грубом, опаком и обесном човеку. Премудри онда реши да људским лукавством надмудри лукавог демона, па рече Исидору: "Ако си стварно решио да понесеш јарам Христов, хоћу да се пре свега извежбаш у послушности". А овај рече: "Као гвожђе ковачу, тако се и ја, свети оче, предајем теби на послушање". А велики отац, умирен овим поређењем, одмах одреди подвиг гвозденом Исидору, и рече: "Хоћу да ти, рођени мој, стојиш крај капије манастирске, и да се сваком ко улази или излази поклониш до земље, говорећи: "Моли се за мене, оче, јер сам падавичар"". А овај га послуша као анђео Господа.

Пошто је он тако провео седам година и дошао до најдубљег смирења и умилења, славни отац одлучи да га, после беспримерно храбро поднете прописане седмогодишње пробе, као више него достојна, прими у братство и удостоји рукоположења. Али је Исидор, како преко других, тако и преко мене немоћног, преклињао пастира да му дозволи да на истом месту свој подвиг заврши, некако загонетно наговештавајући свој крај и позив на онај свет. Тако се и збило. Јер, када га учитељ остави на истом месту, он после десет дана оде Господу, кроз понижење у славу, узевши са собом недељу дана касније и вратара манастирског. Јер, блажени беше рекао вратару: "Ако стекнем слободу код Господа, бићеш убрзо и тамо са мном нераздвојан". То се и десило, као највећи доказ његове непостидне послушности и богоподражавајућег смирења.

Упитах тога великог Исидора, док још беше међу живима, чиме се његов ум бавио за време стајања испред капије. И незаборавни подвижник не сакри то од мене, желећи да ми пружи корист. "У почетку сам замишљао да сам продат као роб за грехе своје, те сам са много горчине, напора и снаге метанисао. После годину дана, срце ми више није осећало бол, очекујући од самог Бога награду за трпљење. Када је прошло још годину дана, осетио сам свим срцем да нисам достојан да живим у манастиру, да виђам оце и разговарам с њима и да их у лице гледам, нити да се причешћујем Светим Тајнама. И од стида оборивши очи к земљи, а мисли још ниже, ја сам већ искрено преклињао оне који су улазили и излазили да се помоле за мене Богу".

(692) Једном приликом, када сам седео за трпезом са великим настојатељем, наслони он своја света уста на моје ухо, и рече ми: "Хоћеш да ти покажем божанску мудрост у најдубљој старости?" И кад сам га за то замолио, дозове он са друге трпезе једног монаха, по имену Лаврентија, који је у манастиру дотле провео око четрдесет осам година и био други по чину свештенослужитељ. Он дође, и поклонивши се игуману до земље, узе од њега благослов. Но, кад је устао, игуман му ништа не рече, него га остави да стоји крај трпезе, без јела. Ручак тек што је био почео. Тако је он стајао добар сат, или чак и два, да ме је већ било стид и погледати у лице тог подвижника: беше то старац осамдесетих година, сав сед. Остао је тако, без одговора од стране игумана, све до завршетка обеда. А кад смо устали, преподобни га посла к поменутоме великом Исидору, да му изрецитује почетак тридесет деветог Псалма [3].

А ја, најлукавији, не пропустих прилику да испитам старца. И кад сам га упитао, на шта је мислио док је стајао крај трпезе, он ми је одговорио: "Замишљајући да уместо пастира гледам лик Христов, ја ни за тренутак нисам помислио да добијам наређење од њега као човека, него од Бога. Стога сам и стајао, оче Јоване, не као пред људском трпезом, него као пред жртвеником Божијим, молећи се Богу без икакве рђаве мисли о пастиру, с поверењем и пун љубави према њему. Јер, неко рече да љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Уосталом, знај и то, оче: нечастиви више ни на тренутак нема места у човеку који се преда простоти и драговољном незнању зла".

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:04 pm

Какав је био, уз помоћ Божију, тај пастир духовних оваца, таквога му и манастирског економа посла праведни Господ. Тај човек беше честит као нико други и кротак као ретко ко. Једном приликом, ради користи осталих, велики старац се као наљути на њега, очевидно без икаквог разлога, и нареди да се истера из цркве пре завршетка богослужења. А ја, знајући да човек није крив за оно за што га пастир беше оптужио, кад остадох насамо с великим, узедох економа у заштиту. Но, мудрац ми рече: "И ја знам, оче! Али, као што би било неправедно и жалосно отети хлеб из уста гладноме детету, тако и васпитач душа чини неправду и себи и подвижнику када му не пружа прилику да задобије ловоров венац, а зна да га он подношењем увреда, презира, ниподаштавања и подсмеха у сваком трену он може заслужити (693). То доводи до троструке и веома значајне штете: прво, сам настојатељ се лишава награде за изрицање епитимије; друго, настојатељ није врлину једнога употребио на корист осталих, иако је могао; треће, и најтеже, чак и они који изгледају чврсти и стрпљиви, занемарени извесно време тобож као добродетељни, без опомена и без укора од стране настојатеља, често остају без стечене користи и трпљења. Јер, ма колико земља била добра, плодна и масна, недостатак воде понижења чини да подивља и да из ње никне трње надутости, блуда и незнања за страх Божији. Знајући за то, онај велики апостол је и писао Тимотеју: Настој, укори, запрети и у време и у невреме (уп. 2.Тим.4,2).

А кад сам се ја томе успротивио, указујући на слабост нашег нараштаја, као и на то, да се због безразложног каогод и оправданог прекоревања од стране пастира, можда многи могу одбити од стада, истинском путовођа ми, као човек пун мудрости, рече: "Душа која се Христа ради љубављу и поверењем везала за пастира, не одступа од њега до последње капи крви, нарочито ако је његовом помоћу излечила ране, сећајући се онога који рече: Ни анђели, ни поглаварства, ни силе... нити икаква друга твар неће нас моћи одвојити од љубави Христове (Рим.8,38-39). А ако се душа није на такав начин везала, учврстила и привила уз пастира, онда се ја чудим да такав човек на томе месту не проводи време узалуд, везан за пастира лажном и привидном покорношћу".

И стварно, велики се није преварио. Напротив, задржао је овце у своме стаду, васпитао их и усавршио, и принео Христу као жртву без мане. Да чујемо, и да се дивимо премудрости Божијој која се налази у земљаним сасудима!

Налазећи се тамо, дивио сам се вери и трпљењу неких почетника, и несавладивој чврстини с којом су подносили строгост не само настојатеља него и извесних монаха много нижих од њега. Да бих се нечему научио, обратих се једноме од те браће, који је провео у манастиру већ петнаест година, по имену Авакиру. Њега су највише, приметио сам, скоро сви злостављали: трапезари су га готово сваки дан истеравали из трапезарије, будући да по природи беше на језику мало неуздржљив. И рекох му: "Брате Авакире, зашто видим да те сваког дана избацују из трапезарије, па често и на спавање одеш без вечере?" А он ми одговори: "Веруј ми, оче, кушају ме оци, да виде јесам ли прави монах. Они то не чине одистински. Те тако и ја подносим све лако, пошто ми је познат циљ великога оца и свих осталих. И ево, петнаест (696) година живим с том мишљу. Уосталом, и они сами су ми рекли приликом ступања у обитељ, да оне који су се одрекли од света испитују све док се не наврши тридесет година. И право је, оче Јоване: злато не може бити чисто докле год се не претопи у огњу". Поживевши још две године после мог доласка у тај манастир, овај честити Авакир отпутова ка Господу, рекавши оцима на смрти, пре него што је испустио душу: "Хвала, хвала Господу и вама! Зато што сте ме, ради мога спасења, кушали ви, ево већ седамнаест година како ме не куша демон!" Пастир, као праведни судија, с правом нареди да се Авакир сахрани као исповедник, са светима који тамо почивају.

Учинио бих неправду свима који теже ка добру, када бих у гроб ћутања закопао врлину и подвиг Македонија, првог међу тамошњим ђаконима. Једном, на два дана пред празник светог Богојављења, овај свети подвижник, потпуно предан Господу, испроси од пастира одобрење да оде неким својим послом у град Александрију. Уз то, наравно, обећа да ће се најбрже вратити из града, због близине празника и потребних припрема. Добромрзац, пак, ђаво омете архиђакона, којег с благословом беше отпустио игуман, да стигне у манастир за свети празник о року који му настојатељ беше одредио. Пошто је стигао дан касније, забрани му пастир да служи и одреди му место међу последњим почетницима. Добри је ђакон трпљења и архиђакон постојаности примио заповест очеву, и то тако мирно као да је кажњен неко други, а не он. Пошто је у таквом положају провео четрдесет дана, мудри пастир га врати у пређашњи његов чин. Но, тек што је прошао један дан, архиђакон га стане понизно молити да остане под епитимијом и првобитном казном губитка части, говорећи му да је "у граду починио један неопростив грех". Преподобни је знао да он не говори истину, али учини по праведној жељи подвижника, будући да је то тражио ради смирења. Имало је шта и да се види: часна старина стоји у реду почетника и сваког искрено преклиње да се моли за њега. "Пао сам", вели, "у блуд непослушности". А мени, бедноме, овај велики Македоније повери разлог, због чега се добровољно вратио на последње место: "Никада нисам у себи осетио такво олакшање од сваке борбе и такву сладост божанствене светлости, као сад". Анђелима је својствено да не падају (неки чак мисле да уопште не могу ни пасти); људско је - пасти, и што је брже могуће устати, ма колико пута да се падне; а демонима, и само њима, својствено је да када падну више никада не устану.

(697) Манастирски економ ми је поверио следеће: "Кад сам био млад и чувао стоку, догодило се да сам пао најтежим падом душе. Међутим, пошто сам био навикнуо да змију никада не кријем на дну срца свога, и ову змију ухватих за реп и показах је лекару. (Под репом подразумевам крај злодела). А он ме, с осмехом на лицу, лако потапша по образу, и рече: "Буди спокојан, чедо моје! Врши своју службу као и до сада и ничега се не плаши!" А ја примих то с ватреном вером, и кроз свега неколико дана уверих се да сам излечен, те наставих пут свој с радошћу и страхом".

Сва створена бића, како неки сматрају, створена су тако да се разликују једно од другога. Тако су и у томе братству постојале разлике у ступњу оствареног напретка и сазнања. Када би приметио да нека браћа воле да се праве важни приликом посете светских људи манастиру, онај лекар би их баш у присуству гостију обасипао најтежим погрдама и одређивао им најниже послове, тако да су после хитро бежали када би само видели да неко из света долази у госте. Беше занимљиво видети како таштина прогони саму себе и од људи се крије!

Недељу дана пре мог одласка из тога светог места, Господ узе к себи једног преподобног оца, не желећи да ме лиши његове молитве. То је био један диван човек, по имену Мина, други по чину иза настојатеља, који је педесет девет година живео у томе општежићу и прошао кроз све дужности. Трећег дана после његове смрти, док сам вршио уобичајено правило поводом упокојења преподобног, одједном се читаво место где је био положен испуни дивним мирисом. Велики нареди да отворимо ковчег у коме је лежало тело преподобнога. И када то учинисмо, угледасмо сви како из његових часних стопала, као из два извора, истиче миомирисно миро. Тада учитељ рече свима: "Видите? Гле, зној његових мука и напора принет је Богу као миро!" Да, управо тако!

Оци из тога места причали су нам и о многим другим врлинама овог преподобног Мине. Између осталог, причаху и ово: једном науми настојатељ да испроба његово богодаровано трпљење. Мина је дошао у игуманску келију и направио вечерње метаније пред игуманом, молећи га, по обичају, за правило. Међутим, игуман га остави да лежи на земљи све до јутарњег богослужења. Тада га благослови и подиже, пошто га претходно изгрди као уображена и нетрпељива човека. Преподобни је знао да ће он то храбро поднети, па је због тога (700) то и извео, на поуку свима. Ученик преподобног Мине уверљиво нам је испричао и ову појединост о своме учитељу: "Радознало сам га испитивао, није ли га спопадао сан док је лежао ничице пред игуманом. А он ми откри да је цео Псалтир напамет прочитао док је на земљи лежао".

Нећу пропустити да венац поуке украсим и једним правим смарагдом.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:05 pm

Са неким од тих најчеститијих стараца повео сам једном приликом разговор о безмолвију. Љубазно и са осмехом на лицу, они ми духовито рекоше: "Оче Јоване, ми смо од тела, па водимо и живот који одговара телу, јер смо унапред оценили да према мери наше слабости треба и врсту борбе изабрати. Рачунамо, тако, да је боље борити се с људима (који се покаткад наљуте, али се и умеју покајати због тога) него с демонима, који су свагда бесни и спремни да нас нападну".

А један други старац, гајећи према мени велику љубав божанску и присан у опхођењу са мном, рече ми љубазно: "Ако ти, мудрији од свих људи, поседујеш у дубини своје душе енергију онога који је казао: Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил.4,13); ако те је Дух Свети окропио росом чистоте као што је окропио Дјеву; ако те је сила Вишњега, сила трпљења, осенила - опаши се као Христос Богочовек, опаши бедра своја убрусом послушности, и уставши са вечере безмолвија, са скрушеним духом опери ноге браћи. Боље речено, баци се са понизним духом пред ноге братства. На врата свог срца постави строге и недремљиве стражаре. Нека ти у непостојаном телу ум буде постојан. Вежбај умно безмолвије и поред тога што осећаш кретање и немир у удовима. Што је најтеже од свега, остани спокојан у души и посред највећег метежа. Завежи брзи језик, који помамно хоће да противречи; бори се са овим деспотом седамдесет пута по седам на дан. Ум прикуј на крст душе као што се наковањ причвршћује на пањ, да би се тучен честим ударцем чекића поруге, грдње, исмевања и увреде, одржао нимало сломљен или клонуо него потпуно гладак и нетакнут. Свуци са себе своју вољу као срамну одећу, и тако обнажен уђи у борбу. Учини оно што се ретко чини и што се не среће лако: обуци се у оклоп вере који се не може разбити нити пробити неповерењем према духовнику; уздом целомудрености укроћуј чуло пипања, које се бестидно пропиње; размишљањем о смрти обуздавај очи, које би да се сваки час загледају у лепоту и величину земаљску; љубопитљиви ум, који би да радо осуђује брата као немарног, умири бригом о самоме себи, искрено волећи ближње и потпуно саосећајући с њима. Сви ће, (701) драги оче, по том збиља познати да си Христов ученик, ако у заједници влада међусобна љубав. Хајде, хајде (поново рече мој добри пријатељ), хајде настани се код нас! Сваког тренутка пиј од воде понижења као да је вода жива, пошто и Давид, окусивши од сваке сласти под небом, после свега, као у некој недоумици рече: Гле, шта је добро, и шта је најбоље! Ништа друго до када браћа живе заједно (Пс. 123,1). Па, ако се још и не удостојисмо блага таквог трпљења и послушности, добро је и то ако, познавши своју немоћ и живећи у самоћи далеко од подвижничког попришта, славимо подвижнике и молимо се да им Бог подари трпљење".

Речи тога доброг оца и одличног учитеља, који је на јеванђелски и пророчки, или још тачније - на пријатељски начин расправљао с нама, потпуно су ме победиле, те смо се сложили да без икакве сумње првенство припада послушности.

Подсетивши се још једне корисне врлине ових блажених отаца, ја као да из раја изађох, те ћу вам опет предложити свој нелепи и некорисни трновити говор.

Блажени пастир је често примећивао, док смо стајали на молитви, да неки разговарају. Такве је он кажњавао да стоје пред црквом по недељу дана, наредивши им да метанишу свима који улазе и излазе из цркве. Што је још необичније, он је тако кажњавао чак и клирике, тј. презвитере!

Приметио сам да један брат за време богослужења стоји са много више осећања у срцу него многи други, и да се нарочито у почетку појања по извесним особитим кретњама и изразу лица могло приметити као да разговара с неким. Запитах га за разлог његова блаженог обичаја. А он разумеде да ће бити корисно ако не сакрије своју тајну, и рече: "Навикао сам, оче Јоване, да од самог почетка сабирем своје помисли и ум са душом, и да их, прикупљајући, позивам: Хајде да се поклонимо и паднемо пред Христа, Цара и Бога нашег!"

Мотрећи на трапезара видео сам да му за појасом виси мала свешчица. Ухватио сам га да сваки дан записује своје помисли, и све то онда исповеда пастиру. И не само њега, него и многе друге видех да поступају на исти начин. Чуо сам да је то установљено по заповести самог великог пастира.

Једном је тај пастир истерао из манастира некога брата који је пред њим оклеветао свог ближњег, назвавши га (704) зановеталом и брбљивцем. Истерани је издржао седам дана стојећи пред манастирском капијом, молећи понизно да му се опрости и одобри поновни улазак. Када је човекољубиви игуман за то сазнао и известио се да истерани није ништа окусио читавих шест дана, саопштио му је: "Ако баш хоћеш да живиш у манастиру, одредићу ти место међу онима што се кају". И пошто покајник то врло радо прими, пастир нареди да га одведу у посебан манастир за оне што оплакују своје грехе, што је одмах било и извршено.

А пошто смо се сетили поменутог манастира, рећи ћемо укратко нешто и о њему.

На један стадиј од великог манастира беше место, звано Тамница, начињено без икакве удобности. Тамо никада ниси могао видети ватре, ни вина, ни уља за јело, нити било чега другог осим хлеба и нешто поврћа. Тамо је игуман затварао оне који су се после ступања у монаштво поново заплели у страсти - без права на излазак, и то не заједно, већ свакога засебно и одвојено, или највише по двојицу, све док од Бога не би о свакоме био извештен. Поставио им је и намесника великог, по имену Исаака, који је од свих што су му предати захтевао скоро непрестану молитву. За растеривање унинија имали су велику количину зелених гранчица за плетење корпи.

Такав је био начин живота, такво уређење, такав подвиг оних који стварно ишту лице Бога Јаковљева (уп. Пс.23,6). Добра је ствар дивити се мукама ових светаца; још боље је следити њихов пут спасења; но, хтети одједанпут достићи њихов свети живот, ствар је безумна и немогућа.

Подстицани грижом савести, дођимо к себи, док Господ, видевши колико се напрежемо и отимамо к Њему, не избрише грехове наше и бол који нам раздире срце не претвори у радост.

Јер, по мноштву болова мојих у срцу моме, утехе Твоје развеселише душу моју (Пс.93,19). У одговарајуће време, не заборавимо ни онога који говори Господу: Колико год велике и страшне биле муке моје, Ти си ми се вратио и оживео ме, и из понора земаљског, по моме паду, поново ме подигао (Пс.70,20). Благо ономе који ради Бога сваки дан трпи грдњу и понижење, и успе да се савлада! Тај ће ликовати с мученицима и слободно ће разговарати с анђелима. Благо монаху који у сваком тренутку сматра да је заслужио сваки презир и поругу! Благо ономе ко је своју вољу до краја умртвио и сву бригу о себи пренео на свог учитеља у Господу, јер ће стати с десне стране Распетога!

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:05 pm

Ко од себе одбацује праведан или неправедан укор, (705) одбија своје спасење; а онај који га прима, с болом или без бола, брзо ће примити опроштај својих грехова.

Веру и љубав према свом духовном оцу показуј Богу духовно, а Бог ће [твоју наклоност] тајанственим путем открити твоме оцу. Тада ће ти он, осетивши твоју приврженост, одати признање и постати пријатељ.

Ко сваку змију открива свом духовном оцу, показује да стварно има поверење у њега; а ко скрива било шта, још лута по беспућу.

Сваки од нас препознаће у себи братољубље и праву љубав тек када себе затекне да плаче због пораза брата и да се искрено весели његовим успесима и благодатним даровима.

Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар било и тачно, треба да схвати да болује од болести ђавола. Ако то чини у разговору са себи равнима, можда га још може излечити казна старијих; међутим, његову болест људи неће моћи излечити уколико се на исти начин понаша и пред старијим и паметнијим од себе.

Ко није послушан на речима, сигурно није послушан ни на делу. Јер, онај који је неверан у маломе (тј. на речима), тај је и на делу непоправљив. Он се узалуд труди, јер од светог потчињавања не добија ништа осим сопствене осуде.

Ко је своју савест кроз потчињавање духовном оцу до највеће мере смирио, из дана у дан ишчекује смрт као сан, или боље - као живот, и не плаши се, јер сигурно зна да се у часу његовог одласка из овог света неће од њега, већ од његовог духовника, тражити да положи рачун.

Ко је у Господу добровољно примио на себе какву дужност од свог оца, па се неочекивано спотакне, нека не приписује кривицу ономе ко је дао оружје, већ ономе који је оружје примио јер оно му је дато да се бори с непријатељем, а не да га окрене против самога себе. А ко се присилио ради Господа, и скренуо пажњу свом духовном оцу на своју неспособност, нека буде без бриге - јер ако и падне неће погинути.

Пријатељи моји, пропустио сам да изнесем пред вас још једну посластицу врлине: видео сам, наиме, и такве послушнике у Господу који су сами еебе вређали и понижавали Бога ради, да би били спремни да приме увреде са стране, навикнути да се не плаше понижења.

Душа која стално мисли на исповест, као уздом бива спречавана да греши, јер грехове које не исповедамо већ чинимо без икакве бојазни.

Шта је права послушност, схватили смо заиста тек онда, када у одсуству духовника, замишљајући лик његов, мислимо да је пред нама и клонимо се сваког разговора, или речи, или јела, или сна, или било чега другог што би му, по нашем мишљењу, могло бити непријатно. Јер, неправи ученици се радују одсуству учитеља, а прави га сматрају губитком.

Затражих једном од једнога од најискуснијих подвижника да ми објасни на који се начин у послушности стиче смиреност. (708) А он рече: "Чак када би и мртве васкрсавао, и дар суза стекао, и ослобођење од духовне борбе достигао, разборит послушник све приписује учинку молитве духовног оца, те му је сујетна уображеност туђа и далека. Како би се и могао уобразити због онога што је, како и сам мисли, учинио уз помоћ другога а не својим сопственим снагама? Безмолвник, међутим, нема на располагању такву смирену мисао. Уображеност налази пред њим оправдање, уливајући му у главу да је све ове успехе постигао својом сопственом заслугом".

Када избегне две заблуде, онај који се налази у послушности остаје вечито послушним слугом Христовим.

Демон се труди да послушнике понекад испрља нечистотама тела и да их начини хладним и преко обичаја узнемирљивим. Понекад их начини некако сухим и јаловим, немарним према молитви, сањивим и натмуреним, како би их навео да дигну руке од подвига, јер тобож никакву корист нису видели од послушности, него чак иду уназад. Он им не допушта да схвате да промислитељско одузимање од нас онога што нам изгледа као добро често бива повод за најдубље смиреноумље. Неки су, често, трпљењем одбијали поменутог варалицу. Но, овај још није ни престао да говори, а други гласник убрзо за тим стаје пред нас и покушава да нас на други начин превари. Знао сам послушнике који су захваљујући бризи духовног оца постали пуни умилења, тако мили, уздржљиви, марљиви, мирни, ватрени. Демони, међутим приступише к њима и посејаше у њихову душу мисао - као да су већ зрели за безмолвије и способни да у томе подвигу достигну највиши ступањ савршенства и бестрашћа. И они се, прелашћени, отиснуше из луке на пучину. И када их изненади бура, они се, без крманоша, кукавно изложише бедној пропасти у томе прљавом и сланом мору.

Неопходно је да се море узбурка и да подивља, да би поново на земљу био избачен сав муљ, травуљина и свака трулеж коју су реке страсти нанеле у њега. Погледајмо добро: наћи ћемо да после буре настаје на мору велика тишина.

Ко некад слуша а некад не слуша оца, личи на човека који на своје око приставља - час лековиту маст, час - негашени креч. Јер, један је који зида, а други који руши; каква је од тога корист осим самога рада (Сир.34,23)?

О, послушни сине Господњи, нека те не прелести дух гордости: немој казивати своје грехове учитељу као у трећем лицу. Јер, без срамоте се од срама не може ослободити. Покажи слободно своју озледу лекару. Не стиди се, реци: "Моја је то рана, оче. Мој је то ожиљак. Није га нико други направио него моја сопствена лакоумност. Нико други није крив - ни човек, ни дух, ни тело, нити шта друго - већ једино мој немар".

На исповести буди и по спољашњем изгледу и у дубини (709) душе као осуђеник: ником поникни и ако је могуће ороси сузама ноге судије и лекара као да су Христове. Демони често имају обичај да нам саветују или да се уопште не исповедамо, или да се исповедамо у трећем лицу, или да кривицу за свој сопствени грех пребацујемо на друге.

[Тврдњу] да све зависи од навике и за њом се поводи (уколико је само тачна) најпре [можемо применити] на врлине, које Бога имају за свог великог сарадника. Ако се од самог почетка свом душом предаш сваковрсним понижењима, нећеш се, сине, дуго времена трудити да у себи осетиш блажени мир. Не устручавај се да грехе своје исповедаш оцу који ти помаже да се спасеш, као Богу, са најдубљом понизношћу. Видео сам како осуђеници држањем које изазива сажаљење, одрешитим признањем и молбом на коленима ублажавају строгост судије, и његов гнев преображавају у милосрђе. И Јован Претеча је од оних што су му долазили тражио да се пре крштења исповеде (уп. Мт.3,6; Мк.1,5) не стога што је њихова исповест њему самоме била потребна, већ зато што му је стало до њиховог спасења. Не треба да нас чуди ако се и после исповести нађемо у борби: боље је борити се с нечистотама него са гордошћу.

Не заноси се и не поводи се за причама о оцима безмолвницима и отшелницима, јер ти корачаш у војсци првомученика [4]. Чак и кад паднеш, не бежи с попришта: баш тада нам је лекар највише и потребан. Онај који се и поред помоћи путовође саплете о камен, без његове помоћи би се, свакако, не само саплео него и погинуо.

Када нас искушење савлада, одмах приступају демони. Ухвативши се за то као за згодан (у ствари потпуно неприкладан) повод, саветују нам да се одамо безмолвију. Циљ је наших непријатеља да нашем паду додају још једну рану.

Када се лекар изговори неспособношћу да нас излечи, треба отићи другоме. Јер, без лекара се ретко ко излечио. Коме ће онда пасти на ум да нам противречи кад тврдимо да би брод који је и са искусним крманошем претрпео бродолом, без крманоша у сваком случају морао пропасти?

Од послушности - смирење, од смирења - бестрашће. Ако нас се баш у смирењу нашем опоменуо Господ и избавио нас од непријатеља наших (Пс.135,23-24), ништа нас не спречава да кажемо да се кроз послушност долази до бестрашћа, у коме смирење постиже своју сврху. Јер, са смирењем почиње бестрашће, као год што са Мојсијем почиње Закон. И кћер усавршава мајку као Марија синагогу [5].

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:06 pm

Сваку казну од Бога заслужују болесници који, пре коначног исцељења, остављају првога лекара, иако су код њега били на лечењу и осетили побољшање, те почињу да више цене другога. Немој бежати из руку онога који те је привео Господу. Јер, у току целог живота свог, никога другог (712) не треба толико да поштујеш као њега.

За неискусног војника није безопасно да се одваја од масе бораца и упушта у појединачну борбу. Није без опасности ни за монаха да одлази на подвиг безмолвија пре него што прође темељну обуку и стекне велико искуство у борби против душевних страсти. Први се излаже телесним, а други душевним опасностима. Боље су двојица, каже Писмо, него један (Екл.4,9); тј. добро је за сина да се заједно са својим оцем бори против својих страсти, уз садејство Духа Божанског. Ко слепцу ускрати водича, и стаду пастира, и залуталоме спроводника, и детету оца, и болеснику лекара, и броду крманоша - излаже га опасности. А ко се без помоћи упушта у борбу са злим дусима, постаје њихова жртва.

Они који први пут долазе у лечилиште, нека кажу шта их боли. А они који су се посветили послушности, нека испоље одговарајуће смирење. Поуздан знак оздрављења јесте, код првих, стишавање болова, а код других, као ништа друго - повећање самоосуђивања. Нека ти савест буде огледало послушности. То ће ти бити довољно.

Они који подвиг безмолвија проводе у послушности духовном оцу, имају за противнике демоне, и само демоне. А они који се налазе у заједници, морају се борити не само са демонима него и са људима. С обзиром на то да су стално пред учитељевим очима, први брижљивије извршавају његове заповести; а други, често, у одсуству учитеља помало и нарушавају његове заповести. Међутим, ако су неки од њих марљиви и трудољубиви, трпљењем злостављања више него довољно надокнађују недостатак и добијају двоструки венац.

Живећи у братству, обратимо на своје спасење сву могућу пажњу. У пристаништу које је пуно бродова може лако доћи до судара, а на првом месту оних које гнев, као неки црв, потајно нагриза.

Треба настојати да се у присуству духовника понашамо тако као да ништа не знамо, и да будемо крајње ћутљиви. Јер, ћутљив је човек син философије, који на сваком кораку, куд год се окрене, стиче велико знање. Видео сам послушника који прекида приповедање свог духовника, те [почех] да очајавам над његовом послушношћу, гледајући како од ње постаје надмен а не смирен.

С највећим трезвоумљем и будношћу треба да проценимо када и како дужност да претпоставимо молитви. Свакако, човек се не може растргнути на све стране.

Пази на себе када се налазиш с браћом, и никако немој настојати да било по чему изгледаш праведнији од њих. Иначе ћеш направити два зла: њих ћеш озледити својом извештаченом и лажном ревношћу, а самоме себи ћеш на сваки начин (713) пружити повод за гордост.

Имај ревност у души својој, никако је не испољавајући телом, нити изгледом, нити речју, нити каквим загонетним понашањем. Па и то чини тек пошто си престао да потцењујеш ближњега. Ако си, пак, у том погледу неуздржљив, буди у свему сличан браћи својој, и не издвајај се ни у чему својом уображеношћу.

Видео сам неискусног ученика како се пред неким људима хвали врлинама свога учитеља. Мислећи да туђом славом постане и сам славан, изложио се срамоти када му сви рекоше: "Па, како да једно тако плодно дрво има на себи једну тако јалову грану?!"

Трпељивима се можемо сматрати не када храбро подносимо грдњу само од оца, већ када од сваког човека трпимо понижење и увреду. Јер, од оца ми све подносимо из поштовања, и зато што се осећамо његовим дужницима.

Жудно испијај подсмех као воду живота, од сваког човека који хоће да те напоји њиме. Јер, он је лек који чисти од блуда. Тада ће се у твојој души родити сунце дубоке чистоте, и светлост Божија неће напуштати твоје срце.

Ко би видео да се братство смирује захваљујући њему, нека се не хвали у својој души, будући да су лопови свуда око нас. Урежи дубоко у сећање Онога који рече: И ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Суд о нашим делима сазнаћемо у часу смрти.

Општежиће је небо на земљи. Господу служе анђели. Тако и ми своје срце треба да настројимо. Они који се налазе на овом небу покаткад имају срце као од камена; понекад их, опет, теши умилење, тако да и гордост избегну и сузама ублаже своје муке.

Мала ватра смекша велику количину воска. Тако и мала увреда која нам се често наноси, сву суровост, безосећајност и окорелост срца одједанпут омекша, заслади и сасвим искорени.

Видео сам једном два човека где, сакривени, мотре на муке и ослушкују уздахе подвижника. Но, један је то чинио да би се угледао на подвижнике, а други - да их у згодном тренутку с прекором обелодани и тако Божијег делатеља одбије од његове врлине. Немој бити неразборито ћутљив и тиме доводити друге у пометњу и огорчење. Не буди ни млитав у понашању и ходу када ти је наређено да пожуриш. Иначе, бићеш гори од лудих и поремећених. Видео сам једанпут душе које су боловале од такве млитавости по природи, а неке намештено. И зачудих се, рече Јов, како је разноврсна људска поквареност (уп. Јов 22,5).

Онај који живи у заједници неће моћи да има толико користи од појања Псалама колико од молитве: јер, настане ли нека забуна - готово је са Псалмом.

Непрекидно се бори са мислима: кад почну да лутају прибери их к себи. Јер, Бог и не захтева од послушника потпуно прибрану молитву. Не буди стога нерасположен када се осетиш покраденим, али се плаши ако вечито мораш призивати ум к себи [6].

(716) Ко је у дубини душе решио да борбу не напушта до последњег даха, и да макар по цену хиљада смрти тела и душе не узмакне, неће лако пасти ни у једно ни у друго. Јер, двоумица у срцу и неповерење према одређеном месту подвига увек доводе до саплитања и несрећа. Онима који су склони да се селе из једног манастира у други, ни у једноме не може бити добро, јер ништа толико душу не чини бесплодном као нестрпљивост.

Ако си дошао непознатом лекару и у непознату болницу, буди као пролазник, а тајно посматрај искуство свих који се тамо налазе. Па кад осетиш да за твоје болести имаш користи од ових мајстора и њихових помоћника, а нарочито оно што је потребно за сузбијање разметљивости, ти им већ и приступи и продај се за злато смирења, на хартији послушности и задужници служења, те у присуству анђела као сведока исцепај пред њима хартију своје воље, Јер, ако прелазиш из манастира у манастир може ти се десити да ти пропадне цена којом те је Христос искупио. Нека ти манастир у који си ступио буде гробница пре гроба: из гроба нико не излази пре свеопштег васкрсења. Уколико су неки и изашли - размисли: они су пре тога ипак били умрли. Помолимо се Господу од свег срца да се и у то зло не увалимо.

Када се немарнијим монасима учини да су дужности послушања тешке, изговарају се да је боље молити се. Ако су, пак, те дужности лакше, беже од молитве као од ватре.

Догађа се да неко препусти посао којим је задужен другоме, који га моли, да би га умирио. Догађа се, пак, да неко уступи своју дужност другоме и из лености, или, пак, из славољубља, или из ревности.

Ако си обећао да ћеш живети у извесној обитељи, па видиш да немаш баш никаква напретка, не устручавај се да је напустиш. Уосталом, искусни је монах свуда искусан, и обратно.

Погрде су у свету проузроковале многа раздвајања и несугласице, а угађање стомаку је у манастирима узрок сваког пада и гажења монашких завета. Ако ову господарицу савладаш, свако ће ти место бити погодно да постигнеш бестрашће. А када она влада, на сваком месту, осим у гробу, бићеш изложен сваковрсним опасностима.

Господ отвара очи послушницима да виде врлине учитеља, а затвара их за њихове мане. Добромрзац [тј. ђаво] чини супротно.

Образац савршене послушности, драги пријатељу, нека нам буде жива: ако је и мешамо са другим тварима, она (717) остаје увек чиста од било какве нечистоте.

Ревносни највише треба да пазе на себе, да не би због тога што осуђују површне били више од њих осуђени. Сматрам да се Лот управо тиме и оправдао, што, живећи међу онаквим људима, никога никада није осуђивао.

Увек, а највише за време појања на богослужењу, треба сачувати мир и тишину. Циљ је демона да изазивањем нереда упропасте молитву. Онима који служе приличи да у молитви умом својим досежу небеса док телом стоје пред људима.

Увреде, потцењивања и сличне ствари у души подвижника могу да се упореде са горчином пелена. Похвале, почасти и разне друге љубазности, попут меда, код сладострасних рађају сваку сласт. Размотримо, стога, природу и једног и другог: пелен чисти у нама сваку нечистоћу, а мед обично изазива поремећај жучи.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:07 pm

Треба имати пуно поверење у оне који су у Господу на себе преузели старање о нама, макар и заповедали понешто што је супротно нашем мишљењу и што се наизглед противи нашем спасењу. Тада се, као у ватри смирења, куша наше поверње у њих. Знак потпуног и правог поверења састоји се у томе да се без двоумљења покоравамо својим претпостављеним и онда када видимо да су њихове наредбе супротне нашим очекивањима.

Од послушности - смирење, као што смо већ у претходном излагању рекли; од смирења - расуђивање, као што то велики Касијан у својој књизи "О расуђивању" тако лепо и узвишено учи [7]; од расуђивања - прозорљивост, а од њега - предвиђање.

Ко, дакле, неће хтети да крене дивним путем послушности, кад види каквим све добрима води! О тој великој врлини рече онај дивни псалмопевац: По својој доброти си припремио своје присуство у срцу сиротог послушника, Боже (Пс.67,11).

Читавог живота се сећај оног великог подвижника, који од духовника у току целих осамнаест година није чуо телесним ушима "Спасавај се!", док је унутрашњим слухом сваки дан слушао од Господа - не "Спасавај се!" (што изражава само жељу чије остварење није извесно), него "Спасен си" (што је одређено и несумњиво).

Нису свесни послушници који, приметивши попустљивост и снисходљивост духовника, траже да им одреди дужности по њиховим сопственим жељама. Када их добију, нека знају да су се потпуно лишили исповедничког венца. Јер, послушност је туђа сваком лицемерству и личним жељама.

Има и таквих који одбију да изврше наредбу коју су примили јер схватају да њено извршење наредбодавцу у ствари не би било пријатно. А има и таквих који то осете, па ипак послушају без двоумљења. Треба испитати ко је од њих поступио благочастивије.

Немогућа је ствар да се ђаво супротставља својој сопственој вољи. Нека ти као доказ послуже они који живе (720) немарно, без обзира на то што су стално у једној те истој испосници или у једном те истом општежићу. Нека ти борба при преласку с једног места на друго буде знак да смо на првобитном месту могли најбоље угађати Богу. Јер, таква је борба знак да смо је сами изазвали.

Не бих желео да будем неправедни скривач и нечовечни лихвар, ћутећи о ономе што није право задржати за себе. Славни Јован Саваит [8] ми је испричао занимљиве ствари. А да је то бестрасан човек, чист од сваке лажи и злог дела и речи, знаш из сопственог искуства, преподобни оче. Он ми је испричао следеће:

"У моме манастиру у Азији (јер оданде дође овај праведник) беше неки старац, скроз немаран и распусан. Говорим то не да бих га осудио, већ за љубав истине. Како - не знам, тек он доби једнога млађег ученика, по имену Акакија, младића простодушне нарави али обдарена природном памећу. Он толико поднесе од овог старца, да ће се то можда многима учинити невероватно. Старац га је сваког дана кињио не само вређањем и погрдама него и батинама. Али, његово трпљење не беше неразумно.

Гледајући га, дакле, како се сваки дан страшно мучи као да је купљени роб, ја сам му често, када бисмо се срели, говорио: "Шта је, брате Акакије? Како је данас?" А он би ми на то показивао: сад помодрело око, сад модрице по врату, а понекад и озлеђену главу. Знајући га као подвижника, говорио сам му: "Одлично! Тако и треба! Трпи, и то ће ти користити!" И пошто се намучи код тог немилостивог старца око девет година, Акакије оде Господу. Пет дана након што Акакије би сахрањен у гробљу отаца, његов старац оде једном од великих стараца који тамо живе, и рече: "Оче, брат Акакије умре!" Кад то чу, тај старац рече: "Веруј ми, старче, сумњам у то!" А овај му рече: "Дођи и види!" Тад ти се старац хитро подиже, и стиже на гробље са учитељем блаженог борца. И позвавши као живога онога који је стварно и у смрти жив, рече: "Брате Акакије, јеси ли умро?!" А благоразумни послушник, и после смрти показујући пример послушности, одговори великоме: "Оче, како би могао да умре човек - трудбеник послушности?" Тад старац, његов бивши учитељ, паде на земљу (721) са сузама, обузет страхом, и испросивши од игумана Лавре келију близу гроба, проживе остатак свог живота честито, увек говорећи оцима: "Извршио сам убиство!""

Мени се чини, оче Јоване, да је онај старац који је с мртвацем разговарао био сам велики Јован Саваит. Јер, његова блажена душа ми је још нешто испричала као о некоме другом лицу - премда је то био он сам, како сам после могао тачно дознати.

"У истоме азијском манастиру, - прича он, - неки други човек постаде ученик једног кротког, благог и тихог монаха. Видећи да га старац поштује и не дира, правилно закључи да може претрпети штету, као и многи други, те га замоли да га отпусти. Старац имађаше и другог ученика па му то не паде одвећ тешко. Отишавши од њега, уз помоћ његове препоруке, смести се у једном од општежића што се налазе у Понту. Прве ноћи по ступању у општежиће, он виде у сну како неки траже од њега да положи рачун, те као да, после тог ужасног мучења, остаде дужан сто фунти злата. Пробудивши се, он размисли о сну и рече: "Кукавни Антиоше (то му беше име), заиста си још много дужан!""

"Остадох у том општежићу, - причао је даље Антиох, - три године у беспоговорној послушности, понижаван и угњетаван од свих као туђинац. Јер, тамо нису ни имали некога другог монаха странца. И видим опет у сну једнога како ми даје признаницу о исплати десет фунти мога дуга. Пробудивши се, разумедох виђење, и рекох: "Тек десет! Па, колико ће ми бити потребно да исплатим све?!" Тада рекох у себи: "Сироти Антиоше, потребан је још већи труд и још дубље понижење!"... Од тада започех да се правим сулуд, премда нисам сасвим занемарио своје дужности. Када ме немилостиви оци видеше у таквом стању, али ипак усрдна на послу, налагаху на мене све тешке манастирске послове. Пошто сам у таквом подвигу провео тринаест година, видех како ми опет дођоше они што су ми се раније јављали, те ми писмено потврдише да сам у потпуности исплатио свој дуг. Када би ме, дакле, у било чему злостављали оци тог манастира, сећао бих се свог дуга и храбро подносио све".

То ми је свемудри Јован, оче Јоване, испричао у трећем лицу. Зато и себе назва Антиохом. А у ствари, он беше тај подвижник који трпљењем исцепа списак својих дугова.

Но, да чујемо како је мудар постао преподобни [тј. Јован Саваит] захваљајући својој крајњој послушности.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:07 pm

Док се налазио у манастиру Светог Саве, дођоше три млада монаха са жељом да му буду ученици. Примивши их, он (724) их одмах угости, старајући се из свег срца да се одморе од напорна пута. После три дана, старац им рече: "Браћо, ја сам по природи блудник, и не могу да примим ниједнога од вас". А они се не саблазнише, јер им је било познато старчево подвижништво. Када га, пак, никаквим, молбама не могадоше убедити, бацише му се пред ноге и замолише да им бар да правило како и где треба да живе. Старац пристаде. Видевши да ће његову поуку примити смирено и послушно, он једноме рече: "Господ хоће, сине, да живиш повучено са духовним оцем у подвигу послушности". А другоме рече: "Иди, продај жеље своје и дај их Богу, па узми крст свој и трпи у манастиру заједно са браћом: свакако ћеш имати благо на небесима". А онда рече и трећем: "Са сваким дахом својим сећај се речи Христове: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.10,22). Иди, и ако је могуће пронађи за себе по природи што суровијег и строжег човека. Остани непоколебљив и пиј сваки дан исмевање и поругу као мед и млеко". А брат рече великоме Јовану: "А шта да радим, оче, ако он живи немарно?" А старац ће на то: "Када би га видео чак и да блудничи, немој га напустити, већ реци себи: "Друже, ради чега си овде?" Тада ћеш видети како из тебе ишчезава надутост и како се пламен похоте гаси".

Сви ми који желимо да стекнемо страх Божији, треба да се свим силама боримо како не бисмо у овој школи врлине постали рђави и зли људи, пуни лукавства и злобе, препредености и гнева. То се дешава, а није ни чудо: све док је човек прост, на пример лађар или земљорадник, непријатељи цара се толико и не спремају за борбу против њега; а када га виде да је узео царски стег и штит, бодеж, и мач, и лук, и да је навукао војничку униформу [9], и они зашкргућу на њега зубима, и свим средствима покушавају да га униште. Не дремајмо, стога! Видео сам безазлену и најбољу децу која су дошла у школу да се науче мудрости, да буду васпитана и уопште да виде неку корист од школе. И ничему се тамо нису научили осим лукавству и злу, захваљујући дружењу са осталима. Ко има памети, разумеће!

Немогуће је да они који прижељно уче неку вештину не напредују сваког дана [помало]. Међутим, једни препознају напредовање, а други га, по промислу Божијем, нису свесни. Добар банкар сваке вечери неизоставно прави обрачун дневне зараде или губитка. Ипак, он не може имати јасну слику о кретању свог новца ако на нарочиту плочицу сваког часа не убележава одређене податке. Свакочасовно полагање рачуна омогућава да се састави свакодневни обрачун.

Неразборит монах се, кад га грде и осуђују, осећа увређен и покушава да одговара, или, пак, одмах метанише (725) пред оним што га грди, и то не из смирења, него у жељи да прекрати грдњу. А ти, пак, ћути када те туку, и примај бол као најбоље средство да ти душа постане светла и чиста. Так када лекар престане да те грди ти затражи опроштај. Јер, он, можда, у љутини не би ни примио твоје кајање.

Ми који живимо у манастирима, треба да се у сваком тренутку боримо против свих страсти, али нарочито против две: против облапорности и против гневљивости. Јер, где је велики број браће, увек има доста повода за избијање тих страсти.

Код послушника ђаво изазива жељу да стекну врлине које не могу достићи, као што и онима који живе у безмолвију саветују да теже за оним што није за њих. Завири у душу неискусних послушника, па ћеш наћи погрешну мисао: чежњу за безмолвијем, за крајњим постом и сабраном молитвом, за потпуним одсуством таштине, за незаборављивим сећањем на смрт и непрестаним умилењем, за савршеном безгневљивошћу, за дубоким ћутањем, за натприродном чистотом. Пошто им те врлине по промислу Божијем нису дате у почетку њихова подвига, они непромишљено прескачу неопходне ступњеве подвига, преварени од стране ђавола, који их подстрекава да их траже пре времена, те да не издрже и не добију их ни онда када би иначе био погодан тренутак. Пред безмолвницима, међутим, тај обмањивач хвали гостољубље послушника, њихово служење, братољубље, заједнички живот, неговање болесника. И њих, као и прве, та варалица хоће да начини непостојанима.

Ретки су они који живе истинско безмолвије. То могу само они којима Бог помаже у борби и који су примили божанску утеху. Јер, само та утеха може да им олакша муке.

Према својствима наших страсти треба да проценимо коме би облику послушности требало да се посветимо, те да изаберемо одговарајући начин. Ако видиш да си неуздржљив и веома склон похоти, нека ти учитељ буде подвижник, неумољив по питању хране, а не чудотворац, нити неко ко је спреман да сваког прими и угости. Ако си охол, нека ти духовни отац буде суров и непопустљив подвижник, а не кротак и човекољубив. Не треба да тражимо пророке нити прозорљивце, већ пре свега сасвим смиреноумне подвижнике, чији би начин и место подвига одговарали нашој болести.

Нека ти за послушност, по угледу на горе споменутог праведника Авакира, послужи и овај добри обичај: вечито мисли да те духовник куша. У том случају, никада нећеш погрешити. Када и поред непрестаног злостављања од стране свог духовног оца осетиш да су твоје поверење и љубав према њему све већи, знај да се Дух Свети невидљиво уселио у твоју душу, и сила Вишњега те осенила! Ипак, не хвали се нити се радуј кад храбро подносиш грдњу и понижење. Напротив, плачи због тога што си уопште урадио нешто што заслужује прекор, и што си душу свог оца узрујао против себе. Немој се (728) чудити када ти кажем (јер се Мојсије слаже са мном [10] ): боље је огрешити се о Бога, него о свог духовног оца! Јер, када Бога наљутимо, наш вођа га може помирити с нама. Но, када свог духовног оца огорчимо против нас, немамо више никога ко би се за нас пред Богом заузео. Мислим, уосталом, да оба греха у крајњој линији имају исту тежину.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:07 pm

Размислимо, просудимо и пазимо: када смо дужни да захвално и ћутке трпимо укор пастира, а када да се објашњавамо с њим. Мени се чини да треба ћутати у свим оним случајевима када се грдња односи на нас, будући да се ради о тренутку за награду. А када се она односи на друго лице, ми треба да се бранимо, ради свезе љубави и непомућеног мира.

Они који су отпали од послушности могу да те обавесте о томе каква је корист од ње: тек тада су управо и сазнали на каквом су небу стајали.

Онај који стреми бестрашћу и Богу, сматра потпуно изгубљеним сваки онај дан у који га нико не би грдио.

Као што дрвеће које тресе ветар пушта свој корен дубоко у земљу, тако и они који се налазе у послушности стичу јаку и непоколебљиву душу.

Ко год је, живећи у безмолвију, осетио своју немоћ, па, дошавши у манастир, продао себе на послушност, прогледао је за Христа без муке, мада је био слеп.

Држ'те се, држ'те се, и опет кажем: држ'те се, тркачи, браћо подвижници, слушајући онога премудрог човека који о вама говори: Као злато у топионици - или боље, у општежићу - испробао их је Господ, и као жртву паљеницу их је примио у недра своја (Прем.Сол.3,6). [Њему слава и власт вечна са беспочетним Оцем и Духом Светим и обожаваним. Амин.]



Степен по реду једнак броју јеванђелиста. Држи се, подвижниче и трчи без страха! Једном је Јован стигао пре Петра (уп. Јн. 20,4), а овде је послушност стављена испред покајања. Апостол који први стиже до гроба Христова представља послушност, а други - покајање.











НАПОМЕНЕ:

1. Послушност без које нико неће видети Господа: Треба испитати, каже Илија Критски, како то да без послушности нико неће видети Бога. Шта? Зар Марија Египћанка, и неки други који никоме нису били потчињени, неће видети Господа? Мислимо да Лествичник не говори само о телесној послушности, него и о послушности духовној. Јер, нећемо наћи ниједнога светог који није покорио тело духу. Из тога јасно произлази да Господа неће видети нико ко уз телесну послушност не спроводи и ову послушност (тела духу). Многи који се покоравају својим телесним очевима живе као робови сласти, па им таква послушност ништа не користи (Схол. 14, col.732 D).

2. То је вероватно један манастир у Тиваиди, близу Александрије (тачније речено, у предграђу Александрије званом Каноп, данас Абукир). На основу података из Лествице могло би се закључити да је тај манастир имао под собом још две обитељи: лавру, уређену за безмолвнике, и манастир покајника, који се у Лествици назива Тамница. У Канопу је стварно постојао манастир, који спомиње и блажени Јероним у своме предговору Правилима светог Пахомија Великог, и који се према тим подацима називао Метанија (Покајање) (уп. Тгаnзl. lat. Reg. Scti Расhомii, Ргаеf., 1, МРL. 23,65). Уколико је Тамница (Филаки) заиста тај манастир у Канопу, о коме је блажени Јероним слушао од једног светог презвитера из Александрије, Силуана, онда је она врло старог датума. То значи да је та необична обитељ постојала бар две стотине година пре но што ју је Лествичник посетио.

3. Трпећи сачеках Господа и обрати пажњу на мене и услиши молитву моју (Пс.39,1).

4. У војсци првомученика: Матија Радер схвата ту реч као надимак првог хришћанског мученика, светог архиђакона Стефана (уп. соl. 710 С: in Stephani protomartyris exercitu meres). Исто тако и поменути руски превод (стр. 63, т. 68). У италијанском салезијанском издању, израз је схваћен као да се односи на самога Христа: Ступај напред као и ученици Христови, који нису били усамљеници, већ живљаху у заједници (И, 165, notа 3).

5. Као Марија синагогу: уз оно што је речено у со1. 700, то је све што Лествичник каже о Пресветој Богородици. Овде се мисли на Ваведење, тј. уношење мале Дјеве Марије у јеврејски храм.

6. Ако вечито мораш призивати ум к себи: вероватно је смисао овај: немој се плашити ни подавати очајању ако ти мисли одлутају па се опет врате; брини се тек ако ти је ум стално одсутан, и то по сопственом интересовању за земаљске ствари.

7. Велики Касијан: то је свети Јован Касијан (+ око 435), знаменити подвижник и хришћански писац. Не зна се одакле је ни када се родио, али је познато да је живео аскетски у једном манастиру крај Витлејема (Палестина). Обилазио је египатске манастире, а у Цариграду га свети Јован Златоусти рукополаже за ђакона. После смрти Златоустог одлази на Запад, и настањује се у јужној Галији, где оснива два манастира (околина Масилије = Марсеља). Писао је догматска и аскетска дела, међу којима и Collationes Patrum in Scythica eremo. У томе спису он вели да се истинско расуђивање стиче само истинским смирењем, а први његов знак јесте потпуно исповедање духовнику, дакле и исповедање помисли (уп. Соll. II, 12, Мignе, Р. L., 49,542 АВ).

8. Славни Јован Саваит: Познати светитељ, рођен 454. год. у Никопољу Јерменском, у породици једног војводе, Хришћанина. У осамнаестој години постаје монах, убрзо затим и игуман једнога малог братства, а у двадесет осмој години живота хиротонисан је за епископа Колоније, малога града у византијској Јерменији. На катедри остаје пуних десет година, али га тешко стање у Цркви побуди да напусти Колонију и оде у Јерусалим, инкогнито, као просјак. Коначно се смести у лавру преподобног Саве Освећеног, који је тада још био жив. Вршио је послушно све манастирске послове, а када открију ко је, повуче се у келију, те остатак живота проведе у потпуном безмолвију, због чега се још зове и свети Јован Ћутљиви. Умро је 558. године (уп. Житије 3. децембра).

9. Илија Критски даје алегоријско тумачење ових предмета. Царски стег је символ крштења или покајања, које испрљанога човека чини поново чистим; штит - бекство од света праћено беспристрашћем; бодеж - поверење у пастира; мач - одрицање од жеља; лук - молитва, којом се демони обарају; војничка униформа - огртач врлина (Схол. 93, соl. 760).

10. Свакако мисли на буну Корејеву против Мојсија (уп. Број.16). Бог кажњава у ствари строже за грех према Мојсију, него за грех према себи (уп. Изл.32).


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:08 pm

Поука V

О БРИЖЉИВОМ И ИСТИНСКОМ ПОКАЈАЊУ,
О ЖИВОТУ СВЕТИХ ОСУЂЕНИКА И О ТАМНИЦИ[1]





(764) Покајање је обнова крштења. Покајање је завет с Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности. Покајник је осуђеник који није лишен части. Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела, супротних пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести. Покајање је добровољно трпљење свих мука. Покајник је човек који самоме себи изриче казну. Покајање је јако изнуравање стомака и шибање душе силним осећањем.

Скупите се и приђите, дођите и чујте, и рећи ћу вам нешто! Сви ви који сте Бога наљутили, скупите се и видите шта ми је Бог показао ради назидања душе моје! На прво место ставићемо излагање о презреним подвижницима, достојним сваког поштовања. Чујмо, запамтимо и учинимо оно што ти људи чине, сви ми који смо год пали у какав неприкладан грех. Устаните и стојте, ви који сте оборени гресима. Обратите пажњу, браћо моја, на ову моју поуку. Нагните ухо своје, ви који хоћете да се поново помирите с Богом истинским обраћањем.

Много сам слушао о једном узвишеном и необичном подвигу и смирењу оних што живе у посебном манастиру, званом Тамница, који се налазио под управом поменутог оног светилника над свим светилима. И док сам се још налазио у његовом манастиру, замолих праведника за одобрење да посетим ту издвојену обитељ. Не желећи ничим да растужи моју немоћну душу, велики ми даде дозволу.

Када сам приспео у манастир покајника, тј. праву земљу (765) плачућих, видео сам заиста (ако није дрско рећи) оно што око немарна човека не виде, и ухо лакомисленога не прими, и на срце ленога не дође (уп. 1.Кор.2,9) - дела и речи који су у стању да победе чак и самога Бога, живот и подвиге који сместа изазивају Божије човекољубље.

Међу тим кривцима без кривице, видео сам неке како по сву ноћ, до раног јутра, стоје под ведрим небом, не померајући ноге. Сан их снагом природе жалосно обара, али они и поред тога не дају себи ни најмањег одмора, него прекоревају сами себе и расањују се увредама и грдњом. Други су укочено гледали у небо, и уз ридање и вапаје оданде дозивали помоћ. Неки су стајали на молитви, везавши себи руке на леђима као да су осуђеници, смрачена погледа упртог у земљу, сматрајући се недостојнима да гледају у небо, нити да кажу штогод, нити да пусте гласа од себе, нити да се моле Богу.

Веома мучени својим тужним мислима и грижом савести, не налазећи ни како или одакле да почну молитву, они су, испуњени мраком и тананим очајањем, само збуњену душу и занемели ум представљали Богу. Неки су седели на земљи, на врећи и пепелу, сакривајући лице међу колена, и ударајући челом о тле. Други су се стално тукли у прса, позивајући своју душу и свој ранији живот да се врате.

Једни су међу њима натапали земљу сузама. А други су, не могавши ни да плачу, сами себе тукли. Једни су нарицали над својом душом као да је мртва, не могући да поднесу патњу у своме срцу. Други би у себи заурлали, али им се глас замрзавао на уснама. Понекад би, када се већ не би могли саваладати, изненада крикнули.

Видео сам тамо неке који су од силне туге били као ван себе, неке који су постали глухи и неми од своје несреће, потпуно смрачени и као неосетљиви за све што се односи на овај живот. Они су умом сишли у бездан смирења и огњем свога бола исушили сузе у својим очима. Други су седели замишљени, сагињући се к земљи и климајући стално главом, те као лавови рикали из дубине срца и ноктима гребли тле под собом.

Неки су међу њима, пуни наде, тражили и молили за потпуни опроштај; а други су се у своме бескрајном смирењу сматрали недостојнима опроштаја, и говорили с тугом да се не могу оправдати пред Богом. Неки су, пак, преклињали (768) Господа да овде буду кажњени а тамо помиловани; други су, мучени тешком грижом савести, од свега срца молили Господа да их не казни, али да их ни Царства не удостоји, говорећи: "То би нам било довољно" [2].

Видео сам тамо душе толико понизне и скрушене, и тако притиснуте тежином греховног бремена, да би и сам камен могли разнежити својим речима и вапајима упућеним Богу. Јер, лежећи ничице на земљи, они говораху: "Знамо, знамо да смо заслужили сваку казну и муку, и то је праведно: чак и када бисмо сву васељену позвали да плаче с нама, не бисмо имали довољно да отплатимо наше огромне дугове. Но, само једно тражимо, само једно молимо и преклињемо: Да нас у јарости својој не окривиш, нити да нас у гневу свом казниш (Пс.6,2)! За нас је довољно да се ослободимо од велике Твоје претње и тајних мука које се не могу именовати. Тражити потпуни опроштај - не усуђујемо се. Како бисмо и могли да га тражимо, кад не одржасмо своје обећање, већ га нарушисмо и поред тога што смо већ осетили Твоје човекољубље и добили опроштај за своје грехе?!"

Тамо се могло видети практично остварење Давидових речи: могли су се видети намучени људи, савијени до краја свог живота, који по цео дан иду тужни (уп. Пс.37,7), са усмрделим и загнојеним ранама по телу, за које се и не брину; људи који заборављају да једу хлеб свој, а воду са сузама пију помешану, те прах и пепео уместо хлеба једу; људи којима је кожа прилепљена уз кост, исушени као сено (Пс.101,5; 10; 12).

Међу њима се ништа друго није могло чути осим: "Јао, јао! Авај, авај! Право је, право! Поштеди, поштеди, Господе!" Неки говораху: "Смилуј се, смилуј!", а други још жалосније: "Опрости, Господе, опрости ако је могуће!" Међу њима су се могли видети језици запаљени и исплажени као у паса. Једни су кажњавали себе врућином, а други хладноћом. Неки би окусили мало воде па одмах престајали да пију, тек да не умру од жеђи; други би окусили мало хлеба, па би га руком бацали далеко од себе, говорећи да су недостојни људске хране, пошто су чинили ствари које чине животиње.

Где би се код њих могао приметити смех, где празнословље, где љутина, где гнев? (Они нису знали да гнев уопште и постоји у људима, будући да је плач у њима потпуно уништио свако осећање љутње). Где се код њих могло приметити одговарање, где празник, где бестидан језик, где неговање тела, где макар траг славољубља, где рачунање на раскош, где помисао на вино, где кушање воћа, где спремање хране, где наслађивање грла? Брига о свему томе у садашњем животу из њих је потпуно ишчезла.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:09 pm

Где би се међу њима могло срести старање о било чему земаљском, где осуђивање било ког човека? Нигде! Такве стално бејаху њихове речи и вапаји Господу. Једни се снажно лупаху у груди, као да стоје пред небеским дверима, и говораху Богу: "Отвори нам, Судијо, отвори нам, јер смо их гресима затворили пред собом! Отвори нам!" А други говораху: Покажи нам лице своје и бићемо спасени (Пс.79,20). Други, опет: Покажи се несрећнима што седе у тами и сенци смрти (Лк.1,79). Неки, пак: Нека нас што пре сустигну милости Твоје, Господе, јер смо изгубљени и очајни, и осиротесмо веома (Пс.78,Cool.

Једни говораху: "Хоће ли нам се уопште Господ показати?" А други: Да ли пређе душа наша немирну воду грехова (Пс. 123,5). Неки, опет: "Хоће ли се Господ најзад смиловати на нас? Хоћемо ли га чути где каже нама који смо спутани везама неразрешивим: "Изиђите!" - и онима у аду покајања: "Опроштено вам је?!" Да ли је јаук наш доспео до ушију Господњих?" Сви су они вечито имали пред очима смрт, и говорили: "Шта ће бити с нама? Каква ће бити пресуда? Какав ће нам крај бити? Хоће ли нас позвати натраг? Има ли опроштаја за мрачне, јадне, осуђене? Да ли је мољење наше стигло пред Господа, или је, по правди, одбијено, на наше понижење и срамоту? Ако ли је стигло, колико га је благонаклоним учинило, с каквим успехом, с коликом коришћу, с каквим дејством? Јер, оно од нечистих уста и телеса би упућено, и нема велику вредност. Да ли је у потпуности, или само делимично, умирило Судију, макар за половину [нашега дуга]? Јер, заиста су велике те ране, и њихово лечење изискује много зноја и труда. Да ли нам се приближише чувари наши [тј. анђели], или се још налазе далеко од нас? Јер, док нам се они не приближе сваки је наш труд бескористан и узалудан. Молитва наша нема снаге да се слободно обрати Богу, нити крила чистоте на којима би узлетела ка Господу, сем ако се анђели наши не приближе к нама, не узму је и не принесу Господу". Понављајући често ове речи, говорили су са недоумицом један другоме: "Да ли уопште напредујемо, браћо, добијамо ли оно што тражимо, прима ли нас Господ, отвара ли нам двери милосрђа?" А други су на то одговарали: "Ко зна (као што рекоше браћа наша Ниневљани), неће ли се још предомислити Господ (Јона 3,9), и избавити нас макар од оне највеће казне! Ми ћемо, у сваком случају, учинити што је до нас. И ако отвори - добро је и лепо! Ако не - нека је и тада благословен Господ Бог, који их је пред нама праведно затворио! Ипак, наставићемо да куцамо и даље, до краја живота свог. Можда ће нам отворити због велике наше дрскости".

Зато су и подстрекавали један другога, говорећи: "Потрчимо, браћо, потрчимо! Потребно је да трчимо, јер заостадосмо за лепим нашим друштвом. Трчимо не штедећи ово прљаво и слабо тело, него га умртвимо као што и оно нас уби, како су чинили и они блажени кривци који су пре нас били овде".

(772) Код њих су се могла видети колена усахнула од многобројних метанија; очи замагљене и упале негде у дубину лобање, без трепавица; образи изранављени и упаљени од обилног проливања врелих суза; лица увенула и бледа, која се ни по чему не разликују од мртваца; прса болна од удараца у груди. Где тамо беше спремање постеље, где чишћење или крпљење одеће? У свих је одећа била поцепана и прљава, покривена вашима. Шта је према томе страдање бесомучених, шта патња оних који над мртвима плачу, шта муке оних који се налазе у прогонству, или оних што су осуђени због убиства? Заиста, принудно мучење и казна свих тих људи није ништа према добровољном страдању ових светих покајника.

И немојте помислити да причамо бајке, молим вас, браћо! Често су молили оног великог судију (мислим пастира, тог анђела међу људима) и убеђивали га да им стави гвожђе и окове на руке и на врат, а ноге да им сапне у кладе као кажњеним робовима, и да их не ослободи све док их гроб не прими. Уосталом, неки ни гроб нису хтели.

Не, не могу да затајим ни ово заиста достојно смиловања смирење тих блажених људи, и њихову скрушену љубав и покајање: када је неко од тих дивних грађана земље покајања имао да иде Господу, како би се појавио на Његовом неподмитљивом Суду, и када би осетио да му се ближи крај, преко настојатеља би молио и заклињао великог аву (тј. оца) да га не удостоји људскога гроба, већ да га као мрцину баци у реку или у поље, зверима. Светилник расуђивања би то често и услишио, заповедивши да их изнесу без икаквог опела или почасти.

Но, какав се страшан и жалостан призор указивао при њиховом последњем часу! Јер, када би осуђеници осетили да се неко од њих пре осталих спрема да умре, окруживали би га док је још при свести, па би горко плачући на најжалоснији начин и тужним гласом, климајући главом, запиткивали умирућег. Пламтећи саосећањем к њему, говораху: "Шта је, брате и саосуђениче? Како је? Шта кажеш? Чему се надаш? Шта мислиш? Јеси ли постигао оно што си са муком тражио, или не? Јеси ли отворио врата милосрђа, или си још крив? Јеси ли постигао циљ, или не? Да ли си примио неку потврду о своме спасењу, или ти је нада још несигурна? Јеси ли добио слободу, или се твоја мисао још колеба и двоуми? Да ли си у срцу осетио неко просвећење, или ти је срце још покривено мраком и срамотом? Да ли ти се јавио неки глас, који би у теби говорио: Ето, постао си здрав (Јн.5,14), или: Опраштају ти се греси твоји (Мт.9,2), или: Вера твоја спасла те је (Лк.18,42); или, пак, и даље слушаш онај глас који говори: Нека се врате грешници у (773) ад (Пс.9,18), и: Свежите му руке и ноге (Мт. 22,13), и: Нека се уклони безбожник, да не види славу Господњу (Ис. 26,1)? Шта кажеш, просто, брате? Реци нам, преклињемо те, да и ми знамо шта нас чека! Јер, твоје је време закључено, и другога већ нећеш имати до века".

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:10 pm

На то су неки од самртника одговарали: Благословен Господ који не одби молитву моју и милост своју од мене. (Пс.65,20). А други, опет: Благословен Господ који нас не даде као плен зубима њиховим (Пс.123,6). А неки са болом говораху: "Да ли нам душа прође усколебану воду духова у ваздуху?" А говорили су тако зато још нису имали слободу, него су издалека гледали оно што се збива на том суђењу. А други су с још више бола одговарали и говорили: "Тешко души која не сачува свој завет беспрекорним. У овај, и само овај час она ће видети шта јој се спрема".

А ја, гледајући и слушајући све то међу њима, умало да не падох у очајање, познајући своју равнодушност и поредећи је са њиховим страдањем.

Па, какво је још било уређење самога тог места, какви услови за становање! Све мрачно, све смрадно, све прљаво и запуштено! То место је с правом и названо Тамницом и затвором за издржавање осуде. Самим својим изгледом, оно је најбољи учитељ покајања и плача. Ипак, оно што је за друге незгодно и непријатно, јесте згодно и сасвим прихватљиво за оне који су пали са висина врлине и духовног богатства. Јер, када се лиши пређашње смелости пред Богом, кад изгуби наду да ће постићи бестрашће и сломије печат невиности, када допусти да њена ризница благодати буде опљачкана и када се отуђи од божанске утехе, кад закон Божији наруши и угаси лепи пламен душевних суза - узнемиравана и болно пробадана сећањем на све, душа не само што се свим срцем предаје споменутим мукама, него се труди да и саму себе побожно уништи подвигом, уколико се само у њој задржао макар и траг од искре љубави или страха Господњег.

Заиста, такви су били ови блажени. Јер, размишљајући о томе и сећајући се висине са које су пали, они говораху: Сетимо се старих дана (Пс.142,5) и оног пламена наше ревности! Други су дозивали Бога: Где су милости Твоје негдашње, Господе, које си показао души нашој у истини Твојој? Обрати пажњу на понижење и муку слугу Твојих (Пс.88, 50, 51); и други: Ко ће ме начинити онаквим какав сам био пре, када ме чуваше Бог, када је блистао свећњак светлости Његове над главом срца мог (Јов 29, 2)?

И како би им у сећање долазиле њихове пређашње врлине, тако би почињали плакати као мала деца, (776) и говорити: "Где је чистота молитве, где њена смелост, где су слатке сузе наместо горких, где нада савршене невиности и очишћења, где очекивање блаженог бестрашћа, где поверење у пастира, где благотворно дејство његове молитве у нама? Све то пропаде, и као да никад није постојало - ишчезе; као да га никад није ни било - прође и нестаде!..." Говорећи тако и плачући, неки се мољаху да полуде; други преклињаху Господа да их спопадне света болест [тј. падавица]; неки су желели да буду лишени вида те да тако изазову сажаљење код људи; а други, да постану одузети, само да не буду подвргнути вечним мукама. А ја, о пријатељи моји, заборавих на себе гледајући њихов плач. Био сам сав ван себе, не могући да се уздржим.

Но, да се вратимо на ствар!

Пошто сам, дакле, провео у Тамници око тридесет дана, и не могавши више да издржим, вратих се у велико општежиће, великоме оцу. А он, свемудри, видевши да сам се сав променио, као да нисам при себи, осети у чему је разлог моје промене, и рече: "Шта је, оче Јоване? Јеси ли видео подвиге тих јадника?" А ја рекох: "Видео сам, оче, и задивио сам се, па сам одао признање палим и плачућима више него онима који нису пали и не плачу над собом. Јер, кроз свој пад они васкрнуше таквим васкрсењем, да им никаква опасност више не прети". А он рече: "Заиста је тако", па ми нелажним устима својим исприча следеће:

"Пре десет година,- каже,- имао сам овде брата веома ревносна и вредна, и то тако ревносна, да сам, видећи га како гори духом, дрхтао у страху од зависти ђавола, тј. да се у своме брзом напредовању некако не спотакне о камен, што се често догађа онима који журно корачају. Тако се и догодило. Касно увече, долази он к мени и показује обнажену рану. Веома узнемирен, тражећи лек, моли да му се рана спали. Видећи да лекар хоће да примени не сасвим оштар захват, јер беше достојан самилости, он се баци на земљу, ухвати се за ноге лекара, зали их обилним сузама и затражи да буде осуђен на Тамницу, коју си видео: "Немогуће ми је,- јаукаше он,- да не одем тамо!" Најзад и успева да убеди лекара да своје милосрђе претвори у строгост, што се од оболелих заиста ретко може очекивати. Он одмах хита ка тим покајницима и постаје њихов друг и сапатник. Рањен у срце тугом љубави Божије, као мачем, осмог дана оде ка Господу, тражећи да га не сахрањују. Но, ја га пренесох овамо и сахраних га са оцима као достојног такве почасти. Јер, пошто је издржао недељу дана као роб, он је осмог дана био разрешен као слободан. А неко је тачно дознао да се он од прљавих и бедних мојих ногу није подигао пре но што је Бога умилостивио. Није ни чудо: примивши у срце веру оне блуднице (уп. Лк.7,36 и д.), он са истим таквим поуздањем обли (777) сузама моје смирене ноге. Све је могуће ономе који верује, рекао је Господ (Мк.9,23). Ја сам видео нечисте душе које су просто помахнитале од телесних пожуда; покајавши се, оне су своју нечисту љубав претвориле у страсну љубав према Господу, и не марећи више ни за какав страх, ненасито се предале љубави Божијој. Због тога и Господ не каже да се целомудрена блудница плашила, већ да је волела много (Лк.7,47), те да је зато и била у стању да љубављу лако одбије љубав".

Знам, браћо моја дивна, да ће подвизи о којима сам приповедао једнима изгледати невероватни, другима такви да превазилазе наду, трећима, опет, да бацају у очајање. Но, храбар човек, када чује за такве подвиге, дирнут у срце, устаје и одлази са стрелом пламене ревности у души. Онај који је слабији од њега, упознаје своју немоћ, и прекоревајући самога себе одмах стиче смиреноумље, те полази за првим, само не знам да ли га може и стићи. А човек лен нека се и не дотиче тога што је овде изнето, да не би пао у очајање и упропастио и оно што чини. Јер, тада би се на њему испунила јеванђелска изрека: Од онога који нема ревности, и што има узеће се од њега (Мт.25, 29).

Када паднемо у јаму безакоња, ми се не можемо извући на други начин до да се спустимо у дубину покајничке смирености. Једна је ствар сетно смирење покајника; друго је грижа савести оних који још греше; а друго је, опет, блажена и богата смиреност која по дејству Божијем улази у савршене. Ми нећемо ни покушавати да речима објаснимо у чему је суштина ове треће врсте смирења, јер бисмо се само узалуд трудили. Знак друге врсте смирења јесте свецело трпљење срамоте. Навика често тирански мучи и оне који плачу због својих грехова.

Није ни чудо: наука о Суду и паду је веома тајанствена. Ниједна душа није у стању да схвати какви се греси догађају с нама због нашег нехата, какви по промислитељском божанском напуштању, а какви због тога што се Бог од нас одвраћа. Уосталом, неко ми је и то причао: када нам се то деси по промислу Божијем, брзо се спасавамо од невоље. Онај, наиме, који је допустио да паднемо, не дозвољава да дуго будемо обузети тиме. Ако смо пали у грех, онда пре свега треба да се боримо против демона туге. Јер, долазећи пред нас за време молитве наше и подсећајући нас на ранију слободу пред Богом, он хоће да нас одврати од мољења.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:10 pm

Немој се плашити ни када сваки дан падаш, и немој престати да се молиш, већ стој храбро. Анђео који те чува, без сумње, одаће признање твоме трпљењу. Док је још свежа и запаљења, рана се лако лечи; но застареле, нелечене и запуштене ране се тешко лече: да би се исцелиле, потребно је већ много рада и свестраног заузимања лекара. Многе ране с временом постају и неизлечиве. Али, Богу је све могуће (уп. Мт.19,26). Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да (780) је Бог човекољубив. А пошто паднемо, они га представљају престрогим. Не веруј ономе који ти по паду твоме говори о твоме греху као о малој погрешки: "Само то и то немој ти да учиниш, а ово - па то није ништа!" Често су, наиме, и мали поклони велики гнев судије стишавали.

Човек који истински полаже рачуна својој савести, сматра изгубљеним сваки онај дан у који није плакао, макар учинио тог дана не знам каква добра дела.

Нека нико од оних што плачу не очекује да ће у часу своје смрти добити потврду о томе да му је опроштено: оно што није јасно, није ни сигурно. Ослободи ме страха доказом да ми је опроштено, да се одморим пре но што одем одавде без потврде да ми је опроштено (Пс.38,14).

Где је Дух Господњи, тамо се раскидају окови. Где је најдубља смиреност - и тамо се окови раскидају. А онај који је и без једног и без другог, нека се не вара: окован је!

Они који живе у свету, не добијају такве потврде. Нарочито не ону прву. Уосталом, они који чине милостињу ће у часу свог одласка из овог света сазнати колика им је корист од ње.

Онај који плаче над собом, не види плач, и пад, и грижу савести код другог. Пас кога уједе звер, још више се на њу разјари и од бола што га осећа у рани лаје без престанка.

Пазимо да савест наша није престала да нас гризе услед тога што се, на известан начин, уморила, а не услед чистоте наше. Знак разрешења од греха је у томе што човек увек сматра себе дужником.

Нема ничег равног Божијој милости. Нема ничега већег од ње. Зато онај који очајава - врши самоубиство.

Знак приљежног покајања је у томе што човек сматра да заслужује сваку видљиву и невидљиву невољу која му се догоди, па чак и нешто теже.

Пошто је видео Бога у купини, Мојсије се поново вратио у Египат, тј. у сумрак, да прави цреп, можда духовног фараона. Али, опет се враћа купини, и не само купини него и Гори. Ко разуме ову поуку, никада не очајава због себе. Велики Јов пада у беду, но затим постаје двоструко богатији него пре.

Падови лењивих после ступања у монаштво јесу врло тешки, јер им одузимају наду да ће достићи бестрашће и усађују у њих мисао да је за блаженство довољно тек устати из јаме. Пази, ми се никако не враћамо оним путем којим смо залутали, него другим, краћим.

Видео сам двојицу монаха који су на исти начин и у исто време гредили ка Господу. Један је од њих био стар, и предњачио у подвизима. Други је био ученик. Па ипак, ученик претрча стазу брже од старца и стиже први до гробнице смирења (Јн.20, 4).

Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног Оригена [3]. Његово погано учење о Божијем човекољубљу веома је прихватљиво за људе који воле уживања. У поуци мојој, а највише у покајању моме, разгорева се огањ молитве, који спаљује шуму греха (Пс.38,4). Нека ти обележје, образац, узор и пример покајања буду горе споменути свети осуђеници па ти целога живота неће бити потребна никаква књига, док те не (781) обасја Христос, Син Божији и Бог, у васкрсењу истинског покајања. Амин.



На пету степеницу попео си се, покајниче, јер си покајањем очистио пет чула. Преузимањем на себе добровољних мука, избегао си вечне муке.









НАПОМЕНЕ:

1. Тамница: о идентитету тога манастира уп. Поуку IV, примедбу 2). Са својим површним и бледим осећањем греха, савремени човек није у стању да схвати натчовечанске подвиге чудних покајника Тамнице. Међутим, објашњење лежи управо у томе: у потпуно богочежњивој савести, сваки грех постаје ужасна стварност богоостављености. И никакав подвиг више није тежак ако се њиме васпоставља јединство са Богом, нарушено грехом. У томе свом бескрајно снажном осећању грешности, у тој својој неутољивој жудњи за светим, божански лепим животом духа, тиваидски покајник је велика опомена лаодикијски млакоме Хришћанину, а посебно монаху XX века. Треба се озбиљно замислити над тим

2. Да их не казни, али да их ни Царства не удостоји: у своме безмерном Ширењу, канопски покајник као да превиђа једну духовну чињеницу: ко је ван Царства, налази се у мукама, јер нема средине између врлине и зла (уп. Схол. 7, соl. 784 D).

3. Болест безбожног Оригена: Ориген (185-254), велики писац, родом Египћанин, ученик Пантена и Климента Александријског. Веома даровит из малена, Ориген још у раној младости држи предавања у александријској катихетској школи, а затим у Кесарији Палестинској. Био је под јаким утицајем неоплатонизма и класичне философије уопште, те је заступао извесне ствавове које је Црква касније прогласила за јерес и осудила (коначно на V Васељенском сабору, 553, што потврђују и следећи васељенски сабори). Нарочито је познато његово учење о апокатастази, тј. о успостављању првобитног стања, према коме свет нужно пролази кроз зло као привремену фазу свог вечито кружног кретања. Сада зао, сав свет ће поново постати добар, Чак ће и зли дуси, а камоли тек зли људи, бити враћени у јединство са Богом и тако спасени, по нужности самога кружног кретања козмоса. Отуда је ово учење могло послужити као изговор за живот у гресима и непокајању, па су му зато највећи противници и били монаси, као год што су му монаси бивали и најватренији поборници. У Египту и на Синају, борба око Оригенових идеја између оригениста и противоригениста била је веома жестока, достигавши свој врхунац са протеривањем оригенистичких монаха из Египта, 401. године.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:11 pm

Поука VI

О СЕЋАЊУ НА СМРТ





(793) Свакој речи претходи мисао. А сећање на смрт и на грехе претходи плачу и ридању. Стога сећање на смрт према логичком реду и стављамо на ово место.

Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота - непрестано уздисање.

Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе [1].

Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига. Сећање на смрт подстиче монахе који живе у заједници на труд и дубоко размишљање, па штавише и на радосно подношење увреда. А код оних који живе у безмолвију, оно доводи до престанка бриге о било чему земаљском, до непрекидне молитве и чувања ума. Те врлине су и мати и кћи сећања на смрт.

Као што се калај разликује од сребра, иако на изглед личи на њега [2], тако је и разлика између природног и противприродног страха од смрти јасна и очевидна за оне који умеју да расуђују.

Први знак да се човек у дубини душе сећа смрти, јесте хотимично непристрашће према свему што је створено, и свецело одрицање од своје воље. Искусан је онај који сваки дан са сигурношћу очекује смрт, а свет је онај који је у сваком тренутку жели.

Није свака жеља смрти добра. Има људи које моћ навике стално наводи на грех, па се моле за смрт по смирењу. А има их, даље, који више и не желе да се покају (јер мисле да им је то немогуће), те дозивају смрт из очајања. Неки се смрти не боје зато што у својој надмености мисле да су постали бестрасни. А има и таквих људи (уколико се данас уопште могу наћи), који по дејству Духа Светог чезну за својом смрћу.

Неки истражују и постављају питање, зашто је Бог сакрио од нас тренутак смрти - када је помисао на смрт толико благотворна за нас? Они, међутим, не знају да Бог управо кроз то на чудесан начин изводи наше спасење. Јер, (796) ниједан човек коме би час смрти за дуго унапред био познат, не би журио да прими крштење или да се посвети монашком животу; читав свој живот проводио би у безакоњима, а крштењу и покајању би приступио тек на самрти.

Кад плачеш, немој никада веровати оном псу који ти шапуће да је Бог човекољубив (јер је његов циљ да ишчупа из тебе плач и страх неплашљиви), осим кад видиш да се рушиш у дубину очајања.

Онај који хоће стално да у себи држи помисао на смрт и на Суд Божији, а предаје се бригама и пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива а да и не покреће руке.

Делатно сећање на смрт пресеца неуздржање у храни. Уколико је оно пресечно са смирењем, заједно с њим се одсецају и друге страсти. Неосетљивост срца ослепљује ум, а велика количина хране пресушује изворе суза. Жеђ и бдење притискају срце. Када је срце потиштено, читаве реке суза навиру из нас. То што кажем, непријатно је за прождрљивце, а невероватно за лењивце. Но, човек од дела усрдно ће то испитати. Онај који је то открио на своме личном искуству, имаће радост. А онај који још тражи, биће још несрећнији.

Као што оци тврде да савршена љубав не може пасти, тако и ја мислим да је савршено осећање смрти слободно од страха.

Многе су дејства делатног ума: мисао љубави према Богу, сећање на смрт, сећање на Бога, сећање на Царство небеско, на ревност светих мученика, сећање на свудаприсутност самога Бога (према ономе: Видех Господа пред собом - Пс.15,Cool, сећање на одлазак из тела, на суђење, на муке, на пресуду. (Почесмо од великих ствари, а завршисмо са онима које нас спречавају да паднемо у грех).

Неки египатски монах ми је једном приликом причао следеће: "Кад се сећање на смрт учврстило у осећању мога срца, хтео сам једном, осетивши потребу, да дам извесну утеху овоме блату. Међутим, сећање на смрт ми је, као неки судија, забранило да то учиним. И, што је још чудније, иако сам хтео - нисам га могао отерати од себе!"

Неки други монах, који је становао близу нас на месту званом Толо, често је од те помисли доспевао у стање екстазе, те су га браћа која би се ту задесила односила скоро потпуно обамрлог, као да је сасвим одузет или оборен падавицом.

Нећу пропустити да ти саопштим и повест о једном безмолвнику са горе Хорив[3]. Он је раније стално живео у потпуном нехату, не бринући се нимало за душу своју. Најзад се разболе, и беше као мртав у току једнога сата. Дошавши к себи, замоли све нас да се одмах удаљимо од њега. И зазидавши врата на својој келији, проведе унутра дванаест година, не проговоривши уопште ни са ким ни малу ни велику (797) реч, и не окусивши ништа друго до хлеба и воде. Само је седео и са ужасом размишљао о ономе што виде у својој екстази, не мењајући уопште свој начин живота пред Господом. Стално је био као ван себе, не престајући да тихо пролива вреле сузе. А када је требало да сконча, ми развалисмо врата и уђосмо у његову келију. На многе наше молбе, чули смо од њега само то, и ништа више: "Опростите! Ниједан човек који је стекао сећање на смрт, никада неће бити у стању да згреши". А ми се задивисмо, знајући како је раније био немаран према своме спасењу, и видећи какав је неочекивани и блажени преображај доживео. Пошто смо га са свима почастима сахранили у гробљу које се налази близу Кастра, потражисмо после извесног времена његове свете мошти, и не нађосмо, јер Господ и тиме хтеде да посведочи његово усрдно и похвално покајање, и да нас поучи да Он прима и све оне који и после дуготрајног немара хоће да се поправе.

Као што неки замишљају бездан бесконачним (већ на основу самог назива), тако и помисао на смрт чини да наша чистота и подвиг постану бесмртни. То потврђује и преподобни о коме смо сад говорили. Такви људи непрестано додају страх на страх, и не престају с тим све док и самим костима не понестане снаге.

Треба да знамо да је и сећање на смрт, као и свако друго добро, дар Божији. Ми често остајемо без суза, опори, чак и када се налазимо крај самих гробова, а веома често се разнежимо и онда кад немамо пред собом такав пример.

Смрти се сећа само онај који је умро за све што је земаљско. А онај коме је до нечега још стало, не може ни да се навикне на мисао да му предстоји смрт, јер својим жељама самога себе спутава.

Немој хтети да сваког човека речима увериш у своју љубав према њему, већ боље тражи од Бога да му Он открије твоју љубав без речи. Иначе, нећеш имати довољно времена и за изјављивање љубави и за покајање.

Не варај се, неразумни подвижниче, мислећи да ћеш лако надокнадити изгубљено време: ни читав један дан није ти довољан да отплатиш Господу оно што си му само тог дана згрешио.

Човеку је немогуће, рекао је неко, да побожно проведе данашњи дан, ако не буде мислио да је то последњи дан његова живота. Заиста је чудно, да су и Јелини изрекли нешто слично, будући да су философију одредили као размишљање о смрти [4].



(800) Шести ступањ: онај који се попео, никада више неће згрешити. Сећај се последњих тренутака својих, и нећеш никада сагрешити (Сир.7,36).









НАПОМЕНЕ:

1. Да јасно испољи својства две природе: природе Божанске и природе човечанске; као истинити човек, Христос осећа страх од смрти, али као Бог, и као Богочовек (услед ипостасног јединства двеју природа), Он не дрхти, тј. не подаје се осећању страха и ужаса, будући изнад свега тога.

2. Калај и сребро: Калај (Sn, stannum, коситар), хемијски елеменат под ред. бр. 50 у Мендељејевом систему. Једна од његових карактеристичних особина јесте и то што је на обичној температури сребрно бео.

3. Хорив: Хорив је планина која је у геоморфолошкој вези са планином Синај, на Синајском полуострву, мада се Хоривом у ширем смислу речи назива и читав планински масив на коме је Синај највиши врх (2602m).

4. Хелени и дефиниција философије: та дефиниција налази се код Платона, у дијалогу Федон, IX, где се каже да "сви они који на прави начин негују философију ни за чим другим не теже него да умиру и да буду мртви" (прев. М. Ђурића, Београд, 1937,15).


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:32 pm

Поука VII

О ПЛАЧУ КОЈИ ДОНОСИ РАДОСТ





(801) Плач по Богу јесте туговање душе и расположење у коме болно срце махнито тражи оно за чиме жуди. Не налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче. Другим речима, плач је за душу златни жалац, који је стално опомиње и ослобађа од сваке привржености и страсти, забоден у срце светом тугом.

Умилење је непрестано мучење савести, које унутрашњим (804) исповедањем расхлаћује ватру срца. Исповест је самозаборав природе, као што неко заборави да једе хлеб свој (уп. Пс.101, 5). Покајање је лако одрицање од сваког телесног задовољства.

Својство оних који у блаженом плачу још напредују јесте уздржање и ћутање уста; оних који су већ напредовали - безгневље и непамћење зла; а савршених - смиреноумље, жеђ за понижавањем, добровољна глад за невољним мукама, неосуђивање оних који греше, натприродна самилост. Док се првима мора дати одобрење, други су за сваку похвалу. Они, пак, који су гладни мука и жедни понижења јесу блажени, јер ће се наситити храном које никада није доста.

Ако си достигао плач, потруди се свом снагом да га сачуваш. Он се врло лако губи пре него што се у потпуности не усвоји. Као што се восак топи на пламену, тако и њега лако упропашћују немир, телесне бриге и разузданост, а нарочито многоговорљивост и смехотворство.

Извор суза после крштења већи је и од крштења, ма колико ове речи, донекле, изгледале и дрске. Крштење нас чисти од оних грехова који су се догодили пре крштења, а сузе нас чисте од онога што смо после крштења учинили. Оно смо примили као деца, и сви смо га оскрнавили. А сузама и само крштење поново чистимо. И да човекољубље Божије није људима даровало сузе, стварно би били ретки, и тешко да би се и могли наћи, они који се спасавају.

Уздаси и туга вапију пред Богом. Сузе које произлазе из страха заузимају се за нас. А оне сузе које проистичу из пресвете љубави, јављају нам да је молитва наша примљена.

Ако смиреноумљу ништа не одговара тако као плач, онда му без сумње ништа није тако супротно као смех.

Чувај, пажљиво чувај блажену радосну тугу светог умилења. И немој престати да је негујеш у себи, доклегод те не подигне одавде и чистога не приведе Христу.

Немој престати да замишљаш и да истражујеш бездан тамнога огња, и нежалостиве слуге, неосетљивог и неумољивог Судију, бескрајни хаос подземне ватре, и страшно место под земљом, и силазак у тесне поноре, и уопште све томе слично, да би похотљивост која се у нашој души налази била потиснута великим страхом, и да би се душа сјединила са непролазном чистотом и примила у себе сјај невештаствене светлости која блиста јаче од било каквог пламена.

На молитви стој са трепетом, као окривљеник пред судијом, да и спољашњим изгледом и унутрашњим настројењем угасиш гнев праведнога Судије. Он неће презрети душуудовицу, која стоји пред њим у дубокој тузи и својим молбама замара Онога који се заморити не може.

За онога који је стекао душевне сузе, свако је место згодно за плач. А ко плаче само телесним сузама, никада неће престати да прави разлику између места и места. Скривена ризница је много мање изложена опасности да буде опљачкана, него она која лежи на сред трга. Слично треба разумети и ово што је напред речено.

Не буди као они што сахрањују мртваце - који час плачу за њима, а час се опијају због њих. Буди као они који су осуђени да раде у рудницима, које њихови чувари сваки час туку. Онај који понекад плаче, а понекад збија шале и живи (805) разуздано, личи на човека који пса сластољубља гађа хлебом уместо каменом, пошто га само на изглед гони а у ствари га привлачи к себи. Буди дубоко забринут у своме срцу, али [своју забринутост] немој испољавати. Демони се плаше од такве забринутости као лопови од пса.

Драги моји, нисмо ми, не, никако нисмо позвани овамо на свадбу. Онај који нас је овамо позвао, призвао нас је, заиста, да плачемо над самима собом.

Понеки, кад плачу, без потребе себе присиљавају да у тим блаженим тренуцима уопште ни на шта мисле, не схватајући да је проливање суза без икакве мисли својствено бесловесним, а не словесним бићима. Суза је пород мисли. А отац мисли је словесни ум.

Нека ти лежање твоје у постељи дочарава полагање у гроб, па ћеш мање спавати. Нека те седење за столом подсећа на језиву трпезу вечних црва, па ћеш мање уживати у јелу. И не заборављај на жеђ у оном вечном огњу док пијеш воду, па ћеш свакако победити своју природу.

Када смо подвргнути драгоценом понижавању, злостављању и казнама, замислимо страшну пресуду вечног Судије, па ћемо зацело, кротошћу и трпљењем, као мачем са две оштрице, одсећи бесмислену тугу и горчину, који су посејани у нас.

С временом пресушује и море, вели Јов (Јов 14,11). Током времена, и уз помоћ трпљења, мало по мало силазе у нас и усавршавају се у нама и све споменуте врлине.

Помисао на вечни огањ нека те свако вече прати у сан, и заједно с тобом нека се буди, па леност никад неће овладати тобом за време опште молитве.

Нека те на подвиг плача побуђује и сама одећа твоја: сви који оплакују мртве облаче се у црно.

Ако не плачеш, плачи због тога [што не може да плачеш]. А ако плачеш, плачи још више, због тога што си самог себе, гресима својим, свргнуо са таквога високог положаја у такву беду.

Добри и праведни наш Судија, као и код свих осталих ствари, води и код суза рачуна о нашим природним могућностима. Видео сам како неко са муком истерује мале капљице, као капљице крви. Видео сам и друге, који без муке проливају читaве потоке суза. Чак сам и ја ценио ове трудбенике више по труду него ли по сузама, па мислим да поготову Бог тако чини.

Онима који плачу не приличи бављење теологијом, јер се тиме упропашћује њихов плач. Онај који се бави теологијом изгледа као човек који седи за учитељском катедром, а онај који плаче - као неко ко живи на ђубришту, одевен у врећу (уп. Јов 2, Cool. Мислим да је то разлог због чега је и Давид [1], иако учен и мудар човек, одговорио онима који су га испитивали када је једном приликом плакао: Како да запевам песму Господњу у земљи туђој (Пс.136,4), тј. обузет страшћу.

Како у стварној природи, тако и умилењу, постоји нешто што се покреће неким другим, спољним узроком. Када је душа, и без нашег старања и настојања, склона сузама и нежна - пожуримо! То значи, наиме, да је Господ и без нашег (808) позива дошао и дао нам сунђер богољубиве туге и свежу воду благочестивих суза за брисање хартије наших грехова. Чувај тај плач као зеницу ока, докле год те он сам неосетно не напусти, јер је велика његова моћ, већа од моћи онога плача који је плод наше сопствене бриге и жеље.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:33 pm

Савршенство плача није достигао онај који плаче кад хоће, него онај који плаче о чему хоће. Па чак ни тај који плаче о чему хоће, него онај који плаче о чему Бог хоће.

С плачем по Богу често се меша најгнуснија суза, суза сујете. А то ћемо опитно и побожно осетити кад видимо себе где плачемо, а у исто време чинимо зло.

Право је умилење душевни јад без икакве гордости, бол душе која ни у чему не угађа себи, него у сваком тренутку замишља своју смрт, и од Бога, који теши смирене монахе, очекује утеху као жедан хладну воду.

Они који плачу из дубине душе, омрзнули су и сам живот свој, а од тела се свога окрећу као од непријатеља.

Када код оних који мисле да плачу по Богу видимо гнев и охолост, њихове сузе треба сматрати неправилним. Јер, какву заједницу има светлост са тамом (2.Кор.6,14)? Плод лажног умилења је уображеност, а плод правога - утеха.

Као што ватра прождире сламу, тако и чиста суза сагорева сваку прљавштину, видљиву и невидљиву.

Многи оци сматрају да је порекло суза нејасно и неразумљиво, нарочито код почетника, јер сузе могу бити последица многих и различитих узрока: природе, Бога, неправилне туге као год и туге похвалне, таштине, блуда, љубави, сећања на смрт и многог другог.

Испитавши уз помоћ страха Божијег све ове побуде плача, постарајмо се да добијемо чисте и необмањиве сузе које се рађају у размишљању о нашем одвајању од тела, будући да у њима нема ни крађе, ни охолости. Напротив, оне доводе до очишћења и напретка у љубави према Богу, до окајања грехова и ослобођења од страсти.

Није необично да се плач почне са добрим а заврши са лошим сузама, али је похвално када се од неправилних или од природних пређе на сузе духовне. То питање разумеју они који су склони славољубљу.

Не веруј сузама пре него што се потпуно очистиш, јер не треба имати поверења у вино које се сипа у чашу непосредно из каце у којој се правило.

Нико не пориче да су све наше сузе по Богу корисне. Но, у чему се заправо састоји та корист, видећемо у часу своје смрти.

Ко стално плаче по Богу, сваки дан има духовни празник, а онога ко не престаје да празнује телесно очекује плач вечни.

Нема радости за осуђенике у тамници. Нема празника на земљи ни за праве монахе. Због тога можда и рече са уздахом онај који је толико волео да плаче: Изведи из тамнице душу моју (Пс.141,Cool, да се обрадује на неизрецивој светлости Твојој.

Буди као цар у срцу свом, посађен на узвишени престо (809) смирења, који заповеда смеху: "Иди", и иде - и плачу слаткоме: "Дођи", и долази - и телу, робу и тиранину нашем: "Уради то", и ради (уп. Мт.8,9).

Човек који се обукао у блажени и благодатни плач као у свадбену хаљину, стиче познање духовног смеха душе.

Постоји ли монах који би цело своје време у монаштву провео тако побожно, да ни дана, ни часа, ни једног јединог тренутка никад не изгуби, него да све своје време посвети Господу, имајући на уму да се у овом животу не може доживети два пута један те исти дан?

Блажен је монах који је у стању да очима душе јасно гледа умне силе [тј. анђеле]. Али, од пада је заиста сачуван само онај монах који, размишљајући о смрти и гресима, стално роси своје образе живим сузама својих телесних очију.

Тешко бих могао поверовати да први ступањ може наступити без другог. Виђао сам молиоце и дрске просјаке, како извесним духовитим речима одмах освајају срце и самих царева, изазивајући њихову самилост. А виђао сам и људе убоге и сироте у врлинама, како неким, не духовитим, већ напротив смиреним, нејасним и сметеним речима из дубине очајнога срца без срама, упорно вапију ка небеском Цару, и тиме као да присиљавају на милост Онога чија се природа не може присилити.

Ко се у души поноси својим сузама и у себи осуђује људе који не плачу, личи на човека који од цара измоли оружје за борбу против непријатеља свог, а употреби га против самога себе.

Богу није потребно, нити Он жели, браћо, да човек плаче од бола свога срца. Напротив, Он жели да се од љубави према Њему радујемо душевним весељем. Одузми грех, па ће очима твојим бити сувишне сузе бола: када нема ране, није ни завој потребан. У Адама, пре пада, није било суза, као што их више неће бити ни после васкрсења, кад грех нестане. Јер, тада ће побећи и бол, и туга и уздах.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:33 pm

Видео сам код неких људи плач, и видео сам код других да плачу због тога што немају плача: мада га у ствари имају, мисле да га немају, и у добром незнању остају безбедни од преваре. То су управо они за које је речено: Господ води слепе(Пс.145,Cool.

Често се дешава да површне људе чак и сузе њихове понесу. Зато се некима оне и не дају. Такви људи, старајући се да их заслуже, самима себи задају бол, сами себе осуђују и муче уздасима, патњом и јадом душевним, дубоком сетом и жалошћу. И то им на један безопасан начин замењује сузе, премда они сматрају да од тога уопште немају користи.

Ако добро погледамо, видећемо да демони често терају шегу с нама: кад се наједемо, изазивају у нама умилење; када постимо, чине нас окорелим. Они то чине да бисмо се, (812) преварени лажним сузама, предали мајци свих страсти - обилној храни. Њима се зато не треба покоравати, него чинити управо оно што је супротно томе.

Размишљајући, пак, о самоме својству умилења, ја се чудим томе да плач и такозвана туга у себи, као и саће мед - садрже радост и весеље! Чему нас то учи? Томе, да је такво умилење заиста дар Господњи. Нема тад у души варљивих сласти, пошто Бог на тајанствени начин теши скрушене у срцу [правом, а не привидном утехом].

Да бисмо показали шта је прави плач и каква је корист од такве патње, чујмо једну за душу веома корисну и дирљиву повест.

Беше овде неки Стефан, који је волео пустињачки и безмолвни живот, и провео много година у монашким подвизима, богато украшен многим добрим одликама, а нарочито постом и сузама. Он је раније имао келију на једном обронку оне свете планине на којој је некада био и свети боговидац Илија [2]. У намери да се посвети најделатнијем, најсуровијем и најстрожем подвигу покајања, овај славни човек се пресели на једно место где су се обично настањивали отшелници, звано Сидин, и тамо у најстрожем и најсуровијем подвигу проведе неколико година (пошто то место беше без икакве удобности, сасвим неприступачно, удаљено око седамдесет миља од Кастра). Пред крај свог живота, старац се вратио у своју келију на светоме врху. Имађаше тамо и два ученика Палестинца, веома побожна, који су и чували келију старчеву за време његовог одсуства. Само неколико дана касније, старац се разболи и од те болести умре. Дан уочи своје смрти, он паде у екстазу, и осврташе се отворених очију час десно час лево од постеље. И као да га неко мучи, говораше он с времена на време, пред свима који су ту били окупљени: "Да, стварно, истина! Али сам зато због тога толико година постио!" Онда опет: "Не, стварно лажете! То не учиних!" И опет: "Да, заиста је тако, да! Али сам плакао због тога, и служио браћи". И поново: "Не, све је то клевета!" А понекад је одговарао: "Да, заиста, да! Не знам шта бих на то рекао!... Али, у Бога је милост!"

Беше то заиста грозан и страшан призор: то невидљиво суђење на коме нема милости. Што је још страшније, окривљавали су га и за оно што није учинио. Авај! један такав безмолвник и отшелник говораше о неким од својих грехова: "Не знам шта бих на то рекао!" А провео је у монаштву око четрдест година и имао дар суза! Тешко мени! Тешко мени! Где беше тад глас Језекиљев, да им каже: Судићу ти за оно што нађем у теби, рече Бог (уп. Јез. 33,13)? Ништа слично томе он не могаде рећи. Због чега? Слава Јединоме који зна! А неки су ми као пред Господом причали да је Стефан и леопарда хранио из своје руке у пустињи. И умре у току овог суђења, и остаде непознато каква је била одлука, какав завршетак, каква пресуда и какав крај суда...

(813) Удовица која је изгубила мужа а има јединца сина, једину утеху, после Господа, има у своме јединцу. Тако и души која је згрешила нема друге утехе у часу изласка из тела, осим суровог поста и суза.

Такви покајници никада неће прибећи тужним песмама или нарицању над собом, будући да тужблице заустављају плач. Ако тим средствима покушаваш да га дозовеш, значи да је још далеко од тебе. Плач је навиком укорењени бол ватрене душе.

Код многих је плач претеча блаженог бестрашћа, који мете и украшава унапред душу и одстрањује из ње смеће греха.

Један искусан трудбеник ове врлине каже: "Често би ме, када бих осетио да ме нешто вуче у гордост, или у гнев, или у претоваривање стомака, помисао на плач изнутра опомињала и говорила: "Не буди сујетан, иначе ћу те напустити!" Слично је чинила и у вези са другим страстима. А ја сам јој говорио: "Никада ти нећу бити непослушан, све док ме не доведеш пред Христа!""

У дубини плача налази се утеха, и чисто срце прима озарење. А озарење је неисказано дејство Божије, које се сазнаје несазнајно и види невидљиво. Утеха је освежење болне душе, која, као неко малено дете, у исто време плаче и почиње ведро да се смеши. Подршка је обновљење душе која је утонула у тугу, које на чудесан начин претвара сузе бола у сузе радости.

Сузе настале при помисли на смрт, рађају страх. Када тај страх роди поуздање [у Бога], заблиста радост. А када радост која не престаје дође до врхунца, ниче цвет свете љубави.

Руком смирења одбијај од себе радост, као да си је недостојан, да не би, преварен, примио вука уместо пастира [3].

Немој тежити сагледавању у време које није за сагледавање. Боље нека ти оно само приђе, привучено лепотом твоје смирености, и нека те загрли и сједини се с тобом у пречистом браку занавек.

Од самог почетка, када упозна свог оца, мало детенце се читаво испуњује радошћу. А када овај на извесно време намерно оде, па се поново врати, дете се испуњава и радошћу и тугом: радошћу, што види оца за којим је чезнуло, а тугом, што толико времена није могло видети драги очински лик. Мати се такође крије понекад од детета, и весела је кад види како је оно тужно тражи: тако га навикава да буде стално уз њу, и развија његову љубав према мајци. Ко има уши да чује, нека чује, каже Господ (Лк.14,35; Мт.13,9).

Човек који је осуђен на смрт, више не мисли на уређење позоришта. Тако и онај који одиста плаче, више не обраћа пажњу нити на чулна уживања, нити на славу, нити на гнев и љутину.

Плач је бол, укорењен у души која се каје, у души која сваки дан додаје бол на бол као жена која у мукама рађа.

Праведан и свет је Господ: онима који разумно живе у безмолвију, Он дарује умилење; онима који разумно служе у (816) заједници, сваки дан дарује радост. А ко ни једним ни другим путем не иде како треба, опростио се од плача.

Отерај пса који долази у тренуцима најдубљег плача и који ти говори да је Бог немилосрдан и безосећајан. Јер, ако добро погледаш, видећеш да исти тај пас пре нашега греха говори да је Бог човекољубив, сажаљив и милостив.

Вежба рађа навику, а навика се претвара у осећање. Оно, пак, што се чини по осећању, тешко се може изгубити. Ако у животу свом немамо болећиво срце, сви наши подвизи биће лажни и бљутави, ма колико иначе велики били. Јер, они који су се после умивања, да тако кажем, поново испрљали, заиста треба да очисте своје руке јаким пламеном срца и уљем Божијим. Видео сам код неких људи крајњу границу плача, јер су на уста избацивали крв из болног и рањеног срца. Видећи то, подсетих се на онога који рече: Покошен бих као трава, и осуши се срце моје (Пс.101,5).

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:34 pm

Сузе страха саме у себи садрже трепет и пажњу, док сузе љубави пре савршене љубави код неких, изгледа, лако нестају, уколико само онај велики огањ, кога се увек треба сећати, не запали срце у часу кад треба делати. И чудно је то да оно што мање вреди испадне чвршће у своје време!

Има вештастава која пресушују изворе наших суза, а има и других вештастава која у њима производе муљ и гамад. Захваљујући првима, Лот је противзаконито општио са кћерима; захваљујући другима, ђаво је пао с неба [4].

Велика је злоба наших непријатеља, који од мајки врлина праве матере зла, и средства за достизање смирености претварају у извор гордости. Често и само место где живимо, и спољашњи изглед његов, позива ум наш на умилење. Можда нам као доказ може послужити пример Исуса [5], Илије и Јована, који су се молили насамо [6] Но, видео сам да и онима који живе по градовима, у њиховом метежу често навиру сузе на очи, да бисмо помислили како нам градска врева не може наудити, те да бисмо се приближили свету. А то и јесте циљ лукавих демона.

Често је једна реч била довољна да заустави плач. Но, било би чудо, када би нас једна реч, исто тако, враћала плачу.

Нећемо бити окривљени, браћо, нећемо у часу смрти бити окривљени због тога што нисмо чинили чуда, што се нисмо бавили теологијом, што нисмо постали сагледатељи - али ћемо свакако морати да одговарамо пред Богом због тога што нисмо непрестано плакали.



(817) Седми ступањ: онај који се удостојио да га достигне, нека и мени помогне. Јер, њему је самом већ дата помоћ. На седмом ступњу, са њега су спране све прљавштине овога света.









НАПОМЕНЕ:

1. Давид: име које стари писци најчешће употребљавају за псалмопевца уопште. У ствари, писац овог Псалма није цар Давид (живео у X веку пре Христа), већ непознати песник из знатно каснијег доба (Вавилонско ропство, 587-457. год. пре Христа).

2. То је у ствари планина Хорив (уп. 4. Цар.2).

3. Вука уместо пастира: Илија Критски упозорава на то, да неразборито сагледавање носи у себи многе опасности, јер се ђаво преображава и у анђела светлог, и често вара оне који не познају своје мере. Због тога и апостол Павле каже: У овом животу, ја не желим да видим Христа (Схол. 19, соl. 825 АВ).

4. Лот је извршио родоскрнављење са својим кћерима у пијанству, дакле под утицајем алкохола (уп. Пост.19,29-36). Неумереност у јелу и пићу су, значи, прва вештаства. Уображеност због свог плача као због неког великог подвижничког успеха, представља друга вештаства: гордост, која се из тога развија, главни је узрок Луциферовог пада са оних "небеских" висина бића, на којима се налазио у хијерархији духовног света.

5. Пример Исуса: По свој прилици, име Господа Исуса је овде интерполирано, јер би то био јединствен случај у светоотачкој литератури да се Господ ставља на исти ниво и у исти ред са светима (уп. Мigne, соl. 816 С: име Исусово стављено је у угласте заграде као интерполирано; уп. такође у примедбу 1 у салезијанском издању, I, 284).

6. Који су се молили насамо: за светог Јована Претечу уп. Мт.З,1; 4,12; 11,2; Мк.1,4-14; 6,14-18 и д. За светог пророка Илију уп. 4Цар.19 и д.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Empty
PočaljiNaslov: Re: Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА   Свети Јован Лествичник -  ЛЕСТВИЦА Icon_minitime6/4/2011, 1:48 pm

Поука VIII

О БЕЗГНЕВЉУ И КРОТОСТИ





(823) Као што вода, када се мало по мало сипа на ватру, потпуно угаси пламен, тако и суза истинског плача гаси сваки пламен гнева и плаховитости. Стога сад и прелазимо на безгневље, по логичном реду.

Безгневље је чежња за понижавањем, исто онако ненасита као што је код сујетних људи ненасита тежња ка похвалама. Безгневље је пораз природе, који се испољава у неосетљивости за увреду, неосетљивости која произлази из великих подвига и обилног зноја.

Кротост је непокретно стање душе, која се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале.

Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. А врхунац, непоколебљиви мир и поред тога што дувају нечисти ветрови.

Гнев је израз потајне мржње, тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио. Плаховитост је запаљивање срца у невреме. Огорчење је непријатно осећање, које се гнезди у души. Гнев је променљиво стање нарави и ругоба душе.

Као што тама нестаје када засија светлост, тако и мирис смирења потискује сваку горчину и јарост. Има људи склоних гневу, који се не брину о лечењу и искорењивању ове страсти. Они, јадници, не мисле на оно што је речено: Тежина га срџбе његове обара (Сир.1,22).

(829) Брзо кретање једнога воденичног камена може у једном магновењу да сатре и уништи жито душе и плод дотадашњег подвига у већој мери него споро кретање другога за читав дан. Зато и треба добро да пазимо. Понекад пламен, одједном распаљен јаким ветром, спаљује и упропашћује њиву срца више но ватра која дуго гори.

Пријатељи, не бисмо ни ово смели заборавити: лукави демони понекад, у тренуцима гнева, брзо одлазе од нас, да бисмо престали да водимо рачуна о великим страстима, као да су мале, те да болест наша на крају постане неизлечива.

Као што тврд &#