LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE

Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 10:51 pm

SVETI JOVAN DAMASKIN
TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE








1. O tome da je neshvativo ono što je božansko, te da ne treba istraživati i ispitivati ono što nam nije predato preko svetih proroka, apostola i jevanđelista



Boga niko nije video nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.[1] Božanstvo je, dakle, neizrecivo i neshvativo (neobuhvativo umom). I niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin.[2] No i Duh Sveti tako zna ono što je Božije, kao što duh čovečiji zna ono što je u čoveka.[3] No izuzev prvenstvene i blažene prirode,[4] Boga niko nikada nije poznao, nego onaj kome se On sam otkrio; i to ne samo niko od ljudi, nego ni od nadzemnih sila, pa i samih, velim, Heruvima i Serafima.

Bog nas, ipak, nije ostavio u potpunom neznanju, nego je znanje o Božijem postojanju On sam prirodno rasadio u svima nama. I sama tvorevina, te njeno održavanje i upravljanje, objavljuju veličanstvo božanske prirode.[5] I najpre nam je preko zakona i proroka, a zatim i preko svoga jedinorodnog Sina, Gospoda i Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista, po meri naše prijemčivosti, otkrio znanje o sebi.

Sve ono, dakle, što nam je predato preko zakona, proroka, apostola i jevanđelista, prihvatamo i poznajemo i poštujemo, ne potražujući ništa preko toga; jer Bog, budući da je dobar, pruža nam sva dobra, ne bivajući podložan ni zavisti niti ikakvoj strasti (stradanju); jer daleko je zavist od božanske prirode koja je bestrasna (nestradalna) i jedina dobra. Kao onaj, dakle, koji sve zna i unapred se stara o svačijoj potrebi, ono što nam je od koristi otkrio je. a ono što ne mogasmo poneti prećutao je. Zadovoljimo se time i pri tome ostanimo, ne pomerajući večne granice, niti prestupajući božansko predanje.[6]









NAPOMENE:

1. Jn 1,18.
2. Mt 11,27.
3. Upor. 1. Kor2,11.
4. Ovde se prvenstvnom i blaženom prirodom naziva Sveti Duh.
5. Upor. Prem 13,5.
6. Pr 22,28.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 10:53 pm

2. O izrecivom I neizrecivom te o poznatom i nepoznatom



Onaj koji želi da govori ili da sluša o Bogu treba dobro da zna da od onoga što se na Boga odnosi niti je sve neizrecivo niti je sve izrecivo, bilo da je u pitanju bogoslovlje[1] (teologija) bilo ikonomija[2] (domostroj); niti je, opet, sve nepoznato, niti je sve poznato; a jedno je kad je nešto poznato a drugo kad je izrecivo, kao što je jedno govoriti a drugo znati. Mnogo toga, dakle, o Bogu nejasno poimamo, i ne možemo se ispravno izraziti, stoga smo prinuđeni da o onome što je iznad nas govorimo u skladu sa onim što se na nas odnosi; kao što Bogu pripisujemo san, gnev, nemarnost, ili ruke, noge i slično.

Naravno, da je Bog bespočetan, beskonačan, večan i svevremen, nestvoren, nepreobraziv, nepromenjiv, jednostavan (prost), nesložen, bestelesan, nevidiv, nedodiriv, neopisiv, beskrajan, neobuhvativ, neshvativ, nepojmiv, dobar, pravedan, svesilan, tvorac svekolike tvari, svedržitelj, svenadziratelj, promislitelj o svemu, te vladar i sudija, to i znamo i ispovedamo. I da je jedan Bog, odnosno jedna suština, i da se On otkriva i postoji u tri ipostasi,[3] i to u ipostasi Oca i Sina i Svstoga Duha; i da su Otac i Sin i Duh Sveti po svemu jedno, osim po nerođenosti, rađanju i ishođenju; i da je jedinorodni Sin i Logos (Slovo, Reč) Božiji i Bog, svojom milošću, radi našega spasenja, blagovoljenjem Oca i sadejstvom Svetoga Duha, besemeno i besporočno začet, i da je rođen Duhom Svetim od Svete Djeve i Bogorodice Marije i od nje postao savršeni čovek; i da je On isti jednovremeno savršeni Bog i savršeni čovek i da ima dve prirode, božansku i čovečansku, i postoji u dve umstvene prirode, koje poseduju volju, energiju i slobodu, i jednom rečju, koje obe savršeno poseduju svojstva koja priliče tim izrazima, naime božanstvu i čovečanstvu, odnosno, jednoj složenoj ipostasi; te da je gladovao i žedneo i umarao se i bio raspet i prihvatio da iskusi tridnevnu smrt i pogrebenje i da se uzneo na nebesa, odakle je k nama dolazio i opet će na posletku doći, o tome svedoči i božansko Pismo i svo mnoštvo svetih.

No ipak, šta je suština Božija, ili kako se ona u svemu nalazi, ili kako je jedinorodni Sin Božiji i Bog, ispraznivši (dobrovoljno unizivši) sebe, postao čovek iz devičanske krvi, bivši drugim natprirodnim načinom stvoren, te kako je, ne okvasivši svojih nogu, gazio po vodi; to niti znamo niti možemo izreći. Nije moguće, dakle, nešto drugo osim onoga što nam je na božanski način od strane spisatelja Staroga i Novoga zaveta dato, odnosno rečeno i otkriveno, o Bogu reći ili u potpunosti drugačije zamisliti.









NAPOMENE:

1. Bogoslovlje: slovljenje o Bogu i uopšte o Svetoj Trojici. Po svetom Jovanu Zlatoustu (Omilija 106) neki (od apostola) zablistaše munjom ikonomije, dok (Jevanđelist Jovan) grmi 6ogoslovljem.
2. Ikonomija: sve ono što se odnosi na predvečni plan Božiji o spasenju čoveka.
3. Značenje izraza ipostas Je od samoga početka bilo vrlo neodređeno, a naročito na Zapadu gde je Tertulijai počeo da koristi izraze natura (?????, priroda) i substantia (?????????, ipostas) da bi označio suštinu koja je zajednička u Svetoj Trojici. Nešto kasnije je kao sinonim korišćen i izraz essentia (?????, suština). Pošto je nerazumevanje izraza ''priroda", suština i ipostas dalo povoda formiranju najraznovrsnijih jeretičkih učenja (Savelije je. na primer, shvatao Boga kao jedinstvenog i po suštini i po ipostasi, a tri lica, Oca. i Sina, i Svetoga Duha, smatrao je za tri načina projave jedne ipostasi, odnosno jednoga Boga, koji se preobražava prema svakoj potrebi), sveti Oci su razjasnili značenje trojičnih izraza a istoznačni izrazi priroda (natura) i suština (essentia) razdvojeni su od izraza ipostas (substantia), koji sobom otkriva božanska lica Svete Trojice, i to tako da ko ne ispoveda zajedništvo sušpšne u božanstvu dopada do mnogoboštva, jer je u Oca i Sina i Svetoga Duha ista priroda i jedno božanstvo koje je u tri savršene ipostasi.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 10:53 pm

3. Dokazi da Bog postoji



Da Bog, dakle, postoji, u to ne sumnjaju oni koji prihvataju Sveto pismo, odnosno Stari i Novi zavet, niti, pak. većina jelinskih spisatelja, jer je, kako rekosmo, znanje o Božijem postojanju prirodno u nama usađeno. Ali, pošto se poganstvo lukavoga đavola toliko osnažilo protiv čovečanske prirode, tako da neki dopadoše do najbeslovesnijeg, i od svih zala najgoreg, bezdana propasti, do toga da kažu da ne postoji Bog - a njihovo bezumlje pokazujući, svetovesiik David je rekao: Reče bezumnik u srcu svojem: nema Boga[1] - no učenici Gospodnji i apostoli, umudreni Presvetim Duhom. Njegovom silom i blagodaću činili su čudesa, i privlačnošću tih čuda su opčinjene ljude iz dubine neznanja izvlačili na svetlost bogopoznanja. Na isti način su i njihovi naslednici po blagodati i dostojanstvu, odnosno pastiri n učitelji, primajući prosvećujuću blagodat Svetog Duha. silom čuda i rečima blagodati, one u mraku prosvećivali a zabludele vraćali ka Hristu. Mi, međutim, koji ne primismo ni blagodat tvorenja čudesa niti blagodat poučavanja [jer svojom privrženošću uživanjima učinismo sebe nedostojnima], iznesimo nešto od onoga što nam je predato od strane tumača blagodati, raspravljajući o tome, prizivajući Oca i Sina i Duha Svetoga.

Sva bića su ili stvorena (tvarna) ili nestvorena (netvarna). Ukoliko su, naravno, tvarna, ona su svakako i promenjiva; jer sve ono čije je biće nastalo iz promene, svakako da je promeni i podložno, bilo propadanjem bilo promenom po sopstvenom proizvoljenju. A netvaria bića, sledujući toj logici, svakako su i nepromenjiva: jer u koga je biće u drugačijem stanju, u njega je način postojanja drugačiji. Odnosno drugačijih je svojstava. I ko se neće složiti sa tim da se sva bića, dostupna našim čulima, pa čak i anđeli, menjaju i preobražavaju i kreću na razne načine? Neveštastvena bića, mislim na anđele, duše i demone, po svojoj volji napreduju u dobru ili se od dobra udaljuju, gde se kretanje povećava i smanjuje; dok se ostala bića menjaju rađanjem i propadanjem te porastom i smanjivanjem kao i promenom svoje kakvoće i kretanjem u prostoru. Promenjiva bića su, prema tome, zaista i tvarna. A tvarna bića je, svakako, neko stvorio. No, tvorac mora biti nestvoren, jer ako je i on stvoren, zacelo da ga je neko stvorio, dok ne dospemo tako do nečega što je nestvoreno. Budući, dakle, nestvoren, tvorac je i nepromeljiv. A to nestvoreno je šta drugo ako ne Bog?

Ali i samo sabiranje i održavanje tvorevine, kao i upravljanje njome, uči nas da postoji Bog koji je postavio i utvrđuje i održava sve postojeće i koji večno promišlja o svemu; jer kako bi protivpoložne prirode,[2] odnosno, vatra i voda, vazduh i zemlja, sačinjavajući jedan svet, bile u uzajamnoj harmoniji i ostajale nerazdeljive, ako ih nije nekakva svemoguća sila udružila i drži zauvek nerazdeljivima?

Šta je to što je ustrojilo sve ono što je nebesko i zemaljsko, sve što je u vazduhu i sve što živi u vodi; a naročito ono što je postojalo pre toga, odnosno, nebo i zemlju i vazduh, kao i elemente vatre i vode? Ko je sve to smešao i razdelio? Šta je to što je sve to pokrenulo i što upravlja tom neprestanom i nesmetanom kretnjom? Nije li to. dakle, njihov tvorac i onaj koji je svemu utkao njegovo predodređenje, prema kome se sve kreće i upravlja? A ko je tvorac svega toga? Nije li to Onaj ko je sve to sazdao i priveo u biće? Jer takvu silu nećemo pripisati pukom slučaju. Čak i ako je nastajanje stvar slučaja, čije delo je ustrojavanje sveta? Pa i to, ako nam se čini ispravnim, pripišimo slučaju, ali ko je taj koji to održava i čuva saglasno sa njegovim prvobitnim predodređenjem? Svakako neko drugi a ne slučaj. A to je ko drugi ako ne Bog?[3]









NAPOMENE:

1. Ps 14,1.
2. Prvobitni elementi ili prvi principi (vatra, voda, vazduh i zemlja) od kojih je, po filosofima prirode, sve nastalo.
3. Vid. sveti Atanasije Veliki, Beseda o očovečenju, Pogl. 2, EPE, knj. 1, str. 229.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 10:53 pm

4. O tome šta je to Bog; te o tome da je neshvativ



Da Bog, dakle, postoji, to je očito. Ali, šta je On po suštini[1] i po prirodi, to je potpuno neshvativo i nepoznato. A da je bestelesan, i to je očito. Jer kako, inače, telo može biti beskonačno, neograničeno, neizobrazivo, te nedodirivo, nevidivo, jednostavno i nesloženo? Kako, opet, može biti nepromenjivo, ako je opisivo i podložno stradanju (strasti)? I kako je bestrasno (nestradalno) ono što je sazdano iz elemenata i na njih se opet razlaže? Jer složenost je uzrok sukobljavanja, a sukobljavanje je uzrok razdvajanja, a razdvajanje je uzrok razlaganja; a razlaganje je u potpunosti protivno Bogu.

Međutim, kako može stajati tvrdnja da Bog proniče kroza sve i da sve ispunjava, kao što kaže Pismo: Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju?, veli Gospod.[2] Nemoguće je, naime, da telo kroz druga tela prohodi. ne komadajući ih i ne bivajući komadano, ne sprežući se i ne bivajući protivpoložno, kao što se sve što je tečno sliva jedno u drugo i postaje mešavina.

Iako neki vele da postoji neveštastveio telo, takozvano "peto telo",[3] kako su ga nazvali neki od grčkih filosofa, što je nemoguće, ono bi, svakako, bilo u pokretu, kao što je nebo, jer vele da je ono to "peto telo". Ko je, dakle, taj koji to sve pokreće? Jer sve što se kreće, stavljeno je u pokret od strane nekog drugog. A ko je to, zapravo? I tako do u nedogled, dok ne stignemo do nečega što je nepokretno, jer ono što prvo pokreće drugoga je nepokretno, a to je upravo Božanstvo. Kako, međutim, ono što se kreće nije moguće ograničiti u prostoru? Samo je, dakle, Božanstvo nepokretno, i tom nepokretnošću sve biva pokrenuto. Prema tome, Božanstvo treba shvatiti kao bestelesno.

Ali niti je to u mogućnosti da predstavi njegovu suštinu, kao ni pojmovi: nerođeno, bespočetno, neizmenjivo, nepropadivo, i sve što se tiče Boga, ili se o Bogu govori, jer oni ne označavaju šta On jeste, već šta nije. Jer onaj ko želi da izrazi nečiju suštinu, treba da kaže šta ona jeste, a ne šta nije; međutim, šta je Bog po suštini, nemoguće je reći. Prikladnije je o Njemu govoriti kroz poricanje[4] svih osobina, jer On nije nijedno od bića, ne zato što možda ne postoji, no što je iznad svih bića i iznad samoga postojanja. Jer ako postoje i znanja o bićima, ono što je iznad znanja jeste, svakako, i iznad suštine, i obratno, ono što je iznad suštine jeste i iznad znanja.

Božanstvo je, dakle, neograničeno i umom neobuhvativo, a ono što je jedino umom obuhvativo, to je njegova neograničenost i neobuhvativost. Ono, pak, što o Bogu govorimo na potvrdan (katafatički) način otkriva, ne Njegovu prirodu, nego svojstva te prirode. Ako kažemo da je dobar, pravedan, mudar, ili bilo šta drugo, ne govorimo o prirodi Božijoj, već o svojstvima Njegove prirode. Postoji, međutim, nešto što o Bogu potvrdno govorimo, a što ima snagu prevashodnog odricanja, kao kada pripisujući Bogu mrak (primrak) nemamo na umu mrak, već to da On nije svetlost, nego je iznad svake svetlosti; a kada govorimo o svetlosti, mislimo time kako On nije mrak.









NAPOMENE:

1. Prema učenju Platona suššina predstavlja istinsko jestestvo nekoga bi-ća, koje se javlja u svakom biću (Fedon 65 d, 13-14). U učenju svetih Otaca izrazi suština i priroda su istoznačni. Opširnije o tome videti kod Vladimira Loskog u delu Mističko bogoslovlje Istočne Crkve.
2. Jer 23,24.
3. Teoriji o četiri praelementa (vatra, voda, vazduh i zemlja) iz kojih je, prema najvažnijim crtama učenja filosofa prirode, koje sažima Empedokle, predstavnik Pitagorejske škole iz V veka pre Hrista, sve sazdano, pridodata je i teorija o postojanju nematerijalnog tela, petog tela. Ta teorija je u vezi sa učenjem Aristotelovim o prvom nepokretnom pokretaču, odnosno o uzroku, koji materiju stavlja u pokret kako bi ona zadobila svoj oblik (formu, vid). (Aristotel, Fizika,2,Cool.
4. Prema svetom Dionisiju Areopagitu treba o Njemu (o višnjemu uzroku, odnosno Bogu) i o svemu što se tiče bića zauzimati pozitivan stav i govoriti potvrdno (katafatički) jer On je uzročnik svega što jeste, a opet, o svemu što se Njega tiče Govoriti odrično (apofatički) jer je iznad svake suštine (O mističkom bogoslovlju, 1,2).

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 10:54 pm

5. Dokazi da je jedan Bog, a ne mnogi



Da Bog zaista postoji te da je njegova suština nepostižima, primerno je dokazano. A da je Bog jedan a ne mnogi, u to ne sumnjaju oni koji veruju božanskom Pismu. Jer Gospod u početku svoga zakonika veli: Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske... Nemoj imati drugih bogova uza me.[1] I opet: Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod[2] A preko proroka Isaije kaže: Ja sam Bog prvi i ja sam poslednji, i osim mene nema Boga. Pre mene nije bilo drugog Boga niti će posle mene biti[3]. A Gospod, opet, u svetim Jevanđeljima tako govori svome Ocu: A ovo je večni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga.[4]

Sa onima, međutim, koji ne veruju božanskom Pismu, ovako ćemo razgovarati: Božanstvo je savršeno i neoskudno, što se tiče dobrote, mudrosti i sile, te bespočetno, beskonačno, nevremeno i, jednom rečju, po svemu savršeno. Ako, međutim, tvrdimo da su mnogi bogovi, potrebio je da uočavamo razliku u tom mnoštvu, jer ako među njima nema razlike, onda je on samo jedan a ne mnogi. A ako, pak, postoji razlika među njima, gde je onda savršenstvo? Jer ako je Bog lišen savršenstva bilo po dobroti, bilo po sili, bilo po mudrosti, bilo po vremenu ili po mestu, onda nije Bog. Međutim, istovetnost u svemu ukazuje uglavnom na jednoga Boga a ne na mnoštvo. Jer kako će, ako su mnogi bogovi, biti sačuvano načelo neograničenosti? Jer tamo gde bi postojao jedan, ne bi postojao drugi. I kako će svetom biti upravljano od strane mnoštva bogova a da se on ne raspadne i ne upropasti, ako se javi sukob među bogovima koji upravljaju svetom? Jer razlika donosi sa sobom suprotnosti. Ako neko, opet, kaže da svaki od njih vlada jednim delom, ko je takav red i takvu raspodelu uspostavio? Svakako da će to biti Bog. Prema tome, jedan je Bog, savršen, neograničei, tvorac sazdatelj i vladar svega, te Bog koji ima neograničeno i predvečno savršenstvo. Ali, i prirodna je nužnost da jedinica (monada) bude osnova dvojice (dijade).









NAPOMENE:

1. Izl 20,2-3.
2. Ponz 6,4.
3. Is 44, 6 i 43,10.
4. Jn 17,3

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 10:54 pm

6. O Logosu Božijem

Pojam nije bezlogosan odnosi se na Drugo Lice Svete Trojice, na Sina, na Boga Logosa.

Klasično mesto kojim se potkrepljuje dogmat o tome da je Sin i Logos postojao predvečno, jeste u ponetku beše (Jn 1,1), koje se suprotstavlja čuvenoj frazi arijanca Anomija bilo je kad (Ga) nije bilo, a nije Ga bilo pre nego je rođen. kojom je on krivoslavno učio da Sin nije jednosuštan sa Ocem, nego je stvorenje (vid. sveti Vasilije Veliki, Omilija na "U početku bešeLogos (Reč)" EPE, knj. 7, str. 42. Sveti Grigorije Bogoslov, Beseda 39, gl. 11, RS 36, 345.



Taj, dakle, jedan i jedini Bog nije bezlogosan (beslovesan).1 Ali Logos koga On ima neće biti bez ipostasi, niti će Njegovo biće imati početka i kraja, jer nije bilo vremena kada Boga Logosa nije bilo.2 A imajući oduvek svoga Logosa, koji se iz Njega rađa, koji nije bezipostasan i ne razliva se u vazduhu kao naš logos, nego je ipostasan, živ i savršen, i koji se ne odvaja od Njega, nego u Njemu uvek prebiva; jer gde će biti ako bude izvan Njega? Pošto je, naime, naša priroda privremena i propadiva, stoga je i naš logos bezipostasan. Bog, međutim, budući večan i savršen, imaće i savršenog i ipostasnog svog Logosa, koji je večan i živ i ima sve što ima i Njegov roditelj. Kao što, dakle, naš logos proishodi iz našega uma, te niti je u potpunosti jedno te isto sa umom niti je posve drugačiji od njega - jer iako je iz uma, on je nešto drugo u odnosu na njega, te iako on sobom projavljuje um, nije posve drugačiji u odnosu na njega, nego je po prirodi drugačiji od subjekta - tako i Logos Božiji, imajući odvojemu ipostas, razlikuje se od Onoga od kojega ima ipostas, te otkrivajući sobom ono što se u Boga opaža, jednak je po suštini sa Njim; jer kao što se o Ocu smatra da je savršen u svemu, tako isto se smatra i o Logosu koji je iz Njega rođen.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 10:55 pm

7. Racionalan dokaz o Svetome Duhu



Potrebno je, međutim, da Logos ima i Duha Svetoga, jer ni naš logos nije lišen duha. Ali je u nas, opet, duh nešto drugo u odnosu na našu suštinu; to je udah i kretanje vazduha, udahnutog i ispuštenog radi održanja tela, koji za vreme izgovaranja reči postaje glas razuma (logosa) koji u sebi projavljuje silu razuma. A što se tiče jednostavne i nesložene božanske prirode, da postoji Duh Božiji moramo blagočestivo priznati, jer Logos Božiji nije nedostatniji od našega logosa, i nije blagočestivo zamišljati Duha Svetoga kao nešto strano i tuđe što spolja ulazi u Boga, kao što je to u nas koji smo složeni. Ali, kao što, čuvši učenje o Logosu Božijem, nismo ga shvatili kao bezipostasnog, niti da se stiče vežbanjem, niti da se proiznosi glasom, niti, pak, da se razliva i rasipa u vazduhu, nego smo ga pojmili kao suštinski postojećeg, koji ima slobodnu volju i koji je delatan i svesilan, tako i saznavši o Duhu Božijem koji prati Logosa i otkriva Njegovu energiju, ne shvatamo Ga kao nekakav bezipostasni dah - jer bi se veličanstvenost božanske prirode svodila na ništavnost ukoliko bi se smatralo da je njen Duh sličan našemu duhu - već Ga shvatamo kao suštinsku (osuštastvljenu) silu, sa posebnom ličnom ipostasi, koja iz Oca proishodi i u Sinu počiva i objavljuje Ga. I nije moguće razdvojiti je od Boga, u kome prebiva, niti od Sina, koga prati, niti je moguće da se razliva ka nepostojanju, nego, po podobiju Logosa, ipostasno postoji kao živa, slobodne volje, samopokretna, delatna, koja svagda želi ono što je dobro i za svaku nameru ima snagu svoje volje za pratioca, i koja nema ni početka ni kraja. Jer Otac nikad nije bio bez Logosa, niti Logos bez Duha.[1]

Tako, s jedne strane, jedinstvo po prirodi ukida jelinsku[2] zabludu mnogoboštva, a sa druge, pak, prihvatanjem Logosa i Duha opovrgava se dogma[3] Judeja, te od svake jeresi ostaje korist: naime, od judejskog shvatanja ostaje jedinstvo priroda, a od jelinizma[4] samo razlikovanje ipostasi.

Ako bi neki judejin govorio protiv prihvatanja Logosa i Duha, bio bi razobličen i ućutkan od strane božanskog Pisma. Jer, božanski David veli o Logosu: Do veka je, Gospode, reč tvoja utvrđena na nebesima.[5] I opet: Posla Reč (Logos) svoju i isceli ih[6] A usmena reč se niti šalje niti ostaje doveka. A o Duhu isti taj David veli: Pošlješ Duh svoj, i postaju[7] Zatim: Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i Duhom usta njegovih sva vojska njihova[8] A Jov kaže: Duh Božiji stvorio me je, i dah svemogućega dao mi je život.[9] Jer Duh koji je od Boga poslan i koji stvara i utvrđuje i održava, nije dah koji se rasipa, kao što ni usta Božija nisu tek jedan deo tela, te, prema tome, oboje treba shvatiti bogodolično.









NAPOMENE:

1. Sveti Vasilije Veliki u svom delu Beseda o veri veli: A tamo gde je Sin i gde je Otac, tamo se vidi i Duh Sveti (EPE, knj. 7, str. 36).
2. Jelini (Grci) je zajedničko ime svih grčkih plemena, a kasnije je označavalo neznabošce i idolopoklonike, nasuprot Jevrejima i hrišćanima.
3. Verovanje Jevreja u jednoga Boga, koji se u senci delimično otkrivao izabranicima svoga naroda u starozavetnom periodu. Čvrsto držanje te vere opovrgava se pojavom triju lica jednoga Božanstva kroz očovečenje Boga Logosa.
4. Religiozna shvatanja drevnog idolopokloničkog sveta, koja imaju svoj izraz u mnogoboštvu.
5. Ps 119, 89.
6. Ps 107,20.
7. Ps 104, 30.
8. Ps 33, 6.
9. Jov 33,4.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:01 pm

9. O onome što se o Bogu može reći



Božanstvo je prosto i nesloženo, dok ono što je iz mnogoga i različitoga sastavljeno, to je složeno. Ako bismo, dakle, ono što je nestvoreno, bespočetno, bestelesno, besmrtno, večno, dobro, stvaralačko, i sve tome slično, kada je Bog u pitanju, nazvali suštinskim razlikama, onda Bog, budući da je sastavljen iz toliko elemenata, neće biti prost nego složen, a to tvrditi krajnja je bezbožnost. Stoga je potrebno znati da sve ono što se o Bogu govori ne označava šta je On po svojoj suštini, nego otkriva ili ono šta On nije, ili neki Njegov odnos prema nečemu od čega se razlikuje, ili ono što prati božansku prirodu, ili, pak, otkriva Njegovu energiju.

Jasno je, dakle, da je od svih imena kojima se Bog naziva najvažnije ime "Onaj koji jeste" (? ??), kako On sam, odgovarajući Mojsiju na gori, govori: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: koji jest, on me posla.[1] Jer On postoji obuhvatajući sobom i u sebi sve, kao nekakav beskonačni i neograničeni okean suštastva. I kao što kaže sveti Dionisije, Njegovo ime je Dobri.[2] Jer ne priliči, kada je reč o Bogu, pominjati prvo Njegovo biće a potom dobrotu. Njegovo, pak, drugo ime je ? ????; (što ziači "Bog"), a dolazi od reči "?????"[3], odnosno hitati i starati se o svemu, ili od "??????" (žeći) to jest paliti - jer Bog je oganj koji svako zlo spaljuje[4] - ili, opet, od "???????? ?? ?????"[5], jer je nepogrešiv i sve nadzire.[6] Sve je On, naime, video pre no što je išta postalo, promišljajući nadvremeno,[7] i svaka stvar biva po Njegovom voljnom i nadvremenom promislu, koji je predodređenje[8] i ikona i primer onoga što u predodređeio vreme biva.

Prvo Njegovo ime, dakle, predstavlja Njegovo biće i ono šta On jeste, a drugo, opet, Njegovu energiju; dok pridevi: bespočetan, nepropadiv, nepostao, ili nestvoren, bestelesan i nevidiv, i slično, pokazuju šta On nije, odnosno, da Njegovo biće nema početka, niti propada, niti je stvoreno, niti je telo, niti se može videti.[9] Pridevi: dobar i pravedan i svet, te drugi takvi, prate božansku prirodu, ne pokazujući, međutim, njenu samu suštinu. Dok imena Gospod, Car, i tome slična, pokazuju odnos prema svemu onome što je Njemu različno: Gospodom se, naime, naziva u odnosu na one nad kojima gospodstvuje, carem prema onima nad kojima caruje, tvorcem prema onima koje je stvorio, a pastirom prema onima koje napasa.









NAPOMENE:

1. Izl 3,14.
2. Sveti Dionisije Areopagit. O božanskim imenima 2. 3-4.
3. Od ??? (hitam, trčim), što je od korena ??F, iz koga se izvodi ???? (hitar) i ?????? (pomoćnik) itd.
4. Jev 12,29.
5. ???????? ?? ?????; koji sve vidi.
6. Bog je svenadziratelj (svevidac) (2. Mak. 9, 5).
7. Prema istom svetom Jovanu Damaskinu Bog je uvek želeo da u vreme koje sam odredi nastane tvorevina (Dijalog protiv manihejaca 9, RG 94,1512).
8. Predodređenje se odiosi na predvečni savet Božiji. i obuhvata sve forme i izmene koje će nastupiti u unapred određeno vreme ostvarivalja božanske volje. U umu Gospodnjem sve je nevremeno postojalo, odnosno, ikona (ideja) i tip (paradigma).
9. Izrazi apofatičkog bogoslovlja. koje u Pravoslavnoj Crkvi najbolje predstavljaju spisi svetog Dionisija Areopagita.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:01 pm

10. O Božijem jedinstvu i razdeljenosti



Sva ta imena, dakle, koja se na celokupno Božanstvo odnose, poimamo kao zajednička i istovetna i prosta i nepodeljena i jedinstvena, dok razdvojeno poimamo imena Otac i Sin i Duh, kao i prideve bezuzročan, uzrokovan, nerođen, rođen i ishodeći, koji ne iskazuju suštinu, nego uzajamni odnos ipostasi i način njihovog postojanja.

No iako poznajemo ta imena i ona nas upućuju ka božanskoj suštini, ne shvatamo ipak samu suštinu, nego ono što se tiče te suštine, kao što ni onda kada znamo da je duša bestelesna, bezmerna i bezoblična, ne shvatamo zapravo time i njenu suštinu; niti, pak, suštinu tela shvatamo ukoliko znamo da je belo ili crio, nego shvatamo tek ono što je svojstvo njegove suštine. Jer istinska nauka uči da je božanstvo prosto i da ima jednu prostu i dobru energiju, koja svima sve ostvaruje, po primeru sunčevog zraka koji sve greje, i u svakome dejstvuje prema njegovoj prirodnoj raspoloživosti i moći primanja, budući da je zrak i sam primio takvu energiju od Boga koji ga je stvorio.

Izuzetak su, međutim, imena koja se tiču božanskog i čovekoljubivog vaploćenja Boga Logosa; u tome, naime, ni Otac niti Duh ni ia koji način nisu učestvovali, osim po blagovoljenju i neizrecivom čudotvorstvu, koje je Bog Logos izvršio kao neizmenjivi Bog i Božiji Sin, postajući, sličan nama, čovek.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:02 pm

11. O onome što se o Bogu kao telesnome govori



Budući da u božanskom Pismu pronalazimo mnoštvo mesta gde se o Bogu simvolički govori načinom podobnim čovekovoj telesnosti, potrebno je znati da mi, pošto smo ljudi, i pošto smo opterećeni ovim veštastvenim telom, ne možemo pojmiti ili izreći božanske i uzvišene i neveštastvene energije božanstva, ukoliko ne koristimo predstave i obrasce i simvole podobne našima. Zbog toga, sve što se o Bogu govori izrazima telesnosti, rečeno je simvolički i ima u sebi uzvišeniji smisao, jer božanstvo je prosto i neizobrazivo. Prema tome, oči Božije, i trepavice, i vid, shavatimo kao Njegovu moć nadziranja svega i kao nepogrešivost Njegovog znanja; jer tim čulom i mi stičemo savršenije znanje i obaveštenje. A uši i sluh Božiji, shvatimo kao Njegovu milostivost i primanje naših molitava, jer i mi, tim istim čulom, bivamo blagonakloni prema onima koji nas mole, priklanjajući bolje svoje uho ka njima. A Njegova usta i govor, shvatimo kao projavu Njegove volje, pošto se i nama raspoloženja srca otkrivaju ustima i govorom. Jelo i piće Njegovo shvatimo kao naše pridruživanje Njegovoj volji, jer i mi čulom ukusa zadovoljavamo neophodne prirodne apetite. Miris, opet, shvatimo kao prihvatanjs naših misli i ljubavi, usmerenih ka Njemu, jer i mi tim čulom prihvatamo mirise. Lice Božije shvatimo kao Njegovo pokazivanje i javljanje kroz dela, jer i naše javljanje biva licem. A ruke kao delotvornost Njegove energije, pošto i mi ono što nam je potrebno, a naročito ono najznačajnije, vlastitim rukama ostvarujemo. Desnicu Božiju shvatimo kao Njegovu pomoć u dobru, budući da i mi uglavnom koristimo desnu ruku za ono što je blagoobraznije i značajnije kao i za ono što zahteva više snage. A dodir Njegov shvatimo kao najtačnije poznavanje i sakupljanje onih znanja koja su najtananija i najskrivenija, jer nije moguće da oni, koje dodirujući ispitujemo, išta sakriju za sebe. Njegove noge i hod, opet, shvatimo kao Njegovo priticanje i dolazak radi pomoći onima koji je potrebuju ili radi zaštite od neprijatelja, ili radi kakvog drugog dela, budući da i mi dolazak ostvarujemo koristeći noge. Zakletvu Božiju, takođe, shvatimo kao nepokolebivost Njegove odluke, jer se i naši uzajamni sporazumi zakletvom potvrđuju. Njegov gnev i Njegovu jarost shvatimo kao omrazu i odvratnost protiv nevaljalstva, jer se i mi gnevimo mrzeći ono što je suprotno našoj volji. A zaboravnost Božiju i san i dremanje, shvatimo kao Njegovu sporost da se osveti neprijateljima i odlaganje česte pomoći onima koji su mu bliski. I prosto rečeno: sve ono što je o Bogu rečeno na način koji je podoban iašoj telesnosti, skriva u sebi neko značenje koje, svojstvima koja su nama podobna, uči o onome što je iznad nas; osim ako nije rečeno nešto o telesnom dolasku Boga Logosa: jer je On, radi našega spasenja, uzeo na sebe celokupnog čoveka, odnosno, neveštastvenu dušu, i telo, i svojstva čovečanske prirode, kao i prirodne i neporočne[1] strasti.









NAPOMENE:

1. Pod prirodnim i neporočnim strastima razumevamo sve bolesti i slabosti kojima je podložna ljudska priroda, budući da je ograničena, a koje, pošto ne zavise od čovečanske želje, nego su potpuno prirodne, nemaju na sebi krivice i slobodne su od greha. Takve strasti su: glad, žeđ, zamor, bol, propadivost itd.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:02 pm

12. O istome



Ovo smo, dakle, naučili od sveštenih spisatelja, kao što veli božanski Dionisije Areopagit[1]: Bog je uzrok i početak svega, suština svih bića, život svega živoga, razum slovesnih bića, um svih umnih bića; onih koji su od Njega otpali On je ponovno pozivanje i podizanje, a onih koji upropaštavaju ono što je po prirodi - obnovljenje i preobražavanje; onih koji se njišu nekakvim neblagočestivim kolebanjem - svešteno utvrđenje, i postojanih sigurnost; a onih koji se ka Njemu kreću - put i rukovodstvo koje ka njemu uzvodi. Dodaću još da je On i Otac svih onih bića koja su od Njega stvorena; jer Bog je, zapravo, naš Otac, koji nas je iz nebića u biće priveo, a ne oni koji su nas rodili, i koji su od Njega primili i biće i svojstvo da rađaju. On je pastir onih koji Ga slede i koje napasa, blistanje onih koji se Njime prosvećuju, tajnovodstvo onih koji se posvećuju u tajne vere, bogonačalo onih koji se Njime obožuju, mir onih koji se nadmeću, jednostavnost onih koji su jednostavni, te jedinstvo onih koji se sjedinjuju, nadsuštastveni i natpočetni početak svakoga početka, i blago predavanje onoga što je skriveno, odnosno, svoga poznanja, prema onome koliko je svakome dopušteno i dostupno.



Još podrobnije o božanskim imenima



Budući da je Božanstvo neshvativo, ono je, svakako, i bezimeno. A pošto, dakle, ne poznajemo Njegovu suštinu, ne istražujmo ni ime Njegove suštine, jer imena otkrivaju stvari. Ali Bog, budući da je blag, priveo nas je iz nebića u biće da bismo bili zajedničari Njegove dobrote, i stvorio nas je sposobnima da saznajemo, no kao što nam nije predao ništa od svoje suštine, tako nam nije predao ni od poznanja svoje suštine, jer nemoguće je da neka priroda savršeno spozna nadsuštastvenu prirodu.[2] A ako je, pak nemoguće i poznanje stvari, kako li ćemo, onda, spoznati ono što je nadsuštastveno? Zbog svoje, dakle, neizrecive dobrote blagoizvoleo je Bog da bude nazvan imenima podobnim nama, kako ne bismo bili potpuno nepričastni Njegovom poznanju, nego da imamo makar i nejasan pojam o Njemu. Prema tome, kako je neshvativ, tako se ni imenovati ne može, a budući da je On uzročnik svega i da sve stvari u Njemu od iskoni imaju svoj logos i uzrok, to On biva posvedočen od svake stvari, čak i od međusobno suprotiih, kao što su svetlost i tama, voda i vatra, kako bismo spoznali da On, po svojoj suštini, nije što i te stvari, nego je, naime, nadsuštastven i neimeniv; a da je uzročiik svih stvari, svedoči sve ono što je On stvorio. Zbog toga, neka od božanskih imena, koja se u odričnom (apofatičkom) smislu koriste, izražavaju Njegovu nadsuštastvenost (kao što su imena nesuštastven,[3] nadvremei, bespočetan, nevidiv) - ne zato što je On manji od ma čega ili što je nečeg lišen - jer, sve što postoji, Njegovo je, i sve je od Njega i Njime postalo i u Njemu se održava - nego zato što se, sve nadvisujući, izdvaja iznad svega - jer On nije nijedno od bića, nego je iznad svega postojećeg. Ona imena, opet, koja se izriču u potvrdnom (katafatičkom) smislu, pripisuju Mu se jer je uzročnik svega; naime, kao uzročnik svih stvari i svih bića, naziva se "??" (Onaj koji jeste) i biće, a kao uzročnik svakog razuma i mudrosti, te svega razumnog slovesnog i mudrog, naziva se slovom i slovesnim te premudrošću i premudrim; naziva se, takođe, i umom i umnim, životom i živim, silom i silnim; a slično će se nazvati i u vezi sa svim ostalim svojstvima, uzimajući imena uglavnom od onoga što je blagočestnije i što Mu je bliže. A blagočestnije je, naime, i Njemu bliže, neveštastveno od veštastvenog, čisto od nečistog, sveto od besvetog, jer ova prva više imaju učešća u Njemu. Svojstvenije Njemu je nazvati Ga suncem i svetlošću nego tamom; prikladnije je zvati Ga danom nego noći, životom nego smrću, te vatrom, dahom vetra i vodom, kao životvornim elementima na zemlji, a prevashodno i najpre nazvati Ga dobrotom nego zlom. Jedno te isto je reći "??"[4] (biće) ili ?? ??[5] (nebiće); jer ono što jeste dobro to je postojanje i uzročnik postojanja, a zlo je, pak, odsustao dobra, odnosno, postojanja. To su, dakle, odricanja i potvrđivanja; a sprega ovoga dvoga je, vrlo blagoprijatna, kao: "nadsuštastvena suština, nadbožanstveno božanstvo, nadpočetni početak", i tome slično. Postoje, međutim, i neka potvrdna (katafatička) imena koja se koriste u vezi sa Bogom, a koja imaju naročito odričnu (apofatičku) moć, kao, na primer, "tama", ne zato što je Bog tama, već zato šgo nije svetlost, nego je iznad svake svetlosti.

Dakle, Bog se naziva umom i logosom i duhom i premudrošću i silom, budući da je svega toga uzročnik, i budući da je neveštastven, svedelatelj i svesilan. A ta imena, bilo da se izriču odrično ili potvrdno, zajednički se pripisuju celokupnom božanstvu, i to svakom licu Svete Trojice slično, na isti način i u potpunosti; jer kada zamislim jednu od ipostasi, poznajem njome savršenog Boga, savršenu suštinu. Kada, opet, spojim i pribrojim sva tri lica, poznajem jednog savršenog Boga, jer božanstvo nije složeno, nego je, u tri savršena lica, jedno savršeno, nedeljivo i nesloženo. A kada zamislim uzajamni odnos ipostasi, znam da je Otac nadsuštastveno suncs, izvor dobrote, beskrajna pučina suštine, razuma, premudrosti, sile, svetlosti, božanstva, da je istočnik koji rađa i proizvodi blago koje ima skriveno u sebi. On je, dakle, um, beskrajna pučiia Logosa, roditelj Logosa i, kroz Logosa,[6] izvoditelj Duha koji je otkrivenje istine; no da ne bih mnogo pričao, nema za Oca drugog Logosa, premudrosti, sile, volje, osim Sina, koji je jedina prvonačalna Očeva sila stvaranja svega postojećeg. Tako rođen kao savršena ipostas od savršene ipostasi, kao što On sam zna, i jeste i naziva se Sinom. A Duh Sveti, opet, predstavlja silu Očevu koja je otkrivenje tajne Božanstva, i koja, pak, od Oca kroz Sina ishodi, kao što On sam zna, i to ne rađanjem; zbog toga Duh Sveti i jeste onaj koji dovršuje delo stvaranja svega. Stoga, sve što podobuje Bogu Ocu kao uzroku, Ocu, izvoru, roditelju, podobno je samo Ocu; a što podobuje prouzrokovanome,[7] rođenome Sinu, Logosu, prvonačalnoj sili, volji, premudrosti, podobno je Sinu; a što podobuje uzrokovanome, koji ishodi, i koji otkriva istinu, i sili koja usavršava, podobno je Svetome Duhu. Otac je izvor i uzrok Sina i Duha, ali je Otac samo Sinu a izvoditelj samo Svetome Duhu. Sin je Sin, Logos, premudrost i sila, ikona, odsjaj, obraz Očev i od Oca rođen; međutim, Duh Sveti nije Sin Očev, nego je Duh Očev, budući da od Oca ishodi - jer bez Duha nema nikakvog kretanja - a Duh je Sinov,[8] ne zato što je od Njega, već što kroz Njega ishodi od Oca, jer samo je Otac uzrok.









NAPOMENE:

1. O božanskim imenima gl. 1.
2. Ona priroda koja je iznad suštine.
3. Koji nema bića u našem smislu reči.
4. Ono što ima biće, postojanje.
5. Ono što nema biće, postojanje.
6. Upor. Jn 14.26 i 15.26.
7. Onaj ko ishodi iz kakvog uzroka, odnosno rezultat (Aristotel, Anal. 1, 9,4).
8. Gal 4,6.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:02 pm

13.0 prostoru Božijem i o tome da je samo božanstvo neopisivo



Telesni prostor jesu granice sadržanoga tela kojima je taj sadržaj obuhvaćen: vazduh, na primer, obuhvata, dok telo biva obuhvaćeno. Ali nije sav vazduh koji obuhvata to telo prostor obuhvaćenoga tela, nego samo međa toga vazduha koja dodiruje obuhvaćeno telo. U svakom slučaju: ono što obuhvata nije u onome što biva obuhvaćeno.

Postoji, pak, i umstveni (??????) prostor, gde se umom smešta i gde jeste neveštastvena i bestelesna priroda, gde zapravo prebiva i gde dejstvuje, i biva obuhvaćena, i to ne na način telesni nego umstveno, jer nema oblika, da bi bila telesno obuhvaćena.

Bog, dakle, budući da je neveštastven i neopisiv, nije u prostoru, jer je On sam svoj prostor, koji sve ispunjava, nad svime prebiva i sam sve održava. Kaže se, međutim, da je Bog u prostoru, a ono mesto gde se projavno ostvaruje Njegovo dejstvo, naziva se prostorom Božijim. Jer On sam prohodi kroz sve postojeće bez ikakvog mešanja sa onim kroz šta prohodi, i svemu predaje od svoje energije, prema njegovoj sposobnosti i moći prihvatanja, odnosno, prema suštastvenoj i voljnoj čistoti svakoga, jer čistije je neveštastveno od veštastvenog i vrlinsko od onoga što spreže sa zlom. Stoga se prostorom Božijim naziva onaj prostor koji najvećma učestvuje u Njegovoj energiji i blagodati. Zbog toga je nebo Njegov tron - jer na njemu su anđeli koji tvore volju Njegovu i neprestano Ga slavoslove,[1] a to je Njegov počinak - a zemlja je podnožje nogama Njegovim[2] - jer na njoj je, među ljudima, u telu obitavao.[3] A nogom Božijom je, opet, drugačije nazvano Njegovo sveto telo. Crkva se, takođe, naziva prostorom Božijim, jer smo ga Njemu u slavu prineli na dar, kao nešto zavetovano i posvećeno, u kome tvorimo i molitve Njemu upućene. Na sličan način se i mesta, gde nam Njegovo dejstvo biva vidno, bilo u ploti bilo bez tela, nazivaju prostorima Božijim.



O prostoru anđela i duše, te o onome što je neopisivo

Anđeo se, pak, ne nalazi u prostoru onako kako se tela prostiru, niti poprima izgled i oblik; kaže se, međutim, da je u prostoru, jer je umstveno prisutan i dela prema svojoj prirodi, a nije istovremeno i negde drugo, nego tamo gde deluje, tamo se umstveno ograničava, jer ne može istovremeno delovati na raznim mestima, budući da je samo Božije da svugde istovremeno deluje. Jer anđeo, zahvaljujući hitrini svoje prirode i spremnosti, odnosno brzini prelaska sa mesta na mesto, deluje istovremeno na raznim mestima, dok božanstvo, koje je posvuda i iznad svega, deluje istovremeno na različite načine i to jednom i jedinstvenom energijom.

Duša je, opet, povezana sa telom, i to celokupna sa celokupnim telom, a ne jednim svojim delom tela; i nije njime obuhvaćena nego ga obuhvata, kao što vatra obuhvata gvožđe, pa budući da je u njemu, deluje na način koji je njemu svojstven. Ograničeno je, dakle, ono što se prostorom ili vremenom ili poimanjem može obuhvatiti, dok je neograničeno ono što se ničim od toga ne može obujmiti. Prema tome, neograničeno je samo božanstvo, jer je bespočetno i beskonačno, jer sve obuhvata a nikakvim poimanjem se ne može obuhvatiti, jer samo je ono nepostiživo i neodredivo, ni od koga spoznativo i jedino ono može sebe spoznati. Anđeo je, međutim, određen i vremenom - jer ima početak svoga postojanja - i prostorom, iako je, kao što smo već rekli, umstven, te poimanjem; oni na neki način čak poznaju prirodu jedan drugoga i potpuno su određeni tvorcem, dok su tela određena i početkom i krajem i prostorom koji zauzimaju i poimanjem.



Sabrana razna mesta o Bogu, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, te o Logosu i Duhu



Božanstvo je, dakle, u potpunosti nepromenjivo i nepreinačivo, jer je svojim predznanjem, sve ono što od nas ne zavisi, unapred odredilo, naime svaku stvar u njenom vlastitom i odgovarajućem vremenu i prostoru. A po onome: Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu,[4] jasno je da sudi Otac i Sin, kao Bog, i Duh Sveti; ali će i sam Sin kao čovek, telesno, sići i sesti na presto slave - jer silaženje i sedenje odnose se na određeno telo - i sudiće svoj vaseljeni po pravdi.

Sve što postoji daleko je od Boga, i to ne prostorno nego prirodom. U nas ljudi razum, mudrost i razboritost, kao svojstvo postoji i odstupa od nas, dok u Boga nije tako; jer u Njega ništa ne biva i ništa ne nestaje, budući da je nepreinačiv i neizmenjiv, i ne treba govoriti da se u Njemu nešto događa. A dobro je uvek pratilac Božanske suštine.

Ko svagda žudi za Bogom, taj Ga vidi, jer Bog je u svemu, i od Njega koji jeste zavise sva bića, i ništa ne može postojati ukoliko nema svoje biće u Onome koji jeste, jer Bog je pomešan sa svime postojećim, budući da održava jestestvo u postojanju, a Bog Logos se, čak, svojim svetim telom, ipostasno sjedinio i nesliveno smešao sa našim telom. Niko ne vidi Oca, nego Sin i Duh.[5]

Sin je volja i premudrost i sila Očeva; i ne treba Bogu pripisivati osobinu, da ne bismo time rekli da je složen iz suštine i osobine. Sin je od Oca rođen i sve što ima, od Njega ima; zbog toga ne može činiti ništa sam od sebe,[6] jer nema posebnu energiju u odnosu na Oca.

A da Bog, budući da je nevidiv prirodom, ipak biva vidiv preko svojih energija, spoznajemo iz toga što je sazdao svet i upravlja njime.[7]

Sin je ikona Očeva, a Duh je ikona Sinova, kroz kojega Hristos, useljavajući se u čoveka, daruje mu ono što je stvoreno po obrazu Božijem.

Duh Sveti je Bog, posrednik između onoga što je nerođeno i onoga što je rođeno, i kroz Sina je sjedinjen sa Ocem; naziva se: Duh Božiji, Duh Hristov, Um Hristov, Duh Gospodnji, Samogospod, Duh usinovljenja, istine, slobode, premudrosti (jer je, naravno, tvorac svega toga); Duh svojom suštinom sve ispunjava, sve održava, po svojoj suštini ispunjava svet, a po svojoj sili je nesmestiv u svet.

Bog je večna i nepromenjiva suština, koja je stvorila svaku tvar, i kojoj se klanjamo blagočestivim mislima.

Bog je i Otac koji je svagda nerođen, budući da ni od koga nije rođen, nego je rodio Sina koji mu je savečan. Bog je i Sin koji je svagda sa Ocem, i koji je nadvremeno i večno i bez ikakvog kretanja i bestrasno i neodvojivo od Njega rođen. Bog je i Duh Sveti, osvećujuća sila, koja ima svoju ipostas, i koja od Oca, ne odvajajući se, ishodi, a u Sinu počiva; koja je jednosuštna sa Ocem i Sinom.

Logos[8] je taj koji je svagda sa Ocem suštinski saprisutan. Logos (razum) je, takođe, prirodna kretnja uma, prema kojoj um dejstvuje i razmišlja i prosuđuje, kao da je njegova svetlost i odsjaj. Logos[9] je, takođe, skriven u dubinama[10] i govori u srcima. I, opet, logos, (slovo, reč) je vesnik uma. Bog Logos je, dakle, suštastven i ipostasan, dok ostala tri logosa predstavljaju sile duše za koje se ne smatra da imaju vlastitu ipostas; prvi logos je prirodni plod uma iz koga on na prirodan način svagda izvire, drugi se, pak, naziva unutarnjim skrivenim, a treći usmenim.

Reč duh se shvata na razne načine; na primer, Sveti Duh. Duhovima se, naime, nazivaju i sile Duha Svetoga; duh je i dobri anđeo; duh je i demon; duhom se naziva i duša; ponekad biva da se i um naziva duhom; duh je vetar; duh je vazduh.









NAPOMENE:

1. Is 6,1-3.
2. Is 66,1.
3. Var 3, 38.
4. Jn 5,22.
5. Upor. Jn 6,46.
6. Upor. Jn 5. 30.
7. Prem 13,5.
8. Bog Logos, Sin.
9. Logos. ovde: logika, slovesnost.
10. Filon (2, 154) je pojam logos (razum, reč) delio na izgovoreni (usmeni) i unutarnji.




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:03 pm

14. Svojstva Božanske prirode



Božanska priroda je: nestvorena, bespočetna, besmrtna i beskonačna i večna, neveštastvena, dobra, stvaralačka, pravedna, prosvećujuća, nepromenjiva, bestrasna, neopisiva, nesmestiva, neograničena, neodrediva, nevidiva, nepojmiva, neoskudna,[1] samostalna i samovlasna, svedržeća, životodavna, svemoguća, svesilna; ona osveštava i predaje se, sadrži i održava svaku tvar i o svemu promišlja. Sve ovo, i tome slična svojstva, Božanstvo ima po svojoj prirodi, ne primivši to odnekud drugo, nego (Ono samo) predaje svojim stvorenjima svako dobro, već prema moći prihvatanja svakoga pojedinačno.

Svojstvo Božanske prirode je i uzajamno prebivanje i počivanje Božanskih ipostasi, budući da su one nerazdeljive i nisu udaljene jedna od druge, uzajamno se nesliveno prožimajući, tako da se ne stapaju i ne slivaju, nego da jedna ipostas sledi drugu. Jer Sin je u Ocu i Duhu, a Duh je u Ocu i Sinu, a Otac je u Sinu i Duhu, a da pri tome ne biva nikakvo stapanje ili mešanje ili slivanje. Njeno svojstvo je u tome da postoji jedno i jedinstveno delanje, odnosno, jedno stremljenje i jedno delanje triju ipostasi, što je nemoguće primetiti u stvorenoj prirodi.

Svojstvo je i to da božansko blistanje i božanska energija,[2] budući da je jedna i jednostavna i nepodeljena, i da se blagorazlično u podeljivim stvarima razlikuje, te da svemu dodeljuje ono što sačinjava njegovu vlastitu prirodu, ostaje jednostavna, pošto se, pak, nepodeljeno pruža ka podeljivim stvarima i te podeljene stvari vraća i sabira u svojoj jednostavnosti - jer sve što postoji ka njoj teži i u njoj ima svoje bitije - i ona svemu predaje bitije, prema onome kako njihova priroda to zahteva; a ona (energija) je bitije svih bića, život svega živoga, razum (logos) svih slovesnih bića, um umnih bića, jer je ona iznad uma, i iznad razuma, i iznad života, i iznad suštine.

Svojstvo Božanske prirode je još i to da kroz sve proniče ne mešajući se ni sa čim, dok kroz nju ništa ne prohodi. Takođe i to da prostim znanjem sve poznaje i svojim božanskim i svevidećim i neveštastvenim okom, na jednostavan način, sve vidi; i ono što sada jeste i ono što je bilo i ono što će biti, i to pre njihovog nastanka; svojstvo je i to da je bezgrešna i da otpušta grehe i spašava; i da sve što želi, može da učini, ali ne želi sve što može; jer može da pogubi svet, ali to ne želi.









NAPOMENE:

1. Ovo svojstvo kazuje da Bog nema potrebe ni za čim.
2. Učenje o istinskom razlikovanju suštine i božanskih energija predstavlja drevno učenje Crkve, koje se zasniva na Novom Zavetu i na predanju svetih Otaca od prvih vekova Crkve i tesno je povezano sa dogmatom o Svetoj Trojici. Da bi zaštitio ovo predanje sveti Grigorije Palama je razjasnio ovo učenje. (Vid. Vladimir Loski, Mističko bogoslovlje Istočne Crkve, gl. 4).




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:03 pm

15. O vremenu (veku)



Vekove (vreme) je stvorio Onaj koji postoji pre svih vekova, o kome božanski David kaže: Od veka i do veka ti jesi[1]. A božanski apostol Pavle veli: Kroz kojega je i vekove stvorio.[2]

Potrebno je, dakle, znati da je izraz "vek" (???? eon)[3] višeznačan, da ima mnoštvo značenja. Vekom se naziva i život svakog čoveka. Vekom, eonom, se opet naziva vreme od hiljadu godina. Vekom se naziva i celokupni sadašnji život, ali i budući vek, onaj posle vaskrsenja, odnosno onaj beskonačni. Vekom se, zatim, naziva, ne vreme niti neki deo vremena koji se meri kretanjem ili putanjom Sunca, koji se sastoji od dana i noći, nego vreme koje se sarasprostire sa onim što je večno, kao nekakvo vremensko kretanje i period. Jer, što je, zapravo, vreme za ono što je pod vremenom, to je vek za ono što je večno.

Govori se, naravno, i o sedam vekova ovoga sveta, to jest, od stvaranja neba i zemlje do opšteg skončavanja i vaskrsenja čoveka. Jer postoji pojedinačna končina, odnosno, smrt svakoga ponaosob, a postoji i zajednička i opšta končina, kada predstoji opšte vaskrsenje svih ljudi. A osmi vek je budući vek.

Međutim, pre ustrojstva sveta, kada ni Sunca nije bilo da deli dan od noći, nije bilo merivog vremena, nego ono što se sarasprostire sa onim što je večno, kao nekakvo vremensko kretanje i period, te po tome, dakle, postoji samo jedan vek, odakle se i Bog naziva večnim, ali i predvečnim. A On sam je, naime, stvorio taj vek, jer budući da je samo On bespočetan, On je stvoritelj svega, i vekova i svih bića. Govoreći o Bogu jasno je da govorim o Ocu i Njegovom jedinorodnom Sinu, Gospodu našem Isusu Hristu, i o Njegovom Presvetom Duhu, odnosno, o jednom Bogu našemu.

Kaže se i "vekovi vekova", pošto i sedam vekova sadašnjega sveta sadrže u sebi mnoge vekove, odnosno, ljudske živote, i jedan vek obuhvata sobom sve vekove. A vekom vekova naziva se sadašnji i budući vek. A izraz, pak, "večni život" i "večni pakao" otkriva beskonačnost budućega veka. Jer po vaskrssnju, vreme se neće meriti danima i noćima, nego će, naime, biti jedan nevečerni dan, kada će Sunce pravednosti[4] jasno obasjati pravednike, a grešnike će pokriti najdublja i beskrajna tama. Kako će se, dakle, brojati vreme hiljadu vekova origenističkog vaspostavljanja?[5] Jedan je, dakle, tvorac svih vekova, a to je Bog, koji je sve stvorio i koji postoji pre svih vekova.









NAPOMENE:

1. Ps 90,2.
2. Jev 1,2.
3. Vid. sveti Vasilije Veliki, Šestodnev II, 43-44, EPE, knj. 4, str. 96.
4. Bog, koji se slavi u Trojici, u himnama biva nazvan "umstveno Sunce pravednosti". Videti i Molitvu sv. Vasilija Velikog u Međučasu Prvoga časa.
5. Prema Origenovom jeretičkom učenju o apokatastazi (vaspostavljanju) svega, najpre će, raznim sredstvima i vatrom čistilišta, doći do udaljavanja svega, pa i samih demona, od zla, a zatim će prestati da postoji razlog za kaznu i za postojanje materijalnog sveta, koji je bio rezultat zloupotrebe slobode od strane slovesnih i slobodnih duhovnih bića koja je Bog stvorio.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:05 pm

16. O stvaranju



Pošto se, dakle, blagi i preblagi Bog nije zadovoljavao time da posmatra samo sebe, nego je iz svoje prevelike dobrote blagoizvoleo da postanu neka bića koja bi primila Njegovu blagodetelj i postala učesnici Njegove dobrote, stvorio je i preveo sve iz nebića u biće; sve vidivo i nevidivo, kao i čoveka koji je sastavljen iz onoga što je vidivo i onoga što je nevidivo. A On stvara pomišljajući, a to što je pomislio postaje delo koje Logos izvršava a Duh usavršava.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:05 pm

17. O anđelima



Taj isti Bog je tvorac i sazdatelj (Demijurg) anđela, koje je preveo iz nebića u biće, stvorivši ih, po svojoj slici, bestelesne prirode, odnosno, kao nekakav duh i neveštastveni oganj, kao što veli božanski David: Činiš vetrove da su ti anđeli, plamen ognjeni da su ti sluge.[1] opisujući tako njihovu hitrinu i vatrenost i toplotu i prodornost i žestinu, kada su u pitanju božanske želje i služenje Njemu, te njihovo stremljenje ka gore i oslobađanje od svakog veštastvenog umovanja.

Anđeo je, dakle, neveštastvene (umstvene) suštine, svagda pokretne, samovlasne, bestelesne, koja Bogu služi, koja je blagodaću Božijom u svoju prirodu primila besmrtnost; a izgled i oblik toga suštastva samo Tvorac poznaje. A bestelesnim i neveštastvenim naziva se u odnosu na nas, jer sve što se poredi sa Bogom, jedinim neuporedivim, nalazi se da je telesno i veštastveno,[2] budući da je samo Božanstvo istinski neveštastveno i bestelesno.

On je, dakle, slovesna (logosna), umstvena i samovlasna priroda, promenjiva prema svome naumu, odnosio, svojevoljno promenjiva, jer sve što je tvarno (stvoreno) to je i promenjivo, a nepromenjivo je samo ono što je netvarno (nestvoreno). A sve što je slovesno (logosno), to je samovlasno (slobodno). Budući, dakle, da je priroda anđela slovesna i umstvena, ona je i samovlasna, a budući da je ta priroda stvorena, ona je i promenjiva, te ima vlast i da ostaje postojana i da napreduje u dobru, ali i da se okreće ka zlu.

Među svetim Ocima vlada mišljenje da je gordost predstavljala ono odstupanje đavola, u koje je povukao i anđeoske činove koji su mu se potčinili.

Sveti Atanasije Veliki u svojoj Besedi (odeljak 5, RG 28,257) tvrdi da satana nije otpao od nebesa zbog bluda ili preljube ili krađe nego zbog svoje gordosti. Jer ovako je rekao: Uzdići ću se i postaviću presto svoj ispred Boga i biću jednak sa Višnjim. Ovde sveti Atanasije očigledno koristi reči Svetoga pisma (Is 14.13). I neki od svetih Otaca takođe nalaze simvoliku sataninog pada u onim rečima koje govore o uzdizanju vavilonskoga cara (Is 14,12) i u rečima koje govore o caru Tira (Jez 28,12-18).

On ne može imati pokajanja jer je bestelesan; dok čovek može da stekne pokajanje kroz slabosti svoga tela. Besmrtan je, ne po svojoj prirodi, nego po blagodati, jer sve što ima početak, prirodno je da ima i kraj. A samo Bog postoji večno, čak i iznad svake večnosti, jer tvorac vremena nije pod vlašću vremena nego je iznad vremena.

Anđeli su druga duhovna svetila koja svoje osvetljenje poprimaju od prve i bespočetne svetlosti, ne potrebujući ni jezika ni sluha, već bez izgovorene reči predaju jedan drugome vlastite pomisli i naume.

Svi anđeli su, dakle, sazdani od strane Logosa,[3] a do savršenstva dovedeni osvećenjem od strane Svetoga Duha; imaju učešća u prosvećenju i blagodati u skladu sa vlastitim dostojanstvom i činom.

Ograničeni su prostorno; jer kad su na nebu, nisu na zemlji, a kad su od Boga poslani na zemlju, ne ostaju više na nebu. No nisu ograničeni zidovima i vratima i zatvorima i mandalima, jer su prostorno neodredivi. A neograničenima ih nazivam jer se javljaju pravednima, kojima Bog hoće da se oni jave, ne onakvi kakvi jesu, nego preobraženi onako kako bi, oni koji ih gledaju, mogli da ih vide. Jer neodredivo je po prirodi, zapravo, samo ono što je nestvoreno, budući da je svaka tvorevina određena Bogom koji ju je stvorio.

Osvećenje je u njih, ne iz njihove suštine, nego od Svetoga Duha; prorokuju uz pomoć božanske blagodati; i nemaju potrebe za brakom,[4] jer zapravo nisu smrtni.

Budući da su duhovna bića, anđeli se i nalaze u duhovnim (umstvenim) prostorima, i nisu telesno ograničeni, jer ne poprimaju telesni oblik po prirodnim zakonima, niti su u tri dimenzije, nego duhovno prisustvuju i delaju gdegod im je zapoveđeno, i nije im moguće istovremeno biti i delati i ovde i tamo.

Da li su anđeli po svojoj suštini jednaki ili se međusobno razlikuju, ne znamo. To zna samo Bog koji ih je stvorio i koji sve zna. No oni se međusobno razlikuju po prosvećenju i mestu koje zauzimaju, te ili zauzimaju mesto (stepen) pogodno za prosvećenje, ili u prosvećenju učestvuju prema mestu koje zauzimaju uzajamno se prosvećujući, zbog preimućstva njihovog anđelskog čina i prirode. Jasno je, naime, da viši anđelski činovi predaju prosvećenje i znanje nižima.

Oni su moćni i gotovi da ispune svaku božansku volju, i, zahvaljujući hitrini svoje prirode, nalaze se odmah svugde gde bi ih pozvala božanska zapovest; čuvaju krajeve zemlje, predvode narode i mesta, kao što im je određeno[5] od strane Sazdatelja, te ustrojavaju ono što je naše ljudsko i pomažu nam. U svakom slučaju istina je da, budući da su, po božanskoj volji i zapovesti, viši[6] od nas, svagda stoje pred Bogom.

Anđeo je trom kada je u pitanju zlo, ali ne i potpuno nepokretan; sada su, istina, i nepokretni, ali ne po svojoj prirodi nego po blagodati i po bliskom prebivanju uz Onoga koji je jedino dobro.[7] Boga vide već prema vlastitoj mogućnosti poimanja i time se nasićuju. Od nas ljudi su viši jer su bestelesni, i oslobođeni od svake telesne strasti; međutim, nisu bestrasni, jer bestrasno je samo božanstvo. Poprimaju oblik prema tome kako im Gospod Bog zatraži, i tako se javljaju ljudima, otkrivajući im božanske tajne.[8]

Oni prebivaju na nebu i samo jedno delo čine: pesmom hvale Boga i služe Njegovoj božanskoj volji. I kao što veli najsvetiji i najblaženiji i najbogoslovesniji Dionisije Areopagit: Svo bogoslovlje, odnosno, božansko Pismo, govori o devet nebeskih bića; njih božanski sveštenoučitelj deli na tri trojične skupine. A prva trijada su, veli, oni anđeli koji su svagda u blizini Boga, i gotovi da se odmah sa Njim sjedine, odnosno, čin šestokrilih Serafima, mnogookih Heruvima i najsvetijih Prestola; druga trijada su činovi Gospodstva, Sila i Vlasti; a treća i poslednja činovi Načalstava, Arhanđela i Anđela.

Neki, naravno, govore da su anđeli postali pre celokupnog stvaranja, kao što kaže Grigorije Bogoslov: Bog, dakle, najpre umom poima anđelske i nebeske sile, a ta pomisao postala je delo".[9] Drugi, opet, govore da su ovi postali posle stvaranja prvoga neba. Ali da su postali pre no što je čovek sazdan, to svi priznaju. A ja stajem uz Grigorija Bogoslova, jer trebalo je najpre da bude stvoreno duhovno suštastvo a zatim čuvstveno, a onda iz oba suštastva da bude sazdan sam čovek.

Oni, pak, koji anđele nazivaju tvorcima[10] bilo kakvog suštastva, oni su usta svoga oca, đavola; jer anđeli, budući da su i sami tvorevina, ne mogu biti stvoritelji. Nego je tvorac i promislitelj i održitelj svega Bog, koji je jedini nestvoren, i koji se proslavlja i slavoslovi u Ocu i Sinu i Svetome Duhu.









NAPOMENE:

1. Ps 104,4.
2. Pojmovi telesno i veštastveno izražavaju suprotnost materije duhu.
3. Upor. Kol 1,16.
4. Upor. Mt 22, 30.
5. Upor. Ponz 32,8.
6. Upor. Ps 8,6.
7. Bog je jedini dobar i jedino Dobro.
8. Misli se na tajne ikonomije Božije o spasenju čoveka, koje anđeli otkrivaju, ne zbog toga što Bog ne može to da postigne te mu je potrebna njihova služba, već zbog toga što anđeli, po Apostolu Petru, žele zaviriti (1. Pt 1,12).
9. Sveti Grigorije Bogoslov, Beseda 38, 9, RG 36, 320.
10. Damaskin pobija zabludu manihejaca, prema kojoj je Bogu bila potrebna pomoć anđela da bi stvorio svet.




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:06 pm

18. ? đavolu i demonima



Načelnik zemnih činova, koji je iz tih anđelskih sila, i kome je Bog predao zemlju na čuvanje, nije nastao zao po prirodi, nego je prvobitno bio dobar i stvoren za dobro, ne imajući uopšte u sebi ni traga zla koje bi bilo od Stvoritelja, nije prihvatio prosvećenje i čast koje mu je Stvoritelj darivao, i samovlasnim proizvoljenjem se obratio iz prirodnog stanja u protivprirodno i podigao se[1] protiv Boga koji ga je stvorio, želeći da buntuje protiv Njega; i odstupivši prvi od dobra završio je u zlu, jer zlo nije ništa drugo nego odsustvo dobra, upravo kao što je tama odsustvo svetlosti. Dobro je, naime, duhovna svetlost, kao što je zlo duhovna tama. No iako je kao svetlost stvoren od strane Stvoritelja te je nastao kao dobar - jer pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma[2] - svojom slobodnom voljom on je postao tama. Sa njim se, opet, odvojilo, pa je za njim pošlo i otpalo od Boga, nepregledno mnoštvo njemu potčinjenih anđela. Imajući, naravno, istu prirodu[3] sa anđelima, ipak su postali zli, jer su svoju naklonost dobrovoljno priklonili od dobra ka zlu.

Oni zbog toga nemaju nikakvu vlast niti moć nad bilo kim, ukoliko im to Bog, po svojoj ikonomiji, ne bi dopustio, kao kada je bio u pitanju Jov,[4] ili kao što je u Jevanđelju pisano ? slučaju sa svinjama.[5] Međutim, kada to dopuštenje Božije dozvoljava, oni bivaju moćni i pretvaraju se i po svojoj zamisli se preobražavaju u oblik kakav požele.

? budućnost, naravno, ni anđeli Božiji niti demoni ne znaju, ali ipak proriču: anđeli, jer im Bog otkriva i zapoveda šta će proreći, te otuda biva ono što oni proriču. Proriču, međutim, i demoni, kadšto gledajući ono što se zbiva u daljini, a kadšto nagađajući, otuda i lažu toliko mnogo. Njima ne treba verovati, čak iako često govore istinu, na način koji smo već pomenuli. Poznaju oni, takođe, i Sveto pismo.

Svako zlo je, dakle, njihov izum, a tako i nečiste strasti. Premda im je dopušteno da iskušavaju čoveka, oni nemaju moć da nekoga na nešto primoraju; jer na nama je da li ćemo to iskušavanje prihvatiti ili ne. Zbog toga je za đavola i za njegove demone, kao i za sve one koji ga slede, pripravljen neugasivi oganj i večni pakao.[6]

Treba znati da ono što je za ljude smrt, to je za anđele pad. Jer posle pada za njih nema pokajanja, kao što ni za čoveka nema pokajanja posle smrti.









NAPOMENE:

1. Među svetim Ocima vlada mišljenje da je gordost predstavljala ono odstupanje đavola, u koje je povukao i anđeoske činove koji su mu se potčinili. Sveti Atanasije Veliki u svojoj Besedi (odeljak 5, PG 28,257) tvrdi da saSpana nije otpao od nebesa zbog bluda ili preljube ili krađe nego zbog svoje gordosti. Jer ovako je rekao: Uzdići ću se i postaviću presto svoj ispred Boga i biću jednak sa Višnjim. Ovde sveti Atanasije očigledno koristi reči Svetoga pisma (Is 14,13). I neki od svetih Otaca takođe nalaze simvoliku sataninog pada u onim rečima koje govore ? uzdizanju vavilonskoga cara (Is 14,12) i u rečima koje govore ? caru Tira (Jez 28,12-18).
2. Post 1,31.
3. Prema rečima Apostola Pavla priroda đavolb je bestelesna: jer ne ratujemo protiv krvi i tela nego protiv ... duhova zlobe (Ef 6,12) veli sveti Vasilije Veliki. I prema svetom Kirilu Jerusalimskom duhom se uopšteno naziva ono što nema veštastveno telo a duhovima se nazivaju i demoni, jer nemaju takvoga tela.
4. Jov, 1,12.
5. Mk 5,13.
6. Upor. Mt 25,41.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:09 pm

19. 0 vidivoj tvorevini



Sam Bog naš koji se u Trojici i u jedinici (monadi) slavi, stvorio je nebo i zemlju, more i sve što je u njima,[1] prevodeći iz nebića u biće sve što postoji: stvarajući jedne, ne iz ranije postojeće materije, kao nebo, zemlju, vazduh, vatru, vodu, a druge iz onoga što je od Njega već nastalo, kao životinje, rastinje, semenje; jer sve to je, zapovešću Stvoriteljevom, nastalo iz zemlje, vazduha i vatre.









NAPOMENE:

1. Ps 146,6.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:10 pm

20. O nebu



Nebo je oblast vidivih i nevidivih tvorevina, jer u njemu su sadržane i obuhvaćene duhovne anđelske sile, kao i sve što je čuvstveno. Neograničeno je, naime, samo Božanstvo, koje sve ispunjava, sve obuhvata i sve omeđuje, budući da je iznad svega i da je sve Njime stvoreno.

Pošto Pismo, pak, govori ? nebu i nebu neba[1] i ? nebesima nebesa,[2] a blaženi Pavle veli da je bio uzet do trećeg neba,[3] kažemo da iz opšte kosmogonije preuzimamo stvaranje neba, koga neznabožački mudraci, prisvajajući Mojsijeva učenja, nazivaju bezzvezdanom sferom. Zatim, Bog je nebom[4] nazvao i svod, kojemu je zapovedio da postane posred vode, naloživši mu da rastavlja vodu pod svodom od vode nad svodom. Božanstveni Vasilije, koji je u te tajne posvećen božanskim Pismom, kaže da je njegova (nebeska) priroda tanana, kao dim.[5] Neki, pak, smatraju da je nebo vodeno (tečno) jer je postalo posred voda, neki da je nastalo iz četiri elementa, a neki da nebo predstavlja peto telo,[6] i to drugačije u odnosu na ovo četvoro.

Neki su, istina, bili mišljenja da nebo u vidu kruga sve obuhvata, da je sferično i da od svuda posmatrano ono je najuzvišeniji deo, dok središnji deo toga prostora koji je njime obuhvaćen predstavlja najniži deo, a da su prozračna i laka tela od Gospoda zadobila uzvišeno mesto, dok su teška i teretna tela dobila niži prostor, koji je u središtu. ? pošto je vatra najlakši elemenat, koji najviše stremi visini, i za koji, kao što je poznato, kažu da zauzima mesto odmah posle neba, nazivaju je eterom,[7] a ono što je niže od nje nazivaju vazduhom. ? za zemlju i vodu, kao teže i pretežnije elemente smatraju da se nalaze u samom središtu, tako da su u suprotnosti. Dole je, dakle, zemlja i voda - voda je, naime, lakša od zemlje, otuda je i pokretljivija od nje, - a gope odsvuda je vazduh kao kružni omotač, a oko vazduha je odsvud eter, a izvan svega toga je nebo kao krug.

Još govore da se nebo kreće kružno i steže eve što je unutar njega, te tako sve ostaje čvrsto i neraskidivo.

Kažu, takođe, da postoje sedam nebeskih zona, i to jedna viša od druge. Kažu, još, i da je nebo vrlo tanane prirode, kao dim, i da je u svakoj zoni po jedna od planeta, jer vele da postoji sedam planeta: Sunce, Mesec, Jupiter (Zevs), Merkur (Hermes), Mars (Aris), Venera (Afrodita) i Saturn (Kronos). Za Veneru, pak, kažu da ponekad biva Danica (Zornjača) a ponekad Večernjača. ? nazvali su ih planetama[8] jer ostvaruju svoje kretanje suprotno nebu, pošto se nebo i ostale zvezde kreću od istoka ka zapadu, a samo one se kreću od zapada ka istoku. ? ?? ćemo razumeti iz posmatranja Meseca koji svako veče pomalo ide unatrag.

Oni koji su tvrdili da je nebo sferično, govore da je daleko od Zemlje i da je podjednako udaljeno i odgore i sa strane i odozdo. Naime, kad kažem odozdo i sa strane, mislim u odnosu na naša čula, jer sledujući logici, odsvud posmatrano nebo je udaljeno i zauzima gornji prostor, a Zemlja zauzima donji prostor. I kažu da nebo kružno obilazi Zemlju i da se velikom brzinom obrće zajedno sa Suncem, Mesecom i zvezdama; te da, kada je Sunce iznad Zemlje, ovde biva dan, a kada je ispod Zemlje, onda biva noć. Naime, kada Sunce zalazi ispod Zemlje, ovde je noć, a tamo biva dan.

Neki drugi su zamislili da je nebo polukružno, jer je bogoglagoljivi David rekao: Razapeo si nebo kao kožu,[9] što znači kao šator; a blaženi Isaija je rekao: Razastro je nebesa kao platno i razapeo ih kao šator za stan.[10] I zamišljaju da Sunce i Mesec i zvezde, zalazeći, okružuju Zemlju od zapada ka severu te tako iznova dospevaju na istok. Međutim, bilo na ovaj ili na onaj način, sve je postalo i ustanovljeno božanskom zapovešću, i kao nepokolebivi temelj ima božansku volju i zapovest, jer On zapovedi i stvoriše se, On reče i sazdaše se. Postavi ih za svagda i za vavek, dade naredbu koja neće proći.[11]

Postoji, dakle, "nebo neba", odnosno "prvo nebo", koje je iznad svoda. I eto dva neba, jer i cvod nazva Bog nebom.[12] Običaj je u božanskom Pismu da se i vazduh naziva nebom, jer se on vidi u visini. Blagoslovite, veli Bog, sve ptice nebeske,[13] odnosno one koje su u vazduhu. Jer vazduh je putanja pticama, a ne nebo. Eto tri neba,[14] ? kojima je govorio božanski apostol Pavle. ? ako poželiš da i sedam zona shvatiš kao sedam nebesa, slovo istine neće biti povređeno. Uobičajeno je, pak, i u jevrejskom jeziku da se nebo naziva množinom: nebesa. Želeći, dakle, da kaže "nebo neba", rekao je "nebesa nad nebesima",[15] što znači nebo neba, koje je iznad svoda, ali znači i vode koje su iznad nebesa, ili iznad vazduha i svoda, ili iznad sedam zona svoda, ili iznad svoda, koji se, prema običaju jevrejskog jezika, naziva množinom "nebesa".

No, sve što je postalo podleže svojim postankom propadivosti, te tako, sledstveno prirodnim zakonima, i nebesa opstaju i održavaju se blagodaću Božijom. Jer samo je božanstvo po svojoj prirodi bespočetno i beskonačno. Zbog toga je i rečeno: Oni će proći, a ti ostaješ,[16] međutim, nebesa neće sasvim nestati: Nego će ostareti i biće savijena kao haljina, i izmeniće se i biće nebo novo i zemlja nova.[17]

Po svojim razmerama, nebo je mnogo veće od Zemlje. Suštinu neba, svakako, ne treba istraživati, jer nam je nepoznata.

Niko neka ne misli da nebesa ili nebeska svetila imaju dušu,[18] jer ona su bez duše i bez čuvstava. Tako da, kada božansko Pismo kaže: Nek se vesele nebesa, i zemlja nek se raduje,[19] ono u radost priziva anđele koji su na nebesima i ljude koji su na zemlji. Mada Pismo zna da onome što je bezlično pridaje osobine ličnosti, i da ? onome što je bez duše govori kao da ima dušu, kao: Mope vide i pobeže; Jordan se obrati natrag,[20] i Što ti bi, more, te pobeže, i tebi Jordane, te se obrati natrag?[21]. Tako i gore i planine bivaju pokrenute na igranje, kao što mi obično kažemo sabrao se sav grad, ne hoteći time da ukažemo na zgrade, nego na žitelje grada. ? nebesa kazuju slavu Božiju,[22] ne odajući glasa koji se može telesnim ušima čuti, nego pokazujući nam svojom veličinom silu Stvoritelja, da bismo, shvatajući njihovu krasotu, slavili Tvorca kao vrhunskog umetnika.









NAPOMENE:

1. Ps 115,16.
2. Ps 148,4.
3. 2. Kor 12,2.
4. Post 1,8.
5. Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 1.
6. Videti napomenu 1 u poglavlju 4.
7. Prema drevnim piscima eter je najviši i najčistiji sloj vazduha, nasuprot vetru koji je niži sloj, ili atmosferi koja obavija zemlju.
8. ???????? = onaj koji luta, bez određene putanje.
9. Ps 104,2.
10. Is 40,22.
11. Ps 148,5-6.
12. Post 1,8.
13. Dan 3,57.
14. 2. Kop 12,2.
15. Ps 148,4.
16. Ps 102,26.
17. Jev 1,11 i Otk 21,1.
18. Radi se ? Platonovom učenju, kao što se iznosi u Timeju (36 g-d i 41 g-d), prema kome je duša spregnuta sa poslednjim nebom, te se uza svaku zvezdu nalazi po jedna duša.
19. Ps 96,11.
20. Ps 114,3.
21. Ps 114,5.
22. Ps 1s,1.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:10 pm

21. 0 svetlosti, vatri, svetilima, odnosno, ? Suncu, Mesecu i zvezdama



Vatra je jedan od četiri elementa, koji je lak i koji više stremi ka gore od ostalih; zapaljiva je a istovremeno i osvetljava, a stvorena je od strane Stvoritelja već prvoga dana, budući da božansko Pismo kaže: I reče Bog: neka bude svetlost, ? bi svetlost.[1] Jer vatra nije ništa drugo nego svetlost, kako kažu. Drugi, opet, kažu da je kosmička vatra[2] iznad vazduha, i nazivaju je eterom. U početku,[3] odnosno prvoga dana, Bog je stvorio svetlost, kao nakit i ukras vidive tvorevine: oduzmi, naime, svetlost i sve će ostati neraspoznativo u tami, i ne može svoju lepotu iskazati. I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć.[4] ? tama nije nekakvo suštastvo, nego slučajnost (zbivanje), odnosno odsustvo svetlosti. Jer vazduh nema svetlosti unutar svoje suštine. Bog je to odsustvo svetlosti iz vazduha nazvao tamom. Tama, dakle, ne predstavlja suštinu vazduha, nego lišavanje svetlosti, što ukazuje na zbivanje a ne na suštinu. I nije prvo prizvana u postojanje noć nego dan, prema tome najpre je dan pa potom noć. Dakle, noć sleduje iza dana, i od početka jednoga dana do drugoga dana jeste jedan dan (noć i dan), jer Pismo veli: I bi veče i bi jutro, dan prvi.[5]

Prema tome, u ta prva tri dana kada je, božanskom zapovešću, razlivana i sabirana svetlost, nastali su i dan i noć. ? četvrtoga dana stvorio je Bog veliko svetilo, to jest Sunce, da bude početak danu i da upravlja njime, jer ono sačinjava dan; jer dan je onda kada je Sunce iznad Zemlje, a trajanje dana je sunčeva putanja[6] iznad Zemlje od istoka do zapada; i stvorio je manje svetilo, to jest Mesec i zvezde, da budu početak noći i da upravljaju njome i da je osvetljavaju. Noć je, opet, kada je Sunce ispod Zemlje, a trajanje noći je sunčeva putanja ispod Zemlje od zapada do istoka. Dakle, Mesec i zvezde su određene da svetle noću, ne tako što bi danju uvek bile ispod Zemlje (jer su i danju zvezde na nebu iznad zemlje), nego zbog toga što im Sunce, pokrivajući istovremeno jarkim sjajem i njih i Mesec, ne dopušta da se vide.

Ovim svetilima je Stvoritelj pridodao prvozdanu svetlost, ne zbog toga što nije imao druge svetlosti, već da ova svetlost ne ostane beskorisna; jer svetilo nije sama svetlost nego sasud svetlosti.

Kažu da je među ovim svetilima sedam planeta. I kažu da se one kreću putanjom suprotnom nebu, zbog toga su ih i nazvali planetama: naime, vele da se nebo kreće od istoka ka zapadu, a planete od zapada ka istoku, i da nebo svojim bržim kretanjem povlači za sobom sedam planeta. ? imena tih sedam planeta su ova: Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn. I u svakoj zoni neba je po jedna od sedam planeta:

u prvoj, dakle, zoni odnosno najvišoj, je Saturn,

u drugoj je Jupiter,

u trećoj je Mars,

u četvrtoj je Sunce,

u petoj je Venera,

u šestoj je Merkur,

a u sedmoj i najnižoj zoni je Mesec.

One prelaze beskrajnu putanju koju im je Stvoritelj odredio, i onako kako ih je postavio, kao što veli božanstveni David: Mesec i zvezde, koje si Ti postavio.[7] Rekavši "postavio", naznačio je postojanost i nepromenjivost poretka i ustrojstva koje im je Bog dao. Jer, postavio ih je Bog da budu znaci[8] vremena i dana i godina.

Sunce sobom obrazuje četiri prekretnice. Prva je, dakle, prolećna: jer u proleće je Gospod sve stvorio, a t? se vidi iz toga što i do danas cvetanje cvetova biva u proleće; ona je i prekretnica ravnodnevice, jer čini da i noć i dan budu od po dvanaest sati. Ona se obrazuje izlaženjem Sunca iz sredine horizonta, te je umerene klime, pogodna za umnožavanje krvi (u živim organizmima), topla je i vlažna, i nalazi se između zime i leta i sobom ih deli; od zime je, opet, toplija i suvlja, dok je od leta hladnija i vlažnija. ? t? doba traje od 21. marta do 24. juna. Zatim, pošto se istok (izlaženje) Sunca uzdiže ka severnijim krajevima, nastupa letnja prekretnica, koja je između proleća i jeseni, imajući od proleća toplotu a od jeseni suhost, te je topla i suva i umnožava žutu žuč.[9] ? najduži dan koji ova epoha ima je od 15 sati, dok je najkraća noć u trajanju od devet sati. I to doba traje od 24. juna do 25. septembra meseca. Zatim, ponovnim izlaženjem Sunca iz sredine horizonta, jesenje doba se smenjuje sa letnjim dobom, bivajući nekako u sredini što se tiče hladnoće i toplote, suhosti i vlažnosti, i bivajući između letnje i zimske prekretnice; ona ima od leta suhost a od zime hladnoću, jer je hladna i suva, i prirodno joj je da uvećava crnu žuč.[10] Ona je, takođe, prekretnica ravnodnevice, imajući i dan i noć od po dvanaest sati; a ?? doba traje od 25. septembra do 25. decembra. ? kada se Sunce spusti do najmanjeg i najnižeg, odnosno podnevnog istoka (izlaženja), nastupa zimska prekretnica, koja je hladna i vlažna, i koja je između jesenje i prolećne prekretnice; te od jeseni prima hladnoću a od proleća prima vlažnost. Ona, opet, ima najkraći dan, od devet sati, a najdužu noć, od petnaest sati; a svojstveno joj je da umnožava štetni gnoj[11] u telu; a traje i ona od 25. decembra do 21. marta. Premudri Stvoritelj je, dakle, svojim promislom odredio ovako, da ne bismo, našavši se u krajnjoj hladnoći ili toploti ili vlažnosti ili suhosti, i prelazivši iz krajnosti u krajnost dopali teške bolesti; jer, kao što nam razum govori, nagle promene su opasne.

Na taj način, dakle, Sunce stvara prekretnice, a njima obrazuje godišnji krug, ali i dane i noći; jedne obrazuje izlazeći i bivajući iznad Zemlje, a druge zalazeći pod Zemlju i predajući svoje sijanje drugim svetilima, odnosno Mesecu i zvezdama.

Kažu još da na nebu postoje dvanaest zodijaka od zvezda, čije su putanje kretanja suprotne u odnosu na Sunce, Mesec i ostalih pet planeta, i da kroz tih dvanaest zodijaka prolaze sedam planeta. Sunce pri svakom od zodijaka sačinjava jedan mesec dana, a za dvanaest meseci prolazi kroz dvanaest zodijaka; a imena dvanaest zodijaka i njihovih meseci su ova:

Ovan, meseca marta 21. prima Sunce,

Bik, meseca aprila 23,

Blizanci, meseca maja 24,

Rak, meseca juna 24,

Lav, meseca jula 25,

Devica, meseca avgusta 25,

Vaga, meseca septembra 25,

Škorpija, meseca oktobra 25,

Strelac, meseca novembra 25,

Jarac, meseca decembra 25,

Vodolija, meseca januara 25,

Ribe, meseca februara 24.

Mesec, međutim, svakoga meseca dana prolazi kroz dvanaest zodijaka, budući da je niže i da brže promiče. Kao kada bi, naime, napravio loptu unutar druge lopte, te bi se našlo da je unutarnja lopta manja; tako je i putanja Meseca, budući da je on niže, kraća i brže se prelazi.

Grci, opet, vele da to izlaženje, zalaženje i uzajamno ukrštanje[12] putanja zvezda, Sunca i Meseca, upravlja svim onim što se tiče našega života; time se, naime, zanima astrologija (zvezdoslovlje). Mi, međutim, tvrdimo da od njih bivaju predznaci kiše i vedrine, hladnoće i toplote, vlažnosti i suše, te vetrova i njima sličnih pojava, ali nikako i predznaci naših dela. Jer mi, budući da smo stvoreni od strane Stvoritelja kao slobodni, gospodari smo svojih dela. Jer ako sve što činimo, to činimo zbog određenog kretanja planeta, onda to činimo po nužnosti; a ono što biva po nužnosti niti je vrlina niti zloba. ? ako, opet, ne steknemo ni vrlinu ni zlobu, onda nismo dostojni ni hvale i venca slave kao ni prekora ili pakla; i tada će se činiti da je Bog nepravedan, jer jednima daje dobro a drugima muku. Hego, ukoliko je sve vođeno i ponaša se po nužnosti, onda nije potrebno da Bog upravlja tvorevinom niti da promišlja ? njoj. Suvišan je tada i naš razum, jer ako nismo gospodari nikakvih svojih dela, onda je izlišno da razmišljamo. ? razum nam je, svakako, podaren da bismo razmišljali, odatle je i svako razumno biće samovlasno (slobodno).

Mi opet kažemo da same zvezde nisu uzročnici onoga što se zbiva, niti su uzročnici postanka onoga što postaje, niti, pak, uzročnici propadivosti onoga što propada, nego su, utlavnom, predznaci kiša i vremenskih promena. Na isti način se može reći da zvezde nisu uzrok ratova, nego da predstavljaju njihove predznake. Tako i kvalitet vazduha, koji se obrazuje od Sunca, Meseca i zvezda, obrazuje svaki put drugačije rastvorenje, raspoloženje i stanje. ? raspoloženja od nas zavise, jer, menjajući se, pokoravaju se razumu i on njima upravlja.

Često se obrazuju i komete, odnosno, nekakvo znamenje koje objavljuje smrt careva; a te komete nisu od zvezda nastalih u početku stvaranja, nego se po zapovesti Božijoj obrazuju u svoje vreme i opet se raspadaju. Jer ni zvezda koja se javila mudracima prilikom, čovekoljubivog i spasonosnog za nas, rođenja Gospodnjeg u telu, nije bila od zvezda postalih u početku stvaranja. ? ?? je jasno, jer kometa ponekad prelazi putanju od istoka ka zapadu, a ponekad od severa ka jugu; ponekad se, opet, skriva, a ponekad pojavljuje, a ?? nije svojstvo poretka i prirode zvezda.

Treba, pak, znati da Mesec poprima svetlost od Sunca, ne zbog toga što Bog nije bio u stanju da mu podari zasebnu svetlost, nego da bi u tvorevini uspostavio ritam i poredak, u odnosu onoga koji upravlja i onoga kojim se upravlja, te da bismo se i mi poučili da uzajamno zajedničarimo, podajemo se i bivamo potčinjeni, i to najpre tvorcu i Stvoritelju, Bogu i Vladici, a zatim i onima koje je On postavio[13] da načalstvuju; i da niko ne istražuje ? tome otkuda da on ima vlast, a ne ja, nego da sve što je od Boga prihvata blagodarno i blagorazumno.

Međutim, i Sunce i Mesec se ponekad pomračuju, razobličavajući tako bezumlje onih koji se klanjaju tvorevini a ne Tvorcu i poučavajući ih da su i Sunce i Mesec promenjivi i preinačivi. ? sve što je promenjivo, to nije Bog; jer u skladu sa vlastitom prirodom, sve što je promenjivo, to je propadivo.

Pomračenje Sunca, pak, biva kada se Mesec svojim telom, kao neki pregradni zid, ispreči i zaseni Sunce i ne dopušta mu da nam ono predaje svetlost. Dakle, koliko dugo Mesec svojim telom bude pokrivao Sunce, toliko će i biti pomračenje. ? što je telo Meseca manje od Sunca, nemoj se čuditi, jer neki vele i da je Sunce mnogo puta veće od Zemlje; a sveti Oci, opet, uče da je jednako sa Zemljom; naime, često ga oblačak ili brežuljak ili neki zid zakriva.

Pomračenje Meseca, međutim, biva zasenjivanjem od strane Zemlje, kada Mesec bude od petnaest dana i nađe se potpuno suprotno od Sunca, odnosno kada je Sunce ispod Zemlje a Mesec iznad Zemlje, jer tada Zemlja stvara senku i Sunčeva svetlost ne uspeva da obasja Mesec, te tako dolazi do pomračenja.

Treba, svakako, znati da je Mesec, od strane Stvoritelja, stvoren pun, odnosno od petnaest dana, jer trebalo je da bude stvoren kao savršen. ? četvrtog dana, kao što rekosmo, stvoreno je Sunce. Sunce je, dakle, prethodilo Mesecu jedanaest dana, jer od četvrtog dana do petnaestog je jedanaest dana, zbog toga su Mesečevih dvanaest meseci vremenski za jedanaest dana kraći od Sunčevih dvanaest meseci: jer dvanaest meseci Sunca imaju tri stotine šezdeset pet dana i jednu četvrtinu dana, i tako spajajući tu četvrtinu dana za četiri godine sačini se jedan dan, koji se naziva prestupnim danom, a ta godina ima trista šezdeset šest dana. Dok godišnji krugovi Meseca imaju trista pedeset i četiri dana, jer Mesec, od momenta kad se rodi, odnosno kad se obnovi, raste, dok ne dospe do četrnaest dana jedne polovine i jedne četvrtine; tada počinje da se smanjuje dok ne dospe do dvadeset devet dana jedne polovine, kada ostaje potpuno bez svetlosti. Zatim se, dolazeći iznova u dodir sa Suncem, preporađa i obnavlja, podsećajući nas tako na naše vaskrsenje. Svaki godišnji krug, dakle, daje Suncu jedanaest dana. Zbog toga se, naime, svake tri godine kod Jevreja pojavljuje prestupni mesec, te se, zbog dodatka od jedanaest dana, dešava da ta godina ima trinaest meseci.[14]

Jasno je, dakle, da su i Sunce i Mesec i zvezde složeni, i da su po svojoj prirodi podložni propadivosti, ali njihovu suštinu (prirodu) ipak ne poznajemo. Neki,[15] istina, vele da vatra, kada se nalazi izvan nekoga veštastva, biva nevidiva, te da se zbog toga gubi kad se gasi. Drugi,[16] opet, vele da se ona, kada se ugasi, pretvara u vazduh.

Zodijački krug se kreće ukoso, i podeljen je na dvanaest podeljaka koji se nazivaju zodijacima, a svaki zodijak ima tri desetice,[17] odnosno trideset delova (stepena), a svaki deo ima šezdeset minuta. Tako nebo ima trista šezdeset stepeni, odnosno polulopta (hemisfera) iznad zemlje ima sto osamdeset stepeni, a polulopta ispod zemlje sto osamdeset.

Staništa planeta



Ovan i Škorpija su stanište Marsa; Bik i Vaga stanište Venere; Blizanci i Devica, Merkura; Rak, Meseca; Lav, Sunca; Strelac i Ribe, Jupitera; a Jarac i Vodolija, Saturna.

Zeniti



Ovan je zenit Sunca, Bik Meseca, Rak Jupitera, Devica Marsa, Vaga Saturna, Jarac Merkura i Ribe Venere.

Mesečeve mene



Do sjedinjenja dolazi kada Mesec dospeva do onog stepena gde je Sunce; rađanje Meseca je kada se on udalji od Sunca za petnaest stepeni; istok je kada se dva puta pojavi u obliku srpa i kada je udaljen šezdeset stepeni; polumesec biva dva puta, kada je udaljen devedeset stepeni; srpolik biva dva puta, kada je udaljen sto dvadeset stepeni; pun mesec, ili puno svetlo, biva dva puta, kada je udaljen sto pedeset stepeni; ceo mesec je kada je udaljen sto osamdeset stepeni. ? rekosmo "dva puta", naime, jednom kada Mesec raste a drugi put kada se smanjuje. Mesec prolazi kroz svaki od zodijaka za dva dana.









NAPOMENE:

1. Post 1,3.
2. Kosmičkom vatrom se naziva plamen, koji se prema drevnim piscima po

istovećivao sa eterom, najvišim slojem vazduha, koji je smatran zapaljivim

(eter, ?????, od glagola ???? = paliti, goreti)
3. Post 1,1 i 1,3.
4. Post 1,5.
5. Post 1,5.
6. Ono što se ovde tiče sunčeve putanje u skladu je sa shvatanjem koje je vladalo u epohi svetog Jovana Damaskina, prema kome je Zemlja bila središte sveta.
7. Ps 8,3.
8. Znamenje kojim se nešto raspoznaje.
9. Žuta žuč: (Hip. Načela le/s. 16).
10. Crna žuč: tamna, bolesna žuč (Hip. Afor. 1249).
11. Bolesna i sluzava tvar, koja je smatrana za tvarni uzrok mnogih bolesti (Hip. Afor. 1260).
12. Fenomen skupine planeta.
13. Upor. Rim 13,1.
14. Jevreji i drevni Grci su kao osnovu svoga kalendara imali mesečev krug (od 30 dana). Godina je sadržavala 12 meseci, a svake četvrte godine pridodavao se i 13. dodatni mesec da bi pokrio razliku od 11 dana između sunčevog i mesečevog kalendara. (Upor. i sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, VI46, ???, knj. 4, str. 247.)
15. Vid. Nemesije Emeski, ? prirodi čoveka, PG 95,188, 620 A.
16. Isto
17. Svaki od tri podeljka zodijačkog kruga predstavlja deseticu, koje su veli čine 10° i odgovaraju otprilike desetini dana.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:11 pm

22. 0 vazduhu i vetrovima



Vazduh je elemenat vrlo tanan, vlažan i topao, koji je od vatre teži, ali je od zemlje i vode lakši; koji omogućava disanje i govor; bezbojan je, odnosno, nema boju po svojoj prirodi, providan (jer lako prima svetlost) i služi trima našim čulima (jer pomoću njega vidimo, čujemo i osećamo miris); lako prima toplotu i hladnoću, suhost i vlažnost; u njega su sve prostorne kretnje: gore, dole, unutra, napolje, desno, levo, kao i kružne kretnje. On nema svetlost iz sebe, već biva osvetljen Suncem, Mesecom, zvezdama i vatrom. A t? znače reči svetog Pisma da beše tama nad bezdanom,[1] koje žele da pokažu da vazduh nema svetlosti iz sebe, nego da je suština svetlosti nešto posve drugo.

Vetar je, naime, kretanje vazduha, odnosno, vetar je tečenje vazduha, koje poprima svoje ime u zavisnosti od različitih mesta odakle teče. Vazduh, opet, ima i svoj prostor: jer prostor svakoga tela je ono što ono obuhvata. ? čime drugo tela bivaju obuhvaćena ako ne vazduhom? Postoje, dakle, različita mesta, odakle nastaje kretanje vazduha, od kojih i vetrovi imaju svoja imena; a ima ukupno dvanaest vetrova. Kažu još da je vazduh gašenje vatre ili pare zagrejane vode.[2] Vazduh je, dakle, po svojoj prirodi topao, ali se hladi zbog dodira sa vodom i sa zemljom, tako da su njegovi donji delovi hladni a gornji topli.

Vetrovi koji duvaju su ovi: od letnjega istoka Kekijas[3] ili Središnji; od ravnodnevnoga istoka Apiliot[4]; od zimskoga istoka Evros[5]; od zimskoga zapada Livas[6]; od ravnodnevnog zapada Zefir[7]; od letnjega zapada Argest[8], odnosno Olimpijas ili Iapiks. Zatim duvaju jedan nasuprot drugome Južni vetar i Aparktias[9]. Tu je onda i Voreas[10] koji je između Aparktiasa i Kekijasa; Finiks[11], zvani i Evrondos, koji je između Evrosa i Južnog vetra; Livonotos, "zvani" i Levkonotos[12] koji je između Južnog vetra i Livasa; Traskias[13], odnosno Kerkios, kako je nazvan od onih koji tamo žive, koji je između Aparktiasa i Argesta.

(A narodi koji naseljavaju krajeve zemaljske su ovi: uz Apiliot su Vaktrijani,[14] uz Evros su Indijci, uz Finiks je Crveno more i Etiopija, uz Livonotos su Garamanti[15] koji žive više Sirte,[16] uz Livas su Etiopljani[17] i zapadni Arapi,[18] uz Zefir su Stubovi Iraklijevi[19] i počeci Libije i Evrope, uz Argest je Iberija, sadašnja Španija, a uz Traskias su Kelti[20] i njihovi susedi; uz Aparktias su Skiti,[21] koji su nastanjeni iznad Trakije; prema severu su Crno more, Azovsko more i Sarmati,[22] a uz Kekias su Kaspijsko more i Saki.[23])









NAPOMENE:

1. Post 1,2.
2. Vid. Nemesije Emeski, ? prirodi čoveka, PG 95,188,620 A.
3. Kekijas: severoistočni vetar.
4. Apiliot: istočni vetar.
5. Evros: istočno-jugoistočni vetar.
6. Livas: jugozapadni vetar
7. Zefir: zapadni vetar.
8. Argest: severozapadni vetar. Tačnije, zapadno-severozapadni vetar bio je Olimpias ili Iapiks.
9. Aparktias: severni vetar.
10. Voreas (Bura): severno-severoistočni vetar.
11. Finiks: južno-jugoistočni vetar.
12. Levkonotos: južno-jugozapadni vetar.
13. Traskias: severnoseverozapadni vetar.
14. Stanovnici Vaktrijane (Baktrijane), zemlje centralne Azije, koja se uglavnom sastoji od doline reke Amu, što odgovara današnjem Balku.
15. Garamanti: ime berberskih plemena, koja su kao nomadi živeli uz istočne oaze Sahare.
16. Sirta: morsko prostranstvo sa plitkom vodom u Libijskom moru (današnja Sidra).
17. Ime Etiopljanin je najpre označavalo nekoga opaljenog suncem (gl. ????= palim), ali je kasnije nadenuto svim crncima iz Afrike, a naročito

stanovnicima zemalja gornjega Nila koje su i nazvane Etiopija i koje suzauzimale Nubiju i Avisiniju.
18. Berberski narodi severozapadne Afrike, stanovnici Mauritanije.
19. Gibraltarska vrata.
20. Grupa nomadskih naroda koja se proširila po centralnoj Evropi i Britaniji. Drevni narodi su ih poistovećivali sa Galaćanima.
21. Nomadska plemena koja su bila nastanjena severno od Dunava i prema istoku sve do severozapadne Azije, u zemlji koja se zvala Skitska zemlja. Prema Starom zavetu bili su potomci Magoga, sina Jafetovog.
22. Pod imenom Sarmata bilo je poznato ratničko pleme na severu Kavkaza, koje je kasnije bilo poznato pod imenom Alana.
23. Narod centralne Azije, koji je bio nastanjen u zemlji današnjih Kirgiza. Deo toga naroda, Dahi Saki, nastanjen je na istočnoj obali Kaspijskog mora, u današnjem Dahistanu.




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:17 pm

23. O vodama



I voda je jedan od četiri elementa prirode; predivna tvorevina Božija. Voda je elemenat vlažan i hladan, težak i vuče na dole, i lako se razliva. To pominje i božansko Pismo, govoreći: I beše tama nad bezdanom, i Duh Božiji dizaše se nad vodom[1], jer "bezdan" nije ništa drugo nego mnogo vode, čiji su krajevi ljudima nedostupni. U početku je, dakle, voda bila rasprostranjena po svoj zemlji. Bog je, naime, najpre stvorio nebeski svod koji deli vodu iznad svoda od vode ispod svoda, jer svod je, zapovešću Božijom, postavljen posred vodenog bezdana. Otuda je Bog rekao da postane svod, i ovaj je postao. Zbog čega je, međutim, Bog postavio vodu iznad svoda? Zbog prevelike žege Sunca i etera, jer se eter rasprostire odmah ispod svoda. Ali i Sunce, zajedno sa Mesecom i zvezdama, takođe je na svodu, i da nije vode koja se tamo nalazi svod bi izgoreo od vreline.[2]

Zatim je Bog zapovedio da se voda sabere na jedno mesto[3]; a govoreći na jedno mesto, ne kazuje se da je ona sakupljena na jednom prostoru - jer, evo, posle toga se kaže: A zborišta vodena nazva morima[4], - nego reč Pisma nam pokazuje da su sve vode sabrane i odvojene od zemlje. Sabrane su, dakle, vode u svoja zborišta, i pojavilo se kopno. Otuda su postala dva mora[5] koja okružuju Egipat - jer on leži između dva mora - koja imaju pučine i gore i ostrva i rtove i pristaništa, i obuhvataju sprudove i obale - sprudom se, naime, naziva peščano žalo, dok se obalom naziva kameniti i strmi kraj mora, koji je odmah u početku dubok. Na sličan način postalo je i more koje je prema istoku, koje se naziva Indijsko more[6], i severno more koje se naziva Kaspijsko; a sabrala su se odande i jezera.

Postoji, dakle, Okean[7], koji kao nekakva reka okružuje svu Zemlju, o kojem, čini mi se, veli božansko Pismo: Reka tecijaše iz Edema (raja)[8],koja je imala pitku i slatku vodu. On snabdeva mora vodom, koja, pošto zadugo u morima prebiva i pošto je nepokretna, postaje gorka, budući da sunce i vodeni stubovi[9] stalno crpe njen najlakši deo; tako su obrazovani i oblaci, a tako postaju i kiše, dok tim prečišćavanjem voda postaje slatka.

Taj Okean se deli na četiri načala[10], ili na četiri reke. Jednoj je ime Fison, odnosno Indijski Gang. Drugoj je ime Geon, a to je Nil koji se iz Etiopije spušta u Egipat. Trećoj je ime Tigar, a četvrtoj je ime Eufrat. Postoje, pak, i mnoge druge velike reke, od kojih se jedne ulivaju u more, a druge poniru u kopno. Otuda je sva zemlja porozna i šupljikava, kao da ima nekakve žile kroz koje, uzimajući vodu iz mora, ispušta svoje izvore. Tako se voda iz izvora prilagođava kakvoći zemlje, jer morska voda se, naime, pročišćuje i proceđuje protičući kroz zemlju, i tako biva slatka. A ako je mesto odakle voda izvire nekim slučajem gorko ili slano, i voda će se prilagoditi zemljištu. Međutim, voda često biva sabijena, na pošto je izbačena pod pritiskom, ona se zagreva te otuda izlaze prirodno tople vode. Božanskom zapovešću, dakle, postala su udubljenja na zemlji, i tako su se u njihovim zborištima sabrale vode; tako su i planine nastale.

Bog je, dakle, najpre zapovedio vodi da proizvede iz sebe dušu živu (živi organizam), jer trebalo je da vodom i Svetim Duhom, koji se u početku dizao nad vodom, obnovi čoveka. Tako, naime, veli božanski Vasilije.[11] I proizvela je voda životinje i velike i male, te kitove i morske nemani i ribe, koji gamižu po vodi, kao i ptice krilate. A preko ptica povezani su voda i zemlja i nebo: jer nastale su u vodi, obitavaju na zemlji, a lete po vazduhu. Voda je, dakle, predivan elemenat i višestruko koristan, koji čisti od nečistoće, i to ne samo telesne, nego i duševne, ukoliko primi blagodat Svetoga Duha.[12]



O morima



Helespont, koji se završava u Avidi[13] i Sistu[14], nastavlja se na Egejsko more; zatim dolazi Propont koji se završava u Halkidonu[15] i Vizantionu (Carigradu), gde je tesnac odakle započinje Pont.[16] Zatim dolazi Azovsko jezero. A od početka Evrope i Libije, prostire se Iberijsko more, koje je od Iraklijevih stubova do Pirinejskih planina;[17] zatim Ligursko more[18], koje je do krajeva Tirinije.[19] Zatim dolazi Sardinijsko more, koje je iznad Sardinije, i zavija dole ka Libiji; zatim Tirinsko (Etrursko) more, koje se završava kod Sicilije a počinje od granica Ligurskog mora; zatim Libijsko more; zatim Kritsko more, Sicilijansko, Jonsko i Jadransko, koje se rasprostire od Sicilijanskog mora, i koje nazivaju Korintski zaliv, odnosno, Alkionidino more.[20] Tu je i Saronsko more koje obuhvata Sunion p Skilu[21]. Zatim dolaze Mirtojsko i Ikarsko (Egejsko) more, u kojima su Kikladi; zatim Karpatsko, Pamfilijsko[22] i Egipatsko more; a iznad Ikarskog mora pruža se Egejsko. A obala Evrope, koju treba oploviti, od reke Tanaje[23] do Iraklijevih stubova, iznosi šest stotina devet hiljada sedamsto devet stadija[24] dok obala Libije, od Tangere[25] do Kanovskog ulaza[26] iznosi dvesta devet hiljada dvesta pedeset dva stadija[27]; a obala Azije, od Kanove do reke Tanaje, zajedno sa obalama zaliva, iznosi četiri hiljade sto jedanaest stadija.[28] Celokupna obala nama poznate vaseljene, zajedno sa zalivima, iznosi milion i trista devet hiljada sedamdeset dva stadija.[29]









NAPOMENE:

1. Post 1,2.
2. Vid. sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, Š, 31-37, EPE, knj. 4.
3. Post 1, 9.
4. Post 1,10.
5. Crveno i Sredozemno more.
6. Radi se o Indijskom okeanu.
7. Po verovanju starih Grka Okean je bio velika reka koja je tekla oko cele zemlje i predstavljala njene krajnje granice. Sa napretkom geografskih znanja smatran je velikim spoljašnjim morem (Atlantskim) i to u odnosu na unutrašnje more (Sredozemno).
8. Post 2,10.
9. Vodeni stubovi (sifoni) ili stubovi vodene pare koji se dižu iznad površine mora (Arist. Metvor.)
10. Upor. Post 2,10-14.
11. Sveti Vasilije Veliki. Šestodnev, II, 28-30, EPE, knj. 4, i Isti, O Svetome Duhu, EPE, knj. 10, str. 370, st. 17-20.
12. Uporediti molitvu koja se čita pri osvećenju vode: da se osveti voda ova,silom i dejstvom i silaskom Svetoga Du.ha ... koje se zbiva radi očišćenja duša i tela.
13. Drevni grad u Troadi, na maloazijskoj obali.
14. Drevni grad u Trakiji na najužem delu Helesponta, naspram Avida, sada Jalova.
15. Grad na Bosforu, poznat po tome što je u njemu održan Četvrti Vaseljenski sabor.
16. Crno more.
17. Pirineji, koji se protežu na Iberijskom ili Pirinejskom poluostrvu.
18. Nalazi se uz Liguriju, koja se u starini prostirala južnom obalom današnje Francuske i severozapadnom obalom Italije.
19. Drevna država na tlu današnje Italije, poznata i kao Etrurija.
20. Korintski zaliv i to uglavnom manji koji se obrazuje između Megare i Beotije.
21. Vrh Argolidskog poluostrva.
22. Prostire se naspram Pamfilije, zemlje u Maloj Aziji između Likije i Kilikije.
23. Reka u južnoj Rusiji. današnji Don.
24. Iznosi oko 112.717 km.
25. Grad u današnjem Maroku, u blizini Gibraltara.
26. U blizini današnjeg grada Abukira.
27. Iznosi oko 38.684 km.
28. Iznosi oko 760 km.
29. Iznosi oko 242.008 km.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:17 pm

24. O zemlji i onome što je iz nje

Zemlja[1] je jedan od četiri elementa tvarne prirode; ona je suva i hladna, teška i nepokretna, i Bog ju je prvoga dana stvaranja preveo iz nebića u biće: jer U početku, veli, stvori Bog nebo i zemlju[2] a njeno uporište i osnovu niko od ljudi ne može iskazati. Jer jedni kažu da je osnovana i utvrđena na vodama, kao što veli božanski David: Utvrdio je zemlju na vodama?[3] drugi,[4] opet, da je osnovana na vazduhu. Neko kaže: Obesio je Bog zemlju ni na čem.[5] A bogoglagoljivi David, opet, u ime Stvoritelja, kaže: Ja, veli, utvrđujem stupove njezine,[6] nazivajući stupovima onu silu koja je održava. A reči: na morima osnova je[7] otkrivaju da je svuda oko Zemlje razlivena vodena stihija. Ako, dakle, prihvatimo da je Zemlja osnovana na sebi samoj, ili pak na vazduhu ili na vodama, ili ako ne damo da je osnovana na bilo čemu, ne treba da se udaljavamo od blagočestivog poimanja, već treba da ispovedamo da se sve održava i opstaje silom Tvorca.

U početku je dakle, kao što kaže božansko Pismo[8], zemlja bila prekrivena vodama, i bila je bezoblična, odnosno neuređena. Ali zapovešću Božijom postala su spremišta vodena, i tada su se pojavile gore, poprimajući božanskom zapovešću svoje ukrase, ukrasivši se svakovrsnim biljem i rastinjem, u koje je božanska zapovest utkala mogućnost da se množe, hrane i da proizvode seme, odnosno da rađaju istu vrstu. Dala je zemlja iz sebe, po naredbi Božijoj, i svakojake vrste životinja, gmizavaca, nemani i zverova. Sve je to stvoreno da čoveku blagovremeno bude od koristi: neke su, naime, čoveku za hranu, kao jeleni, ovce, gazele i njima slične životinje; neke su, opet, za služenje čoveku, kao kamile, volovi, konji, magarci i slično; neke su, pak, radi čovekove zabave, kao majmuni, te neke od ptica, kao svraka ili papagaji i slično. Tako i kada su u pitanju rastinje i biljke: neke su plodonosne i jestive, a neke su mirisne i cvetnice, koje su nam date radi našeg zadovoljstva, kao što su ruže i njima slično bilje, dok su neke za isceljivanje naših bolesti. Jer nema ni jedne životinje ni biljke u koju Stvoritelj nije smestio nekakvu, za čovekove potrebe korisnu, energiju. Jer Bog koji sve stvari poznaje pre njihovog postanja, znajući da će čovek svojom voljom prestupiti Njegove zapovesti i da će se predati propadivosti, sazdao je sve da mu blagovremeno bude od koristi, i ono što je na kopnu, i što je u zemlji i što je u vodama.

Međutim, pre čovekovog prestupanja, sve mu je bilo pod rukom, jer Bog ga je učinio gospodarem svega što je na zemlji i što je u vodi. A zmija je bila bliska čoveku i približila mu se više od ostalih životinja, zabavljajući ga svojim ugodnim pokretima. Otuda je zlonačalnik đavo preko nje praroditeljima izneo najzločestiviji predlog.[9] A zemlja je, takođe, sama od sebe donosila plodove radi potrebe životinja koje su mu bile potčinjene, i nije bilo ni kiše na zemlji niti nevremena. Posle prestupa, međutim, čovek će se pridružiti stoci beslovesnoj i izjednačiti se sa njom[10] , ustrojivši se tako da u njemu beslovesna želja zagospodari nad slovesnim umom, jer je postao nepokoran Gospodnjoj zapovesti; a tvar, koja mu je bila potčinjena. pobuniće se protiv njega koji je od strane Tvorca postavljei za njenog gospodara, i tako mu je bilo određeno da u znoju obrađuje zemlju[11] iz koje je uzet.

Zveri nam, međutim, ni sada nisu beskorisne, jer nas zastrašuju i privode ka poznanju i prizivanju Boga koji nas je stvorio. Tako je, posle prestupa, i trnje izniklo iz zemlje, po odluci Gospodnjoj[12], nakon čega se trnje spregnulo sa ugodnošću ruže, dovodeći nas tako sećanju na prestup, zbog koga je zemlja osuđena da nam rađa trnje i bodlje.

A da je to tako treba da poverujemo zbog toga što reč Gospodnja, koja je rekla: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju[13] sve njih i do dan danas održava.

Jedni govore da je Zemlja u obliku lopte, a drugi da je u obliku konusa. A mnogo je manja od neba, kao neka tačka koja visi posred neba. Ali i ona će proći i promeniće se. No blažen je onaj koji nasledi zemlju krotkih[14] ljudi, jer buduća zemlja, koja će primiti na sebe svetitelje, besmrtna je. Ko bi, dakle, mogao dostojno izraziti divljenje zbog bezgranične i neshvative premudrosti Stvoriteljeve? Ili, ko bi mogao dolično izreći blagodarnost Davaocu takvih dobara?









NAPOMENE:

1. Jedan od četiri praelementa. Ostali su vazduh, voda i vatra.
2. Post 1,1.
3. Ps 136,6.
4. Prema kosmološkoj teoriji Anaksimena, Anaksagore i Demokrita zemlja počiva na vazduhu.
5. Jov 26,7.
6. Ps 75.3.
7. Ps 24,2.
8. Post 1,2.
9. Upor. 3.4-5.
10. Ps 49, 12.
11. Upor. Post 2.7.
12. Post 3,18.
13. Post 1,22 i 1,28.
14. Upor. Mt 5,5.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:18 pm

25. O raju

Pošto je Bog nameravao da, od vidive i nevidive tvari, sazda čoveka po svome obrazu i podobiju[1], kao nekakvog cara i gospodara celokupne zemlje i svega što je na njoj, uredio je unapred za njega nešto kao carski dvorac, kako bi ovaj, boraveći u njemu, živeo blaženim i srećnim životom. A to je božanski rajski vrt, koji je Božijim rukama zasađen u Edemu, i koji je riznica svake radosti i veselja. Jer reč "Edem" označava izobilje. Bio je, naime, na istoku i nalazio se na većoj visini od cele zemlje, imao je blagu klimu i bio je obasjan najtananijim i najčistijim vazduhom, zasađen uvek zelenim biljem, prepun mirisa, ispunjen svetlošću koja prevazilazi svaku maštu, i pun svake čuvstvene krasote i lepote, bilo je to istinski božansko mesto i dostojno prebivalište onoga koji je stvoren po obrazu Božijemu; u njemu nijedna od beslovesnih životinja nije prebivala, nego samo čovek, stvorenje ruku Božijih.

I usred toga rajskoga vrta posadio je Bog drvo života i drvo poznanja.[2] Drvo poznanja je, naime, bilo kao neko okušanje i provera i vežbanje čovekove poslušnosti i neposlušnosti. Zbog toga je ono i nazvano drvetom poznanja dobra i zla; ili možda zato što je, onima koji su od njega kušali. davalo moć da spoznaju vlastitu prirodu, što je dobro za one koji su savršeni, ali je zlo za one koji su nesavršeni i za one čije su želje lakomije, kao što je tvrda hrana loša za one koji su nežni i koji potrebuju mlečnu hranu. Jer Bog, koji nas je stvorio, nije hteo da se staramo i brinemo o mnogom, niti da budemo staratelji i promislitelji vlastitog života, od čega je i Adam nastradao; jer, čim je okusio, spoznao je da je go, te se postarao sebi za pregaču: uzevši, naime, listova smokovih, opasao se. A pre okušanja sa drveta poznanja bili su oboje goli, i Adam i Eva, i nisu se stideli.[3] Bog je, dakle, hteo da budemo toliko bestrasni (jer to je znak krajnjega bestrašća). Još je želeo da budemo i bezbrižni i da imamo samo jedno delo, i to ono anđelsko, odnosno da neprestano i neprekidno pevamo himne Tvorcu, i da se naslađujemo gledanjem u Njega, te da svoju brigu na Njega prebacujemo, što nam je preko proroka Davida i objavio, govoreći: Stavi na Gospoda breme svoje, i on će te potkrepiti.[4] I u sveštenim Jevanđeljima, poučavajući svoje učenike, On kaže: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni telom svojim, u šta ćete se odenuti.[5] Te opet: Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati.[6] A Marti kaže: Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo a samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobri deo izabrala koji joj se neće oduzeti[7] odnosno, izabrala je da sedi kraj nogu Njegovih i da sluša reči Njegove.

Drvo života, međutim, bilo je drvo koje je imalo životodavnu energiju, ali od njega su mogli jesti samo oni koji su dostojni života i ne podležu smrti. Neki su raj zamišljali čuvstvenim, a drugi, opet, umstvenim. Meni se, međutim. čini da, kao što je čovek stvoren istovremeno i čuvstvenim i umstvenim. tako je i njegov najsvetiji sasud stvoren istovremeno i čuvstven n umstven, te ima dvostruko obličje: jer čovek je, kao što smo to već kazali, telom bio nastanjen u najbožanstvenijem i prekrasnom prostoru, dok je dušom prebivao na uzvišenijem i još krasnijem mestu, prebivajući u Božijem staništu i imajući Njega kao sveslavnu odeždu. Odeven je bio u Njegovu blagodat i naslađivao se jedinstvenim preslatkim plodom, gledanjem[8] u Njega, kao neki drugi anđeo, i time se hranio, tako da je ono dostojno nazvano drvetom života; jer sladost božanskog zajedničarenja onima koji se Njime pričešćuju predaje život koji se ne prekida smrću. A to drvo je, kao što je noznato, Bog nazvao svakim drvetom, govoreći: Jedi slobodno od svakoga drveta u vrtu;[9] jer On je sve, i u Njemu i kroz Njega je sve sazdano.

No, drvo poznanja dobra i zla predstavlja raspoznavanje mnogoobraznog znanja. A to znanje je spoznavanje sopstvene prirode, koje je, naravno, dobro za one koji su savršeni i koji su dospeli do božanskog sozercanja (duhovnog viđenja); jer to znanje iz sebe objavljuje veličanstveno delo Stvoriteljevo onima koji se ne boje pada. Jer oni su vremenom dostigli do izvesnog stupnja takvoga sozercanja, ali to znanje nije dobro za mlade i za one čije su želje lakome; za one koje staranje za sopstveno telo privlači ka sebi odvraćajući njihovu pažnju. A to biva zbog nestalnosti njihovog prebivanja u dobru i zbog toga što se nisu čvrsto utvrdili u privrženosti jedinome dobru.

I tako smatram da je božanstvein raj dvojeobrazan. A istinu su nam predali bogonosni Oci, i oni koji su učili ovako, i oni koji su učili onako. Moguće je, pak, pod izrazom "svako drvo" podrazumevati znanje koje proizlazi iz svih tvorevina božanske sile, kao što kaže božanski apostol Pavle: Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi.[10] Međutim, od svih tih poimanja i znanja uzvišenije je ono znanje koje otkriva ono što se tiče nas, odnosno. koje govori o našem sazdanju, kao što veli božanski David: Zadivi se poznanje tvoje zbog mene[11], odnosno, zbog moga sazdanja. To znanje je, naime, bilo opasno za Adama, budući da je bio novosazdan, i to iz razloga o kome smo već govorili. Drvo života, s jedne strane, treba da shvatimo kao božanstveno poznanje, koje ostvarujemo kroz sve što je čuvstveno, ili kao uzvođenje ka Rododetelju i Stvoritelju i Uzročniku posredstvom čula; kao što je "svakim drvetom" nazvao punoću i nerazdeljivost, koja jedino pruža mogućnost učestvovanja u dobru; s druge strane, drvo poznanja dobra i zla treba da shvatimo kao čuvstvenu i ukusnu hranu, koja svojim izgledom izaziva sladost, a u stvari onoga koji od nje okuša čini pričastnikom zala; jer Bog je rekao: Jedi slobodno od svakoga drveta u vrtu[12] misleći time, kako ja smatram, sledeće: kroz svaku tvorevinu uzdigni se do mene, Tvorca, i od svih plodova uzberi jedan, to jest, mene, istinski život. Neka ti sve plodonosi život, i da se pričešćuješ mnome, koji sam sastavni deo tvoga bića, jer tako ćeš biti besmrtan. Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš[13] jer čuvstvena hrana je prirodna nadoknada za ono što je otišlo od našega tela te odlazi u izmetine i trulež, i nemoguće je da ostane nepropadiv onaj ko biva pričastnik čuvstvene hrane.









NAPOMENE:

1. Post 1,26.
2. Post 2,9.
3. Post 2,25.
4. Ps55,22.
5. Mt 6.25.
6. Mt 6.33.
7. Lk 10.41-42.
8. Gledanje, posmatranje, teorija (??????).
9. Post 2,16.
10. Rim 1,20.
11. Ps 139,6.
12. Post 2,16.
13. Post 2,17.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:18 pm

26. O čoveku



Tako je Bog, dakle, sazdao umstveno suštastvo, odnosno, anđele i sve činove koji su na nebu - jer oni, sasvim je jasno, predstavljaju umstvena i bestelesna suštastva; a velim "umstvena", poredeći ih sa težinom materije, jer samo je božanstvo istinski neveštastveno i bestelesno, - zatim je stvorio čuvstveno suštastvo, odnosno, nebo i zemlju i ono što se nalazi između njih; ono prvo, naime, stvorio je bliskim sebi (jer Bogu je bliska slovesna priroda, i ona koja se samo umom može pojmiti), a ono drugo stvorio je dalekim sebi, kao nešto što, zapravo, podleže čulima.

Trebalo je, znači, da se ostvari sjedinjenje obeju priroda kao pokazanje najveće mudrosti i izdašnosti kada su u pitanju prirode, kao što kaže bogoglagoljivi Grigorije, i kao nekakva sveza vidive i nevidive prirode.[1] A rekao je "trebalo je", velim, imajući na umu volju Tvorca, jer ona je zapovest i najprimereniji zakon; Niti iko može reći majstoru: "Zašto si me tako stvorio"? Jer grnčar ima vlast da od svoje gline izrađuje različito posuđe, da bi time pokazao svoju veštinu.

A pošto se sve tako zbilo, Bog je, iz vidive i nevidive prirode, vlastitim rukama sazdao čoveka po svome obrazu i podobiju, oblikujući telo od zemlje, i svojim duvanjem podario mu je slovesnu i umnu dušu; a toga čoveka, kao što je poznato, nazivamo božanskom ikonom; jer izraz "po obrazu (ikoni)" otkriva ono što je umno i samovlasno[2], dok izraz "po podobiju" otkriva mogućnost upodobljavanja vrlini.

Telo i duša su, opet, sazdani istovremeno; a ne najpre jedno a zatim drugo, kao što je Origen[3] praznoslovio.

Bog je, dakle, stvorio čoveka nezlobivog, ispravnog, vrlinskog, radosnog, bezbrižnog, okićenog svakom vrlinom, ukrašenog svakim dobrom, stvorio ga je kao nekakav drugi svet (kosmos, ukras), mali u velikome, kao drugog anđela, poklonika Bogu, složenog, očevica vidive tvorevine i posvećenika u tajne umstvene tvorevine; stvorio ga je carem svega što je na zemlji, koji je pod vlašću višnjega Cara; zemaljskim i nebeskim, privremenim i besmrtnim. vidivim i umstvenim, međom između veličanstva i ništavnosti, samim duhom i telom; duhom za blagodat a telom za uznošenje; stvorio ga je duhom da ostane postojan i da proslavlja Blagodetelja, a telom da strada i stradajući da se seća i da se poučava, umudrujući se veličanstvom Božanstva; stvorio ga je kao živu dušu koja je po ikonomiji ovde, odnosno u ovom životu, i koja prelazi negde drugo, odnosno u budući vek; a vrhunac tajne je u tome što se čovek obožuje priklanjajući se Bogu: obožuje se, naime, učestvovanjem u božanskoj svetlosti, a ne zajedničareći sa božanskom suštinom.

Stvorio ga je Bog, dakle, bezgrešnim po prirodi i slobodnim kada je u pitanju volja. Velim "bezgrešnim", ne zbog toga što nije mogao prihvatiti greh - jer samo božanstvo je neprijemčivo za greh, - nego zbog toga što sklonost grehu nije imao u svojoj prirodi, nego u svom opredeljenju, odnosno, imao je mogućnost da, uz pomoć božanske blagodati, bude postojan i da napreduje u dobru, ali i da se odvrati od dobra i da se, po dopuštenju Božijem, svojom slobodnom voljom obrati ka zlu, jer ono što biva po prinudi, nije vrlina.

Duša je, pak, živo suštastvo, prosto i bestelesno, po svojoj prirodi nevidivo duhovnim očima; slovesna je i umna i neizobraziva; prebiva u organskom telu i daruje mu život, rast, čula i sposobnost rađanja. Ona nema um koji bi bio nešto drugo u odnosu na nju samu, nego um predstavlja njen najčistiji deo, kao što je, naime, oko najčistije u telu, tako je um u duši; slobodna je, poseduje volju i energiju, promenjiva je, odnosno, menja se po svojoj volji, jer je stvorena. Sve to je po prirodi zadobila blagodaću Onoga ko ju je stvorio, kojom je zadobila i biće i takvo stanje svoje prirode.

Kakva sve može biti bestelesnost? Ono što je bestelesno i nevidivo i bezoblično shvatamo na dva načina. Jedne shvatamo takvima po suštini, a druge po blagodati; jedna su takva po prirodi, a druga u poređenju sa masivnošću materije. O Bogu se, naime, govori kao o bestelesnom po prirodi, a o anđelima. o demonima i o dušama, kao o bestelesnima po blagodati i u poređenju sa masivnošću materije.

Telo je ono što ima tri dimenzije, to jest, ono što ima dužinu i širinu i dubinu, odnosno, ima masivnost. A svako telo sastavljeno je iz četiri elementa[4], dok su tela životinja sastavljena iz četiri tečnosti.

Treba znati da su ta četiri elementa: zemlja, suva i hladna; voda, hladna i vlažna; vazduh, vlažan i topao, te vatra, topla i suva. Postoje takođe i četiri tečnosti, koje odgovaraju četirima elementima: crna žuč odgovara zemlji (suva je i hladna); flegma odgovara vodi (hladna je i vlažna); krv odgovara vazduhu (vlažna je i topla); smeđa žuč odgovara vatri (topla je i suva). Plodovi su, dakle, sastavljeni iz elemenata, a sokovi iz plodova kao i tela živih organizama sastavljeni su od tečnosti i u njih se razlažu, jer sve ono što je složeno, razlaže se na ono od čega je složeno.



O tome da je čovek pričastnik i nežive i beslovesne i slovesne prirode



Treba imati na umu da čovek ima učešće u životu i neživih i beslovesnih bića, a primio je od razuma slovesnih bića. Sa neživom prirodom, naime, zajedničari po telu i njegovom sastavu iz četiri elementa; sa biljkama, opet, zajedničari i po tome, ali i po mogućnosti hranjenja, rasta i proizvođenja semena, odnosno, po mogućnosti rađanja; dok sa beslovesnim životinjama zajedničari i po tome, ali povrh toga i po strasti, odnosno, jarosti i želji, kao i po čulnosti i urođenom porivu.

Postoje pet čula: vid, sluh, miris, ukus i dodir; nagonskoj kretnji, međutim, pripada mogućnost prelaženja sa mesta na mesto i mogućnost pokretanja celoga tela te govora i disanja; jer na nama je da to činimo ili ne.

Kroz slovesnost, čovek se pribrojava bestelesnim i duhovnim bićima, i to razmišljajući, umujući i rasuđujući o svačemu i stremeći ka vrlini i celivajući blagočešće, krunu svih vrlina; zbog toga čovek i jeste svet u malom.

Valja još znati da samo telo, a nikako i duša, može da se komada[5], da teče i da se pretvara iz jednog oblika u drugi. Pretvaranje, dakako, biva po kakvoći, to jest, u odnosu na toplotu i hladnoću i tome slično; tečenje biva pri pražnjenju tela, jer prazne se suve, tečne i vazdušaste materije koje je potrebno nadoknaditi, prema tome glad i žeđ su prirodne strasti; dok komadanje predstavlja uzajamno razdvajanje telesnih tečnosti i njihovu podelu prema vrstama i materiji.

A posebna svojstva duše su blagočešće i snosobnost mišljenja. Dok su zajednička svojstva duše i tela vrline, koje se takođe pripisuju i duši, jer se duša služi telom.

Treba imati na umu da ono što je slovesno, po prirodi upravlja onim što je beslovesno[6]; jer sile duše dele se na slovesne i beslovssne. Po dva su dela onoga što je beslovesno: jedan koji ne sluša reč razuma, odnosno, ne pokorava se razumu, i drugi koji sluša reč razuma i pokorava mu se. A reč razuma ne sluša i ne pokorava joj se ono što je u našem biću životno[7], koje se naziva i nagonskim i semenonosnim[8], odnosno, polnim i rasadnim[9], koje se naziva i hraniteljnim; njemu, naime, pripada i ono što se tiče razmnožavanja i oblikovanja tela. Njima ne upravlja razum, nego priroda. Dok ono što je poslušno i pokorno razumu, deli se na jarost i na želju. A naziva se opštim imenom beslovesni deo duše, jer je strastan[10] i nagonski. Treba još znati da onom delu duše koji je pokoran razumu pripada nagonsko kretanje.

A onome delu duše koji se ne pokorava razumu pripada ono što je hraniteljno, polno i nagonsko; proizvodnim se, naime, naziva ono što se odnosi na razmnožavanje, ishranu i polnost, a životnim se naziva ono što se odnosi na pulsiranje.

Postoje, dakle. četiri sile koje sačinjavaju sistem ishrane: sila privlačnosti, koja privlači hranu; sila zadržavanja, koja zadržava hranu i ne dozvoljava joj da odmah bude izbačena; sila pretvaranja, koja pretvara hranu u tečnosti; i sila izbacivanja, koja odstranjuje i putem zahoda odbacuje ono što je suvišno.

Valja, dakako, znati da od sila koje u živom organizmu počivaju neke su duševne, neke fizičke. a neke životne. Duševne sile su one koje delaju po proizvoljenju, odnosno, to su voljno delanje i čulo. A voljnom delanju pripada mogućnost premeštanja u prostoru i kretanje celog tela, kao i sposobnost govora i disanja, jer na nama je da li ćemo to činiti ili ne. A prirodne sile su one koje se tiču ishrane, razmnožavanja, osemenjavanja, životne energije i damara, one, naime, deluju hteli mi to ili ne.

Treba još znati da su neke od stvari dobre a neke loše. Tako da očekivano dobro predstavlja želju, a ono dobro koje je prisutno predstavlja uživanje; na isti način očekivano zlo izaziva strah, a prisutno zlo izaziva žalost. Treba znati da smo, rekavši ovde "dobro", imali na umu istinsko dobro, odnosio, ono što se čini dobrim, a tako je i sa rečju "zlo".









NAPOMENE:

1. Sveti Grigorije Bogoslov. Beseda 38. RG 36.321.
2. Samovlasnost: sloboda volje.
3. Origen je učio o prapostojanju duša, zaveden neoplatonskim i gnostičkim učenjem.
4. Zemlja, voda, vatra i vazduh
5. Da se deli na delove.
6. Ono što je bez razuma (logosa, slova). Aristotel je beslovesnim smatrao ono što je prirodno, jer Priroda ni po čemu nije u zajednici sa razumom (Nikomahova etika, 1.13).
7. Onaj deo duše koji održava život.
8. Poseduje silu plodnosti i obnavljanja vrste (Zenon Stoik, 1.39).
9. Ono što se tiče bilja. (Arist. Nikomahova etika. 1,13).
10. Deo duše koji je podložan strastima, čuvstvenost duše.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime11/4/2011, 11:19 pm

27. O uživanjima



Neka uživanja su duševna a neka telesna. Duševna uživanja su, dakle, ona koja pripadaju samo duši kao takvoj; a to su ona zadovoljstva koja se tiču učenja i umozrenja. Telesna uživanja su ona koja duša ostvaruje u zajednici sa telom, te se zbog toga nazivaju telesnima; kao što su ona zadovoljstva koja se tiču hrane, polnoga sjedinjavanja i slično. Ali, ne bi bilo moguće pronaći uživanja koja pripadaju samo telu.

Neka uživanja su, opet. istinska a neka lažna: istinska su ona koja pripadaju samo razumu i proishode iz izučavanja i sozercavanja, a lažna se ostvaruju telom i proishode iz čula. A od uživanja koja se telom ostvaruju neka su prirodna a istovremeno i nužna, bez kojih je nemoguće živeti; kao što su hrana koja nadoknađuje ono što je potrebno organizmu i neophodna odeća. Neka uživanja su prirodna ali nisu nužna, kao što su fizičko i prirodno polno sjedinjavanje (jer iako ona doprinose održavanju celokupnog ljudskog roda, moguće je, ipak, živeti bez njih, odnosno, devstveno); neka uživanja, opet, nisu ni nužna niti prirodna, kao što su pijanstvo, blud i prejedanja koja prevazilaze potrebe; jer ona ne doprinose ni održavanju našega života niti produžetku ljudskoga roda, nego, naprotiv. samo čine štetu. Onaj, dakle, ko po Bogu živi, treba da se drži uživanja koja su istovremeno i nužna i prirodna, a na drugo mesto da postavi prirodna ali ne i nužna uživanja, koja bivaju u prikladno vreme i uz prikladan način i meru, dok svih drugih uživanja treba da se odrekne.

Dobrim, pak, uživanjima treba smatrati ona koja nisu skopčana sa tugom, niti uzrokuju kajanje, niti čine bilo kakvu štetu, niti, pak, prevršuju meru, niti nas umnogome odvlače od važnih dela ili porobljavaju.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:43 am

28. O tuzi
Postoje četiri vrste tuge: žalost, briga, zavist i sažaljenje.
Žalost je, naime, tuga koja nam oduzima glas; briga je tuga koja nas
opterećuje; zavist je tuga zbog tuđeg dobra; a sažaljenje je tuga zbog
tuđe nesreće.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:43 am

29. O strahu



Strah se takođe deli na šest vrsta: pa bojazan, na stid, na sramotu, pa prestrašenost, na zatečenost i na agoniju.

Bojazan je, dakle, strah od onoga što predstoji da učinimo; a stid je strah koji osećamo kada očekujemo prekor, i to osećanje je vrlo dobro. Sramota je strah koji osećamo kada učinimo sramotno delo; no ni to osećanje nije bez nade na spasenje. Prestrašenost je, opet, strah koji proishodi od prevelikog maštanja, a zatečenost je strah koji proishodi od neuobičajenog fantastičnog doživljaja. Dok agonija predstavlja strah od pada, odnosno od neuspeha, jer bojeći se da u svojim delima nećemo uspeti preživljavamo agoniju.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:43 am

30. O gnevu



Gnev je uzavrelost krvi koja je pri srcu, i biva zbog isparavanja ili zbog uzmućivanja žuči; zbog toga se gnev i naziva "žuč" i "žučnost". Ponekad, opet, biva da gnev postaje želja za osvetom: jer kada nam se čini nepravda ili kada smatramo da smo oštećeni, ljutimo se, i tada naša strast biva mešavina želje i gneva.

Postoje tri vrste gneva: jarost, koja se naziva žuč i žučnost, te zlovolja i srdžba. Jer gnev koji ima svoj početak i porast, naziva se jarost i žuč i žučnost. Zlovoljom se, opet, naziva žučnost koja traje, a to je zlopamćenje; a zove se tako jer trajno prebiva i ostaje u sećanju. Srdžba je, pak, jarost koja vreba priliku da se osveti, a naziva se tako jer prebiva u srcu.

Štaviše, gnev je pratilac razuma, odnosno osvetnik želje: jer kada neku stvar poželimo, a neko nam to uskraćuje, gnevimo se protiv njega kao da nam je nepravda učinjena, jer, zacelo, razum prosuđuje da to što je bilo zaslužuje negodovanje onih koji se po svojoj prirodi drže sopstvenog reda.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:44 am

31. O uobrazilji



Uobrazilja je sposobnost beslovesne duše koja dejstvuje kroz čula, i koja se naziva čuvstvo. A izobrazivo i čuvstveno je ono što potpada pod uobrazilju i čuvstvo; kao što gledanje predstavlja samu sposobnost vida, a ono što je vidivo potpada pod viđenje, kao što je, na primer, nekakav kamen ili nešto takvo. Mašta je, opet, strast beslovesne duše koju izaziva nešto izobrazivo, a maštovito viđenje je snažan doživljaj u praznom prostoru beslovesnog dela duše, koje nije izazvano ničim izobrazivim. A organ uobrazilje je prednja komora mozga.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:44 am

32. O čulu



Čulo je sila duše sposobna da shvati veštastvene stvari, odnosno da ih raspoznaje. Sistem čula su organi, odnosno, udovi tela, preko kojih osećamo; čuvstveno je sve ono što potpada pod čula, a čulno je živo biće koje poseduje čula. Postoje, dakle, pet čula, kao i pet organa čula.

Prvo čulo je vid: a osetila i organi vida su nervi koji ishode iz mozga i oči. Vid najpre opaža boju, zatim zajedno sa bojom raspoznaje obojeno telo, te njegovu veličinu, oblik i mesto gde se ono nalazi, zatim rastojanje između njih, pa broj, kao i kretanje i mirovanje; opaža da li je telo rapavo ili glatko, pravilno ili nepravilno, oštro ili tupo, te, najposle, raspoznaje njegov sastav, odnosno da li je vodeno ili zemljano, to jest da li je tečno ili suvo.

Drugo čulo je sluh, kojim se opažaju glasovi i šumovi. Raspoznaje im oštrinu i dubinu, te glatkost i jačinu. Organi njegovi su meki nervi koji ishode iz mozga kao i sklop ušiju. A samo čovek i majmun ne miču ušima.

Treće čulo je miris, koji biva tako što se kroz nos šalju isparenja do mozga, i završava na ivici prednjih komora mozga. Miris je, dakle, čulo koje opaža isparenja; a najopštija razlika između isparenja je miris i smrad, i ono što je između njih, koje niti miriše niti smrdi. Miris nastaje kada telesne tečnosti savršeno isparavaju; srednje stanje nastaje kada se osrednje isparavaju; a kada se, pak, isparavaju nedovoljno ili nikako, onda nastaje smrad.

Četvrto čulo je ukus. On ima svojstvo da prima, odnosno da oseća sokove. Organi čula ukusa su jezik, i to naročito njegova ivica, i svod, koji neki nazivaju nepcem; po njima se rasprostiru nervi koji ishode iz mozga, i koji upravitelju (umu) prenose ono što su primili, odnosno, osećaj. A takozvani ukusi sokova su ovi: sladost, ljutina, kiselost, oporost, trpkost, gorčina, slanost, masnoća, bljutavost; jer čulo ukusa ima sposobnost da ih sve razlikuje. Voda, međutim, nema ni jednu od tih osobina, jer ni jedan od ovih ukusa ne poseduje. Oporost je, opet, porast i obilje trpkosti.

Peto čulo je dodir, koji je zajedpnčki svim živim bićima, i koji se ostvaruje kroz nerve koji se iz mozga prostiru po celom telu. Zbog toga celo telo, ali i drugi organi čula, imaju čulo dodira. Čulu dodira, naime, podleže ono što je hladno i što je toplo, što je meko i što je tvrdo, što je žitko i što je suvo, te što je teško i lagano; jer sve to se samo dodirom može spoznati. Zajednički opažaji dodira i vida su rapavo i glatko, suvo i vlažno, debelo i tanko, gore i dole, mesto i veličina, kada je neka veličina takva da se jednom kretnjom dodira može obuhvatiti. a zatim, gusto i retko, odnosno, usko i okruglo, kada je sitno, kao i neki drugi oblici. Na sličan način čulo dodira oseća i telo koje se približava, ali uz pomoć sećanja i razuma; takođe opaža i broj do dva ili tri tela, ukoliko su mala i ukoliko ih je lako obuhvatiti. Njih, međutim, vid opaža bolje nego dodir.

Valja imati na umu i to da je Stvoritelj sazdao dvostrukim svaki od ostalih organa čula, da bi, u slučaju da je jedan organ oštećen, onaj drugi zadovoljio potrebu: stvorio je, dakle, dva oka, dva uha, dve nozdrve, dva jezika, koji su, dakako, kod nekih životinja razdvojeni, kao što je to kod zmija, dok su kod nekih sjedinjeni, kao što je to kod čoveka; dok je čulo dodira rasprostro po celom telu, izuzev kostiju i nerava, te noktiju, rogova, vlasi, članaka i drugih sličnih delova tela.

Treba znati da vid po pravim linijama vidi, dok miris i sluh ne opažaju samo pravolinijski nego odsvuda. S druge strane, dodir i ukus ne spoznaju niti pravolinijski niti odsvuda, nego samo onda kada im se približi ono što oni opažaju.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:44 am

33. O razumnom delu duše



Razumnom delu duše pripadaju rasuđivanja, pristanci i želje koje vode ka delu, kao i uzroci i izbegavanje dela; a naročito mu pripadaju razumevanja onih stvari koje se mogu pojmiti umom, te vrline, nauke, slova umetnosti, sposobnost zaključivanja i proizvoljenje. Razum je ono što nam kroz snove predskazuje budućnost, što je, kako kažu pitagorejci, sledujući Jevrejima, jedino istinsko proricanje.[1] A njegov organ je srednja komora mozga i psihički duh koji je u njemu.









NAPOMENE:

1. Upor. sveti Grigorije Niski. O stvaranju čoveka, gl. 13 (RG 44,125).

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:45 am

34. O pamćenju



Pamet je uzročnik i riznica pamćenja i sećanja: pamćenje je, naime, uobrazilja koja je u nama ostala od nekog čulnog doživljaja, koji se delatno pokazuje, ili predstavlja očuvanje čulnog doživljaja i umnog poimanja. Jer duša, posredstvom organa čula, opaža, odnosno čuvstvuje ono što je čuvstveno, i tako nastaje predstava, a posredstvom uma opaža ono što se samo umom može spoznati, i tako nastaje misao; kada duša, dakle, sačuva ono što je primila kao predstavu i ono što je zamislila, kaže se da ona pamti.

Valja još znati da shvatanje umstvenih stvari ne biva drugačije nego jedino učenjem, ili pojmovima obrazovanim po prirodi, a ne kroz čula. Jer ono što je čuvstveno ostaje u pamćenju samo po sebi, no ako smo spoznali nešto umstveno, zadržavamo to u sećanju, ali nemamo pamćenja o njegovoj suštini.

Prisećanjem se, pak, naziva ponovno sticanje pamćenja o nečemu što je zaboravom izgubljeno. Zaborav je, opet, gubitak pamćenja. Uobrazilja, dakle, koja materijalne stvari opaža pomoću čula, predaje stečene predstave razumu ili razmišljanju (jer ova dva su jedno te isto), a ovaj, primivši ih i rasudivši o njima, predaje ih pamćenju. Organ pamćenja je zadnja komora mozga, koju nazivamo i malim mozgom, i psihički duh koji je u njoj.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:45 am

35. O unutarnjem slovu (logosu, razumu) i o slovu (reči) koje se izgovara



Slovesni (razumni) deo duše se, takođe, deli na unutarnji logos i onaj logos (reč) koji se izgovara. Unutarnji logos je, dakle, kretnja duše koja nastaje u oblasti razuma, ali bez ikakvog izgovaranja; otuda mnogo puta, iako ćuteći, ostvarujemo u sebi potpun razgovor i u snovima vodimo dijaloge; po tome smo, naravno, svi slovesni. Jer ni oni koji su od rođenja nemi, kao ni oni koji su zbog kakve bolesti ili nesreće izgubili moć govora, nisu ništa manje slovesni. Usmena reč, s druge strane, ima svoje dejstvo u moći govora i u usmenom razgovaranju, odnosno, to je reč koju proiznosimo jezikom i ustima, zbog toga se i naziva usmenom rečju; ona je glasonoša uma. Po tome se i nazivamo glagoljivim bićima.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:45 am

36. O strasti p energiji



Reč "strast" koristi se u više značenja: strašću nazivamo i telesnu strast (stradanje), kao što su bolesti i rane; strašću, opet, nazivamo i duševnu strast, kao što je želja i gnev. No postoji i ona zajednička i opšta strast živih bića, kojoj sleduju uživanje i tuga; jer tuga sleduje strasti, ali ne predstavlja samu strast, budući da ono što je neosetljivo kada strada ne trpi bol. Prema tome, bol nije sama strast, nego čulno primanje strasti. Potrebno je, međutim, da ona bude značajna, odnosno velika, da bi podlegla čulnom opažanju.

Duševne strasti se ovako mogu opisati: strast je čuvstvena namera želateljne sile duše da zamislimo nešto dobro ili loše. Ili drugačije: strast je beslovesna kretnja duše ka poimanju dobra ili zla. Poimanje dobra, dakle, pokreće želju, dok poimanje zla pokreće gnev. A opšta, odnosno zajednička strast, ovako se definiše: strast je kretnja koju u nekome neko drugi izaziva. Energija je, međutim, delatna kretnja, a delatnim se naziva ono što se kreće samo po sebi. Na taj način, gnev predstavlja energiju gnevnog[1] dela duše, ali i strast ostalih dvaju delova duše, pa čak i celokupnog tela, kada ono prinudno bude vođeno ka delima od strane gneva; tako je, naime, kretnja koja u nekome biva izazvana od strane drugoga, što se naziva strašću.

Na drugi način, opet, energija se naziva i strašću: energija je, naime, prirodna kretnja, dok strast predstavlja kretnju protiv prirode. Iz toga razloga, dakle, energija se naziva strašću onda kada se kreće na način koji nije u skladu sa prirodom, bilo da je izazvana od samoga čoveka, bilo od nekoga drugoga. Prema tome, pulsirajući pokret srca, budući da je prirodan, predstavlja energiju, dok drhtavi pokreti, budući da su nepravilni i da nisu prirodni, predstavljaju strast a ne energiju.

Međutim, ne naziva se svaki pokret stradalnog dela duše strašću, nego samo oni koji su snažniji i pristupačniji čulnom opažanju, jer sitni i čulnom opažanju nedostuni pokreti još uvek nisu strasti, pošto strast mora da ima i značajnu veličinu; zbog toga se u opisu strasti prirodaje i izraz "čulno spoznativ pokret", jer sitni pokreti koji su nedostupni čulima ne sačinjavaju strast.

Treba znati da naša duša ima dve vrste sila: saznajne i životne. Saznajne sile duše su: um, razum, shvatanje, uobrazilja i čulo; dok su životne, odnosno želateljne sile: naum i proizvoljenje. Da bi to što govorimo, ipak, bilo jasnije, reciimo detaljnije nešto o onome što je u vezi sa tim. A najpre, recimo nešto o saznajnim silama duše.

O uobrazilji i o čulu je, naime, već dovoljno rečeno u prethodnim poglavljima. Preko čula se, dakle, u duši obrazuje strast, koja se naziva uobraziljom; a iz uobrazilje nastaje ideja. Potom razum, pošto je rasudio o ideji, da li je istinita ili lažna, donosi sud o tome šta je istina; otuda se rasuđivanje tako i naziva, jer razumeva i rasuđuje. Ono, pak, što je prosuđeno i što je određeno kao istinito, naziva se umom.

Ili drugačije: treba znati da se prvi pokret uma naziva pomisao; a pomisao o nečemu naziva se pojam, koji, ukoliko se zadrži i obrazuje predstavu u duši prema onome što je zamišljeno, naziva se mišlju. A misao, opet, ako se zadrži na istom predmetu i ako iskuša i ispita sebe, naziva se mišljenje. A kada se mišljenje proširi, ona obavlja slovesno razmišljanje, koje se naziva unutarnjim razumom (logosom), za koga neki, opisujući ga, kažu da je najpotpunija kretnja duše, koja se odvija na prostoru slovesnog razmišljanja, i to bez ikakvog glasnog izgovaranja odakle i proishodi glasna usmena reč, koja se izgovara jezikom.

Pošto smo, dakle, govorili o saznajnim silama, recimo nešto i o životnim, odnosno želateljnim silama.

Treba znati da je po prirodi u duši usađena sila koja želi ono što je prirodno i koja održava skupa sve ono što suštinski pripada prirodi; ta sila se naziva voljom. Naše biće, naime, umom i čulima želi da postoji, da živi i da se kreće, težeći za vlastitim prirodnim i potpunim bićem. Upravo zbog toga ova prirodna volja se i određuje na sledeći način: volja je slovesna i životna želja koja zavisi samo od onoga što pripada našoj prirodi. Prema tome, volja je sama prirodna, životna i slovesna želja svih ovih elemenata koji sačinjavaju prirodu čoveka, odnosno, ona je prosta sila; jer želja beslovesnih bića, budući da nije slovesna, ne može se nazvati voljom.

Volja je, opet, nekakvo prirodno htenje, odnosno, prirodna i slovesna želja za nekakvom stvari. Postoji, dakle, unutar čovekove duše sila slovesne želje. A kada se ta slovesna želja prirodno pokrene ka nekoj stvari, naziva se voljom; jer volja je slovesna želja i težnja ka nekoj stvari.

Voljom se, opet, naziva i ono što je do nas kao i ono što nije do nas, odnosno, ono što je moguće ostvariti i ono što je nemoguće. Naime, mnogo puta želimo da činimo preljubu ili da se uzdržavamo od čega ili da spavamo ili bilo šta slično, a to je ono što od nas zavisi i što je moguće ostvariti. Želimo, međutim, i da budemo carevi, a to ipak ne zavisi od nas. Želimo, pak, i da nikada ne umremo, a to nam je nemoguće.

Volja se tiče cilja, a ne onoga što vodi ka njegovom ostvarenju. Ostvarenje je, naravno, predmet volje, kao što je želja da budemo carevi, ili da budemo zdravi; a do ostvarenja vodi odluka, odnosno način na koji treba da postanemo zdravi ili da postanemo carevi. Zatim, posle volje dolazi ispitivanje i razmatranje. A posle toga, ako zavisi od onoga što se tiče nas, nastaje savet, odnosno, odluka; a savet je želja za ispitivanjem koja nastaje u vezi sa onim što nam je moguće ostvariti: savetuje se, naime čovek da li je potrebno pristupiti nekom delu ili ne. Zatim on rasuđuje o onome šta je bolje, i to se naziva rasuđivanjem; zatim uzima u zalog i ljubi i prihvata ono što je po svom savetu rasuđivanjem odabrao, a to se naziva mišljenje (ubeđenje); jer ukoliko rasuđuje, a ne uzme u zalog ono što je po svom rasuđivanju odabrao, odnosno, ne prihvati ga, tada se ono ne naziva mišljenjem. Zatim, posle prihvatanja nastaje proizvoljenje, odnosno izbor: proizvoljenje je, naime, sklonost ka jednoj od dve stvari pred nama, i njezin izbor u odnosu na onu drugu. Nakon toga čovek stremi ka izvršenju svoje nakane, i to se naziva stremljenjem. Potom ispunjava svoju želju, i to se naziva upotrebom. Na posletku, pošto se želja ostvari, ona prestaje.

Kada su u pitanju beslovesne životinje, pojavljuje se želja za nečim, a odmah zatim i stremljenje ka ispunjenju te želje; jer želja beslovesnih životinja je beslovesna, i vođena je od strane prirodne (fizičke) želje. Zbog toga se želja beslovesnih životinja ne naziva ni htenjem niti voljom, jer htenje je slovesna i slobodna prirodna želja. Međutim, kada su u pitanju ljudi, budući da su oni slovesni, prirodna želja više biva vođena nego što ona sama vodi; ona se kreće slobodno i po razumu, budući da su u čoveku spregnute saznajne i životne sile. Čovek, dakle, slobodno hoće, i slobodno želi, i slobodno zahteva i ispituje, i slobodno razmišlja savetujući se sam sa sobom, i slobodno rasuđuje, i slobodno se stavlja na stranu jedne stvari, i slobodno izabira, i slobodno stremi ka ispunjenju, i slobodno deluje u onom što je u skladu sa njegovom prirodom.

No treba znati da kada je Bog u pitanju, mi priznajemo postojanje volje, ali proizvoljenje ne priznajemo, jer Bog ne razmišlja. Razmišljanje je, naime, znak neznanja, jer niko ne razmišlja o onome što zna. A ako je, opet, razmišljanje znak neznanja, onda je to svakako i proizvoljenje. A Bog koji sve savršeno poznaje, ne razmišlja.

No kada je o duši Gospodnjoj reč, ne pripisujemo joj razmišljanje ili proizvoljenje, jer On nije imao neznanja. Iako je Njegova duša bila takve prirode da nije mogla znati ono što će se u budućnosti dogoditi, ipak je, budući da se po ipostasi sjedinila sa Bogom Logosom, imala znanje o svemu; i to ne po blagodati, nego, kao što je već rečeno, ipostasnim sjedinjenjem; jer Bog i čovek u Njemu bili su jedno te isto. Zbog toga On nije imao ličnosnu (gnomijsku)[2] volju: imao je, naime, prirodnu (fizičku), prostu volju, koja se podjednako primećuje kod svih ljudskih ličnosti, ali Njegova sveta duša nije imala mišljenje o nečemu, odnosno predmet svoje želje, koji bi bio suprotan Njegovoj božanskoj volji, niti je imala išta osim Njegove božanske volje. Jer mišljenje je raspoređeno po ličnostima, osim svetih i prostih i jednostavnih i nerazdeljivih ličnosti Božanstva; jer tamo u Božanstvu gde su ličnosti savršeno nerazdeljive i nepodeljene, ni predmet želje ne može biti podeljen. A tamo, naravno, u ličnostima Božanstva, pošto je jedna priroda, jedna je i prirodna volja; a budući da su ipostasi nepodeljene, jedan je predmet volje i jedna je i kretnja triju ipostasi. Međutim, kada se radi o ljudima, pošto je u njih jedna priroda, jedna je i prirodna volja; ali pošto su ipostasi razdvojene i udaljene su međusobno u odnosu na mesto i vreme, te u odnosu na svoj položaj prema drugim stvarima, i još mnogo toga, iz tog razloga različite su i volje i mišljenja. Međutim, kada je reč o Gospodu našem Isusu Hristu, budući da su u Njegovoj ličnosti različite prirode, različite su i prirodne volje Njegove božanske i Njegove čovečanske prirode, odnosno, različite su voljne sile. Pošto je, dakle, jedna ipostas i jedan je onaj koji hoće (želi), jedan je i predmet htenja, odnosno jedna je ličnosna volja, jer Njegova čovečanska volja sleduje Njegovu božansku volju, želeći ono što je božanska volja zaželela da ona želi.

Treba još znati da je jedno volja, a drugo je htenje (izvoljenje); jedno je predmet želje, drugo je želateljni deo duše, a treće je onaj koji nešto želi. Volja je, dakle, sama prosta sila izvoljenja, a htenje je volja (želja) za nečim; željena stvar je, opet, predmet izvoljenja, odnosno ono što želimo; kao što se, na primer, javlja želja za jelom. Prosta želja je, naime, slovesna volja, dok želja za jelom predstavlja htenje, sama hrana je, pak, predmet želje, a želateljno je ono što ima voljnu silu, kao što je čovek. A onaj koji želi je onaj koji se koristi voljom.

Valja znati da izraz volja nekada označava htenje, odnosno, voljnu silu i naziva se prirodnom željom, a nekada ono što je predmet želje, i naziva se ličnosnom voljom.









NAPOMENE:

1. Po Platonovom učenju postoje tri dela duše: slovesni, želateljni i gnevni (Platon, Država, 410 II).
2. Gnomijska volja: to je volja koja karakteriše ličnost, odnosno, to je ličnosna volja, koju po svetom Maksimu Ispovedniku treba razlikovati od Prirodne volje. koja predstavlja želju za dobrim, ka čemu teži svaka slovesna priroda. Razlikovanje između prirodpe volje i gnomijske volje suprotstavio je sveti Maksim monotelitskom praznoslovlju. Po njemu se u Isusu Hristu razlikuju dve volje, ali jedan isti je taj koji želi po ove svoje prirode, odnosno, božanski i čovečanski.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:46 am

37. O energiji



Treba znati da se sve sile, o kojima smo već govorili, i saznajne i životne i prirodne i umetničke, nazivaju energijama; energija je, naime, prirodna sila i kretnja svake suštine. I opet: prirodna energija je urođena kretnja svake suštine. Odatle je jasno: u kojih bića je međusobno ista suština, u njih je ista i energija, a u kojih su drugačije prirode, u njih su drugačije i energije, jer nemoguće je da suština bude bez učešća prirodne energije.

Prirodna energija je, opet, projavna sila svake suštine. I opet: prirodna i početna energija je večno pokretna sila umne duše, to jest, večno pokretna sila njenog logosa, koja po prirodi svagda iz nje izvire. I opet: prirodna energija je sila i kretnja svake suštine, bez koje je samo ono što nema svoga postojanja.

Energijama se nazivaju i radnje kao: govor, hodanje, jedenje, pijenje, i tome slično. Energijama se često nazivaju i prirodne strasti, kao što su glad, žeđ i slično. Energijom se, konačno, naziva i posledica dejstva sile.

Izraze "po sili" i "po energiji" koristimo u dvojakom smislu. O detetu koje još sisa, naime, govorimo kao o mogućem po sili naučniku, jer ima sposobnosti da obrazujući se postane naučnik. Nazivamo, takođe, naučnikom i onoga ko je to po mogućnosti i ko je to po energiji: po energiji jer ima znanja o nauci, a po mogućnosti jer može da se bavi naukom, ali se ne bavi delatno njome; nazivamo ga, najposle, naučnikom po energiji (po dejstvu), jer deluje, odnosno, bavi se naukom.

Treba, dakle, da znamo da je ovaj drugi način zajednički i sili (mogućnosti) i energiji (dejstvu); u prvom slučaju, naravno, pripada sili, a u drugom energiji.

Prva i jedina i istinska energija naše prirode je nezavisna, odnosno, ona je slovesni i samovlasni život i sastavni činilac naše čovečanske prirode; a oni koji svojim učenjem lišavaju Gospoda te prirode, ne znam kako Ga mogu nazivati očovečenim Bogom. Energija je delatna kretnja prirode, a delatnim se naziva ono što se kreće samo po sebi.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:46 am

38. O voljnom i nevoljnom



Budući da u jednom delu (delovanju) postoji voljno učešće, a u drugom delu postoji ono što zamišljamo kao nevoljno učešće, i da mnogi tvrde da postoji istinski nevoljno učešće, i to ne samo u strasti nego i u delovanju, valja znati da je delovanje slovesna energija, i da delovanju sleduju ili pohvala ili prekor. Neka od tih dela bivaju sa zadovoljstvom a neka sa tugom, neka od njih su prijatna onome ko ih izvršava, a neka neprijatna, a od onih dela koja su mu prijatna jedna su mu svagda prijatna a druga samo za izvesno vreme. Slično je i sa onim delima koja su mu neprijatna. I opet: neka od dela bivaju odobrena, neka su dostojna oproštaja, a neka su mrska i izazivaju kaznu. Dakle, voljnom učešću uvek sleduje ili pohvala ili prekor, odnosno, ono biva sa zadovoljstvom; a dela koja se čine bivaju prijatna onima koji ih čine ili uvek ili samo onda kada se dela ostvaruju. Nevoljnom učešću, međutim, prirodno je to da se ono smatra dostojnim oproštaja ili pomilovanja, a ostvaruje se sa tugom i nije po volji onoga ko ga ostvaruje; prirodno mu je i to da se delo ne ostvaruje vlastitom voljom, čak ni kada je počinilac prisiljen na to.

No kada je u pitanju nevoljno učešće, neko biva po prinudi, a neko iz neznanja: po prinudi, naime, biva kada se stvaralački početak, odnosno uzrok, nalazi izvan nas samih, drugim rečima, kada smo na neko delo prinuđeni od strane nekoga drugoga, ne bivajući saglasni, niti dajući po svome nagonu pristanak, niti ikako saučestvujući, niti od sebe po svojoj volji čineći ono što je od nas iznuđeno. Definišući takvo nevoljno učešće, velimo: nevoljno učešće je ono čiji se početak nalazi izvan nas samih, a da pri tome onaj ko iz prinude izvršava neko delo, ne doprinosi svojim vlastitim htenjem. Načelom (početkom), opet, nazivamo stvaralački uzrok. A nevoljno učešće biva zbog neznanja, kada ne bivamo mi uzrokom neznanja, nego se tako zbude. Jer ako neko, budući pijan, izvrši ubistvo, ubio je ne znajući, ali ipak ne nevoljno, jer je uzrok neznanja, odnosno pijanstvo, sam ostvario. A ako neko, odapinjući strelom u metu (na mestu uobičajenom za to) ubije oca koji je tuda prolazio, kaže se da je to učinio nevoljno, u neznanju.

Budući, dakle, da su dve vrste nevoljnog učešća, jedno po prinudi a drugo iz neznanja, voljno učešće je u suprotnosti sa obe vrste: jer voljno učešće je ono koje ne biva ni po prinudi ni iz neznanja. Voljno učešće je, dakle, ono čije je načelo, odnosno uzrok, u samome počiniocu, koji poznaje sve ono kroz šta i u čemu se neko delo odigrava. A "sve ono" je ono što govornici nazivaju činiocima slučaja: kao što je "ko" odnosno izvršilac dela; "koga", odnosno žrtva; "šta", odnosno sam čin, ukoliko se desilo da je ubio; "čime", odnosno sredstvo; "gde", odnosno mesto; "kada", odnosno u koje vreme; "kako", odnosno način izvršavanja dela; te "zašto", odnosno iz kog razloga.

Treba znati da se neka od naših dela nalaze na sredini između voljnih i nevoljnih, koja, iako su mrska i tužna, prihvatamo zbog izbegavanja većeg zla, kao što pri mogućem brodolomu odbacujemo sve što je na brodu.

Treba znati da deca i životinje, iako voljno delaju, ipak ne delaju sa predumišljajem, i da sve ono što činimo u ljutnji ne donoseći prethodnu odluku o tome, činimo voljno ali ne i sa predumišljajem. I naš prijatelj koji se iznenada pojavi, po našoj je volji, iako o tome nismo doneli prethodnu odluku. I onaj ko nenadano pronađe blago, pronašao ga je voljno, iako ne sa predumišljajem. Sve je to, naime, voljno, budući da nam je prijatno, ali nije i sa predumišljajem jer ne biva po našoj odluci; a, kao što je rečeno, promišljanje treba da prethodi proizvoljenju.




____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:47 am

39. O onome što je u našoj vlasti, odnosno, o samovlasnom



Slovo o samovlasnom, odnosno, o onom što je u našoj vlasti, kao prvi cilj svoje rasprave ima to da pokaže da li postoji išta što je u našoj vlasti; jer mnogo je onih koji se tome protive. A drugo, šta je to što od nas zavisi i nad čime imamo vlast. Treći cilj ovoga slova je ispitati uzrok zbog koga nas je Bog pri stvaranju stvorio samovlasnima (slobodne volje). Poduhvatajući se, dakle, ovoga prvoga pitanja, recimo najpre nešto o tome kako postoje neke stvari koje su u našoj vlasti, dokažimo to onim činjenicama koje i oni prihvataju, i recimo to onako kako oni govore.

Svemu što biva, vele oni, uzrok je ili Bog ili nužnost prirodnih zakona, ili sudbina, ili priroda, ili slučaj ili sticaj okolnosti. Delo Božije je, naime, postojanje i promisao (promišljanje o svetu); a delo nužnosti je kretanje onih stvari koje se svagda u tome stanju nalaze; delo sudbine je, opet, da ono što je po nužnosti biva određeno sudbinom (jer i ona je delo nužnosti); delo prirode je, opet, rađanje, rast, propadivost, kao i bilje i životinje; dok je delo slučaja ono što je retko i neočekivano. Slučaj, naime, opisuju kao podudarnost i zajedničko delovanje dva uzroka, koji imaju proizvoljenje kao prevashodno načelo, ali kao rezultat imaju nešto što je drugačije u odnosu na ono što je po prirodi; kao kada kopajući jamu neko pronađe blago, jer niti onaj ko je blago tu ostavio nije ga tu ostavio da bi ga onaj drugi pronašao, niti je, opet, ovaj što je blago pronašao kopao zbog toga da bi ga pronašao, nego je prvi to učinio da bi, kad zaželi, preuzeo blago, a drugi da bi iskopao jamu; međutim, dogodilo se nešto potpuno drugačije od onoga što su obojica nameravali. Konačno, delo sticaja okolnosti je ono što se dogodi beživotnim stvarima i beslovesnim životinjama, bez učešća prirode i veštine. Tako oni tvrde. Čemu ćemo, dakle, pripisati sve ono što biva od ljudi, ako čovek zaista nije uzročnik i načelo svojih dela? Niti je, opet, pravično Bogu pripisivati sramotna i nepravedna dela, kao ni pripisivati ih nužnosti (jer ona nije karakteristična za bića koja se svagda nalaze u istom stanju), niti sudbini (jer vele da ono što pripada sudbini nije ono što se dešava po slučaju, nego po nužnosti), niti prirodi (jer delo prirode su životinje i biljke), niti slučaju (jer ljudska dela nisu ni retka ni neočekivana), niti, opet, sticaju okolnosti (jer kažu da se posledice sticaja okolnosti odnose na beživotne stvari i beslovesne životinje). Ostaje, dakle, da je sam čovek, koji dejstvuje i tvori, uzrok i načelo vlastitih dela, te da je slobodne volje. Prema tome, ako čovek nije uzrok nijednoga dela, onda mu je suvišna sposobnost donošenja odluka; jer gde će upotrebiti svoju volju ukoliko nije gospodar nijednoga dela? Jer svaka odluka se zbog izvršenja donosi; a ono što je u čoveku najlepše i najdragocenije od svih njegovih mogućnosti, upravo to proglasiti suvišnim, bilo bi zaista neumesno. Ako čovek, dakle, donosi kakvu odluku, radi njenog izvršenja je donosi, jer svaka odluka biva kroz izvršenje i zbog izvršenja.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:47 am

40. O onome što se zbiva



Od svega onoga što se zbiva, nešto zavisi od nas a nešto ne. Od nas zavise one stvari o kojima mi svojom slobodnom voljom odlučujemo da ćemo ih činiti ili ne, odnosno, sve ono što voljno činimo (jer ne bi se moglo reći da se nešto čini voljno, ako sam čin ne zavisi od nas) i jednostavno, od nas zavisi sve ono čemu sleduje ili prekor ili pohvala i za koje postoji podsticaj i zakon. A od nas, uglavnom, zavisi sve ono što se tiče duše i ono o čemu odlučujemo; a volja biva u vezi sa onim što se takođe može ostvariti. A ono "što je takođe moguće" je ono što i sami možemo ostvariti, kao i ono što mu je suprotno; a taj izbor vrši naš um, i on je uzrok izvršenja čina. To je, dakle, ono što od nas zavisi, što se u istoj meri može i ne mora ostvariti, kao kretati se ili se ne kretati, težiti za nečim ili ne težiti, želeti ono što nije neophodno i ne želeti, lagati i ne lagati, davati i ne davati, radovati se zbog onoga što treba i, isto tako, ne radovati se, nego se radovati zbog onoga što ne treba, i sve tome slično gde su prisutna dela vrline i dela zlobe; sve to zavisi od naše slobodne volje. A između onoga što se u istoj meri može ostvariti ili ne, nalaze se i umeća (veštine, umetnosti): jer na nama je da se bavimo nekim umećem ako poželimo, ili da se ne bavimo.

Treba, opet, znati da iako izbor onoga što je ostvarivo zavisi od nas, ipak izvršenje čina često biva ometeno, na neki način, božanskim promislom.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:47 am

41. O tome: iz kog razloga smo stvoreni samovlasni (sa slobodnom voljom)



Kažemo, dakle, da je u čoveka, zajedno sa razumom, ušla i slobodna volja, te da su pretvaranje i promena prirodna svojstva svega što je rođeno. Jer sve što je rođeno, to je i promenjivo. Naime, prirodna je nužnost da su promenjiva ona bića čiji početak je naznačen premetanjem. A premetanje (promena, pretvaranje) je proizvođenje iz nebića u biće i iz postojeće materije postajanje nečeg drugog. Beživotne stvari i beslovesne životinje se, svakako, menjaju prema telesnim promenama o kojima smo već govorili, dok se slovesna bića menjaju po vlastitom proizvoljenju. A od delova razuma, jedan je teorijski (spoznajni, sozercateljni), a drugi je praktičan. Teorijski deo je onaj koji poima u kakvom se stanju nalaze bića, a praktičan deo je onaj koji se odnosi na donošenje zaključaka, i koji onome što je ostvarivo određuje zdravi smisao. Ono prvo nazivaju teorijskim umom a drugo praktičnim razumom, i još ono prvo nazivaju teorijskom mudrošću a drugo praktičnim razmišljanjem. Dakle, svaki onaj koji razmišlja, razmišlja tako kao da je na njemu odluka o tome šta mu je činiti, da bi izabrao ono za šta se razmišljanjem opredelio, i da, izabravši, to i izvrši; a ako je to tako, tada je slobodna volja, po nužnosti, potčinjena razumu; jer, ili neće postojati razum, ili će, pošto postoji, biti gospodar nad delima i slobodnom voljom. Zbog toga beslovesne životinje i nisu samovlasne (nemaju slobodnu volju), jer priroda upravlja njima više nego što one same upravljaju njome; zbog toga se i ne odupiru svojim prirodnim željama, nego, čim nešto požele, jurišaju da to i ostvare. Dok čovek, budući da je slovesan, više upravlja prirodom nego što ona upravlja njime; zbog toga i kada poželi nešto, ukoliko hoće, ima mogućnost ili da se odupre želji ili da je sledi. Otuda beslovesne životinje ne bivaju ni hvaljene niti prekorevane, dok čovek biva i hvaljen i prekorevan.

Treba znati da su i anđeli, budući da su slovesni, samovlasni, a pošto su stvoreni, oni su i promenjivi. A dokazali su to, sa jedne strane đavo, koji je, iako je od strane Tvorca stvoren kao dobar, ipak svojom voljom postao izumitelj zla, a zajedno sa njim i odmetnute bestelesne sile, odnosno demoni, a sa druge strane, ostali anđeoski činovi koji su ostali u dobru.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:47 am

42. O onome što nije u našoj vlasti



Od onoga što od nas ne zavisi, neka dela, odnosno naša dela u ovom i u budućem veku, imaju svoje načelo, ili uzrok, u onome što je u našoj vlasti, dok sve ostalo zavisi od božanske odluke. Jer postanje svega dolazi od Boga, dok je propadivost zbog naše zloće prodrla u svet, radi kazne i naše koristi. Jer Bog nije stvorio smrt, niti se veseli pogibelji živih bića; nego je smrt preko čoveka, odnosno preko Adamovog prestupa prodrla u svet, a slično i druge kazne. A sve ostalo treba pripisati Bogu, jer naše postanje je delo Njegove stvaralačke sile, a opstanak u postojanju delo je Njegove sile kojom svet održava, a upravljanje nama i naše spasenje delo je Njegove promisliteljske sile; kao što je i večno uživanje božanskih dobara delo Njegove dobrote, za one koji čuvaju ono što je po prirodi[1], radi čega smo i stvoreni.

Međutim, budući da postoje neki koji odriču postojanje promisla, recimo onda nešto i o promislu.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:48 am

43. 0 promislu



Promisao je, dakle, staranje Božije ? bićima i stvarima. Takođe: promisao je volja Božija, radi koje sva bića ispunjavaju odgovarajuće predodređenje. ? ako promisao predstavlja volju Božiju, tada je potpuno nužno da, sledujući zdravom razumu, sve što se zbiva po promislu, bude divno i bogodolično, i da bolje ne može biti. Jer nužno je da jedan te isti bude i tvorac i promislitelj svega postojećeg; jer nije dolično ni dosledno razumu da jedan bude tvorac svega postojećeg a drugi da bude promislitelj, budući da tako i jedan i drugi svakako pokazuju nemoć, jedan u stvaranju a drugi u promišljanju. Bog je, dakako, i stvoritelj i promislitelj, a Njegova stvaralačka, održiteljna i promisliteljska sila je stvar Njegove dobre volje: Što god hoće, sve Gospod čini na nebesima i na zemlji,[1] i Njegovoj volji niko se nije usprotivio.[2] Hteo je da sve što postoji postane, i postalo je, hoće da svet bude ustrojen, i bude ustrojen, i sve što hoće, to biva.

? da Bog promišlja i da dobro promišlja, svako može ispravno prosuditi, i to ovako: samo je Bog po prirodi dobar i mudar, a budući da je dobar, On promišlja (jer onaj koji ne promišlja nije dobar; pa čak i ljudi i beslovesne životinje po prirodi promišljaju ? vlastitoj deci, a ko ne promišlja biva prekorevan), a budući da je mudar, izvanredno se brine ? stvarima.

Posmatrajući, dakle, sve to, treba svemu da se divimo, sve da hvalimo, sva dela promišljanja da prihvatimo ne ispitujući ih; premda ona mnogima izgledaju nepravedna, jer je promisao Božija nepoznata i nepostiživa, a samo Bogu su poznate naše misli i naša dela, kao i naša buduća dela. A kada kažem "sve", imam na umu ono što nije u našoj vlasti, jer ono što je u našoj vlasti nije delo promisla, nego naše slobodne volje.

? od dela koja se tiču promisla, neka su po blagovoljenju Božijem, a neka po Njegovom dopuštenju. Po blagovoljenju su, naime, ona dela koje su bespogovorno dobra, a no dopuštenju ona koja su rđava. Jer mnogo puta Bog dopušta da i pravednik dopadne bede, da bi tako vrlinu koju ovaj ima skrivenu u sebi pokazao drugima, kao što se desilo sa Jovom. Nekad dopušta da se zbude nešto od onoga što je protivrečno, da bi tim činom koji izgleda protivrečan bilo ostvareno nešto veličanstveno i čudesno, kao što je preko Krsta ostvareno spasenje ljudi. U drugom slučaju dopušta da pravednik nesrećno stradava kako ovaj ne bi otpao od ispravne savesti ili kako ne bi iz sile i blagodati koja mu je darovana zapao u gordoumlje, kao što je bilo sa Pavlom.[3] Poneko biva privremeno napušten radi popravke drugoga, da bi se drugi, gledajući na njega (na njegovo stradanje), vaspitavali, kao što je slučaj sa Lazarom i bogatašem;[4] jer u prirodi nam je da, gledajući nečije stradanje, bivamo prestrašeni. Neko biva ostavljen od Boga i zbog toga da bi se proslavio neko drugi, ne zbog vlastitih grehova ili grehova svojih roditelja, kao što je ostavljen slepi od rođenja da bi se proslavio Sin čovečji.[5] Neko, opet, biva ostavljen da strada, radi revnosti drugoga, kako bi i drugi bili nepokolebivi u stradanju, blagodareći veličanstvu slave stradaoca, nadajući se budućoj slavi i želeći buduća dobra, kao što je kod mučenika. Dopušta se ponekad nekome da padne u sramno delo, radi sprečavanja nekog težeg stradanja; kao što biva kada se neko uzvisi zbog svojih vrlina i uspeha, te mu Bog dopusti da padne u preljubu, kako bi, pošto kroz svoj pad dođe do poznanja vlastite slabosti, bio ponižen i pristupivši ispovedio se Gospodu.

Treba, dakle, znati da izbor onoga što ćemo učiniti zavisi od nas, dok izvršenje dobrih dela predstavlja delo Božijeg sadejstva, a Bog pravedno pomaže onima koji se, svojom čistom savešću, opredeljuju za dobro, saglasno sa Njegovim promislom; dok je izvršenje zlih dela posledica ostavljanja od strane Boga, koji ga, opet, saglasno sa svojim predznanjem, pravedno ostavlja.

? dva su vida ostavljenosti (bogoostavljenosti): postoji ikonomijska i vaspitna ostavljenost i postoji potpuna ostavljenost koja vodi u očaj. Ikonomijska i vaspitna ostavljenost je ona koja biva radi popravka i spasenja i slave onoga koji ispašta, ili zbog revnosti drugih i ugledanja na njega, ili radi proslavljanja Boga. Potpuna ostavljenost, međutim, je ona kada čovek svojom vlastitom voljom ostaje neosetljiv i nepopravljiv ili, bolje, neizlečiv, i pored toga što je Bog učinio sve za njegovo spasenje, i tada je čovek predat potpunoj propasti, kao Juda. Neka nas Bog poštedi i izbavi od takve ostavljenosti.

Valja znati da postoje mnoge vrste Božanskog promisla, te ih nije moguće ni rečju objasniti niti umom pojmiti.

Treba znati i ovo, da sva zlovoljna iskušenja, one koji ih prihvataju sa blagodarnošću, vode ka spasenju i, sve u svemu, donose korist.

Treba još znati da Bog prevashodno želi da se svi spasu i da se udostoje carstva Njegovog[6], jer nije nas sazdao da bi nas kažnjavao, nego, budući da je dobar, sazdao nas je da bismo učestvovali u Njegovim dobrima. ? pošto je pravedan, želi da grešnici budu kažnjeni.

? prvobitna volja se naziva prethodnom voljom i blagovoljenjem, jer od Njega proishodi, a druga i naknadna volja naziva se i dopuštenjem, jer smo mi uzrok. ? ono dopuštenje je dvoobrazno: jedno je ikonomijsko i vaspitno, i vodi ka spasenju, a drugo je očajničko i vodi ka potpunoj propasti, kao što smo već govorili. Toliko ? onom što nije u našoj vlasti.

Od onoga, opet, što je u našoj vlasti, Bog prevashodno želi i blagovoli ono što je dobro, dok ono što je zlo i istinski nevaljalo, ni prevashodno ni naknadno ne želi, nego ga prepušta slobodnoj volji, jer ono što po prinudi biva niti je slovesno niti je vrlina. Promišlja, naime, Bog ? celokupnoj tvorevini i kroz celokupnu tvorevinu, često dobročineći i poučavajući i kroz same demone, kao kada je bio u pitanju Jov, ili kada su bile u pitanju svinje.









NAPOMENE:

1. Ps 135,6.
2. Upor. Rim 9,19.
3. Upor. 2 Kor 12,7.
4. Upor. Lk 16,19 i dalje.
5. Upor. Jn 9,3.
6. Upor. 1. Tim 2,4.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:48 am

44. 0 božanskom predznanju i predodređenju



Treba znati da Bog sve unapred zna, ali ne predodređuje sve; unapred zna i ono što je u našoj vlasti, ali ga ne predodređuje, jer ne želi da bude zla, niti da nasilno iznuđuje vrlinu. Prema tome, predodređenje je delo božanske prognostičke[1] zapovesti. Međutim, ono što nije u našoj vlasti Bog predodređuje po svome predznanju: jer, po svome predznanju, Bog je već predrasudio ? svemu, po meri vlastite dobrote i pravednosti.

Treba još znati da je vrlina darovana našoj prirodi od strane Boga i da je On načelo i uzrok svakog dobra, te da nam je bez njegove pomoći nemoguće poželeti ili učiniti dobro. Ipak, u našoj je vlasti hoćemo li ostati u vrlini i sledovati za Bogom, koji nas ka njoj (vrlini) i priziva, ili ćemo odstupiti od vrline, što znači prebivati u zlu i sledovati za đavolom koji nas, bez prisile, ka zlu priziva; jer zlo nije ništa drugo nego odstupanje dobra, kao što je tama odstupanje svetlosti. Dakle, ako prebivamo u onome što je po našoj prirodi, u vrlini smo, a ako se uklanjamo od onoga što nam je po prirodi, odnosno od vrline, dolazimo do onoga što je protivno našoj prirodi, te završavamo u zlu.

Pokajanje (preumljenje) je povratak iz onoga što nam je neprirodno ka onome što je u skladu sa našom prirodom, i od đavola ka Bogu, ostvaren kroz podvig i ispaštanje.

Toga čoveka, dakle, sazdao je Tvorac kao muškarca, darujući mu od svoje božanske blagodati, i učinio ga sposobnim da kroz nju učestvuje u zajednici sa Njim (sa Tvorcem); otuda je ovaj životinjama, koje su mu predate kao sluge, proročki nadenuo imena, kao neko ko ima vlast nad njima. Budući, naime, da je stvoren po ikoni (obrazu) Božijoj, odnosno slovesan i uman i sa slobodnom voljom, s pravom je, od zajedničkog Tvorca i Vladike svega postojećeg, preuzeo načalstvo nad zemaljskim stvarima.

? pošto je predznatelj Bog znao da će čovek prestupiti i da će se potčiniti propadivosti, stvorio je iz njega ženu, druga prema njemu[2]; stvorio mu je pomoćnicu radi rađanja kojim bi se, i nakon prestupa, vaspostavio ljudski rod. A prvobitno stvaranje naziva se postanjem (???????) a ne rađanjem (????????); jer postanje je prvo stvaranje od strane Boga, dok rađanje predstavlja prejemstvo (uzajamno nasleđivanje) proizašlo iz smrtne kazne zbog prestupa.

Postavio ga je u raj, umstveni i čuvstveni. Iako je živeo telesno u čuvstvenom i zemaljskom raju, čovek je dušom opštio sa anđelima, gajeći božanske pojmove i hraneći se njima, bivajući go zbog svoje prostodušnosti i neizveštačenog života; samo se ka Tvorcu uzvisivao kroz tvorevinu, i gledajući u Njega naslađivao se i veselio.

? kada je njegova priroda u pitanju, Bog ga je ukrasio slobodnom voljom, i predao mu je zapovest da ne okuša plodove sa drveta poznanja; ? tome drvetu smo već, po meri svojih mogućnosti, dovoljno govorili u poglavlju ? raju. Dao mu je tu zapovest uz obećanje da će, ukoliko ovaj očuva dostojanstvo duše i daruje pobedu razumu, i ukoliko spozna Tvorca i očuva Njegovu zapovest, da će postati zajedničar večnoga blaženstva i da će, bivajući iznad smrti, živeti u sve vekove. Međutim, ukoliko i dušu potčini telu i izabere telesna zadovoljstva, zanemarivši vlastitu vrednost i izjednačivši se sa bezumnim zverima,[3] i ukoliko zbaci jaram svoga Sazdatelja i prezre Njegovu božansku zapovest, biće odgovoran za smrt, i biće podvrgnut propadivosti i patnji, provodeći bedan život. Jer nije bilo svrsishodno da čovek, još neiskušan i nedokazan, ostvari nepropadivost, da ne bi pao u gordost i u sud đavolji.[4] Jer đavo, budući da je bio nepropadiv, posle samovoljnog pada je stekao nepokajanu i nepokolebivu postojanost u zlu, kao što su i anđeli, posle samovoljnog izbora vrline, kroz blagodat stekli nepokolebivu postojanost u dobru.

Trebalo je, dakle, da čovek najpre bude iskušan (jer neiskušan i neispitan čovek nijedne reči nije dostojan)[5] i da iskustvom stečenim kroz očuvanje zapovesti bude usavršen, da bi tako zadobio besmrtnost kao nagradu za vrlinu. A budući da je čovek stvoren kao posrednik između Boga i tvari, trebalo je da stekne nepokolebivu postojanost u onome što pripada dobru, pošto se kroz očuvanje zapovesti, a posle svog oslobađanja od prirodne veze sa veštastvenim stvarima, sjedini sa Bogom prema vlastitoj sposobnosti; međutim on je kroz prestup, okrenuvši se više tvari i udaljivši svoj um od njenog izvora, odnosno Boga, zbližio sebe sa propadivošću, i postao je strastan (podložan strastima, stradanjima) umesto bestrastan; i smrtan umesto besmrtan, i potrebuje vezu muža i žene i telesno rađanje, a iz želje za životom, potrebuje uživanja, kao da ga, tobože, ona sačinjavaju, a prema onima koji nastoje da ga liše tih uživanja oseća veliku mrzost; i obratio je svoju želju od Boga ka tvari, a svoj gnev, od istinskog neprijatelja njegovog spasenja ka bližnjemu. Dakle, nenavišću đavolskom bi čovek pobeđen; jer nenavisnik i dobromrzac demon, koji se svojim uznošenjem obreo dole, nije mogao da podnese da mi dostignemo ono što je gore, otuda on lažljivac i prevlašćuje jadnoga čoveka nadom ? božanstvu,[6] i, uzvisivši ga do visine svoje gordosti, obara ga u isti takav bezdan pada.









NAPOMENE:

1. Koje se tiče prognoze, predznanja.
2. Upor. Post 2,18.
3. Ps 49,12.
4. Upor. 1. Tim 3,6.
5. Upor. Cup 34,10.
6. Upor. Post 3,5.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:49 am

45. 0 Božanskoj ikonomiji i ? Njegovom staranju ? nama, te ? našem spasenju



Pošto je čovek, dakle, prevlašćen tim nasrtajem zlonačalnika demona, te ne poštujući zapovest Tvorca i ogolivši sebe od blagodati, kao kakvu odeću svukao sa sebe svoju slobodu (bliskost) prema Bogu, pokrio je sebe (svoju golotinju) surovošću kukavnog života - jer smokvino lišće to znači,[1] - te opasavši se smrću, odnosno smrtnošću i veštastvenošću tela[2] - jer to je odevanje u kožne haljine - i pošto je, po pravednom sudu Božijem, bio izgnan iz raja[3] i osuđen na umiranje, te time postao podložan propadivosti,[4] milostivi Bog, koji nam je podario biće i darovao dobro postojanje,[5] nije prezreo čoveka, već, pošto nas je najpre na mnogo načina poučavao kao decu, prizivajući nas obraćenju, tegobama i potresima,[6] vodenom pošasti[7] i bezmalo istrebljenjem celokupnog ljudskog roda, pometnjom i deobom jezika,[8] zaštitničkom pojavom anđela,[9] spaljivanjem gradova,[10] praobraznim bogojavljanjima,[11] ratovima,[12] pobedama,[13] porazima,[14] znamenjima i čudesima[15] i mnogovrsnim silama, zakonom,[16] prorocima, čije je učenje bilo ? ukidanju greha, koji se mnogoobrazno razlio i porobio čoveka, nagomilavši u njegovom životu svaku vrstu zla, i ? obraćanju čovekovom ka dobru.[17] Pošto je grehom[18] smrt stupila u svet, oskrnavivši, kao kakva divlja i neukroćena zver, čovekov život, trebalo je da bezgrešan[19] bude onaj ko će čovekov život izbaviti i da ne bude grehom potčinjen smrti. Još je trebalo da se ukrepi i obnovi priroda,[20] te da se čovek deli

ma pouči i bude doveden do puta vrline,[21] koji odvodi od propadivosti, a upravljen je ka večnom životu; konačno, otkriva se veliki okean Božijeg čovekoljublja; jer sam Tvorac i Gospod preuzima na sebe borbu za ljubav svog stvorenja, i svojim delom biva mu učitelj. I budući da je neprijatelj (vrag) prevlastio čoveka nadom na oboženje[22] (tj. nadom da će čovek postati Bog), ovaj biva zaveden predloženjem tela. Istovremeno se projavljuje dobrota i premudrost, te pravednost i sila Božija. Dobrota se projavljuje jer Bog nije prezreo slabost svoga stvorenja, nego se smilovao na njega koji je pao i pružio mu je ruku; a pravednost se projavljuje jer kada je čovek poražen On ne podstiče koga drugoga da pobedi tiranina, niti nasilno otima čoveka od smrti, nego je njega koga je još davninom smrt kroz greh porobila, njega je dobri i pravedni Bog ponovo učinio pobednikom, i tako onim što je podobno spasao ono što je stvoreno po podobiju, što je bilo ne malo teško. Premudrost je, opet, u tome što je za velike teškoće iznašao najpristalije rešenje: jer je, blagovoljenjem[23] Boga i Oca, jedinorodni Sin i Logos Božiji i Bog, koji je u naručju Oca[24], jednosuštan sa Ocem i sa Svetim Duhom, koji je predvečan, bespočetan, koji je (bejaše) u početku,[25] i koji je u Boga i Oca, i koji je Bog,[26] koji postoji u obličju Božijem,[27] priklonivši nebesa silazi na zemlju,[28] odnosno, neunizivu svoju uzvišenost neponiženo unizivši, snishodeći ka svojim slugama snishođenjem neizrecivim i nepojmivim - jer to znači Njegov silazak - te Onaj koji je savršeni Bog postaje savršeni čovek, i time se ostvaruje ono što je od svega novog najnovije, jedino novo pod suncem,[29] čime se otkriva neizmerna sila Božija. Jer, šta je veće od toga da Bog postane čovek? I tako Logos nepromenjivo (kada je njegova božanska priroda u pitanju) postade telo[30] od Duha Svetoga i Svete Marije, Uvekdjeve i Bogorodice[31]; i tako jedini Čovekoljubac postaje posrednik[32] između Boga i ljudi, ne bivajući začet u prečistoj utrobi Djeve od želje ili pohote ili dodira muškog,[33] niti rođen od sladostrasnog uživanja, nego od Duha Svetoga i od načina kojim je prvobitno stvoren Adam; i biva potčinjen Ocu,[34] isceljujući, onim što je po našem podobiju i što je od nas primio (telom), naš prestup, i bivajući nam obrazac poslušnosti, bez koje nema spasenja.









NAPOMENE:

1. Post Z,7.
2. Post 3,21.
3. Post 3,24.
4. Post 3,19.
5. Jer čovek je stvoren po obrazu Božijem a istovremeno i sa mogućnošću da dospe do stanja po podobiju.
6. Post 3,16.
7. Post 6,17.
8. Post 11,7.
9. Post 19,1. i dalje.
10. Post 19,24.
11. Izl Z,4. i dalje.
12. Izl 17,8.
13. Izl 17,11.
14. Izl 17,11.
15. Ponz 4,34.
16. Izl 24,12.
17. Is 1,16 i dalje.
18. Rim 5,12.
19. 2. Kor 5,21.
20. Ef 2,15. i 4,24.
21. 1. Pt 2,21 i dalje.
22. Post 3,5.
23. Mt 3,17.
24. Jn 1,18.
25. Jn 1,18.
26. Jn 1,1.
27. Fil 2,6.
28. Ps 18,9.
29. Prop 1,9.
30. Jn 1,14.
31. Mt 1,18;Lk 1,35.
32. 2. Tim 2,5
33. Jn 1,13.
34. Fil 2,8.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:49 am

46.0 načinu začeća Boga Logosa i ? Njegovom božanskom vaploćenju



Anđeo Gospodnji beše poslan ka Svetoj Djevi,[1] koja je rodom bila iz plemena Davidova, jer poznato je da Gospod naš od kolena Judina iziđe, od kojega niko ne pristupi ka oltaru[2] kao što veli božanski apostol, ? čemu ćemo kasnije podrobnije govoriti. I anđeo je blagovesteći rekao: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom[3] ? ona se uplaši od tih reči, i reče joj anđeo: He boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga, i evo začećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. Jer će on spasti svoj narod od Greha njihovih[4] Otuda se ime Isus i shvata kao Spasitelj. ? njoj, koja se čudila: Kako će to biti kad ja ne znam za muža?[5] anđeo opet kaže: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji.[6] ? ona mu reče: Evo sluškinje Gospodnje -neka mi bude po reči tvojoj![7]

Dakle, po pristanku Svete Djeve, Duh Sveti dođe na nju, prema reči Gospodnjoj koju je anđeo izrekao, čisteći je i pružajući joj silu prihvatanja Logosa božanstva, a istovremeno i silu rađanja. I tada ju je, kao nekakvo božansko seme, osenila svevišnjega Boga ipostasna premudrost i sila, odnosno, Sin Božiji koji je jednosuštan sa Ocem; i sazdao je sebi, od njene prečiste i neskverne krvi, telo, oživljeno slovesnom i umnom dušom, prvinu naše građe; ali nije ga sazdao semeno[8] nego stvaralački[9] uz sadejstvo Svetoga Duha. I nije obrazovanje Njegovog tela zaključeno spajanjem pojedinih delova, nego je završeno izjedna, jer sam Logos Božiji je telom postao ipostas. Naime, božanski Logos se nije sjedinio sa telom koje je već unapred postojalo samo po sebi,[10] nego je, smestivši se u utrobu Svete Djeve, na neopisiv način, od prečiste krvi Uvekdjeve, u vlastitoj ipostasi sazdao telo oživljeno slovesnom i umnom dušom, te primio prvine čovečije građe, tako da sam Logos kroz telo postaje ipostas. Prema tome, telo čovečije je istovremeno telo Boga Logosa, živo telo, slovesno i umno. Zato i ne velimo za Njega da je On čovek koji se obožio, nego da je Bog koji se očovečio; [11] jer budući po svojoj prirodi savršeni Bog, postao je On sam i savršeni čovek po prirodi, ne menjajući vlastitu prirodu, [12] niti uobražavajući[13] božansku ikonomiju; već se nesliveno i nepromenjivo i nerazdeljivo sjedinio po ipostasi sa telom preuzetim od Svete Djeve, koje je oživljeno slovesnom i umnom dušom, i koje je u njemu zadobilo svoje postojanje. Time on ne pretvara prirodu svoga božanstva u suštinu tela, niti suštinu svoga tela u prirodu svoga božanstva niti, opet, sastavlja jednu složenu prirodu od svoje božanske prirode i od onoga što je primio od čovečanske prirode.









NAPOMENE:

1. Lk 1,26-27.
2. Jev 7,13-14.
3. Lk 1,28.
4. Lk 1,30-31, Mt 1,21.
5. Lk 1,34.
6. Lk 1,35.
7. Lk 1,38.
8. Semenim se naziva onaj način kojim se stvaraju svi ljudi nakon prvostvorenih.
9. Stvaralačkim se naziva onaj način kojim je u početku stvoren Adam.
10. Arije, Nestorije i njegov učitelj Teodor Mopsuestijski su tvrdili da je čovek Isus u jednom vremenskom periodu posedovao posebnu ipostas, a za-tim je, posle moralnih iskušavanja koja je podneo, postao dostojan da se sjedini sa Logosom. Ta zabluda negira dogmat ? očovečenju.
11. Fil 2, 6-7.
12. Učenje ? nepromenjivosti Logosa prilikom očovečenja predstavlja veru prvobitne Crkve i tačno izražava način na koji su sjedinjene dve prirode u Hristu. Najpre je taj izraz koristio Aleksandar Aleksandrijski, a zatim ga koristi Četvrti Vaseljenski sabor u Halkidonu (451 g.) da bi proglasio da je Sin Božiji nepromenjivo postao čovek, odnosno, da se Njegova božanska priroda nije time promenila.
13. Doketi i gnostici su odricali postojanje čovečanske prirode u Gospodu. Između ostalog, Nestorije je, pod uticajem Aristotelovog učenja, tvrdio da postoje dve prirode i dve ipostasi (ličnosti); razlikovao je, naime, prirodnu ličnost, koju je poistovećivao sa prirodom ili suštinom, i ličnost sjedinjenja, koja je u stvarnosti bila fiktivna i uobraziva.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:49 am

47. 0 dvema prirodama; protiv monofizita



Prirode su se uzajamno sjedinile nepreložno i nepromenjivo, te niti je božanska priroda lišena svoje jednostavnosti, niti se čovečanska priroda, naravno, premetnula u božansku prirodu ili završila u nebiću; niti je, opet iz dve prirode nastala jedna složena priroda, jer složena priroda ne može biti jednosuštna ni sa jednom od priroda od kojih je složena, budući da iz onoga što je drugačije proizlazi nešto drugo. Kao što za telo koje je sastavljeno iz četiri elementa ne velimo da je jednosuštno sa vatrom, te niti ga nazivamo vatrom, niti ga nazivamo vazduhom, niti vodom niti zemljom, niti kažemo da je jednosuštno sa bilo kojim od ovih elemenata. Stoga, ako je Hristos, prema onome što jeretici[1] uče, posle sjedinjenja stekao jednu složenu prirodu, tada se Njegova prosta priroda premetnula u složenu, i tada On nije jednosuštan ni sa Ocem koji je proste (nesložene) prirode, niti sa majkom (jer ona nije složena iz božanstva i čovečanstva), niti, naravno, učestvuje u božanstvu i čovečanstvu, niti će se, opet, nazvati Bogom ni čovekom, već samo Hristom; a ime Hristos neće biti ime Njegove lične ipostasi, nego jedne od priroda po sebi.

Mi, međutim, ne učimo da je Hristos jedne složene prirode, niti da je postao nešto drugo iz raznolikih elemenata, kao što je čovek iz duše i tela, ili kao što je telo iz četiri elementa, nego da je iz različitih elemenata ono što jeste: jer ispovedamo da On sam i jeste i naziva se savršenim Bogom i savršenim čovekom, koji je iz dve i u dve prirode, odnosno, iz božanstva i čovečanstva. ? ime Hristos smatramo imenom ipostasi, ne koristeći ga jednostrano, nego označavajući njime postojanje dveju priroda: jer On je sam sebe pomazao (osvetio), kao Bog, naime, pomazujući telo svojim božanstvom, a kao čovek[2] bivajući pomazan: jer On je i jedno i drugo. Jer Njegova božanska priroda predstavlja pomazanje Njegove čovečanske prirode. ? ukoliko bi Hristos bio jedne složene prirode a jednosuštan sa Ocem, tada bi i Otac bio složen i jednosuštan sa telom, a tako nešto tvrditi TO je neumesno i prepuno svake hule.

? i kako će jedna priroda biti u mogućnosti da primi međusobne različitosti suština? Jer kako je moguće da jedna te ista priroda bude istovremeno i stvorena (tvarna) i nestvorena (netvarna), i smrtna i besmrtna, te opisiva i neopisiva?

? ako jeretici, opet, govoreći da je Hristos jedne prirode, kažu da je ona prosta (nesložena), tada će oni ispovedati ili da je On sam Bog, i pripisaće mu maštu a ne očovečenje, ili da je, prema Nestoriju, samo čovek. ? gde je onda Njegovo savršenstvo u božanstvu i savršenstvo u čovečanstvu? I kako će reći da Hristos ima dve prirode, kada govore da On posle sjedinjenja ima samo jednu prirodu? Jer da je pre sjedinjenja Hristos imao jednu prirodu, svakome je poznato.

Ali ono što jeretike dovodi u zabludu je to što smatraju da su priroda i ipostas[3] jedno te isto. Budući, naravno, da mi tvrdimo da je u ljudi jedna priroda, valja znati da to ne govorimo imajući na umu svojstva duše i tela; jer, nemoguće je reći da su duša i telo, kada se međusobno uporede, jedne prirode. No budući da postoji mnoštvo ličnih ipostasi kod ljudi, a priroda svih njih biva određena istim načinom, jer svi su složeni iz duše i tela i svi su primili prirodu duše i stekli jestestvo tela, te zajednički vid mnogih i različitih ipostasi, kažemo da su oni jedne prirode; odnosno, da svaka pojedinačna ipostas ima dve prirode, i da se iz dveju priroda sastoji, odnosno, prirode duše i prirode tela.

? kada govorimo ? Gospodu našem Isusu Hristu, vidimo da On ni sa kim nema zajedničkog obličja (vrste): jer niti je postao, niti jeste, niti će ikada biti drugoga Hrista sazdanoga iz božanstva i čovečanstva, koji će isti, u božanstvu i čovečanstvu, biti i savršeni Bog i savršeni čovek. Otuda nije moguće reći za Gospoda našeg Isusa Hrista da ima samo jednu prirodu; kao što velimo da je ljudska jedinka sastavljena iz duše i tela, tako velimo i da je Hristos iz božanstva i čovečanstva. Jer tamo, naravno, imamo jedinku,[4] dok Hristos nije jedinka, niti, opet, ima narečeno obličje nekog hristovstva[5] (obličje nekog drugog Hrista kome bi bio podoban). Zbog toga, naime, i govorimo da je sjedinjenje nastalo iz dve savršene prirode, božanske i čovečanske, i to ne mešanjem ili slivanjem ili stapanjem ili pretapanjem jedne prirode u drugu, kao što je govorio pogubni Dioskor,[6] te Evtih[7] i Sever[8] i njihova nečasna družina. Niti je to sjedinjenje lično[9] (ličnosno), ili odnosno[10] (tiče se međusobnog odnosa), ili prema vrednosti,[11] ili po jedinstvu volje,[12] ili po ravnočašću,[13] ili po istoimenosti, ili po blagovoljenju, kao što je govorio bogomrski Nestorije,[14] te Diodor[15] i Teodor Mopsuestijski,[16] kao i njihov vražji sabor. Ispovedamo, naime, da Sin Božiji i vaploćeni Logos poseduje jednu ipostas, nastalu slaganjem[17] (sintezom), odnosno, po ipostasi, nepreložno i nesliveno i nepromenjivo i nerazdeljivo i neodvojivo i u dve prirode koje su savršene; smatramo da je jedna te ista ipostas Njegovog božanstva i Njegovog čovečanstva, i ispovedamo da su u Njemu posle sjedinjenja sačuvane obe prirode, ne postavljajući nijednu od njih posebno ni pojedinačno, već kao uzajamno sjedinjene u jednoj složenoj ipostasi. Jer kažemo da je sjedinjenje suštinsko, odnosno istinsko, a ne zamišljeno. ? suštinsko je ne zbog toga što bi dve prirode sačinjavale jednu složenu prirodu, već zato što su dve prirode istinski uzajamno sjedinjene u jednu složenu ipostas Sina Božijeg. I tvrdimo da je sačuvana njihova suštinska razlika: tvarno (stvoreno) je, naime, ostalo tvarno, a netvarno je ostalo netvarno; smrtno je ostalo smrtno, a besmrtno je ostalo besmrtno; opisivo je oetalo opisivo, a neopisivo je ostalo neopisivo; vidivo je ostalo vidivo, anevidivo je ostalo nevidivo; jedno blista čudesima, dok drugo podleže poruzi.

Logos sebi prisvaja čovečanska svojstva, jer Njegovo je i ono što pripada Njegovom svetom telu, te tako telu daruje od onoga što je Njegovo kroz uzajamno darivanje,[18] koje se ostvaruje kroz međusobno prožimanje pojedinih delova i ipostasnim sjedinjenjem. Ostvaruje se i zbog toga što je jedan te isti bio onaj koji je dejstvovao u oba vida (u onome što je božansko i u onome što je čovečansko), učestvovanjem u onoj drugoj prirodi. Zbog toga se, dakle, i kaže da je Gospod slave bio raspet[19] na krstu, premda Njegova božanska priroda nije stradala, i ispoveda se da je Sin čovečiji pre stradanja bio na nebu, kao što je sam Gospod kazao;[20] jer jedan i jedinstven je bio Gospod slave, koji je svojom prirodom i istinski bio Sin Čovečiji,[21] odnosno, koji je postao čovek; a Njegova čudesa i stradanja poznajemo, iako je jednom prirodom čudotvorio a drugom podnosio stradanja. Jer kao što znamo da je u Njega jedna ipostas, tako znamo i da je sačuvana i suštanska razlika priroda. ? kako će se sačuvati razlika ako se ne sačuva ono što poseduje međusobnu različitost? Jer razlika je različitost onih stvari koje se razlikuju. Velimo, dakle, da je zbog razloga (logosa) iz koga se međusobno razlikuju Hristove prirode, to jest zbog razloga suštine, On sjedinjen njihovim krajnostima: po božanstvu je sjedinjen sa Ocem i Duhom, a po čovečanstvu sa majkom i sa svakim od ljudi. ? imajući u vidu razlog sjedinjavanja Njegovih priroda, kažemo da se On razlikuje od Oca i Duha, kao i od matere i od drugih ljudi; jer su prirode Njegove spojene ličnom ipostasi, imajući istovremeno jednu složenu ipostas, po kojoj se razlikuje od Oca i Duha, kao i od matere i od svakoga od nas.









NAPOMENE:

1. Monofiziti su sjedinjenje dveju priroda karakterisali kao slivanje i mešanje, i tvrdili su da čovečanska priroda biva u potpunosti iscrpena božanskom prirodom.
2. Upor.Ps 45,7.
3. ? trojičnim izrazima videti u ovoj knjizi napom. 1 na str. 145 (izraz priroda je istoznačan sa izrazom suština, a izraz ipostas istoznačan je sa izrazom ličnost).
4. Jedinka (individua): u filosofiji pojam jedinke izražava "zasebnost", odnosno, izdvojenost jednoga bića iz grupe istovrsnih bića.
5. Lična ipostas Bogočoveka Hrista jedinstvena je u apsolutnom smislu.
6. Dioskor Aleksandrijski, predsedavajući na Razbojničkom saboru u Efesu (449 g.) i pristalica monofizitske zablude.
7. Evtih, poznati carigradski sveštenik, uveo je monofizitsku jeres.
8. Sever Antiohijski, pristalica monofizitske jeresi, bio je rodom iz Sozopolisa u Pisidiji.
9. Odnosi se na jeretičko učenje Nestorija ? jedinstvu dveju odvojenih prirodnih ličnosti, Boga Logosa i čovečanske prirode.
10. Odnosno sjedinjenje: izraz koji su prihvatali Nestorije i Teodor Mopsuestijski, a govori ? tome da jedinstvo nije bilo ipostasno (u jednoj stvarnoj ličnoj ipostasi), već odnosno prema nekoj pretpostavljenoj ličnosti sjedinjenja, to jest prema imenima Hristos, Sin ili Gospod.
11. Po učenju Arija, Nestorija i Teodora Mopsuestijskog, čovek Isus je nakon moralnih iskušavanja koja je podneo postao dostojan da se sjedini sa Bogom g Logosom (odnosno, dostojan po vrednosti, autoritetu ili po gospodstvu).
12. Monotelitska jeres je prihvatala da je u Hristu samo jedna energija i jedna volja.
13. Izraz ravnočašće i istočašće koristili su jeretici da bi izrazili fenomenološko jedinstvo i da bi poricali ipostasno sjedinjenje. Po rečima vrloga zaštitnika vere Vaseljenske i Apostolske Crkve, svetoga Kirila Aleksandrijskoga, ravnočašće nije ono što sjedinjuje prirode Hristove.
14. Nestorije je, pod uticajem Teodora Mopsuestijskog, propovedao da dve prirode u Hristu i posle sjedinjenja zadržavaju vlastita svojstva i da nemaju nikakvog dodira. Hristos je, naravno, jedinstvena ličpost, ali se ta ličnost ne poistovećuje sa Sinom Božijim. Čovek Hristos nije Sin Božiji po prirodi, nego je samo sin po istoimenosti, prema kojoj nestorijanci prihvataju samo po imenu jednu ličnost i jednoga Hrista.
15. Diodor, episkop Tarsijski, bio je prisutan na Drugom Vaseljenskom saboru (381 g.). Prihvatio je sustanovanje Boga Logosa u čoveku Isusu, i bio prethodnik Nestorijev. Osuđen je kao jeretik od strane Carigradskog sabora (499 g.).
16. Teodor, episkop Mopsyestijski, prethodnik nestorijanstva i učenik Livanija i Diodora. Nije prihvatao jedinstvo dveju priroda u Hristu po suštini i po energiji, nego samo njihovo spajanje, i nije koristio izraz Bogorodica. On i njegovi spisi osuđeni su na Petom Vaseljenskom saboru (553 g.).
17. Izraz slaganje (sinteza) odnosi se na obrazovanje jedne složene lične ipostasi u Hristu.
18. Uzajamno darivanje ili prisvajanje ili priopštavanje svojstava je posledica ipostasnog sjedinjenja dveju priroda u Hristu. Ono se sastoji u prenošenju i predavanju jednoj ličnosti Hrista ili očovečenoga Logosa, svoj-stava božanske i čovečanske prirode.
19. Upor. 1. Kor 2, 8.
20. Upor. Jn 3,13.
21. Mt 11,19.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:50 am

48. 0 načinu uzajamnog opštenja (dveju priroda u Hristu)



? da je suština jedno a ipostas nešto posve drugo, mnogo puta smo već rekli; i da suština znamenuje zajednički i sveobuhvatni vid jednoobraznih ipostasi, kao što su Bog ili čovek, dok izraz ipostas označava jedinku[1] (individuu), odnosno, Oca, Sina, Svetoga Duha, ili, pak, Petra ili Pavla, Treba, dakle, znati da izrazi "božanstvo" (božanska priroda) i "čovečanstvo" (čovečanska priroda) otkrivaju suštine, odnosno, prirode, dok se izrazi "Bog" i "čovek" koriste i kada je u pitanju priroda, kao kad kažemo: "Bog je neshvative" suštine, ili kad kažemo: "jedan je Bog"; koristi se, međutim, i kada su u pitanju ipostasi, jer ono što je pojedinačno prima ime onoga što je najopštije, kao kada Sveto pismo kaže: Toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj[2] (jer, gle, ukazalo je ovde na Oca i Sina); te kada veli: Bijaše čovjek u zemlji Uzu[3] (jer je samo na Jova ukazao).

No kada je reč ? Gospodu našem Isusu Hristu, znamo da su u Njega dve prirode, i da poseduje jednu ipostas složenu iz druge dve; a kada Njegove prirode razmatramo, nazivamo ih božanstvom i čovečanstvom, a kada razmatramo Njegovu ipostas složenu iz dveju priroda, nekad Ga nazivamo Hristom, proizašlim iz obe prirode, odnosno Bogom i čovekom, na isti način, te Bogom vaploćenim; a nekad Ga nazivamo po jednom od Njegovih delova, odnosno, samo Bogom i Sinom Božijim, ili samo čovekom i Sinom čovečjim; nekad samo uzvišenim imenima, a nekad samo imenima poniženja; jer jedan je onaj koji je podjednako i jedno od ovoga i drugo: koji, sa jedne strane, večno postoji, i to bezuzročan i od Oca, a sa druge, zbog svog čovekoljublja naknadno postaje (rađa se kao čovek).

Kada govorimo, dakle, ? božanstvu Hristovom, ne pripisujemo mu svojstva čovečanstva; jer božanstvo (božansku prirodu Hrista) ne nazivamo strasnim (podložnim stradanju, strasti) ili stvorenim; niti Njegovom telu, odnosno Njegovom čovečanstvu, pripisujemo svojstva božanstva; jer telo, odnosno čovečanstvo, ne nazivamo nestvorenim. Međutim, kada govorimo ? ipostasi, bilo da je nazivamo imenom proizašlim iz obe prirode, bilo imenom proizašlim iz jednog od njenih činilaca, pridodajemo joj svojstva obeju priroda. Jer se i Hristos, koji je oboje, naziva i Bogom i čovekom, i stvorenim i nestvorenim, i strasnim i bestrasnim. A kada se Sin Božiji i Bog naziva imenom proizašlim iz jednog od činilaca, prima i svojstva druge sebi spregnute prirode, odnosno tela; te biva nazvan Bogom stradalnim i raspetim Gospodom slave, ne zbog toga iggo je Bog već zbog toga što je On isti i čovek, a kada se naziva čovekom i Sinom čovečijim, prima svojstva i krasotu božanske prirode; biva nazvan predvečnim mladencem i čovekom bespočetnim, ne zbog toga što je mladenac i čovek već zbog toga što je, iako Bog predvečni, u poslednja vremena postao mladenac. A ?? je način uzajamnog opštenja dveju priroda: da svaka od priroda, kroz poistovećivanje ipostasi i kroz vlastito uzajamno prožimanje, podari onoj drugoj vlastita svojstva. Prema tome, možemo reći za Hrista: To je Bog naš, koji se na zemlji javi, i sa ljudima požive[4] kao i: Čovek je taj nestvoren i bestrasan i neopisiv.[5]









NAPOMENE:

1. Ovde je izraz jedinka identičan sa izrazom ličnost ili lična ipostas.
2. Ps 45,7.
3. Jov 1,1.
4. Var Z,36 i38.
5. Time se pokazuje uzajamno predavanje svojstava božanske i čovečanske prirode.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:50 am

49. 0 broju priroda (u Hristu)



Dakle, kao što ispovedamo da je u božanstvu jedna priroda, ali velimo da uistinu postoje tri lične ipostasi, i kao što velimo da su sva svojstva prirode i suštine prosta (nesložena), ali priznajemo razliku ipostasi samo u tri svojstva, odnosno u bezuzročnom i očinskom, u uzročnom i sinovskom, te u uzročnom i proishodnom, i znamo da su one neodvojive i da nisu međusobno udaljene, te da su sjedinjene i da se nesliveno uzajamno prožimaju; a iako su sjedinjene nesliveno - budući da su tri ipostasi, i pored toga što su sjedinjene, - one se dele, a da se pri tom ne razdvajaju. Jer iako svaka od njih postoji po sebi i za sebe, odnosno predstavlja savršenu ipostas sa vlastitim ličnim svojstvima, to jest sa drugačijim načinom postojanja, one su, ipak, sjedinjene po suštini i po prirodnim svojstvima i po neodvojivosti, kao i po tome što ne mogu istupiti iz očinske ipostasi, te predstavljaju jednog Boga, i tako se i nazivaju. Na isti način, i kada je u pitanju božanska i neizreciva, i iznad svakog uma i poimanja, ikonomija jednoga od Svete Trojice, Boga Logosa, i Gospoda našega Isusa Hrista, mi priznajemo dve prirode, božansku i čovečansku, uzajamno spojene i ipostasno sjedinjene, ali priznajemo jednu složenu ipostas, nastalu iz dve prirode. I velimo da su dve prirode očuvane i nakon što su sjedinjene u jednoj složenoj ipostasi, u jednom Hristu, i da zaista postoje, kao i njihova prirodna svojstva; sjedinjene su, međutim, nesliveno, a razlikuju se i broje se nerazdeljivo. I kao što su tri ipostasi Svete Trojice nesliveno sjedinjene, te se nerazdeljivo dele i broje, a broj ne izaziva deljenje ili rastojanje ili otuđenje i razdvajanje među njima (jer znamo jednog Boga: Oca i Sina i Duha Svetog), na isti način i Hristove prirode, iako su sjedinjene, sjedinjene su nesliveno; i premda se uzajamno prožimaju, ipak se jedna u drugu ne preobraća i ne pretvara, jer svaka od priroda je sačuvala nepromenjeno vlastito prirodno svojstvo. Zbog toga se i broje, a broj opet ne znači podelu. Jer jedan je Hristos, savršen i u čovečanstvu i u božanstvu; broj, naime, ne biva uzrokom ni razdeljenja niti sjedinjenja, ali znamenuje brojnu količinu onoga što se broji, bilo da je ono sjedinjeno bilo da je razdeljeno. Sjedinjeno je kao kada kažemo da ovaj zid ima pedeset kamenova, a razdeljeno kao kada kažemo da je pedeset kamenova na ovom polju; a sjedinjeno, opet, kao što kažemo da u užarenom uglju postoje dve prirode, to jest priroda vatre i priroda drveta, međutim i razdeljeno, jer jedno je priroda vatre a drugo priroda drveta; no drugim načinom se ovo dvoje sjedinjuje i razdeljuje, a ne po broju. Kao što je, dakle, nemoguće tri ipostasi božanstva, iako su međusobno sjedinjene, nazvati jednom, da ne bismo time dospeli do slivanja i ukidanja različitosti ličnih ipostasi, tako je nemoguće i dve Hristove prirode, koje su ipostasno sjedinjene, nazvati jednom prirodom, da ne bismo tako dospeli do ukidanja i slivanja i nepostojanja njihove različitosti.[1]









NAPOMENE:

1. Upor. Leontije Vizantijski (monah), Opovrgavanje učenja Severovih, PG 86,1920-1925.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:50 am

50.0 tome da se celokupna božanska priroda, u jednoj od svojih ipostasi, sjedinila sa celokupnom čovečanskom prirodom, a ne samo njen deo sa delom čovečanske prirode



Ono što je opšte i zajedničko prirečeno je onome što mu je potčinjeno a što je pojedinačno. Suština je, dakle, ono što je opšte, kao što je vrsta, a ipostas je ono što je pojedinačno. ? pojedinačna je ne u tome što poseduje jedan deo prirode, jer ipostas nema samo jedan deo, nego je pojedinačna po broju, kao jedinka: jer ipostasi se, vele, razlikuju brojem a ne prirodom. Suština je, naime, prirečena ipostasi kao njeno svojstvo, jer u svakoj od istovrsnih ipostasi savršena je suština. Zbog toga se ipostasi i ne razlikuju međusobno po suštini nego po "slučajevima",[1] koji predstavljaju njihova karakteristična svojstva; međutim, to su karakteristična svojstva ipostasi a ne prirode; a ona definišu ipostas kao suštinu sa određenim slučajnostima[2] (projavama). Prema tome, ipostas poseduje ono što je opšte i ono što je njeno vlastito svojstvo, kao i to da postoji po sebi (za sebe, tj. da ima lično postojanje); dok suština ne po stoji sama po sebi, nego se podrazumeva u ipostasima. Kada, dakle, stradava jedna od Božijih ipostasi, kažemo da stradava celokupna suština, po kojoj ipostas i postoji u jednoj od njenih ličnosti; zacelo da nije potrebno da sve istovrsne ipostasi sastradavaju sa ipostasi koja strada.

Na taj način, dakle, ispovedamo da je celokupna priroda Božanstva savršena (savršeno jeste, na savršen način postoji) u svakoj od svojih ipostasi, to jest, celokupna je u Ocu, celokupna u Sinu, celokupna u Svetom Duhu. Zbog toga je Otac savršeni Bog, Sin savršeni Bog, Duh Sveti savršeni Bog. Tako i velimo da je pri očovečenju jednog od Svete Trojice, Boga Logosa, celokupna i savršena priroda Božanstva, u jednoj od svojih ipostasi, sjedinjena sa celokupnom čovečanskom prirodom, a ne samo jedan njen deo sa delom čovečanske prirode. Kaže, naime, božanstveni Apostol Pavle da u Njemu obitava sva punoća Božanstva telesno[3] odnosno, u Njegovoj ploti; a njegov učenik,[4] bogonosni i u božanskim stvarima veliki Dionisije Areopagit, kaže da je u jednoj od svojih ipostasi Bog u potpunosti postao zajedničar naše prirode.[5] Ali nećemo biti prinuđeni da kažemo da su sve ipostasi svetoga Božanstva, odnosno tri lica, ipostasno sjedinjene sa svim ipostasima čovečanstva, jer ni na koji način Otac i Duh Sveti nisu bili učesnici vaploćenja Boga Logosa, osim po blagovoljenju i volji. Kažemo, međutim, da je celokupna Hristova čovečanska priroda sjedinjena sa celokupnom suštinom Božanstva, jer Bog Logos, od onoga što je u našu prirodu usadio, stvarajući nas u početku, ništa nije izostavio, već je sve uzeo na sebe; uzeo je, naime, telo, slovesnu i umstvenu dušu, kao i njihova svojstva; jer onaj ko jedno od toga nema - životinja je a ne čovek. Jer On celokupan uzeo je celoga mene, i celokupan se sa mnom celim sjedinio, da bi time meni celom podario spasenje; jer ono što nije uzeto to nije ni isceljeno.

Sjedinio se, dakle, Bog Logos posredstvom uma sa telom, postajući tako posrednik između čistote Boga i materijalnosti tela. Jer um gospodstvuje nad dušom i nad telom, budući da predstavlja najčistiji deo duše; a nad dušom, opet, gospodstvuje Bog; a kada je to, naravno, dopušteno od višega, um Hristov pokazuje svoje gospodstvo. On biva prevladan od strane višega i sleduje mu, te čini ono što hoće božanska volja.

Tamo je um Hristov postao prostor, sa njim ipostasno sjedinjenog, Božanstva, kao što, zacelo, ni Njegovo fizičko telo nije samo sustanar Božanstva, kako zabludno veli mrsko umovanje jeretika: Jer sud od jedne merice ne može primiti u sebe dve merice, upoređujući tako ono što je telesno sa onim što je nematerijalno. I kako bi se Hristos nazvao savršenim Bogom i savršenim čovekom, te jednosuštnim sa Ocem i sa nama, ako je u Njemu sjedinjen samo jedan deo božanske prirode sa delom čovečanske prirode?

Kažemo još da je naša priroda vaskrsla iz mrtvih, te da je uzašla i sedi sa desne strane Oca, ne po tome što su ipostasi svih ljudi vaskrsle i sele sa desne strane Oca, već zbog toga što je to ostvarila celokupna naša čovečanska priroda u Hristovoj ipostasi. Kaže, naime, božanski Apostol: I s Njim zajedno vasrkse (nas) i zajedno posadi na nebesima u Hristu Isusu.[6]

Kažemo još i to da je jedinstvo nastalo iz zajedničkih suština; jer svaka od suština zajednička je svim onim ipostasima koje sobom obuhvata, i nije moguće pronaći nijednu odvojenu i vlastitu prirodu, odnosno suštinu, jer bismo tada bili prinuđeni nazvati jedne iste ipostasi i jednosuštnima i raznosuštnima, a Svetu Trojicu, kada je u pitanju božanstvo, nazvati i jednosuštnom i raznosuštnom. Prema tome, smatra se da je jedna te ista priroda u svakoj od ipostasi. Te kada kažemo da je, saglasno sa blaženim Atanasijem i Kirilom, priroda Logosa vaploćena, velimo da se Božanstvo sjedinilo sa telom. Zbog toga i ne možemo reći: priroda Logosa je postradala - jer u Njemu nije stradalo Božanstvo, - kažemo, međutim, da je u Hristu postradala čovečanska priroda, ne ukazujući time na ipostasi svih ljudi, nego ispovedamo Hrista postradalog svojom čovečanskom prirodom. Prema tome, govoreći "priroda Logosa", ukazujemo na samoga Logosa; a Logos, opet, poseduje i opštost suštine i posebnost ipostasi.









NAPOMENE:

1. Slučaj i slučajnost (manifestacija, projavnost) je izraz kojim se u bogoslovlju ukazuje na svojstva triju ipostasi Svete Trojice, i na svojstva priroda (božanske i čovečanske) u Hristu.
2. Slučajnosti, svojstva, lične osobine.
3. Kol 2,9.
4. Sveti Jovan Damaskin naziva Dionisija, učenika Apostola Pavla, piscem Areopagitskih spisa, i na taj način priznaje autentičnost tih spisa i prihvata njihov sadržaj, jer oni izražavaju mističko bogoslovlje Vaseljenske i Apostolske Crkve i predstavljaju lestvicu bogoslovskog uspona ka višim stvarima. Upotreba izraza Pseudo-Dionisije u patrologiji predstavlja način naučno-istraživačkog pristupa, a ne svedočanstvo svetootačkog bogoslovlja.
5. Sveti Dionisije Areopagit, ? božansšm imenima, 3,592 A 9.
6. Ef 2,6.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime12/4/2011, 8:51 am

51.0 jednoj složenoj ipostasi Boga Logosa



Kažemo, dakle, da božanska ipostas Boga Logosa prapostoji bezvremeno i večno, kao prosta i nesložena, te nestvorena, bestelesna, nevidiva, nespoznajna, neopisiva; da ima sve što ima i Otac, budući da je jednosuštna sa Njim, razlikujući se od otačke ipostasi načinom rođenja i odnosom, posedujući savršenstvo (bivajući na savršen način), ne istupajući nikad iz otačke ipostasi; ali kažemo da se u poslednja vremena[1] Logos, ne izlazeći iz otačkog okrilja, na neopisiv način, besemeno i nepostiživo, nastanio u utrobu Presvete Djeve, kako samo On zna, i da je u njoj, svojom predvečnom ipostasi, sazdao sebi telo od Presvete Djeve.

Bio je, dakle, Logos u svemu i iznad svega, bivajući istrvremeno u utrobi Presvete Bogorodice, no u njoj je bio prisutan energijom vaploćenja. Vaplotio se, naime, primajući od nje prvine naše građe, odnosno, telo oživljeno slovesnom i umstvenom dušom, da bi ono postalo ipostas ploti, odnosno ipostas Boga Logosa, te da bi ipostas Logosa, koja je prethodno bila prosta (nesložena), postala složena -složena, naime, iz dveju savršenih priroda, božanske i čovečanske - i da bi, kao karakteristično i prepoznativo svojstvo, nosila božansko sinovstvo Boga Logosa, po kome se (Sin) razlikuje od Oca i Duha, kao i karakteristična i prepoznativa svojstva tela, po kojima se razlikuje od svoje Matere i od ostalih ljudi. Ipostas Logosa poseduje i svojstva božanske prirode, po kojima se sjedinjuje sa Ocem i Svetim Duhom, kao i znamenja čovečanske prirode po kojima se sjedinjuje sa Majkom i sa nama. Međutim, razlikuje se još od Oca i Duha, kao i od svoje Majke i od nas, po tome što je On isti istovremeno i Bog i čovek; to je, zacelo, naročito svojstvo Hristove ipostasi koje poznajemo.

Stoga, dakle, ispovedamo Njega kao jednoga Sina Božijega koji je to i posle očovečenja, te Njega istoga i kao Sina čovečijega; jednoga Hrista, jednoga Gospoda, samo jednoga jedinorodnoga Sina i Logosa Božijeg, Isusa, Gospoda našega, poštujući dva Njegova rođenja: jedno predvečno rođenje od Oca, koje je iznad svakog uzroka i razloga i vremena i prirode, a drugo rođenje u poslednja vremena, koje je nas radi, podobno nama i iznad nas (natprirodno). Kažemo "nas radi" jer je ostvareno radi našeg spasenja, "podobno nama" jer je Hristos postao čovek rodivši se od žene i po zakonu materinske bremenitosti, a "iznad nas" (natprirodnim načinom) jer nije rođen iz semena, već od Svetoga Duha i Presvete Djeve, na način koji je iznad prirodnog zakona bremenitosti i rađanja. I ne propovedamo Ga samo kao Boga, lišenoga čovečanstva koje je po našem podobiju, niti samo kao čoveka oduzimajući mu božanstvo; niti Ga propovedamo odvojenim jednog od drugoga, već jednog i istog i kao Boga i kao čoveka, savršenog Boga i savršenog čoveka, celovitog Boga i celovitog čoveka, Njega istog kao celovitog Boga i sa Njegovim telom te celovitog čoveka sa Njegovim prebožanstvenim božanstvom. Govoreći "savršeni Bog i savršeni čovek" ukazujemo na punoću i neoskudnost priroda, a govoreći "celovit Bog i celovit čovek" ukazujemo na jedinstvenost i nerazdvojivost ipostasi.

Ispovedamo i jednu prirodu Boga Logosa vaploćenu; a govoreći "vaploćena" ukazujemo na suštinu tela, prema blaženom Kirilu; a Bog se, dakle, vaplotio, pa ipak nije napustio vlastitu neveštastvenost (bestelesnost), celokupan se vaplotio i celokupan je neopisiv (neograničen). Telesno se smanjuje i sažima, no božanstvom ostaje neograničen, jer se Njegovo telo ne rasprostire po meri neograničenosti Njegovog Božanstva.

Prema tome, celokupan Bog je savršen, ali Hristos nije svojom celokupnošću Bog; jer On nije samo Bog, nego i čovek; i celokupan čovek u Hristu je savršen, ali on nije svojom celokupnošću čovek; jer On nije samo čovek, nego i Bog. Naime, izraz "celokupan" predstavlja prirodu, dok izraz "svojom celokupnošću" predstavlja ipostas, kao što ono "drugo" označava prirodu, dok onaj "drugi" označava ipostas.

Valja još znati i to da, iako velimo da se prirode Hristove uzajamno prožimaju, mi ipak znamo da prožimanje biva od strane božanske prirode; jer ona kroza sve prohodi, po svojoj volji, i sve prožima, dok kroz nju ništa ne prohodi; i ona, opet, telu predaje od svoga veličanstva, a sama ostaje bestrasna i bez učešća u stradanjima (strastima) tela. Jer ako sunce, predajući nam od vlastitih energija, ostaje nepričastno nama, kako li tek ostaje nepričastan Tvorac i Gospod (Gospodar) sunca.









NAPOMENE:

1. 1 Pt 1,21.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Empty
PočaljiNaslov: Re: SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE   SVETI JOVAN DAMASKIN -  TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
SVETI JOVAN DAMASKIN - TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE
Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Knjige mudrosti-
Skoči na: