LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Migel Servantes -

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Migel Servantes -  Empty
PočaljiNaslov: Migel Servantes -    Migel Servantes -  Icon_minitime16/4/2011, 9:28 pm

Migel Servantes - Don Kihot

Don Kihot
(takođe pravilno: Don Kihote) Migela Servantesa, jedno je od remek dela
španske i svetske književnosti i najprevođenija knjiga na svetu posle
Biblije. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i
jednim od najboljih dela fikcije ikad objavljenih, kao i najvažnijim
delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro)


Izdanja


Prvi
deo je objavljen 1605. godine pod punim naslovom Veleumni plemić Don
Kihot od Manče (šp. El ingenioso cabalero Don Quixote de la Mancha).

Migel Servantes -  250pxcervantesdonquixotzk3

Drugi
deo, pod nazivom Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče (šp.
Segunda parte del ingenioso caballero Don Quixote de la Mancha),
objavljen je 1615. godine.

Prvi deo je objavljen u Madridu o
trošku Fransiska de Roblesa (šp. Francisco de Robles), štampan u
štampariji Huana de la Kueste (šp. Juan de la Cuesta), krajem 1604.
godine. U prodaji je bio u januaru 1605. godine, i bio je pun
štamparskih grešaka zbog brzine koju je nametao izdavački ugovor. Ovo
izdanje opet je štampano iste godine i u istoj štampariji, tako da u
stvari postoje dva različita izdanja iz 1605. godine. Knjiga je ubrzo
doživela veliku popularnost i vrlo brzo su se pojavila piratska izdanja
štampana u Valensiji i Lisabonu. Sledila su izdanja u Aragonu i
Portugalu za koja je Robles kupio prava u februaru. Međutim, kako je
Servantes zadržao samo prava na štampanje u Kastilji, nije imao skoro
nikakve koristi od popularnosti i brojnih izdanja svog dela. Do avgusta
1605. godine već su izašla dva izdanja u Madridu, dva u Lisabonu i jedno
u Valensiji. Godine 1607. izašlo je jedno izdanje u Briselu (fr:
Bruxells) a 1608. godine Robles je štampao još jedno izdanje u Madridu.
Godine 1610. pojavilo se jedno italijansko izdanje, a 1611. još jedno
izdanje je štampano u Briselu.

Prvo izdanje drugog dela je izašlo
iz iste štamparije kao i prvi deo, krajem 1615. godine. Vrlo brzo je
isto izdanje štampano u Briselu i Valensiji (1616) i Lisabonu (1617).
Zajedničko izdanje prvog i drugog dela pojavilo se prvi put u Barseloni
1617.


Inspiracija

Pretpostavlja se da ideja o
sredovečnom plemiću koga su zaludeli viteški romani u stvari i nije nova
i da se verovatno prvi put pojavila u obliku jedne od Servantesovih
Uzornih noveli (šp. Novelas exemplares) koja je kružila u rukopisu pod
naslovom Veleumni plemić od Manče (šp. El ingenioso caballero de la
Mancha) i da je roman u stvari proširenje ove novele koja je, po rečima
samog Servantesa u prologu prvog dela, nastala prilikom jednog od
njegovih boravaka u zatvoru. Na ovu pretpostavku nas navode aluzije na
veliku popularnost ovog dela koje nalazimo kod Servantesovih savremenika
kao što su Fransisko Lopez de Ubeda (šp. Francisco López de Úbeda) i
Lope de Vega (šp. Lope de Vega).

Godine 1920. Ramon Menendes i
Pidal (šp. Ramón Menéndez y Pidal), poznati španski filolog, istoričar i
folklorist, iznosi svoju teoriju o tome kako je inspiraciju za ovo delo
Servantes našao u Međuigri romansi (šp. Entremés de los romances)
nepoznatog autora u kojoj se govori o jednom seljaku koji se zaludeo
čitanjem viteških knjiga i odlučio da napusti ženu i da, isto kao i Don
Kihot, krene u avanturu kao lutajući vitez i da ispravlja krivde, brani
nezaštićene i spasava device.


Apokrifni drugi deo Don Kihota


Don
Kihot je nakon objavljivanja doživeo veliki uspeh i preveden je na
mnoge evropske jezike. Roman je bio toliko popularan da je 1614. godine
objavljen u Taragoni (šp. Tarragona) apokrifni Drugi deo Don Kihota
autora Alonsa Fernandesa de Aveljanede (šp. Alonso Fernández de
Avellaneda) iz Tordesiljasa (šp. Tordesillas). Ne postoji mnogo podataka
o pravom identitetu tog Aveljanede, ali jedno je sigurno: Aveljaneda je
bio vatreni poklonik Lopea de Vege, najplodnijeg španskog dramaturga
Zlatnog veka i Servantesovog literarnog rivala. Aveljanedin Don Kihot je
put hvalospeva Lopeu i njegovom delu, Lopeovi stihovi u više navrata
citirani, a Servantes žestoko napadnut i vređan (nazvan je matorim i
sakatim). Postoje izvesne pretpostavke da je sam Lope de Vega bio autor
barem prologa Aveljanedinog Don Kihota. Servantes će na ove uvrede
odgovoriti u prologu drugog dela Don Kihota, međutim, njegov odgovor će
biti blag i bez srdžbe.

Što se tiče samog dela, svi se slažu da
je po vrednosti daleko ispod originala, a sami likovi Don Kihota i Sanča
Panse ne liče na Servantesove individualiste iz prvog dela, već su
pretvoreni u sterotipne karikature bez one plemenitosti, jačine i lepote
koju im je udahnuo Servantes.


Prvi deo

Alonso
Kihano, sredovečni idalgo (šp. hidalgo), živi dosadnim životom u nekom
malom mestu u Manči, sa svojom nećakom i domaćicom. Vreme krati čitajući
viteške romane i veruje da je svaka reč u njima istinita, iako su dani
viteštva odavno prošli, a mnogi događaji opisani u njima realno
nemogući. Čitao je mnogo, po ceo dan i noć i "od malo spavanja i mnogo
čitanja osuši mu se mozak te izgubi pamet" (...del poco dormir y del
mucho leer se le secó el cerebro, de manera que vino a perder el juicio)
te odluči da se proglasi lutajućim vitezom i da krene da traži
avanture. Tako izvuče iz nekog budžaka oružje i oklop svojih pradedova
i, pošto ih je očistio i uglancao, proglasi sebe za viteza Don Kihota od
Manče, svom konju nadenu ime Rosinante (šp. Rocinante), odabra Aldonsu
Lorenzo ((šp. Aldonsa Lorenzo), seljančicu iz susednog sela, za svoju
damu kojoj će posvećivati svoja junaštva i dobra dela i prekrsti je u
Dulsineja od Toboza (šp. Dulcinea de Tobozo), te krenu na put u potrazi
za avanturama.

Prvi odlazak od kuće Don Kihota počinje u ranu
zoru i traje ceo dan, da bi na kraju dana potražio prenoćište u nekoj
krčmi za koju veruje da je začarani dvorac. Tu će dobiti prve batine i
savet da potraži štitonošu. Odlazi iz krčme, na putu sreće neke trgovce
iz Toleda koji ismevaju i vređaju njegovu uzvišenu damu, Dulsineju od
Toboza, gde on ustaje u njenu odbranu i napadne trgovce, a ovi skoče pa
ga dobro izmlate. Svog premlaćenog, nalazi ga njegov komšija Pedro
Krespo (šp. Pedro Crespo) i vraća ga kući. Dok se on oporavlja u
krevetu, nećaka i domaćica sa Don Kihotovim prijateljima, lokalnim
berberinom i župnikom, spale sve viteške knjige koje su po njihovom
mišljenju, krive za njegovo ludilo, te zaključaju biblioteku a njega
ubede da je biblioteku odneo neki volšebni čarobnjak.

Don Kihot
se, međutim, ne predaje tako lako i dalje razmišlja kako da ostvari svoj
naum, te prvo posluša savet krčmara, to jest, „vlasnika začaranog
zamka“ te pozove svog komšiju, priprostog i dobrodušnog Sanča Pansu (šp.
Sancho Panza), da mu se pridruži u avanturama kao štitonoša, a za
uzvrat mu obeća mesto guvernera na ostrvu. Sančo pristaje, te se njih
dvojica iskradoše u zoru iz sela i tako Don Kihot po drugi put pođe od
kuće u susret avanturama lutajućeg viteza. Od tog momenta nižu se
dogodovštine veleumnog viteza Don Kihota od Manče i njegovog štitonoše
Sanča Panse, počevši sa čuvenim napadom na vetrenjače u kojima je samo
on video grdne i surove divove.

Drugi deo

Za
razliku od prvog dela gde je Don Kihot potpuno zaluđen i u nekom svom
svetu vitezova, nežnih devica i platonskih ljubavi, u drugom delu je
lucidan, sasvim bistre pameti i vidi stvarnost onakvom kakva jeste. Sad
su drugi ti koji stvaraju privid viteškog sveta i volšebnih magova ne bi
li privoleli Don Kihota da jednom za svagda odustane od „života
lutajućeg viteza“. Čak je i nesrećni Sančo prinuđen da učestvuje u toj
šarenoj laži te dovodi Don Kihotu tri seljančice rekavši mu da su to
Dulsinejine dame pratilje. Međutim, kada Don Kihot prepozna devojke kao
samo tri sirote seljanke, Sančo se zgražava i pokušava da ga ubedi da je
to opet mađija nekog zlog čarobnjaka koja mu ne dozvoljava da vidi
realnost. Takođe su veoma zanimljivi razgovori između viteza i njegovog
štitonoše, u kojima se vidi kako Don Kihot polako i postepeno gubi svoje
ideale, pod uticajem Sanča Panse. Ta transformacija se takođe vidi i u
postepenom menjanju imena - od Don Kihota, postaje Vitez od Lavova, a
zatim se pretvara u Viteza Tužnoga Lika. S druge strane, Sančo polako
prihvata ideale svog gospodara, koji se polako u samom Sanču koncentrišu
u jednu fiks ideju - da postane guverner ostrva. Sančo uspeva da
postane guverner i pokazuje se kao veoma mudar i praktičan vladar,
međutim njegova vladavina će ipak na kraju završiti kao potpuna propast.

Kao
što smo već napomenuli, sada su drugi koji stvaraju svet privida za Don
Kihota. Sanson Karasko (šp. Sansón Carrasco), mladi učenjak i takođe
Don Kihotov prijatelj, svojevoljno kreće Don Kihotovim stopama i
pretvara se u Viteza od Belog Meseca, a s jedinim ciljem da po viteškim
pravilima natera Don Kihota da izbije iz glave ideje o životu i
avanturama lutajućih vitezova. Iako je u prvom delu to isto pokušao kao
Vitez od Ogledala, bio je poražen, ali ovaj put kao Vitez od Belog
Meseca uspeva u svojoj nameri i pobeđuje Don Kihota u viteškom dvoboju,
nateravši ga da se vrati kući i obeća da neće pokušavati da opet polazi
na put barem godinu dana.

Roman se završava Don Kihotovim
potpunim ozdravljenjem, međutim, potpuno razočaran stvarnošću, odriče se
viteštva, priznaje svoju zabludu i umire.

Zanimljivo je da
postoje pretpostavke da su neki delovi ovog drugog dela apokrifni,
konkretno epizoda događaja u Montesinesovoj pećini, opisana u 22. i 23.
poglavlju

Struktura i tematika

Kao što je već
pomenuto, veruje se da je prvo poglavlje isprva bilo zamišljeno kao
posebna literarna celina, kao kratka priča. Kasnije je Servantes razvio
roman počevši od te prve priče. Priča je zamišljena kao čitanje rukopisa
Sida Ameta Benandželije (šp. Cide Hamete Benangeli) mavarskog hroničara
koji se zapravo pojavljuje tek u 9. poglavlju i koji se pominje svega
četiri puta u celom romanu, da bi na kraju potpuno nestao u prvom delu
nakon 27. poglavlja. Na prvi pogled, pripovedanje se odvija bez reda,
međutim, struktura romana je kompleksna i pažljivo građena. Sam roman
poseduje osobine različitih književnih rodova, od viteških romana i
ubačenih novela, do literarnih rasprava pisanih u dijalogu, kako je to
bilo uobičajeno u ono vreme. Roman takođe sadrži komične delove,
ozbiljne besede, poslovice i anegdote narodnog karaktera. Ono što
izdvaja ovaj roman je veština kojom Servantes sve te elemente potčinjava
i uklapa u nit glavne radnje.

Bogatstvo tematike dela je nepresušno. Međutim, moguće je skicirati neke od osnovnih tema ovog dela.

Glavna
tema kruži oko pitanja da li je moguće naći ideal u realnosti, to jest,
da li realnost pobeđuje fikciju ili fikcija pobeđuje realnost. Ova tema
je usko povezana i sa konceptom ljudske slobode. Kako čovek treba da
shvati slobodu? Kakve zaključke može da izvede o slobodi, nakon što je
iskusio? Možemo li promeniti svet ili svet menja nas? Šta je uopšte
razumnost a šta je ludost? Da li je moralno pokušati promeniti svet?

Iz te glavne teme, usko vezane za erazmovsku temu ludila i baroknu ideju privida i realnosti, proizilaze ostale sekundarne teme:

1.
Da li je moguće iznaći književni ideal? Tema književne kritike je veoma
karakteristična za celokupno Servantesovo delo. U delu postoje kritike
viteških i pastoralnih romana, kao i kritika nove komedije Lopea de
Vege.

2. Da li je moguće pronaći ideal u ljubavi? U romanu se
pojavljuju različite ljubavne priče. Neke su nesrećne zbog samog
životnog koncepta vezanog za slobodu, kao što je slučaj sa Marselom i
Grizostomom, druge zbog patološke nesigurnosti, kao što je ubačena
novela Nestrpljivi radoznalac, ili pak zbog previše idealizovanih dama,
kao što je sama Dulsineja, ili previše prozaična kao što je Aldonsa
Lorenzo. Takođe se pojavljuje i motiv ljubomore, veoma važan za
Servantesa.

3. Da li je moguće pronaći politički ideal? U romanu
se pojavljuje tema utopije u obliku Sančove vladavine ostrvom
Baratrarijom, priviđanjima koje ima Don Kihot u Montesinovoj pećini,
itd.

4. Da li je moguće pronaći ideal pravde? Ovu temu vidimo u epizodama sa galeotima, momkom koji dobija batine, itd.

Ubačene novele

Jedna
od novina u žanru je ubacivanje posebnih priča u nit glavne radnje u
obliku kratkih priča - novela. Neki smatraju da ove novele ne remete i
nemaju nikakav uticaj na glavnu radnju romana, i da čak i ako bi se
izbacile, to ne bi mnogo poremetilo glavnu priču, dok drugi smatraju da
te novele nisu tek tako ubačene i da čine deo opšte kritičke, estetske i
tematske strukture romana.

U prvom delu romana ubačene novele
samo podvlače Don Kihotov osnovni etički motor: želju da privoli druge
da se povinuju njegovom apsurdnom idealističkom pogledu na svet.
Problemi koje on pokušava da reši nisu zasnovani na realnosti nego na
idealizmu sveta mašte koji on pokušava da oživi. U slučajima istinske
moralne nepravde, Don Kihot se svodi na običnog posmatrača.

Ubačene
novele U drugom delu romana predstavljaju prave socijalne probleme
Servantesovog doba, kao recimo, proterivanje "moriskosa" (šp:moriscos)
1502. godine. "Moriskosi" su muslimani koji su bili nasilno pokršteni
nakon pada poslednjeg mavarskog bastiona, Granade i konačne pobede
Katoličkih kraljeva, Izabele od Kastilje i Fernanda od Aragona i
završetka Rekonkiste 1492. godine. U želji za ostvarenjem što
monolitnije države na verskom planu, 1492. godine proteruju sve Jevreje,
a 1502. sve Mavre i "moriske", jer su smatrali da njihova predanost
novoj religiji nije iskrena i da u tajnosti i dalje praktikuju svoju
staru veru, islam. Epizoda u kojoj učestvuje Rikote sa svojom kćerkom
Anom Feliks, opisuje te događaje sa svom svojom propratnom religioznom,
međuljudskom, ekonomskom i etičkom tragikom.

Kritika viteških i pastoralnih romana

U
romanu je uočljiva i kritika viteških i pastoralnih romana. Svoje
detaljno mišljenje o mnogim veoma popularnim viteškim i pastoralnim
romanima tog doba Servantes je dao u 6. poglavlju prvog dela u kome
župnik i berberin vrše „veliku čistku“ Don Kihotove biblioteke. Pre nego
što odluče da li određena knjiga zaslužuje da završi na lomači ili ne,
daju svoj sud o istoj. Tako u tom poglavlju možemo pročitati
Servantesovo mišljenje o romanima kao što su španski viteški roman
Amadis od Galije (Amadis de Gaula) ili valensijanski viteški roman
Tirante Beli (šp. Tirante el Blanco, katal. Tirante lo Blanc). Lista
knjiga osuđenih na lomaču daje nam savršenu sliku o Servantesovim
književnim stavovima.

Migel Servantes -  200pxcampodecriptanamolvb4

Parodija
je osnovni element ovog romana. Međutim, roman je veoma kompleksna
parodija. Delo nije samo prosta parodija viteških romana putem direktnog
preterivanja nedoslednosti i nemogućih događaja. Komičnost ovog romana
proizilazi iz nemogućnosti da se staromodna i fantastična priča situira u
moderan okvir realnosti. Neke od parodija otvoreno pokazuju svu
besmislenost i nereanost osnovnih karakteristika glavnih junaka viteških
romana. Lutajući vitezovi su superljudi, veoma otporni, izdržljivi i
nadasve dugovečni. Veoma veliki deo komičnosti romana proističe upravo
odatle: realno, putešestvije i avanture Don Kihota iziskuju energiju i
izdržljivost koja nikako nije svojstvena za čoveka njegovih godina. S
druge strane, činjenica je da su njegovi uzori bili veoma aktivni i
izdržljivi, iako mnogo stariji od njega.

Kritika besmislenosti i
nerealnosti pastoralnih romana u kojima su pastiri i pastirice nežni
mladići i devojke sa klasičnim imenima koji po ceo dan uzdišu zbog
neuzvraćene ljubavi i govore skoro isključivo u stihovima izražena je u
pastoralnim epizodama o pastirici Marseli i Grizostomu, a vrhunac
kritike je sadržan u Don Kihotovom „ispaštanju“ u Sijera Moreni, gde
provodi više dana i noći go ko od majke rođen, skačući po planini,
uzdišući i žaleći se u stihu i pompeznim rečima na „okrutnost“ svoje
dame, Dulsineje od Toboza.

Kritika nove komedije Lope de Vege

Migel Servantes -  200pxlopedevegasd0

Servantes
takođe kritikuje Lopea de Vegu i novu komediju. Iako se na više mesta
dotakao kritike Lopea de Vege lično i nove komedije, svoje stavove o
dramskoj umetnosti detaljnije je izrazio u 48. poglavlju prvog dela
preko lika kanonika. Za novu komediju kaže da komadi koji se trenutno
prikazuju su "sve same poznate budalaštine i stvari koje nemaju ni glave
ni repa" (I, 48), međutim, narodu se ipak sviđaju. Dalje kritikuje
autore, konkretno, samog Lopea de Vegu, iako ga ne imenuje, što ugađa
neukom svetu i piše ono što je masi milo, a na uštrb prave umetnosti.
Nova komedija, po Servantesu, ne poštuje pravila klasične komedije, na
šta će mu kasnije Lope de Vega odgovoriti u svojoj Novoj umetnosti
pisanja komedija (1609.) da onaj ko danas piše poštujući pravila
klasične komedije "umire bez slave i nagrade". Servantes dalje govori
kako slava obavezuje Lopea de Vegu da uzdiže teatar a ne da ga spušta na
nivo prostog sveta. Servantes takođe kritikuje upotrebu čuda i duhova,
nepoštovanje jedinstva mesta ("prvi čin počeo u Evropi, drugi u Aziji, a
treći se završio u Africi") i vremena ("dete u pelenama večera u prvom
činu, i u drugom je već bradati čovek"), mešanje likova iz različitih
epoha (radnja se dešava u vreme Pipina i Karla Velikog i glavna ličnost
je u njoj osoba za koju se kaže da je imperator Iraklije"), nedoslednost
i mešanje žanrova, pripisivanje čuda jednog sveca drugom, itd.

Međutim,
pored sve ove kritike, Servantes ipak ne može a da se ne divi ogromnom
talentu Lopea de Vege za koga takođe kaže da je "srećni genije ove
kraljevine, slavan i poznat u celom svetu po svojim komedijama"(I,48).
Moglo bi se reći da je Servantes u neku ruku osećao izvesnu ljubomoru
prema Lopeu de Vegi (koja je svakako išla i u obrnutom pravcu), pogotovu
što njegova dramska dela nisu ni približno imala isti uspeh. Servantes
je takođe kritikovao neviđenu umišljenost i uobraženost tog "monstruma
prirode", kako je jednom prilikom nazvao Lopea de Vegu. Beskrajno
imenovanje i navodno citiranje slavnih pisaca (Platon, Demosten,
Aristotel), obavezno citiranje sijaset poema koje slave njegovu umetnost
na početku svakog njegovog dela, poeme koje su navodno napisale slavne
ličnosti i žene, a koje je u stvari pisao sam Lope de Vega pa ih
potpisivao tuđim imenima, samo su neke od stvari koje Servantes
kritikuje u prologu prvog dela Don Kihota. Na primer, sa sigurnošću se
zna da su soneti koje je potpisala Kamila Lusinda (poetsko ime koje je
Lope de Vega dao Mikaeli Luhan, svojoj dragani) zapravo njegovi, jer
sama Mikaela Luhan nije umela ni da se potpiše.

Kritika društva

Don
Kihot je višeslojan roman sa bezbroj značenja i isto toliko tumačenja.
Osim oštre kritike i parodiranja viteških i pastoralnih romana,
popularnih u Servantesovo doba, ovaj roman predstavlja takođe i kritiku
crkve i inkvizicije, kritiku tadašnjeg španskog društva koja se ogledala
u podeli na stare i nove hrišćane, običaja i ljudskih naravi. U
Servantesovo doba, mnoge od ovih kritika su mogle da koštaju autora
slobode ili čak i života, i jedini način da ih izrazi bio je kroz usta
mentalno poremećenih literarnih junaka. Isto će uraditi i u jednoj od
svojih Uzornih noveli, Stakleni licencijat (šp: El licenciado Vidriera).

Don Kihot i Sančo Pansa

Migel Servantes -  250pxdonquixoteiq0

Don
Kihot je centralni element romana a njegovo ludilo je
najkarakterističnija crta njegovog lika. Trezvenost i ludilo se
kombinuju u njegovom liku koji evoluira tokom romana. Don Kihot nije
statičan, konačan lik, već se njegova egzistencija razvija i definiše
samu sebe kroz proces samoostvarenja. Don Kihota i Sanča Pansu definišu
pre svega njihova dela i ono što govore, a ne opisi njihovih duševnih,
psihičkih i fizičkih stanja.

Ludilo Don Kihota je presudno za
pravilno razumevanje ovog lika, jer se radi o specifičnoj vrsti. U tom
ludilu, njegova mašta je ta koja je poremećena, ne njegove sposobnosti. U
samom naslovu, Don Kihot se naziva "veleumnim" ili "oštroumnim"
(šp:ingenioso), terminom koji bi se mogao protumačiti kao
"maštovit",čime se jasno ukazuje na hiperaktivnu maštu glavnog lika.
Zapravo, u najnovijem prevodu prevodilac se odlučuje baš za reč
"maštoglavi".

Postoje tri osnovna aspekta Don Kihotovog ludila:

Prvi
aspekt je da on čvrsto veruje da događaji opisani u viteškim romanima
imaju čvrstu istorijsku podlogu. To je suština njegovog ludila.

Drugi aspekt proizilazi direktno iz prvog: ako su te priče istinite, sasvim je logično pretvoriti se u lutajućeg viteza.

Treći
aspekt se pokazuje tek u drugom poglavlju - mašta nameće stvarnosti
slike sveta viteških romana i pretvara krčme u dvorce, seljanke u
princeze, vetrenjače u divove, a stada ovaca u vojske.

To su tri
osnovna elementa Don Kihotovog ludila koje uspostavlja Servantes na
samom početku knjige, vođena njegovom opsesijom viteškim romanima. Kada
izađe iz opsesivnog stanja, Don Kihot je razborit i mudar i njegovi
postupci ne razlikuju se od postupaka bilo koga zdrave pameti. Takva
vrsta ludila se definiše kao ludilo sa momentima lucidnosti. Međutim,
jedna osobina je zajednička i ludom i lucidnom Don Kihotu - neverovatna
plemenitost i spremnost na žrtve za dobrobit čovečanstva.

Sančo
Pansa je Don Kihotova potpuna suprotnost, kako duhovno, tako i fizički.
Dok je njegov gospodar visok i mršav on je nizak i debeo. Primer
prostodušnog čoveka iz naroda koji je naučen da poštuje autoritete, ali
ne i da razmišlja o "umnim" temama. Zdrave je i bistre pameti i, za
razliku od svog gospodara, čvrsto stoji sa obe noge na zemlji, a kad
zatreba, ume da bude i lukav. Njegova mudrost ne dolazi iz knjiga i
visokih škola, već direktno iz života i predstavlja nepresušni izvor
prave narodne mudrosti. Na svaku ludoriju svog gospodara uvek ima
spreman odgovor ili komentar u obliku neke narodne umotvorine - bilo
poslovice, bilo izreke ili verovanja. Svestan je ludila svog gospodara,
ali svejedno ga ne napušta u nevolji, u početku zato što poseduje veliki
osećaj odanosti ali i praktičnosti, jer mu je sve vreme u glavi Don
Kihotovo obećanje da će ga učiniti guvernerom ostrva, zbog čega je,
uostalom, i pošao u avanture. Međutim, u drugom delu, Sančo zaboravlja
na to obećanje i ponovo polazi na put, pre svega iz velike ljubavi i
prijateljstva koje oseća prema svom nesrećnom gospodaru.

Originalnost

Don
Kihot je konačno uobličio formulu realizma, čije preteče nalazimo u
španskoj književnosti Srednjeg veka. Karakteriše se parodijom i
ismevanjem svega fantastičnog, društvenom kritikom i insistiranjem na
psihološkim vrednostima i deskriptivnom materijalizmu.

Don Kihot
je takođe kamen temeljac za polifonični roman, roman koji pokazuje
realnost sa različitih tački gledišta koje su isprepletane u istom
vremenskom prostoru. Pretvara realnost u nešto veoma kompleksno jer ne
samo da pokušava da je reprodukuje, nego i da je zameni. Moderan roman,
onako kako ga je začeo Don Kihot, mešavina je svega. Kako to kaže
sveštenik, "razuzdano pisanije": mešavina epike, lirike, tragedije,
komedije, proze, stiha, dijaloga, govora, pošalica, basni, filozofije,
legendi... I naravno, parodije svih tih žanrova.

Transkripcija i izgovor

U
Servantesovo doba, Kihot je pisano Quixote, a X (iks) se izgovaralo kao
srpsko Š, tako da bi transkripcija imena na srpski jezik prema
starošpanskom mogla biti Kišote. Međutim, u modernom španskom jeziku, X
(iks) je zamenjeno sa J, koje se izgovara kao srpsko H, tako da dobijamo
Quijote - Kihot. Takođe je pravilna, mada manje zastupljena, i
transkripcija Kihote.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
 
Migel Servantes -
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: