Skadarlija

BURAN i neobičan, većinom šalama ispunjen bio je život “vladara smeha”
srpske pozorišne scene, proslavljenog komičara, reditelja i pisca vedrih
konzerija i veselog komada “Dorćolska posla”, Čiča Ilije Stanojevića
(1859-1930).
Tokom života zaljubljen u svoju Skadarsku ulicu ili
Skadarliju, njenu boemiju, kao i komšijski Dorćol, omiljen kod pozorišne
i čitalačke publike, a i kod one koja se redovno okupljala oko
kafanskih stolova “Dardanela”, “Tri šešira”, “Dva jelena”, Vuka
Karadžića, “Bums-kelera” i Male pivare. On je za života postao živa
legenda starog Beograda i Skadarlije.
Posle smrti slavnog Pere
Dobrinovića, za nenadmašnog u komičnom repertoaru Čiča Iliju, govorilo
se da je u stanju “i mrtvog da nasmeje”. Zato su ga simbolično zvali
“vladarom smeha”, a pozorišni kritičari “Nušić u glumi”.
Istoričari
srpskog pozorišta zabeležili su da je taj “genijalni glumac vedrog i
živog duha”, uvek raspoložen za šalu, smeh i razuzdane terevenke, tokom
pola veka u hramu “Talije” odigrao oko 500 raznovrsnih uloga, uvek
oduševljeno pozdravljen od svoje verne publike.
poČev od tragičnog
Kina, preko škrtog kir Janje, raspusnog sevdalije Mitketa, sve do
putnika oko sveta Jovanče Micića i svog dorćolskog šereta Papa Nacka.
Poseban uspeh Čiča Ilija je ostvario u Molijerovom repertoaru igrajući
maestralno glavne uloge u njegovim komedijama “Uobraženi bolesnik”,
“Silom lekar”, “Žorž Danden”.
U beogradskom Muzeju za pozorišnu
umetnost, pored sačuvanih Čiča Ilijinih fotografija i danas se okreće
njegova čuvena gramofonska ploča na kojoj je oživljena vragolasta
sedeljka kod “Tri šešira”, Mitketovo
tugovanje za odbeglom mladošću i
starim, dobrim vremenima, kao i nadmudrivanje u ulozi Jovanče Micića sa
prepredenom Juliškom - Žankom Stokić iz Nušićeve komedije “Put oko
sveta”.
Kao umetnik raznovrsne delatnosti, pored režije prvog srpskog
igranog filma “Život i delo besmrtnoga vožda” (1911), Čiča Ilija je
zajedno sa Jankom Veselinovićem napisao komad iz narodnog života
“Potera” (1911). On je uradio dramatizaciju Sremčeve “Ivkove slave”
(1918) i dao nekoliko originalnih književnih dela: poznati šaljivi komad
“Dorćolska posla” (1909), humorističke priče posvećene svojim
ljubimcima “Čiča Ilijine životinjke” (1928).
Koliko je Čiča Ilija bio
privržen svojoj Skadarliji, isticali su u sećanjima mnogi pisci.
Poznati pozorišni kritičar Milan Grol beleži o tom izuzetnom glumcu:
“Nikad nije osetio ni uživanje, ni hrabrost da se iz boemskih krčmi
Skadarlije ispune do trotoara Moskve ili “Grand” hotela. A stanovao je u
niz skadarlijskih kućeraka, najduže, ipak, nekoliko decenija, u onoj
koja je s pravom proglašena za najznamenitiji spomenik kulture tog
kraja, u čuvenoj Kući Đure Jakšića, koja, nažalost, to nikad nije bila,
nego je tu stanovao vlasnik te zgrade. A slavni pesnik Đura Jakšić sa
porodicom živeo je u sobi i kujni dvorišnog stana za izdavanje pomenute
zgrade. Međutim, pravi stanar Kuće Đure Jakšića bio je veliki glumac o
čemu je svedočila prilikom rekonstrukcije osamdesetih godina mermerna
spomen-ploča sa uklesanim rečima poruke: “Čiča Ilija Stanojević
(1859-1930), proslavljeni komičar Narodnog pozorišta, ukus i boja starog
Beograda, stanovao je ovde pre nego što se u legendu preselio.”

NIKO od Čiča Ilijinih savremenika nije video njegovu krštenicu, pa su
zato u šali govorili da je veliki komičar - mitološko biće. Inače, o
njegovom rođenju svašta se pričalo. Postoji čak nekoliko verzija o Čiča
Ilijinom poreklu i prezimenima.
“Narodna enciklopedija” profesora
Stanoja Stanojevića beleži da je Čiča Ilija 7. avgusta 1859. godine
došao na ovaj svet. Ali, Čiča Ilija taj podatak nije priznavao tvrdeći
da je rođen godinu dana ranije. Iz “Knjige venčanih” Topčiderske crkve
saznajemo da se Čiča Ilijina majka zvala Spasenija, a otac, po zanimanju
“bivši rentijer” - Stanoje. Po tvrđenju savremenika, tokom života Čiča
Ilija je izbegavao da priča o svojim roditeljima. U beogradskoj čaršiji
pričalo se da je on bio nahoče ostavljeno na ulici, pa usvojeno od nekog
Stanojevića. “Išlo se tako daleko da se tvrdilo da je imao jevrejske i
cincarske krvi u sebi”, beleži M. J. Stojimirović. “U stvari, to je bila
besmislica, izmišljena da mu se uzvrati na neki njegov otrovni vic.
Jedino u šta se nije sumnjalo to je da je bio autentični Beograđanin”.
Na
osnovu zabeleženih sećanja Milorada Pavlovića-Krpe saznajemo da je Čiča
Ilija rođen u staroj beogradskoj kući svog dede po majci Đorđa
Petrovića zvanog Džida, koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog
pozorišta.
Na mestu i okolini gde se danas nalazi naše pozorište, po
pričanju mog dede i oca, bila je ispred samog bedema gradska kapija
(misli na Stambol kapiju), a levo od nje vodio je put, gde je po strani
bila kuća - čardaklija sa jednim spratom”, pričao je Pavloviću teško
bolestan Čiča Ilija, ležeći posle operacije u sanatorijumu “Vračar”.
“Crvene stepenice vodile su sa ulice pravo na
čardak sa dugačkim
doksatom, sa otvorenim pogledom na Dunav. Tu se preko celog dana na
dugim minderlucima sedelo i eglenisalo... R, tu, u toj čardakliji, na
mestu gde je izdahnuo moj deda Džida posle batinanja od momaka
razjarenog na njega Gospodara Vučića, rodio sam se 7. avgusta 1958.
godine...”
Na kraju svoje kratke ispovesti Čiča Ilija je dodao da
njegovi preci vode poreklo iz Valjevskog okruga, iz Pocerine, zapravo,
iz sela Lopatanja. Više ništa pobliže o svojim starima nije znao, dok je
u nekim književnim zapisima često spominjao plemenitost majke.
Ni o
detinjstvu kasnije poznatog glumca, koji je preživeo šest ratova,
nekoliko buna i dve smene dinastija, nemamo mnogo pouzdanih podataka.
SeĆajuĆi
se svog detinjstva Čiča Ilija je kod “Tri šešira” isticao da je, živeći
tada na Dorćolu u susedstvu Skadarlije, najviše voleo da provodi vreme
družeći se sa “tamošnjom manguparijom” nego da uči u školi. Tako je
mladi Ilija imao prilike da rano sazna za sve surovosti i tragiku
života, što će mu kasnije pomoći da odigra niz karakternih uloga.
“Kao
izvesno se može uzeti da je rastao na ulici i bio jako razularen kao
dete, beogradsko mangupče koje ni porodica, ni škola, ni susedi, ni
zanat, ni opštinske, a docnije ni civilne, ni vojne vlasti nisu mogle da
savladaju”, beleži M. J. Stojmirović. “Navodilo se da je još kao dečko
zapadao u vrlo rđavo društvo kafanskih pevača i pevačica i opasnih
kockara, koji su se kretali, uglavnom, po nekadašnjoj Baštovanskoj
ulici. Ali, svi ti navodi pokazuju da je ovaj čovek zarana prošao kroz
jednu veoma surovu životnu školu i da je iz nje izašao tako pečen da mu
više nikad i niko nije mogao prodati rog za sveću.

Na Dorćolu u jednoj štali kod Batal-džamije, po Čiča Ilijinom sećanju iz
detinjstva, započela je njegova glumačka karijera u ulozi Miloša
Obilića:
”Štala je bila prostrana... Predstava ide kao podmazana.
Glumci govore: 'Napred! na Stambol! Da ubijemo cara turskog.' Već se
bliži svršetak komada. Ja, razjaren kao lav, ustremim se na Murata i
gromko kliknem: 'Stani, Mujo, da ti Miloš sudi!' Aknem ga u trbuh mačem,
uspravim se, a u tom trenutku buknu špiritus (koji je trebalo na kraju
komada da sukne kao plamen radi jačeg efekta). U stvari, ustukno sam
korak unazad i raspalio petom čanak koji se prevrnu i plamen poče da
mili po zemlji dok se ne dohvati sena. Kočijaš, koji beše u prvom redu,
kao publika, skoči sa svog sedišta, dohvati gvozdene vile i stade lupati
po senu da utuli plamen, vičući: 'Ta idite bestraga s vašom komedijom!
Ta zapaliste mi štalu! 'Publika, u panici, zaglavi vrata, a za njom i
glumci. Ja poslednji ispadoh na ulicu u sjajnoj opremi, za zlatnim mačem
u ruci. Glumci u bežanju ostavili svu garderobu u štali...”
Sutradan,
mali Ilija, uplašen zbog posledica od požara i kazne gazde Aksentija,
nije smeo ni da dođe do dorćolske štale. Međutim, ogrnut kratkim
ćurakom, sa fesom na glavi, gazda Aksentije, vlasnik izgorele štale,
sačeka ga ispred kuće, pa ga upita:
- Ama, da nisi i ti juče predstavljao u mojoj štali?
- Ko, zar ja? - branio se mali Ilija. - Jok!
Čika Aksentije, praveći se dobroćudan, blagim rečima poče ”obrađivati” nosioca glavne uloge:
-
Šteta! Mnogo mi je krivo što te nisam video. Ja, kao za pakost legoh
posle ručka i propustih to junačko pozorje. Posle mi priča moj Đokica:
"Šteta, što si, tata, propustio tu stvar, a lepše je bilo nego u
Narodnom pozorištu. Naročito onaj što je igrao Obilića. Kaže, ni onaj u
Narodnom pozorištu nije mu ravan. Ni prineti..."
”Da sam tada znao Lafontenovu basnu o gavranu i lisici, ne bih se izdao. Ali, polaskan, graknem i umesto sira ispustim reč: 'Pa,
ja sam igrao Obilića!' Izlanuh se, ujede me guja...
-
Ama, zar ti? Dakle, ti si taj junak! E, milo mi je, sinko. Nego... Čini
mi se da juče zaboraviste neke stvari. I kad si već tu, idi i uzmi ih.
Trebaće vam drugi put.
- Pa, ja sam zato i došao.
- Ako, ako sine! Idi i uzmi...
- Bože, pomislih u sebi, ali je ovo divan čiča...
Uđem.
Nabijem kalpake na ruku, a mačeve obesim o rame i, taman da kročim na
ulicu, a čiča Aksentije smače lulu sa čibuka, dohvati me za šiju, previ
preko kolena i poče da vošti. Trešti čibuk, pršti tur, a ja cvilim kao
guja u procepu:
- Neću, nikad više neću, čika Aksentije!
- Majku li vam čapkunsku! Zar je malo što ne mogu da spavam, nego da mi još zapaliste i štalu!”
Savremenici
su u mladosti Čiča Iliju opisivali kao čoveka lepog stasa i ”veoma
izrazite glave” sa karakterističnim orlovskim pogledom i čuvenim
”koklenovskim nosom”, koji su na svojim karikaturama ovekovečili Pjer
Križanić, Vladimir Žedrinski i ostali karikaturisti. Veoma uspeo portret
Čiča Ilijin izradio je akademski slikar Jovan Bijelić, koji je
decenijama bio izložen u salonu Narodnog pozorišta sa još nekoliko
znamenitih srpskih prvaka scene.
Izvanredan esej o čuvenom Čiča
Ilijinom nosu ostvario je njegov prijatelj sa kafanskih sedeljki Antun
Gustav Matoš, u kojem, između ostalog, ističe: ”Naši nosovi (Čičin i
moj) bijahu vazda u društvu dobrih pripovjedača i još boljih nosova:
čiča Milovana Glišića i posinka mu Janka Veselinovića. U Beogradu NOS je
popularniji od (starog) kralja Petra... Čiča, pardon NOS, nema (kao
moja malenkost) nikad dosta novaca, a to se događa i drugim velesilama.
Divno priča, obožava muško društvo i kafanski život. Ima lijepo srce,
amizantnu bijelu glavu, i crne đavolske oči, velika usta. Brije se kao
gospoda Šegović i Grund, dakle ćosav je kao amor... A što je glavno - on
ima NOS. Čiča je - ukratko - ugodni, veseli i šaljivi - Čiča je NOS!”

Svoj sjajni talenat za imitaciju Čiča Ilija je najpre pokazao u vreme
učenja berberskog zanata, o čemu je pričao: - Bio sam, najpre, berberski
šegrt. Šišajući i brijući mušterije, kada bi se one pri tom kreveljile
kao da im kožu derem, meni je to bilo smešno, pa sam ih pred ogledalom
mimikom oponašao. Oni koji su čekali red za brijanje, na ovo moje
izigravanje slatko su se smejali, ali je to uvredilo jednog mušteriju,
koji se potužio gazdi i tako sam se ubrzo našao na ulici...
Izbacujući ga iz radnje gazda mu je poručio:
- Nije, dete, to posao za tebe. Bolje ćeš proći u cirkusu!...
Nije
tada otišao u klovnove. Trudeći se da sinu nađe neko pristojno
zanimanje dobra mati Spasenija uspela je preko rođaka Radojka Popovića,
člana kvarta Uprave grada Beograda, da mladog Iliju zaposli kao
prepisivača akata u arhivi kod starog praktikanta Koste Čkalje. A kako
je teklo to drugo Ilijino službovanje opisuje jedan njegov savremenik:
“Prvih
dana svoje praktikantske karijere Čiča Ilija je bio vrlo marljiv.
Dolazio je u kancelariju na vreme i svršavao poslove na opšte
zadovoljstvo. A kad nije bilo posla on je deklamovao i pevao. Ostali
praktikanti su ga slušali sa divljenjem i zavišću.
Jednog dana po
podne (tada se radilo i pre i posle podne), bili su na okupu svi
praktikanti. I hodnik je bio prepun publike slušajući Čiča Ilijino
'deklamovanje'. Naišao je na živo odobravanje svojih kolega-praktikanata
i sve više se zanosio, pa je u jednom trenutku oduševljeno skočio na
sto i iz sveg glasa počeo da 'izvodi' Ludu od Petefija, koji je tada bio
u velikoj modi:
'Smirite se, skinite mi se s vrata, U poslu sam, žuriti se mora...'
Na viku deklamatora, šef kancelarije, gospodin Čkalja, skoči kao paren i viknu:
- Mangupe jedan što to radiš? Sad ću da pozovem žandara da te veže! Ali,
Čiča
Ilija nije čuo ovu pretnju, ili se pravio da je ne čuje, i nastavio je
da deklamuje. I počeo da se smeje baš kao prava luda. Njegova vika zbuni
svet u hodniku. Ljudi su pojurili u kancelariju, a jedna stara Jevrejka
videći Čiču na stolu, kako viče i mlatara rukama i smeje se kao lud,
poče vikati:
- Kuku, sišao čovek s pameti!
Napravila se velika gužva...
Došao
i član kvarta Rajko, ali pre nego što je ušao u praktikantsku
kancelariju, Čiča se progurao kroz svetinu i umakao niz ulicu.
Tako se završilo Čiča Ilijino kancelarijsko službovanje.”
-Pričaju
da je mladi Stanojević pokušao da nauči krojački zanat, ali kako nije
imao neophodnog strpljenja za taj posao, on ga je ubrzo napustio.
Zahvaljujući
svom baritonu, Čiča Ilija je počeo da nastupa na zanatlijskim zabavama
kao pevač. A onda mu je već od 1879. godine čuveni dramski prvak Miloš
Cvetić kao privremenom članu hora i statisti beogradskog Narodnog
pozorišta poverio ulogu u Sarduovoj “Otadžbini”, gde u ulozi Rajsora
pobira prve aplauze. Sa ponosom je od tada, kažu, mladi glumac Ilija
donosio majci Spaseniji besplatne ulaznice za nju i komšiluk.
Dve
godine kasnije pozorišni kritičar Jevta Ugričić omogućio je Iliji da
pređe, najpre, u Zemun, a potom u Novi Sad i postane član uglednog
srpskog narodnog pozorišta. “Ali se Ilija nije dao lako privoleti: ’Gde
bih ja, veli, gastirao u stranim zemljama!’” - beleži Ugričić
napominjući da je onda Zemun bio Austrija.
Ali je, naposletku, ipak
popustio svom unutrašnjem umetničkom nagonu: stegao junačko srce, prešao
u Zemun, odigrao Marokanskog kneževića (U Šekspirovom “Mletačkom
trgovcu”). Nije, istina, dobio Porciju, ni veliku platu, ali se dopao
upravi i “općinstvu” i bio angažovan za nekoliko forinti mesečno...

ZBOG velikog mladeža na nosu igrao je većinom uloge sluge i paževa, dok
je svim srcem želeo da nastupa kao ljubavni osvajač: “Ljubavne uloge
izbegavao sam zbog svoga, za taj posao nezgodnog nosa, na kome su u to
vreme štrčala dva ogromna mladeža”, sećao se Čiča Ilija. “Levi mi je i
dan danas još na nosu, tek koliko da me poznadu, a desni, koji je skoro
ličio na rog, operisao je dr Subotić leta gospodnjeg 1885. u zemunskoj
bolnici. Posle te operacije ja sam postao primamljiva persona, a od tada
jamačno datira i operatorska slava gospodina Subotića...”
Prešavši u
novosadsko pozorište Čiča Ilija je pokazao lep uspeh u prikazivanju
“manjih karakternih uloga”, a usput se isticao i u pevanju.
Iz
vremena Čiča Ilijinog gostovanja u inostranstvu, u Zemunu i Novom Sadu,
često je prelazio preko granice u svoj voljeni Beograd i obratno. U to
vreme tamošnji glavni službenik Savskog komesarijata bio je neki Ljubiša
zvani Glavonja, poznat po strogosti i cepidlačenju.
Tada je potekla anegdota koju prenosimo prema kazivanju jednog savremenika.
Jednog dana obreo se Čiča Ilija na carini kod Savskog pristaništa, a strogi službenik Ljubiša Glavonja ga pita:
- ’Oćeš objavu za preko granice?
- Jeste, baš ste pogodili - odgovori Čiča Ilija.
- Kako ti je ime? - pita Glavonja stavivši novu objavu ispred sebe spreman da upiše podatke.
- Čiča Ilija Stanojević...
Otkud
to “Čiča”, kad si mlad čovek? - čudi se Glavonja bacivši letimični
pogled na njega. - Ne piše ti to ime, valjda, u krštenici?
- Ne piše - priznaje skrušeno Čiča Ilija - ali me tako zovu po jednom dorćolskom kafedžiji, čije sam gestove uspešno oponašao...
- A, kako se on zvao?
- Čiča Ivan i imao je kafanu zvanu “Kot
narodni direk”...
- Znam ja tu dorćolsku kafanu - kaže Glavonja već pomalo nervozno i nastavi:
- Nemoj više da me zamajavaš s tim pričama, nego mi reci šta si po zanimanju?
- Glumac! - odgovori kratko i konkretno Čiča Ilija, pa još po običaju dodade: komedijaš!
-
A, tako - reče Glavonja, zapisavši to u posebnoj rubrici, pa onda radi
Čičinog ličnog opisa, podiže glavu da ga bolje osmotri zbog
“karakterističnih znakova”. I tada je uočio jednu značajnu
“karakteristiku”: Čiča Ilija je imao zatvoreno desno oko...
Onda, birokratski pedantan Glavonja poče zapisivati: glava okrugla, kratke kose, širokog nosa, ćorav u desno oko...
UpisavŠi
sve to u rubrici “lični opis”, Glavonja radi provere, podiže glavu k
Čiča Iliji i - zinu od čuda: umesto zatvorenog desnog oka bila je
obratna situacija. Glavonja prosto nije mogao verovati svojim očima:
pred njim je stajao čovek sa otvorenim desnim i zatvorenim levim okom.
Mrmljajući, prekoravajući sebe što je načinio toliku grešku, Glavonja
precrta svoju raniju konstataciju i čitko napisa “ćorav u levo oko”.
Tada ga Čiča Ilija ispravi: - Doduše, jesam ćorav, ali vi gospodine
pogrešno zapisujete.
U međuvremenu Čiča Ilija je otvorio levo, a
zatvorio desno oko, pa kada Glavonja ponovo uspravi svoj pogled k njemu,
toliko se zaprepastio da skoro čitav minut nije mogao da prozbori ni
reči. A potom ljutitim glasom dreknu: - Pa u koje si oko ćorav, ’bem ti
oca glumačkog!
- E, moj gospodine, sada, valjda, shvatate da se džabe
ne zovem Čiča Ilija komedijaš. I tako potpisujem! Nego, da vas zbog ovu
moju šalu ili zafrkanciju, najpre, častim. Da popijemo koje pićence u
kafani preko puta, a onda ćete lako napisati objavu....

SEDEĆI u omiljenim kafanama na relaciji od “Dardanela” do “Tri šešira” i
ispijajući svoje omiljene krigle piva uz meze, Čiča Ilija je okupljenim
prijateljima i poštovaocima njegovog glumačkog umeća rado pričao svoje
vedre šale i dosetke.
Povodom Čiča Ilijine stalne žeđi prema pivu,
humorista Stevan Sremac imao je običaj da kazivanje započne uvodom: -
Znate, slavni ruski pisac Turgenjev rekao je da ljubav i glad gone
čoveka na velike podvige. Ali, ja mislim da se to ne odnosi na našeg
Čiča Iliju.
- Kako to Stevo misliš, upita neko iz društva?
- Pa,
našeg dragog Čiča Iliju na te velike podvige nikada nije nagonila glad
nego samo žeđ! I to žeđ prema dobrom plzenskom pivu, a može i
jagodinskom.
Da pomenemo jednu pošalicu glumca Save Todorovića u vezi
sa Čiča Ilijinim omiljenim pivom. Sedeći u kafani, zadirkivali se
poznati glumci, a onda će čika Sava:
- E, moj Čiča Ilija, ja bih tebe žednog preko vode preveo.
- Može, odgovori lakonski Čiča Ilija, ali samo kad bi na toj drugoj strani bile krigle sa svežim pivom!
Dao
Čiča Ilija reč da za kafanski sto neće sesti tri meseca. Ali, već
sledećeg dana ugleda ga prijatelj nakresanog kod “Tri šešira”.
- Zar se Čiča tako drži reč - prekori ga on.
- Znaš, pio sam stojeći - pravdao se šeretski Čiča.
Upitali Čiča Iliju ko mu je taj novi prijatelj koga stalno vuče za sobom.
-
Čudan neki čovek - odgovori Čiča Ilija. - Prvo je bio nesrećno
zaljubljen, zatim srećno veren, posle toga nesrećno oženjen i na kraju
srećno razveden!
ČiČa Ilija objašnjava u jednom društvu u kafani “Dva jelena“ ljubav prema pivu.
- Eto, ne smem da pijem vodu. Škodila bi mi zdravlju.
- Kako može voda da škodi?
- Ja, brate, imam gvozdeno zdravlje, pa bi moglo i da zarđa - odgovorio
je Čiča Ilija.
Pored
svojih nezaboravnih uloga u komičnom repertoaru, Čiča Ilija je po svoj
prilici najviše ostao u sećanju po pomenutim kafanskim pričama,
anegdotama i dosetkama, koje su neki pisci koristili kao motive za svoja
književna dela. Zbog tih “pozajmica” ili bolje rečeno plagijata, Čiča
Ilija se ponekad ljutio: - Ja pričam, a oni pišu i uzimaju velike pare.
Posle im teško i piće da mi plate, da časte...
Savremenici su tvrdili
da je po Čiča Ilijinoj priči “Duševni Turčin”, njegov prijatelj Stevan
Sremac napisao svog “Ibiš agu”. I Nušiću, kao i mnogim drugim
prijateljima, pozajmljivao je ideje za kozerije.
Pune četiri godine
Čiča Ilija je “čergario” u Novom Sadu, putujući sa pozorišnom družinom
na sve strane, ali leta 1885. godine rešio je da se vrati u Beograd, u
svoju voljenu Skadarliju. Jedan od razloga nalazimo u njegovoj veseloj
kozeriji gde opisuje svoje muke prilikom gostovanja u Sremskim
Karlovcima, u pokušaju da nađe sobu sa jednim kolegom.
“Jedva
pristala da nam da sobicu“, sećao se Čiča Ilija gazdarice Stanišićke.
“Unela je dva kreveta i rekla da doveče možemo da dođemo na spavanje.
Kad smo uveče došli, tek tada videsmo da je soba vrlo teskobna. Nikad
obojica ne bismo mogli da stanemo uporedo. Prvo uđe kolega, pa onda ja
za njim. Ako kolega hoće da izađe, ja moram da dignem noge na krevet...”
Novembra
1896. godine Čiča Ilija je postao stalni član beogradskog Narodnog
pozorišta. Iako je sa starijom plejadom glumaca, na čelu sa Perom
Dobrinovićem, bio zapažen u tragičnom repertoaru, Čiču Iliju je publika
najviše zavolela u komičnim ulogama.
“Badava, to je rođeni komičar”,
beleži A. G. Matoš, tadašnji violončelista u pozorišnom orkestru. “Već
lice komičnije od njegova ne može se zamisliti”.

PORED uspeha u domaćem repertoaru, gde se najviše proslavio u komedijama
Jovana Sterije Popovića, Koste Trifkovića i Branislava Nušića, zatim u
komadima Stevana Sremca i Bore Stankovića, Čiča Ilija je bio zapažen kao
odličan tumač stranih autora.
- Igrao je nesuđenog matorog ženika u
Gogoljevoj “Ženidbi”, nagaravljenog gradonačelnika u “Revizoru”,
vlastelina u Molijerovom “Pučaninu”, zatim u “Uobraženom bolesniku”,
“Silom lekaru”, “Žorž Dandenu”, Šekspirovom “Falstafu” i stotini drugih
koji su ostali u živoj uspomeni... (M. Grol: “Iz pozorišta predratne
Srbije”).
Prvi put se Čiča Ilija oženio 1887. godine svojom
simpatičnom koleginicom, pozorišnom glumicom Ljubicom Lujzom Martinek
(1870-1927), kćerkom češkog muzičara Jana, u čijoj su prizemnoj kući do
kafane “Tri šešira”, mladenci i stanovali. Anegdotu o jednoj njihovoj
bračnoj noći zabeležio je dr Miodrag Vračević:
- Po venčanju je Čiča
Ilija stanovao sa tastom, koji je bio jako štedljiv, a drag kao domaćin i
čovek. Pan Martinek je mnogo voleo onaj smrdljivi češki sir “kvark”,
koji je bio dosta skup. Zato ga je on češće kupovao u obliku petodinarke
i slagao u jedan ćup, podvezivao ga odozdo pergament papirom da bi ga
sačuvao za zimu. Taj ćup je Martinek držao ispod kreveta u svojoj sobi,
ali kad je trebalo da se kreči, on ga premesti u drugu sobu, ispod Čiča
Ilijinog kreveta. Tada Čiča Ilija oseti da nešto smrdi. Dugo je po sobi
tražio dok najzad nije otkrio tastov ćup pod svojim krevetom.
Kad je
skinuo onaj pergament i osetio strahovit smrad, Čiča Ilija se toliko
razjario da je, ne znajući šta je u njemu, izbacio ćup kroz prozor,
zajedno sa smrdljivim sirom, pa pljus u komšijski plot. Komšija se silno
razljutio i zavikao: “Ko to čisti nužnik usred noći, nanu mu njegovu”!
Neosporno je da je taj nesrećni ćup pun sira bio jedan od uzroka sukoba sa tastom.
Savremenici
pričaju
da je brak sa Lujzom bio kratkog veka. Razišli su se sporazumno, ali
nije bilo zvanične rastave i svako je pošao svojim životnim putem. Mnogo
kasnije, posle nekoliko decenija, Čiča Ilija je živeo nevenčano sa
svojom domaćicom Marijom Marickom Hladek, u jednom delu kuće Đure
Jakšića. Marija je za njega govorila novinarima da nije bio “ni rđav, ni
grub”.
Nušić je zabeležio o Čiča Iliji da je krajem 19. i početkom
20. veka, sve do tridesetih godina, bio pravi “predvodnik naših boema”. U
Skadarliji je najradije sedeo za čuvenim “glumačkim stolom” kod “Tri
šešira”, gde su mu društvo najčešće pravili prvaci dramske scene:
Milorad Gavrilović, Bogoboj Rucović, Sava Todorović, Dimitrije Ginić,
Brana Cvetković, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić i mnogi drugi znani i
neznani.
U Čičinom društvu često su bili i poznati književnici
Dragomir Brzak, Antun Gustav Matoš, Milovan Glišić, Janko Veselinović,
Milorad Mitrović, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Radoje Domanović,
Milorad Pavlović Krpa, Simo Matavulj, Bora Stanković... Skoro svaki od
njih ostavio je dragocen zapis o druženju sa Čiča Ilijom.
Kafana je
bila druga Čiča Ilijina kuća, njegova pozornica poput one u Narodnom
pozorištu, gde je po kazivanju savremenika, maestralno umeo da “zameće
šale, zanoveta, odgoneta, ćaska i popeva i prosipa dosetke kao iz
rukava”. Nije ni čudo što je Čiča Ilija svojim šaljivim kazivanjima
uspevao da okupi oko sebe sve beogradske boeme i veže ih za stolove
skadarlijskih kafana.
Čiča Ilijino pripovedanje, propraćeno komičnom
glumom, uz obavezne mnoge krigle piva i razne specijalitete sa roštilja,
bilo je nezaboravno, prepričavalo se po celom ondašnjem malom Beogradu.
Kako priča za Čiču Iliju jedan savremenik: “Rado slušan, pogubno je
uticao na one čedne muževe koji bi obično seli za njegov sto na desetak
minuta, a ostajali bi celu noć!”

"Ako je Pariz prestonica sveta, Monmartr je prestonica Pariza;
ako je Beograd raskrsnica svetskih puteva Skadarlija je njegova duša"

"Skadarlija
je nezaboravna, najlepša priča starog Beograda. Ona stara,
romantično-boemska Skadarlija iz albuma uspomena daruje nam mnoge
zanimljive priče i anegdote o našim i svetskim umetnicima, koji su
isticali da su tamo "svoje najlepše dane - proživeli noću!" Njen
najznamenitiji stanovnik, velikan srpskog pesništva i slikarstva Đura
Jakšić, često je u kafani Tri šešira, pri veselju među okupljenom
boemijom, isticao nestašnu poruku:
"Još dim jedan, jednu čašu,
Jedna pesma, jedna seka!
P' onda zbogom, tamburašu!
Zbogom, krčmo, zanaveka!"
Skadarlija,
u centru, srcu Beograda, više od veka pronosi slavu starobeogradske
boemije, zapravo njenih privrženika, koji su odavno zastupljeni u
istoriji srpske literature i ušli u školske čitanke, u enciklopedije ili
leksikone. Zajedno sa književnicima oživljavanju skadarlijskih legendi
doprineli su popularni glumci, poput nezaboravnog Čiča Ilije, koji je
ispijajući omiljene krigle piva kod Tri šešira ili Dva jelena, u kasnim
satima držeći okupljenim gostima "slovo" voleo da se priseti ranijih
dana:
“Skadarlijo, ljubavi moja, gde su stari prijatelji? Dorćole, u
njenom komšiluku, detinjstvo moje, danas te više ne prepoznajem... Nema
više uzanih ulica i ćepenaka, nema prostranih bašti i poljana – sve je
progutala ala što je zovu civilizacija... Danas, ničega nema, sve je
bezbojno, osim naše Skadarlije!... Od nekadašnjih bašta,
demirli-pendžera, doksata, krivudavih sokaka i ćepenaka - ostadoše samo
puste i prazne ulice. A jedino je uvek puna i vesela moja Skadarlija!
Kao čuveni pivopija dižem ovu kriglu sa željom da poživi dok je sveta i
veka!...”
Skadarlija, kao sećanje na ranija vremena, pored svog
najznačajnijeg spomenika - obnovljene Kuće Đure Jakšića i starih kafana
Tri šešira, Dva jelena kao i svog imenjaka - restorana Skadarlija,
tvrdoglavo je zadržala osvetljenu fenjerima, drevnu, džombastu "tursku
kaldrmu", kojoj čuveni tvorac Orfeuma Brana Cvetković posvećuje epigram:
"Noću, kada je jedan sat
Skadarlijom lomiš vrat!"
Skadarlija,
na čijem je tlu pri kopanju temelja za Bajlonijevu pivaru otkrivena
praistorijska lobanja, simbolično nazvana "prvi Beograđanin", sadašnji
naziv dobila je tek 1872. godine. A dotle je bila poznata pod imenom
Šićan-mala što u prevodu s turskog znači Ciganska mahala. Njihove
sirotinjske kolibe prostirale su se izvan varoškog Šanca, u blizini
moćne, kamene Stambol-kapije. Posle predaje ključeva knezu Mihailu
Obrenoviću i odlaska Turaka, stare hronike beleže da su se raniji
žitelji Cigani, ili Romi, iz tog zapuštenog kraja iselili na Čuburu, dok
je Skadarsku ulicu počela da naseljava sirotinja kao i zanatlije o čemu
svedoče stihovi: "Ovde su bančili naši veliki, stari čuvari zvezda,
mudraci i ljubavnici zora, kovači, stolari, pekari, ribari, rezbari, i
putnici prošli sve gore i sva mora." (G. Krklec, Tri šešira)..."
Kosta Dimitrijević

Skadarlija - nekada dom mnogih srpskih i jugoslovenskih pesnika, pisaca,
slikara i glumaca, ova kaldrmom prekrivena ulica danas je mesto na kome
se nalaze neki od najboljih restorana u Beogradu, poznatih po negovanju
boemskih tradicija iz ranog XIX veka. Skadarlija je idealno mesto
ukoliko želite da osetite duh starog beograda Beograda, za obilazak
umetničkih galerija, kupovinu antikviteta ili suvenira, ili uživanje u
specijalitetima srpske kuhinje.

Enlarge this imageReduce this image Click to see fullsize

Restoran ''Dva jelena'' (Skadarska 32)
Otvoren je 1867. godine. Dugi niz godina ovaj restoran predstavljao je centar društvenog života Skadarlije


„Dama” s kraja 19. veka
Skadarlija
jenastala u 19. veku. Najčešće je porede sa pariskim Monmartrom, kako
zbog izgleda, tako i zbog umetničke atmosfere. Centralna, Skadarska
ulica duga je oko 500 metara. Ime je dobila 1872. godine. U tursko doba
bila je slabo osvetljena, popločana kaldrmom, a danas je prostor između
kamenja zaliven betonom.
Boemsko obeležje stiče od 1901. godine,
kada su se, posle rušenja poznate kafane „Dardaneli”, njeni gosti
preselili u kafane Skadarlije. Ova „dama” nekada je bila dom mnogim
književnicima, glumcima, slikarima i novinarima. U Skadarliji je živeo i
umro poznati srpski pesnik i slikar Đura Jakšić. Ovu ambijentalnu
celinu, čija je revitalizacija počela 1968. godine, urbanistički i
arhitektonski je oblikovao poznati beogradski arhitekta Uglješa
Bogunović.


Priča o „Dva jelena“ počinje ovako:
U
proleće 1832. godine, vredni pekar Avram, otvori na ovom mestu pekaru,
godina mu krene berićetno, a njegova vredna žena Petronija iskoristi
veliku peć i poče pripremati domaća jela za građane koji se počeše
okupljati.
1867. godine kafedžija Joakim otkupi od starog Avrama
pekaru za 20 zlatnika i dva groša. Pozva crnotravca brkatog Đorđa da je
malo proširi i preuredi tako da od pekare napravi kafanu.
Ubrzo se proču po gradu o lepoti kafane i dobroti njenog vlasnika.
Tu
se počeše okupljati ljudi raznih zanimanja: zanatlije, glumci, pesnici,
slikari, pripovedači, muzičari, putujuće grupe glumaca i drugi
dobronamernici, zaljubljenici u lepu muziku, dobru kapljicu, šalu i
veselje.
Lovci Beograda posle dobrog lova doneše pred kafanu dva
jelena, narod se iskupi i predloži da se od tog dana Joakimova kafana
nazove kafana "Kod Dva jelena".
Ne bi trebalo zaboraviti da su ovu
kafanu proslavili i njeni slavni gosti, veliki umetnici i velikani naše
kulture koji su tu redovno dolazili – Đura Jakšić, Laza Kostić, Milovan
Glišić, Janko Veselinović, Anton Gustav Matoš, čiča Ilija Stanojević,
Tin Ujević, Rade Drainac, Gustav Krklec, Mile Kepa i mnogi drugi.
Gosti kafane bili su i strani državni predstavnici, umetnici i nebrojeno mnogo turista sa svih strana sveta.

VREME skadarlijskih boemskih razbibriga najbolje može da se dočara kroz mnogobrojne anegdote o Čiča Iliji.
Pokvareni vid. - Vi ste pokvarili vid zato što stalno pijete - kaže očni lekar Čiča Iliji.
- Naprotiv, kad pijem, onda bolje vidim. I to sve duplo!
Čvrst
karakter. Čiča Ilija dao sebi reč da neće piti mesec dana. Svi gosti
“Tri šešira“ čudili su se što danima na Čičinom stolu ne vide ni kap
alkohola. Kad je izdržao mesec dana pijući samo kiselu vodu, on pohvali
sebe: - Ti si sjajan karakter, Čiča! Svi ti nude da piješ, ali reč ne
pogazi. Zato si, bogme, zaslužio da te častim!
Rečeno-učinjeno i Čiča Ilija poče da časti sebe zato što je tako “čvrst karakter” i naravno, ne kiselom vodom.
Ne
u kafanu. Pita lekar Čiča Iliju da li je poslušao njegov savet da više
ne ide u kafanu, a ovaj mu, na uobičajeno vedar način s osmehom
odgovori: - Da, gospodine doktore, ne idem više u kafanu. Čak više ne
osećam ni potrebu da pređem tamo preko puta i sednem za svoj sto kod
“Tri šešira”. A da vidite, ne znam ni šta će mi to, kad je uz moju kuću
pivnica. I kad viknem s prozora, momak mi donese pivo, koje mi prija kao
da ga pijem u kafani.
Poznaje svako vino. Hvalio se jednom Čiča
Ilija u kafani da poznaje svako vino. Neki su tvrdili da je to nemoguće,
pa se sa njim opklade. Vežu mu maramicom oči i počnu da donose razna
vina. Začudo, Čiča je pogodio svako vino: smederevsko, negotinsko,
crnjak, župska ružica... Najzad, donesu čašu s vodom, a kad je Čiča
proba, pljunu, pa reče sa uzdahom:
- E, izgubih opkladu! Ovo ne poznajem. Nikad ga nisam pio...
Zanimljiv
je podatak kako se Čiča Ilija upoznao sa Stevanom Sremcem, profesorom
istorije i tadašnjim najčuvenijim srpskim humorističkim piscem. Kada je
1897. godine došlo
do štrajka beogradskih glumaca u Narodnom
pozorištu, zbog neslaganja sa upravnikom dr Nikolom Petrovićem, Čiča
Ilija je kraće vreme gostovao u Milojevićevoj pozorišnoj družini.
Kad
je u Nišu sjajno odigrao ulogu Kalče u poznatom komadu “Ivkova slava”,
njegov pisac Sremac mu je odao najveće priznanje rečima: “Kad umre Čiča
Ilija, umreće i Kalča i ’Ivkovu slavu’ treba skinuti sa repertoara.
Njemu niko ni podražavati ne može. On je tu jedinstven”!
Srećom se već početkom 1898. godine Čiča Ilija vratio, kako pozorišni hroničari beleže “opet u krilo srpske Talije”.
Kakav
je veseljak Čiča Ilija bio u životu, takav je vragolan bio i na
otvorenoj sceni, gde je svojom kolegama pomagao u svakoj nezgodi, kao
što svedoči anegdota o predstavi “Dve sirotice”.
Glavnu ulogu u
predstavi je igrala ljubimica publike Sofija - Coca Đorđević, dok je
Čiča Ilija tumačio lik travara. U završnoj sceni, trebalo je, po Čičinom
kazivanju, da pozornicu zaveje sneg. Zato je reditelj iznad pozornice
postavio rekvizitera da “iz rukava” veje iscepkanu hartiju na glave
glumaca. Kada je pri kraju scene na binu izašao Čiča Ilija i pozvao
prozeblu siroticu Lujzu u svoj stan, obećavajući da će je izlečiti, iz
natmurenog pariskog neba, umesto snežnih pahulja, na njegovu glavu
tresnuo je plehani đubrovnik!
Desilo se to greškom rekvizitera, koji
je zaboravio da izvadi đubrovnik iz džaka, do vrha napunjenog sitnom
iseckanom hartijom za dočaravanje snežnih pahulja. Čiča Ilija se ipak
nije zbunio kada mu je o glavu iznenada tresnuo đubrovnik. Samo je
počešao glavu i završio monolog: - Hajdemo, siroto moje dete. Dok je
padao sneg još đene-đene, ali kad su s neba počeli da padaju i
đubrovnici, nema smisla da se ovde zadržavamo!

Noću kad je jedan sat, Skadarlijom lomiš vrat
Ono što je za Pariz
značio Latinski kvart ili za Beč Grincip, to je od Prvog svetskog rata
za Beograd bila Skadarlija. Doduše, i danas je ona omiljeno stecište
boema i ljubitelja dobre atmosfere, ali odavno više nema čuvenih glumaca
i pesnika čije je ime neraskidivo vezano za ovu ulicu. Nema „starog
gospodina“ Milorada Gavrilovića, davno se upokojio i čiča Ilija
Stanojević, u legendu su se preselili i Radoje Domanović, Janko
Veselinović, Đura Jakšić... Ovaj poslednji je u njoj i umro.

Skadarlija je uglavnom sačuvala svoj izgled s kraja devetnaestog
veka, ne računajući nekoliko novih visokih građevina koje su vremenom
nikle. Naročito je dobro sačuvana čuvena kaldrma o kojoj je,
svojevremeno, bila ispevana i pesmica:

– Noću kad je jedan sat
Skadarlijom lomiš vrat!

Ciganska mala
.Zanimljiv
je razvoj Skadarlije. Još za vreme Turaka, odkad verovatno i potiče ova
kaldrma, Skadarska ulica je bila ciganska mala, preko koje je prelazio
akvadukt, po svemu sudeći, baš na mestu gde je kasnije podignuta kuća
Đure Jakšića. Po oslobođenju od Turaka su porušeni palisadi koje su se
nalazile na levoj strani ulice, idući naniže, a rovovi koji su ih
okruživali su zatrpani. Cigani su iseljeni na Čuburu, koja je kasnije
preko Novog sela (danas Mekenzijeva ulica) spojena sa varoši, a
Skadarliju su naselili neki novi stanovnici, takođe siromašni.O Ciganima
postoji jedna legenda po kojoj bi oni prokleli svako mesto sa koga su
prisilno iseljeni da na njemu, kasnije, više niko nema sreće. Možda je
ta „kletva“ sustigla i našu Skadarliju, jer njeni prvi stanovnici,
beogradski boemi, nikada nisu bili „deca sreće“. Skadarlija je postala
popularna s kraja sedme decenije devetnaestog veka, kada je u njenoj
blizini završena zgrada Srpskog narodnog pozorišta (današnje Narodno
pozorište). Prvi stanari su bili glumci, a za njima su uskoro počeli da
pristižu i drugi umetnici – slikari, pisci i novinari. Kafane su nicale
jedna za drugom. Najpoznatije su bile Tri šešira, Dva jelena, Bandist,
Bums i Vuk Karadžić.
U tih pet kafana se odvijao noćni
život Skadarlije. Svaka od njih je imala posebnu atmosferu i gosti su se
prema tome opredeljivali. Preko dana je bila obična, čak i ružna ulica
gde su kuće bile nejednake i prilično neugledne, a kaldrma veoma loša,
tako da ni kola nisu prolazila, jer su se ljudi plašili da ih ne slome
ili da konji ne ozlede noge. Pravi život je počinjao tek noću, sa
zvezdama, i trajao do rane zore.

Restoran ''Tri šešira''
Najstariji je u Skadarliji. Otvoren je 1864.
godine kao kafana, u zgradi u kojoj senalazila zanatska radionica koja
je kao firmu imala tri plehana šešira. Mnogo putaje prepravljana ali je
ipak zadržala dosta od svog prvobitnog izgleda. Ovde su seokupljali
poznati boemi Beograda, naročito od 1901. godine, kada je srušena čuvena
kafana ''Dardaneli''koja je do tada bila centar

Enlarge this imageReduce this image Click to see fullsize

Na prostoru na
kojem se danas nalazi Skadarlija, sve do prve polovine XIX veka, bila je
pustoš koja se prostirala između šančeva koji su opasavali grad i sela
Palilule. Posle drugog srpskog ustanka, Beograd je počeo da se širi,
srpske vlasti su počele planski da naseljavaju krajeve oko Save, dok se
buduća Skadarska ulica razvijala stihijski, budući da nije bila u tim
prvim urbanističkim planovima. Palisade na šančevima raznela je gradska
sirotinja i koristila ih za ogrev, a na obodima šančeva naseljavali su
se Cigani i gradili kolibe oblepljene blatom sa trščanim krovovima, zbog
čega je kraj dobio ime Šićan-mala, odnosno Ciganska mahala.
Prvi put
je ova ulica ucrtana u plan Beograda 1854. godine; trinaest godina
kasnije pojavljuje se i na urbanističkom planu, a sredinom 1872. dobija
ime koje i danas nosi, a koje je bilo promenjeno samo jednom, za vreme
austrijske okupacije, kada se iz nepoznatih razloga Skadarlija zvala
Ružina ulica. Postepeno se ovde doseljavaju sitni činovnici,
praktikanti, zanatlije, kalfe i kafedžije sa svojim porodicama, podižu
solidnije kuće i ulica dobija gradski karakter. Najstarija sačuvana kuća
iz tog perioda kada je ulica renovirana jeste Štihina kuća, koja se
danas nalazi na adresi Skadarska broj 31. Zna se još da je tu postojala
jedna fabrika šešira, nekoliko piljara, zanatskih radnji i
reprezentativna pivara na samom dnu ulice.
Arhitektonski razvoj ulice
zaustavlja se početkom Prvog svetskog rata, zbog čega je ovaj kraj
ostao nerazvijen iako se nalazi u samom centru velegrada. Za vreme
kišnih perioda, kanal koji je proticao sredinom ulice bio je premali da
primi svu nadošlu vodu, a kamenje iz kaldrme izgledalo je kao rečno
korito. U administrativnim kartama Beograda, taj kanal je označavao
granicu između dva gradska kvarta, pa je leva strana, gledano sa vrha
ulice, pripadala dorćolskom, a desna palilulskom kvartu. Pošto je svaki
kvart imao različite zakone o noćnom muziciranju, ta granica je mnoge
spasla policijskih batina. Naime, dovoljno je bilo prekoračiti kanal, iz
dorćolskog preći u palilulski kvart, koji je imao liberalnije zakone za
braću po nesanici, pa da se izbegne gnev žandarma zbog nepoštovanja
javnog reda i mira.
Ova, inače skromna ulica sa prizemnim kućama,
uokvirena krošnjama drveća, u kojoj se živelo palanački, postala je
stecište naših najnaprednijih duhova sasvim slučajno. Početkom prošlog
veka Beograd je na šezdeset hiljada stanovnika imao preko trista kafana,
od kojih je desetak bilo u Skadarskoj ulici i okolini, a od kojih
nijedna nije imala reputaciju i značaj čuvene kafane Dardaneli koja se
nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja. Zbog blizine Narodnog
pozorišta, tu su se okupljali poznati glumci i književnici, a blizina
brojnih redakcija tadašnjih časopisa učinila je da se mnogi tekstovi
napišu za kafanskim stolovima. Bilo je to sastajalište umetničkog i
intelektualnog Beograda sve do proleća 1901, kada je kafana srušena. Po
nekom prećutnom dogovoru, njeni stalni gosti se posle nekog vremena
spuštaju stotinak koraka niže, niz strme sokake iza pozorišta, i
zauzimaju skadarlijske kafane, kada počinje brzi razvoj ove ulice i
nastaje mnoštvo anegdota i mitova u vezi sa njenim posetiocima.
Po
velikom hrvatskom piscu i esejisti Antunu Gustavu Matošu, inače čestom
gostu Skadarlije, istorija naše boemije bila bi istorija naše
književnosti, pa bi samim tim i ova ulica imala značajno mesto u njoj.
Ovde su deo svog života proživele i takve veličine kakav je Borisav
Stanković, a mnoge zore dočekali za kafanskim stolom velikani poput
Jovana Jovanovića Zmaja, Janka Veselinovića, Milovana Glišića, Sime
Matavulja, Radoja Domanovića, Vojislava Ilića, Ive Ćipika, Veljka
Milićevića, Veljka Petrovića, Stanislava Vinavera i mnogih drugih. U
kafanama su tako nastala i neka dela naše književnosti, kao što je drama
Stanoje Glavaš Đure Jakšića, ili njegova pesma Padajte braćo.
Ispijajući rakiju, Stevan Sremac je u svoju beležnicu unosio fraze,
izraze i čitave rečenice i dijaloge običnog sveta, koje je kasnije
koristio u svojim delima, a Branislav Nušić je dobru ideju plaćao hranom
i pićem, sve dok se ne padne pod sto. Zanimljivo je da je Rade Drainac u
kafani, sa saradnicima, spremao pokretanje novog časopisa Hipnos i
pravca hipnizam, u inat zenitizmu Ljubomira Micića. Kako je društvo
popilo ono malo para prikupljenih za izdavanje, Drainac je morao da
prihvati hiljadu dinara od nekog mladog trgovca koji se zanosio
književničkom karijerom, i na taj način uspeo da objavi prva dva broja
Hipnosa.
Pored pisaca, gradsku boemiju činili su i mnogi glumci,
reditelji, upravnici pozorišta, prvaci i prvakinje opera i baleta, a
Skadarlija je bilo mesto gde su se po tradiciji proslavljali svi
pozorišni uspesi i analizirali neuspesi. Tu su se mogli sresti glumac i
reditelj Narodnog pozorišta Aleksa Bačvanski, nastavnik muzike i osnivač
Više muzičke škole Toša Andrejević Australijanac, upravnik Narodnog
pozorišta Pera Dobrinović, velikani našeg glumišta, kao što su Toša
Jovanović, Svetislav Dinulović, Milorad Gavrilović koga su svi zvali
Stari gospodin, zatim prvakinja Narodnog pozorišta Vela Nigrinova, prvak
Narodnog pozorišta Dobrica Milutinović i čuvena beogradske glumica
Žanka Stokić. Gosti Skadarlije bili su i proslavljeni vajar Ivan
Meštrović, karikaturista Pjer Križanić, kao i njihovi manje poznati ili
skroz nepoznati savremenici koji su bili zaraženi tim načinom života ili
blizinom tako velikih ličnosti. I svi oni su imali ista prava pri
izboru mesta u kafani.
Pošto su mnogi naši umetnici gostovali na
inostranim scenama i tamo sticali poznanstva i prijateljstva sa
velikanima evropske scene, ovi su, kad bi gostovali u Beogradu ili
uzvraćali posete svojim srpskim kolegama, takođe bili gosti
skadarlijskih kafana. Švedski književnik i slavista Alfred Jensen,
sekretar Nobelovog instituta i univerzitetski profesor, tvorac studije o
Gunduliću, prevodilac Njegoša i Mažuranića, provodio je večeri u kafani
Tri šešira u društvu Stevana Sremca i Čiča Ilije Stanojevića
oduševljavajući se pevanjem uz gusle Janka Veselinovića. U svom delu
Sloveni i svetski rat napisao je: „Dva grada ostala su zauvek u mom
životu, to su Dubrovnik i Beograd. U prvom su me privukli more i
okolina, a u drugom su me oduševili ljudi“. Nemački političar, istoričar
i filozof Herman Vendel, osnivač nemačko-jugoslovenskog društva za
kulturne veze i autor knjige Bizmark i Srbija, počasni član Matice
srpske, dolazio je više puta u Beograd i, po hroničarima tog vremena,
proveo je noći u Skadarliji učestvujući u maratonskim takmičenjima u
ispijanju piva sa Čičom Ilijom Stanojevićem, koja su se najčešće
završavala nerešeno.
Pored njih, oduševljeni ljubitelji Skadarske
ulice bili su i književnici Ivan Bunjin i Aleksandar Ivanović Kuprin,
koji je izbegavao svečane prijeme zarad razgovora sa Tinom Ujevićem u
nekoj od skadarlijskih kafana, zatim veliki umetnici Salvini, Noveli,
Matkovski, Submatov… I mnogi intelektualci sa prostora bivše Jugoslavije
su na isti način doživljavali slobodan duh koji je vladao u ovoj,
stotinak koraka dugoj, strmoj i kaldrmisanoj ulici. Njome su bili
fascinirani i neretko joj posvećivali svoj talenat velikani hrvatske
književnosti Ksaver Šandor Đalski, Antun Gustav Matoš, Gustav Krklec…
Česti gosti bili su i pisci Ivo Vojinović, Aleksa Šantić, Svetozar
Ćorović, a kad je naša čuvena slikarka Nadežda Petrović, povodom
stogodišnjice prvog srpskog ustanka 1904. godine, organizovala Prvu
jugoslovensku izložbu, vodila je svake večeri svoje goste u neku od
kafana Skadarlije.
Skadarlija je izlazila na glas kao umetnička
kolonija i duhovna oaza u gradu koji je posle prvog svetskog rata počeo
naglo da se razvija i ubrzano motorizuje, i već tada se po novinama
pojavljuju članci kako ovaj kraj, kao deo naše kulturne baštine, treba
sačuvati od urbanizacije. Uredba o zaštiti beogradskih starina iz 1935.
godine predviđala je da se u Skadarliji sačuva njena tadašnja
regulacija, a da se kuće u kojima su živeli Đura Jakšić, Milorad
Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević i Dimitrije Ginić obeleže natpisima,
pločama i reljefnim portretima ovih umetnika. Mada je malo od toga
realizovano, u javnosti se učvrstila svest o kulturnoj vrednosti
Skadarlije.
Posle Drugog svetskog rata, u oduševljenoj obnovi
pobedioca nad fašizmom, Skadarliji, koja je ostala netaknuta bombama
kojima je Beograd bio izložen, preti modernizacija. Međutim, posle eseja
beogradskog arhitekte Uglješe Bogunovića objavljenog u Politici 1957.
godine, javlja se interesovanje da se ova ulica pretvori u neku vrstu
muzeja pod otvorenim nebom. Isti arhitekta uradio je i urbanistički
projekat za ovaj deo grada, koji je prihvaćen od gradskih vlasti, prema
kojem se zadržava arhitektonski inventar nasleđen iz predratnog perioda,
a ulica postaje pešačka zona. Skadarlija tako i danas nosi istorijsku
vrednost, zbog specifičnog šarma orijentalne ulice od pre dva veka, kao i
kulturnu, koju su joj udahnuli svi oni umetnici koji su u njoj proveli
svoje najlepše noći.
Kao i njeni svetski pandani, Skadarlija nije
odolela poskupljenjima. Kao što je Monmartr u Parizu bio dom za
siromašne pesnike, slikare i boeme svih vrsta, sa jeftinim cenama
smeštaja i hrane, a danas je jedan od elitnih delova francuske
prestonice, tako u svom „Latinskom kvartu“ Beograd ima turističku
atrakciju. Umesto iscepanih stolnjaka ispolivanih uljem i vinom, za
kojima se često mogla dobiti večera i piće na kredit, Skadarlija je
danas jezgro elitnih restorana i kafića gde su cene uvek više nego van
ove sanjive ulice.

Posestrima Monmartra
Na inicijativu grada
Pariza 22. oktobra 1977. godine, došlo je i do bratimljenja beogradske
Skadarlije i pariskog Monmartra. Tom prilikom, iz Francuske je stigao
karavan u kojem su bili jedan pesnik, dva slikara, predstavnici uprave
Slobodne komune Monmartr, petnaest muzičara iz paradnog orkestra i
nekoliko članova Udruženja pivopija, viteza drugog reda hmelja. U čast
tog događaja, velika povorka Beograđana, zajedno sa gostima,
prodefilovala je od Spomenika zahvalnosti Francuskoj, preko Trga
republike, do Skadarske ulice, gde je podignuta spomen-ploča. Šest
meseci kasnije, Skadarlija je uzvratila posetu bratskoj komuni, a
skadarlijski umetnici izveli su svoje programe na najznačajnijim
punktovima Monmartra.

Skadarlijo,
majko boema i pisaca
sestro gospode i skitnica,
popali fenjere;
da vidim,
kad noc se zagrli s kaldrmom
i zvezde padaju s visina
u letnje veceri...
Skadarlijo,
pesnici tebe su slavili,
imenom tvojim se krstili
za stolom kafanskim;
donesi,
vina iz vremena minulih
i pesme pevaca pomrlih
za dugo secanje...
Skadarlijo,
svanuse vremena danasnja
lice ti vise ne poznajem
ne cveta kestenje;
da li to
gasnuse lampe u prozoru,
ili mi laganim korakom
secanje gasnulo...
Na uglu,
fijaker vise me ne ceka
Beograd samnom da podeli
u sate ponocne...
jer pijem,
poslednje vino i neprebol
i listam dane mi otisle
ulicom Skadarskom...

Stari, boemski deo Beograda, Skadarlija, nastao je krajem 19. i početkom 20.
veka kada su njene kafane bile stecište najpoznatijih imena kulturnog
Beograda. Najčešće je porede sa pariskim Monmartrom, kako po izgledu,
tako i po veseloj, uzavreloj umetničkoj atmosferi.
Ovaj deo grada formirao se u prvoj polovini XIX veka, a 1872.
je Skadarska ulica dobila ime, kada je izvršena i numeracija kuća. U
Skadarliji su nekada stanovali mnogi poznati književnici, glumci,
slikari i novinari. Boemsko obeležje Skadarlija poprima od 1901.
godine, kada su se, posle rušenja poznate kafane "Dardaneli", njeni
gosti preselili u kafane Skadarlije. Tu su mnoge viđene domaće i strane
glave "svoje najlepše dane - provodili noću".

U Skadarliji je živeo i umro poznati srpski pesnik i slikar Đura Jakšić.
Njegova kuća pretvorena je u sastajalište pesnika "Skadarlijskih
večeri". U današnjoj Skadarliji, koja je izuzetna turistička atrakcija
Beograda, nalaze se poznati restorani "Tri šešira", "Ima dana", "Dva
jelena", "Skadarlija", "Zlatni bokal", "Dva bela goluba" i "Putujući
glumac", zatim galerije, prodavnice antikviteta i suvenira.
Ovu ambijentalnu celinu, čija je revitalizacija počela 1968. godine, urbanistički i arhitektonski je oblikovao poznati beogradski arhitekta Uglješa Bogunović.

Skadarska ulica ucrtana je u plan
Beograda 1854. godine; trinaest godina kasnije pojavljuje se i na
urbanističkom planu, a sredinom 1872. dobija ime koje i danas nosi. Za
vreme austro-ugarske okupacije, Skadarska postaje Ružina ulica. I to je
jedini put kada joj neko menja ime, što za bezbroj beogradskih ulica
nije slučaj.

Zanimljivo je da je sredina ulice, kojom je tekla
voda u kišnim danima bila i administrativna granica palilulskog i
dorćolskog kvarta. Ta preteča moderne kanalizacije, bila je i svojevrsna
zabava za ljubitelje skadarlijskih noći, ali i ne samo zabava već i
izbeglištvo od žandarskih batina. Naime, palilulski(desni deo) ulice, po
kvartovskim pravilima bio je spas za mnoge noćobdije, pijance,
muzikante kada bi se desnom, dorćolskom stranom pojavili žandari koji bi
ih batinama uterivali u javni red i mir. Dorćolski strožiji propis o
javnom redu i miru, nalagao je da se isti striktno poštuje, te bi na
pojavu žandara vesela bratija preskakala kanalčić i uz ciku, viku,
ćemane i po koju pijanu psovku častila dorćolske žandare. Što se tiče
psovki ni ovi im nisu ostajali dužni, mahali bi batinama, pretili, ali
kanalčić nisu prelazili.

Priča se da su beogradski boemi(glumci,
slikari, književnici…) zaposeli kafane Skadarske ulice početkom XX veka,
kada je srušena kafana “Dardaneli” koja se nalazila na mestu današnjeg
Narodnog muzeja, u kojoj su do tada najviše obitavali.

Tada su po
Skadarlijskim kafanama lumpovali: Bora Stanković, Jovan Jovanović Zmaj,
Stevan Sremac, Đura Jakšić, Ivan Meštrović, Janko Veselinović, Čiča
Ilija Stanojević, Antun Gustav Matoš, Tin Ujević, Radoje Domanović,
Milovan Glišić, Vojislav Ilić, Simo Matavulj, Stanislav Vinaver, Dobrica
Milutinović, Rade Drainac, Pjer Križanić, Toša Jovanović, Vela
Nigrinova, Branislav Nušić i još sila umetničke vesele bratije.

Ovde
su nastajala mnoga dela, pisane pesme, koje se i danas pevaju na
salvetama, kafanskim čaršavima a za tako napisanu pesmu moglo se i dobro
popiti i dobro pojesti. Priča se da je svoju pesmu “Otadžbina” Đura
Jakšić napisao na masnom papiru u kome je bio zavijen netom pojeden
burek.

Anegdota o Đuri ima bezbroj, jedna glasi: naši književnici
su i pre mnogo godina dangubili po kafanama i lupali glavu kako će kad
dođe vreme fajrontu da plate račun. Tako je primera radi Đura Jakšić
predložio krčmaru da mu napiše pesmu, pa, ako mu se svidi, da gazda ne
naplati večeru. Večeru je posle više pokušaja zaradio tek ovim
dvostihom: „Ej, keso moja sa mnogo dinara. Izađi iz džepa, isplati
krčmara“.

Međutim kniževnici se nisu samo nadmetali sa
gostioničarima, već i sami među sobom, tako su sedeli u kafani za dva
različita stola srpski pesnici Đura Jakšić i Radomir Brzak. U jednom
trenutku konobar donese Đuri Jakšiću ceduljicu od Radomira Brzaka na
kojoj je pisalo:

"Stihoklepcu koji je svakom mrzak, mućak jaje, mućku daje, Brzak."

A
Đura mu na poleđini pomenute ceduljice odgovori: "Oj, pesniče glasa
štura! Pa zar daje koji prosi? Pa zar ćuran jaja nosi? Đura."

Opet,
Čiča Ilija Stanojević je ulazeći u jednu od skadarlijskih kafana glasno
doviknuo kelneru: “Žedan sam!”, kelner mu brže bolje donese bokal s
vodom i čašu. Ćića Ilija ga mrzovoljno pogleda i reče: “Nisam hteo da se
kupam nego sam rekao da sam žedan. Daj vina!”

Današnja
Skadarlija nikako da pomiri XIX i XXI vek. Zbratimljena sa umetničkim
kvartom Pariza Monmartrom(1977. godine) danas je ona turistička
atrakcija iz kojih se i dalje čuje muzika tamburaša sa pesmama
skadarlijskih boema iz malo preostalih starih kafana ali i glasna muzika
iz kafića, klubova… Na njenoj kaldrmi ne oseća se samo miris ćevapa i
pljeskavica već i palačinki, hot-dogova, hamburgera… Samo oni retki,
koji osećaju mirise i zvuke prošlosti, ulazeći u, sada više ne,
zadimljene kafane, dok im kelner uzima kapute, s nevericom protrljaju
oči i vrate se u stvarnost: samo njima učini se da na mestu garderove
stoji čiviluk sa velikim crnim šeširom Radoja Domanovića, polucilindrom
Branislava Nušića, kaputom Đure Jakšića. Protrljaju oči, a na stolu
umesto čokančeta domaće rakije služe se pića, čija imena naši stari
pesnici ne bi ni izgovarali da ne bi “krjali jezik”.

SKADARLIJA ZA SVA VREMENA
U Skadarliji je stanovanje organizovano
u zgradama i porodičnim kućama, a
ugostiteljstvo u nizu manjih kafana, koje
imaju daleku tradiciju vezanu za njene žitelje.
Kulturni centar je u kući Đure Jakšića, trgovački
lokali u nekadašnjoj Bajlonijevoj pivari, a dečiji
smeh u školskoj zgradi.
Svi rado dolaze da provedu veče u ovoj staroj
boemskoj ulici, sa željom da osete taj duh
prošlih vremena. No neminovnost života je
promena. Vreme je modifikovalo izgled i ponudu
ugostiteljskih sadržaja te gradske četvrti,
zadovoljavajući savremene estetske, kulturne i gastronomske
ukuse. Tako danas raznovrsnost ponude
Skadarlije privlači publiku svih uzrasta, različitih
interesovanja i mogućnosti.
Zato je Turistička organizacija Beograda, u sklopu
obeležavanja Dana Beograda, priredila sažet, ali
nadasve zanimljiv Vodič kroz Skadarliju Vesne
Aleksić, u kome su od zaborava sačuvane legende
o Skadarliji, prikaz Skadarlije iz ranijih vremena, sa
kafanama kojih više nema, anegdote o autentičnoj
boemskoj četvrti Beograda, te o njenim žiteljima...
Vodič sadrži i opis svih značajnih sadržaja Skadarlije
danas, koji su praktično spakovani i u preglednu
mapu. Nije uzalud rečeno da u Beogradu niste ni
bili ako niste posetili Skadarliju. Dakle, evo jednog
uputnog, korisnog i sadržajnog vodiča koji će
vam pomoći da izaberete gde ćete se u Skadarliji
zaustaviti i zašto.

Iako Skadarlija nema kapije, moglo bi se reći da se sa ulaskom u tu
ulicu iz gradske vreve poslovnog i trgovačkog Beograda otvaraju
neke posebne kapije prošlog vremena, a put vodi u čarobni istorijsko-
ambijentalni kutak, natopljen boemskom atmosferom, ukusima,
umetnostima, od kojih je najveća – umetnost življenja.

SKADARLIJA ZA SVA VREMENA
U Skadarliji je stanovanje organizovano
u zgradama i porodičnim kućama, a
ugostiteljstvo u nizu manjih kafana, koje
imaju daleku tradiciju vezanu za njene žitelje.
Kulturni centar je u kući Đure Jakšića, trgovački
lokali u nekadašnjoj Bajlonijevoj pivari, a dečiji
smeh u školskoj zgradi.
Svi rado dolaze da provedu veče u ovoj staroj
boemskoj ulici, sa željom da osete taj duh
prošlih vremena. No neminovnost života je
promena. Vreme je modifikovalo izgled i ponudu
ugostiteljskih sadržaja te gradske četvrti,
zadovoljavajući savremene estetske, kulturne i gastronomske
ukuse. Tako danas raznovrsnost ponude
Skadarlije privlači publiku svih uzrasta, različitih
interesovanja i mogućnosti.
Zato je Turistička organizacija Beograda, u sklopu
obeležavanja Dana Beograda, priredila sažet, ali
nadasve zanimljiv Vodič kroz Skadarliju Vesne
Aleksić, u kome su od zaborava sačuvane legende
o Skadarliji, prikaz Skadarlije iz ranijih vremena, sa
kafanama kojih više nema, anegdote o autentičnoj
boemskoj četvrti Beograda, te o njenim žiteljima...
Vodič sadrži i opis svih značajnih sadržaja Skadarlije
danas, koji su praktično spakovani i u preglednu
mapu. Nije uzalud rečeno da u Beogradu niste ni
bili ako niste posetili Skadarliju. Dakle, evo jednog
uputnog, korisnog i sadržajnog vodiča koji će
vam pomoći da izaberete gde ćete se u Skadarliji
zaustaviti i zašto.

NIJEDAN glumac, kažu, nije bio u stanju da popije toliko krigli piva
koliko Čiča Ilija, koji je u tom “sportu” decenijama držao rekord u
Skadarliji i još u mladosti na to bio ponosan. Jednom, pred predstavu
Šekspirovog “Hamleta”, u kojem je igrao Polonija, dođe Čiča Ilija dosta
“nacvrcan”, zahtevajući da mu se u garderobu donesu još tri krigle piva.
Razumljivo
je da reditelj nije hteo da ispuni glumčevu želju neposredno uoči
predstave, a tada Čiča Ilija držeći u ruci praznu kriglu izađe iz
garderobe, pa imitirajući Hamletov monolog, započe: “Piti il’ ne piti,
pitanje je sad”? Posle ove “provokacije” reditelj samo mahnu rukom,
naredivši da Čiči donesu još krigli piva, koje on popi naiskap, posle
čega je, kažu, maestralno odigrao svoju ulogu uz oduševljene aplauze
publike.
Drugom prilikom, po Stojimirovićevom zapisu, Čiča Ilija je
celu noć pio sa ruskim emigrantom, knezom Pućaćaninom, a onda napraviše
ujdurmu o kojoj je pričao ceo Beograd. “Pred zoru su se on i taj ludi
knez popeli na Spomenik knezu Mihailu.
Knez je uspeo da uzjaše
bronzanog konja iza bronzanog jahača i jedva su ga skinuli, a Čiču su
tek uz najveće napore sprečili da ne ponovi isti podvig”.
Da bi
pojačali jedno vreme prilično poljuljani Čiča Ilijin kredit u
skadarlijskim kafanama, njegovi prijatelji su proturili vest da Čiča ima
u Americi nekog bogatog strica, koga će da nasledi i to vrlo brzo, jer
je ovaj na samrti. Međutim, kada je kreditorima postalo sumnjivo
postojanje bliskog, bogatog rođaka s one strane akeana, Čiča Ilija reče:
- Da ne čuje đavo, taj neće skoro umreti. Nego ima nešto bolje. Pisao je da će doći
u Beograd da uredi neke moje stvari.
- A kada?
- Pa tako, čim skupim malo para i pošaljem mu za put - po svom običaju vragolasto odgovori Čiča Ilija.
Iz
svoje kuće preko puta “Tri šešira”, sa elegantnim štapom u ruci i
habcilindrom na glavi nailazi svakad uglađeni “Stari gospodin” Milorad
Gavrilović, koji se često kačio sa Čiča Ilijom, jer su bili veoma
različite prirode kao i pogleda na život.
Po jednoj anegdoti,
Gavrilović sedi kod “Tri šešira”, a neće ni da pogleda za drugi sto, gde
je u povećem društvu sedeo Čiča Ilija, pijuckao i ne osvrnuvši se na
Gavrilovića, poče da priča svom društvu: - O, ljudi, što sam noćas
sanjao čudan san! Znate, kao ja umro...
- Šta? Deder, pričaj Čiča - navali radoznalo društvo.
-
I, šta da vam kažem. Pred nebom stoji tabla na kojoj vidim da velikim
slovima piše: “Glumcima ulaz zabranjen”! Ja htedoh na silu da uđem, ali
me dohvati sveti Petar za jaknu.
- Uspem nekako da se otrgnem i potom
zavirim kroz jednu rupu. I tamo vidim kako mirno šeta Gavrilović. Tada
dreknem svetom Petru:
“Je li, more, zar i na nebu ima protekcije”? A sveti Petar mi reče strašnim glasom...
Tada Čiča Ilija lukavo prekide priču, a radoznalo društvo još više navali:
- Hajde, nastavi Čiča, kaži šta reče sveti Petar?
-
Pa, kad ste toliko navalili da vam kažem, podiže Čiča Ilija glas. Sveti
Petar mi je rekao: “Pa, taj Gavrilović i nije nikakav glumac”! I
zatvori mi vrata pred nosom.
Dok se društvo smejalo Čiča Ilijinom vešto smišljenom vicu, “stari gospodin” Gavrilović je bez reči napustio kafanu.

ŠTAP, KARANFIL I ŽIRADO ŠEŠIR
Ovaj ambijentalni kutak Beograda, koji se održao
do danas, sačuvan je u jednom delu Skadarske ulice
oko boemske kafane Tri šešira. Na sredini mahale,
ispred kasnije podignute kuće Đure Jakšića, a
kao jedini trag prošlih vremena, stajao je samo
akvadukt Bulbuderskog vodovoda sa 14 lukova.
To je u 19. veku bila Skadar kapija, sa Skadarskom
česmom. Tada je sredinom ulice išao potok, koji
je za vreme jakih kiša bio veoma opasan. U ulici
je postojao običaj gajenja lijandera posađenih u
drvenim buradima. To je bila neka vrsta ograde
kojom su stanovnici Skadarlije pretvarali prostore
ispred kuća u prijatan hlad, a ulici davali jedinstvenu
atmosferu.
Među skadarlijskim kućercima se polovinom 19.
veka uporedo začinje i budući industrijski kompleks,
u početku Male, a kasnije Bajlonijeve pivare.
Najverovatnije tokom druge polovine 19. veka
otvorene su kafane Bums keler, Vuk Karadžić, Zlatni
bokal, Miloš Obilić i Bandist i najglasovitije od svih
kafana Tri šešira i Dva jelena.
Neposredna blizina Narodnog pozorišta i
nekadašnje operetsko-vodviljske dvorane u
današnjem bioskopu Balkan, učinili su da ceo taj
kraj postane popularan i privlačan. Rušenjem kafane
Dardaneli 1901. godine, koja se nalazila na
mestu današnjeg Narodnog muzeja, u skadarlijske
kafanice preselili su se glumci, književnici, pesnici,
i obični namernici.

Зовем се Скадарлија, или Скадарска улица, како хоћете. Ја нисам ни булевар,
ни авенија, ни магистрала. Ја сам обичан стрми кривудави сокак усред
Београда. И то би било све што би вредело рећи о мени да нема моје
боемске повести, да нема мојих трошних кровова, расклиматаних столица и
распоренога јендека...”
Тако је о Скадарлији писао, то јест у њен се глас претворио,
незаборавни Зуко Џумхур, чувени карикатуриста и путописац, боем и
живописна ходајућа хроника Београда. Доиста, у првој половини XIX века
Скадарлија је била изван градских зидина, тик уз бедем који се спуштао
ка Дорћолу, Циган-мала и стециште сиротиње, с потоком посред. Како је
онда за Београд постала исто што и Монмартр за Париз или Гринциг за
Беч?
Када су 24. априла 1867. и последње турске јединице напустиле Београд,
отворена је сасвим нова историја престоног града. Градско језгро је
почело нагло да се шири, срушени су бедеми, започела модернизација,
увођење европских манира и моде. Још 1854. ова улица је први пут
уцртана у мапу, а те 1867. први пут је унета и у урбaнистички план.
Циган-мала је тада расељена, формирана је и калдрмисана уличица, дуж ње
никоше два реда ниских кућа. Почеше да се досељавају „ситни чиновници,
практиканти, занатлије, калфе и кафеџије”. Пет година касније, 1872,
улица добија име које и данас носи (само једном, под аустријском
окупацијом, њено име је мењано и тада се звала, само слутимо зашто,
Ружина улица).
Када је 1869, мало јаче од годину дана након почетка градње, код бивше
Стамбол капије под кров стављена зграда Народног позоришта и у њој
одиграна прва представа, јефтине собе и станчиће у овој улици потражише
глумци, понеки писац и песник. „Опет сиротиња нагрну овамо!” хуктале
су, кажу, прве кафеџије у Скадарској. Зна се да су после ту отворене
велика пивара, фабрика шешира, неколико пиљара и занатских радњи...
Почетком XX века, Београд је имао око 60.000 становника и преко 300
кафана. Десетак њих успевамо да набројимо у Скадарској и комшилуку.

ШТО НА СТОЛУ, ШТО ПОД ЊИМ

Међутим, право боемско средиште Скадарлија је постала тек пошто је 1901. на
Позоришном тргу, на месту где је данас Народни музеј, затворена и убрзо
срушена чувена кафана „Дарданели”. Убрзо се стални гости ове кафане,
сам крем београдске боемије и уметности, спушта уским улицама испод
позоришта до кафана у Скадарској. Тада уистину започиње боемска и
анегдотска повест Скадарлије, а ова улица и кварт око ње неповратно се
усељавају у срж „домаће митологије” Београда. „Без те улице не би било
могуће написат повијест јужнославенске књижевности”, тврдио је Матош,
чести гост.
Хроничар: „Зоре су овде дочекивали, овде живели и
стварали, шале збијали и плакали, и такви великани какав је Бора
Станковић, или Јован Јовановић Змај, Јанко Веселиновић, Милован Глишић,
Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Војислав Илић, Иво Ћипико, Вељко
Петровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић, Стеван Сремац... Ђура
Јакшић је овде спевао Падајте, браћо и Станоја Главаша срочио, Раде Драинац новце за Хипнос
скупљао и до јутра без њих остајао, улоге овде спремали чича Илија
Станојевић, Вела Нигринова, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, овде су рођени Београђани постајали
Тин Ујевић, Густав Крклец, Сибе Миличић... На листу би ваљало додати,
свакако, и Ивана Мештровића, Пјера Крижанића и толике друге, у
недоглед!”
Други је свак ту имао своју кафану, а они су имали све
њих. У кафану „Бандист” свраћали су најмлађи и најбучнији, „Бумс” (не
мање бучан) беше чувен по кувару „најбољем у Београду и шире”, у „Вуку
Караџићу”, на врху улице, служена је само ракија, што на столу, што под
њим. Ђура Јакшић, Милорад Гавриловић, чича Илија Станојевић и Димитрије
Гинић и живели су у Скадарлији. Кад год су у Београду бивали, у
Скадарлију су неизоставно долазили песници Иво Војиновић и Алекса
Шантић, с њим и Светозар Ћоровић, наравно. О стогодишњици Првог
устанка, 1904, Надежда Петровић организовала је у Београду Прву
југословенску изложбу и сваке вечери, баш сваке, госте у Скадарлију
доводила.

КРАТАК ПРЕГЛЕД ЗАЉУБЉИВАЊА

Дуг је низ иностраних великана који су се трајно заљубили у Скадарлију.
Остало је забележено да је проф. др Алфред Јансен, шведски писац,
слависта, секретар Нобеловог института, преводилац Његоша, Мажуранића,
Гундулића (о којем је целу студију написао), у кафани „Три шешира”
одушевљено слушао гуслање Јанка Веселиновића, у друштву Сремца и
чича-Илије. „Два су града заувек остала у мом животу”, написао је.
„Дубровник и Београд. У првом су ме опчинили море и околина, у другом
су ме одушевили људи.”
Низу одушевљених странаца додајемо и
немачког историчара и филозофа Хермана Вендела, руског писца Ивана
Буњина, уметнике таквог ранга какав су имали и имају Субматов, Новели,
Салвини, Матковски, Брагински, Хандке...

Умало, међутим, да у олаком заносу после Другог светског рата Београд остане
безСкадарлије, да на њеном месту никну неке од оних сивих
зграда-сандука које и данас тешко поправљиво нагрђују старо језгро
престонице. Ствар је спасао, кажу, архитекта Угљеша Богуновић, текстом
у Политици 1957. Одлучно се заложио да се Скадарлија сачува,
да се претвори у пешачку зону и „живи музеј”, да остане београдски
Монмартр. У том духу, Скадарлија је обновљена 1968. Девет година
касније, 22. октобра 1977, на иницијативу града Париза, и званично су
се збратимили Скадарлија и Монмартр.
До дана данашњег Скадарлија је остала једна од кључних туристичких атракција Београда. Има свој Кодекс,
симболи су јој штап, каранфил и шешир, има своју заставу која се подиже
„на почетку сезоне” (као да за такву четврт постоји раздобље кад није
сезона). Међутим, изгледа да је крајње време да се суштинском обновом
духа Скадарлије позабаве бољи и креативнији од оних који су то досад
чинили.

Старе четврти српских вароши много боље су чуване културом и причом него
што су то чинили урбанисти и градски оци. Скадарлија је одличан пример
за то. Тамо где су повести старих четврти биле неодвојиви део историје
културе, као у Скадарлији, и штеточинства сваковрсна лакше су сузбијана,
а улога тих делова града била је дубља и виша, далекосежнија. Да,
истина је, без те улице историја српске и југословенске књижевности била
би неупоредиво сиромашнија и досаднија. Да није тако, вероватно ни
Скадарлије данас не би било. Одавно би неко већ смислио начин да је
уништи, претварајући је у шопинг мол или штогод слично.

SEDEO Čiča Ilija ispred “Tri šešira” i
raspoložen ispijao svoje krigle piva. Za stolom, u susedstvu, čuje
žalopojku majstor Mite kako ne uspeva da izleči kijavicu, pa mu reče:
-
E, moj majstor Mito, ima jedan odličan lek. Doduše, to je lek i
vradžbina. Napraviš tej od zove, izuješ cipele i staviš noge u lavor pun
vruće vode, a onda usučeš brkove i vikneš ženi: “Daj mi čaj da odnese
kijavicu”. I kad ti žena donese čaj, u tom trenutku, nikako ne smeš da
pomisliš na krokodila. Ne daj bože da ti slučajno padne na pamet
krokodil, onda od lečenja nema ništa.
- Baš ti hvala na savetu, dragi
moj Čiča Ilija - reče zadovoljno majstor Mita. - Sve moguće sam do sada
probao, pa ništa. A ne boj se za krokodila. Kao što do sada nikad nisam
na njega mislio, neću ni odsad.
Prođe nedelja dana i opet se kod “Tri šešira” videše raspoloženi Čiča Ilija i sumorni majstor Mita.
- Šta je, pomože li ti moj lek - upita Čiča Ilija.
Majstor Mita sa uzdahom odmahnu rukom i tužno zanjiha glavom, a reče:
-
Kako da pomogne, kad čaj nisam ni okusio. Sve beše dobro i tačno kako
mi ti reče. Skuvao sam čaj, turio noge u lavor, a ono meni krokodil na
oči. Probah da ga se otarasim, ali čim čaj prinesem ustima odmah se
pojavi prokleti krokodil. I tako, ništa od lečenja.
- E, baš šteta - sa uzdahom reče Čiča Ilija. - A lek je baš siguran...
PoČetkom
prošlog veka Čiča Ilija je počeo da se bavi i režijom. On je 1900. na
sceni Narodnog pozorišta postavio “Koštanu”, koja je doživela neuspeh.
Savremenici pričaju da je premijeru napustio ogorčeni pisac Bora
Stanković, nezadovoljan načinom na koji je interpretiran Mitke, kojeg je
igrao baš piščev prijatelj Čiča Ilija, predstavljajući glavnog junaka
kao “lakrdijaša”.
Međutim, kada je sledeće godine prepravljena “Koštana”, ponovo je stavljena na program
u
Dinulićevoj režiji. Čiča je sjajno odigrao Mitketa, više na svoj
komični, nego tragični način, a pisac je i dalje bio nezadovoljan. Kada
bi u kafani malo više popio, pisac je često započinjao prepirku sa
slavnim glumcem, koji nije hteo ni za milimetar da odstupi od svoje
koncepcije, igrajući Mitketa “kao pijanicu i pustahiju”, čime je
oduševljavao publiku. U tim trenucima je Bora upućivao prekore Čiča
Iliji:
- I ti si mi neki vajni glumac! Digneš praznu kriglu, pa
prostenješ kao da ideš tamo gde i car ide peške: Piti il’ne piti,
pitanje je sad! Baš si ti neka mustra za Hamleta! A tvoj Kalča je
koješta. O tvom Mitketu neću ni da govorim. Sve si u njemu izneverio.
Nije
bolji ni tvoj Mitke - odgovorio bi ravnom merom Čiča Ilija, namignuvši
okupljenim poznanicima. - Sve mu nešto fali, bolestan je što je živ.
Samo zna da kuka nad svojom sudbinom, a takve treba isprašiti po turu,
pa će saznati od čega su bolovali.
I ti si mi neki vajni književnik.
Samo pijan si mogao da nabasaš na mesečinu koja greje. Kad te piće
uhvati, tebi je i na mesečini toplo, a kada si, na nesreću trezan, ne
pomaže ti ni ova furuna. Skočanjiš se kao kakva baba, pa čovek ni
kleštima ne može reč da ti izvuče.
Posle međusobnih uvreda, uz opšti
smeh gostiju, Čiča Ilija bi, imitirajući Borin glas i gestove, od gazda
Stojana naručivao novu turu pića i pokazujući na osmehnutog pisca
žalostiva glasa govorio:
- A ja plaćam! Ovaj naručuje, a ja plaćam! On me vređa, a ja plaćam...
Kafana
se tresla od smeha, a odobrovoljeni Bora Stanković, šta će, nego da
zbog “časti” poljubi svog starog prijatelja. Tada mu, kažu, ni Čiča
Ilija nije ostajao dužan, hvaleći pred svima “Koštanu” kao nenadmašno
pozorišno delo. Ispijajući uz zdravice, ko zna koju turu pića, i Bora je
na sav glas hvalio Čiča Ilijinu maestralnu glumu.

Skadarlija je čuvena boemska četvrt u Beogradu.
Obuhvaća nešto širi prostor nego što je sama Skadarska ulica odakle i
potječe naziv – Skadarlija. Često je uspoređuju sa Atenskom Plakom ili
Pariškim Monmartrom.

Duh starih boema i prohujalih vremena ovdje se osjeća naročito intenzivno a tada, u ta davna vremena, Skadarlija
je bila četvrt na čijim mansardama (potkrovljima) su živjeli glumci i
drugi umjetnici, naročito poete i književnici. Okupljali su se u
ovdašnjim kavanama i „bančili“ do kasno u noć…
Kažu da glumci obližnjeg Narodnog pozorišta zbog treme prije
predstave nisu ništa jeli po čitav dan a po završenoj predstavi dolazili
su ovdje da večeraju i opuštaju se uz zvuke narodne pjesme i glazbe…
Neki pjesnici poput Đure Jakšića (koji danas ima i svoj spomenik u
Skadarliji) bili su redovni gosti skadarlijskih kavana i svojim
prisustvom i djelom ostavili su trajne biljege na skadarlijskoj kamenoj
kaldrmi.



Čari i šarm Skadarlije i danas se kriju u atmosferi i duhu starih
vremena koji ne napuštaju ovu starogradsku četvrt. Ovdje su brojni
restorani tradicionalne domaće kuhinje, art galerije, kafei,
slastičarnice…
Srešćete ovdje šarmantne gradske dame koje prodaju ruže, putujuće glumce
koji drže svoje monodrame, gataru koja će vam pogledati u dlan… možete
hraniti golubove ili jednostavno sjediti na klupi ili na nekoj od
brojnih restoranskih bašta i terasa i promatrati sav taj šareni svijet,
osluškujete sve svjetske jezike i žagor bijelosvetskih putnika što ih
danas nazivamo turisti…
Možete da promatrate nestvarne murale – iscrtane zidove i fasade po
kojima je Skadarlija prepoznatljiva i raspravljate je li prozor ili
cvjetni balkon koji vidite u daljini pravi ili lažni, nacrtani…



Skadarlija se „spušta“ od strogog centra grada ka Bajlonijevoj
pijaci, velikoj tržnici prepunoj tezgi, prodavača, kupaca, golubova… Na
kraju Skadarlije, na pjaceti ispred Bajlonijeve pijace nalazi se Sebilj
česma – simbol i nesebičan dar grada Sarajeva gradu Beogradu.

UOČI Balkanskih ratova, vlasnik
hotela i bioskopa “Pariz” Svetozar Botorić, kao producent i glavni
finansijer prvog srpskog igranog filma “Život i dela besmrtnog vožda
Karađorđa” (1911), angažovao je za režisera Čiča Iliju Stanojevića.
Scenario
je prema svom pozorišnom komadu napisao Miloš Cvetić, a likove su
tumačili tada najpoznatiji glumci, Milorad Petrović, Čiča Ilija, Sava
Todorović, Teodora Arsenović, Dobrica Milutinović i drugi. Snimatelj je
bio Luj de Beri, dok su kopije izrađene u poznatom pariskom preduzeću
“Braća Pate”.
Od Beogradske tvrđave sve do rečnih obala i Ade
ciganlije, ostvario je Čiča Ilija zanimljiv dokumentarac, jednim delom
posvećen proslavi praznika Roma, zvanog Bibija.
“Kada smo posle mesec
dana, u Pateovoj sali u Vensanu, prikazivali svoje filmove, ja sam
strepeo za Bibiju”, beleži Čiča Ilija. “I gle čuda, Bibija je proizvela
takav utisak i smeh da su se članovi ocenjivačkog odbora hvatali za
glave od smeha i neprestano uzvikivali: 'Mon dieu! Mon dieu’!”
Premijera
Čiča Ilijinog filma o Karađorđu u trajanju od 90 minuta, održana je 23.
oktobra 1911. godine u Grand bioskopu hotela “Pariz” u Beogradu, a
potom širom Srbije.
Posle postignutog uspeha, uprava Narodnog
pozorišta poslala je prvog srpskog filmskog reditelja “na usavršavanje” u
inostranstvo. A Čiča Ilija, umesto da redovno gleda sve pozorišne
predstave u Beču i Minhenu, više je voleo da sedi u čuvenim pivnicama i,
po sopstvenom priznanju, da uzdiše za boemskim životom u voljenoj
Skadarliji. Po povratku, Čiča Ilija je društvu za “glumačkim stolom”
pričao o neobičnom takmičenju u jednoj bečkoj pivnici:
“Sedim ja u
Beču i pijem pivo. Malo niže od mene dva mladića vode neku raspravu.
Vidim ja, popila bi deca još malo, a nemaju para, pa pozovem kelnera
i
naručim piće. Oni posle pitaju kelnera ko sam, ali ih izgleda sramota
da mi priđu, nego se samo osmehuju na mene, kao da zahvaljuju. Do ponoći
sve zaboravim, kad ujutru hotelski momak na vrata.
- Her Stanojević, dva burša hoće da vas posete.
Kad
se otvoriše vrata, unutra rupiše dva burša. Perje na šeširima, zvanična
studentska uniforma, mač o pojasu, a čizme do iznad kolena. Stadoše
mirno. Stao i ja mirno.
- Her kameršauspijer, mi dolazimo u ime celog
burševskog društva Saksonija. Vi ste učinili veliku stvar. Vi ste
spasli čast svih nas, štaviše i čast Saksonije, koju čuvamo više od
svega.
- Izvinite, ali ja sam to, valjda, uradio slučajno - kažem ja, bojeći se da nije posredi neka zabuna.
-
Vaše ime ostaće zabeleženo zlatnim slovima u analima Saksonije. Vi ste
platili ceh za naša dva fuksa. To su novi članovi Saksonije, koji su ove
godine tek došli u Beč. Zapili su se i da nije bilo vas, doživeli bismo
sramotu da ih kelner izbaci iz kafane. Zato vas molimo da dođete na
večeru u vašu čast.
Na večeri posadili mene u pročelje, pa udarismo u
piće, kako samo mogu dobri burševi i ja. Oko dva po ponoći pade jedan
burš, desetak minuta kasnije i drugi, pa produžiše da padaju kao muve.
Proredilo nam se društvo, a pod stolom leže studenti kao snoplje i na
kraju ostanemo nas dvojica, predsednik Saksonije i ja. On neki stari
student, poručuje i dalje da se preda mnom ne osramoti.
Ostanem sam
za stolom i kucnem prstenom o čašu. Ušao kelner pa očima ne veruje. Cela
Saksonija, zajedno sa predsednikom, leži pod stolom. A ja mirno kažem
kelneru:
- Još jednu kriglu!
Donese on kriglu, lepo natočenu, s kragnom, a sve vrti glavom u neverici:
- Majn got! Majn got! Gospodine Stanojeviću, trebalo bi da ste vi predsednik Saksonije!”

U vreme Prvog svetskog rata, Čiča Ilija je bio prestareo za vojsku, a
već 1918. bio je član putujuće glumačke družine, da bi oslobođenje
Beograda dočekao kao blagajnik hotela “Park”.
Krajem 1922. Čiča Ilija
je sa glumcima iz svoje generacije, Miloradom Gavrilovićem i Savom
Todorovićem, svečano proslavio 40-godišnjicu umetničkog rada.
“Četrdeset
godina ovde, na ovim daskama, iza ove zavese, pred ovim svetiljkama,
pozdravio je slavljenike prijatelj Branislav Nušić. Četrdeset godina
svlačenja, oblačenja, mazanja, šminkanja, 40 godina uzbuđenja, strasti,
suza, smeha, 40 godina prebolevati tuđe bolove, smejati se tuđoj radosti
ili plakati na tuđom žalošću, 40 godina živeti tuđim životom i 40
godina umirati tuđom smrću, eto, to je sadržina četrdesetogodišnjeg rada
na ovim daskama, iza ovih zavesa, pred ovim svetiljkama.”
Sve dok je
mogao da se drži na nogama, Čiča Ilija je, iako mnogo oronuo od teške
boljke, često prelazio od svoje kuće, preko puta, u omiljenu kafanu “Tri
šešira”.
Sećao se svojih slavnih uloga, a naročito Kir Janje, Kalče,
Mitketa, Vula Pupavca, Jovanče Micića, Papa Naska i, po zapisu Bože
Kovačevića, rado je pričao nenapisanu pripovetku o udesu starog glumca,
čija skica glasi: “Odavno zaboravljen stari glumac šunja se u sumrak,
pred početak predstave, oko Narodnog pozorišta. Niko ga više ne
prepoznaje, niti pamti, ni mlađe kolege, ni mladi ljudi koji čekaju pred
ulazom da se uvuku bez karte. On već izlapeo, prilazi i u izlogu čita
pozorišnu listu. Daje se komad u kojem je on davno nosio glavnu ulogu.
Sričući onaj niz imena, stari glumac se priseća bleštave scene i sebe
mladog, lepog i zanosnog na njoj, dok oduševljena publika kliče njegovo
ime. Jadan čovek, kao senka, stoji pred osvetljenim pozorišnim izlogom i
onako izgubljenog, publika ga nosi prema ulazu,
ali ga neumoljivi portiri odgurkuju prema ulici i on umornim koracima odlazi u mrak...”
Tu
priču samo je Čiča Ilija umeo maestralno da oživi, ističući svu tragiku
glumačkog poziva, kao i predosećaj lične drame, jer nije bilo leka za
razdiruće bolove zbog raka u bešici. Čiča je početkom avgusta 1930. sve
češće bio bez svesti.
Juče je pao u agoniju”, piše novinski izveštač,
“ali, kad ga je posetio njegov stari prijatelj dr Bukić Pijade,
dolazeći nakratko sebi, zamolio ga je da razgovara sa hirurzima radi još
jedne operacije...”
Novinski izveštači su nastavili da beleže:
“Prijatelji ga i dalje često obilaze i Čiča je, sve dok nije pao u
agoniju, za svakog imao neku šalu, poneku lepu reč...”
“Na glas o
njegovoj smrti, sinoć su se okupili mnogi prijatelji da mu odaju
poslednju poštu. Među onima koji su ispratili Čiča Iliju na poslednje
putovanje do parcele 39 na beogradskom Novom groblju, na čelu sa
Branislavom Nušićem, bilo je puno njegovih prijatelja i obožavalaca.”
Opraštajući
se od svog najvećeg glumca, tadašnji upravnik narodnog pozorišta Milan
Predić nadahnuto je govorio o “najvedrijem rabotniku u jednom mučnom
zanatu”, posebno ističući da on predstavlja “kraj najlepše priče starog
Beograda”.
VENČANJE BEZ ŠALE
DOK su se prijatelji pitali koliko mu je još ostalo od života, “Politika” je 4. februara 1930. objavila vest:
“Juče
se u sedam časova izjutra u Topčiderskoj crkvi venčao Čiča Ilija
Stanojević. Nije to najnovija Čičina šala, on se zaista venčao. Nije to
nepromišljeni postupak jednog starog čoveka. Čiča je juče učinio jedan
lep i velikodušan gest.”
Brak se desio tako kasno, tek kad je umrla
prva supruga Lujza, s kojom godinama nije živeo, a domaćici Mariji je
bilo potrebno pravo na penziju.

Kraj

Skadarlija - Boemski kraj

Kao što Pariz
ima svoj Monparnas, tako i Beograd ima svoj boamski kutak — Skadarliju.
Nekada, u doba prvog srpskog ustanka, u Skadarliji su bile prazne
poljane. Tek od 1825. godine dolaskom kneza Miloša, javljaju se naselja.
Kako je taj kraj van šanca koji se širio od Stambol kapije (danas Trg
Republike) do Vidin-kapije (danas Dušanova ulica) bio naseljen Ciganima,
zvao se Ciganska mala — koja je, u stvari simbolički predak Skadarlije.
Bilo je tu puno straćara, krivudavih i džombastih sokaka i neuglednih
hanova u kojima su se napijali i Srbi i Turci te je često dolazilo do
svađa i sukoba. Kad padne kiša, mali potok koji je proticao sredinom
ulice toliko bi nabujao da je sve usput nosio. O tome je "Beogradski
vasnik", u broju od 27. aprila 1884. godine zabeležio: "...U Skadarskoj
ulici idući Maloj pijaci, beše tako velika voda prilikom preksinoćne
kiše da je nekima znatne štete učinila. I jedna žena umalo što nije
platila glavom. Marija Nikole Jovanovića, staklara, izašla je na ulicu
baš onda kad je bujica silno navalila. U tom trenutku voda je dohvati u
svoj vrtlog i odnese čak u potok niže Male pivare, odakle je susedi s
teškom mukom izbaviše...".
Čiča Ilija Stanojević (1859—1930), rodom
Dorćolac, u svojim sećanjima opisao je kuću u Skadarskoj br. 36, na
kojoj je 1925. godine otkrivena spomen ploča, a u kojoj je živeo i umro
1878. godine pesnik Đura Jakšić: ,,... Nekada na ovoj kući nije bilo
broja niti onog pivarskog dimnjaka. U pozadini bio je — preko cele ulice
veliki luk sa dva otvora. Celom površinom luka bile su sprovedene
vodovodne cevi koje su sprovodile vodu sa "Bulbuldera" za Čukur-česmu,
Malu-česmu, Saka-česmu i Cigansku česmu predganlija". Ova česma nije
imala naročiti naziv. Nju su obično zvali "Cigan-malska ili Ciganlija".
"Skadarska se ulica od postanka — pa i dugo godina zvala Ciganska
mala...". Tek drugim krštenjem ulica 1872. godine od strane opštinske
uprave nazvana je Skadarska.
Opis stana Đure Jakšića a takvi su bili i
drugi stanovi u ovome kraju — dao je Dragutin J. Ilić (1858—1926),
rodom Palilulac: "... Mala niska soba sa još manjom kuhinjom. Pod bez
patosa, zidovi iz kojih bije vlaga. U sobi orman, prost sto i stolica,
dve postelje na nogarima: jedna pesnikova, druga dvojice sinova. Na
vratima sa unutrašnje strane, o čavle povešano nekoliko pohabanih odela.
U minijaturnoj kuhinji, bez prozora, šporet, neobojena polica za sudove
i krevet na kome je spavala ženska čeljad: majka sa dve kćeri. Sve
sasvim sirotinjski, ali čisto; i soba i kuhinja zastrti ponjavama. U
neredu bio je samo sto u sobi, pun knjiga i novina sa nešto pesnikovih
rukopisa ...". Za tim stolom, u toj skromnoj sobici, Jakšić je opevao
"Švalju". "Ratara", "Stanoja Glavaša" i druge pesme.
U Skadarliji su
stanovali mnogi književnici, glumci, slikari, kompozitori i novinari:
Jakšić, Zmaj, Brzak, Mile Pavlović, Jovan Skerlić, Toša Andrejević —
Australijanac, Vela Nigrinova, Rucović, Pera Dobrinović, Milorad
Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić, Antonijević — Đedo, A.
G. Matoš, Fotije Iličić-Stari Fočo (koji je izeenada 1911. gadine umro
na ulici) i Miodrag Rajčević — Čvrga, obojica direktori putujućih
pozorišta. Skoro sve proslave i jubileji knjižvvnika i umetnika
završavali su se lumperajima, sa pesmom i svirkom u kafanama kod "Vuka
Karadžića". "Tri šešira". "Dva jelena", "Bumsa"... Od kafana u
Skadarliji najstarija je "Tri šešira", koja je, po podacima Branislava
Ć. Nušića (1864—1938), postojala još 1864. godine. Lokal je držala neka
Kata, udova Petra Jovanovića. Kafana je dobila naziv po radionici šešira
starog Dimovića, oca kafedžije kod "Imperijala" Đoke Dimovića. Na kući
je bila istaknuta firma na kojoj su na limu naslikana tri šešira. Ti su
šeširi i docnije postojali, kad je radionica prestala da radi; a kad je u
toj kući otvorena kafana, sama je sobom i bez ikakvog krštenja ponela
ime ,,Tri šešira". Posle boemskih lokala "Pozorišne kafane" (danas ugao
ulica Dositejeve i Vase Čarapića) i "Dardanela" (gde je danas zgrada
Narodnog Muzeja) koji su srušeni 1901. godine, beogradska boemija
(Glišić, Veselinović, Domanović, Mitrović, Nušić, Brzak, Žarko Ilijć,
prešla je u Skadarliju, gde su mnogi i ranije navraćali i provodili
burne noći uz šalu, pesmu i svirku cigana Mike Jagodinca, Đokice
Zaječarca, Jove Jareta i Arse Jovanovića — Škembonje, učitelja sviranja
Mike Petrovića — Alasa, naučnika i profeoora univerziteta.
Po tim
kafanama naši knjižavnici i umetnici održavali su sastanke, osnivali
književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali
pesme i pozorišne recenzije. Čiča Ilija Stanojević, jednom, posle ne zna
se već koje krigle piva, pričao je sve smešnije i duhovitije pričice i
anegdote da završi sa fantastičnom anegdotom o gazdarici koja mesto
njega neuračunljivog prima njegovu penziju, a njega tera da meša
paradajz u kazanu ili da cepka drva u šupi dok je kod nje u poseti
narednik, i sa onom još zaiimljivijom o ljubaznici uhvaćenoj u
neverstvu, koja mu u pismu kaže da ono "što je video nije istina". A
Dobrica Milutinović (1880—1957), minhenski đak i veliki umetnik 1912.
godine, posle predstave "Zulumćara", u kome je igrao Selim-bega, opijen
uspehom komada, nastavio je svoj dert i sevdah i zulumćario po svim
kafanama. Njegovi drugovi, takođe raspoloženi, javljaju Svetozaru
Ćoroviću depešom u Mostar da je Dobrica posle "Zulumćara" počinio čitav
zulum po Skadarliji. Ćorović odgovara:
"Zulumćaru Zulum čini. Pisac plaća, Ič ne brini!".

Niz naizgled oronulih ali držećih kućeraka, smeštenih u nekoliko stotina metara dugačkom sokaku, već poodavno je najatraktivnija četvrt u centru savremenog Beograda. Izgled Skadarske ulice, skraćeno nazvane Skadarlija, potiče iz 19. veka, a obnovljen je 1968. godine. Zbog autentičnosti i prijatne, boemske atmosfere dobila je epitet beogradskog Monmartra, a mnogi je upoređuju i s atinskom Plakom. Malo je onih koji su bili u Beogradu, a da su zaobišli ovo (nekadašnje) utočište pesnika, pisaca, glumaca, slikara i drugih noćobdija svih zanimanja.

U knjizi utisaka nalazi se impozantan spisak od preko 80 svetskih državnika,— blizu 20 kraljeva i careva (Huan Karlos, Haile Selasije, Reza Pahlavi...) i mnoštvo čuvenih biznismena (Rokfeler i Rotšild).

Do polovine 19. veka Skadarlija se nalazila na periferiji grada i naseljavali su je Cigani koji su pravili kuće oblepljene blatom, te je tada bila poznata kao Cigan-mala. A onda je, 1880, uz samu ulicu Ignjat Bajloni podigao savremeno opremljenu pivaru oko koje ubrzo niču brojne kafane. Kafane poput "Tri šešira", "Ima dana", "Dva bela goluba" i druge postaju stecište umetničkog Beograda gde se, uz tradicionalne specijalitete srpske kuhinje i dobru kapljicu, živi poseban život.

Danas u ovoj kaldrmom popločanoj ulici, pored ljupkih kafana iz kojih se čuje tihi jecaj violine ali i jeka truba, nalaze se i male umetničke galerije, antikvarnice, ali i moderni kafei.—


Riznica

“Zovem se Skadarlija ili Skadarska ulica, kako hoćete. Ja nisam ni bulevar, ni avenija, ni magistrala. Ja sam običan strmi krivudavi i loše kaldrmisani sokak usred Beograda.”

- Zuko Džumhur

SKADARLIJA, ČAROBNI KUTAK BEOGRADA


Skadarlija, u srcu Beograda, ona stara, romantična i boemska, poznata iz istorije i legende, živi više od jednog veka u vedrim pesmama, zanimljivim pričama i anegdotama kao i u mnogim književnim i novinarskim zapisima.

Strma krivudava Skadarska ulica, po kojoj je ceo kraj dobio ime S k a d a r l i j a, početkom ovog veka do drugog svetskog rata, bila je carstvo beogradske boemije, ali istovremeno i kulturno redovno sastajalište velikana pozorišne scene, pera, misli, kičice...

Ovaj čarobni kraj Beograda, voljeni kutak poezije i romantične istorije, poznat po drvenoj kaldrmi, plinskim fenjerima među rascvetalim krošnjama drveća, po znamenitim kućama i kafanama, gde su prijatne večeri provodili mnogi poznati književnici, novinari, glumci, reditelji, muzičari, pevači, slikari i ostali veseljaci, danas pored mladih i starih, najviše privlači radoznale turiste iz celog sveta, tako da Skadarlija ostaje zlatnim slovima upisana u istoriji našeg glavnog grada. "Nisam ni slutio da Beograd ima tako bogatu tradiciju poštovanja pisaca i pozorišnih ljudi", izjavio je pri poseti Skadarliji poznati italijanski pisac Alberto Moravija. "Mogu vam reći da u tom pogledu ne zaostajete od mnogih evropskih gradova. Vaša Skadarlija je zaista čaroban kutak istorije i kulture Beograda. U noći, čovek ima utisak kao da je na Monmartru, koji se tek rađa, u kojem se još oseća dah umetnosti..."

Kao što Prag ima Zlatnu uličicu, Beč — Grincing, Atina — Plaku, Pariz — Monmartr, tako se Beograd ponosi Skadarlijom, koja je odavno kao redovno sastajalište značajnih umetnika, kulturnih poslenika i starih zanatlija, ušla u legendu i istoriju, postala sastavni deo mnogih veselih priča, noćobdija, koji su ovde razdragani dočekivali zore uz "dobru kapljicu" i roštilj, tananu svirku i zanosnu pesmu sa simboličnom porukom:

Ovde su bančili naši veliki, stari
čuvari zvezda, mudraci i ljubavnici zora,
kovači, stolari, pekari, ribari, rezbari,
i putnici prošli sve gore i sva mora.

Pri ulasku u Skadarliju, kraj njene zastave sa simboličnim oznakama (žirardo-šešir, crni štap i crveni karanfil), krupnim slovima ispisana je dobronamerna poruka: " Skadarlija — centar umetničke boemije, tradicija je stvaranja već ceo vek. Zato posetioče, kad dođeš u ovaj kutak Beograda da se zabaviš i razonodiš, pokušaj da maštom svojom dočaraš davno minulo vreme. Seti se svih oni generacija pesnika i glumaca, novinara i slikara, boema znanih i neznanih..." Da se njih setimo, obnovimo njihove doživljaje i lepe uspomene, napisana je i ova knjiga.

Kad izgovorimo poetsku i istovremeno čarobnu reč  S k a d a r l i j a, odmah iz požutelog albuma uspomena, sećajući se davno minulih vremena, pred očima iskrsavaju likovi njenih znamenitih stanovnika i stalnih gostiju, koji su rado pevali onu staru, gradsku, ljubavnu pesmu sa refrenom:

Bre devojče, majka te nemala,
niti imala, nit' te kome dala
izgore me, tvoja lepotinja:
čarne oči, rumena ustašca.

Poznata u mnogim svetskim turističkim prospektima kao atraktivan kraj koji vredi videti, današnja Skadarlija nastavlja svoj veseli život, što se kaže "dok je sveta i veka". Najznačajniji kulturno-istorijski spomenik obnovljene Skadarlije, svakako je bela, prizemna kuća slikara i pesnika Đure Jakšića, a ovoj se pridružuju i znamenite, najstarije kafane Tri šešira i Dva jelena, pored još niza drugih objekata o kojima će u ovoj hronici biti više reči.

Najlepše uspomene iz stare, poetske i romantične Skadarlije, vezane su za one njene stanovnike i redovne goste, koji su, kako se tačno govorilo, ovde, svoje "najlepše dane proživeli — noću". Njeni redovni posetioci, bili su mnogi umetnici o kojima Antun Gustav Matoš beleži: "Istorija naše boeme bila bi, dakle, uglavnom, istorija naše književnosti".

Ovu Matoševu opasku prenosimo da bismo ukazali šta nas je još privuklo pisanju ove prve hronike Skadarlije, koja počinje doseljenjem najvećeg pesnika i slikara romantičarske epohe Đure Jakšića i završava svedočenjima značajnih savremenika — ljubitelja ovog znamenitog kraja.

U počecima svoje istorije, pored džombaste turske kaldrme i nekoliko česama, glavna obeležja Skadarlijske ulice iz tog davnog vremena, bile su tarabe iza kojih su se prostirale cvetne baštice sa kućicama oblepljenim blatom ili u bondruku, od kojih je nekolicina imala doksate i krovove od ćeramide. Ondašnja Skadarlija je izgledala upravo onako, kako joj u njeno ime daje impresivan, neposredan opis naš poznati karikaturista putopisac Zuko Džumhur:

"Zovem se Skadarlija ili Skadarska ulica, kako hoćete. Ja nisam ni bulevar, ni avenija, ni magistrala. Ja sam običan, strmi, krivudavi i loše kaldrmisani sokak usred Beograda i to bi bilo sve što bi vredelo reći o meni da nema moje duge povesti, da nema mojih trošnih krovova, rasklimatanih stolica i rasporenoga jendeka.

Moji gosti su, od davnine, bili čuveni ljudi od pera. Moji gosti su bili prvi beogradski glumci, pesnici, reditelji, slikari i pripovedači. Srdačno sam dočekivala prijatelje iz Zagreba, iz Sarajeva, iz Skoplja, iz Ljubljane. U mojim bledim noćima oni su se bratimili.

Dolazili su meni i ministri, i uvaženi načelnici, i sarači, i bozadžije, čevabdžije, i propali đaci, i učeni profesori. Pod mojim krovovima i na mojoj kaldrmi svi su pevali, sevdisali, lumpovali..."

Iz tmine zaborava, zahvaljujući zapisima starobeogradskih hroničara, izvlačimo niz zanimljivih, često simboličnih imena poznatih kafana u Skadarliji: Pašonin Bulevar, Esnafska kafana, Vuk Karadžić, Bums-keler, Bandist, Mala pivara, Zlatni bokal, Tri šešira, Dva jelena... Sve ove čuvene kafane čije ćemo zanimljive istorijate kasnije izneti, odavno su nestale, osim dve najstarije i najpoznatije: Tri šešira i Dva jelena. One su poznate u svetu poput pariskog restorana Prokop, londonske Sirene, rimskog Greka ili praškog Fleka. Ove najpoznatije skadarlijske kafane, vezane za mnoge boemske priče, po priznanjima stranih turista, predstavljaju i danas "čaroban kutak istorije i kulture Beograda".

Stanujući u blizini kafane Tri šešira, u njoj bi, ponekad, prijatne večeri provodio pesnik Đura Jakšić, nazivajući je "vinskim vrelom". Vladar smeha beogradske pozornice, nezaboravni komičar Čiča Ilija Stanojević, koji je poput mnogih svojih kolega stanovao u Skadarliji, nazivao je kafanu Tri šešira — "drugom kućom".

Skoro je, zaslugom Petra Vasića, u Skadarliji obnovljena kuća sa brojem 36 u kojoj je poslednje godine života proveo veliki srpski pesnik i slikar Đura Jakšić. Druga znamenita zgrada u današnjoj Skadarliji je ona u broju 38, gde je skoro pola veka sa porodicom proživeo proslavljeni bard scene Milorad Gavrilović zvani "Stari gospodin". Sada je u ovoj kući restoran Ima dana. Treća je čuvena Kuća Hristodulo u Skadarskoj 27, čija je spomen ploča ispunjena sa desetak poznatih imena glumaca, reditelja, pesnika i muzičara. Isto toliko slavnih imena dramskih umetnika trebalo bi da bude uklesano na spomen-ploči Kuće Kozlinskog, preko puta kafane Dva jelena. I u Zetskoj ulici broj 2, kao i u okolnim ulicama stanovali su mnogi umetnici koji su odavno zaslužili posebne monografije jer posle njih ostaju još jedino sećanja kao i izbledele fotografije.

Sa novim vremenom pristigle su u Skadarliju i nove kafane: Ima dana, Dva bela goluba, Zlatni bokal...





Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije

ШТО НА СТОЛУ, ШТО ПОД ЊИМ

Младост моју проведох тамо.
У Цара Душана сам живео и од сабајле до касно у ноћ.
Од прве кафе до заднјег пића.
Сви конобари и газде кафана ме знали.
Поред Марш на Дрину омиљено место.
Хвала на посећању.