Ivan Mestrovic

Иван Мештровић (15. август 1883. — 16. јануар 1962) је био хрватски и југословенски вајар и архитекта.

Мештровић је рођен у малом граду Врпоље у Славонији, али је своје детињство провео у селу Отавице, код Дрниша у Далмацији, одакле су му били родитељи (оба места су у то време припадала Аустро-Угарској). Као дете, Мештровић је слушао епску поезију, народне песме и историјске баладе, док је чувао овце. Рођен је у сеоској католичкој породици, а његова религиозност обликовала се под утицајем пучке религиозности, Библије и касног Толстоја.

Са шеснаест година, Харолд Билинић, каменорезац из Сплита, препознао је његов таленат и узео га је за шегрта. Његов уметнички таленат развио се гледањем знаменитих грађевина Сплита, уз помоћ при школовању Билинићеве супруге, која је била професор у средњој школи. Ускоро, пронашли су једног бечког власника рудника, који је финансирао Иваново пресељење и школовање у Бечу. Морао је у накраћем року да научи да говори немачки и да се прилагоди новој средини, али је упрокос бројним проблемима завршио студије.

Своју прву изложбу приређује 1905. године у Бечу са групом Сецесија, уз приметан утицај стила Арт Нове. Његов рад је убрзо постао популаран и Мештровић почиње да зарађује довољно за учешће на интернационалним изложбама, на које је путовао са својом супругом Ружом Клајн.

Године 1908. сели се у Париз. Скулптуре направљене у том периоду, доносе му међународну репутацију. У Београд се сели 1911, а убрзо потом у Рим, где је примио награду за дело Српски павиљон на римској међународној изложби. У Риму је провео наредне четири године студирајући на скулптурама античке Грчке.

На почетку Првог светског рата, после атентата у Сарајеву, Мештровић је покушао да се врати у Сплит преко Венеције, али га је од тог пута одвратио његов опозициони став према аустро-угарским властима. Током рата путовао је да би учествовао на изложбама у Паризу, Кану, Лондону и Швајцарској. Био је члан Југословенског одбора.

После Првог светског рата вратио се кући, у новоосновану Краљевину Југославију и упознао другу љубав свог живота, Олгу Кестерчанек, са којом се оженио. Имали су 4 деце - Марту, која је рођена у Бечу и Твртка, Марију и Мату, који су рођени у Загребу, где су се преселили 1922. Касније би зимске месеце проводили у својој палати у Загребу, а летње у летњој кући направљеној ' 30. година у Сплиту. Постао је професор, а касније директор Културног института у Загребу. Наставио је са прављењем великог броја дела.

Путовањима по читавом свету су се наставила, излагао је своја дела: у Бруклинском музеју (1924), Чикагу (1925), као и у Египту и Палестини 1927. године.

Због његовог става према Италији, када је осудио италијански ирединтизам према Далмацији, и Немачкој, када је одбио Хитлеров позив да посети Берлин ' 30, усташе су га на кратко затвориле током Другог светског рата. Уз помоћ Ватикана, пребацио се у Венецију и Рим, доцније у Швајцарску. Цела његова породица није успела да се извуче пред налетима рата – његова прва жена Ружа Клајн умрла је 1942. заједно са својом јеврејском породицом у Холокаусту. Касније, брата Петара затвориле су комунистичке власти.

Титова Југославија је позвала Мештровића да се врати, али је он одбио да живи у комунистичкој земљи. Године 1946, Универзитет у Сиракузи понудио му је професорско место и он се преселио у Сједињене Државе. Још 1945. добио је америчко држављанство, а десет година касније постаје професор на Универзитету Нотр Дам.

Пре него што је умро, Мештровић се на кратко вратио у Југославију последњи пут да би посетио Алојзија Степинца, затвореног због веза са фашизмом, и Јосипа Броза Тита.

На захтев југословенских културних посленика, послао је 59 статуа из Сједињених Држава у Југославију (укључујући и споменик Петра Петровића Његоша), а 1952. додатних 400 скулптура и различитих цртежа.

Смрт Мештровићеве деце као да је утицала и на његову. Његова кћерка Марта, која се је доселила у Канаду, умрла је у 24. години 1949; његов син Твртко, који је остао у Загребу, умро је 1961. године. Мештровић је направио четири глинене скулптуре, да би обележио смрт своје деце, Марте и Твртка. Неколико месеци доцније, Иван Мештровић је умро у својој 79. години живота у граду Саут Бенд, држава Индијана (САД). Према његовим последњим жељама, последњи остаци су му пребачени у Отавице, где су кремирани.

Иван Мештровић је извајао преко педесет споменика током свог двогодишњег боравка у Паризу (1908-1910). Тему боја на Косову нарочито је обележио споменик Косову у Паризу. Много његових раних дела носе пансловенску ноту са циљем да се сви јужни Словени уједине.

Са стварањем прве Југославије, његов рад се преоријентише на музиче инструменте и кепеле. Себе је пректично оријентисао на религиозне мотиве, прављене нарочито од дрвета, под утицајима византијске и готске архитектуре. Најпознатија дела из тог периода су Распеће и Madonna; касније је био више импресиониран Микеланђелом Буонаротијем, када је правио велики број камених рељефа и портрета.

У његова најпознатија дела се убрајају:

Гргур од Нина у Сплиту.
Јосип Јурај Штросмајер у Загребу
Захвалност Франсуској у Београду на Клемегдану
Незани јунак на Авали код Београда
Светозар Милетић у Новом Саду
Индијанац у Чикагу
Галерије са његовим делима:

Мештровићева галерија у Сплиту, отворена после његове донације 1950, која укључује 86 статуа, 17 цртежа и осам бронзаних статуа на отвореном, 28 рељефа у дрвету.
Меморијална галерија Иван Мештровић направљена 1973. Врпољу, његовом родном месту, са 35 радова у бронзи и камену.
Народни музеј у Београду, који поседује споменике као што су Милош Обилић, Косовка девојка, Краљевић Марко, Срђа Злопоглеђа, Удовица

Галерија

Споменик Незнаном јунаку, Авала код Београда

Победник, Београд, Калемегдан

Споменик Петру Петровићу Његошу на Ловћену

Косовским осветницима 1912-1913. (рељеф)


Индијанац, Чикаго