LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Svi srpski vladari

Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime19/6/2011, 12:47 pm

ЉУДЕВИТ

818. 822.

Када су Срби, Хрвати и Словенци у VII веку дошли у земље у којима сада станују, они нису

имали никакву војну ни државну организацију. Њихова највећа и једина организована јединица у то

доба било је племе; они су по племенима војевали и по племенима су се селили.

Прве појмове о држави и државној организацији добили су Срби, Хрвати и Словенци од Авара,

са којима су дошли у своју нову отаџбину, и у чијој су држави као покорен народ у прво време живели.

Али, они су ускоро у својој новој отаџбини упознали и византијску државну организацију, особито

онај део Срба и Хрвата што се спустио доле на југ и ушао у покрајине којима је у то доба владала

Византија.

Када је Карло Велики 796. године уништио аварску државу и покорио Аваре, дошли су Срби,

Хрвати и Словенци, који су до тог времена били под Аварима, у додир са франачком државом. Тако су

Срби, Хрвати и Словенци, који су становали у средњем Подунављу и у Посавини и Подравини

(отприлике од Истре до Ердеља) дошли под франачку власт. За управника у том делу освојених земаља

постављен је један племенски старешина, угледан и омиљен у народу, по имену Људевит.

Франци су веома рђаво поступали са покореним Србима, Хрватима и Словенцима, те је због

тога у народу настало силно врење и убрзо је букнуо устанак. На чело устанка и за вођа његовог

истакнут је Људевит.

Организовати устанак међу недисциплинованим племенима, која су теглила свако на своју

страну, и повести борбу против силне франачке државе, није већ сам собом био лак посао. Али, поред

тога, Људевит је одмах у почетку устанка имао да реши и друго једно веома тешко и важно политичко

питање.

У исто доба када је Људевит у Посавини спремао устанак против Франака, српска племена на

Тимоку, која су после њиховог доласка у те крајеве били покорили Бугари, хтела су да се ослободе

бугарске окрутне власти. Али, пошто нису могли помишљати на то да се сами ослободе, реше

Тимочани да се обрате Францима и да затраже њихову помоћ и заштиту. За Људевита и оне који су

спремали устанак против Франака, морала је вест о овој намери Тимочана бити веома непријатна.

Стога је Људевит похитао да убеди Тимочане како њима под Францима неће бити ништа боље но под

Бугарима, и да они треба да се удруже са српским, хрватским и словеначким племенима у Посавини за

заједничку борбу и против Франака и против Бугара.

Крајем друге десетине IX века (819. године), пошто је исцрпао сва средства да осигура народу

миран живот, дигаојеЉудевит у средњем Подунављу и у Посавини устанак против Франака. Одличан

организатор, он је успео да подигне на оружје и да окупи око себе српска, хрватска и словеначка

племена од Тимока до Триглава, и да створи у маломе прву српскохрватскословеначку државу, каква је

после створена тек у наше дане, после равно хиљаду година.

Али, Људевит није био само добар организатор него и одличан војник и политичар.

Чим је устанак букнуо, послали су Франци једну велику војску против устаника, али је Људевит ту

војску разбио. Победа, међутим, њега није занела, он није хтео да напусти терен преговора и наду на

остварење својих тежњи мирним договором. Он је већ и пре устанка слао франачком цару Лудвику,

тужио се на злоупотребе франачких државних органа и тражио је да се оне уклоне, и тек кад по

његовој молби и захтеву ништа није учињено, он се решио на устанак. После победе над франачком

војском Људевит се поново обратио франачком двору са условима, под којима би био вољан да

положи оружје и да опет призна франачку врховну власт. Међутим, његови услови нису примљени, а

на оно што су Франци тражили, он није могао пристати, и стога је био приморан да настави неједнаку

борбу против франачке царевине.

Успех Људевитов на бојном пољу определио је, међутим, многа српска, хрватска и словеначка

племена, која у почетку нису узела учешћа у устанку, да се такође дигну на оружје и да се придруже

Људевиту.

У то пође на Људевита друга, нова франачка војска, и са њом, као франачки поданик, и хрватско-

далматински кнез Борна. Али, Људевит потуче до ноге и разбије и ове војске, и упаде у далматинску

Хрватску. Та сјајна победа одјекнула је на све стране и покренула још нека, особито словеначка,

племена да се придруже Људевиту.

На франачком двору се сада видело да је цела ова ствар знатно озбиљнија но што се у почетку

мислило. Стога је 820. године сазван сабор, који је решио да се на Људевита удари са три велике

војске.

Те војске продрле су онда, истина, доста дубоко у Људевитову државу; али Људевит није био ни

овога пута побеђен ни покорен. Стога је на сабору идуће године решено да се поново пошаљу три

војске против Људевита. Али, и та поновна експедиција није имала никаквог успеха. Напослетку буде,

у лето 822. године и по трећи пут послана још већа војска на Људевита.

Тешке борбе и све слабији изгледи да ће се моћи одржати у борби против франачке царевине,

ослабиле су морал и отпорну снагу код устаника, и Људевит је видео да нема више уз себе људе са

којима је некада побеђивао франачку војску. Стога он овог пута и не покуша дати отпор силној

франачкој војсци, која је била пошла на њега са три стране, него побегне у Босну. Ту он убије једног

жупана, код кога се био склонио, затражи опроштај и обећа покорност цару Лудвику, па се онда

склони у Хрватску, где буде мучки убијен (823. године).

Тако је бедно завршио свој живот први српско-хрватско-словеначки владар.

Људевит је несумњиво био велики организатор, војни и политички таленат, али је, као сви људи без

довољно културе, био без способности за дужи, систематски, напоран рад. Озбиљне тешкоће и страх

да неће моћи одолети великој опасности, сломиле су га, он је без борбе напустио бојно поље и

постигнуте резулатате, и био је готов да се покори и да моли за мир и милост. Силан и снажан у прво

доба борбе, он се показао слаб и малодушан, кад је требало издржати интенсивне напоре.

Људевитова држава била је заснована на великој основи и широкој концепцији. То је истина

више био резултат инстинкта и случаја но разума и резоновања, али је оно што је Људевит покушао

ипак било велико дело. Његова је држава, ако се она уопште може назвати државом, била кратког века,

али се она дубоко урезала у народну памет и фантазију, и о Људевитој се борби против Франака

причало још вековима после тога, док нису нови и важнији догађаји потисли из народне памети

успомену на прву државу Срба, Хрвата и Словенаца.
_________________

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime19/6/2011, 12:47 pm

ВЛАСТИМИР

850. 862.

Међу српским племенима, која су се у првој половини VII века населила на Балканском

Полуострву, најбоље је било развијено, и физички и морално и интелектуално оно племе које је

населило крајеве око горњег тока Таре, Пиве, Лима и Дрине. То је племе носило специфично српски

назив, који је током времена онда прешао на сва српска племена. У том српском племену било је

највише снаге и живота, у том се племену прво родила мисао о слободи и независном државном

животу.

Српска су племена, још од свога доласка на Балканско Полуострво, имала неку врсту своје

племенске аутономије, и њима су, под византијском врховном влашћу, управљали њихови племенски

главари. Народ је сам бирао своје племенске главаре, али се та власт код појединих племена често дуго

времена задржавала у једној породици, и прелазила је с оца на сина.

Тако је и главним српским племеном, још од његовог доласка у нову отаџбину, владала једна

породица, уживајући аутономна права под византијском врховном влашћу. Пред средину IX века биоје

његов старешина вешти и енергични Властимир, син Просигојев. Он је постао трговац и оснивач прве

српске државе. Византија је у то доба била у веома тешком положају. Борба око икона и ратови са

Бугарском и Сараценима ослабили су и растројили државу сасвим, и изнутра и споља. Међутим,

народи у самој држави, чак и они, који су, као Срби, имали нека аутономна права, тешко су подносили

притисак државне власти, насиље и самовољу државних чиновника. Стога је Властимир лако нашао

одзива у целом свом племену, када га је позвао на оружје, да протера византијске чиновнике, да се

ослободи византијске власти и да оснује своју независну државу. Тако је средином IX века у горњем

току Лима, Таре, Пиве и Дрине, устанком против Византије, основана прва српска држава.

Властимир је, одмах после успелог устанка, радио на томе да своју власт утврди и прошири. Он

је удао своју кћер за сина травунског жупана, и тако је дипломатским путем добио и Травунију под

своју власт.

Могло се очекивати да ће оснивање српске државе, постале устанком против Византије,

изазвати реакцију пре свега са њене стране. Али, Византија је била у тај мах сувише слаба да предузме

ма шта против нове српске државе. Стога су Бугари одмах напали на Властимира. Борба је била дуга и

крвава. Три године нападали су Бугари на малу српску државу, али су српски горштаци онда први пут

бранили своју нову тековину, и бранили су је храбро и издржљиво. Сви бугарски покушаји били су

одбијени,а српска држава и српска слобода биле су спасене.

Властимирова је заслуга не само што је подигао прву српску државу, што је проширио њене

границе и организовао је, него што је ту државу и очувао, и то у тешкој борби против једног снажног

непријатеља.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime20/6/2011, 8:05 pm

МУТИМИР

862. 891.

Најстарији син првог српског владаоца Властимира, Мутимир, наследио је престо и државу

заједно са два своја брата, Стројимиром и Гојником, и делио је у почетку са њима власт.

Али, Мутимир и његова браћа са престолом су наследила и рат са Бугарима, који нису могли

заборавити свој пораз и борбу са Србима. Нови бугарски владар, Борис, хтео је осветити пораз свога

оца, и пошао је, ускоро после Властимирове смрти, са великом војском на Србију. Војску је водио

Борисов син, Владимир.

Победник у првом рату са Бугарском, Властимир, био је истина мртав, али су били живи они

који су са њим заједно војевали и побеђивали, његови војници и његове војводе. Они су и при другом

бугарском нападу, под заповедништвом Мутимира и његове браће, победили и нанели Бугарима још

много већи пораз него у првом рату.

Бугарска војска била је и овога пута разбијена и сатрвена, сам вођ, Борисов син Владимир, био

је заробљен и са њиме цео његов штаб. После склопљеног мира заробљени Бугари су молили Србе да

их испрате до границе. Ту на граници, код Раса, Срби и Бугари измењали су, у знак мира и

пријатељства, међусобно поклоне. Мутимир је том приликом поклонио Борису два роба, два сокола,

два пса и деведесет кожа.

Ускоро после тога настале су несугласице и борбе међу Мутимиром и његовом браћом. У тој

борби Мутимир се невероватно ослонио на Бугарску, и тражио је отуда потпору и помоћ против своје

браће. Свакако благодарећи тој помоћи, Мутимир је победио своју браћу, заробио их и предао

Бугарима. Код себе је задржао само Гојниковог сина Петра, али он ускоро побегне у Хрватску.

После тога Мутимир је, како изгледа, мирно владао све до своје смрти. Имао је три сина: Прибислава,

Брана и Стевана.

Мутимир је утврдио независност српске државе, особито сретним и успешним ратом против

Бугарске. После тога он је утврдио и државно јединство. Уверен да је држава снажнија кад њоме

управља један владар него при колективној влади, Мутимир је повео са својом браћом борбу за

јединство власти, и успео је у томе. Његови лични интереси поклапали су се у томе са државним

интересима. Консеквентан у провођењу тог принципа, он је после своје смрти (око 891. године)

оставио престо и власт само свом најстаријем сину, а не свој браћи, као што је то био учинио његов

отац.

Мутимир је први српски владар, који је у државном интересу провео начело државног јединства и

примогенитуре, и у том је његова главна заслуга.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime21/6/2011, 9:08 pm

ПЕТАР

891. 917.

После смрти Мутимирове наследио је српски престо његов најстарији син Прибислав (око 891.

године). Али, Петар, син Гојников, који је, после пораза свога оца и свога стрица, побегао био у

Хрватску, дође из Хрватске, потисне Прибислава и завлада у Србији, а Прибислав и његова браћа

побегну у Хрватску.

Петар није могао да задуго у миру влада. Против њега су предузимали акцију разни

претенденти, и из Хрватске и из Бугарске. Три године после његова доласка на владу дигне се на њега

средњи син Мутимиров, Бран, али га Петар победи, ухвати и ослепи. После тога удари на њега из

Бугарске Клонимир, син Стројимиров, унук Властимиров. Али, Петар и њега победи, а сам Клонимир

погине у борби.

После тога владао је Петар на миру, и од претендената и од спољњих и од унутрашњих

непријатеља, пуних двадесет година. Он је за то време вешто лавирао између Бугарске, која је у то

доба била под царем Симеоном најснажнија држава на Балканском Полуострву, и Византије, која се

необично вешто и жилаво борила да одржи своју власт и углед.

У један мах (око 917. године) Петар је, изгледа, мислио како је ипак за његову државу корисније

да се приближи Византији и да са њом ступи у интимније везе, мада је био у врло добрим односима са

Симеоном, који га је био чак и окумио. Али, састанак његов са византијским командантом Драча, о

коме је јавио у Бугарску захумски кнез Михајло Вишевић, изазвао је код Симеона сумњу у исправност

Петровог политичког држања и у његове намере, те се он реши да уклони себи с пута непоузданог

суседа и кума.

Стога Симеон пошаље у Србију против Петра војску, и са њом претендента Павла, сина

Брановог, кога је Петар био ослепио. Бугарске војводе позову Петра на састанак, утврдив заклетвом да

му неће ништа учинити. Петар је лаковерно поверовао бугарским војводама и дошао у бугарски логор,

али га ту Бугари ухапсе, окују и одведу у Бугарску, где је у тамници и умро.

Петар је био, како се по свему види, вешт и окретан политичар, добар војник и популаран владар.

Он је савладао све претенденте, који су му у почетку његове владе спорили празо на престо, и био је са

те стране после све до своје смрти миран. Његово вешто лавирање за дуго времена између Византије и

Бугарске, политика, коју у оно доба није било лако спровести, показује политички таленат и

умешност, а његови војни успеси доказ су његових војних способности. И са признањем треба истаћи

факт да је он у оно бурно доба успео да својој земљи осигура мир за двадесет година.
_________________

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime22/6/2011, 8:54 pm

ЗАХАРИЈА

923. 924.

Петар Гојниковић изгубио је престо због тога што је, како изгледа, хтео да напусти Бугарску и да

се приближи Византији. Његово место заузео је, помоћу бугарске војске, Симеонов штићеник, Павле

Брановић.

У Цариграду су били забринути што је на тај начин, баш у тај мах кад су мислили да ће Србију

одвојити од Бугарске и добити је за себе, изведена промена на престолу против византиских интереса.

Стога су византиски државници покушали да изазову нов преврат у Србији, те да Византија поново

заузме изгубљену позицију. Из Цариграда је онда послан Захарија, син Прибиславов, кога је протерао

Петар Гојниковић, па се, вероватно заједно са својим оцем, из Хрватске склонио био у Цариград, да

одатле, помоћу Византије, покуша остварити своје претензије на српски престо.

Захарија дође у Србију и почне борбу са Павлом Брановићем, али буде побеђен, ухваћен и послан у

Бугарску. Покушај Византије, да поврати свој утицај у Србији, пропао је, дакле, овога пута, а бугарски

се утицај, победом бугарског штићеника Павла Брановића, још боље утврдио. Али, Византија није због

тога напустила своје планове и претензије у Србији, нити је изгубила наду да ће их остварити. Што

није могла постићи војском, она је покушала да постигне дипломатским путем, и у томе је успела.

Павле Брановић је, истина, дошао на престо вољом и помоћу бугарског цара, помоћу Бугара он је

победио свога противника, одржао се и утврдио на престолу, али је и он свакако тешко осећао

притисак бугарског утицаја и бугарске власти. И он сам и сви они који су имали утицаја на државне

послове били су уверени да ће Срби врховну власт Византије, удаљенију и слабију, осећати знатно

мање но власт Бугара, који су без сумње у вршењу свога утицаја у Србији били све енергичнији и све

безобзирнији.

Византијској дипломацији, три године после неуспелог покушаја за повратак свога утицаја у

Србији преко Захарије, пошло је за руком да Павла Брановића задобије за себе, те и овај бугарски

штићеник напусти бугарску политику и приђе Византији.

Кад је вест о промени у политичком држању српског владара стигла у Бугарску, Симеону је пошло

за руком да убеди Захарију, који је код њега чамио у тамници, да је бугарска снага већа од византиске,

да ће Павле, сада византиски штићеник, проћи исто онако као што је прошао био и он сам, када је,

помоћу Византије и за њен рачун, покушао да завлада у Србији, да тамо потисне бугарски и

васпостави византиски утицај.

Захарија је прихватио те разлоге, који су морали изгледати тачни, и пошао је са бугарском

војском у Србију, да обори тамо представнике визанстиског утицаја, за који се и сам некада борио.

Претпоставка Симеонова била је тачна: Бугари су још увек били у Србији јачи од Византије. Бугарски

штићеник Захарија победио је помоћу бугарске војске Павла и завладао је у Србији.

Али, Захарија, како изгледа, само је привидно прихватио Симеонове разлоге и пристао уз

Бугарску. Он је лично био више обавезан Византији но Бугарској, и, што је главно, био је убеђен да је

за Србе и боље и корисније и мање опасно да држе са Византијом но са Бугарском. Тако је Захарија,

чим је, помоћу бугарске војске, завладао у Србији, одустао од Бугарске и пришао Византији, која је у

тај мах била у рату са Симеоном.

Симеон пошаље онда одмах против Захарије велику војску, али је Захарија овога пута био

сретан да разбије бугарску војску, и да главе и оружје њезина два војсковођа пошаље, као ратне

трофеје, у Цариград. Међутим, Симеон опреми другу нову војску против Захарије, а са њом пошаље

другога претендента на српски престо, Часлава, сина Клонимирова, уверен да ће помоћу претендента у

Србији лакше успети.

Захарија се, кад је сазнао да нова велика војска полази на њега, поплаши, остави Србију без боја и

побегне у Хрватску, а Бугари позову, под заклетвом, српске жупане, да дођу и да приме Часлава за

владара. Кад им српски жупани, верујући заклетви, дођу, они их вероломно и на превару похватају и

одведу у Бугарску, а Србију ужасно опустоше, опљачкају и раселе. Народ се разбегне на све стране,

особито у Хрватску.

Захарија није симпатичан, јер се двапут, и то са разних противничких страна, појављивао као

оруђе, за борбу против своје отаџбине. Али, он се консеквентно држао у политици свога уверења, да је

за Србију боље да буде са Византијом, него да се пода бугарском утицају, уверен да јој је Бугарска

много опаснија. Због тога свога уверења он се претварао, кад га је Симеон послао као бугарског

експонента у Србију, јер је сматрао да због власти и због принципа, који је хтео да спроведе, може

лагати и претварати се, том уверењу он је, најзад, жртвовао и свој престо.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime22/6/2011, 8:54 pm

ЗАХАРИЈА

923. 924.

Петар Гојниковић изгубио је престо због тога што је, како изгледа, хтео да напусти Бугарску и да

се приближи Византији. Његово место заузео је, помоћу бугарске војске, Симеонов штићеник, Павле

Брановић.

У Цариграду су били забринути што је на тај начин, баш у тај мах кад су мислили да ће Србију

одвојити од Бугарске и добити је за себе, изведена промена на престолу против византиских интереса.

Стога су византиски државници покушали да изазову нов преврат у Србији, те да Византија поново

заузме изгубљену позицију. Из Цариграда је онда послан Захарија, син Прибиславов, кога је протерао

Петар Гојниковић, па се, вероватно заједно са својим оцем, из Хрватске склонио био у Цариград, да

одатле, помоћу Византије, покуша остварити своје претензије на српски престо.

Захарија дође у Србију и почне борбу са Павлом Брановићем, али буде побеђен, ухваћен и послан у

Бугарску. Покушај Византије, да поврати свој утицај у Србији, пропао је, дакле, овога пута, а бугарски

се утицај, победом бугарског штићеника Павла Брановића, још боље утврдио. Али, Византија није због

тога напустила своје планове и претензије у Србији, нити је изгубила наду да ће их остварити. Што

није могла постићи војском, она је покушала да постигне дипломатским путем, и у томе је успела.

Павле Брановић је, истина, дошао на престо вољом и помоћу бугарског цара, помоћу Бугара он је

победио свога противника, одржао се и утврдио на престолу, али је и он свакако тешко осећао

притисак бугарског утицаја и бугарске власти. И он сам и сви они који су имали утицаја на државне

послове били су уверени да ће Срби врховну власт Византије, удаљенију и слабију, осећати знатно

мање но власт Бугара, који су без сумње у вршењу свога утицаја у Србији били све енергичнији и све

безобзирнији.

Византијској дипломацији, три године после неуспелог покушаја за повратак свога утицаја у

Србији преко Захарије, пошло је за руком да Павла Брановића задобије за себе, те и овај бугарски

штићеник напусти бугарску политику и приђе Византији.

Кад је вест о промени у политичком држању српског владара стигла у Бугарску, Симеону је пошло

за руком да убеди Захарију, који је код њега чамио у тамници, да је бугарска снага већа од византиске,

да ће Павле, сада византиски штићеник, проћи исто онако као што је прошао био и он сам, када је,

помоћу Византије и за њен рачун, покушао да завлада у Србији, да тамо потисне бугарски и

васпостави византиски утицај.

Захарија је прихватио те разлоге, који су морали изгледати тачни, и пошао је са бугарском

војском у Србију, да обори тамо представнике визанстиског утицаја, за који се и сам некада борио.

Претпоставка Симеонова била је тачна: Бугари су још увек били у Србији јачи од Византије. Бугарски

штићеник Захарија победио је помоћу бугарске војске Павла и завладао је у Србији.

Али, Захарија, како изгледа, само је привидно прихватио Симеонове разлоге и пристао уз

Бугарску. Он је лично био више обавезан Византији но Бугарској, и, што је главно, био је убеђен да је

за Србе и боље и корисније и мање опасно да држе са Византијом но са Бугарском. Тако је Захарија,

чим је, помоћу бугарске војске, завладао у Србији, одустао од Бугарске и пришао Византији, која је у

тај мах била у рату са Симеоном.

Симеон пошаље онда одмах против Захарије велику војску, али је Захарија овога пута био

сретан да разбије бугарску војску, и да главе и оружје њезина два војсковођа пошаље, као ратне

трофеје, у Цариград. Међутим, Симеон опреми другу нову војску против Захарије, а са њом пошаље

другога претендента на српски престо, Часлава, сина Клонимирова, уверен да ће помоћу претендента у

Србији лакше успети.

Захарија се, кад је сазнао да нова велика војска полази на њега, поплаши, остави Србију без боја и

побегне у Хрватску, а Бугари позову, под заклетвом, српске жупане, да дођу и да приме Часлава за

владара. Кад им српски жупани, верујући заклетви, дођу, они их вероломно и на превару похватају и

одведу у Бугарску, а Србију ужасно опустоше, опљачкају и раселе. Народ се разбегне на све стране,

особито у Хрватску.

Захарија није симпатичан, јер се двапут, и то са разних противничких страна, појављивао као

оруђе, за борбу против своје отаџбине. Али, он се консеквентно држао у политици свога уверења, да је

за Србију боље да буде са Византијом, него да се пода бугарском утицају, уверен да јој је Бугарска

много опаснија. Због тога свога уверења он се претварао, кад га је Симеон послао као бугарског

експонента у Србију, јер је сматрао да због власти и због принципа, који је хтео да спроведе, може

лагати и претварати се, том уверењу он је, најзад, жртвовао и свој престо.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime2/7/2011, 11:18 pm

ЧАСЛАВ

931. 960.

Рођен у Бугарској и од матере Бугарке, Часлав је провео своје детињство и младост као

изгнаник и васпитан је у Бугарској. Вероватно је био још веома млад кад му је отац Клонимир покушао

да протера Петра Гојниковића и да завлада у Србији (896. године). Клонимир је том приликом и

погинуо, а Часлав је остао млад без оца. Да ли му је била жива мати и да ли га је она васпитала, није

познато, али је извесно да су успомене и уверења о његовом српском пореклу и праву на српски престо

били јачи од васпитања у бугарској средини, у којој је одрастао.

Као зрео човек могло му је бити око 40 година он је присуствовао страшном призору

уништења Србије. Кад је бугарски цар Симеон 924. године по други пут послао против Захарије, који

је био одустао од Бугарске и пришао Византији, војску, да га покори или протера, упутио је он са том

војском у Србију и Часлава, као претендента, да тобож њега постави место Захарије на српски престо.

Али, када су Бугари, при другом нападу на Захарију, повели собом Часлава, они нису имали намеру да

њега заиста поставе на престо, изгледа да су, после искуства што су га стекли, изгубили били сваку

веру у српске претенденте и у њихову искрену оданост, него су се њиме само послужили као мамцем

и варком, да лакше покоре Србију. Кад је Захарија видео да се неће моћи са успехом одупрети

Бугарима, па оставио земљу и престо и побегао, Бугари су позвали српске жупане, да дођу и да приме

Часлава за владаоца. Бојећи се са разлогом преваре, српски су жупани тражили од Бугара заклетву да

им неће ништа учинити. Бугари су им наравно дали тражену заклетву, и жупани су дошли у бугарски

логор. Међутим, кад су стигли код првог села, Бугари их похватају, окују и пошаљу у Бугарску. Том

страшном чину и вероломству присуствовао је и Часлав.

Али, тек после тога настале су праве страхоте. Бугарска је војска ударила на обезглављену Србију,

похватала све што је могла и одвела у Бугарску. Силан су свет Бугари том приликом побили, а што је

остало живо и што је могло измаћи бугарском мачу и коњу, разбегло се на све стране, особито у

Хрватску. Србија је била сва опустошена и опљачкана, и у њој је завладала гробна тишина.

Српске избеглице биле су у Хрватској без сумње добро примљене, те бугарска војска, преко

погажене Србије, нападне на Хрватску; али, Хрвати је сатру. То су били страшни часови, чија се

успомена морала дубоко урезати у Чаславову душу. Ну, и сам је онда био роб, и није могао ништа

учинити.

Тек после дугих седам година настале су повољне прилике, које су дале могућности да се

поробљена и опустошена Србија ослободи и поново подигне. Силан цар Симеон био је умро (927.

године), и бугарска је моћ почела опадати и малаксати. Кад је већ било јасно да Бугарска нема више

ону снагу коју је имала за Симеоновог живота, Часлав побегне из Бугарске и дође у Србију.

Стање у каквом је он затекао своју отаџбину било је страшно. Земља је била опустошена и готово

без становника. За седам година бугарске власти нестало је било и оно мало живота што је још било

остало после бекства Захаријева. За то време извођено је систематско пустошење и истребљење у

земљи. Уништено је било све, и Часлав је, тако се причало, кад је дошао у Србију, једва нашао педесет

људи, и то без жена и деце, који су живели од лова.

Са том малом дружином почео је Часлав посао државног и националног обнављања. Задатак је био

необично тежак, пун несавладивих препона. Али, Часлав је показао у томе раду необичан

организаторски таленат. За сразмерно кратко време он је организовао и уредио државу.

Одмах чим је почео радити, он се обратио Византији са молбом за помоћ и заштиту. У Византији

су ту његову молбу, наравно, веома радо прихватили. И ако је Србија у тај мах била готово мртва, у

Византији су знали за војничке и државничке способности српског народа и да се он може брзо

опоравити, увиђали су значај Србије, па су пристали да га помогну, да у њему добију савезника у

борби против Бугарске, за коју још није било сигурно да се неће опет опоравити и освежена опет

постати опасна по Византију.

Кад је Часлав почео да организује у земљи власт, поврвеле су у Србију избеглице са свих страна, из

Хрватске, Бугарске, Византије и из других земаља. Убрзо је Србија добила опет своје становништво, и

у њој је почео жив и интензиван рад на обнављању. Династе појединих области ишчезле су биле или су

се покориле, и Часлав је, без борбе и без противљења, завладао скоро свима српским земљама. Под

Чаславом су сузбијене сепаратистичке покрајине и династичке тежње, и Србија је постала велика

држава, о којој се и на страни знало и са респектом говорило. У спољњој политици Часлав је наставио

Захаријеву политику наслањања на Византију, и консеквентно се ње држао до краја своје владе.

При крају своје владе Часлав је био изложен нападима Мађара, који су са севера често продирали у

Босну, Мачву и моравску долину и пљачкали тамо. По традицији је он и погинуо у Срему, у борби са

њима (око 960. године).

Особа Чаславова и његова творевина силно су утицале на народну машту и завладале су народном

традицијом, тако да су још две стотине година после његове смрти приче о њему, његовом раду и

његовој држави занимале народ и чиниле главну садржину традиције. Тек доцнији догађаји, особито

дела и рад Немањин, истиснули су из народне традиције или стопили са њима приче о добу и раду

Чаславовом.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime8/7/2011, 3:55 pm

ВОЈИСЛАВ
1040. 1050.
Чаславова држава није дуго преживела свога творца. Ускоро после његове смрти (око 960.
године) његова држава, услед подвојености и посебних тежњи појединих области ослабила је распала
се, и Византинци су лако опет покорили цео српски народ.
Али, Византинци су и после тога оставили појединим српским областима њихову стару
покрајинску аутономију, под управом домаћих старешина. Ту су аутономију у главном респектовали и
македонски цар Самуило и његови наследници за време њихове власти у српским земљама.Од почетка
XI века почела се међу српским областима особито истицати Зета. Ту се, после пропасти Чаславове
државе, склонио био велики број утицајних и виђених људи, и ту се почело стварати ново средиште
националног и државног српског живота. Аутономан живот у Зети дао је прилике и могућности за
спремање и развијање, и Зећани су употребили прву прилику, кад су мислили да Византија неће имати
снаге да спречи остварење њихових тежњи, да се дигну на оружје за своју слободу (пред 1036. годину).
На чело устанка ставио се зетски обласни кнез, окретни, подузетни и лукави Војислав.
Али, Византија је у тај мах била јача но што су устаници мислили. Устанак је брзо савладан, и
Војислав је одведен као талац у Цариград.
Све што је Војислав у Цариграду чуо и видео морало га је уверити да је неуспех устанка против
византиске власти био само привремен и да Византија неће моћи дефинитивно спречити остварење
тежње српског народа за слободом.
Војислав је, међутим, успео да побегне из Цариграда и да се врати у Зету. Чим се вратио, он је
поново дигао у свој области устанак (1040. године), свакако у вези са великим устанком у Поморављу
и Повардарју, који је у исто доба букнуо. Византијску војску, која је била послана против њега,
Војислав је разбио и почео је око своје нове државе окупљати остале српске области.
После савладаног устанка у Поморављу и Повардарју пође нова византиска војска на Војислава.
Војислав замами вештим маневром византиску војску у зетске кланце, доведе је ту у теснац и сатре је
сасвим (у јесен 1042. године). У Дукљаниновом Летопису сачуван је подробан опис те битке, како се о
њој после два века у Зети причало. Из тога се описа види Војиславова окретност, његов тактички
смисао, храброст и лукавство.
Друга победа над византиском војском утврдила је слоболу нове српске државе, и Војислав је
после тога спојио са својом државом и оне српске области које дотлс још нису биле признале његову
власт.
Одличан организатор и војник, Војислав је својом храброшћу, окретиошћу и лукавством створио у
Зети нову српску државу, у којој су иастављени наиионални живот и традиције прве српске државе.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/7/2011, 10:25 pm

МИХАИЛО

1050. 1080.

После Војиславове смрти завладао је његовом државом његов син Михаило. Михаило, је канда,

био више политичар и државник него војник. Сав његов рад је на политичком пољу, и ту је он имао

велике и трајне успехе.

Михаило је, противно своме оцу, био стално, за све време своје владе, у добрим односима са

Византијом. Он је у почетку своје владе признао византиску врховну власт и добио је од византиског

цара титулу протоспатара.

Првих година своје владе Михаило је, изгледа, имао да савлада мање локалне покрете и отпор

неких својих рођака, али је после тога српска држава имала пуних двадесет година мир, редак случај у

средњем веку уопште!

За време тога дугог мира, Михаило је уређивао и организовао државу, и то је радио са много

успеха. Први видан и велики успех у спољњој и унутрашњој политици било је оснивање независне

црквене организације у његовој држави.

Да би био потпун господар у својој држави, Михаило је зкао да мора имати слободну и

независну цркву. Независна црквена организација могла се у то доба добити или из Цариграда или из

Рима. Та два хришћанска главна средишта била су у тај мах у сукобу, и тај је сукоб изазвао

дефинитивно раздвајање источне и западне цркве. Кад се, ускоро после тога, Михаило, у чијој је

држави, особито у Приморју, било у већини становништво које је било пристало уз западну иркву,

решио да у својој држави организује независну цркву, јер се без независне цркве није могла за

мислити државна независност, он се обратио у Рим, са молбом да му се да независна архиепископија,

уверен да ће тамо лакше добити што жели но у Цариграду.

У Риму су се радо одазвали Михаиловој молби, јер је Србија, и као држава уопште, и, особито,

као истакнута позиција према Византији, у тај мах била веома важна за папску курију.

Тако је папа Александар II 1067. године основао у Бару независну архиепископију, којој је

подложио све цркве у српској држави. Независна барска архиепископија била је важан предуслов за

потпуну државну независност.

Михаило је после десетак година постигао још већи дипломатски успех. Велики папа Гргур VII

прегао је био да веже за себе све хришћанске владаоце, особито тиме што ће им он из своје руке и од

своје воље дати признање њихове власти. Због тога је он многима, особито мањим владаоцима, дао

краљевску круну, да тиме обележи како су они власт и признање државне независности добили од

представника католичке цркве. Тако је папа Гргур, у правцу тих својих идеја, послао краљевску круну

и Михаилу и дао га крунисати за краља.

Добитак краљевске круне од најмеродавнијег фактора у оно доба у Европи и проглас краљевине

били су догађају од првостепеног значаја и великих последица. Са независном црквом и са краљевском

титулом, Србија је први пут стала у ред слободних и независних европских држава.

За необичну политичку вешти

ну Михаилову говори и сам факт да је он ове велике повластице и концесије добио од папске курије,

византиске супарнице, а да при свем том није покварио добре односе са Византијом.

За те велике тековине, за црквену и државну независност и за краљевину, имао је српски народ у

првом реду да захвали увиђавно

сти, политичком такту и државничкој мудрости Михаиловој.

И после дуго времена, кад је средиште народног и државног живота било пренесено у другу српску

област, у крајеве државе Властимирове и Чаславове, још се увек памтило и помињало да је у Зети било

"велико краљевсто испрва".

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime18/7/2011, 9:38 pm

БОДИН

1081. 1101.

После смрти краља Михаила, наследио је српски престо његов син Бодин. Бодин је у то доба

већ био зрео човек и имао је бурну прошлост и велико искуство за собом, а био је више година и

савладар своме оцу. Енергичан и амбициозан, Бодин је одрастао у доба када је српска држава, за две

пуне деценије, уживала ретке благодети мира, али у васпитању његовом није ипак занемарено

развијање његових ратничких особина и способности. И кад је 1073. године у Поморављу и Повардарју

букнуо велики народни устанак против Византије и кад су се устаници обратили краљу Михаилу са

молбом да их помогне и да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођ и владар, Михаило им

је послао Бодина. Као саветника Бодину дао им је старог искусног војводу Петрила.

Бодин дође одмах у Призрен, где буде од устаника проглашен за цара. На Косову се Бодин и

Петрило раздвоје: Бодин пође у Поморавље, а Петрило у Повардарје, да организују устанак и да се

бију са Византинцима. Бодин је успешно продирао и допро до Ниша, али Петрило буде код Костура

разбијен, и почне нагло да се повлачи. Да му не би била одсечена одступница у Зету, пође онда и

Бодин од Ниша натраг, али се на Косову сукоби са Византинцима, буде потучен и заробљен.

Као заробљеник, Бодин је одведен прво у Цариград, па онда у Антиохију. Али, кад у Антиохији

настану немири, краљ Михаило потплати неке млетачке трговце, те они ослободе Бодина и доведу га

кући. По повратку кући, Бодин је, како изгледа, постао савладар своме оцу.

Ускоро после тога нападну Византинци на Михаила и Бодина, те су они морали привремено

признати византиску врховну власт. Кад су 1081. године Нормани из Италије напали на Византију и

опсели Драч, пође против њих византиски цар Алексије Комнин, и позове Бодина у помоћ. Бодин му

дође са српским одредом; али, за време битке код Драча (18. октобра), он остане са својом војском по

страни, са намером да сачека исход битке. Кад су Византинци били потучени и почели да беже, Бодин

се са својима повуче.

По себи се разуме да су због тога у Цариграду били огорчени на Бодина, а то је огорчење постало

још веће кад је Бодин, после тога, особито кад је смрћу свога оца остао сам као владар, пристао сасвим

уз Нормане, и свакако ослањајући се на њих, освојио Босну и Рашку. Стога Византинци, кад су се

ослободили Нормана, ударе на Бодина, потуку га и поново заробе. Он се истина убрзо и по други пут

ослободио ропства, али је после тога његов углед почео да пада и његов утицај да слаби. Тежиште

српског националног и државног живота преноси се онда у последњој десетини XI века у копаоничке

планине, и један поданик Бодинов, жупан Вукан, игра тада најважнију улогу у борби српског народа

против Византије. Бодин одлази сасвим у присенак и у позадину. Томе су много допринеле и немиле

распре у владалачкој породици и борбе његове са Дубровником, које су му донеле мало славе и мало

успеха.

Тако је Бодин, који је почео своју каријеру са пуно полета и енергије, завршио свој живот и своју

владу без снаге и без угледа.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime23/7/2011, 7:40 pm

НЕМАЊА

1168. 1196.

После смрти краља Бодина (1101. године) његова је држава ослабила и почела да се растура.

Личне распре и борбе у владалачкој породици и посебне тежње појединих династа и области разориле

су државу сасвим, и она је ускоро после тога постала неспособна за већу борбу и озбиљна предузећа.

Међу српским областима, које су у последње време дошле биле до већег угледа, истакла се била,

својом снагом и борбом против Византије, особито Рашка, област која је чинила језгру државе

Властимирове и Чаславове, која је прва од свих српских покрајина показала државотворне

способности и највише моралне и физичке снаге.

После јуначке борбе против Византије, у последњој десетини XI века, Рашка је с правом

сматрала да је она носилац и представник државног и националног живота српскога народа. Али, Зета

и њена династија нису биле вољне да свој дотадањи положај и утицај напусте без отпора и без борбе.

Тако је у првој половини XII века настала између Рашке и Зете борба о превласт у српским земљама и

у српском народу. Та борба вођена је доста огорчено и са променљивом срећом. Али, у току борбе

било је све јасније да ће Рашка, својом моралном и физичком снагом, однети победу. Завојевања зетска

у Рашкој била су све ређа и све слабија, завојевања рашка у Зети све чешћа и све већа. У тим борбама

Рашка се почела ослањати на Угарску, а зетска се династија све више приближавала Византији. Босна

је углавном држала са Рашком, али се за време рашко-зетске борбе о превласт издвојила у посебну

државу.

У почетку друге половине XII века већ је било сасвим јасно да ће Рашка однети у борби са Зетом

победу, и да ће се у Рашкој образовати ново средиште српског државног живота.

Немања Стефан I. XCIII

У то доба Рашка је већ престала да се брине за борбу са Зетом, јер јој она већ више није могла бити

опасна, и обратила је сву своју пажњу на другу страну, на борбу за ослобођење од византиске врховне

власти. Али, ту жељу и тежњу тешко је било остварити у тај мах, јер је Византија била снажна, а на

престолу у Цариграду седео је човек ретке енергије и великог талента, цар Манојло Комнин, који је

поставио себи за задатак да обнови стару римску империју у целом њеном обиму. Због тога је он водио

крваве ратове и на истоку и на западу, са силнијим но што је био у то доба српски народ у Рашкој.

Борба српског народа у Рашкој за ослобођење од Византије била је импозантна. Са необичном

издржљивошћу, са ванредном упорношћу, са ретком умешношћу и гвозденом консеквенцијом вођена

је у то доба у Рашкој борба за еманципацију од византиске власти. Цар Манојлоје водио и слао војску

против Рашке, побеђивао и смењивао често њене владаре, а Рашани су се, после сваког неуспеха,

покоравали, да се после кратког времена опет дигну, и сваки владар кога је Манојло поставио да буде

представник и заступник његове политике у Рашкој употребљавао је прву повољну прилику да се

дигне против свога господара и да почне борбу за слободу свога народа.

Ту традицију прихватио је и наставио особито вешто Немања, потомак старе рашке жупанске

породице, човек ретког политичког талента и темперамента и ретких организаторских способности.

Само је Немања променио дотадању тактику и почео је радити друкче но што су радили они које је

он хтео да замени. Немања је, пре но што је постављен био за владара, радио системски на томе да

задобије наклоност и поверење цара Манојла. Стога је он помогао Манојлу у чему је год могао док га

није задобио за себе и уверио га да му је искрено привржен и одан. Немања је врло добро знао да му је

за задобијање власти потребна наклоност Манојлова, али да му је за одржање власти потребна

наклоност и љубав народа. Стога је Немања, напоредо са радом да задобије наклоност цара Манојла,

уложио сав свој труд и у то да задобије у народу што већу популарност. Кад су због тога рада

Немањина браћа устала на њега и заробила га, цар Манојло га је ослободио, и то не само због тога што

му је Немања био одан, него свакако и због тога што је сматрао да су снажење и популарисање

Немањино и у његовом интересу.

Манојло је свакако то своје уверење још боље утврдио, кад је, ускоро после тога, и Немањин

најстарији брат, кога је Манојло 1168. године био поставио за владара, одустао од њега. Манојло га је,

наравно, одмах збацио и поставио на његово место Немању, уверен да је напослетку српско питање

дефинитивно решио, и да је на крају нашао човека у кога се може поуздати, и који ће му бити искрено

одан и веран. Али, Манојло се и овога пута преварио.

И Немања је, по својим личним наклоностима и жељама, и под утицајем средине са којом је радио,

пошао путем својих претходника. И њему је главни циљ, који му је стално лебдио пред очима и којем

је он све жртвовао, било ослобођење од Византије. И он је, исто као и његови претходници, друго

мислио, а друго Манојлу говорио. Само је Немања био од њих много окретнији, даровитији и

сретнији.

У први мах је и Немања био покушао да и тактички пође путем својих претходника. Ускоро пошто

га је Манојло поставио за владара, Немања је одустао од њега. Византиску војску, која је са

најстаријим његовим братом била послана против њега, Немања је потукао до ноге код Пантина, и том

се победом утврдио на престолу. После тога он се измирио са својом браћом, а и са Манојлом је опет

ступио у добре односе и признао његову врховну власт (1169. године).

Али, Немања је још увек био уверен да може брзо извести потпуну еманципацију од Византије, и

када га је, ускоро после тога, млетачка република позвала да у друштву са њом зарати на Византију,

Немања је радо прихватио ту понуду, уверен, да ће у друштву и помоћу силне републике моћи

остварити своје жеље (1173. године). Међутим, Немања је и у овој прилици погрешио. Византија је

била јача но што је он мислио, а млетачка је република била мање вољна да се залаже за њега и за

српске интересе но што се он надао. Тако је Немања и овог пута претрпео пораз, и политички и војни и

морални. Гологлав и са конопцем око врата, он је морао изићи пред Манојла и молити га за опроштај.

Манојло му је опростио, али га је повео собом у Цариград, да му тамо увелича триумфални улазак, али

је он освестио Немању, и он је од тога времена напустио несигурну и авантуристичку политику, и

остао је Манојлу веран до његове смрти, чак и у моментима када га је тежак положај Византије могао

мамити да покуша остварење своје старе жеље.

После тога Немања је сву своју пажњу обратио унутрашњем уређењу своје државе. Он је у то доба

уништио богомилску јерес, која је, због својих комунистичких принципа, била опасна по државу, и

извршио је успешно консолидовање и уређење државе.

После смрти цара Манојла (1180. године) Немања је, у савезу са Угарском, заратио на Византију, и

освојио је простране земље у Поморављу и Повардарју (1183. године). Кад су 1185. године Бугари

устали на оружје, да се ослободе Византиске власти, Немања је склопио са њима савез, и успешно

наставио своја освајања. Неколико година после тога (1189.) немачки цар Фридрик Барбароса пошао је

на исток, да ослободи Христов гроб од неверника. Немања га је свечано дочекао у Нишу и покушавао

је да са њим уговори савез и да добије његово признање на земље којеје био освојио.

Али, кад је Барбароса ускоро умро, и Византија се ослободила опасности са те стране, цар Исак

Анђел пође на Немању са великом војском и у битци на Морави потуче га до ноге (1190. године).

Пораз је био велики и страшан, Немања је морао вратити Византији све земље, освојене у последњим

ратовима, али слобода и независност језгра српских земаља није више долазила у питање. У

копаоничким планинама сачувана је независност, и одатле је ускоро опет предузета офанзива за

слободу у свима правцима.

Немања је поразом на Морави био још једном разочаран. Византија је још увек била јача но што је

он мислио. Стога је он после тога сасвим напустио планове о поновним освајањима. А и старост је

била на прагу. Најмилији син његов, Сава, био је отишао у Свету Гору, и позивао га је да остави

престо, и да последње дане свога живота посвети богу и молитви.

Када је, ускоро после тога, у Византији постао царем Алексије III, таст Немањиног средњег сина

Стевана, жеља византиског двора да на српски престо дође царева кћи, подударала се са жељом

Немањином да се повуче од државних послова и да се покалуђери. Немања је онда сазвао државни

сабор, дао је оставку на престо у корист свога сина Стевана, и закалуђерио се (25. марта 1196. године).

Он је после тога остао неко време у Србији, па је онда отишао у Свету Гору, свом сину Сави, и подигао

је тамо манастир Хиландар, који је постао расадник српске писмености. У Хиландару је Немања и

умро (13. фебруара 1200. године).

Синови Немањини, особито Сава, трудили су се да подигну и утврде у народу култ његове

личности, као родоначелника династије и као оснивача државе. Благодарећи томе раду и великим

делима што их је Немања извршио, то је и постигнуто, и у свести народној било је стално живо

уверење да од Немање почиње српски државни живот. То уверење живи у многом погледу још и данас.

По значају и по резултатима свога рада, Немања је без сумње једна од најпознатијих појава у нашој

историји. Немања је имао особине потребне људима који стварају државе. Био је даровит, са много

политичког темперамента, не сувише осетљив и без скрупула, енергичан и амбициозан, одличан

организатор, војник, политичар и државник. Таквоме, Немањи су таленат и судбина дали могућност да

изврши дела чији су резултати били трајни, и чије су се последице осећале стотинама година.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime29/7/2011, 10:58 pm

СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ

1196. 1223.

Стеван Првовенчани је, као ни један други владар, различито цењен у нашој историјографији.

Док су га неки историци веома хвалили и уздизали његове врлине и заслуге, други су га представљали

као човека без талента и незнатних способности. Особито се истицало да су успеси које је Србија

постигла за његове владе, у ствари заслуга Св. Саве, који је за дуги низ година водио, како изгледа, и

спољну и унутарњу државну политику.

Према веома малом броју података о личностима и особинама Стевана Првовенчанога, тешко је

дати поуздану карактеристику његове особе и његовог рада. Свакако, треба имати на уму да није увек

Сава био уз њега, и да се у појединим његовим поступцима, за које је извесно да их је он сам извршио,

могу констатовати и умешност и енергија.

Стеван Првовенчани прошао је добру школу. Још као младић доживео је и видео велике успехе

свога оца. Њега је, међутим, на површину избацила једна велика државна несрећа. Пораз на Морави

(1190. године) приморао је Немању да уступи велики део својих земаља Византији. Византиски двор је

хтео да веже за себе Србију и сродничким везама. Пошто је најстарији син Немањин, Вукан, у то доба

већ био жењен, дана је кћи царевог брата, Алексија, средњем Немањином сину, Стевану. Кад је после

пет година, Алексије збацио брата и постао византиски цар, желео је и тражио је он да његова кћи

постане српска владарка. Стога је Немања при абдикацији оставио престо не најстаријем него млађем

сину Стевану

У почетку своје владе Стеван је имао да издржи неколико тешких криза. На њега се дигао његов

старији брат Вукан, и успео је, помоћу папске курије и Угарске, да му узме власт и да га готово сасвим

сузбије из земље. Али, Стеван није изгубио главу. Он је веома вешто и окретно повео такође преговоре

са куријом, ослонио се на Бугаре, убрзо сузбио Вукана и утврдио се на престолу. Ипак, он се није

осећао сигурним, и видео је да му треба јачи ослонац и ауторитет који ће га подржати. Стога је позвао

Саву из Свете Горе у Србију. Сава је дошао и донео је у Србију Немањине моћи (1208. године). Тиме је

Стевану био утврђен престо и његов легитимитет.

Стефан I Стефанов Неманић I Свевладовић XIII

Стефан Првовенчани

Од тог доба па за десет година српску је политику водио Сава. Он је ишао и преговарао са

непријатељима, он је отклањао опасност са свих страна, и од Угарске и од Бугарске и од Латина, он је

уништио Стреза.

Али многи и велики успеси Савини нису ослободили Стевана брига. Србија је још увек била у

тешком положају, опкољена са свих страна непријатељима. Стога је Стеван морао тражити негде

ослонца. Он га је потражио у два силна и моћна фактора у то доба на западу, у млетачкој републици и

у папској курији. Кад је узео за жену Ану, унуку великог дужда Дандола, Стеван је сасвим пришао

западу. Сава, међутим, није одобравао ту политику, и отишао је љут из Србије, а Стевана је онда

папски легат венчао за краља (1217. годе).

Проглас краљевине имао је веома велики значај. Њиме је проглашена и призната независност

српске државе, и она је тиме стала у ред осталих европских држава.

Када је добио од запада што је хтео, Стеван је опет окренуо своје погледе на исток. Он се помирио

са Савом, а Сава је, у договору са њим, отишао у Никеју, где је од византиског цара и патријарха добио

признање независности српске цркве. То је био други велики успех Стеванове политике, мада је у

овоме он имао мање учешћа него у прогласу краљевства. Организација српске цркве, коју је одлично

извео Св. Сава, створила је онда сигурну и једну од најважнијих основа за напредак и за снагу

Немањићске државе.

Стеван Првовенчани је после тога живео још неколико година у миру, али је у последње време

много побољевао. Однос између њега и Саве био је у последњем одсеку његовог живота искрен и

срдачан.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime5/8/2011, 9:04 pm

РАДОСЛАВ

1223. 1233.

Радослав је дошао на престо по праву прворођења, после смрти свога оца, Стевана

Првовенчаног. Он је био проглашен за престолонаследника већ раније, а изгледа да је био и крунисан

заједно са својим оцем.

Радослав IV Стефанов Неманић II

Жењен ћерком епирског цара Тодора Анђела, најмоћнијег тада владара на Балкану, Радослав је ,

ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који је био уз њега, имао услове за дугу и срећну владу.

Али, како по свему изгледа, Радослав је био слаб и попустљив, без воље и без иницијативе. Није

вероватно без разлога што га је традиција представила као човека "женопокорива и "повређеног умом".

По тој традицији њега је жена и упропастила, и он је због ње изгубио престо, а у мало није због ње

изгубио и главу. Наравно да је веома тешко одредити колико је у овој традицији уопште, а још теже

колико у детаљима истине.

Сугурно је да Радослав није био јак, ни као човек ни као владар, и да је у земљи стога владало

незадовољство, које није могао уклонити ни велики ауторитет Св. Саве.

Када су Радославова таста победили Бугари (1230. године), те је изгубио престо, није се ни

Радослав више могао одржати. Мада је Сава бранио личност и легитимитет Радославов, он је збачен са

престола и побегао је у Дубровник. Ту је издао Дубровчапима повељу са обећањем великих

повластица, ако се врати на престо. И та повеља показује његову слабу свест и слабу вољу.

Из Дубровника је Радослав отишао у Драч, где га је, по традицији, жена оставила и одбегла за

команданта места.

После тога Радослав се вратио у Србију и покалуђерио се. У политичком животу није више

играо никакву улогу.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime8/8/2011, 8:58 pm

ВЛАДИСЛАВ

1233. 1242.

Владислав је успео да протера са престола свога брата Радослава, и против воље Св. Саве, не само

због тога што је у земљи владало незадовољство, него вероватно још више стога што је победилац

епирског цара Тодора Анђела, бугарски цар Асен II, био његов таст, и што је он после победе над

Тодором, постао најмоћнији владалац на Балкану. Помоћи са те стране имао је Владислав несумњиво

много да захвали што је успео у својој акцији против Радослава.

Владислав II Стефанов Неманић III

Сава је био против Владислава, мада је он увиђао да ће ослонац у Бугарској у тај мах Србији много

вредети. Да утврди добре односе између Србије и Бугарске, Сава је чак, по договору и молби Асена,

отишао на исток, да код васељенских патријараха изради признање бугарске патријаршије. Пошто је

успешно свршио своју мисију, Сава је дошао у Трново, да извести цара Асена о своме раду, и ту је

изненада умро (14. јануара 1235. године).

Смрт Савина била је тежак удар за Владислава. Он је у њему изгубио искусног саветника и

силан ауторитет, који га је држао. Особито је, изгледа, за Владислава било незгодно, што се у Србији

знало и говорило да је Сава био незадовољан Владиславовим радом, и да се Владислав према Сави

није понашао са поштовањем, које је био дужан да указује његовим годинама и његовим заслугама.

Стога је Владислав предузео одмах кораке да пренесе Савино тело у Србију, уверен да ће та драгоцена

реликвија повратити његову популарност и учврстити његов престо. Асен је био склон да преда Саву,

да би утврдио престо своме зету, али су се трновски грађани томе противили, јер су хтели да код њих

остане Савино тело, које ће их штитити и бранити.

Питање о Савином преносу било је тако тешко и деликатно, да је сам Владислав због тога морао

доћи у Трново. Па и онда је, по савету Асеновом, Владислав морао формално украсти Савино тело, и

кришом хитно побећи са њим из Трнова, јер је било оправдане бојазни да ће се трновски грађани

одупрети одношењу Савиног тела, које им је, по њиховом уверењу, само провиђење било поклонило.

Али, тело Савино није помогло Владиславу. Кад је после неколико година његов таст, цар Асен, умро

(1241. године) изгубио је Владислав потпору и ослонац, који су га дотле држали, а у земљи је било

незадовољство због сувише великог бугарског утицаја у држави. Ускоро затим нападну Татари преко

Угарске и Далмације на Србију, и у земљи настане због тога пометња, те Владиславов најмлађи брат,

Урош, употреби ту прилику, скупи око себе незадовољнике, збаци Владислава са престола и заузме

власт.

Ускоро после тога Владислав се помирио са Урошем и добио је на управу неке земље у

Приморју. Он је и после тога играо знатну улогу у државном животу и имао је утицаја на државне

послове.

Колико се по оно мало сачуваних података о његовој личности може судити, Владислав је био

веома енергичан, подузетан и прек човек.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime14/8/2011, 8:23 pm

УРОШ I

1242 1276.

Краљ Урош је један од најзнатнијих наших владалаца. Син Ане, унуке великог млетачког дужда

Дандола, Урош је од своје матере и свога деда Немање наследио много особина, које су га издизале

изнад његова два старија брата. Мада је био веома млад када је отео престо своме брату Владиславу

(било му је тек 25 година), мада није имао у тазбини ослонца као његова браћа, кад су ступила на

престо, Урош је одмах енергично узео власт у своје руке, и од првога дана његове владе осећало се да

на престолу седи човек, који зна шта хоће.

При Урошевом доласку на престо земља је била опљачкана од Татара и разривена унутрашњим

борбама. Али Урош је успео за кратко време да реши сва важнија питања у држави и у њеној спољној

политици.

Прилике у Европи и на Балкану биле су за његове владе у главном стално доста повољне за Србију,

и он их је врло вешто употребио у корист своје државе. За његове владе Србија се знатно оснажила и

напредовала је у сваком погледу.

Урош је тачно одредио правац Србијиних политичких претензија продирањем на југ у Македонију

и борбом са Угарском у Подунављу. Под Урошем је политички и војнички спремљено земљиште за

политику у великом стилу и за дефинитивно утврђење Србије и српскога народа у вардарској долини и

у средњем Подунављу. Сем тога, Урош је тачно одредио и правац српске трговинске политике, јер је у

неколико махова у борби против Дубровника хтео да уклони посредништво и експлоатацију

Дубровчана у својој држави.

Али, у унутрашњој политици Урошев особит значај у томе је што је он најјаче истакао државни

принцип изнад свега, и подредио у својој држави цркву, и православну и католичку, државним

интересима. Од не мањег је значаја је било и дефинитивно решење сукоба између барске и дубровачке

архиепископије о власт у Србији, који је решен у корист Бара највише заслугом Урошевом.

Урош је, сем тога, први почео експлоатисати руднике, који су после постали један од главних

извора материјалног благостања и снаге српске државе у средњем веку. Као прва последица отварања

рудника јавља се и ковање српског новца, који је Урош први почео ковати, и то по млетачком узору.

Урош I Стефанов Неманић IV

Напослетку, Урош је штитио и помагао књижевност и књижевнике; он је н. п. дао подстрек да се

изради нова, опширнија и китњастија биографија његовог деда Немање, кога је он себи уопште био

поставио за узор.

Жењен Јеленом, одивом из француске краљевске породице, Урош је живео скромним

патријархалним животом, сретан и задовољан у кругу своје породице, и он је, на супрот сјају

византиског двора, са поносом истицао византиским посланицима скромност, која је владала на

његовом двору, где су сви морали радити.

У спољној политици Урош је вешто употребљавао у своју корист борбу епирског деспота и

никејског царства, две грчке државе, од којих је свака хтела да наследи византиску империју и да узме

од Латина Цариград. Али, када је латинско царство пало, и када је никејски цар Михаило Палеолог

заузео Цариград, Урош је почео правити комбинације са рођаком своје жене, Карлом Анжујским, који

је хтео да поново освоји Цариград, да у савезу са њим узме што више земаља од Византије. Преко

Карла, који је био у породичним везама и са угарским краљевима, Урош се при крају своје владе

приближио и Угарској, са којом је дуго био у рђавим односима, и оженио је свог најстаријег сина,

престолонаследника Драгутина, Кагарином, ћерком угарскога краља Стевана В.

Подстрекаван из тазбине, и помоћу војске, коју је добио из Угарске , Драгутин је, незадовољан

што не добива више учешћа у влади, дигао устанак, потукао војску свога оца и узео му власт и престо.

Урош се после тога повукао, са онима који су му остали верни, у Хум, и ту је, разочаран, незадовољан

и љут, ускоро умро.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime21/8/2011, 8:24 pm

ДРАГУТИН

1276.1281. и 1316.

Драгутин није био човек дела и иницијативе. На устанак против свога оца он се решио више под

утицајем своје околине и по наговору своје тазбине и можда жене, него по својој вољи. Он је у целу ту

ствар ушао, како изгледа, нерадо и против своје воље.

У спољној политици Драгутин је наставио рад свога оца, и спремао се да, у савезу са Карлом

Анжујским, зарати на Византију. Али, акција против Византије није успела, Драгутин је потучен, и

српска је војска потиснута чак до Липљана на Косову. Тај неуспех и уз то несрећа, која му се догодила

кад је пао са коња и скрхао ногу, утицали су веома неповољно на Драгутина, и он је изгубио вољу да

влада, тим пре што је у самој земљи била странка која је била против њега, и због неуспеха на бојном

пољу и у политици и иначе. Под утиском свога нерасположења, опозиције и незадовољства у земљи,

Драгутин је ускоро предао власт своме млађем брату Милутину. Изгледа да је при предаји престола

Драгутин поставио као услов да његов син наследи Милутина, због чега је после међу њима долазило

до несугласица и сукоба.

При предаји престола Драгутин је задржао за себе неке крајеве око Рудника, а ускоро после тога

добио је од своје таште Срем, Мачву и делове Босне. Тим крајевима Драгутин је владао онда до своје

смрти, са краљевском титулом.

Драгутин I Урошев Неманић V

После оставке на престолу Драгутин се склонио у своју државу, и живео је ту доста повучено.

Ипак је он и после узимао учешћа у политици, и одржавао је живе везе са страним дворовима и

владаоцима. Особито су живе биле његове везе са Угарском, Русијом и Италијом. И у спољној и у

унутрашњој политици он је у више прилика излазио из резерве и узимао иницијативу у решавању

разних политичких и државних питања. Али тешко је рећи колико је он то чинио својом вољом и по

својој иницијативи, а колико под утицајем и по наговору своје околине.

Извесно је, међутим, да су Драгутина током времена све више занимала религиозна питања. Он

се све више предавао вери и цркви, све више се одавао посту и молитви, све више је падао у мистично

расположење. У последње време он се сасвим био предао аскези, и умро је, по опису савременика, као

смирени калуђер, са дубоком вером у Бога и у будући живот.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime28/8/2011, 12:44 pm

МИЛУТИН

1281. 1321.

Милутина су већ савременици ценили као великог и силног владаоца. Богатство којим је

располагао, сјај који је развио, успеси које је постигао и промицање државних граница у свима

правцима, правили су снажан утисак, и све је то силно импоновало савременицима. Под Милутином је

средњовековна Србија изишла из патријархалног стања и почела се унутра развијати у правцу који је

био у опреци са погледима Немањиним и Урошевим, мада је спољна политика вођена и даље оним

путем који су јој они указали.

Милутин I Урошев Неманић VI

Милутин је развио византиски сјај на двору, он је почео у Србију преносити у пуној мери

византиске државне установе, он је унапредио војску, онје први ушао као фактор у велику

међународну политику. Особиту је пажњу Милутин обратио цркви, да ли из религиозног осећања или

из политичког рачуна, тешко је рећи, али је он подигао више задужбина но сви остали Немањићи. Под

њим се Србија дефинитивно утврдила и у Подунављу, и у Поморављу, и под њим су етнички освојени

за српски народ многи крајеви.

Милутин је, и политички и економски и војно, спремио земљиште Душану за успехе, које је он

постигао, и због тога је Милутин био Душанов идеал, и он је мислио да треба на њега да се угледа и

његовим стопама да иде.

Свестан своје владалачке власти и свога владалачког достојанства, за које је био уверен да му је

од бога даровано, Милутин је, на супрот Урошу, коме је држава била главно, почео први у Србији сред

њега века неговати култ владалачке личности, и мада у томе, због великог утицаја што га је у држави

још увек имала властела, није потпуно успео, његов рад и у томе правцу чини одсек у нашој историји.

Милутинови погледи на морал, и лични и породични и политички, били су, изгледа, веома лабави; он

је често мењао жене и није сматрао да је дужност држати дано обећање. Много нежности и

сентименталности као да није било код њега, и мада је подигао много цркви и манастира, религија није

утицала на његове назоре и његове поступке.

Успеси Милутинови у спољној политици нису у исти мах били праћени и унутрашњим

консолидовањем. У држави је било још увек, а после Милутинових освајања чак још више но пре,

хетерогених елемената, и многи су теглили на своју страну; свести о државном јединству није било у

довољној мери, особито у новим областима, које су биле спојене, али не и стопљене са државом. Сем

тога питање о наслеђу престола није било решено. Све је то изазивало од времена на време трзавице и

кризе и чак грађанске ратове, који су рушили углед и слабили државну снагу.

Стога спољноме сјају и државној моћи није одговарала унутрашња стабилност, и осећало се

одсуство солидног и чврстог уређења. Трошност и несигурност зграде, коју је Милутин подигао,

показала се најбоље после његове смрти. Јер тек што је он склопио очи, букнуо је грађански рат, а

разбојничке чете нападале су чак спровод, који је носио мртво тело Милугиново у манастир Бањску.

Онда се показало колико је Милутин грешио што је много више пажње обраћао на сјај и церемоније

него на унутрашње државно консолидовање.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime4/9/2011, 4:17 pm

СТЕВАН ДЕЧАНСКИ

1321. 1331..

`Стеван Дечански је трагична личност. Он је један од најнесретнијих српских владара. Мада је

растао у доба напредовања и великих државних успеха, он лично живео је готово стално у тешким и

неповољним приликама. На његову меку природу свакако је рђаво утицала грубост његовог оца и

разривени породични односи на двору, где су се владарке и милоснице често мењале. Као млад човек

он је морао ићи као талац на двор татарског хана, а кад се отуда вратио, добио је, истина, на управу

једну посебну област; али, ни ту није могао дуго да живи у миру. У оштром сукобу са својим оцем,

дигао је на оца устанак; али остављен од својих, био је побеђен, после чега је, по очевој наредби,

ослепљен и послан са два сина у Цариград на заточење.

У Цариграду је Дечански живео у једном манастиру, и ту му је умро млађи син. Кад се вратио у

Србију и помирио се са оцем, добио је опет на управу једну област; али, пред њиме је била несигурна

будућност, јер питање о наслеђу престола није било решено, и било је готово извесно да ће се оно

после смрти Милутинове моћи решити само грађанским ратом. И заиста, после Милутинове смрти

поставили су своје право на српски престо, уз Стевана Дечанског, још два претендента: његов брат

Константин и Драгутинов син Владислав.

Стеван Дечански победио је, истина, у грађанском рату оба своја протвника, јер је он једини

имао ослонца у самој земљи, али су борбе у Србији искористили Босанци, те заузели Хум, за којим су,

због изласка на море, већ давно тежили. Неку накнаду за тај губитак нашао је Стеван у проширењу

својих граница у вардарској долини, за време грађанског рата у Византији, који је ускоро после тога

почео.

Стефан II Милутинов Дечански Неманић VII

Једини светао и сретан моменат у животу Стевана Дечанског била је битка на Велбужду, у којој

су Бугари били до ногу потучени, и тиме је дефинитивно решена борба Срба и Бугара о вардарску

долину и о Македонију. Српска је војска после те велике победе ушла у бугарску престоницу Трново,

и поставила тамо српског кандидата на бугарски престо, а Дечански се у тријумфу вратио кући.

Али, и та радост и срећа није дуго трајала. Већ после неколико месеци у Бугарској је изведен преврат,

и уништени су сви резултати велике српске победе. Тај пораз српске политике приписиван је у Србији

невештини Дечанског, и незадовољство са његовом неодлучном политиком почело је нагло расти.

Незадовољни радом и политиком Стевана Дечанског сви су хтели чврсту руку, која ће спољну

политику енергичније водити. На чело незадовољника ставио се прослављени борац са Велбужда,

престолонаследник Душан, и Дечански је збачен са престола, заробљен и бачен у тамницу, где је

ускоро услед туге и старости издахнуо. Причало се да је чак у тамници, по Душановој наредби,

удављен.

Тако је Стеван Дечански доживео две велике несреће; отац га је ослепио, а син га је збацио са

престола и бацио у тамницу.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime17/9/2011, 10:55 pm

ДУШАН

1331. 1354.

Душан је једна од најизразитијих и најпопуларнијих личности у нашој историји. Под његовом

владом српска држава средњега века попела се на врхунац моћи и достигла је највећи обим. Душан је

прогласио српску патријаршију и крунисао се за цара. Због тога је он доцније, у доба ропства и

потиштености, сматран за представника српске националне и државне славе и снаге. Он је назван

Душаном Силним, а обновљење Душановог Царства постало је симбол националних жеља и идеала

српскога народа. "Осветити Косово" и "Обновити Душаново Царство" биле су столећима лозинке, у

које се уносила сва интелектуална, морална и национална снага целога српскога народа.

Силни Стефан III Душан I Стефанов Неманић VIII

цар Срба и Грка

У доба када је Душан дошао на престо српска је држава била у напону снаге. Од Немањина

времена она је готово стално напредовала и јачала, материјално благостање повећавало је број

становника, и тиме се повећавала радна снага и војска, отварање нових и јача експлоатација старих

рудника, крчење шума, рационалнија обрада земљишта на све већим површинама, све већи увоз и

извоз и све живља трговина у земљи давали су, и држави и владаоцу и властели и цркви и народу, све

веће приходе, а то је све заједно дизало благостање, материјалну културу и државну снагу.

Али, том напону материјалне, државне и народне снаге није одговарала унутрашња консолидације.

Хетерогени и сепаратистички елементи још увек су се осећали у држави и још су били доста јаки.

Поједине области још увек су теглиле на своју страну, а нису схватале да посебне обласне интересе

треба подредити општим и државним; поједини великаши још увек су пре свега радили на томе да

утврде своју власт и свој утицај, и никоме за љубав нису били вољни да жртвују своје интересе.

Када је дошао на престо, Душан је био сасвим млад човек, било му је тек 22 године. Савременици

пишу о њему да је био импозантна појава: необично висок, крупан и снажан човек. Својом висином и

снагом издвајао се од свих људи свога доба. Један савременик са запада, који га је видео, пише о њему

да је био "у своје време између свих људи на свету виши телом, и страшан у лицу". Храброст своју и

умешност показао је у битци код Велбужда, а лукавство и готовост на све, кад су у питању његови

планови и интереси, у начину којим је дошао до престола.

Мада веома млад, Душан је имао за собом бурну прошлост. Та прошлост није могла остати без

утицаја на образовање његовог карактера.

Доба кад дечко почиње да посматра и да мисли, њега је стигло у Цариграду, где је био у заточењу

са својим оцем Стеваном Дечанским. Кад му је било 13 година, он се са оцем вратио у Србију.

Успомена на време проведено у Цариграду остала је без сумње жива у његовој памети, и та

успомена прве младости вероватно је доста допринела да се у њему доцније, после великих

политичких и војних успеха, јави жеља да као владалац уђе у престоницу византиских царева на

Златном Рогу, где је некада као заточеник боравио, фантаста жеља, због које је он у својим рачунима

често губио реалну подлогу под ногама, што иначе није био његов обичај. Кад је узео власт у своје

руке, Душан је добио доста велику државу, чији су извори за материјална средства били знатни и која

је имала доста велику војску. Могло је изгледати да бреме, које је он насилно и својевољно узео на

себе, није тешко, и да је он у завидном положају.

Али, није било тако. Напротив, Душан се, при доласку на престо, нашао у веома тешком положају.

Нови владар затекао је, и споља и изнутра, много замршених и нерешених питања.

Међутим, од првог дана Душанове владавине видело се и осетило, и у Србији и ван Србије, да је на

престо сео човек који је потпуно дорастао у сваком погледу тешким приликама у којима се нашао.

То се особито видело за време грађанског рата у Византији, који је настао после смрти

Андроникове, када су се обе стране отимале о наклоност и помоћ Душанову, и чиниле му због тога

велике уступке и још већа обећања. Онда је он без великог војног напрезања заузео већи део

византиских земаља на Балканском Полуострву, где су били последњи остатци некад силне византиске

империје. У тој борби за наследство Византије није он видео ниједну државу, која би му могла бити

такмац или му озбиљно оспорити то наслеђе, у колико се, већ у току првих година грађанског рата, све

више испољавала слабост Византије у сваком погледу, и уколико су Душанова моћ и слава више расле,

утолико јача је била његова жеља да српска држава наследи Византију, а он да заузме престо

византиских царева.

Али, Душан је тачно видео да је његова држава сама собом, и војно и културно и економски и по

броју свога становништва, још сувише слаба да простим завојевањем изврши тако тежак задатак. Стога

је он тешко питање о начину на који би могла српска краљевина заменити Византију решио на тај

начин што је замислио да његова краљевина треба да постане српсковизантиска држава, у којој ће у

областима у којима је некад господарила Византија владати византиска култура и византиска државна

организација, али ће сви носиоци државног уређења и државног живота, дакле сви војни,

административни и црквени управници и великодостојници, бити узети из крајева који су сачињавали

језгро првобитне српске државе.

У лето 1342. године пратио је Душан своју жену Јелену, која је била пошла у посету своме брату,

цару Александру. Она је пошла у Бугарску свакако са задатком да се са братом разговори о приликама

у Византији, поводом грађанског рата који је тамо био у јеку. На путу, негде у Морави, стигли су

краља и краљицу гласници, који су јављали да је у Србију добегао царски намесник и претендент на

византиски престо, Јован Кантакузен. Он је молио за гостопримство у Србији и за састанак са

Душаном.

Душан и Кантакузен склопили су савез и ушли у заједничку акцију. Основан на супротним

интересима, а извођен са пуно неповерења, њихов савез се морао при првом неуспеху распасти, тим

пре што је цариградска влада чинила Душану предлоге да напусти савез са Кантакузеном и стављала

му за ту услугу у изглед велике уступке. Душан је ушао у преговоре са цариградском владом, јер му је

изгледало да ће са те стране моћи извући више користи за себе, и стога је са задовољством или бар не

нерадо примио глас да је Кантакузен, у страху да Душан то не учини, после кратког заједничког рада,

раскинуо савез и почео акцију против Србије. Душан је такав поступак свакако и очекивао, и тај корак

Кантакузенов тешко да га је изненадио.

Прелаз Кантакузенов из савеза у непријатељство није Душану у његовим предузећима много

нашкодио, као што му, са друге стране, и приближење цариградској влади није много користило.

Неуспех у једном сукобу са Кантакузеновим савезницима, Турцима, није, међутим, спречио његово

напредовање: у октобру 1345. године Душан је ушао као победилац у тврди Серез.

Заузеће Сереза имало је необичан значај. Серез је био, после Цариграда и Солуна, најзнатнији град

у држави, он је био један од најважнијих стратегиских тачака на путу за Цариград. Заузеће Сереза

завршавало је и утврђивало Душанова освајања на југу.

Кад је Душан, крајем октобра 1345. године ушао у Серез, он је јасно видео да је први део његовог

плана, о замени византиске империје српско-византиским царством, испуњен. Он је сада владао

већином земаља које су још недавно чиниле језгро византиске државе, и њему је изгледало да је падом

Сереза српској војсци отворен пут ка Цариграду.

Освојењем Сереза Душан је био необично задовољан, и хтео је да после тога важног догађаја и

формално констатује велику промену, која је изведена последњих година његовим освајањима и

променом односа сила на Балкану. Он је сматрао да после свега што се десило последњих година, и

после великих завојевања, учињених у последње време, облик његове државе не одговара више

њезиној садржини, и стога се, одмах после уласка у Серез, прогласио за српско-византиског цара.

Проглас царства требало је да утвди ново стање и да тачно обележи крајњи циљ Душанових

политичких комбинација и намера.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime6/10/2011, 8:15 pm

Душан је, наравно, одмах знао да његов проглас за цара неће имати великог значаја, ако та титула,

положај, углед и власт, што их она собом доноси, не буду признати, пре свега, од меродавних фактора

у самој држави. У том погледу нису, по Душановом уверењу, биле у питању земље које су чиниле

првобитно језгро његове државе, ни крајеви које је он освојио, а који су били насељени нашим

живљем. За њих је било ван сумње да ће признати ново стање ствари, јер су ти крајеви прогласом

српско-византиског царства добијали у сваком погледу. Могло се са разлогом претпоставити да ће они

ново стање признати без противљења.

Стога је Душан обратио своју пажњу у првом реду на то да ново стање ствари приме и признаду

пре свега грчки поданици његове државе. Они су једини били у питању, кад је требало установити и

признати српско-византиско царство, и они су једини могли том новом државном облику дати

потребан легитимитет. Не само због политичког, него и због религиозног момента, Душан је са

разлогом мислио да питање о признању царства треба свршити на терену последњих његових

освајања. Свештенство је у Византији, већ и иначе, својим великим утицајем, било веома важан фактор

у држави, а у питању признања појединих личности и државног облика, његов је пристанак био не

само од првокласне важности и значаја, него и неопходан предуслов, без којега се велике и важне

промене никако нису могле дефинитивно изводити. Особито је признање цркве било потребно тамо

где је могло изгледати да је извршена ма каква самовоља, незаконитост или узурпација. Душан је

осећао да његов проглас српско-византиског царства представља тај случај, и да ће његови

непријатељи и противници новога стања моћи оспоравати легитимност његових поступака, па је због

тога обратио нарочиту пажњу на то да добије са најмеродавније стране признање легитимности за

изведене промене и за проглас царства.

За место, где ће се извршити проглас патријаршије и обавити свечани чин крунисања за цара,

изабрано је Скопље.

Избором Скопља за крунисање требало је истаћи да је ново царство у ствари наставак српске

државе. Ако је чин проглашења царства у Серезу, у грчком граду, могао изазвати сумњу и пометњу у

питању који ће фактори у новом, српско-византиском царству бити носиоци и представници државног

живота, чин крунисања поставио је то питање ван сваке сумње. Избором Скопља за место крунисања,

цар Душан је још једном показао своју вољу, да у новом царству српски елеменат буде носилац

целокупног државног живота.

На ускрс 16. априла 1346. године извршено је свечано крунисање Душаново за цара. Пре тога на

неколико дана проглашена је била, на сабору српских епископа, коме су присуствовали и трновски

патријарх, охридски архиепископ и изасланство светогорских манастира, српска архиепископија за

патријаршију. Нови српски патријарх, Јанићије, бивши Душанов министар иностраних дела, венчао је

после тога Душана за цара, а сина његовог, десетогодишњег Уроша, за краља.

Шеснаестог априла 1346. године требало је да српски народ уђе у нов одсек свог државног и

националног живота. Да није ускоро после тога османлиска најезда уништила све резултате напорног

рада српског народа од неколико векова, можда би тако и било. Овако је проглас царства само епизода

у историји српскога народа.

У цара Душана је била чудна смеса реалних погледа на ствари и нереалног схватања прилика,

грубих поступака и сснтиментално-романтичких наступа, испуњених са пуно осећајности. У томе

погледу он је био прави син свога народа. Стога се у његовом раду мешају и укрштају поступци

трезвеног, искусног политичара и поступци човека који зида куле по ваздуху, а не води довољно или

не води никако рачуна о реалним чињеницама.

Зграда коју је Душан подигао стојала је на трошним темеллима, и она се, већ неколико година

после његове смрти, срушила сама собом, без великог потреса. Крајеви, који су лабаво и само споља

били спојени са државом, а нису били са њом органски везани, нити су се били стопили у једну

целину, одвојили су се убрзо, без велике муке и великог потреса, од првобитне српске државе. Јужне

области, са претежно грчким становништвом, са другом културом и другим традицијама, осећале су се

у српској држави као у туђој средини, и чим је нестало Душана, који је својом енергијом држао у

заједници разнородне елементе у држави, јужне су се области одвојиле од државе, са којом су биле

везане лабавим везама, и у чијој су се заједници нелагодно осећале.

Али, мора се признати да нереална политичка концепција Душанова није била само резултат

његових романтичних погледа и жеља. Кад је дошао на престо, он није имао план о стварању великог

српско-византиског царства. Он није био обичан освајач, који ради славе, пљачке и проширења своје

државе води ратове и осваја туђе земље. Душан је на политику, коју је водио, и на освајања, која је

чинио, био нагнан приликама и догађајима. Његова политичка концепција формирала се у њему тек

постепено, током времена, под утицајем развитка догађаја и под утицајем његових успеха. Првобитно

је он радио само на обезбеђењу државних интереса, како му је у тај мах изгледало потребно. Тек

постепено увучен је он, делимице против своје воље, у шири круг политичке акције. Кад је једном

ушао у тај велики посао, он није могао из њега да изиђе, све и да је хтео. Један је догађај изазивао

друге, једна је ствар вукла другу, једно је предузеће повлачило за собом остала. Све ако је Душан у

појединим моментима, особито у почетку своје велике акције, и помишљао на то да се посао, који је

почео, и ствар, у коју је ушао, неће моћи извести и добро свршити, он није имао моћи и ни у којем

тренутку могућности да се повуче и да напусти несигурно и ризично предузеће. После су га лаки

успеси, таштина и државни интереси вукли неосетно све даље, и он је све више губио осећање да је

напустио реалну подлогу под ногама и да води државу у несигурну будућност. Пошав једном тим

путем, он је морао наставити по њему, и против своје воље, гоњен приликама, које су билсјаче од њега.

У том лежи трагика Душанова и трагика његове државе, а добрим делом и трагика српскога народа. Од

Душановог дела остала је српском народу само успомена на једну епизоду славе и моћи, која је

доцније, особито за време робовања, преко традиције, утицала на национално васпитање и на јачање

моралне снаге у народу.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime22/10/2011, 9:30 pm

ЦАР УРОШ

1355. 1371.

Цар Урош је наследио од свога оца велику и пространу државу; али она је била састављена из

разнородких елемената, и поједине области у њој нису још биле чврсто везане за српску државу и њено

државно средиште. У многим областима, које је Душан био освојио, био је у знатној већини етиички

елеменат, у њима су владали друга култура, други начин живота, други погледи и друге прилике.

Одржати у заједници и ујединству све разнородне елементе, који су сачињавали српску државу у онај

мах, кад је цар Урош, после изненадне смрти свога оца, примио власт, био је мучан задатак, који би

тешко извршио и човек већих способности и веће енергије но што је то биоУрош.

Урош је био меке и болећиве природе, неодлучан и поводљив, а био је, када је примио тешко бреме

државне управе, неискусан и млад: било му је тек двадесет и неколико година. И други, много јачи, не

би се ту знао снаћи и не би издржао терет рада и одговорности. Могло је одмах бити јасно да ће

прилике бити јаче од новог владаоца и да ће га оне скрхати. Када се зна какав је Урош и какве су биле

прилике у којима се он нашао, мора се признати да није чудо што се његова држава распала, више је

чудо што се она, под овако слабом влашћу, и десетак година могла још одржати.

Урош II Душанов Неманић IX

Слабост и мека природа Урошева дали су маха амбициозним људима и сепаратистичким тежњама

појединих области да почну рад на подвајању и оцепљењу од државе. Десетак година се све и којекако

одржавало у јединству и заједници, мада се и за то време већ осећало да нема чврсте руке и воље, која

влада државом. И за то време већ је сваки почињао да ради шта хоће, ауторитет власти и владаоца пао

је био сасвим, и сваки енергичан човек на положају могао је некажњено радити против државе и

против државних интереса. А када је, после десет година откад је Урош примио владу, расуло сасвим

узело маха, развијале су се ствари веома брзо. У току од неколико година држава се распала сасвим.

Прво су се почеле одвајати покрајине на југу, које су биле, и географски и културно, највише

удаљене од првобитног језгра немањићке државе. Али, процес распадања није се зауставио на старим

границама. Он је ускоро захватио и оне земље из којих је почео државни живот.

Тако се у току од неколико година Душанова држава сасвим распала у много мањих држава и

самосталних области, које нису више признавале средишну власт. Уроша су номинално признавали за

цара још само неки великаши у земљама северно од Шаре; али, праве власти он није више ни ту имао,

и умро је напуштен и заборављен.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime13/11/2011, 8:42 pm

ВУКАШИН

1366. 1371.

Историјски извори немају скоро никаквих података о Вукашиновој личности. По ономе што се

зна о његовом раду, изгледа да је био човек од акције, и да је добро и реално гледао на ствари.

Веран сарадник Душану до смрти, Вукашин је остао веран и његовом сину и наследнику, док није

дошао до уверења да је овај потпуно неспособан да одговори тешкој владалачкој дужности. Онда је он

предузео кораке да спасава од пропасти расула и анархије бар оне земље којима је он сам управљао.

Вукашин I Мрњачевић I

Изгледа да се на то сагласио и сам Урош, и да се Вукашин прогласио краљем у договору и са

пристанком Урошевим. Али, сматрало се да је тај Вукашинов акт управљен директно против Уроша, и

у народу се после причало како је Вукашин не само отео Урошу круну и престо, него и да га је убио.

Тежња да утврди и можда да прошири своју власт, довела је Вукашина у сукоб са династима у

његовом суседству, и он се таман спремао на рат са њима, када је добио од свога брата Угљеше, који

је, изгледа, најтачније оценио опасност, што је запретила од Турака, и најозбиљније радио на томе да је

сузбије, позив да му дође у помоћ против Турака. Вукашин је, како се по свему види, такође правилно

оценио велику опасност, која је претила целом српском народу и свима српским земљама од стране

новог завојевача, па је похитао са свом својом војском брату у помоћ.

У великој и крававој битци на Марици, 26. септембра 1371. године, у којој је за векове решена

судбина не само јужних српских земаља и српског народа, него, може се рећи, и целог Балканског

Полуострва, нашли су свој гроб и Вукашин и његов брат Угљеша.

Вукашин је остао у народној традицији у веома рђавој успомени као први и најглавнији

рушилац државног јединства и убица последњег српског цара. Али, историја не може да потврди тај

неповољан суд о Вукашину. Напротив, изгледа да је Вукашин добро оценио тешку ситуацију, у којој

се у то доба српска држава налазила, да је сасвим правилно схватио опасност, која је претила српском

народу од Турака, и да је озбиљно и енергично радио да поправи зло стање и сузбије турску опасност.

Што у томе није успео, наравно, није његова кривица.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime4/12/2011, 4:39 pm

МАРКО

1377. 1394.

О сину и наследнику Вукашиновом, краљу Марку, прослављеном јунаку српских народних песама,

Краљевићу Марку, нема скоро никаквих савремених података. Одрастао у доба моћи и славе српске

државе, Марко је дочекао њене поразе и расуло.

Марко I Вукашинов Мрњачевић II

О Марку се зна само толико да је био иесрећан у брачном животу. Прву веридбу, са једном

девојком из куће Шубића, која је живела на двору босанског бана Твртка I, покварио је папа због тога

што није хтео дозволити да се она као католкиња, уда за православног принца. После се Марко оженио

Јеленом, ћерком познатог великана Хлапена. Али, Марко је отерао Јелену и довео себи другу жену,

Тодору, кћер неког Гургура. Међутим, Марко се после помирио са својим тастом, примио натраг своју

прву жену Јелену, а Тодору предао Хлапену.

Изгледа да је Марко још за живота очева имао учешћа у влади. После погибије Вукашинове

Марко је признао турску врховну власт и владао је, као турски вазал, у једном делу Македоније. После

косовске битке он је морао примити обавезу да иде са војском у помоћ султану, када буде позван. Тако

се он налазио у турској војсци у походу против влашког војводе Мирче, и у томе рату, у битци на

Ровинама, и погинуо је (10. октобра 1394. године).

Последњи тренутци његовог живота показују трагичност његовог положаја, његов патриотизам

и резигнацију. Биограф деспота Стевана Лазаревића, Константин филозоф, прича (1431. године), како

су у рат против Румуна са Турцима пошли: деспот Стеван, Константин Дејановић и краљ Марко, али

не по својој вољи, него по нужди, и како се прича да је Марко пред битку рекао Константину: "Ја

кажем и молим господа, да буде помоћник хришћанима, а ја први да погинем у овом боју". Само се

друга половина његове жеље испунила: он је у боју погинуо, а Турци су победили.

То је све што историја може поуздано рећи о најомиљенијем јунаку наших народних песама.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime15/1/2012, 3:10 pm

КНЕЗ ЛАЗАР

1372 1389.

Кнез Лазар је једна од најсимпатичнијих личности у нашој историји, не само због своје

трагичне смрти и због симпатичних црта о њему, сачуваних у народној традицији, него и по свему што

се и иначе о њему и његовом раду поуздано зна.

кнез Лазар I Грбљановић I

Лазар је био обичан властелин и чиновник за владе Душанове. Када се држава, под Урошем,

почела распадати и растурила се, Лазар је остао формално веран Урошу све до његове смрти; али,

свакако још за његова живота предузео је све што је било потребно за осигурање мира и реда у области

којом је управљао. Када је цар умро и када је нестало и формалне законите средишне власти у српској

држави, Лазар је био један од највиђенијих и најугледнијих династа на земљишту старе, првобитне

српске државе.

У то доба Лазар је већ предузео мере да под своју руку окупи растурене области немањићке

државе. Он је на остварењу тога свога програма радио смишљено и истрајно за све време своје владе.

Лепим начином или насилно, дипломатским путем или ратом, женидбама или удајама, Лазар је успео

да у току своје владе окупи око своје државе и да веже за себе, мање или више јаким везама, готово све

области првобитне немањићке државе.

Мада је Лазар признавао Тврткову босанску и Маркову македонску државу, и чак није имао ништа

против тога да владаоци у обе те српске државе понесу и краљевску титулу, док је он за себе задржао

само назив кнеза, ипак је очевидно сматрао да је он наследник немањићке државе. Твртко је био

босански, Марко македонски краљ, Баошићи су били зетски господари, једини је он био српски

владалац и наследник Немањића. Стога је Лазар покренуо и водио целу ствар и око измирења српске и

грчке цркве, у којој је настао расцеп, када је, поводом прогласа патријаршије и царства, цариградска

патријаршија бацила била проклетство на српску цркву.

По свему овом раду, по своме положају и угледу, по својим везама и по својој моћи, Лазар је заиста

постао наследник немањићког престола. Да ли ће то и изгледати да је тако, и да ли ће тај његов

положај и формално бити признат и истакнут, и чак да ли ће други то право и тај положај за себе

тражити, то су била питања која Лазара нису много мучила. Он је био реалист у политици, а

политичке шимере и оно што је спољно и формално њега није, изгледа, никада много занимало ни

бунило. Стога је он пристајао да други буду формални наследници немањићке круне, а он

се задовољио тиме да то буде фактички.

Лазаров политички рад показује једну веома широку концепцију. У прво доба своје владе он је

радио да осигура и прошири своју власт. Пошто је то тешко било постићи увек мирним путем, он је

често морао употребљавати за извођење свога програма и насилна средства. Доцније, кад је постигао у

томе правцу оно што је хтео, он је гледао да своју државу и своју династију осигура од опасности, која

им је претила од стране Турака, дипломатским средствима, особито удајом својих кћери. Наравно,

Лазар није слутио да ће та његова политика морати бити настављена и после његове смрти у истом

правцу, и да ће наћи свој трагичан завршетак у удаји његове најмлађе кћери за турског султана.

Политика Лазарева да дипломатским путем и удајом својих кћери осигура себи, и у земљи и на страни,

савезе и помоћ, била је добро и смишљена и изведена; али, повољног резултата отуда није било ни за

Лазара ни за његову државу. У бици на Косову он је потучен, заробљен и погубљен. Трагична његова

смрт увела га је не само у списак мученика и светаца, него и међу народне љубимце, и са његовим су

именом везане најболније, најтужније и најлепше од народних песама, у којима се прича народна

прошлост.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 9:36 am

Dodala bi jos jedan deo o Dusanu Silnom, koji je jako bitan
a inace je on jedini vladar u nasoj istoriji,
koga ja priznajem.
Njegovo sto je radio je jedino valjano uradjeno za Srbiju.

I

Svi srpski vladari 260px-Car_Du%C5%A1an%2C_Manastir_Lesnovo%2C_XIV_vek%2C_Makedonija

Стефан Душан

Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346 — 1355). Био је син краља Стефана Дечанског и отац цара Уроша Нејаког, последњег владара из династије Немањића.
Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, искористивши унутрашње немире у Византији. Ратовао је и са угарском краљем Карлом Робертом и босанским баном Стефаном II Котроманићем. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, а српску цркву је са ранга архиепископије уздигао на ранг патријаршије.
Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је манастир Светих Арханђела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.
Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.



Svi srpski vladari 3713e63a205d2cc1447661e
Мапа Србије за време Цара Душана ( око 1350.год. )

Svi srpski vladari 7dd2039c9338c1723d9f999

Политичке прилике на Балкану уочи Душановог доласка на престо биле су доста сложене. Моћна Византија почиње да опада, а млади српски краљ Стефан Душан, син Стефана Дечанског, крунишући се 1331. године имао је за циљ да ослабљену Византију замени моћним српско-грчким царством. Непосредно по доласку на престо, Душан шири своју територију, тако да се убрзо српска држава проширила од Дунава до Коринтског залива и од Јадранског до Јегејског мора. Тако је Србија, освајајући велико пространство, била под јаким утицајем Византијског царства. Грчки језик постаје службени упоредо са српским. И сам цар Душан писао је повеље на грчком језику и потписивао на грчком. Тиме је хтео да искаже поштовање према византијском правном реду освештаном ауторитетом православне цркве и хиљадугодишњег великог царства. Из истих разлога се и Душанов полубрат Симеон осећао много више Грком него Србином, а Јован Асен Комнен, брат његове жене, потписивао се грчким језиком на својим српским повељама. Утицај Византије био је присутан и у уметности. После доласка Срба у македонске крајеве, византијски стил се осетио и у српској архитектури (Богородица Љевишка у Призрену и Грачаница на Косову) потискујући постепено “рашку школу”. Тако је византијски стил епохе Палеолога преовладао у српском грађевинарству.
Још од Римске империје једна од највећих царских дужности била је законодавна. Кодофикаторски рад цара Душана требало је да буде, између осталог, потврда његовог права на царску круну и моћ царевине. Дакле, разлози за доношење Законика били су, пре свега, правни и политички јер “у 14. веку цар Стефан Душан био је, можда, најмоћнији владалац у Европи; изгледало је несумњиво да је Цариград на домаку његове руке”.
Проглашењем за цара Срба и Грка, Душан је показао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су се византијски закони као и канони византијске цркве користили као своји. Тако је византијско право уграђено у темеље читавог система средњевековног српског права.
Рад на Законику је сигурно започет неколико година раније, пре његовог званичног проглашења на Сабору у Скопљу 1349. године. За писање Законика неопходно је било познавање византијског права, српских писаних правних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи, дакле Законик је морао одговарати тадашњем развитку правне свести. Пет година касније (1354) Душанов законик је допуњен новим одредбама.
Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком 13. века коришћен први писани правни извор византијског порекла. Свети Сава је после проглашења аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон патријарха Фотија. У Номоканону Св. Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони), али и цео Прохирон и део Јустинијановог закона. Ово дело Св. Саве је и у Душаново време заузимало угледни положај у српском правном систему. У то време у Византији се јављају и нови правни зборници. Синтагма Матије Властара, солунског монаха и канонисте, писана на грчком језику 1335. године. Основе овог зборника чине тумачења Јована Зонаре са почета 12. века и Теодора Валсамона, 1169-1177. год. Пошто се Синтагма директно супротстављала интересима Српског царства, она у изворном облику не улази у Душанов законик, већ њена редакција позната у науци као Скраћена синтагма, поред Јустинијановог законика који је представљао компилацију византијских световних закона (Василик, Прохирон и Еклога).
Душанов законик настаје у време потпуно развијених феудалних односа и издиференцираних класних обележја. Србија је већ у то време превазишла правне обичаје, постојеће појединачне писане законске прописе домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодификаорском раду чији је најважнији резултат Душанов законик.
Посебну пажњу представља први део Законика из 1349. године са 135 чланова. Допуњен је 1354. од 136. члана до краја, како би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа. У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком поледу, а црква својим утицајем на религиозног средњевековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Овакав однос цркве и државе потиче из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе.

Izvor: Dusanov zakonik


Poslednji izmenio *Twilight* dana 11/4/2012, 9:53 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 9:47 am

Svi srpski vladari 260px-Car_Du%C5%A1an%2C_Manastir_Lesnovo%2C_XIV_vek%2C_Makedonija
Svi srpski vladari 7dd2039c9338c1723d9f999

II

Закоником се регулишу основни сталешки односи и одређује карактер државног и друштвеног уређења, тако да би се могао назвати и “уставом” средњевековне Србије. Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, чине значајан део Законика.
Највиша власт у феудалној Србији прве половине 14. века припадала је владару. Он је, ипак, није вршио самостално, већ уз помоћ државног сабора. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја у доношењу Законика.
Сабори о којима има највише помена у законодавним споменицима за владавине цара Душана, јесу старе установе, а у правним изворима помињу се још од краја 12. века. Сабор се састојао од свештенства, властеле, владара и његове породице. То није било народно представништво, већ скуп привилегованих сталежа са владаром на челу. Властела је била моћни повлашћени сталеж у Србији чија се моћ заснивала на њеним земљишним поседима, за разлику од себра - неповлашћеног зависног становништва (меропси, Власи, робови и један део сеоских попова).
Одредбе из области грађанског права су у Законику малобројне: стварно, облигационо, брачно и наследно право.

Велики део Душановог законика је посвећен кривичном праву где се уводи и нови термин за кривицу - “сагрешеније”. То је подразумевало прекршај неке државне норме или моралне заповести, што је, по византијским схватањима, истовремено уперено и против божанског закона. Казне су биле врло сурове, а Душанов законик је преузео из византијског права све врсте сакаћења осим кастрације.
Организација судства у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова чија је надлежност била подељена по категоријама становништва и врстама кривичних дела (црквени, властелински, државни). Црквени суд је судио припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. О постојању властелинских судова у Душановом законику нема директних података, али из неких чланова може се закључити да су постојали. Душановим закоником су установљени државни судови који су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела.
Осим држвних судова по областима, постојао је и суд на самом царевом двору који је судио властели која је живела на двору. Претпоставља се да су постојали и рударски судови који су судили рударима - Сасима.
Законик цара Стефана Душана који је донешен на два законодавна сабора, 1349. и 1354. године, није сачуван у оригиналу. До данас је сачуван у 25 пронађених рукописа (преписа) насталих у раздобљу од 14. до 19. века. Још нису евидентирани сви пронађени рукописи из 19. и 20. века. Сваки од тих рукописа одликује се и својим посебним редакцијским карактеристикама. Упоредна проучавања, односно научна историографија пронађених рукописа Душановог законика почиње са Павелом Јозефом Шафариком, познатим славистом прве половине 19. века. Шафарик почиње са упоредним проучавањем Текелијиног, Раковачког и Ходошког рукописа већ 1831. године у Бечком књижевном годишњаку. Душнов законик први пут је објављен 1795. године по тексту једног од преписа млађе групе, по тзв. Текелијином рукопису из 18. века у четвртој књизи Историје словенских народа Јована Рајића. Раковачки (Новосадски) рукопис појављује се 1828. год у издању Ђ. Магарашевића, а 1831. Шафарик је дошао и до Ходошког рукописа. После Шафарика неколико истакнутих словенских научника настављају научно проучавање Душановог законика: В.А. Маћејевски, А.Ф. Кухарски, Т.Т. Зигељ, Д.Т. Флорински, С. Новаковић, А. Соловјев, Н. Радојчић, В. Богишић, Ђ. Магарашевић, Ј. Ђорђевић, В. Мошин и др. Данас литература о Душановом законику броји око осам стотина библиографских јединица.

Одмах после објављивања у Рајићевој историји, Душанов законик је доживео и прве преводе на стране језике, најпре на немачки и француски. Године 1870. Стојан Новаковић објављује Призренски рукопис, други потпуни текст дотад понуђен научној јавности, а допуњен је са неколико чланова Београдског (Рудничког) рукописа. Тај исти рукопис касније приређује и Теодор Зигељ по изванредном препису В.И. Ламанског. Ускоро затим појавило се и једно ново, веома значајно издање Душановог законика које је приредио Х. Јиречек.
За време од преко деведесет година откако је Законик први пут објављен у Рајићевој Историји, била су објављена само четири рукописа у њиховом интегралном облику: Текелијин, Раковачки, Ходошки и Призренски рукопис. Велики допринос објављивању Душановог законика и анализирању његових рукописа дао је осамдесетих година прошлог века Т.Д. Флорински својом исцрпном студијом о законодавној делатности цара Стефана Душана и посебно објављивањем текстова неколико рукописа Душанова законика. Флорински је у прилогу своје студије објавио интегралне текстове четири рукописа - Струшког, Атонског, Раваничког и Софијског. У разним поглављима своје студије донео је новије и шире описе свих седамнаест рукописа Душановог законика до којих је дошао, где је местимично извршио упоређење њихових редакцијских варијанти. Тиме је упознао науку са садржајем и карактером необјављених рукописа - Бистричког, Шишатовачког и Београдског.

Стојан Новаковић, после неуспеха са својим првим издањем, крајем прошлог века приређује ново издање Законика по тексту Призренског рукописа, додајући неколико чланова из Атонског, Бистричког и Раковачког рукописа, поштујући његов аутентични распоред чланова. У овом издању Новаковић даје превод текста на савремени српски језик. У уводној студији аутор је описао и 22 рукописа Душановог законика. Ово друго издање послужило је као основа многим новим издањима и преводима на стране језике и као основно издање за научну интерпретацију у историјско-правној науци.

Уочи Другог светског рата појављује се А. Соловјев са издањем Грбаљског рукописа Душановог законика. Тако научна јавност добија први пут текст једне од црногорско-приморских редакцијских верзија Душановог законика. После Другог светског рата В. Мошин објављyје три нова преписа: Студенички, Загребачки и Богшићев рукопис. Тиме је, у основи, била комплетирана приморска група рукописа Душановог законика.

Веома је важан допринос Николе Радојчића на текстолошким и библиографским питањима рукописа Душановог Законика; први је у науци објавио фототипска издања потпуних текстова Призренског и Струшког преписа.

Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 9:51 am

Svi srpski vladari 260px-Car_Du%C5%A1an%2C_Manastir_Lesnovo%2C_XIV_vek%2C_Makedonija
Svi srpski vladari 7dd2039c9338c1723d9f999

III



Данас су познати следећи преписи Душановог законика: Струшки из 1395. год. (Држвна библиотека, Москва, бр. 29 М 1732); Атонски око 1418. год (Државна библиотека, Москва, бр. 28 М 1708); Хиландарски из прве трећине 15. века (Библиотека манастира Хиландара, бр. 300); Студенички из 1426/36. год. (Загреб, ЈАЗУ, бр. 4(римски) d 114); Бистрички из 1444/54. год. (Државни историјски музеј, Москва, бр. 151); Барањски из 1479/99. год. (Универзитетска библиотека, Београд, бр. 39); Призренски из 1515/25.год. (Народна библиотека Србије, Београд, бр. 688); Ходошки око 1440.год. (Народни музеј, Шафарикова збирка, Праг, бр. 9 (римски) F 10); Раванички, половина 17. в. (Народни музеј, Праг бр. 9(римски) Х 7); Софијски, половина 17. в. (Народна библиотека Св. Кирил и Методиј, Софија, бр. 239) Раковачки из 1700. год (Народни музеј, Праг, бр. 9(римски) d. 2); Борђошки из 17 в. (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 176); Текелијин из 17. века (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 352); Стратимировићев с краја 17. или почетка 18. в. (Библиотека Матице српске, Нови Сад, бр. 352); Ковиљски из 1726. год. (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 353, А 21); Загребачки (Паштровски) из средине 18. в. (ЈАЗУ, Загреб, бр. 3(римски) а 28); Патријаршијски (Карловачки) из 18.в. (Патријаршијска библиотека, Београд, бр. 42); Карловачки из 1764. год. (Народна библиотека Србије, бр. 42); Грбаљски, преписан после 1772. год. (Народни музеј, Вршац), Јагићев из средине 19. в. (Библиотека Јагићевог семинара, Београд, Ј. 1602); Богишићев из половине 19. в. (Богишићева билиотека, Цавтат); Попиначки из 1784/85. год. (Библиотека Матице српске, Нови Сад, бр. 352, А 22). Поред ова 24 преписа постојао је и Руднички (Београдски) рукопис из 17. в. који је изгорео у Народној библиотеци у Београду приликом бомбардовања 6. априла 1941. године.

Сваки од ових рукописа представља редакцијску верзију своје врсте, са својим садржајно-правним језиком, провописним и другим особеностима. Зато сваки од ових рукописа има одређен значај у научним истраживањима, како за историјско-правну науку, тако и за друге научне дисциплине: за политичку, култрну и привредну историју, филологију, историју уметности и др. Законик цара Стефана Душана представља дело посебне законодавне делатности, независно од тога што је истовремено и део општег законодавства средњовековне српске државе.

У новије време, 1975. године, Одбор за изворе српског права при Српској академији наука и уметности у Београду почео је са објављивањем свих познатих преписа Душановог законика, поштујући њихову хронологију и примењујући најсавременије методе археографије, односно кодикологије, текстологије и филигранологије. До сада су изашла три тома, где су објављени следећи преписи : Струшки и Атонски (Прва књига), Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички (Друга књига), Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски (Трећа књига). Најновији превод Душановог законика на савремени српски језик, уз уводну студију, приредила је Биљана Марковић у едицији Стара српска књижевност у 24 књиге.

Законик цара Стефана Душана, најзначајнији споменик средњовековног српског права, заузима високо место у историји српске књижевности. Одликујући се типичном средњовековном литерарношћу, дело оваквог профила карактерише спој свечаног, црквенословенског и народног, обичног и канцеларијског језика. Ретко се где види као у повељама колико српска средњовековна књижевност не подноси модерну класификацију књижевних родова. Својим правним одредбама повеље су изван књижевности, али својом идеологијом власти и правичности, молитвеном атмосфером, аутобиографским исказима и привлачном нарацијом оне каткада показују уистину одуховљене и узбудљиве примере српске прозе. Познати византијски правни кодекси, преведени са грчког на старословенски језик и у веома особном избору и саставу српских кодификатора, као што су Крмчија Светог Саве и Властарева синтагма, обогатили су већ својим језиком и карактеристичним згуснутим изразом, средњовековну српску кулуру не мање него преводи волуминозних песничких корпуса попут минеја, триода или осмогласника, или хагиографско-биографских пролога, читачких минеја, панегирика. Зато се Законик цара Душана мора посматрати и као израз књижевне речи. У овом кодексу спаја се реторски исказ са тачним формулацијама једног правничког језика, језика високог стила црквенословенске традиције са оплемењеним народним језиком. Заједно са повељама, међу којима се манастирске ктиторске даровнице истичу својом унутрашњом слојевитошћу и богатом семантиком своје речи, и уз друге правне кодексе и текстове, Законик цара Стефана Душана је велико достигнуће српске културе и српске књижевности средњег века. Писан средином 14. века, на врхунцу развојне линије што се успињала још од последњих година 12. века, упоредо са ликовним уметностима, економском и државном снагом српског народа, Законик је у потоња времена преписиван не само као збирка правних прописа и наслеђе једне државности, него и као сведочанство племените, истанчане и живописне књижевне речи.


Српски цар Стефан Душан постао је велики законодавац попут царева Јустинијана, Лава шестог Мудрог и Василија Првог, држећи се духа и традиције римско-византијског права. Извори овог Законика, дакле, нису само византијски. Византијски су само идеолошки темељ и правни модел кодификације којим се у српским и грчким земљама уводи јединствени правни систем. “Законик благословеног цара Стефана Душана” је епохално законодавно и уставотворно дело европског нивоа и правне културе и цивилизације.

Izvor: Dusanov zakonik
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 9:59 am

Svi srpski vladari 260px-Car_Du%C5%A1an%2C_Manastir_Lesnovo%2C_XIV_vek%2C_Makedonija
Svi srpski vladari 394e15b11dd807f2c3d46cc


Проглашењем за цара Срба и Грка, Душан је истакао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су и византијски закони, као год и канони и правна правила византијске цркве, преузети као своји, а том, сопственом кодификацијом требало је разрешити противречности и разлике у правном поретку између "Романије" и старих српских земаља, где се до тада владало по "обичајима српским". Тако је Душанова кодификација у исто време била и правна унификација, уједињење правног поретка у читавој држави. Тиме је византијско право коначно уграђено у темеље читавог система средњовековног српског права.
Рад на Законику је сигурно започет неколико година пре његовог званичног проглашења на сабору у Скопљу 1349. године. Вероватно је, мада о томе нема података у до сада познатим изворима, основана нека законодавна комисија која је радила на тексту Законика. Тешкоћа је морало бити много, јер је било неопходно прецизно познавање византијског права, претходних српских писаних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи. Због тога је текст Законика морао бити добро припремљен и тек онда изнесен на сабор. Немамо никаквих података о реаговању властеле и о евентуалном противљењу овом легислаторском раду. У сваком случају, ситуација у Србији разликовала се од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила кодификаторским намерама Карла IV. Одлучан отпор од стране високог племства - панова (великаша) спречио је да Маjestas Karolina буде примљена у сејму. У Србији је пет година доцније (1354) Душанов законик допуњен новим одредбама.

Svi srpski vladari 7a604ede71b976c20c279d4

Развитак друштвених и државних односа у Србији био је подложан утицају развијенијег Византијског царства, које је и у периоду опадања своје моћи вршило снажан уплив на православне земље. Овај утицај је посебно значајан када се посматра правни живот средњовековне српске државе. Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком ХIII века ушао у употребу први писани правни извор византијског порекла. Сава Немањић - Св. Сава је по проглашењу аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон , који је, као скуп црквених и световних правних прописа, добио велику важност у Србији. У Номоканону светога Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони) са тумачењем канониста, али је ту био и читав Прохирон и део Јустинијанових новела, оно што се називало "градски закон". Номоканон је и у Душаново време задржао угледан положај у српском правном систему. У Византији су се тада јавили и нови правни зборници. Значајна је појава Синтагме Матије Властара, солунског монаха и канонисте, написане на грчком језику 1335. године. То је такође био номоканонски зборник којим је обухваћена грађа црквеног и грађанског права. Сви прописи су у грчком оригиналу Синтагме груписани у тзв. "саставе", по реду грчког алфабета (укупно 24 састава). У оквиру сваког састава налазе се прописи о предмету чији назив почиње одговарајућим словом. Од византијских правних коментатора Матија Властар користи тумачење Јована Зонаре (почетак ХII века) и нарочито Теодора Валсамона, чија канонска тумачења из 1169-1177. леже у основи овог Зборника. При томе се Властар обично не позива на своје изворе и не прави разлику између текста канона и његовог тумачења, Валсамонови тенденциозни ставови добијају исти ауторитет као и сами канони, и тако постају прворазредни извор права.
Властарева Синтагма истиче идеју свемоћи византијског владара, његовог политичког и духовног доминијума. Њоме се одбија признавање и српске и бугарске црквене аутокефалије и одриче право било ког другог народа да свој државноправни ранг уздигне на степен царства. Тиме се у својој оригиналној редакцији Синтагма директно супротставила интересима српске цркве и државе, а посебно интересима српског царства. Оваква Синтагма није ушла у састав Душановог законодавства. У српски правни систем ушла је једна нарочита редакција Синтагме које нема у грчким рукописима. То је оригинална српска ревизија начињена на основу превода охридске редакције Синтагме. Та "скраћена Синтагма" очишћена је од свих сувише византофилских правних одредаба и тумачења, од већине црквених прописа и била је погоднија за коришћење у световним судовима, чему је и била намењена. Осим ових општих црквених правила, сведених на четвртину укупно преузетог текста Синтагме, ревизијом су изостављене и све одредбе које немају законску санкцију, остављени су готово без промена сви закони византијских царева који су у грчким земљама, у "Романији", одавно важили као закон, а у Србији до тада били познати преко Номоканона светог Саве. Скраћена Синтагма је ушла у све зборнике Душановог законодавства, уз сам Законик и уз Јустинијанов закон.
Јустинијанов закон је компилација византијских световних закона, претежно у области аграрних односа. Текст овог закона је делимично преузет из византијског законодавства, и то Земљорадничког закона са краја VII или почетка VIII века, а затим из Василика, Прохирона и Еклоге. Ова компилација је непозната у грчким рукописима и представља самосталан рад српских правника. Поред Скраћене Синтагме и Правила Јована Посника (цариградски патријарх 582-595), прераде духовног приручника од стране Матије Властара, Јустинијанов закон је ушао углавном у све зборнике Душановог законодавства.
Сам Душанов законик је настао у време развијене феудалне државе. Србији нису више били довољни правни обичаји, постојећи појединачни писани законски прописи домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодофикаторском раду чији је најважнији резултат био управо Душанов законик.
Посебну целину представља први део Законика из 1349. године, који садржи 135 чланова. Законик је допуњен 1354. године од члана 136. до краја. Динамичан развој друштвених односа условио је нове ситуације, које је требало правно регулисати. Осим тога, вероватно су у току примене првог дела Законика уочене неке празнине. Тако је новелирано дотадашње Душаново законодавство да би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа.
У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Утврђена су судска права цркве, општа обавезност црквеног брака, предвиђене су санкције за сузбијање утицаја латинске цркве и разних јереси. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком погледу, а црква својим утицајем на религиозног средњовековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Однос тесне међусобне сарадње и повезаности државе и цркве прихваћен је из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе. И у Византији и у Србији се истовремено са утврђивањем велике моћи цркве истичу њене обавезе према православном становништву, а пре свега њене каритативне дужности.
"Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Феудално устројство државе и друштвено-економских односа овде је добило свој највиши правни израз ." С обзиром на то да Законик регулише основне сталешке односе и одређује карактер државног и друштвеног уређења, могао би се условно назвати "уставом" средњовековне Србије. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, сачињавају значајан део Законика.

Владар је био, пре свега, врховни војсковођа. У средњем веку, испуњеном сталним ратовима, често је лично вршио ту функцију. Као носилац врховне судске власти издвојио је неке случајеве из надлежности других судова и поверио их свом суду. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја посебно у доношењу Законика. Управна власт је ојачала баш у доба Стефана Душана и остваривала се преко разгранатог феудално-чиновничког апарата, што је имало за последицу увођење нових титула и звања по угледу на Византију. Владар је био господар целокупне територије своје државе, као и целокупног становништва и зависност и независног. За средњи век је карактеристична тзв. подељена својина. Владар је имао сву земљу у врховној својини - dominium eminens; део својинских права преносио је на световну и црквену властелу и неке институције, пре свега манастире- dominium directum; најзад, један део својинских права припадао је и зависном слоју људи- dominium utile. Владар је себи задржавао право да од властеле одузме dominium directum у неким случајевима, нарочито у случају издаје. Један одређени фонд земље је увек био у потпуној својини владара (осим dominium utile). Владар је одатле је црпео један део својих и државних прихода, који нису били разграничени, одатле је властели давао баштине и проније и богате поклоне цркви и манастирима. У тај фонд је улазила пронијарска земља после смрти пронијара и свако конфисковано имање, а ту је било настањено становништво зависно директно од владара. Мада је врховна власт владара према целокупном зависном становништву била несумњива, она се према насељеницима властелинских и црквених поседа остваривала само посредним путем.

Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 10:00 am

II


Између владара и његових феудалаца постојало је непрекидно супарништво. Владар је желео јаку централну власт, док је властела желела јачање своје моћи и увећавање поседа. Да ли је у одређеном периоду била јача или слабија централна власт, зависило је од многих унутрашњих и спољашњих фактора, као и од личности самога владара. Да би на неки начин обуздао самовољну властелу, владар је обично држао јаку најамну војску. Најамну војску је држао и цар Душан. Ова војска, састављана од професионалних војника различитих народа, била је један од ослонаца његове моћи. Цар Душан је успевао да ограничи властелу и да одредбама Законика предвиди различите мере у том циљу. На западу се владар често ослањао на грађанску класу, чији су интереси били супротни интересима властеле. У Србији грађанска класа није била развијена, мада су се за то почели стварати одговарајући услови.
И Византији и Србији је током целог срењег века остао стран компликовани хијерархијски однос вазалности, који је карактеристичан за западне феудалне државе. Јака централна власт и зависност великог и малог племства директно од владара, била је карактеристика овог типа феудалних односа. Не разумевајући специфичност крунског вазалитета, неки западни аутори су побијали могућност постојања феудализма у Византији и њено државно уређење упоређивали са старим источним деспотијама.

Сабори о којима има највише помена у законским споменицима управо за владе цара Стефана Душана, јесу стара установа. Извори помињу саборе од краја ХII столећа, али су они, несумњиво, још старији, јер су у време Немањића већ "стабилизована установа" обичајног права. Сабор се састојао из свештенства, властеле, владаоца и његове породице. Сазивао га је сам владар у свим ситуацијама у којима је то налазио за потребно. Врло је вероватно да многе важне одлуке владар ипак није могао донети без учешћа сабора и да би таквим покушајем довео себе у незавидан положај. Властела је морала учествовати у доношењу одлука, а не давати само формалан пристанак. Немањићи, који су често долазили на престо насилним путем уз помоћ властеле, нису могли властелу потпуно уклонити из одлучивања и употребљавати саборе само као формално тело, које акламацијом потврђује већ донете одлуке. Сабор је сазиван писменом наредбом, приликом владаочевог крунисања или абдикације, затим када је требало приказати савладара или наследника престола, када је требало поставити новог архиепископа или отворити нове епископије, а понекад и приликом оснивања нових манастира. Сабор је био феудална, а не народна установа, преостала из преддржавног периода. То није било народно представништво, већ скуп привилегисаних сталежа с владарем на челу.

Svi srpski vladari 6ce2266b7383d503eff0db4

Опсада града Ерга
Минијатура из српског илустрованог псалтира (Минхенског псалтира)
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 10:05 am

Svi srpski vladari 260px-Car_Du%C5%A1an%2C_Manastir_Lesnovo%2C_XIV_vek%2C_Makedonija
Svi srpski vladari 9c25de63ca091a7700c85dd

Црква у Србији није имала претензија на световну власт, па се и њен положај према владару, представнику државе, разликује од положаја цркве на западу. У Србији је црква била увек уз владара и помагала његову борбу против властеле. Када се српска црква одвојила од охридске и добила свог архиепископа, њен углед је знатно порастао. Српска црква је под окриљем државе и у складу са интересима српске средњовековне државе прешла вишестепени развојни пут. Од несамосталне рашке епископије, која је била ослобођена подређености охридској архиепископији 1219. године, она је израсла до патријаршије 1346. године. Такав њен развој јачао је позиције српске државне независности, али истовремено он је одговарао и посебним верским и друштвеним интересима и захтевима цркве. Потврђујући велику улогу вере и цркве у српској држави, Душанов законик почиње речима - "Најпре за хришћанство...". Нема толеранције за јереси, па ни за "јерес латинску", односно католичку веру. Мада припадници дубровачких колонија у српским градовима слободно исповедају католичку веру, мада Саси, који живе у рударским насељима, имају велике повластице и нико их не прогони због њихове припадности западној цркви, оштра одредба се упућује православном живљу - "И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца" (чл. 6). У следећем члану Законик налаже да се поставе протопопи по свим градовима и трговима, да би одвраћали хришћане од вере латинске и вратили покрштене у православну веру. Највећи број католика се налазио у градовима и њихов утицај је ту био најснажнији, те је стога била неопходна законска мера да се осигурају интереси православне цркве баш у тим деловима царства. Католичка црква се није никад помирила са губитком покрајине Илирик и у сваком је погодном моменту покушавала да поврати свој утицај. За то су били најпогоднији ктолички свештеници који су се налазили у средишту православне земље. Законик предвиђа оштре санкције у борби против католичког прозелитизма (члана осам). Православна црква није допуштала мешовите бракове, па их следствено томе забрањује и држава. Низ одредби у Законику има за циљ онемогућавање утицаја католичке цркве на истоку. Дужност је православног цара да сачува и ојача православну веру, и Душан, који себе сматра наследником свих претходних православних византијских царева, жели да то постигне. У Србији је однос међусобне сарадње државе и цркве био углавном непомућен током целог средњег века. Није било многобројних јеретичких покрета као у Византији, па се није никада десило да се цар и патријарх нађу у два супротна табора. Српски владари су генерацијама јачали српску цркву, па је српски цар чинио то исто свим расположивим средствима.
Овакав однос државе и цркве је прихваћен из Византије. Цар је заштитник цркве, а патријарх царев саветник. Сарадња византијске цркве и државе, тесна и стална, била је диктирана непосредним интересом обеју страна. Држава је прогањала јеретике као државне преступнике, а црква је анатемисала бунтовнике. Онога ко се супротставио православном владару, црква је кажњавала екскомуникацијом, онога ко се није потчињавао православној цркви, одбацивала је држава. Неки научници су овај однос државе и цркве назвали цезаропапизмом, желећи да докажу да је византијска црква у свему била подложна држави и представљала само њен саставни део. То се мишљење не може прихватити, мада је чињеница да је однос државе и цркве у Византији, па и у другим православним земљама које су биле под утицајем свега што је долазило са ортодоксног истока, био неупоредиво ближи него на западу. Идеал Византије је био савез царства и цркве, њихово прожимање под руководством цара и патријарха. Наравно, у пракси је долазило до честог одступања од оваквог идеала, али у сукобима није цар увек био победник. Црквени обред крунисања није у средњем веку било само спектакуларна формалност. Овим црквеним обредом се и узурпатор, каквих је било много у дугој византијској историји, проглашавао легитимним царем. Евентуални изостанак крунисања, односно одбијање цркве да цару да свој "благослов", могло је имати непријатних последица. Важност крунисања је добро знао и цар Душан. Великим трудом и богатим даровима успео је да стекне наклоност српског и бугарског свештенства, грчког свештенства из освојених византијских крајева и монаха Свете Горе. Оснивање патријаршије и избор патријарха Јоаникија били су неопходна припрема за крунисање. Тек је цар са патријаршијом и после црквеног обреда крунисања могао бити легитимни цар по средњовековним схватањима.
Уплив цркве у држави био је олакшан и економском моћи њених установа. Црквене установе нису биле само идејни актери већ и накрупнији корисници феудалног начина производње. И пре доношења Законика црква је поседовала велика феудална имања. Било је манастира с пространим поседима, налик на велике опатије у Угарској, Италији и Немачкој. Црквена имања су имала веће повластице од властелинских. На црквеним имањима није постојала обавеза великих и малих работа (чл. 26). У чл. 23 црква се ослобађа дужности преноса ствари за државне, војне или какве друге важне потребе; та обавеза постоји само када путује цар са својом великом пратњом.
"Црква је уживала управни, економски и судски имунитет, који је био већи од имунитета властеле. Право имунитета није хришћанска црква стицала из милости држава, у којима се инсталирала, него га је носила са собом као своје рођено, а од Бога установљено право, које су јој новопокрштене државе признавале као установу божанственог закона. Историјски је хришћанска црква наследила повластице од цркве јеврејске, за коју је генетички била везана. У светом писму старог завета, које је хришћанска црква усвојила, наишла је на готове одредбе Божанственог закона о црквеном имунитету, које су постале обавезне за сваку хришћанску државу. И у Србију је институција црквеног имунитета дошла као готова и несумњива." Црква има право да суди за извесне ствари, које спадају у искључиву надлежност црквених судова, свим православним поданицима царства (чл. 12). Сви спорови који се тичу клера такође спадају у надлежност цркве. Законик предвиђа могућност да властела путем силе тражи неко своје право од припадника клера и покушава да то спречи (чл. 30). Као велики феудални поседник, црква је судила све спорове између зависног становништва насељеног на њеној земљи.




Izvor: Dusanov zakonik

Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 10:07 am

Svi srpski vladari 260px-Car_Du%C5%A1an%2C_Manastir_Lesnovo%2C_XIV_vek%2C_Makedonija

II

Властела је чинила моћни повлашћени сталеж у Србији. У Законику се помињу велика и мала властела. Моћ властеле се заснивала на њеним земљишним поседима, баштинама, које су једна од основних карактеристика феудалног система. Баштином је властелин могао слободно располагати, могао ју је продати, дати у мираз, или поклонити, и то без икаквих ограничења. Баштински посед је по правилу био наследан. Законик потврђује права властеле: "Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци, што је коме дало царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до овога сабора баштине да су сигурне" (чл. 39). Посед једном добијен у баштину остајао је у трајном власништву властелина (чл. 40). Владар га је могао одузети само у специјалним случајевима, нпр. у случају издаје. С друге стране, властелин је имао одређене обавезе према владару и држави. Те обавезе су биле: плаћање годишњег пореза "соће" и војна служба. Други тип феудалног поседа у Србији била је пронија. Ова установа је примљена из Византије, што је у српској историографији утврђено још у ХIХ веку. С. Новаковић је мислио да је пронија давана као накнада војничким или управним старешинама и да је у свему била слична са старим војничким добрима. Он је увидео велику разлику између баштине и проније: "Пронија је по Душановом законику сасвим различита од баштине. Дати коме у пронију значило је дати му само на уживање, или уступити му над неком земљом, селима или жупом, извесна права работе, која је државни поглавар имао право тражити од људи на оној земљи насељених. Пронијар је имао само работу, и то у одређеној мери и ништа више." Скоро сви писци, и старији и савремени, истичу разлику између баштине и проније. Очигледно је да су феудални господари могли имати и баштине и проније. Баштина је била наследна потпуна земљишна својина, а пронија је била условљена својина.
Пронија несумњиво води порекло из Византије. Настала је у доба владавине династије Комнина. После великих војничких пораза крајем ХI века, у ХII веку Византија доживљава епоху војне славе и спољњег сјаја. При успостављању византијске војне снаге велику улогу одиграла је пронија, установа за коју није знала претходна епоха. Везана дужношћу вршења војне службе, пронија је добила нови и велики значај, али је тиме порасла и снага феудалне дезинтеграције, коју је носила у себи установа проније. За пронију је током целог постојања карактеристична везаност обавезом војне службе. Исто тако, она све време остаје условљено привремено држање са правом уживања, али без права располагања. Нови моменат у установу проније унео је оснивач династије Палеолога, Михаило VIII Палеолог (1261-82), после пада Латинског царства и обнављања византијске власти. Он је дао могућност наслеђивања проније, желећи да себи осигура подршку утицајних елемената царства. У време грађанског рата између Јована V Палеолога (1341-91) и Јована VI Кантакузина (1347-54),, пронија је све чешће постајала наследно добро. Претварањем проније у наследне поседе оба цара су привлачила себи присталице. Ипак, наследници пронијара и даље остају у обавези војне службе. Претварање пронија у наследна породична власништва било је у ХIV веку свакако врло честа и потпуно уобичајена појава. Само тиме се може објаснити да су право на поседе умрлог пронијара почели да истичу не само његови синови него понекад и удовице. С тим у вези јавља се и нови термин "побаштињавање". Ипак, за свако "побаштињавање" проније била је потребна посебна даровница која се добијала на основу претходне молбе заинтересованих. Никако се не може прихватити мишљење о потпуном изједначавању проније и баштине. Пронијар и после преласка проније у породично власништво није стекао право да свој посед продаје, даје у мираз, прилаже цркви или манастиру, ни да га остави ма коме сем својим наследницима способним да га замене у својству пронијара.
Из Византије систем проније је прешао у словенске земље Балканског полуострва, јер је одговарао условима и потребама феудалног поретка у тим земљама. Први податак о пронији налазимо у Србији, у повељи краља Милутина манастиру Св. Ђорђа у Скопљу. Међутим, то не мора да значи да је пронија тада и настала. Српска држава се територијално ширила на рачун Византије још од Стефана Немање. Већ у то време пронијарски систем је постојао у Византији. Како се византијски утицај у многим областима осећао за све време владавине династије Немањића, могуће је да је пронијарски систем прихваћен у Србији много раније него што је забележено у сачуваним и нама доступним споменицима. У Србији се пронија такође могла претварати у наследни посед, међутим, тиме она није губила своју специфичност и није се изједначавала са баштином. Све до пропасти српске државе пронија задржава војни карактер и остаје посед са правом уживања, али без права отуђивања. Као и у почетку, владар има право да је одузме пронијару и да је да неком другом, кога обавезује на исти начин.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 10:10 am

Svi srpski vladari 260px-Car_Du%C5%A1an%2C_Manastir_Lesnovo%2C_XIV_vek%2C_Makedonija
Svi srpski vladari 9a88ee9048c753243e548d2

У Душановом законику често наилазимо на један термин који је био повод за стварање различитих мишљења о правној и економској подели становништва. То је термин себар. У Законику се себар обично противставља властелину и због тога су неки научници дошли до закључка да је то збирна именица за целокупно неповлашћено становништво. У ту категорију би спадало и зависно становништво и градско становништво у унутрашњости Србије. Овакво мишљење је заступао Никола Крстић, а њега су следили Константин Јиречек и Стојан Новаковић. Касније С. Новаковић донекле мења свој став и претпоставља да су себри само зависни сељаци, док малобројно грађанство, занатлије, трговци итд. сачињавају слој "средњих људи", који се помињу у чл. 152: "Како је био закон у деда царства ми, Светога краља, да су великој властели велика властела поротници, а средњим људима према њиховој дужини, а себрдијама њихова дружина да су поротници; и да није у пороти ни сродника, ни злобника". У категорију средњих људи С. Новаковић у свом другом издању Законика убраја и малу властелу. М. Полићевић претпоставља да се у Србији задржао велики број слободних сељака, да ти сељаци такође спадају у себре и да појам себар означава целокупан хетероген "трећи сталеж". Т. Тарановски сматра да су слободни сељаци, ако их уопште има, једна сасвим занемарљива категорија. Он закључује да Законик целокупно становништво дели на две најмногобројније категорије "на властелу, као господаре земље, и на себре, као насељенике на земљама, земљораднике." При томе Законик занемарује малобројно становништво по градовима у унутрашњости Србије, чија права нису издиференцирана и чији положај битно не одступа од положаја зависног становништва. Као најтачније се може узети једно новије објашњење: "Целокупно невластеоско становништво у средњовековној Србији носило је заједничко име: себри. У сталеж себара улазили су дакле: феудално зависни земљорадници - меропси, феудално зависни сточари - Власи, феудално зависне сеоске занатлије и сокалници, отроци - средњовековни робови и један део сеоских попова. Становници градова - невластела (трговци и занатлије) нису улазили у сталеж себара, већ су сачињавали посебну групу становништва са одређеним правима и дужностима."
Меропси - зависни земљорадници, који живе и раде на псоедима властеле, цркве и цара, односно државе, имају веома много сличности са византијским парицима. После смрти Василија II Македонца (976-1025) његови наследници нису продужили борбу за заштиту слободног сељачког поседа. Феудално племство је успело да извојује победу и да убрза везивање сељака за земљу, да од слободних сељака створи зависне парике. Парици дугују одређене намете и кулуке. Њихова слобода кретања је ограничена. Али кад испуне своје обавезе према поседнику, парици могу слободно располагати својом земљом. Могу је продати, поклонити, дати у мираз или оставити у наслеђе. Господар их са земље не може отерати, али то му и није у интересу. Земље је увек било довољно, док се скоро стално осећао недостатак радне снаге. На различитим поседима радио је различити број парика, па је негде њихов положај био лакши, а негде тежи. Због тога парици беже са једног имања на друго, тражећи повољније услове за живот. С обзиром на то да на црквеним имањима парици нису имали војну обавезу, која је била веома тежак терет у средњем веку, парици су углавном бежали са имања световних господара на црквене поседе. Бежање парика постаје масовно пред крај царства, када је Византија била у тешкој економској кризи, повећаној грађанским ратом.
У Србији су меропси имали до доношења Законика различите обавезе и, зависно од поседа на коме су радили били су у лакшем или тежем положају. Законик није повећао дотадашње обавезе меропаха, него их је само унифицирао и потврдио дотадашње стање. За Србију је крактеристична радна феудална рента, али са освајањем нових византијских крајева долази до неких измена.
У границе српске државе улазе и крајеви у којима је рента обрачунавана у новцу. Међутим, византијски порески систем, напреднији и савршенији од система "работа", није одговарао српској држави, јер ни српско друштво, ни привреда, ни администрација нису били способни да га прихвате. Ови утицаји, мада снажни, нису били прихваћени у потпуности, већ су прилагођени потребама нове средине.
Стални ратови, епидемије куге и других заразних болести, као и глад која је наступала с времена на време, смањивали су број зависног становништва. То је проузроковало сталну несташицу радне снаге и дешавало се да читави крајеви остану необрађени. У таквој ситуацији није било ретко да и властела на недозвољен начин преводи туђе меропхе на своје поседе. Законик покушава да то спречи предвиђајући казну за свакога ко омогући меропху бекство од претходног господара (чл. 93, 140, 141).
Властела се није много освртала на прописане терете, повећавала их је по својој вољи, а то је доводило до исцрпљивања меропаха. Законик жели да осујети те злоупотребе: "Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми, или с ким било, да га није властан ко задржати од суда царства ми, осим да му судије суде по правди, и ако меропах добије парницу против господара, да му зајемчи рок, и потом да није властан онај господар учинити зло меропху" (чл. 139).
Поред основних обавеза, зависни становници имају и обавезу да заједно са својим властелином поправљају градске зидине, чувају стражу на путевима због сталне опасности од разбојника, да примају на стан и храну цара и његову пратњу и властелина када се налази на путу. У Византији су све ове обавезе замењене одређеним износима у новцу, али је у Србији постојала потреба баш за извршавањем оваквих обавеза по систему "работа". Пошто би испунили све што је у Законику прописано, меропси су могли располагати својом земљом. Могли су је продати, поклонити цркви или дати у мираз, али увек под једним условом - да онај ко прими земљу по ма којем основу, прими и све терете које земља са собом носи.
Власи су били сточари и њихов положај је изгледа био бољи од положаја меропаха. Законик не регулише детаљно обавезе Влаха, што не значи да тих обавеза није било. Вероватно је да су обавезе остале исте као и пре и да су биле одређене другим актима и обичајним правом. Власи су живели номадским животом, али су се касније почели настањивати по сточарским селима. Чл. 74, 75 и 76 регулишу право паше између села и жупа, предвиђајући накнаду штете и казну за попашу.
Отроци, средњовековни робови, разликују се од робова у робовласничком уређењу. Господар може отрока продати, оставити у наслеђе, али га не може дати у мираз. Предвиђена је тешка казна за онога ко прода хришћанина нехришћанину: "И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже" (чл. 21). У неким селима отроци живе заједно са меропсима и Законик не прави између њих разлику (чл. 67). У Византији су осим парика на феудалним поседима живели и надничари који нису имали своју земљу. Њихов положај је био између парика и робова. Вероватно су њима били слични отроци који су у једном селу живели и радили заједно са меропсима.
Занатлије и трговци се помињу у Законику, мада ова занимања нису била ни близу тако развијена као у Византији. У Србији има сеоских занатлија по којима су и цела села добијала имена. У време када су рудници племенитих метала представљали значајан извор прихода за државу, нарочито се развило златарство. Златарима је тада забрањено да живе по селима. Они су могли живети само у градовима у којима је било допуштено ковање новца и тада су могли радити и друге златарске послове (чл. 168, 170). Ако би се у граду или селу нашао златар који кује новац без дозволе, био је кажњаван спаљивањем (чл. 169). Трговци су често били странци и то највише Дубровчани и имали су велике повластице у Србији. Трговце Законик штити у више чланова - 118, 119, 120, 121, 122. Да се трговином почиње бавити и домаће становништво видимо из чл. 121: "Да није властан властелин, ни мали ни велики, ни који било други, задржати или спречити своје људе, или друге трговце, да не иду на тргове царева, но да иде сваки слободно".
Сокалници представљају специфичну категорију становништва коју не налазимо нигде изван Србије. Овај назив је изазвао полемике и различита мишљења у српској историографији. Може се прихватити као највероватније мишљење А. Соловјева, којим се потврђује објашњење С. Новаковића, да су сокалници били послуга на великим имањима, да раде углавном кухињске послове и да временом, задржавајући стари назив, добијају и друге дужности.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 10:13 am

Svi srpski vladari 260px-Car_Du%C5%A1an%2C_Manastir_Lesnovo%2C_XIV_vek%2C_Makedonija
Svi srpski vladari 18e6ec6aa9e771b0b057075

Градови су у Србији били различити и по постанку и по величини и по својој важности за државу. У унутрашњости су се развијали градови као утврђена места која су служила и као тргови и иза чијих су се зидина склањали становници из подграђа и околних села у време непријатељских упада. Ту су долазили трговци из Србије, Дубровника, па чак и из Венеције. Средњовековни рудници су имали својеврсна градска насеља у својој близини. Ту су махом живели странци - Саси који су уживали специјалне повластице. Законик ограничава, дотле неограничено, крчење шума и претварање крчевина у плодну земљу. Дозвољава сечу шуме само онолико колико је то потребно за рад у руднику (чл. 123).
Новоосвојени грчки градови су имали посебан положај. Њима Законик потврђује постојеће повластице: "Градови грчки, које је заузео господин цар, што им је записао хрисовуље и простагме, што имају и држе до овога сабора, то да држе, да им је сигурно и да им се не узме ништа" (чл. 124). Ова потврда права понавља се још једном у чл. 137 и истиче се да ни сам цар није овлашћен да им повластице измени. Мир у грчким градовима и њихова наклоност били су веома потребни цару. Осим тога, грчки градови су имали велику традицију и потпуно развијено градско становништво, те је било неопходно оставити их да живе као и до тада. Нису се могли ни поредити са градовима у унутрашњости Србије, у којима је градско становништво било тек на почетку свога развоја.
Приморски градови се у Законику уопште не помињу, мада је њихова улога веома важна у средњовековној Србији. Међутим, сви ти градови, као Дривост, Скадар, Улцињ, Бар, Будва и Котор, имају своје статуте по којима живе и владају се њихови становници. Царева потврда њихове традиционалне аутономије није била потребна. Српска властела је у тим градовима сматрана за странце. Приморски градови су веома снажно привлачили себре, који су у њима могли добити толико жељену слободу. И док Законик оштро кажњава свако примање одбеглих меропаха, не помиње примање "туждих људи" од стране приморских градова. Њихова аутономија је искључивала сваку могућност мешања у унутрашње ствари.

Izvor: Dusanov zakonik
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 10:16 am

Svi srpski vladari 260px-Car_Du%C5%A1an%2C_Manastir_Lesnovo%2C_XIV_vek%2C_Makedonija
Svi srpski vladari 564c4610ab438338fd5eebe

Одредбе из области грађанског права су у Законику веома малобројне. То не значи да није било различитих приватноправних односа у које су свакодневно ступали припадници и повлашћених и зависних слојева становништва. У Властаревој Синтагми и Јустинијановом закону има велики број грађанскоправних одредби. Осим тога, за неке односе је вероватно још увек важило обичајно право. Чланови Законика који регулишу односе грађанског права налазе се у различитим деловима Законика и поређани су без икаквог система.
Стварно право се појављује само у два института - својини и залози. Својина је била, као што је већ речено, подељена феудална својина. На истом земљишту цар је имао dominium eminens, властелин dominium directum, а зависни сељак dominium utile. Законик потврђује неприкосновеност властелинских баштина и допушта слободу располагања: "... да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити или продати кому било" (чл. 40). Када је у питању земља зависног сељака, слобода располагања је ограничена условом да на њој увек мора бити "работник". Ако га не буде, земљу може узети властелин да би на њој населио неког другог зависног сељака. Својина се могла прибавити различитим правним пословима. Оригинерно стицање својине путем крчења шума Законик забрањује.
Залога је давана као јемство за враћање дуга. Вероватно је постојао рок после кога залога није могла бити откупљена, што је доводило у неповољан положај зајмопримца, јер су заложене ствари по правилу вредније од позајмљене суме новца. Законик не допушта такву злоупотребу, остављајући могућност откупа заложене ствари без обзира на рок (чл. 90).
Облигационо право није било развијено у Душановој држави. Битне карактеристике феудалног система су натурална привреда и неразвијеност робно-новчаних односа, те је разумљиво да се облигацијама бави мали број чланова Законика. Ипак, више одредаба из ове правне области има у Властаревој Синтагми и Јустинијановом закону.
Купопродаја и покретних и непокретних ствари је несумњиво постојала у Србији, али нам нису сачувани уговори на основу којих бисмо могли нешто више сазнати о форми у којој је вршена. Анализирајући "Призренску тапију" А. Соловјев је закључио да је она од почетка до краја писана по узору на византијске купопродајне уговоре. Ово је био утицај византијског писаног права, које је било нарочито брзо усвајано у областима близу грчке границе или областима освојеним од Византије. "Јер су норме грађанског права врло конзервативне, и када једна култура губи своју политичку превласт, њезине приватно-правне норме и формулари обично живе још дуго времена."Посебан вид купопродаје у Србији била је купопродаја плена, регулисана у чл. 132.
Поклон се помиње у чл. 40 и чл. 174, који регулишу властелинску и потчињену баштину. У средњем веку је религиозност била веома изражена, па су били чести поклони цркви. Поклоне цркви давали су и припадници повлашћеног властелинског сталежа и њихово потчињено становништво. С обзиром на хришћанско учење о милосрђу, као особини сваког човека који жели да заслужи царство небеско, ти поклони су најчешће давани са одређеном наменом. Манастир или црква су били дужни да из дарованих средстава деле милостињу сиромашнима, да воде бригу о убогима итд. У оквиру манастирских имања било је болница и прихватилишта за људе са тешким физичким манама које су их чиниле неспособним за рад. Њихово издржавање је такође плаћано из поклона религиозних давалаца.
Размена је још увек постојала, мада је њен значај вероватно био прилично незнатан (чл. 43).
Остава се помиње само на једном месту, и то када гостионичар одговара за ствари путника (чл. 125).
Брачно право се налазило у домену црквеног права, али је у Законику било неколико чланова који су имали задатак да заштите интересе православне цркве. Њима се забрањује склапање брака без одређеног црквеног обреда (чл. 2). На други начин склопљен брак се не признаје: "такови да се разлуче". (чл. 3). Забрањено је и склапање брака са припадником друге вере (чл. 9).
Наследно право је такође недовољно регулисано у Душановом законику. Том важном облашћу права бави се само неколико чланова. Имање властелина наслеђује после његове смрти потомство. Из Законика се не види да ли је наслеђивање некретнина било ограничено на мушко потомство: "Који властелин узима децу, или опет и не узима децу, те умре, и по његовој смрти баштина пуста остане, где се нађе од његова рода до трећега братучеда, тај да има његову баштину" (чл. 41). Наслеђивање потчињене баштине није регулисано Закоником. На селу је било много породица које су живеле у задругама и тада се проблем наслеђивања и није могао појавити. Ипак, било је и инокосних породица и можемо претпоставити да се тада непокретна имовина могла наслеђивати. Највероватније је постојао услов да наследник буде "работник", као и de cius и да са наслеђем преузме и све обавезе. У чл. 174 помињу се "људи" који имају своју баштину. Они су од те земље могли давати поклоне цркви, мираз, или су је могли продати, али увек под веома важним условом - да на земљи остане "работник". Ако га не буде, "ономе господару чије буде село, аколи не буде работника за оно место ономе господару чије буде село, да је властан узети оне винограде и њиве". Такав поступак можемо сматрати вероватним и када је у питању наслеђивање.
Недостатак већег броја чланова који би регулисали брачно и наследно право у Душановом законику постаје јаснији када се утврди да у Скраћеној Синтагми једну трећину одредби сачињавају управо оне које регулишу брачно право, а да се велики број одредаба односи на наследно право, обухватајући и законско и тестаментално наслеђивање.


Izvor: Dusanov zakonik
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Svi srpski vladari Empty
PočaljiNaslov: Re: Svi srpski vladari   Svi srpski vladari Icon_minitime11/4/2012, 10:24 am