Svi srpski vladari

ДЕСПОТ СТЕВАН

1389. 1427.

Деспот Стеван Лазаревић, као владалац српски средњег века, најпре и највише заслужује име

витеза. Његова младост није била весела. Као дечко он је видео слом српске државе, пораз и трагичну

смрт свога оца. Одмах после тога он је, као младић од 17 година, морао примити управу у своје руке, и

то у доба веома тешко, и у приликама необично компликованим. Тај велики терет Стеван можда не би

ни издржао, да се уз њега у то доба није нашла његова мати, (царица Милица Југ-Богданова

Грбљановић II 1389 – 1405 - моја упадица) паметна, разборита и енергична жена, која је за сина

управљала државом до његовог пунолетства, а и после, све до своје смрти стојала уз њега, помагала га

мудрим саветима, и својим смишљеним поступцима често спасавала ситуацију.

Утисци из младости оставили су дубоког трага у Стевановом карактеру. Он је свакако већ од

природе био тих и повучен у себе; а оно што је у младости видео и доживео, још је јаче утицало на

њега да се повуче у себе, и да избегава све што је могло личити на весеље, спољњи сјај и

лакомисленост. Он није марио музику, веселе разговоре и накит. Форма код њега није значила ништа,

садржина је била све. Одличан организатор, свестан своје владалачке дужности, племенитог осећања,

витез од главе до пете, Стеван би био славан владалац, да је живео у доба државног напретка и напона.

Али, он је живео у доба када је држава пропадала, и због тога је, покрај свих својих способности, чији

је фатум тачно окарактерисан у оној познатој народној причи, у којој божанство говори Стевану: И ти

можеш и коњ ти може, али ти бог не да!

У почетку своје владе Стеван је, да ли због тога што је волео авантуре и бравуре, или због тога

што је ритерски хтео да се држи обавеза, на које је пристао, тешко је рећи, али свакако уверен да је

турска власт пролазна и привремена, помагао Турцима у разним походима искрено и одано. О његовој

су се храбрости чуда причала. Битку код Никопоља он је решио у турску корист, а у битци код Ангоре

изазвао је дивљење и задобио поштовање татарског хана Тимурлемка, који је, из поштовања према

Стевановој храбрости, наредио да се српски одред пропусти, мада је био већ потпуно опкољен, а после

је вратио у Србију Стеванову сестру, која је с целим Бајазитовим харемом била заробљена.

Стефан III Високи Лазарев Грбљановић III

деспот Стефан

Доцније је Стеван друкчије гледао на ствари, и својих бравура из доба младости, које је изводио

у корист Турака, сећао се и помињао их је са осећањем стида и жаљења; он је онда давао изјаве да се

каје што је некада помагао Турцима, и да то више неће чинити. То је било у доба када је Стеван био

сазрео, и када је са ширег гледишта посматрао политику и прилике, када је могао да се узвиси над

ситним интригама и да пређе преко ствари пролазног значаја. Онда се он измирио и са својом

најстаријом сестром, удовицом Вука Бранковића, и са својим сестрићем, Ђурђем, са којима је дотле

био у завади и са њима ратовао. Од тога времена виде се код њега у свему шири потези. Он је

последњих петнаест година своје владе сталожен, гледа добро и тачно на све ствари, реално цени

чињенице и просуђује прилике, зна шта хоће и шта треба да се ради. То је доба када је деспот Стеван

стекао угледа и ауторитета, не само код својих поданика него у целом свету.

Тешке прилике, у којима је живео и радио, и груба борба за опстанак утицале су и на Стеванов

карактер. Од природе нежан, он је био наклоњен књижевности и поезији написао је једну песму

љубави и пун финог осећања, које је често изазивало поступке велике и широке душе, а у исти мах је

у њему било и нечега грубог и безосећајног, што га је понекад наводило на дела која нису била у

сагласности са његовом природом. У њему као да је било два човека, и у томе је он био прави син

свога народа.

Када је деспот Стеван умро, за његову су смрт Дубровчани јавили угарскоме краљу овим

речима: "Мада смо уверени да је Вашем Величанству све познато, ипак јављамо да је 18. овог јула

узвишени господин деспот Рашке завршио свој живот. Његову смрт, мада је према нама, грађанима и

вернима Ваше општине Дубровника, био окрутан и немилосрдан више но што је требало, ипак, пошто

је био веран светој круни Вашег Величанства, и што је био чекић и бедем против непријатеља

хришћанске вере, не можемо а да не жалимо и да не оплакујемо, мада смо највернији поданици Вашег

Величанства и ревнитељи католичке вере".

ЂУРАЂ

1427. 1456.

Када је после смрти свога ујака, деспота Стевана, примио управу у своје руке, Ђурађ је био

човек од преко педесет година, и он је за собом имао бурну прошлост. Необично јаког телесног

састава, Ђурађ је био већ претурио преко главе многе невоље и несреће, и доживео је многа

изненађења и разочарања. У детињству своме видео је слом и пропаст државе, као младић је проживео

доба борбе у породици, сам је учествовао у биткама против свога ујака, који га је хапсио, а у исти мах

је ишао у помоћ Турцима и проливао своју крв за турску државну идеју. Али, кад је доба лутања и

грешења прошло, Ђурађ је схватио и прихватио широку политичку концепцију свога ујака, помирио се

са њим, и остао му веран поданик и помагач до смрти.

Ну, мада је био, кад је дошао на престо, у зрелим годинама, мада је био од природе бистар, мада је

имао за собом добру школу и богато искуство, ипак дуго Ћурађ није тачно ценио ситуацију у

најважнијем, животном питању своје државе и свога народа. Он је још дуго мислио да је турска власт у

Европи привремена и пролазна, и да ће се његова држава, помоћу западних народа, особито помоћу

Угарске, моћи ослободити од Турака. То уверење није га напуштало, и покрај свих разочарања што их

је у томе правцу доживео, и покрај свих чињеница које су га могле о противном уверити.

Ђурађ је имао дубоко уверење у снагу и способност запада, и у вољу западних сила да ослободе

исток од неверника. Због тога је он хтео да се ослони на западне државе.

Али, он је добро знао да су турски народ и држава много јачи од српске државе, да су они у

његовој непосредној близини, и да он са те стране увек може добити помоћи са запада. Стога је Ђурађ

морао лавирати и правити се Турцима одан и веран, док је са друге стране преговарао са западним

државама о заједничкој акцији против њих. Ну, та политика није могла донети сигурне и добре

резултате.

Стога је Ђурађ повукао тежиште своје државе далеко на север, и сазидао је, чак на граници, себи

град и престоницу у Смедереву, у нади да ће се ту, у наслону на Угарску, лакше моћи бранити и

одржати. Међутим, то није помогло, и Турци су 1439. године покорили Ђурђеву државу и заузели

Смедерево.

После тога Ђурађ се неколико година потуцао по свету и напрезао сву своју, и интелектуалну и

финансијску снагу, да покрене озбиљну акцију запада против Турака. Кад му је то напослетку пошло

за руком, и кад су хришћански савезници, у зиму 1443. године потисли Турке до иза Софије, па се онда

упустили у преговоре за мир, Ђурађ је, разочаран, видео да се у целом овом великом и озбиљном послу

стало на пола пута. Онда је он, мада је миром закљученим у Сегедину добио натраг своју државу, јасно

видео да запад није у стању да реши балканско питање и да протера Турке из Европе. Он је дошао до

уверења да се мора погађати са Турцима, и своју политику подесити према фактору да су Турци

најважнији фактор на ближем истоку.

У томе правцу и према таквим претпоставкама и погледима креће се онда сва његова политика у

последњим годинама његовог живота. Све акције, које су после тога предузимане са запада против

Турака, Ђурађ је са разлогом сматрао за неозбиљне, и стога их није хтео помагати нити учествовати у

њима. Он је био уверен да сва та подузећа не могу успети, и да ће самој ствари више шкодити но

користити. Неповољни резултати свих тих експедиција показали су да је Ђурађ имао право и да је

правилно оценио ситуацију. Али, при свем том он је често, и после тога, губио мерило шире политичке

концепције, и поглед у даљу будућност није му био непомућен.

Уколико су у последње време углед и ауторитет Ђурђев расли, и у земљи и ван његове државе, у

свој Европи, утолико је он више осећао да снага његове државе у односу према Турској све више

слаби. Он је морао јасно видети како се однос снага његове државе према Турској мења, тако рећи

свакога дана, на штету његову, и он је на својој самрти морао јасно видети да је само питање времена,

када ће и његова држава пасти под ударцима азијатског освајача. Ђурађ је доживео многе несреће, и у

породици и у политици, и живео је и умро као несретан човек.