Na osnovu - IDOLATRIJA – ili PREZIR SEBE - Emira Sokolovića

Било је и биће. Сваки национ имао је политичке,
да не кажем државне, носиоце културе.
Сваки у своје време.
Tако, партизани су постајали писци, не кажем, било је
и добрих, партизани или симпатизери беху вајари.
Потом, све се слудило.
Сада, новинари постају писци, но опет остаје категорија
страначки опредељених за издавање. Чак, само
симпатизери треба да буду. Свака глупа реч, постаје
уметност. Тако и неки цитати, од скора, мртвих људи
постају велика филозофија и ако ништа не значе када
нормалан ум проанализира шта је речено.
Лудост влада, квалитет већ виђеног, понавља себе.
На срећу, постоји онај део нас који пишемо јер то волимо
да радимо. Нисмо оптерећени наградама, хвалоспевима,
тапшањем како си рекао, бар се надам, није лепо такмичење,
лепо је тек лепо када се сложи. Пишемо, па нека иде шором
све, као вино. Ми у овом лудилу, када се књига купује на
кило, тек да не пропадне папир, представљамо универзум
лепог. И ко зна, можда се због нас пар, неоптерећених
буди и небо јутром у сунцу, можда и дан због нас постаје.
Додуше, једна песма из неког старог филма каже, други
носе осмехе њихових лица. Можда јесте и није тако али,
постојимо, ту смо. Онако самииздати или неиздати,
присутни, неприсутни у постојању нас, ето таквих, неких
луда које не јуришају на ветрењаће, јер, ето, која је сврха
губити енергију а да нешто не створимо ?
И зашто презрети себе, некога ?
Цар је го, цар је мртав, живео цар.