LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Branko Copic

Ići dole 
AutorPoruka
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Branko Copic Empty
PočaljiNaslov: Branko Copic   Branko Copic Icon_minitime25/3/2009, 11:15 pm

Branko Copic 803b3cdc4a
Бранко Ћопић (1915-1984) је српски и југословенски књижевник. Основну школу завршио је у родном мјесту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци и Сарајеву, те је завршавио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објављује 1928. године, а прву приповијетку 1936. Дјела су му превођена на енглески, њемачки, француски и руски. Био је члан Српске академије наука и умјетности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство, скоком са моста на Сави у Београду 26. марта 1984. године.
У Ћопићевим делима донинирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.

Биографија

Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима под планином Грмечом. У исто време, његов отац, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустро-Угарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке, деде Радета и стрица Ниџе.

Прва прочитана књига била му је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Следеће прочитане књиге биле су „Доживљаји једног вука“, па „Доживљаји једне корњаче“.[1]

Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године. Ћопић је похађао учитељску школу у Бањалуци и Сарајеву, а завршио у Карловцу, а Филозофски факултет у Београду. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Branko Copic Empty
PočaljiNaslov: Re: Branko Copic   Branko Copic Icon_minitime25/3/2009, 11:15 pm

После рата неко време је био уредник дечијих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечијих писаца рођених на југословенским просторима. Окончао је живот самоубиством, скочивши с моста у реку Саву 1984. године у Београду, са Бранковог моста.

Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУБиХ.

Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама.

За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.

Дела

Збирке приповедака

Под Грмечом (1938),
Борци и бјегунци (1939),
Планинци (1940),
Роса на бајонетима (1946),
Свети магарац (1946),
Сурова школа (1948),
Људи с репом (1949),
Одабране ратне приповетке (1950),
Изабране хумористичке приче (1952),
Љубав и смрт (1953),
Драги ликови (1953),
Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),
Горки мед (1959),
Башта сљезове боје (1970);

Романи

Пролом (1952),
Глуви барут (1957),
Не тугуј бронзана стражо (1958)
Осма офанзива (1964),
Делије на Бихаћу (1975);

Збирке песама

Огњено рађање домовине (1944),
Пјесме (1945),
Ратниково прољеће (1947);

Комедије

Доживљаји Вука Бубала
Одумирање међеда

Дела за децу

У свијету медвједа и лептирова (1940), приповетке
Приче партизанке (1944), приповетке
Пјесме пионирке (1945), песме
Бојна лира пионира (1945), песме
Дружина јунака (1945), приповетке
Бајка о сестри Ковиљки (1946), проза
Доживљаји кума Торбе (1946), приповетке
Вратоломне приче (1947), приповетке
Армија одбрана твоја (1947), песме
Сунчана република (1948), песме
Рудар и мјесец (1948), песме
Јежева кућица (1949), песма
Приче испод змајевих крила (1950), приповетке
Пијетао и мачка (1952), приповетке
Доживљаји мачка Тоше (1954), приповетке
Лалај Бао, чаробна шума (1957), песме
Орлови рано лете (1957), роман
Партизанске тужне бајке (1958), приповетке
Вечерње приче, (1958), приче у стиху
Дједа Тришин млин (1960), збирка песама
Приче занесеног дјечака (1960), приповетке
Магареће године (1960), роман
Славно војевање (1961), роман
Битка у Златној долини (1963), роман
Мала моја из Босанске Крупе (1971), песме
Глава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповетке
Лијан води караване (1975), приповетке.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Branko Copic Empty
PočaljiNaslov: Re: Branko Copic   Branko Copic Icon_minitime24/5/2010, 8:44 pm

"Cudnog li klapca u lijepom odelu”? - Sto bi rekao Branko Copic.Jankulam nije mi jasno odakle ti takvi izrazi za B.Copica?!
Bila sam jako mala kada sam dobila na poklon Jezevu kucicu.Sada ne bih mogla da zamislim svoje djetinjstvo bez nje.Ja sam toliko razmisljala o Jezurki Jezicu da je on bio moj pravi imaginarni drug iz djetinjstva.To je tako divna i topla knjiga.
Kasnije sam se u sumama Prokinog gaja druzila sa Jovancetom,Lazarom Mackom,
Nikolicom s prikolicom i sebe vidjela kao Lunju...

"Minulo je od tih neveselih dana vec skoro pola
vijeka, djeda nema na ovome svijetu, a ja jos ni
danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam
samo da u proljece iza nase potamnjele bastenske
ograde prosine nesto ljupko, prozracno i svijetlo
pa ti se prosto place, iako ne znas ni sta te boli
ni sta si izgubio."

Basta sljezove boje

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Branko Copic Empty
PočaljiNaslov: Re: Branko Copic   Branko Copic Icon_minitime5/6/2010, 4:05 pm

Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći. Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo - to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodredjen opis: "žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako - i jest i nije".
Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena "i jest i nije" bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.
U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gundjao majući se po dvorištu:
- Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit.
Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.
Djedov rodjak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začudjeno prekine:
- Otkud lisica crvena, kad je žuta!
- Hm, žuta? - beči se djed. - Žut je tvoj nos.
Sava zabrinuto pipne svoj ružičasti baburast nos i vreči:
- Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti ...
Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u apsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.
- Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj "Kuli" pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi.
A unučad, nas troje, nabili se u ćošak blizu staraca i čekamo kad će Sava započetm sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica pa ma kakve farbe bila.
Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku.
Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.
Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati:
- Djeco, ko zna kakve je boje vuk?
Ja prvi digoh ruku.
- Evo ga, Branko će nam kazati.
- Vuk je zelen! - okidoh ja ponosito.
Učiteljica se trže i začudjeno nadiže obrve.
- Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo?
- Kaže moj djed - odvalih ja samouvereno.
- Nije tačno, vuk nije zelen.
- Jeste, zelen je! - neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.
Učiteljica mi pridje sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.
- Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.
Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što se u školi dogodilo.
Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići.
Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno budalom! Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav ... hm! E, to ne može tek tako proći.
Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao zajedno sa mnom u školsko dvorište i pred svom dječurlijom razgalamio se na učiteljicu:
- A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a! Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu ... Po turu bi tebe trebalo ovim štapom pa da se jednom naučiš pameti.
Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a i mi, djaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.
Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandari. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj "buvari", a kad se vrati, ublijedio i mučaljiv, on mi naveče poprijeti prstom.
- A ta, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk.
- Pa kad me je ona pitala.
- Pitala te, hm! Imao si da ćutiš pa kvit.
Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu tu pomagali ni sva trtljanja neumornog rodjaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.
Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.



Branko Ćopić-"Bašta sljezove boje"

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Branko Copic Empty
PočaljiNaslov: Re: Branko Copic   Branko Copic Icon_minitime24/7/2010, 10:29 pm

ĆOPIĆEVA
ZLATNA BAJKA O LJUDIMA





Od postojanja ljudskog roda do danas, čini mi se, mogla bih da pišem
takve bajke, bajke o malim, običnim, jednostavnim ljudima. Ljudima, tu
oko mene. I nisu to bajke, to su istine. To su male, divne, jednostavne,
svakodnevne istine. Čovjek se radja, živi svoj život, bori se sa
olujama koje ga bacaju u mnoga iskušenja. Dobra i loša. Nekako
proživljava, raduje se ljepoti života, voli svaki lijepi, mali trenutak.
Kad dodju loši dani naučio je da se smije umjesto da plače, naučio je
da se bori, umjesto da cvili. Naučio je da uvijek, ali baš uvijek,
poslije kiše sija sunce. Ali ima vremena kroz ljudsku istoriju kad se
tama nadvije, teška, gusta, neprozirna tama prekrije svjetlost, ubije
sve dobro u našim životima. I kud god da kreneš - zid! Šta god da
pokušaš - nemogućnost! Izgubljenost, razočaranost, iznevjerenost svih
naših ideala. Ne vidiš izlaz, a moraš ga naći. I u takvim vremenima, u
takvim danima, čovjek bježi u snove, u maštu, u prošlost, u neke druge,
prošle dane i one trenutke lijepih, malih srećnosti. Bježi u svoje
bajke, bajke o ljepšem životu, boljim ljudima; pun povjerenja i
sigurnosti. Tu nalazi mir, nalazi spokoj i kupi snagu da bi mogao da se
izbori sa surovom stvarnošću.



U tim takvim Ćopićevim "zlatnim bajkama", živi priroda, živi selo, ljudi
koji su saživljeni sa svojim prirodnim okruženjem. Zadovoljni malim,
srećni zbog sitnica, jednostavni, oni ratuju sa svojim sitnim životnim
problemima, riješavaju ih na lak način. Žive svoj život, ne traže
"hljeba preko pogače"... Imaju svoj sistem životnih vrijednosti, svoje
male ideale za koje se bore i za koje žive. Imaju i tugu i bol, imaju i
praznine, ali nemaju pomračenja ljudske duše koja dodju u onim teškim,
olujnim vremenima. Nemaju onu razočaranost i izgubljenost koju mi imamo
danas i koju je Ćopić sigurno imao tih godina kada je ovo njegovo djelo
nastajalo.



Zašto ovdje ne navesti onu Ćopićevu rečenicu iz pisma Ziji Dizdareviću:
"Prije nego me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima". Ta
rečenica i te riječi, sasvim dovoljno oslikavaju to vrijeme, sunovrat
čovjeka u tim vremenima, i čežnju Ćopića da napiše "zlatnu bajku" i
proživljavajući je, smogne snage da se izbori sa samim sobom, sa
razočarenjem, sa izgubljenim povjerenjem u život. Da se iz te i takve
bajke napije snage koja će mu pomoći da prebrodi krizu i vrati
povjerenje u bolje sutra.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Branko Copic Empty
PočaljiNaslov: Re: Branko Copic   Branko Copic Icon_minitime2/10/2010, 9:59 pm

POHOD NA MJESEC


Jedna od najboljih priča ove zbirke je "Pohod na mjesec". Priču kazuje narator sa vremenske distance od nekoliko decenija. Ona počinje naglašavanjem gušenja i okivanja unutrašnje energije "zanesenih dječaka", koje se doživljava kao neko zatvaranje i stezanje bića, uslovljeno odnosom starijih, a u vidu zapovijesti, zahtjeva i savjeta: "ovo možeš, a ovo ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ovo ne smiješ...".

Slobodno se moglo živjeti jedino kada bi u goste došao stari samardžija Petrak. Tada bi nastupali "Petrakovi dani", dani neometanog dječjeg sanjarenja. Pojavom sutona započinjala bi druga avantura - opčinjenost "najtajanstvenijim putnikom", mjesecom. U noći mjesec bukne kao "ogroman požar" i u tim trenucima narator zaboravlja na sve što je zemaljsko i postaje "mjesečar", ide za mjesecom, željan da ga dotakne. Ali, u golu i sivu stvarnost vraća ga djeda Radino pitanje: "Baja, kuda ćeš?".

Jedini koji shvata njegov nemir i potrebu za noćnim idenjem u nepoznato i daleko jeste samardžija Petrak, jer i njemu su - kada je bilo najpotrebnije - prekidali snove, rušili maštarije, stezali i ubijali dušu svojom strogošću i racionalnošću. Nasuprot djeda Radu koji uvijek opominje i brani,samardžija Petrak je spreman na sve; on bi da ispuni svaku želju. Samardžija Petrak pokušava da iživi svoje "vantazije", pošto to u djetinjstvu surovošću i nesmotrenošću drugih nije mogao.

Što je bliži mjesecu, dječak se sve više pribojava te daljine, nepoznatog i hladnog nebeskog koje ne grije. On misli na djedovu vatru pored kazana i na toplotu i sigurnost koju mu ona pruža: "žao mi je te vatrice u dolini...". Kada su se približili mjesec je "odskočio iza drveta", što je rastužilo dječaka i on se osjetio nemoćnim i poraženim pred kosmičkim prostranstvom.

Po povratku, "velika delija, smjeli lovac na mjesec" će zadrijemati "medju djedovim koljenima", djedovom ljubavlju zaštićen od zastrašujućeg kosmičkog prostranstva. U dječakovom snu "plamičak djedove vatre se razastro u moćan i stravičan mjesečev požar". U tom požaru se mire blisko i daleko, želje i mogućnosti, racionalno i iracionalno, zemaljsko i nebesko.

"Pohod na mjesec" označava ljudsku radoznalost i čežnju za dalekim i nepoznatim, iskonsku ljudsku potrebu da se sazna ono što je zagonetno i tajnovito, ali i da se čovjek odvoji od zemaljskog i "tvrdog svakodnevnog života" i da - oslobodjen od svih briga, zamora i stega - krene u nepo- znato, u visine, tamo gdje je prava sloboda.

Mjesec simboliše ono što je nepoznato, daleko, hladno, ali i čovjekovu podsvijest, imaginaciju i san, onu noćnu i skrivenu stranu čovjekovog života koja se u toku dana krije od svakodnevice, a noću raspaljuje kao sam mjesec.

Djedova vatrica simboliše ono što je zemaljsko, blisko, stvarno; označava sigurnost, zaštitu, toplinu, prijateljstvo i ljubav. To nije hladni nebeski požar, već vatrica koja priziva i kojoj se dječak sa radošću vraća.

Likovi samardžije Petraka i djeda Rada razvijeni su na principu suprotnosti. Petrak je, iako u poznim godinama, nemiran, veliki zanesenjak i maštar. Djeda Rade je, nasuprot njemu, racionalan. On ne ide izvan granica vidljivog i mogućeg, to su za njega "vantazije" i on im se podsmijeva kao najvećim besmislicama. Njegov svijet nisu daljine i visine, već "vatrica", kazan i rakija, svakodnevna riječ i brige.

Svijet je sastavljen od onih koji, zanemarujući golu stvarnost, streme duhovnom i u tome nalaze osnovni smisao života, ali i od onih koji su za zemaljsko i racionalno (djed Rade, stric Nidža), kojima je strano sve što nije materijalno, konkretno i čulno saznatljivo. Svijet ne može ni bez jednih ni bez drugih. Pitanje je samo: "Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće...!" Odgovor na to pitanje moramo tražiti u sebi. Možda je najbolje pomiriti jedno sa drugim, kao što to čini dječak u ovoj priči.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Branko Copic Empty
PočaljiNaslov: Re: Branko Copic   Branko Copic Icon_minitime13/10/2010, 10:07 pm

Književniku

ZIJI DIZDAREVIĆU
ubijenom u logoru Jasenovac 1942

Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.
Kasna je noć i meni se spava. U ovo gluho doba razgovara se samo sa duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih prića, i o strašnom kraju koji te zadesio u logoru Jasenovac.
Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kom još putuje kuga s kosom.
U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svog junaka Brke. Jednog dana ti si je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.
Tih istih godina ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali evo, ima neko doba kako me, za mojim rodnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudsom liku? Jesu li slični onima što su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?
Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga odvode, bezpovratno, pustim ulicama Granade.
Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli? Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: „Crni su im konji, crne potkovice“.
Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojim rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim stranicama i zanesenim dječacima. Gnjuram se u dimu rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinstvu i ono bez prestanka niče, cvijeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote, kroz koje sam prolazio, ali korjen je ostajao, životvoran i neuničtiv, i pod sunce ponovo isturao svju nejačku zelenu klicu, svoj bajrak. Rušio se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.
Eto, o tome bih Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovu ne dobri ljudi i sveti bojovnici.
Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim lice. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovom stješnjenom svijetu, sluti ih po hladnoj jezi, koja im je predhodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata.
Neka, Zijo..... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.
Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš....

Branko Ćopić

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Branko Copic Empty
PočaljiNaslov: Re: Branko Copic   Branko Copic Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Branko Copic
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: